P R E D G O V O R

Sadraj knjige je uskladjen sa nastavnim planom i programom predmeta

Inenjerska geologija na Gradjevinskom odseku Fakulteta tehnikih nauka u Novom Sadu.
Obim knjige prevazilazi mogunosti koje prua fond asova 3+2 u jednom semestru.
Kjnigu, po obimu strogo primerenu nastavnom planu i programu, bilo bi mnogo lake, bre
i jednostavnije napisati. I pored toga odluio sam se da ona bude ovakva kakva je sada.
Opredeljenje za ovakav pristup je u linom stavu da je solidna osnova iz inenjerske
geologije neophodna za sticanje odgovarajuih znanja iz predmeta mehanika tla, fundiranje
i gradjevinski materijali. Ono to studenti ne naue do polaganja ispita iz inenjerske
geologije, nauie u vremenu posle toga.
Sve stenske mase u sklopu terena su, po pravilu, anizotropne, heterogene i u
odredjenom naponskom stanju. Prekomerna uproavanja, kako se to esto ini da bi se
matematiki reili odredjeni problemi, mogu biti viestruko pogrena. Zato treba nai meru
izmedju tenji nekih istraivaa terena da se primat da proraunima i drugih istraivaa
terena koji veu teinu daju izuavanju strukturnih svojstava stenskih masa i izboru
parametara za proraune, ne zapostavljajui i potrebna uoptavanja. Izvesno je da
istraivai terena, kako se to u knjizi naglaava, treba da terenskim istranim radovima
prikupe to je mogue vie informacija, da te podatke i one koji se dobiju laboratorijskim
metodama na valjan nain obrade, ukljuujui i potrebne proraune.
Knjiga e biti dovoljna i studentima drugih gradjevinskih fakulteta, za sticanje
potrebnih znanja iz oblasti inenjerske geologije. Takodje, studenti zavrnih godina studija
gradjevinske struke i inenjeri, moi e u ponovnom itanju ove knjige nai dosta korisnih
informacija i podataka. Osim studenata gradjevinskih fakulteta, knjiga e biti od koristi i
studentima i inenjerima: pojedinih odseka Rudarsko-geolokog fakulteta, Poljoprivrednog
fakulteta, Prirodno-matematikog fakulteta.
Uestvovao sam, samostalno ili sa drugim strunjacima, u realizaciji istraivanja
terena za raznovrsne objekte, za razliite faze istraivanja. Posebno istiem istraivanja za:
podzemne objekte, klizita, brane i akumulacije, zgrade i dr. Izvesno je da su ta iskustva
nala svoj autentini odraz u knjizi. U veini sluajeva, zbog ogranienosti prostora, lini
stavovi i iskustva su prikazani u vrlo saetoj formi, ali i to zasigurno obogauje ovu knjigu.
Generalizovani stavovi i opte prihvaena struna znanja su zasigurno dominantno
zastupljena.
Knjiga treba da poslui studentima da steknu dovoljno znanja za normalno
odvijanje nastave iz predmeta mehanika tla i fundiranje. I pored toga to su mnoge formule
date u knjizi, u svim poglavljima teilo se tome da se prikae kako je najvei obim
istraivanja terena usmeren na to da se to je mogue preciznije uradi geotehnika karta
podruja i geotehniki presek terena. Greke koje iz toga proizilaze po pravilu su viestruko
vee nego greke koje su uzrokovane izborom poznatih metoda prorauna.
Veinu poglavlja su pre publikovanja detaljno pregledali strunjaci koji se bave
predmetnom problematikom. Na tome im se zahvaljujem.
Posebno elim da se zahvalim recenzentima: prof. dr Petru Lokinu, dipl. ing. geol.,
prof. dr Radomiru Foliu, dipl. ing. gradj. i prof. dr Ljubomiru Rokiu, dipl. ing. geol.
Zahvalnost dugujem i svim sponzorima i pojedincima koji su materijalno pomogli
da se ova knjiga publikuje.
Autor
doc. dr Milinko Vasi, dipl. ing. geol.
2
1. UVOD
Inenjerska geologija je nauno-struna oblast geologije. Ona je bazirana na
metodolokim postupcima istraivanja i ispitivanja terena mnogobrojnih specijalizovanih
naunih disciplina, prevashodno u oblasti geologije, kojima je osnovni cilj i zadatak da se
na bazi kompleksne metodologije ispitivanja terena precizira interakcijsko delovanje terena
i objekata svih vrsta. To znai da je glavni zadatak istraivanja i ispitivanja terena
utvrdjivanje bitnih injenica koje se odnose na stenske mase u sklopu terena, svojstva i
njihove karakteristike, stanja u sklopu terena i to sve sa stanovita potreba graditeljstva.
Osim praktine primene inenjerske geologije u gradjevinarstvu, gde je njen znaaj daleko
najvaniji, ona je nala praktinu primenu i u rudarstvu, urbanistikom planiranju i
naroito posledenjih godina u zatiti geoloke sredine.
Inenjerska geologija je relativno mlada nauna disciplina. Njen znaaj je naroito
ispoljen u drugoj polovini prolog veka, a uslovljen je procvatom gradjevinarstva uopte.
Naime, izrazito je veliki civilizacijski napredak ostvaren u tom periodu, kada su u svetu, pa
i kod nas, gradjeni mnogobrojni veoma vani objekti: brane, akumulacije, tuneli, podzemni
objekti raznovrsne namene, putevi i eleznice, objekti visokogradnje i dr. Mnogi objekti su
iziskivali potrebu ne samo da se oni prilagode datim terenskim uslovima, ve i obavezu da
se vre odredjena poboljanja svojstava terena, za ega je takodje bila obavezna solidna
istraenost terena. Zasigurno se moe tvrditi da, kako su projektovani i gradjeni sve
sloeniji i vei objekti, tako je narastala i potreba sve bolje istraenosti terena i preciziranje
geotehnikih uslova njihove izgradnje. Nesporan je i veoma veliki doprinos upravo
inenjerske geologije u tom pogledu. Glavni pravci u kojima se sada razvija inenjerska
geologija su:
- izuavanje mineralno-petrolokih svojstava stena, njihovih fiziko-mehaniko-
tehnolokih i drugih svojstava, u cilju korienja prirodnih materijala u industriji
gradjevinskih materijala i gradjevinske galanterije;
3
- kompleksna geotehnika izuavanja veih ili manjih podruja, regionalna i
detaljna, za potrebe vienamenskog korienja i ouvanja prirodne sredine;
- detaljna geotehnika ispitivanja i istraivanja za potrebe izgradnje i eksploatacije
najraznovrsnijih gradjevinskih objekata, ukljuujui i specijalna ispitivanja i istraivanja za
potrebe poboljanja svojstava terena;
Istraivanjima terena bave se i druge nauno-strune discipline. Veina njih je u
osnovi razvijena iz geologije, kao matine nauke. Osim njih izuavanjima terena bave se i
naune discipline koje su prevashodno razvijene u oblasti gradjevinarstva, kao to su
mehanika tla i mehanika stena, u posledenje vreme i gradjevinska geotehnika. Prema
pristupu koji je dat u ovoj knjizi nema bitnih sporenja izmedju tih naunih disciplina u
pogledu toga ta je i u kojoj meri predmet izuavanja navedenih disciplina. Naime, bazna
znanja koja prua inenjerska geologija, pre svih preciziranje litolokih modela, sa
mnogobrojnim vanim strukturnim svojstvima, neophodna je podloga za formiranje svih
drugih modela: matematikih, mehanikih i dr. U pojedinim sluajevima kada se reavaju
praktini problemi, naroito u oblastima mehanike tla i mehanike stena, pojedini istraivai
terena miljenja su da ima izvesnih preklapanja i to je skoro po pravilu izraeno kada se
radi o relativno malim i jednostavnim objektima, ili kada se radi o relativno povoljnim
terenima pa se izvodi relativno malo istraivanja. Velika veina istraivaa tei tome da
istraivanja imaju timski karakter, da ih ne ini samo jedan istraiva ili grupa istraivaa
terena jednog usmerenja. Praksa je pokazala, naroito kad su u pitanju objekti od
kapitalnog znaaja, da je timski rad odnosno multidisciplinarnost od najveeg strunog i
praktinog znaaja.
Knjiga je napisana tako da prua bazna znanja iz vrlo iroke oblasti geologije, a
koja su od velike praktine koristi pri projektovanju, izgradnji i eksploataciji gradjevinskih
objekata. U poglavljima 3 i 4 data su najvanija saznanja iz oblasti mineralogije i
petrologije. Pristup pisanju tih poglavlja je takav da se daju injenice koje su
opteprihvaene u mineralogiji i petrologiji, ali sa stalnim naglaskom na praktini znaaj u
domenu inenjerske geologije. Naime, vrlo esto, bar kad su u pitanju jednostavni
gradjevinski objekti, samo poznavanje vrsta stena u konstrukciji terena moe biti dovoljno
za reenje mnogih praktinih problema. Na bazi datog u mineralogiji i petrografiji, kao i
zavrenih praktinih vebi, mogue je uraditi geotehniki model terena po parametru
litogenetskog sastava. Naravno, njegova nadogradnja, kao i preciziranje, predmet su
detaljnih ispitivanja.
Problemi granica medju litogenetskim jedinicama, kao i strukturnih svojstava
stenskih masa u sklopu terena, vrlo esto su takvi da je preciziranje tih elemenata
najobimniji, najkomplikovaniji i najskuplji deo istraivakog posla. Takva konstatacija je
apsolutno tana kad su predmet istraivanja vea podruja, npr. podruje akumulacionog
basena, pregradni profil brane, dui tuneli, podzemni objekti i dr. Zato je izuavanju
strukturnih svojstava dat odgovarajui znaaj. U knjizi su razmatrani: nabori, rasedi,
pukotine. Za veliki broj relativno jednostavnih i malih objekata, naroito objekata
visokogradnje, kod kojih je interakcijsko delovanje takodje malo, a gradja podruja
jednostavna i poznata, preciziranje karakteristika nekih bitnih svojstava (Ms, C, ) i pratei
prorauni (nosivost i sleganje) mogu biti najvaniji deo, a ne izuavanje strukturnih
svojstava.
4
Stenske mase mogu biti svee - neizmenjene i u razliitim stadijumima
alterisanosti-izmenjenosti. Kao takve one se moraju tretirati kako sa stanovita
iskoristljivosti prirodnih mineralnih materija i stena u industriji gradjevinskog materijala i
gradjevinske galanterije, a isto tako kao podloga objektima ili sredina u kojoj se gradi. U
knjizi se to obrazlae, kao i karakteristike najbitnih fiziko-mehanikih svojstava uzoraka
stenske mase, svee ili izmenjene.
U poglavlju inenjerska hidrogeologija dat je kratak prikaz vrsta podzemnih voda,
uslovi njihovog formiranja, uticaji podzemnih voda na karakteristike pojedinih svojstava i
njihova agresivnost. Za potrebe gradjevinarstva veoma znaajni su geoloko-geotehniki
uslovi zatite od podzemnih voda. Navedene su osnovne metode zatite kao i osnovni
obrasci po kojima se snienja mogu sraunati.
Uporedo sa iskoriavanjem boljih terena za izgradnju, kao i uslonjavanjem
konstruktivnih karakteristika i drastinog poveanja dimenzija pojedinih gradjevinskih
objekata, naroito dolazi do izraaja potreba da se vre poboljanja svojstava terena. Ona
mogu biti trajnog ili privremenog karaktera. Zato je ukratko, u poglavlju geotehnike
melioracije terena, dat prikaz metoda poboljanja, takodje i pojedina vana objanjenja
koja mogu biti od koristi irokom krugu italaca.
Vrlo esto prirodnim procesima, ili neodgovarajuim ljudskim aktivnostima, mogu
nastupiti tetne posledice po objekte, a one mogu proistei zbog zemljotresnih aktivnosti u
Zemljinoj kori, ili aktiviranja savremenih geolokih procesa: klienja, odronjavanja,
jaruanja, erozije svih vrsta, sleganja terena i dr. Ti procesi se detaljno izuavaju u
inenjerskoj geologiji i od izuzetne su vanosti pri planiranju iskoristljivosti prostora,
takodje o njima se mora voditi rauna i pri izgradnji na svakoj mikrolokaciji.
Inenjerska geologija je fundamentalna nauno-struna disciplina u okviru
geotehnike. Za reenje problema preciziranja uslova izgradnje pojedinih objekata koriste se
uobiajene metode istraivanja koje se koriste i u drugim specijalizovanim nauno-strunim
disciplinama geologije. Razlike su u tome to npr. nije primarno u inenjerskoj geologiji, ili
geomehanici, izuavanje mineralnog ili petrolokog sastava terena onako kako je to praksa
u mineralogiji ili petrologiji, ve analiza znaaja i uticaja takvog sastava na uslove
izgradnje i eksploatacije konkretnih objekata. U ovoj knjizi dat je prikaz najee
primenjivanih metoda istraivanja, objanjenja postupaka i rezultati koji se njima dobijaju.
Takodje navedene su osnovne postavke izrade programa i projekata istraivanja terena, kao
i naelni sadraji elaborata o rezultatima istraivanja.
Celokupan sadraj knjige napisan je tako da je ona, po miljenju autora koji je
uesnik na mnogobrojnim strunim poslovima vrlo raznovrsnim po vrstama i objektima,
dobra i iroka osnova za proirenje znanja iz pojedinih naunih disciplina koje se bave
izuavanjem terena. To se prevashodno odnosi na mehaniku tla, mehaniku stena,
fundiranje, hidrogeologiju, prirodne gradjevinske materijale. Takodje, neophodno je
naglasiti da je pristup pisanju knige nedvosmisleno takav da inenjersku geologiju stavlja
na centralno mesto u disciplinama geotehnike, koja ima cilj i zadatak da objedinjuje
rezultate svih drugih naunih disciplina koje se bave istraivanjima terena. Takav zakljuak
5
je logian, nedvosmislen, jedino je ispravan, ako se realno podje od injenice da su
proraunski modeli samo vie ili manje, uspeno ili neuspeno, uproeni prirodni modeli.
Opte je prihvaen stav da u prirodnim uslovima nema idealno elastinih materijala, da su
stenske mase po pravilu diskontinualne, heterogene, anizotropne i u promenljivim uslovima
naponskog stanja. Upravo u tim injenicama nalazi se i centralno mesto inenjerske
geologije, da na bazi potrebnog obima i vrsta istranih radova omogui izbor dovoljno
reprezentativnog modela terena, za koji e se nadalje vriti potrebne analize i prorauni.
6
2.GEOLOKO-GRADJEVINSKE
SREDINE
2.1. Geoloka gradja zemlje i zemljine kore
Pod pojmom geoloke gradje podrazumeva se litoloki sastav, starost i tektonska
svojstva stenskih masa. Njihovo preciziranje je relativno jednostavno u sluajevima malih
podruja kada se izvode detaljna i obimna ispitivanja i istraivanja, pa i tada do ograniene
dubine, tj. do dubine dokle se izvode ispitivanja. Kada su u pitanju duboki delovi Zemljine
kore odredjeni rezultati se poseduju, ali se oni ipak moraju prihvatiti kao hipotetiki u
znaajnoj meri.
Postanak Zemlje kao planete u Sunevom planetarnom sistemu jo uvek nije
nauno dokazan. Mnogobrojne su hipoteze kojima su injeni pokuaji da se to dokae: Kant
Laplasa, Dinsa, mita, Fesenka i dr. Navedene hipoteze zasnovane su na
pretpostavkama: po jednima da je postojala hladna gasovito-prainasta pramaglina, po
drugima usijana pramaglina razredjenih gasova nevezanih elemenata. Neki od njih bili su
miljenja da je Zemljia nastala otkidanjem dela Suneve mase.
Ono to je nauno dokazano je da je Zemlja modifikovano loptastog oblika, tj.
ima oblik obrtnog elipsoida. Ekvatorijalni poluprenik Zemlje je oko 6381 km, polarni oko
6360 km.
Na bazi geofizikih ispitivanja, tj. na bazi jasno izraenih diskontinuiteta u
pogledu brzina prostiranja elastinih talasa, utvrdjeno je da se u gradji Zemlje mogu
izdvojiti njeno jezgro, prelazni pojas i zemljina kora (Sl. 2. 1.). Diskontinuiteti su na dubini
8-70 km koliko je i debljina Zemljine kore. Najmanja je u podrujima okeanskih oblasti, a
najvea u kontinentalnim oblastima. Sledea nagla promena brzina prostiranja talasa je na
dubini od oko 2880 km, gde je granica prelazne zone i Zemljinog jezgra. U okviru jezgra
mogu se izdvojiti unutranje i spoljanje jezgro sa medjusobnom granicom na oko 5140
km. Sa praktinog stanovita inenjerske geologije znaajna je samo Zemljina kora, jer se u
njoj odvijaju gradjevinske i druge ljudske aktivnosti, a dublji delovi su znaajni sa
stanovita naunog interesa da se nepoznato, ili nedovoljno poznato, istrai. Izvesno je da
se dubina do koje su doprla direktna ispitivanja, naroito u smislu dubokih buotina,
7
izvedenih prevashodno za potrebe dobijanja nafte i gasa, stalno produbljuje. Najdublje
buotine su dubine oko 16 km.
Ni Zemljina kora nije
podjedanko detaljno istraena u
povrinskim svom delu i dublje.
Razlog tome je u injenici da je za
potrebe graditeljstva od izuzetno
velikog znaaja samo plitki,
pripovrinski njen deo do dubine od
svega nekoliko metara ili nekoliko
desetina metara, kolika je obino i
zona sadejstva objekta i terena.
Izvesnih specifinosti ima kod nekih
vrsta objekata kod kojih je zona
sadejstva relativno velika. Takvi
objekti mogu biti u celini, ili
pojedini njihovi delovi, duboko u
podzemlju.
Zemljinu koru izgradjuju
vrlo raznovrsne vrste stena. Daleko
najvee uee u gradji imaju vrsto
vezane magmatske i metamorfne
stene, u manjem obimu i sedimentne
stene. Nevezane i poluvezane stene
su po pravilu u povrinskoj zoni
terena, naroito u ravniarskim podrujima i podrujima uz reke. Genetski posmatrano,
njihov nastanak je vezan za sedimentacione uslove taloenja, u manjem obimu usled
navejavanja eolskog materijala. Veliki znaaj poluvezanih i nevezanih stena, tj. tla u
gradjevinarstvu proizilazi upravo iz injenice da su od tih stena izgradjena skoro sva
podruja u kojima je dolo do grupisanja stanovnitva i formiranja gradova sa svim
njihovim sadrajima u urbanistikom i graditeljskom smislu. Do toga je dolo po prirodi
stvari, jer su u tim podrujima najlake zadovoljavane osnovne ljudske potrebe za hranom,
vodom, relativno jednostavnom izgradnjom svih vrsta infrastrukturnih i komunalnih
objekata.
Stenske mase u Zemljinoj kori zahvaene su procesima alteracija - izmena, pod
dejstvom tzv. spoljanjih uticaja. Izmene su najintenzivnije na povrini terena, opadaju sa
dubinom, a samo u retkim sluajevima na povrini su neizmenjene stene i to po pravilu kad
se izmenjeni materijal nekim prirodnim procesima odnosi. Znaaj izuavanja povrinske
kore raspadanja stena je viestruk, jer su u toj zoni znatno smanjena otporna i deformabilna
svojstva stena, poveana je vodopropustljivost, najvei broj klizita je u njoj formiran i dr.
Temperatura stena je promenljiva po dubini. Od povrine terena do tzv. neutralnog
pojasa temepratura koleba, promenljiva je zavisno od spoljanjih uticaja. U neutralnom
pojasu, koji je najee na dubini 15-30 m, temperatura je konstantna i jednaka je srednjoj
godinjoj temperaturi mesta na povrini. Od neutralnog pojasa temperatura stalno raste,
proseno posmatrano 1
o
C za svakih 33 m dubine.
8
Sl. 2.1. Shematski prikaz iseka Zemlje, od povrine
do njenog jezgra; B, C - prelazna zona; D -
Zemljina kora; E - atmosfera
Sl. 2.1. Shematski prikaz grae zemljine kore; 1, 2, 3-Zemljina kora; 4, 5-prelazna zona
Geoloka hronologija Zemljine kore
Nastankom vrstih stena zemljine kore i prvih mora i okeana, poele su da se
odvijaju odredjene promene u Zemljinoj kori, koje traju sve do dananjih dana. Na to nam
ukazuju mnogobrojna istraivanja koja su do sada izvodjena uglavnom u pliim delovima
Zemljine kore, ali su dovoljna da bi se stekli zakljuci o gradji i evoluciji kroz hiljade,
milione, pa i stotine miliona godina.
Prva Zemljina kora bila je izgradjena samo od vrstih silikatnih rastopa
(magmatskih stena). U poetku geoloke istorije bila je vrlo tanka, pa su se kroz nju lako
probijali novi magmatski rastopi. Vremenom Zemljina kora je postajala sve deblja, mada su
se njene dublje mase verovatno delom ponovo stapale. U toj razvojnoj etapi reljef Zemljine
kore je bio sav roav (neravan) od mnogih vulkanskih kratera i raznovrsnih preloma kao i
prvih nabora, a unutranja gradja kore takodje se jako menjala.
Kasnije, kruenjem vode u prirodi, obrazovanjem povrinskih tokova i dejstvom
drugih spoljanjih sila, poinju se obrazovati i sedimentne stene. One se deponuju u
jezerima, morima i drugim depresijama Zemljine kore. Danas, posle mnogo miliona godina
i mnogih strukturnih izmena, sedimentne stene obrazuju mestimino naslage debljine
desetak i vie kilometara.
Poveanjem debljine Zemljine kore, te mestiminim sputanjem sedimentnih i
magmatskih stena u njene dublje delove, gde vladaju veliki pritisci i temeprature, dolo je
do preobraaja (metamorfisanja) navedenih stena.
Promene litolokog sastava Zemljine kore esto su praene i strukturnim
promenama njene gradje, gde dolazi do stalnih ubiranja i rasedanja stenskih masa. Usled
toga na sadanjoj povrini Zemljine kore postale su dostupne direktnom posmatranju sve
litoloke vrste stena razliitih geolokih starosti.
Primenjuju se razliite metode za odredjivanje starosti stenskih masa Zemljine
kore. Najstarija je stratigrafska hronologija, koja se zasniva na principu da su slojevi koji
se nalaze nie po pravilu stariji od slojeva koji su nataloeni preko njih. Takodje, nii
delovi jednog istog sloja su stariji od viih delova. Iz toga sledi da su promene litolokih
9
vrsta stena u vertikalnom preseku posledica promenjenih uslova sedimentacije na
posmatranoj lokalnosti.
Najee se koristi paleontoloka metoda, koja takodje odredjuje relativnu starost
stena zemljine kore. Na osnovu okamenjenih ostataka (fosila) nekadanjih vrsta ivotinja i
biljaka, koje su karakteristine za pojedina geoloka razdoblja, vri se razdvajanje
sedimentnih naslaga po relativnoj starosti uZemljinoj kori. To je mogue jer se ivi svet
tokom geoloke istorije stalno menjao. Od prvih primitivnih i jednostavnih organizama,
razvijale su se sve sloenije i sloenije vrste do dananjih predstavnika. Na osnovu vie
stotina hiljada raznovrsnih fosila, rekonstruisana je opta evolucija organskog sveta, pa su
na osnovu nje odredjene i karakteristine vrste fosila za pojedina razdoblja duge istorije
Zemljine kore.
Za odredjivanje apsolutne starosti koriste se metode radiometrijske hronologije,
za one stene koje sadre radioaktivne minerale. Iz odnosa koliine urana i uranskog olova
dobijenog radioaktivnim raspadanjem uranskih ruda, odredjuje se vreme proteklo od
momenta kada je to raspadanje poelo. Na taj nain je mogue iz spontane dezintegracije
minerala izraunati apsolutnu starost stene.
Ovom metodom odredjena je starost rude uranita iz Karelije, a ona iznosi 1,85
milijardi godina. Najstarije stene Zemljine kore, ija je starost odredjena pomou
stroncijuma 87 i rubidijuma 87, se nalaze u arhipelagu Svetog Pavla u Atlantiku. One su
stare 4,5 milijardi godina.
Podela geolokog vremena
Poto su u svakoj etapi geoloke istorije ivele odredjene vrste i odgovarajui
evolucioni oblici organizama, to je pruilo mogunosti da se slino istoriji oveanstva i u
istoriji Zemljine kore izdvoji nekoliko vremenskih odeljaka sa karakteristinim serijama
slojeva. Najvee vremenske jedinice u istoriji Zemljine kore su ere: arhajska, algonkijska,
rifejska, palozojska, mezozojska i kenozojska (Tablica br. 2.1.). Prve tri se jo zovu
zajednikim imenom prekambrija. One su trajale najdue (oko 2-3 milijarde godina).
Debljina stena stvaranih u prekambriji iznosi nekoliko desetina kilometara. Od njih su
izgradjeni veliki delovi postojeih kontinentalnih blokova, a mahom su potpuno
metamorfisane.
U geolokoj hronologiji ere se dele na manje vremenske jedinice, tj. periode, a one
dalje na epohe. Sedimentne stene stvarane za vreme jedne ere nazivaju se grupe, to znai
da svakoj eri odgovara grupa sedimenata. Geolokim periodama odgovaraju manje naslage
sedimenata koje se nazivaju sistemi slojeva, koji se dalje dele na serije slojeva, koje opet
odgovaraju manjim vremenskinm razdobljima, tj. epohama. Odeljci serija nazivaju se
katovi, koji se dalje dele na potkatove, a ovi na zone, koje su najmanje stratigrafske jedinice
slojeva.
10
Tablica br. 2.1. Podela geolokog vremena
Paleozojska era ima est perioda: kambrijum, ordovicijum, silur, devon, karbon i
perm, koje su ukupno trajale oko 345 miliona godina. Stene stvarane u paleozojskoj eri su
sada najveim delom metamorfisane, a manjim delom su ostale nepromenjene, tj. slojevite,
masivne i veinom vrste i dobro vezane. U njima se mogu nai fosilni ostaci koji
karakteriu doba starog organskog sveta i koji su ponekad dobro sauvani. U
kambrijumskim sedimentima ima najvie ostataka izumrlih zglavkara (trilobita) i crvuljaka
(brahiopoda). Ordovicijum karakterie pojava krenjakih algi, korala, a u devonu prve
prave kopnene biljke. U karbonu se jako razvija nie bilje, gde su tadanje papratnjae
dostizale visinu sadanjih stabala listopadnog bilja (do 30 m), a u ivotinjskom svetu
javljaju se vodozemci. Perm karakterie pojava etinara i gmizavaca.
Mezozojska era je trajala oko 155 miliona godina. Deli se na tri periode: trijas,
juru i kredu. Stene stvarane u mezozoiku su veinom vrste i dobro vezane, mestimino
metamorfisane. Od ivog sveta za mezozojsku eru naroito je karakteristian razvoj
gmizavaca.
Kenozojska era trajala je oko 56 miliona godina. Obuhvata dve periode: tercijar
(paleogen i neogen) i kvartar, kome pripada i dananje doba. Sedimentne stene stvarane u
GEOLOKA
ERA
PERIODA EPOHA
PERIOD-TRAJANJE
(miliona godina)
Kenozoik (Kz) Kvartar (Q) Holocen (Q
2
)
Pleistocen (Q
1
) 1
Neogen (Ng) Pliocen (Pl) 10
Miocen (M) 15 25
Paleogen (Pg) Oligocen (Ol)
Eocen (E) 30
Paleocen (Pc)
Mezozoik
(Mz)
Kreda (K) Gornja kreda (K
2
)
Donja kreda (K
1
) 70
Jura (J) Gornja jura (J
3
)
Srednja jura (J
2
)
Donja jura (J
1
) 45
Trijas (T) Gornji trijas (T
3
)
Srednji trijas (T
2
)
Donji trijas (T
1
) 40 155
Paleozoik (Pz) Perm (P)
Karbon (C)
Devon (D)
Silur (s)
Ordovicijum (O)
Kambrijum (Cm) 345
Rifej (R)
Prekambrija Algonkija (Ptz)
Arhaik (Ar) >2700
11
kenozoiku su veinom slabije vezane i meke, ili su potpuno nevezane. Izuzetno one mogu
biti i metamorfisane u kontaktnima sa magmatskim probojima. Za tercijarnu periodu
naroito je karakteristian razvoj kimenjaka i kopnenog bilja (cvetonoa). U pleistocenu
(starijoj epohi kvartarne periode) postaje ovek. Iz tog vremenskog razdoblja pronadjeni su
ostaci (vilica) i najstarijeg fosilnog praoveka u blizini Pekinga, za koga se smatra da je
iveo pre milion godina.
Tano utvrdjena starost stenskih masa u sklopu terena, kao i njihovi medjusobni
odnosi, u znaajnoj meri olakavaju preciziranje litogenetskih jedinica od povrine terena
do neke dubine. Na bazi tih elemenata mogue je relativno puzdano prikazati litogenetske
jedinice kako u prvoj projekciji, na karti, tako i u vertikalnom ili bilo kom drugom preseku.
Profili terena koji su uradjeni na bazi litogenetskog sastava terena predstavljaju opte
geoloke profile terena. Kada se osim tih litogenetskih podataka poseduju i podaci koji su
rezultat istranog buenja, pregleda iskopa istranih galerija, istranih okana ili drugih
istranih radova, mogu se uraditi precizniji profili terena, koji se uobiajeno nazivaju
inenjerskogeoloki profili ili preseci terena. Oni mogu biti opte ili specijalne namene.
Dobro poznavanje litogenetske starosti sedimentnih tvorevina i to onih koje su
nastale u relativno velikim sedimentacionim basenima, omoguuje relativno jednostavno
njihovo prikazivanje na odgovarajuim litolokim profilima terena. Osnovna prirodna
zakonomernost je da su u dubljim delovima sedimentnog basena taloeni stariji sedimenti,
a potom mladji preko njih. Zanemarujui odredjene nepravilnosti koje mogu natupiti u
priobalnim delovima sedimentacionog basena, u dubljim delovima basena su uslovi
taloenja relativno pravilni i istaloavani sedimenti su u prvobitnom poloaju horizontalni,
ili priblino horizontalni - subhorizontalni. Po nastanku sedimenata, u dugotrajnom
vremenskom periodu, dolazilo je do mnogobrojnih izmena prvobitno nastalih sedimenata -
slojeva, vrena je njihova konsolidacija ili drugi vidovi dijagenetskog ovravanja, kao i
procesi tektonskih poremeaja. Kao najbitnija posledica tih poremeaja je njihovo
dovodjenje u nagnuti poloaj, sa promenljivim padnim uglovima, koji variraju do
vertikalnog poloaja.
2.2. Sredine izgradjene od vrstih stena
Izuzev relativno plitkih povrinskih delova terena, Zemljina kora je izgradjena od
vrstih, kamenitih, stenskih masa. Zastupljene su vrlo raznovrsne stene: magmatske,
sedimentne i metamorfne. Najvie zakonomernosti i pravilnosti u ispunjavanju prostora
pruaju sedimentne stene, daleko manje magmatske i metamorfne. Razlog tome je u
injenici da su vrste sedimentne stene takve da je mnogo lake prognozirati i pratiti
njihove prostorne odnose, smenjivost u prostoru, zakonomernosti u prirodnim procesima
kojima su oni izvodjeni iz svog prvobitnog poloaja, u kom su nastali i dovodjenje u neki
novi poloaj. Kod slojevitih sedimentnih stena osnovno njihovo obeleje su slojevi, bilo da
su slojevi unutar jedne iste vrste stene ili medjuslojni kontakti razliitih vrsta stena. U
okviru masivne sedimentne stene esto su zastupljeni pojedinani proslojci, tanji ili deblji
slojevi iste ili druge stene, to vrlo lako omoguuje reinterpretaciju i izuavanje prostornih
elemenata koji su u vezi sa slojevitou.
Metamorfne stene su sve vrsto vezane. Tee su za izuavanje i precizno
predstavljanje na svim profilima terena, bez obzira na to da li su nastale metamorfisanjem
sedimentnih ili magmatskih stena.
12
Magmatske stene su sve vrsto vezane. U prirodi se nalaze u obliku razliitih
magmatskih tela, koja po svojim karakteristinim oblicima, veliini, odnosu prema okolnim
stenama zadobijaju specifine nazive. Najosnovnija njihova podela je na magmatska tela
koja su ogromnih dimenzija po prostranstvu koje zauzimaju, npr. u podruju grada
Njujorka, pa do onih koja su samo pojedinane tanke a dugake ice koje presecaju okolne
stene.
Opte inenjerskogeoloke karakteristike vrstovezanih stena su da su to stene sa
relativno velikim vrednostima vrstoa, velikom kohezijom i unutranjim trenjem.
Praktino posmatrano, sve vrsto vezane stene su mnogostruko bolja sredina za fundiranje
svih vrsta objekata nego to su to poluvezane i nevezane stene. Monolitni delovi vrstih
stena se praktino uvek smatraju da su kruta, nedeformabilna, tela. Pri prekoraenju
vrstoe tih stena, prevashodno zbog tektonskih procesa koji se dogadjaju u Zemljinoj
kori, ili iz drugih razloga, nastaju prekidi mineralne materije: rasedi i pukotine. Mnoga
bitna svojstva vrstovezanih stena proistiu iz toga kako je stenska masa ispucala, bilo u
pogledu stepena ispucalosti ili naina ispucalosti. Problemi koji u takvim sredinama mogu
nastupiti upravo su u vezi sa ispucalou stenske mase, kao npr.: stabilnosti padina,
stabilnost iskopa, vodopropustljivost, alterisanost, uslovi sidrenja i injektiranja itd. Nauna
disciplina koja se dominantno bavi izuavanjem mehanikih svojstava vrstovezanih stena
naziva se mehanika stena.
2.3. Gradjevinsko tlo
Uobiajeno u gradjevinskoj praksi, takodje i u geotehnici, gradjevinsko tlo ine
poluvezane i nevezane stene. Nauna disciplina koja izuava gradjevinsko tlo naziva se
mehanika tla.
Praktino posmatrano, sva tla mogu biti singenetska i postgenetska. To znai da su
prva nastala u prirodnim uslovima taloenja prethodno raspadnutog i transportovanog
prirodnog materijala, a druga su nastala prirodnim procesima raspadanja svih vrsta stena,
bez bitnijeg iznosa pomeranja te raspadine, ili su u pitanju vetaki nasuta tla.
U prirodi se esto nalaze smene poluvezanih i nevezanih stena, a takodje medju
njima i slojevi i soiva gde se vri dijagenetsko ovravanje - povezivanje prirodnom
mineralnom materijom, zrna ili fragmenata stena. Takvi primeri su naroito esti npr. u
pliocenim peskovima po obodou Fruke Gore, a ima ih i u okviru terasnih aluvijalnih
sedimenata, ili u okviru padinskih drobinskih materijala nrp. u kanjonu Morae. Sve to
navodi na neophodnost interdisciplinarnog izuavanja, pa ak npr. ni u okviru geomehanike
nemogue je pojedine probleme striktno podeliti na one koje se tiu samo mehanike tla ili
samo mehanike stena.
Singenetska tla mogu biti vrlo raznovrsna. Najzastupljenija su ona koja
izgradjuju: gline, lapori, peskovi, ljunkovi, meavina glinovito-peskovito-ljunkovitih
stena, les i dr. Sve su to poluvezane i nevezane sedimentne stene. Po svojoj genezi te stene
mogu biti vezane za: marinske uslove taloenja, jezerske, rene, odlagane na kopnu gde
oslabi prenosna mo vetra. Generalno posmatrano ima znaajnih razlika izmedju tih stena,
zavisno od uslova sedimentacija. Ono to je, ipak, najvanije, ne navodei detalje, to je da
to je manja sedimentaciona sredina to su i promenljivosti i soivasta smenjivanja
sedimenata vea i obrnuto. Takodje, specifinosti su i u vezi sa uslovima prinoenja
prirodnog materijala, uslovima njegovog istaloavanja i dr. pa se ne mogu medjusobno
poistovetiti uslovi sedimentacije npr. u aluvionima Dunava, Tise, Drine i drugih reka. To je
13
jo jedan, u nizu drugih, od bitnih parametara koji opredeljuju obim i vrste istranih radova,
a ne samo vrsta i dimenzije objekata.
Jedna specifina vrsta tla predstavljena je kopnenim lesom. Ta stena uvek
izgradjuje teren od povrine do maksimalne dubine od 40 m (u naoj zemlji). Les i tereni
koje izgradjuje su dovoljno dobro i obimno istraivani i poznati: prostorni poloaj u
konstrukciji terena; svojstva i karakteristike bitnih svojstava; problemi u vezi sa dopunskim
sleganjem usled naknadnog raskvaavanja; upotrebljivost u industriji gradjevinskog
materijala.
Pojam gradjevinskog tla obuhvata i sve vrste stena intenzivno izmenjenih
povrinskim uticajima i to: zemljastu, glinovitu, drobinsku zaglinjenu raspadinu. Sve
navedene vrste stena se po mnogo emu ponaaju slino kao i glinovito-peskovito-
ljunkovita tla koja su nastala u procesu sedimentacije. Navedene vrste raspadnutog
materijala, u kori povrinskog raspadanja, vrlo su rasprostranjene ak i u terenima kod kojih
su neposredno ispod raspadine vrstovezane stene. Za razliku od vrstovezanih stena kod
kojih se monolitni delovi smatraju krutim, nedeformabilnim telima, sve vrste poluvezanih i
nevezanih stena su pod dejstvom dopunskog optereenja deformabilne, stiljive.
Povrinskim uticajima izmenjene stene, tj. kora povrinskog raspadanja, na geotehnikim
profilima terena se lako izdvajaju i predstavljaju, pogotovu ako se poseduju rezultati
buenja, geofizikih ili drugih detaljnih ispitivanja.
14
3.PETROGENI MINERALI
3.1. Opte o mineralima
Minerali su prirodna jedinjenja iji se sastav moe izraziti hemijskom formulom.
Njihove morfoloke, strukturne i fizike osobine, takodje geneza, klasifikacije i
postojanost, detaljno se izuavaju u naunoj disciplini koja se zove mineralogija. Velika
veina do sada poznatih mineralnih vrsta su neorganskog porekla (kvarc, kalcit, samorodno
zlato i dr.), a samo manji broj je organskog porekla (nafta, bitumen, ilibar, ugalj i dr.).
Minerali izgradjujuZemljinu koru i po tome se razlikuju od organizama i sintetskih
anorganskih jedinjenja.
Minerali su najee jedinjenja dva ili vie hemijskih elemenata. Mali broj
minerala je izgradjen od jednog elementa kao to su npr. samorodno zlato, platina i dr. U
prirodi se nalaze, najee, u vrstom agregatnom stanju, u vidu tvrdih prirodnih tela.
Pojedine mineralne vrste su u tenom ili gasovitom stanju. Minerali su najee dobili
nazive po svom hemijskom sastavu, po jako izraenim fizikim svojstvima ili po
istraivau koji ih je po prvi put otkrio. Tako je npr. kalcit dobio naziv po svom hemijskom
sastavu, olivin po zelenoj boji, a vernadskit po imenu akademika Vernadskog, koji je prvi
dokazao njegovo postojanje.
Do sada je utvrdjeno oko 2000 minerala razliitih naziva, a zajedno sa svim
njihovim varijetetima oko 4000. Ipak, svi minerali nisu podjednako vani u gradji stena. Od
tako velikog broja poznatih minerala, svega nekoliko desetina mineralnih vrsta izgradjuje
glavnu masu stena. Pored petrogenih - nemetalinih minerala, u prirodi su zastupljeni i
metalini minerali, iz kojih se odredjenim tehniko-tehnolokim procesima dobijaju korisni
metali.
Minerali su homogena, po pravilu anizotropna tela. To znai da su oni u svakom
svom delu istog strukturnog sklopa i hemijskih osobina, to se lako utvrdjuje savremenim
metodama ispitivanja, pre svega rendgenskim, mikroskopskim i hemijskim metodama.
Njihova anizotropija je naroito izraena kod svih kristalnih oblika minerala, a ogleda se u
tome da su parametri pojedinih svojstava bitno razliiti u razliitim pravcima. Amorfni
minerali su izotropni. Takodje kristalni minerali iz tzv. teseralne sisteme pribliavaju se
izotropnim u pogledu nekih fizikih i mehanikih svojstva, npr. u pogledu toplotnog irenja
u pravcu tri glavne ose simetrije.
esto su minerali izgradjeni od dve ili vie mineralnih komponenti, tako to te
mineralne komponetne u gradji uestvuju sa promenljivim procentualnim udelom. Ta
15
pojava naziva se izomorfija, a sam mineral je izomorfna smea. Primer izomorfne smee
dve komponente je npr. mineral olivin koga ini mineral forsterit Mg
2
SiO
4
i fajalit Fe
2
SiO
4
,
ili npr. plagioklasi iz grupe feldspata koji su izomorfne smee minerala u ijoj gradji
uestvuju Na i Ca.
Minerali se mogu udruivati - povezivati, medjusobno, po tano utvrdjenim
zakonima. Ta pojava se naziva blinjenjem minerala.
Svojstva i karakteristike minerala koji izgradjuju neku stenu bitno utiu na
svojstva i karakteristike te iste stene. Tako npr. tvrdi minerali izgradjuju tvrde stene, a
pogotovu je to sluaj ako su ispunjeni dodatni uslovi da su isti svei-neizmenjeni i da je
vizivo izmedju minerala takodje vrsto - silicijsko.
3.2. Postanak minerala
Minerali u stenama su primarnog ili sekundarnog porekla. Primarni su oni koji su
nastali kad i sama stena. Sekundarni minerali nastaju preobraajem, tj. raspadanjem,
primarnih mineralnih vrsta koji su u steni, ili su u stenu uneti nekim naknadnim prirodnim
procesima. Prirodni procesi nastajanja minerala i njihovo raspadanje, kad se za to steknu
uslovi, traju i trajae u budunosti.
Najvaniji vid nastanka primarnih minerala je magmatogeni. Tako nastali
minerali se esto nazivaju i endogeni minerali. Njihov nastanak je vezan za ovravanje -
hladjenje magme, tj. hladjenje silikatnog rastopa koji se obrazuje u dubljim delovima
Zemljine kore ili gornjim delovima mantije. Magmu ine teko isparljive komponente
(SIO
2
, Al
2
O
3
, Fe
2
O
3
, Fe
3
O
4
, MgO, CaO, Na
2
O i dr.) i lako isparljive komponente (H
2
O, HCl,
CO, CO
2
, SO
2
, SO
3
, H
2
S i dr.). Pri procesu hladjenja magme dolazi do kristalizacije
minerala i obrazovanja odgovarajuih stena. Kristalizacija razliitih mineralnih vrsta je
direktno vezana za termike uslove, stanje pritisaka koji vladaju u magmi, vlanosti magme
i dr. Postoje zakonitosti u pogledu redosleda kristalizacije pojedinih mineralnih vrsta iz
magme, koje dosta dobro ilustruje tzv. Bovenova shema redosleda kristalizacije (Sl. 3.1.).
Sl. 3.1. Bovenova ema redosleda kristalizacije minerala iz magme
Pri odvijanju procesa stvaranja magmatogenih minerala prvi nastaju olivini,
priblino na 1673 K (1400
0
C), zatim mnogi drugi i tek na najniim temperaturama
muskovit. Isto tako, znaajno je da je vezivanje pojedinih vrsta minerala u polimineralne
agregate, tj. stene, takodje zakonito. Vezuju se minerali koji su nastali u priblino istim
termodinamikim uslovima, a ne oni koji su nastali u bitno drugaijim uslovima. U tom
16
pogledu npr. nemogue je nai u prirodi magmatsku stenu koju kao bitni minerali
izgradjuju muskovit i olivin.
U poetnim fazama kristalizacije minerala magme su uglavnom suve, sa relativno
malom koliinom para i gasova. Kako sve vea koliina iskristalisava - prelazi u ovrslo
stanje, tako se poveava udeo lakoisparljivih komponenti u magami (10-90%). Te uslove
prati i nastanak novih mineralnih vrsta, tj. obrazovanje pneumatolitskih minerala. Nadalje,
temperatura zaostalog neiskristalisalog dela i dalje opada. U uslovima kada je ona ispod
kritine temeperature vode, tada se zaostali lakoisparljivi sastojci kondenzuju i obrazuju se
hidrotermalni rastvori. Iz tih rastvora nastaju hidrotermalni minerali. Zaostali rastvor se
dalje hladi i iz ohladjenog dela nastaju hidratogeni minerali.
Minerali koji nastaju od ostataka organizama nazivaju se biogeni minerali.
Minerali koji nastaju procesima koagulacije iz koloidnih rastvora su koloidni.
3.3. Unutranja gradnja minerala i njihov spoljanji oblik
Unutranja gradja minerala je veoma sloena, to je uslovilo da se dosta kasno ona
precizno definie. Tek pri kraju XVIII veka dolo se do saznanja da nedeljive estice koje
izgradjuju svaki mineral imaju tano odredjene poloaje unutar kirstalne reetke. Kasnije,
ova je ideja razradjivana od strane mnogih istraivaa da bi 1912. g Laue pomou
rendgenskih zraka definitivno utvrdio da je materija u kristalima rasporedjena po tipu
trodimenzionalnih reetki. U strukturi kristalnih reetki osnovni elementi su atomi ili joni
koji su medjusobno udaljeni po principu minimalne potencijalne energije. Metodama
strukturne analize pokazano je da atomi u kristalnoj reetki nisu neutralni, ve su pozitivno
ili negativno naelektrisani. Silama privlanosti suprotno naelektrisane estice odravaju se
na tano odredjenim rastojanjima, to je uslovljeno jonskim ili atomskim radijusima koji su
po pravilu razliiti ak i kod minerala istog hemijskog sastava (grafit, dijamant).
Prema tome kakva je unutranja gradja minerala, tj. raspored atoma i jona svi
minerali su podeljeni na kristalne, kristalaste i amorfne. Kod kristala pravilan je
unutranji raspored formnih elemenata i kao posledica toga pravilan je spoljanji oblik.
Kristalasti minerali imaju pravilnu unutranju gradju, kao i kristali, ali im je nepravilan
spoljanji oblik. Amorfni minerali nemaju pravilnu unutranju gradju niti pravilan
spoljanji oblik (Sl. 3.2.).
Sl. 3.2. Oblici minerala: kristali (a); amorfni (b); kristalasti (c)
17
Kristali (od gr. rei krystallos = led) su pravilni poliedarski oblici minerala.
Imaju osnovne i izvedene elemente. Pod osnovnim elementima podrazumevaju se ivice,
rogljevi i pljosni. Pljosni su spoljanje ravni kristala. Linije po kojima se seku dve pljosni
nazivaju se ivice, a rogljevi su take preseka tri ili vie pljosni. Izvedeni elementi kristala
su, pre svega, elementi simetrije koje ine ose simetrije, ravni i centri simetrije. Prema
elementima simetrije postoji ukupno 230 moguih kombinacija. Svi kristalni oblici mogu se
svrstati u sedam kristalografskih sistema (Sl. 3.3.) i to: teseralnu, tetragonalnu, rombinu,
monoklininu, romboedarsku, heksagonalnu i triklininu.
Podela na navedenih sedam sistema izvedena je prema elementima simetrije,
poloaju pljosni u odnosu na zamiljene ose, kao i uglovima izmedju osa. Tako npr.
kristalni oblici teseralne sisteme, kod koje je osnovni oblik kristala kocka - heksaedar,
imaju tri zamiljene ose simentije, medjusobno upravne. Odseci koje ine pljosni u odnosu
na te tri ose iste su duine. Izvedeni oblici se dobijaju zarubljivanjem heksaedra u predelu
rogljeva ili ivica.
Da bi se razvili pravilni spoljanji oblici kristala, potrebno je da su zadovoljeni
odredjeni termodinamiki uslovi pri njihovom nastajanju. Pre svega potrebno je da se
proces kristalizacije odvija dovoljno sporo. Rastojanja izmedju centara, oko kojih se kristali
razvijaju, treba da su dovoljno udaljena tako da kristali ne smetaju jedni drugima. Naravno
da su ovakvi uslovi u prirodi znatno redji od uslova u kojima se minerali razvijaju u vidu
kristalastih zrna. Znaaj poznavanja unutranje gradje minerala u stenama je u tome to
gradja ukazuje na uslove nastanka minerala, time i stena koje izgradjuju odredjeni minerali
i procese koji su se u mineralima i stenama odvijali postgenetski.
Petrogeni minerali se u stenama pojavljuju, najee, u vidu kristalastih zrna. Za
njih je karakteristino da imaju pravilnu unutranju gradju, kao i kristali, a da imaju
nepravilan spoljanji oblik. Takva pojava minerala - kristalastih agregata (agregat = od lat.
Aggregare = nagomilati) objanjava se nedostatkom slobodnog prostora za razvie kristala,
odnosno istovremenim razvitkom velikog broja mineralnih individua. U ovim sluajevima
minerali se najee pojavljuju u stenama u vidu kristalastih zrna, prutiastih, vlaknastih,
igliastih, listastih ili drugih oblika.
Trei vid pojavljivanja su amorfni minerali. Nepravilna im je unutranja gradja, a
takodje i spoljanji oblik. Najee se u prirodi susreu u vidu kuglastih, grozdastih,
bubreastih ili nepravilnih Zemljia stih masa. Oni su izrazito izotropna tela. Kohezija,
brzina prostiranja svetlosti, provodjenje toplote i neka druga svojstva su kod njih jednaka u
svim smerovima.
Amorfni minerali mogu nastati na razliite naine. Jedan nain je vezan za magmu
kada iz bilo kog, od vie moguih, razloga magma moe dospeti na povrinu terena, ili
blizu njene povrine, kada se kristalizacija odvija veoma brzo. Tada nema vremena da se
izvri uredjenje atoma, jona i molekula po tipu trodimenzionalne kristalne reetke, ve
magma ili lava ovrsne u razliitim formama vulkanskih stakala. Drugi nain nastanka
amorfnih minerala je iz koloidnih smea koje se od molekularnih razlikuju po veliini, tj. ne
prolaze kroz membranu. Iz vodenog rastvora koagulacijom prelaze iz sol stanja u gel
modifikaciju, kada se susretnu dva razliito naelektrisana sola. Jedno od vanih svojstava
ove mineralne vrste je to da su izrazito nestabilni. To se ogleda u tome da tee vremenom
da predju u stabilniju mineralnu modifikaciju sa pravilnim rasporedom atoma i jona.
18
Sl. 3.3. Kristalografske sisteme i osnovni oblici kristala u njima
19
3.4. Fizika svojstva minerala
Minerali su prirodna jedinjenja, po pravilu homogena i anizotropna, kod kojih su
odredjenim metodolokim postupcima utvrdjena njihova najbitnija fizika i druga svojstva.
Na bazi nekih karakteristinih svojstava pojedini minerali mogu se lako razlikovati jedni od
drugih, a time i makroskopskim metodama brzo prepoznavati. Za razliku od tih, velika
veina minerala se ne moe lako prepoznati samo na bazi makroskopskog pregleda, ve su
potrebna detaljnija ispitivanja.
Minerali su veoma vana sirovina u industriji gradjevinskog materijala, hemijskoj
industriji, poljoprivredi i drugim granama.
Minerali su izgradjivai stena, pa zbog toga njihova fiziko-mehanika svojstva
bitno utiu na pojedina svojstva stena i terena u celini. Naravno, nekada i drugi uticajni
inioci, npr. ispucalost stenske mase, mogu znaajno sniziti karakteristike pojedinih
svojstava, bez obzira na mineralni sastav predmetne stene.
Najvanija fizika svojstva minerala su: tvrdoa, cepljivost, specifina teina,
sjajnost, ogreb, providnost, magnetinost, elektroprovodljivost, provodljivost toplote i dr.
Tvrdoa je otpor koji minerali, koji su u vrstom agregatnom stanju, pruaju pri
paranju njihovih povrina nekim tvrdim predmetom. Zavisi od rasporeda jona i atoma u
kristalnoj reetki. Kada je struktura gua, atomi i joni su na medjusobno kraim
rastojanjima, tada je tvrdoa vea i obrnuto. Karakteristini primer tome su minerali
dijamant, koji je izrazito tvrd i mineral grafit koji je izrazito mek. Oba minerala su po
hemijskom sastavu ist ugljenik, sa razliitim rasporedom atoma i jona u trodimenzionalnoj
kristalnoj reetki (Sl. 3.4.).
Sl. 3.4. Struktura dijamanta i grafita
Tvrdoe minerala se mogu medjusobno uporedjivati, a takodje tvrdoe nepoznatih
minerala u odnosu na tvrdoe poznatih. U tom cilju je Mohs 1820. g. predloio opisnu
skalu koja se sastoji od deset minerala. Po toj skali najmeki mineral je talk, najtvrdji
20
dijamant. Svaki naredni mineral u skali para sve prethodne. Izrazito su tvrdi minerali topaz,
korund i dijamant, koji pripadaju grupi dragog kamenja. Sa praktinog stanovita bitno je to
da je npr. stena izgradjena samo od kvarca (kvarcit) veoma vrsta, tvrda, otporna stena, dok
je stena koja je izgradjena od znatno mekeg kalcita (krenjak) znaajno meka od
prethodnog. U nekim sluajevima je bolje kada su meki minerali i stene (npr. za
iskopavanje). U drugim sluajevima, npr. kada je potrebno imati abrazivni materijal,
potrebno je imati iskljuivo tvrdi mineral, tj. korund.
Mohsova skala tvrdoa je kvalitativna i na osnovu nje se ne moe kvantitativno
izraziti vrstoa minerala. Da bi se taj nedostatak otklonio, predloeno je da se tvrdoa
korunda oznai sa 1000. U odnosu na njega odredjene su i tvrdoe ostalih minerala (tablica
br. 3.1.).
Tablica br. 3.1. Mohsova skala tvrdoe minerala
Naziv minerala Mohsova tvrdoa Opis Relativna tvrdoa
u odnosu na korund
Talk 1 Lako se
para noktom
0,04
Gips 2 Para se noktom 1,25
Kalcit 3 Para ga
liveno gvodje
4,5
Fluorit 4 Para ga
obian elik
5,0
Apatit 5 Para ga elik 6,5
Ortoklas 6 Slabo para staklo 37
Kvarc 7 Lako para staklo 120
Topaz 8 Slabo see staklo 175
Korund 9 Para ga dijamant 1 000
Dijamant 10 See staklo 140 000
Cepljivost minerala je svojstvo da se pod dejstvom sile usitnjavaju - cepaju
paralelno kristalnim pljosnima. Neki minerali su cepljivi (halit, kalcit, pirokseni i dr.), a
neki su bez cepljivosti (kvarc, opal i dr). Iz definicije cepljivosti, lako je zakljuiti da su svi
amorfni minerali bez cepljivosti kao i pojedini kristalno-kristalasti minerali. I kod tih
minerala, pri prekoraenju granine tvrdoe - vrstoe, dolazi do razaranja vrste mineralne
materije po odredjenim povrinama, ali se to ne naziva cepljivou ve prelomom. Povrine
preloma mogu biti: ravne, zatalasane, glatke, hrapave, iveraste, koljkaste, fibrozne i
Zemljia ste.
Ravni cepljivosti, po pravilu, paralelne su nekoj kristalnoj pljosni (Sl. 3.5.). Prema
strukturi one su ujedno i ravni u kojima su najgue sloeni atomi, joni i molekuli koji
izgradjuju mineral. Zbog toga se npr. grafit savreno cepa po bazi. Rastojanja izmedju
atoma ugljenika u ravni te baze su 1,45 angstrema, a izmedju tih ravni su 3,41 A
0
.
Cepljivost moe biti savrena, jasna ili potpuna, nesavrena ili nepotpuna i rdjava
ili slabo izraena. U zavisnosti od oblika kristala i pljosni po kojima je mineral cepljiv,
takodje se razlikuje vie vrsta cepljivosti: bazna, po pljosnima prizme, po pljosnima
heksaedra, po pljosnima romboedra, pinakoidalna i dr. Cepljivost ukazuje na izrazitu
anizotropiju minerala u pogledu pojedinih karakteristinih svojstava.
21
Sl. 3.5. Cepljivost minerala (a) i blinjenje kristalnih oblika (b)
Pri delovanju naprezanja na minerale mogua su tri sluaja. Prvi je da je mineral
izloen delovanju sile relativno malog intenziteta, da se deformie do izvesnog iznosa i da
se po prestanku dejstva sile vraa u prvobitni poloaj. Za takve deformacije vai Hukov
zakon (
e
e
E ), tj. radi se o elastinim deformacijama. Pri dejstvu sile veeg
intenziteta najee, pored elastinog dela, postoji i plastina deformacija, a po
prekoraenju vrstoe nastupa lom. Osnovni oblici deformacija vrstih tela su linearno
sabijanje, istezanje i smicanje.
Tipini elastini minerali su listasti oblici liskuna muskovita. Tanke liske su
potpuno savitljive i po prestanku njihovog savijanja vraaju se u prvobitni oblik. Slino
muskovitu savitljivi su i hloriti, ali ako se pokuaju po savijanju vratiti u prvobitni poloaj,
tada e se slomiti. Za razliku od njih ogromna veina drugih mineralnih vrsta su krti
minerali. Oni se pri savijanju vrlo brzo lome, a ponekad i potpuno stroe.
Specifina teina minerala je teina mineralne materije jedinine zapremine pri
normalnom pritisku i temperaturi 277 K (4
0
C). U gradji litosfere sa 98,5% uestvuje samo
8 elemenata (tablica br. 3.2.). Na osnovu specifine teine elemenata koji najvie uestvuju
u gradji petrogenih minerala moe se lako zakljuiti da je najvei broj mineralnih vrsta
specifine teine od 24 - 35 kN/m
3
. Minerali iz grupe karbonata, silikati aluminijuma i
alkalija najee imaju specifinu teinu manju od 30 kN/m
3
, a minerali sa magnezijumom i
gvodjem veu od 30 kN/m
3
. Pored toga to na teinu utiu elementi koji grade mineral,
takodje i sama gustina atoma i jona utie na teinu. Minerali gue strukture su tei i
obrnuto, to dobro ilustruje dijamant ija je teina 35,1 kN/m
3
, dok je teina grafita 22
kN/m
3
. Oba su ist ugljenik, razliite strukture.
Tablica 3.2. Teina i zastupljenost osnovnih elemenata u gradji Zemljine kore
Elemenat Specifina teina
(kN/m
3
)
% Elemenat Specifina teina
(kN/m
3
)
%
O 13,4 42,7 Ca 16 3,6
Si 24 27,6 Na 9,7 2,64
Al 27 8,8 K 8,7 2,6
Fe 79 5,1 Mg 17,4 2,1
22
Metalini minerali - rude, naroito minerali gvodja, znatno su tei od velike
veine petrogenih minerala (npr. pirit ima teinu 50 kN/m
3
). Po pravilu vee su teine
kristalni oblici jednog te istog minerala nego njegovi amorfni predstavnici. Jedini izuzetak
je kristalni oblik minerala vode - led, koji je laki nego njegov teni agregat.
Boja minerala moe poticati od hemijskog sastava - idiohromatski obojeni i od
primesa - alohromatski obojeni minerali. Kakvu e boju imati mineral zavisi od talasnih
duina koje supstancija apsorbuje pri prolasku ili reflektovanju svetlosti. Zato se moe
govoriti o boji minerala u proputenoj ili reflektovanoj svetlosti. Minerali koji apsorbuju
svetlost celokupnog spektra talasnih duina su bezbojni. Nasuprot njima, oni koji apsorbuju
jedan deo talasnih duina imaju boju proputene ili reflektovane svetlosti.
U prirodi se nalaze minerali najraznovrsnijih boja i nijansi. Nekada su njihove boje
veoma privlane i ine ih veoma dragocenim. Pojedini su jednobojni (malahit je uvek
zelen, azurit - plav). Velika veina mineralnih vrsta nalazi se u razliitim bojama, ili
nijansama jedne te iste boje. Tome najvie doprinose uklopci i primese neke druge
mineralne materije, a ne osnovni sastav. Tako npr. mineral kvarc je idiohromatski bezbojan
- gorski kristal. Medjutim, znatno ee u kvarcu ima smea, alohromatski je obojen, pa je
ak zadobio i nove nazive (adjavac - tamnomrki kvarc, morion-potpuno crn kvarc, ametist
- ljubiasto obojen kvarc, citrin - uti kvarc koji je ujedno i njegova najredja vrsta).
Koliina strane materije, koja daje boju mineralu, esto je tako mala da se jedva moe
odrediti.
Boja petrogenih minerala je od najveeg znaaja kod ukrasnog kamena za potrebe
graditeljstva. Pored toga, a zajedno sa sjajnou, lako je zakljuiti da li se radi o sveim
mineralima, ili onima koji su zahvaeni procesima prirodnog raspadanja, to je takodje od
znaaja pri izboru kamena kao gradjevinskog materijala. Prvi i osnovni znak da je
odredjena mineralna vrsta, odnosno stena, zahvaena procesima raspadanja je gubljenje
sjajnosti minerala i promena boje.
Sjajnost minerala zavisi od koliine reflektovanih zraka i od veliine indeksa
loma. Ako je jako reflektovanje i veliki indeks loma, tada imaju dijamantsku sjajnost
(dijamant, sfalerit). Pored te sjajnosti kod nekih minerala je izraena staklasta (kvarc,
feldspat). Vlaknasti minerali (azbest) imaju svilastu sjajnost. Listasti minerali (muskovit)
imaju tipinu sedefastu sjajnost, to je prouzrokovano interferencijom i totalnom
refleksijom svetla od tankih listia. Metalini minerali imaju metalnu sjajnost. Po
intenzitetu odbijenog svetla razlikuju se sledee sjajnosti: blistava, sjajna i svetlucava.
Elektroprovodljivost je svojstvo minerala da provode struju, odnosno da pri
prolasku struje kroz njih pruaju odredjeni specifini elektrini otpor. Taj otpor je
reciprona vrednost elektroprovodljivosti i izraava se u omm (om metara). Sadraj Fe
komponente u mineralima (pirit, halkopirit, magnetit, limonit i dr.) poveava
elektroprovodljivost. Slino je i sa mineralima koji su sa poveanim sadrajem vode, kakav
je sluaj kod glina sa vodom oko glinenih estica, a to utie na relativno dobro provodjenje
elektrine struje. Veina petrogenih minerala (kvarc, feldspati, liskuni, kalcit i dr.) loi su
provodnici struje (Tablica br.3.3.). Neki medju njima su odlini izolatori, pa su kao takvi
nali odgovarajuu primenu.
Tablica 3.3. Specifini elektrini otpor minerala, prema J. Jakosky-u
Anhidrit
10
3
-10
5
omm
Halit
30 - 10
5
omm
Glina
1,5 x 10
-4
- 35 omm
Kvarc
10
5
omm
Halkopirit
5 - 1,5 x 10
3
omm
Liskuni
9 x 10
2
- 9 x 10
5
Kalcit
10
5
omm
Magnetit
6 x 10
-1
-50 omm
23
omm
Elektroprovodljivost je jedno od karakteristinih svojstava minerala po kome su
oni izrazito anizotropna tela. To najveim delom zavisi od rasporeda atoma i jona u
trodimenzionalnoj kristalnoj reetki. Ba zbog toga minerali istog hemijskog sastava, kakvi
su dijamant i grafit, a razliitih strukturnih svojstava, imaju razliite provodljivosti struje.
Specifini elektrini otpor kod dijamanta je 1 x 10
-6
omm i predstavlja odlian izolator. Za
razliku od njega grafit je odlian provodnik, kao takav je naao veliku primenu, sa
specifinim elektrinim otporom 8 x 10 do 6 x 10 omm.
Znaaj poznavanja elektroprovodljivosti minerala i stena uopte je veliki, kako u
elektroindustriji, isto tako i u geotehnici odnosno u geofizici. Na bazi elektroprovodljivosti
stenskih masa razvijena je jedna relativno velika grupa metoda geofizikih ispitivanja
terena koje su iroko prihvaene u geotehnici, koje se, po pravilu, primenjuju u kombinaciji
sa drugim metodolokim postupcima ispitivanja.
Pri prolasku toplote kroz minerale oni se razliito ponaaju. Pojedini u potpunosti
absorbuju toplotne zrake, zagrevaju se. To su atermni minerali, npr. magnetit i hematit.
Neki proputaju termike zrake, npr. halit i oni se nazivaju dijatermni minerali. Opte
posmatrano, poznata su tri osnovna naina prenoenja toplote i to: provodjenje ili
kondukcija, prenoenje ili konvekcija i zraenje ili radijacija. Provodjenje toplote odvija se
kroz mineralnu materiju i u tom pogledu neki minerali su dobri provodnici toplote, dok su
drugi loi. Makroskopski posmatrano bolji provodnici toplote se u ljudskoj ruci oseaju
hladnijim. Najbolji provodnici toplote su srebro i bakar. Prenos toplote konvekcijom vri se
kretanjem vode ili gasova iz jednog podruja u drugo i uz uslov da su u tim podrujima
razliite temperature. Prenos toplote zraenjem vri se kada minerali - tela nisu u kontaktu,
kretanjem elektromagnetnih talasa (fonova) u prostoru izmedju tih tela. Pri poveanju
temperature minerali se razliito ponaaju. Kristali i kristalasti minerali pokazuju izrazito
anizotropna svojstva. Pri tome su uvek vee vrednosti koeficijenta termikog irenja
minerala u pravcu duih odseaka na kristalografskim osama. Manji broj minerala pokazuje
izotropna svojstva u pogledu termikog irenja. U ovoj grupi su minerali koji kristaliu
teseralno i svi amorfni minerali.
Pojedini minerali mogu se lako makroskopskim metodama odrediti po svojim
karakteristinim fizikim osobinama. Tako npr. lako je prepoznati mineral halit (NaCl),
bez obzira na raznorazne boje u kojima se u prirodi nalazi i to po karakteristinom slanom
ukusu.
Lako je identifikovati gline, koje pokazuju, pri zadahu, karakteristian miris glina.
Kada su gline suve, veoma je izraeno njihovo svojstvo da upijaju vodu - higroskopne su.
Prirodno vlane lako se lepe za mokre prste i alat.
Jaka magnetinost je izraena kod magnetita, slabije kod pirhotina i nekih drugih
minerala.
Rude urana, torijuma i radijuma pokazuju svojstva radioaktivnosti.
3.5. Klasifikacija i prikaz petrogenih minerala
Petrogeni minerali uestvuju u gradji stena. Prema procentualnoj zastupljenosti,
kao i njihovom uticaju na najbitnija svojstva stena, svi petrogeni minerali podeljeni su na
bitne, sporedne i akcesorne.
Po boji minerala uobiajena je podela na femske i salske minerale. Prvu grupu
ine minerali u ijem sastavu uestvuju Fe i Mg (gvodjevito-magnezijski minerali). Oni su
24
uvek razliitih nijansi crne ili zelene boje. Drugu grupu minerala ine oni u ijem sastavu
obavezno uestvuje Si i Al. Minerali te grupe nalaze se u razliitim bojama: beli, crveni,
svetlosivi, bledoruiasti do bezbojni.
Minerali se mogu klasifikovati prema fizikim, strukturnim, morfolokim
svojstvima, a takodje prema hemijskom sastavu. Najee upotrebljavano razvrstavanje
minerala je, upravo, po njihovom hemizmu i u tom pogledu najvaniji petrogeni minerali
su: silikati, oksidi, hidroksidi, karbonati, sulfati, sulfidi, fosfati, nitrati i dr.
Oksidi
Svi hemijski elementi, osim fluora i plemenitih gasova, sjedinjuju se s kiseonikom,
neki lake neki tee i takva jedinjenja nazivaju se oksidi. Kiseonik je uvek dvovalentan. U
gradji Zemlje, do dubine 16 km, prema istraivaima Klarku i Vaingtonu, uestvuje sa
46.6%. Takodje, izrazito veliko je njegovo uee u gradji kako mineralnih vrsta, tako vode
i vazduha. On se veoma lako spaja sa drugim elementima i to spajanje se u hemiji naziva
gorenje ili oksidacija (npr. rdjanje gvodja, prevodjenje jednih mineralnih vrsta u druge).
Lavoazje (Lavoisier 1743-1794) je kiseonik nazvao oxygenium zato to mnogi kiseonikovi
spojevi-oksidi , kad dodju u vodu, stvaraju sa njom kiseline.
Najvanije mineralne vrste oksida, njihov hemijski sastav, tvrdoe i specifine
teine su date u tablici br.3.4. Oksidi kao i svi drugi petrogeni minerali, u vrstom su
agregatnom stanju, izuzev vode, koja je u vie agregatnih stanja. Grupu ine i metalini
minerali. Razlog zato se oni navode, a ne navode se mnogobrojni drugi metalini minerali
iji je znaaj u ekonomskoj geologiji veliki, u tome je to su te mineralne vrste esto
zastupljene u stenama i to u vidu sitnih uprskanih zrna. Oni su tetni u stenama, jer se
magnetit relativno brzo prevodi u stabilniju mineralnu modifikaciju hematit, a hematit
takodje u sekundarni mineral limonit, koji je tetan u stenama.
Tablica br. 3.4.: Minerali grupe oksida
Naziv Hemijski
sastav
Tvrdoa Spec. teina
(kN/m
3
)
Kristalografska
sistema
Voda H
2
O 1,5 9,175 Heksagonalna
Kvarc SiO
2
7 26,6
Magnetit Fe
3
O
4
5,6-6,5 52 Teseralna
Hematit Fe
2
O
3
5,5-6,5 48-53 Heksagonalna
Korund Al
2
O
3
9 39-41 Heksagonalna
Voda, zajedno sa vazduhom i mineralima, izgradjuje svet. Uestvuje u gradji
Zemlje tako to ulazi u sastav pojedinih mineralnih vrsta. Pored toga ona esto zapunjava
pore i pukotine koje su na razliite naine nastale u Zemljinoj kori. Najvee koliine vode
nalaze se u tenom stanju, u manjoj koliini je u gasovitom i vrstom stanju. Osim toga
voda izgradjuje sve povrinske vode (potoke, reke, jezera, mora, okeane, lednike u
podrujima sa hladnom klimom). U gasovitom stanju najzastupljenija je u atmosferi.
Prema nekim procenama voda uestvuje u gradji Zemlje sa oko 1%. Do dubine 16
km, po istraivau Vernadskom, vode ima vie od 250 x 10
6
km
3
. Procenjuje se da je
zapremina leda oko 20 x 10
6
km
3
.
25
Po hemijskom sastavu voda je H
2
O. Teinski posmatrano vodonik uestvuje u
gradji vode sa 11,11%, a kiseonik sa 88,89%. Pri pritisku od 10 kN/m
2
taka topljenja leda
je na 0
0
C.
Led kristalie heksagonalno. U tankim ploama je providan, a u debljim
naslagama plaviasto-zelene boje.
Voda je toliko znaajna mineralna sirovina da se bez nje jednostavno ne bi mogao
zamisliti ivot. Sa stanovita inenjerske geologije ovde su nabrojani samo neki veoma
znaajni aspekti uticaja vode:
mehaniko delovanje povrinskih i podzemnih voda, leda i lednika,
hemijsko delovanje vode,
aktivnost endogenih i egzogenih geolokih procesa,
naponska stanja izazvana dejstvom vode,
uslovi rada u terenu kao radnoj sredini.
Pored svega toga voda je veoma znaajna i kao mineralna sirovina.
Kvarc je silicijum dioksid koji u gradji stena uestvuje u vidu vie slinih
mineralnih vrsta (tridimit, kristobalit, kalcedon, jaspis). Koja od navedenih vrsta e nastati
pri kristalizaciji mineralne materije, pre svega, zavisi od temperature i pritisaka (Sl.3.6.).
Sl.3.6. Varijeteti SIO
2
minerala i njihov nastanaka u zavisnosti od
termodinamikh uslova.
Po karakteristikama najvanijih fiziko-mehanikih svojstava sve navedene
mineralne vrste su, u praktinom smislu, skoro podudarne. Zbog toga se nadalje daje samo
opis kvarca. Najee u sebi ima ukljuene gasne, tene ili vrste inkluzije. One mu daju
razliite boje i za svaku takvu vrstu, u praksi su odomaeni specifini nazivi. Bezbojan, bez
inkluzija, se naziva gorski kristal; uti-citrin je najredja vrsta; ljubiast-ametist; crn-morion;
mleno beli-belutak. Kvarc se esto nalazi u prirodi u obliku kristala (Sl.3.7.), za razliku od
mnogih drugih mineralnih vrsta kod kojih su kristalni oblici retki. Kristali kvarca su u
obliku romboedara koji pokazuju da se radi o niskotemperaturnom kvarcu, ili
heksagonalnih prizmi koje se esto zavravaju bipiramidama (piramide na oba kraja prizmi)
26
koje sigurno pokazuju da se radi o visokotemperaturnom kvarcu iji je nastanak vezan za
nastanak vulkanskih stena.
I pored estih pojava u obliku
kristala, ipak su neuporedivo najvee koliine
kvarca u obliku kristalastih zrna. Retko su ta
zrna makroskopski vidljiva. Najee se radi o
veliini zrna koja se mogu razlikovati nekim
od instrumenata za uveanje, npr. Mikro-
skopom. Kvarc je mineral koji nastaje u svim
geolokim sredinama izuzev u ultrabazinim.
To znai da se nalazi kao bitan sastojak
magmatskih, sedimentnih i metamorfnih stena.
Koliinski posmatrano, on je u nekim stenama
zastupljen u velikoj koliini, a u nekima ga
ima toliko malo da te stene svrstavamo u
bezkvarcne (npr. sijenit ima do 5% kvarca).
Kvarc je tvrd mineral. To znai da je za rad u
stenama koje on izgradjuje, koje su masivne i
sa vrstom silicijskom vezom medju njima,
potrebno imati specijalne alate (npr. buenje se
mora izvoditi upotrebom dija-mantskih kruna).
Pri dejstvu statikog opte - reenja na kvarcna
zrna, ili kvarcne stene, kvarc je otporan. Za
razliku od toga pri delovanju dinamike sile
kvarc se ponaa kao krt materijal tj. brzo puca.
Nastanak kvarca je vezan za irok dijapazon termodinamikih uslova. To
uslovljava da on moe da nastane, kako se uobiajeno kae, na sve poznate naine:
magmatski, pegmatitski, hidrotermalno, metamorfno, sedimentno. SIO
2
je jedna od
najstabilnijih mineralnih modifikacija u stenama. To znai da se pri promeni
termodinamikih uslova vri njegovo prevodjenje iz jedne u drugu mineralnu modifikaciju,
ali bez promene hemijskog sastava. Zbog toga se kvarc ubraja u malobrojnu grupu minerala
koji se praktino ne raspadaju, ne rastvara se u vodi, a jedino ga rastvara fluorovodonina
kiselina.
Magnetit i hematit su rude gvodja. Osim u rudnim leitima, u stenama je
rasprostranjeno njihovo nalaenje u vidu uprskanih, medjusobno odvojenih zrna. Spadaju u
grupu akcesornih minerala u stenama. Nepovoljni su zbog relativno brzog raspadanja i
tetnog dejstva na stene u kojima se nalaze. Kada se govori o tom dejstvu prevashodno se
misli na kvarenje estetskih vrednosti kamena.
Magnetit se esto nalazi u vidu teseralnih oktaedara i rombdodekaedara, a takodje
u vidu zrna. Neprovidan je, crne boje i ogreba. Prirodno je magnetian. Neki oblici privlae
samo jedan magnetni pol, a drugi oba. Po tome to je relativno teak u odnosu na veinu
drugih petrogenih minerala, lako ga je razlikovati makroskopski. Nastaje kao primarno
magmatogeni mineral. Pored toga nastaje i pri kontaktnom i regionalnom metamorfizmu
drugih stena.
Hematit se nalazi u prirodi u vidu ploastih, listastih, iverastih i kompaktno
Zemljia stih masa. U kristalnom obliku su lepi i relativno pravilno razvijeni romboedarski
27
Sl.3.7. Kristali kvarca
oblici. Takve pojave su retke. Zato se hematit razvija najvie u obliku kristalastih zrna u
masama koje su razliitih nijansi mrkocrvene boje. Uvek je crvenkastog ogreba. Nastaje
magmatski, regionalno i kontaktno metamorfno. Hematit je jedna od najvanijih ruda
gvodja. Na nekim mestima, kao npr. na Uralu, leita hematita su izrazito velika.
Pri raspadanju lako prelazi u limonit koji se u gradjevinskom kamenu ocenjuje kao tetan i
nepovoljan.
Korund je aluminijumov oksid, esto sa primesama Cr, Ti i Fe (feri gvodja).
Najee, upravo, zbog prisustva navedenih primesa obojen je razliitim bojama koje ga
svrstavaju u cenjeno drago kamenje. Kada su lepih crvenih boja nazivaju se rubini, plavi su
safiri, bezbojni leukosafiri, a zeleni smaragdi.
Korund nema cepljivosti. Prelom mu je neravan. Zbog svoje tvrdoe naao je
primenu kao abrazivni materijal.
Nastaje magmatogeno, pri regionalnom i kontaktnom metamorfizmu stena.
Hidroksidi
Hidroksidi su prirodna jedinjenja u ijoj gradji uestvuje vezana zeolitna voda u
molekularnom obliku H
2
O, ali sa neodredjenim brojem molekula. Najvaniji, kao petrogeni
minerali, su hidroksidi gvodja, aluminijuma i silicijuma (tablica br.3.5.).
Tablica br.3.5.: Mienerali grupe hidroksida
Naziv Hemijski
sastav
Tvrdoa
Specifina
teina
(kN/m
3
)
Oblici
minerala Napomena
Limonit Fe
2
O
3
H
2
O 2-5 35-40
Amorfni
Koloidni
mineral
Boksit Al
2
O
3
2,5-6,5 23-35
Opal Si
2
O
3
5,5-6,5 22
Limonit je ruda gvodja koji nastaje: raspadanjem velikog broja minerala gvodja
(hematita, magnetita, siderita, pirita); iz vodenih rastvora. Tipian je amorfni mineral, to je
u direktnoj vezi sa njegovim nastankom. Nalazi se u prirodi u bubreastim, grozdastim,
Zemljia stim, sigastim i drugim nepravilnim oblicima. Ponekad se limonit nalazi u vidu
skrama, ili Zemljia stih nakupina karakteristine limonitski ute boje-oker. Oker esto slui
kao materijal za dobijanje ute boje.
Limonit je polumetalian mineral. Vaan je kao ruda (npr. u rudniku Ljubija) sa
manjim sadrajem gvodja u odnosu na hematit. U gradjevinskom materijalu, kamenu ili
agregatu za beton, je tetan i nepovoljan.
Boksit je ruda aluminijuma, koju ini vie mineralnih vrsta: dijaspor; bemit;
hidrargilit i sporogelit. Svi oni su hidroksidi aluminijuma. Naroito u karbonatnim stenama
boksiti su esto zastupljeni kao sporedni minerali koji nastaju u povrinskoj zoni terena tj. u
kori raspadanja i ukazuju na procese povrinskih izmena karbonatnih stena. Upravo zbog
toga se i navode u petrogenim mineralima.
Minerali iz grupe boksita su specifine teine od 2,3 (hidrargilit) do 3,5 kN/m
3
(dijaspor i bemit). Tvrdoa im takodje varira, od 1 (sporogelit) do 7 (dijaspor i bemit).
28
Opal je amorfna mineralna supstanca SiO
2
sa 3-20% vode. Specifine je teine 19-
25kN/m
3
, a tvrdoe po Mosu 5,5-6,5. U prirodi se nalazi u svim oblicima koji su
karakteristini za amorfne minerale. Moe biti bezbojan, ali najee u razliitim nijansama
crvene, plave, zelene i drugih za oi
privlanih boja. Zbog toga se opal esto
koristi za dekorativne svrhe i ubraja u
poludrago kamenje.
Nastaje hidrotermalnim izmenama
ultrabazinih stena tj. alteracijama
serpentina
Karbonati
Karbonati su soli ugljene kiseline (H
2
CO
3
). Grupu karbonata ini relativno dosta
minerala sa Ca, Mg, Fe, Mn, Zn. Oni se mogu lako zamenjivati i initi odgovarajue
izomorfne smee. Po tome se esto nazivaju lanovima izomorfne grupe minerala kalcita.
Imaju sline kristalografske oblike, genezu, slina fizika i hemijska svojstva. Svi, izuzev
aragonita, npr. imaju romboedarsku cepljivost, veliki negativni dvolom svetlosti itd. U
pogledu geneze, vano je da su oni tipini hidratogeni minerali, koji nastaju iz hladnih
voda. U vodi je rastvorena odgovarajua mineralna materija npr. kod kalcita kalcijum
bikarbonat koji pri prekoraenju zasienja, iz bilo kojih od vie moguih razloga, biva
preveden u CaCO
3
. Zatim, je mogu nastavak procesa, tj. rastvaranje kalcita u vodenoj
sredini, ili usled atmosferilija. Najvaniji petrogeni minerali iz grupe karbonata su prikazani
u tablici br.3.6.
Tablica br.3.6.: Mienerali grupe karbonata
Naziv Hemijski
sastav
Tvrdoa Spe.teina
(kN/m
3
)
Kristalografska sistema
Kalcit CaCO
3
3 27,2 Romboedarska
Magnezit MgCO
3
4-4,5 29-31 Romboedarska
Dolomit CaCO
3
MgCO
3
3,5-4 28,5-29,5 Romboedarska
Aragonit CaCO
3
3,5-4 29-30 Rombina
Kalcit se u prirodi relativno esto nalazi u formi kristala koji se svrstavaju u
romboedarsku kristalografsku sistemu. Takvi oblici se najee nalaze du pojedinih
pukotina, kaverni i drugih podzemnih upljina. Ipak, daleko najvee koliine kalcita se
nalaze u karbonatnim stenama u vidu kristalastih zrna.
29
Sl. 3.8. Zonarno graeni opal
Teko se rastvara u obinoj vodi. U 1 litru vode rastvara se 13 mg kalcita. Medjutim, kada u
vodi ima ugljen dioksida, a skoro uvek ga ima u manjim ili veim koliinama, tada se kalcit
lako prevodi u kalcijum bikarbonat.
CaCO
3
+H
2
O + CO
2
= Ca(HCO
3
)
2
Kristali kalcita su bezbojni i providni kada je kalcit ist i nazivaju se islandskim
kalcitom. Bistri kristali slue za dobijanje polarizovanog svetla u Nikolovim prizmama.
Takvi kristali su optiki anizotropni i kod njih se svetlo dva puta prelama. Jednom se to
deava pri ulasku svetlosti u kristal, a drugi put pri njenom izlasku iz kristala. Ipak, takvi
kalciti su znatno redji, a ei su obojeni primesama i nalaze se u razliitim bojama. Vrlo
lepi kristali su bele i crvenkaste boje, a znatno redje se nalaze u nijansama braon boje. Boja
sivo-crnih krenjaka, u kojima je takodje kalcit dominantan mineral, uglavnom dolazi od
prisustva organske materije.
Pored kalcita koji nastaju iz pravih jonskih
rastvora, veoma velike naslage kalcita i stena
od njih, nastale su biogenim putem. Takav
nain nastanaka je vezan za ivi svet koji u
vodenoj sredini koristi karbonatnu komponentu
za svoj skelet i ljuture. Posle izumiranja
organizama, ostaci padaju na dno vodene
sredine, tu se taloe i tako nastaju karbonatne
naslage.
Lako se rastvara u razblaenoj
hlorovodoninoj kiselini (HCl) uz burno
oslobadjanje CO
2
.
Magnezit je najee veoma sitnozrn,
kriptokristalast, jedar, izrazito bele boje.
Kristalni varijeteti su romboedri, providni su, ali
se vrlo retko nalaze u prirodi. Prelomi su mu
veoma karakteristino koljkasti.
Nastaje pri hidrotermalnim izmenama u ultrabazinim stenama-peridotitima i
serpentinisanim peridotitima. Procesi hidrotermalnih izmena su, po pravilu, praeni
formiranjem magnezita u obliku liski, ica, redje i debljih soiva. Poto su ultrabazine
stene zeleno-crnih boja, a magneziti beli, lako je zakljuiti da je to veoma upadljiva
teksturna karakteristika stene i minerala koji je u njoj nastao. Pored navedenih leita
inog tipa, poznata su i sedimentaciona leita magnezita. Ona su nastala na mestima gde
se vrilo taloenje transportovane magnezitske supstancije.
Znaaj magnezita u stenama je u tome da on ukazuje na odredjene procese koji su
se deavali u primarnim mineralima i stenama uopte. Prevashodno se misli na to da je
njegovo formiranje vezano za proces raspadanja primarnih mineralnih vrsta i obrazovanje
sekundarnih.
Postojan je mineral u odnosu na atmosferilije. Ima veliki znaaj kao sirovina u
industriji, naroito za spravljanje vatrostalnih proizvoda, porculana i vetakog kamena
(ksilolita).
Dolomit je dvoguba so kalicjuma i magnezijuma. Kristalni oblici ovog minerala su
u obliku romboedara. U stenama, masivnim ili slojevitim, najee je zastupljen u vidu
kristalastih zrna. esto se u karbonatnim stenama smenjuju partije kalcita i dolomita, a to
30
SL.
3.9. Kristali kalcita
je pre svega uslovljeno mogunostima meanja kalcijske i magnezijske komponente.
Kristalni oblici dolomita imaju cepljivost paralelnu pljosnima romboedra. I druga
karakteristina fiziko-mehanika svojstva dolomita su praktino istovetna kalcitu. U
makroskopskom pogledu mogue ga je od kalcita razlikovati po tome to su njegovi
prelomi otrijih ivica i to se intenzivno rastvara u hlorovodoninoj kiselini kada je ona
zagrejana, a ne hladna.
Aragonit je alotropska modifikacija CaCO
3
. To znai da mu je potpuno istovetan
hemijski sastav kao kod kalcita, a razlikuje se od njega po oblicima u kojima kristalie. On
je rombina modifikacija CaCO
3
. Relativno lako se razlikuje od kalcita po karakteristinim
igliastim i prizmatino izduenim oblicima u kojima se pojavljuje, a koji su esto zonarno
i loptasto rasporedjeni. Nastaje iz toplih voda. esto je lepih boja i to nijansi ute, redje
plave, crvene, crne i dr. boja, to stenu mermerni oniks, koju on izgradjuje, ini
najkvalitetnijim ukrasnim gradjevinskim kamenom.
Sulfati
Sulfati su soli sumporne kiseline H
2
SO
4
. Grupu sulfata ini relativno veliki broj
mineralnih vrsta od kojih su petrogeno najvaniji gips i anhidrit.

Tablica br.3.7.: Mienerali grupe sulfata
Naziv Hemijski
sastav
Tvrdoa Specifina
teina (kN/m
3
)
Kristalografska sistema
Anhidrit CaSO
4
3-4 28-30 Rombina
Gips CaSO
4
H
2
O 2 23 Monoklinina
Anhidrit kristalie rombino u obliku tabliastih kristala. Najee se nalazi u
obliku sitnozrnih agregata. Razliitih je boja: beo, siv, plaviast, a moe biti i bezbojan.
Pojavljuje se zajedno sa gipsom, halitom i drugim mineralnim vrstama. Nastaje
sedimentaciono iz hemijskih rastvora, u manjim koliinama hidrotermalno u vulkanskim
oblastima. Anhidrit je nestabilna mineralna vrsta. Tei da primi u sebe vodu, da predje u
stabilniju mineralnu modifikaciju tj. u gips. Taj proces je praen poveanjem zapremine za
oko 60% i poveanjem pritisaka do 1100 atm.
Gips se u prirodi nalazi u obliku kristala i zrnastih agregata. Kristalni oblici
pripadaju monoklininoj sistemi i razvijeni su u obliku monoklininih, ploastih, prizmi.
este su pojave udruivanja po dve kristalne individue i to tako da su zaokrenute za 180
0
oko podune ose. Tada takvo spajanje ini oblike sline lastinom repku, po emu su druze
zadobile naziv. Takvi oblici se nazivaju blizancima, to je opti pojam u mineralogiji, a
pojava srastanja mineralnih individua se naziva blinjenjem. Zrnasti gips moe biti
izgradjen od zrna promenljive veliine. Kada su ona veoma sitnozrna tada se gips naziva
alabasterom i slui u vajarstvu. Pored tih oblika nalazi se kao Zemljia st, prakast i listast.
Posle peenja na temperaturi 120
0
-130
0
C prelazi u peeni gips. Proces je praen
gubitkom 75% kristalne vode. Karakteristino je da takav gips moe ponovo da primi vodu
i da npr. iz prakastog oblika predje u ovrslu masu to je nalo veoma veliku praktinu
primenu kako u gradjevinasrstvu tako u medicini i drugim oblastima ljudske delatnosti.
Neist prirodni gips slui u poljoprivredi za djubrenje zemljita. Ako se gips pee na viim
31
temperaturama npr. na 400
0
C, tada ne moe vie u sebe da prima vodu i gubi svojstvo
vezujueg materijala.
Sl.3.10. Kristali gipsa: fotosnimak (a); shema udruena dva kristala (b)
Gips je primesama razliito obojen. Moe biti beo, siv, ut, ruiast redje je i
bezbojan. Nastanak je vezan za sedimentacione procese iz hemijskih rastvora. Pored toga
nastaje hidrotermalnim procesima i u kori raspadanja. Pri povrinskom raspadanju stena, u
kori raspadanja, pre svega u laporima i srodnim stenama koje sadre CaCO
3
minerale i sulfid-
pirit, dolazi do hemijskih reakcija i formiranja gipsa. Tako npr. u kori raspadanja beogradskih
lapora, na lokaciji narodnog pozorita, pojave gipsa u glini su na dubini 15-20 m.
Gips je mineralna vrsta koja se vrlo lako raspada-rastvara u vodi. =
Sulfidi
Sulfidi su jedinjenja elemenata su sumporom. Grupu ine brojni minerali od kojih
su svakako najvaniji rudni minerali Ag, Cu, Pb, Zn, Ni, Hg, As, Fe, Mo i dr. Od svih njih
petrogeno je najvaniji pirit zato to je on veoma est sporedni sastojak stena. U stenama se
esto nalazi u vidu haotino rasporedjenih pojedinanih zrna, redje u vidu nagomilanja du
pojedinih mikroprslina i pukotina, a prisustvo u bilo kom od tih oblika se ocenjuje kao
nepovoljno. Nepovoljno je zato to je pirit podloan relativno brzom raspadanju, a to je u
hemijskom smislu praeno nastajanjem gvodjevog sulfata i sumporne kiseline. Sumporna
kiselina, koja tako nastaje, nagriza sve vrste gradjevinskih materijala.
32
2FeS
2
+ 2H
2
O + 7O
2
= 2FeSO
4
+ 2H
2
SO
4
12FeSO
4
+ 6H
2
O + 3O
2
= 4Fe
2
(SO
4
)
3
+ 2Fe
2
O
3
+ 3H
2
O
Fe
2
(SO
4
)
3
+ 6H
2
O = Fe
2
O
3
. 3H
2
O + 3H
2
SO
4
Osim u obliku nepravilnih nagomilanja, ili zrna, esto se u prirodi nalaze kristalni
oblici pirita. Tada su to lepi heksaedri (kocke), oktaedri i dr. Karakteristine je zlatno-ute
boje. Izrazito veliku zastupljenost ima u kombinaciji sa drugim mineralima iz grupe sulfida,
oksida i drugim rudama. Nastaje hidrotermalno na svim temperaturama, redje sedimentno.
Haloidi
U grupi haloida znaajni su minerali halit, silvin, fluorit i kriolit. Petrogeno je
najvaniji mineral halit.

Halit NaCl kristalie teseralno u obliku heksaedara. Najvee koliine halita
(kamena so) su u obliku kristalastih zrna. Kada je ist tada je providan i prozraan.
Najee se u halitu nalaze uklopci i primese razliitih mineralnih materija pa je zbog toga
razliito obojen (beo, ut, ruiast, crn, plav i dr.). Kristali su u obliku kocki i imaju
cepljivost paralelnu pljosnima kristala. Po tim ravnima od velike kocke, moe se
usitnjavanjem dobiti veliki broj malih. Kamena so se sjaji kao da je od stakla tj. ima
staklastu sjajnost. Tvrdoa soli, po Mosovoj skali je 2, a specifina teina 21-22 kN/m
3
.
Halit se nalazi: kao tipska sedimentna stena izmedju slojevitog lapora (laporca)
npr. u Tunju i Tetimi kod Tuzle; rastvoren je u morskoj vodi sa oko 3%; u slanim
jezerima. Iz pravih hemijskih rastvora u morskoj vodi so e prei u vrsto stanje kada se
zato steknu odgovarajui uslovi tj. kada se prekorai granica rastvoljivosti NaCl u vodi. To
se moe ostvariti u lagunama usled poveanog isparavanja, a koje su odredjenim
pregradama odvojene od ostalog dela mora. Slino se dogadja i u tzv. slanitima na obali
mora u koja se uputa morska voda iz kojih isparavanjem zaostaje so. Pored toga do
obaranja soli moe doi zbog poveane koncentracija soli u vodi usled naknadnog
prinoenja soli, zato to je u vodu dospela neka od supstancija koja pogoduje procesu
kristalizacije, ili se mogu promeniti temperaturni uslovi.
Halit je veoma znaajna mineralna materija za industrijske potrebe. Zbog svojih
specifinosti, koja je u brzom i lakom raspadanju-rastvaranju halita u vodi, eksploatacija
soli iziskuje potrebne mere opreza. U sluaju nekontrolisane eksploatacije moe doi do
tetnih sleganja terena, oteenja pa i ruenja brojnih objekata, kao to se desilo u centralnoj
zoni grada Tuzle. U podruju izvozno-eksploatacionog okna u Tuzli, izluena so je na
dubini 270,30-288,80 m (IB-1), a drugi horizont soli koji nije izluen, je na istoj buotini na
dubini 338,20-358,90 m. Geodetski izmerena sleganja povrine terena, usled eksploatacije
slanice u centralnom delu tog grada, iznosi vie od 10m.
Silikati
33
Silikati su soli ortosilicijske (H
4
SiO
4
), metasilicijske (H
2
SiO
3
) ili polisilicijske
kiseline. Najzastupljeniji su minerali u svim osnovnim vrstama stena: magmatskim,
sedimentnim i metamorfnim. Prema istraivaima Klarku i Vaingtonu silikati uestvuju u
gradji Zemlje sa preko 80%, a od povrine terena do dubine 16 km uestvuju sa vie od
95%. Izrazito velika zastupljenost silikata u gradji stena uslovljena je velikim i raznolikim
mogunostima povezivanja SIO
4
tetraedara. Svaki taj zamiljeni tetaraedar, u ijem centru
je Si a na rogljevima O atomi je etvorostruko negativno naelektrisan. Za kompenzaciju tih
etiri negativno naelektrisane valence ukljuuje se veoma veliki broj elemenata (Mg, Fe,
Ca, Na, K, Al i dr.) ili su ti tetraedri medjusobno povezani preko O atoma. Deo SiO
4
tetraedara moe biti zamenjen kod alumosilikata aluminijevim tetraedrima (AlO
3
). Prema
vidovima povezivanja SiO
4
tetraedara razlikuje se vie grupa silikata i to: nezosilikati,
sorosilikati, ciklosilikati, tektosilikati, filosilikati i inosilikati (Sl.3.11)
34
Sl.3.11. Podela silikata prema nainima povezivanja SiO
4
tetraedara
1) nezosilikati; 2) sorosilikati; 3) ciklosilikati; 4) tektosilikati;
5,6) inosilikati; 7,8) filosilikati
Kod nezosilikata SiO
4
tetraedri su nezavisni jedan od drugog (nezos = ostrvo).
Medjusobno su povezani pomou katjona Mg, Fe, Al i dr. Takve veze su kod olivina,
granata, epidota i dr. minerala.
Sorosilikati imaju vezu izmedju dva SiO
4
tetraedra preko jednog O atoma. Slinu
vezu imaju i ciklosilikati, s tim to je kod njih ciklian raspored O i Si atoma tako da jednu
celinu-prsten ini tri, etiri ili est tetraedara.
35
Tektosilikati imaju takav vid povezivanja tetraedara da svaki atom kiseonika
gradi dva susedna SiO
4
tetraedra (npr. feldspati).
Filosilikati imaju SiO
4
tetraedre rasporedjene u ravnima. To je i osnovni razlog
zato su minerali ove grupe tipini listasti minerali, sa cepljivou koja je izraena upravo
po tim ravnima. Takav vid povezivanja imaju talk liskuni, hloriti, gline i dr.
Inosilikati su minerali kod kojih su SiO
4
tetraedri povezani kiseonikovim jonima
u beskonane nizove (pirokseni) i beskonane trake (amfiboli). Navedeni vidovi
povezivanja SiO
4
tetraedara se ne mogu videti makroskopskim metodama ispitivanja, ve
iskljuivo najdetaljnijim mikroskopskim i rendgenskim ispitivanjima.
Feldspati
Feldspatima pripada veliki broj mineralnih vrsta. Uestvuju, kao bitni minerali, u
gradji skoro svih vrsta stena. Procenjuje se da feldspati uestvuju u gradji litosfere sa oko
60%. U magmatskim stenama uestvuju sa oko 59%, u metamorfnim stenama sa oko 30% i
sedimentnim stenama sa oko 11%. Uee feldspata u gradji sedimentnih stena je mnogo
vee ako se rauna da su pojedine sedimentne stene najveim svojim delom nastale
raspadanjem primarnih feldspata., kao npr. gline.
Najvaniji minerali medju feldspatima su: ortoklas (tzv. or komponenta)
K(AlSi
3
O
8
), albit (ab komponenta) Na(AlSi
3
O
8
) i anortit (an komponenta) Ca(Al
2
Si
2
O
8
).
Feldspati se retko nalaze u vidu samo jedne mineralne vrste ve su to meanci. Upravo zato
su oni brojni, jer su este izomorfne smee Na, K i Ca komponente tj. mineralnih vrsta
feldspata u ijoj gradji uestvuju navedeni elementi. Naroito velike mogunosti meanja
su izmedju ab i an komponente. Minerali tih izomorfnih smea nazvani su zajednikim
imenom plagioklasi. Najvaniji mineralni predstavnici plagioklasa su prikazani u tablici
br.3.8.

Tablica br.3.8.: Izomorfne smee plagioklasa
Naziv minerala ab-albitske
komponente (%)
an-anortitske
komponente (%)
Albit 90-100 10-0
Oligoklas 70-90 30-10
Andezin 50-70 50-30
Labrador 30-50 70-50
Bitovnit 10-30 90-70
Anortit 0-10 100-90
Feldspati su podeljeni na kisele (ortoklas, sanidin, mikroklin, albit i dr.),
prelazne (oligoklas i andezin) i bazine (labrador, bitovnit i anortit). Makroskopskim
metodama, za razliku od drugih detaljnijih metoda, je veoma oteano prepoznavanje
navedenih vrsta feldspata. Nekada je to mogue na bazi karakteristinih boja, npr. kod
labradora po plaviastoj boji-labradoriziranje, kod plagioklasa po karakteristinoj zonarnoj
gradji koja je naroito izraena kod vulkanita, ili posredno na bazi karakteristinih vrsta
magmatskih stena koje oni grade. Po pravilu u kiselim magmatskim stenama
preovladjujue su zastupljeni kiseli feldspati, kod prelaznih magmatskih stena po kiselosti
36
zastupljeni su preovladjujue prelazni feldspati i kod bazinih stena bazini feldspati.
Mikroklin ima jasnu karakteristinu mreastu strukturu (Sl.3.12.) koja se nekada i
makroskopski vidi, a mirkoskopskim metodama pogotovu.
Iz razloga to su svi feldspati
praktino istih vrednosti karakteristika
najvanijih fiziko-mehanikih
svojstava, takodje, istovetan im je
genetski nastanak, to se ovde daju
samo vrednosti za ortoklas. Kristalie
monoklinino. U stenama se najee
nalazi u vidu tabliastih ili nepravilnih
zrna. Ima savrenu prizmatsku
cepljivost u dva medjusobno upravna
pravca, po emu je i dobio naziv.
Prelom mu je neravan. Nalazi se
razliito obojen. Najee je ukasto-
ruiaste, bele i crvene boje. Tvrdoa
po Mosovoj skali je 6 do 6,5. Specifina teina mu je 25,5 kN/m
3
.
Nastanak feldspata je vezan za magmatogene procese tj. za konsolidaciju magme.
Na najviim temperaturama prvo iskristalisava anortit, a zatim slede bitovnit, labrador,
andezin, oligoklas, ortoklas i dr. Proces rekristalizacije feldspata se odvija i nakon njihovog
nastanka. Vrlo je dugotrajan i u osnovi se svodi na to da, u geoloki dugom vremenskom
periodu, nestabilnije mineralne modifikacije prelaze u stabilnije npr. ortoklas u mikroklin.
Raspada se u hidratisane alumosilikate-minerale glina i taj proces se esto naziva
kaolinizacijom. Proces raspadanja je vrlo spor pa se moe, u praktinom smislu,
podrazumevati da ako su u gradjevinske objekte ugradjene stene koje izgradjuju svei
feldspati, oni se nee raspasti u eksploatacionom veku objekata. Inae prvi znak da su
feldspati zahvaeni procesima raspadanja je gubljenje njihove staklaste sjajnosti. Na
osnovu svega sledi da su feldspati poeljni i dobri sastojci stena.
U industriji porculana ortoklas se koristi sa 17-37%, glina 66% i
kvarc 12-30%.
Kaolinizacija se hemijski moe izraziti:
2K(AlSi
3
O
8
) + 2H
2
O + CO
2
= Al
2
((Si
2
O
5
(OH)
4
) + 4SiO
2
+ K
2
CO
3

Pri delovanju povienih pritisaka i temepratura, kao i procesa hidrotermalnih
izmena feldspati prelaze u sitnoljuspiasti mineral koji se zove ssericit.
Sericitizacija se hemijski moe izraziti:
3K(AlSi
3
O
8
) + H
2
O + CO
2
= KAl
2
( )( ) [ ]
2 10 3
OH O AlSi + 6SiO
2
+ K
2
CO
3

Feldspatima su srodni feldspatoidi. Oni imaju znatno manje silicije od feldspata.
Najvaniji predstavnici su leucit, analcim i nefelin.
Liskuni
Sl.3.12. Mreasta struktura mikroklina
37
Grupu liskuna ine minerali muskovit, biotit i sericit. Oni su tipini listasti
minerali iz grupe filosilikata. Uestvuju u gradji zemljine kore sa oko 3,8%. Svi kristaliu
monoklinino. Hemijski sastav im je neto komplikovaniji i moe se shematski izraziti u
sledeem obliku:
X
+
Y
3
++
(AlSi
3
O
10
) Z
2
ili
X
+
Y
2
+++
(AlSi
3
O
10
) Z
2
Gde su:
X
+
- jednovalentni elementi: Na,K
Y
++
- dvovalentni: Mg,Fe
Y
+++
- trovalentni: Al,Fe
Z - (OH)
-
Muskovit je liskun u ijoj gradji uestvuju K i Na, srebrnasto bele boje, pripada
grupi tzv. salskih minerala. Ime je dobio po Moskvi kroz koju je izvoen kao tzv. rusko
staklo. Ima savrenu cepljivovst. To znai da se i najtanje liske mogu usitnjavati u jo
sitnije, to je kod muskovita i makroskopski veoma prepoznatljivo. Tanke liske su potpuno
providne. Liske debljine nekoliko mm, providne, bez oteenja bilo koje vrste, u prolosti
su sluile kao prozorsko staklo. Deblje liske su prozrane, a kompaktnije mase su
neprovidne. Izrazito je elastian mineral. To znai da kada se liske izvedu iz svog
prvobitnog poloaja-saviju pod dejstovm sile, one e se po prestanku dejstva sile vratiti u
svoj prvobitni poloaj. Zbog toga on pripada tzv. grupi elastinih minerala, za razliku od
nekih krtih minerala kakvi su hloriti, koji se bez loma mogu saviti a pucaju pri pokuaju da
se vrate u prvobitni poloaj. Male je tvrdoe, 2-3. Specifina teina muskovita je 28-29
kN/m
3
. Ima sedefastu, blistavu sjajnost. Pri prolasku struje prua veoma veliki specifini
elektrini otpor, 10
2
- 10
6
Omm, to ga svrstava u odline izolatore. Veliku primenu ima u
elektroindustriji.
U procesima raspadanja minerala i stena u kojima je on zastupljen, muskovit
zaostaje kao stabilna mineralna vrsta. Praktino, on se samo fiziki usitnjava pri odredjenim
procesima, a hemijski se ne raspada. Zbog toga je vrlo esto, zajedno sa kvarcom, jedan od
krajnjih produktata njihovog raspadanja. U stenama se esto nalazi u vidu pojedinanih
sitnih liski, a redje u veim nagomilanjima, kao npr. u pegmatitima Prokuplja. Zbog svoje
savrene cepljivosti i tekoa u glaanju i poliranju ukrasnog gradjevinskog kamena, smatra
se da je nepoeljan sastojak tog kamena.
Biotit je liskun u ijoj gradji uestvuju Mg i Fe, nijansi je crne boje, pripada
grupi tzv. femskih minerala. Tvrdoe je po Mosovoj skali 2-3, a specifine teine 28-32
kN/m
3
. Zbog uea Fe u hemijskom sastavu on je znatno bolji provodnik struje, nije
izolator kao muskovit, pa se zbog toga ne koristi u elektroindustriji. Hemijski je
nepostojaniji od mukovita, bre se raspada i to u hlorit i limonit. Ostale osobine su mu vrlo
sline muskovitu.
Sericit je sitnoljuspiasti agregat muskovita. U svemu ostalom je praktino
istovetan muskovitu.
38
Amfiboli
Amfiboli i pirokseni uestvuju u izgradnji magmatskih stena sa oko 16,8%. U
grupu amfibola spadaju minerali tremolit, aktinolit i hornblenda. Njihov hemijski sastav
se moe shematski izraziti u sledeem obliku:
(OH)
2
X
2
Y
5
(Z
8
O
22
)
gde su:

X - Ca,Na, Mg, Fe
Y - Mg, Fe, redje Al, Fe, Ti
Z - Si, manjim delom Al
Na bazi hemijskog sastava sledi da su amfiboli femski minerali tj. magnezijsko-
gvodjeviti silikati. Crne do zelenkaste su boje, staklaste sjajnosti kada su svei. Najvaniji
i najzastupljeniji u stenama su monoklinini amfiboli, a rombini i triklinini su retki i
skoro bezznaajni. Kristalni oblici su, po pravilu, izduene prizme i izduena zrna koja su
nekoliko puta dua od poprenog preseka. Popreni presek je estougaoni, sa jasnom
cepljivou koja je paralelna dvema duim pljosnima prizme (Sl.3.12). Ugao koji
medjusobno zaklapaju ta dva pravca cepljivosti je 124
0
. Nastaju kao tipini magmatogeni-
pirogeni minerali, na relativno visokim temepraturama. Pored toga, mogu nastati i
procesima metmorfizma.
Svi amfiboli se raspadaju relativno sporo. Dugotrajnim procesom prevodjenja
primarnih amfibola u sekundarne minerale, koji nastaju njihovim raspadanjem, obrazuju se
kalcit (proces kalcitisanja), epidot (epidotisanje), hlorit (hloritisanje). Nastanku tih
sekundarnih mineralnih vrsta potpomau hidrotermalni procesi.
Petrogeno je najvaniji amfibol hornblenda. Nalazi se u obliku izduenih zrna
zeleno-crne boje. Staklaste je sjajnosti, tvrdoe 5-6, specifine teine 29-35 kN/m
3
.
Poeljan je sastojak stena.
Pirokseni
Pirokseni su grupa minerala koja je vrlo slina amfibolima. Slini su u pogledu
nastanka, hemijskog sastava, fiziko-mehanikih svojstava, raspadanja. Njihov hemijski
sastav se moe shematski izraziti u sledeem obliku:
XY(Z
2
O
6
)
gde su:
X - Mg,Fe,Ca redje Na
Y - Mg, Fe (fero i feri), al, Ti, Mn
Z - Si delom Al
Petrogeno su znaajni rombini i monoklinini pirokseni. Triklinini su manje
znaajni. Rombini pirokseni su enstatit, bronzit i hipersten, a monoklinini augit,
diopsid i dijalag. Svi su tipski magmatogeni minerali i nastaju na visokim temperaturama.
Redje nastaju kontaktno metamorfno. Kada su kristalni nalaze se u vidu kratkih-
zdepastih prizmi. Staklaste su sjajnosti, izuzev bronzita i dijalaga koji su metaline
39
sjajnosti. Boja im je, kao i kod amfibola, razliitih nijansi crno-zelene. Tvrdoa je 5-6, a
specifina teina 30-39 kN/m
3
. Popreni presek piroksena je osmougaoni (Sl.3.13.). Jasno
im je izraena cepljovost po pljosnima osmostranih prizmatinih oblika. Ta dva pravca
cepljivosti medjusobno zaklapaju uglove od 87
0
.
U odnosu na amfibole, pirokseni se mogu lako
razlikovati kada su kristali ili zrna dovoljno
krupni. Preciznijim metodama ispitivanja mogu
se, pored ostalog, razlikovati i po tome to su
amfiboli sa (OH)
-
grupom u hemijskom sastavu,
pirokseni bez (OH)
-
. Odnos (Mg,Fe):Ca je kod
amfibola 5:2, kod piroksena 1,2:1.
Raspadanjem pirokseni prelaze u sekundarne
minerale tj. kalcit, epidot, hlorit, serpentin. U dinamometamorfnim zonama mogu od njih
nastati amfiboli.
Pirokseni su bitni minerali u bazinim i ultrabazinim stenama.
Olivini
U grupi minerala koji su nazvani zajednikim imenom olivini najvaniji minerali
su forsterit i fajalit. Forsterit je magnezijumov silikat Mg
2
SiO
4
, a fajalit gvodjev silikat
Fe
2
SiO
4
.
Olivini su najee maslinasto zelene boje, redje nijansi crne boje. Kristalni oblici
se svrstavaju u rombinu kristalografsku sistemu. Medjutim, takvi oblici su izrazito retki.
Najee se nalaze u stenama zemljine kore u obliku kristalastih zrna. Olivini su bez
cepljivosti. Relativno su tvrdi i teki minerali. Tvrdoa im je 6-7, a specifina teina 30-32
kN/m
3
kod forsterita, a fajalita 43 kN/m
3
.
Olivini su tipski magmatogeni minerali. Kristaliu iz magme kao prvi petrogeni
minerali. Oni se esto nazivaju geolokim termometrima, jer iskristalisavaju na tano
odredjenim temperaturama, tj. na oko 1400
0
C.
Minerali su postojani ako se termodinamiki uslovi bitno ne menjaju tokom
vremena. Kada to nije sluaj, vri se prilagodjavanje minerala novonastalim uslovima, tako
to se postojee forme minerala prilagodjavaju novim uslovima, ili se vre jo vee
transformacije tako da minerali prelaze u nove. Iz tih razloga su obimna prevodjenja olivina
u sekundarni serpentin. Prvo nastaje mreasti serpentin, to se moe mikroskopskim
metodama jasno videti i detaljno ispitivati. Kao posledica tog prevodjenja u serpentin
(serpentinizacija peridotita) u mrei serpentinita kao zadnji neraspadnuti zaostaju zrna
peridota-olivina. Na kraju tog procesa i ta zaostala zrna olivina prelaze u serpentin.
Procesima hidrotermalnih izmena olivini prelaze u magnezite. Olivini izgradjuju peridotite,
gabro stene i bazalte. Zbog svoje zelene i crne boje, relativno velike teine, brojnih
pukotina i mikroprslina koje su esto prisutne u njima, retko se upotrebljavaju kao
gradjevinski kamen. Glaane i polirane ploe olivinskog sastava, nijansi zelene boje, su lep
ukrasni kamen za unutranje oblaganje u zgradama i kao takve mogu se nai na tritu.
Serpentin i talk
40
Sl.3.13. Popreni presek kristala
a) pirokseni; b) amfiboli
Serpnentini i talk su hidratisani alumosilikati magnezijuma. Serpentin 3MgO
2SiO
2
2H
2
O kristalie monoklinino i najee se nalazi u stenama u zrnastim, ljuspiastim
(antigorit) ili vlaknastim agregatima (hrizotil, serpofit i vlaknasti azbest). Naroito lepi
oblici serpentina su vlaknasti oblici hrizotila i vlaknastog azbesta. Oni najee ukazuju na
odredjene hidrotermalne procese, koji su se dogadjali u stenama, pri kojima su i sami
nastali. Serpentini nemaju cepljivosti. Smolaste i masne su sjajnosti. Boja im je zelena do
crna. Prelom im je iverast, koljkast do nepravilan. Tvrdoe su 2,5-4, a specifina teina 25-
27 kN/m
3
.
Talk 3MgO 4SiO
2
H
2
O je monoklinian. Masnog je opipa, savitljiv ali
neelastian. Boje je bele, svetlozelene do sive. Specifine teine je 27-28 kN/m
3
, a tvrdoe
1. Sekundarni je mineral, nastaje raspadanjem olivina i piroksena. Zastupljen je u talkovim
kriljcima ili u peridotitsko-serpentinitskim stenama du pojedinih pukotina u vidu tankih
presvlaka.
Upotrebljava se u industriji kozmetike, papira i kao toplotni izolator.
Hloriti
Hloriti su hidratisani alumosilikati magnezijuma i gvodja. Bitni su minerali u
tzv. zelenim stenama, tj. hloritskim kriljcima. Zelene su boje. Male su tvrdoe 1-2,5.
Specifina teina im je 26-30 kN/m . Krti su minerali, ljuspasti, savrene cepljivosti,
sedefaste sjajnosti. Zbog male tvrdoe i savrene cepljivosti, gradjevinski kamen koga oni
izgradjuju nije doborog kvaliteta.
Minerali glina
Pod pojmom glina obuhvaeno je vie vrsta minerala. Svi oni nastaju raspadanjem
primarnih alumosilikata, najvie raspadanjem feldspata. Zbog veoma sitnih zrna od kojih je
glina izgradjena, kao i nemogunosti da se ona razlikuju i prepoznaju makroskopskim
metodama, do skora se mislilo da su gline amorfne mineralne vrste, tj. da imaju potpuno
nepravilnu i unutranju gradju i spoljanji oblik. Savreme metode ispitivanja, putem
elektronskog miskroskopa, kao i rendgenske metode isipitvanja, potvrdile su da je raspored
atoma i jona u mineralima glina pravilan, da se nalaze i u kristalnim oblicima.
Minerali glina se mogu prepoznavati metodama bojenja, termikim metodama i
rendgenskim metodama. Meanjem u tano odredjenim supstancama razliite vrste glina
daju drugaije boje. Termike metode su bazirane na zagrevanju minerala glina i njihovom
sposobnou oslobadjanja vezane vode na odredjenim temperaturama. Rendgenskim
metodama se odredjuju elementi kristalne reetke pojedinih mineralnih vrsta i na bazi toga
je mogue najpreciznije odrediti i samu mineralnu vrstu (Sl.3.14).

41
Svi minerali glina se mogu grupisati u tri kristalne grupe i jednu amorfnu.
Kristalni predstavnici iz grupe kaolinita su: kaolinit, nakrit i halojzit. U grupi
monmorionita su: monmorionit, nontronit i glaukonit. Treu grupu ini ilit. Amorfni
predstavnik minerala glina je alofan.
Sl. 3.14. a) Shematski prikaz koloidne estice, po S. Karamati; b) Voda oko glinene estice,
po A. F. Lebede-u
Minerali glina, pored silicije, uvek sadre aluminijum i znatne koliine vode.
Glinene estice su negativno naelektrisane. Kao takve za njih su vezani katjoni mnogih
elemenata i disocirana voda. Koliina vode i debljina opni vode oko glinene estice su
promenljivi, estice se na okupu dre tom vodom i usled toga gline se svrstavaju u
poluvezane stene. Kada je debljina opnene vode tolika da prelazi mogunosti njenog
fizikog vezivanja za esticu tada gline prelaze u teno stanje, a taj viak vode podlee
zakonima gravitacije, tj. moe tei pod dejstvom sile gravitacije. Minerali glina lako
primaju vodu i tako poveavaju zapreminu-bubre. Tvrdoa minerala glina je od 1-3.
Specifina teina im je od 20 kN/m
3
(monmorionit) do 26 kN/m
3
(kaolinit). Boje su
razliite usled primesa: bele, sive, ute, crne i dr.
Genetski kaoliniti su vezani za rastvore sa Na, zemnoalkalnim elementima i fero
gvodjem, a monmorionit za bazinije rastvore.
Gline izgradjuju velika podruja i to u povrinskoj zoni terena, gde je interakcijsko
delovanje sa objektima najvee, pa su stoga te stene veoma znaajne sa stanovita
preciziranja uslova fundiranja objekata. Osim toga gline su veoma vaan gradjevinski
materijal. Slue kao osnovna mineralna sirovina za razliitu glinenu robu: blokove, ciglu,
crep, ploice, cevi, porcelan i dr. Zbog slabe vodopropustvljivosti slue za izradu
injekcionih emulzija, isplake za buenje terena i dr.
Gline sadre vodu, mnoge alkalijske i amonijske soli koje su znaajne za razvoj
biljnog sveta, a time i ivog sveta uopte.
42
43
4. STENE
UVOD
Stene su prirodni polimineralni, redje monominelarni, agregati. Nazivi stena
potiu od mineralnog sastava i naina povezivanja minerala u steni (granit, krenjak i dr. ),
ili su fragmenti ve postojeih stena tako nagomilani da se te skupine nazivaju specifinim
imenima (pesak, drobina i dr.).
Sve stene, koje su zastupljene u gradji zemljine kore, podeljene su u tri grupe:
vrstovezane, poluvezane i nevezane. Mineralna zrna su, u vrstovezanim stenama,
medjusobno koheziono povezana tankom mineralnom kristalizacionom opnom. Kod
poluvezanih stena mineralna zrna su koheziono povezana, kao i kod vrstovezanih stena, s
tom razlikom to su sile povezivanja izrazito slabijeg intenziteta. Fragmenti stena kod
nevezanih stena se na okupu dre samo silama trenja.
Osim stena sa vie minerala, znatno je manje monomineralnih stena. Njih
izgradjuje samo jedna mineralna vrsta (olivin u dunitu, kalcit u krenjaku i dr.).
U gradji zemljine kore pored stena, u manjoj meri, uestvuju i rude. One
zahvataju relativno mala prostranstva, u odnosu na stene. Da li se radi o rudnom leitu, ili
ne, zavisi od procentualne zastupljenosti jednog ili vie elemenata u rudi, u odnosu na
zastupljenost u gradji zemljine kore. Ako mineralno leite ima takve dimenzije i
procentualnu zastupljenost da se ekonomino moe eksploatisati, onda se naziva "rudno
leite".
Na osnovu uslova i naina nastanka stene su klasifikovane u tri velike grupe:
magmatske, metamorfne i sedimentne. Magmatske su nastale ovravanjem usijanog
rastopa-magme. Kada se ovravanje magme vri u dubljim delovima litosfere tada
nastaju dubinske magmatske stene. U sluajevima kada magma izbije na povrinu terena
tada od lave nastaju izlivne ili vulkanske stene. U magmatskim stenama, ili drugim koje su
u kontaktu sa magmatskim telom, formiraju se ine stene. One su relativno velike duine u
odnosu na njihovu debljinu. Za obrazovanje sedimentnih stena neophodni preduslovi su da
se vri raspadanje ve postojeih stena, njihov transtoprt, sedimentacija i dijagenetsko
ovravanje. Od postojeih magmatskih ili sedimentnih stena, kada one iz bilo kojih
razloga, dospeju u uslove poveanih pritisaka i povienih temperatura, vri se preobraaj-
metamorfisanje i tako nastaje trea velika grupa stena tj. metamorfne stene.
44
Sve stene se odlikuju sopstvenim sklopom. Pod tim pojmom podrazumevaju se
struktura i tekstura stena. Struktura stena obuhvata: genezu; oblik; veliinu; nain
medjusobnog srastanja mineralnih zrna. Tekstura stena predstavlja izgled stene u prostoru,
tj. stepen uredjenosti i pravilnosti rasporeda pojedinih minerala koji grade stenu.
4.1. Magmatske stene
Magmatske stene nastaju iz viskoznog, tenog, rastopa u procesu njegovog
ovravanja. To se deava u dubljim delovima zemljine kore, u plitkoj povrinskoj zoni
terena, ili kada magma-lava izbije na povrinu terena onda tu i ovrsne.Magma se od teko
i lako isparljivih komponenti. Teko isparljive komponente su SIO
2
,Al
2
O
3
, Fe
2
O
3
, Fe
3
O
4
,
MgO, CaO, Na
2
O i dr., a lako isparljive komponente su H
2
O, HCl, CO, CO
2
, SO
2
, SO
3
,
H
2
S i dr. Pri procesu hladjenja magme dolazi do kristalizacije minerala i obrazovanja
odgovarajuih stena. Kristalizacija razliitih mineralnih vrsta je najdirektnije vezana za
termike uslove, stanje pritisaka koji vladaju u magmi, vlanost magme i dr. To se ne
odvija haotino, ve po odredjenim zakonitostima u pogledu redosleda iskristalizacije
pojedinih mineralnih vrsta iz magme, koje su prikazane u nastanku magmatogenih minerala
u Bovenovoj emi redosleda kristalizacije. Odnos lako isparljivih i tekoisparljivih
komponenti, u jednom rastopu, predodredjuje da li je ta magma vlana ili suva. To
pogoduje da se pri hladjenju, vie ili manje, razvijaju minerali kojima pogoduju jedni ili
drugi uslovi. Lakoisparljive komponente, voda i gasovi, delom ulaze u sastav pojedinih
mineralnih vrsta, a u nekim sluajevima du pukotina i raseda izbijaju na povrinu terena i
tako se oslobadjaju. Koliine oslobodjenih gasova su pri pojedinim vulkanskim
eshalacijama izuzetno velike.
Prema savremenim shvatanjima magma potie iz dubljih delova litosfere. U tim
delovima vladaju izuzetno veliki pritisci i poviene temperature, ali se jo uvek odrava
vrsto stanje omotaa. Ako iz bilo kojih razloga dodje do smanjenja pritisaka, ili npr. usled
poveane radioaktivnosti dodje do povienja temperature, tada dolazi do prevodjenja
stenskih masa u teno stanje, tj. dolazi do njihovog stapanja i nastanka magmatskih
ognjita. Takav stopljeni materijal-magma moe da migrira i da u daljem procesu dodje do
njenog ovravanja u dubljim delovima zemljine kore ili do njenog izbijanja na povrinu.
Temperaturu magme u unutranjosti nije mogue direktno utvrditi. U tom cilju
vrena su brojna merenja temperature na aktivnim vulkanima i utvrdjeno da je temperatura
lave izmedju 900 - 1400
0
C. Ako se ima u vidu da je magma na svom putu do povrine ve
delimino ohladjena moe se sa sigurnou tvrditi da je temperatura magme neto via od
navedenih vrednosti tj. za granitski rastop oko 1000
0
C, a za dunitski oko 1500
0
C. Pravilo
je da sadraj lakoisparljivih komponenti u magmi sniava temperaturu kristalizacije
minerala.
4.1.1. Oblici magmatskih tela
Od ovrsle magme, ili lave, formirana su magmatska tela vrlo razliitih oblika.
Oblik tih tela je uslovljen najvie dubinom na kojoj se ovravanje odvija, a pored toga
odnosom ovrslog tela prema slojevitim stenama u okviru kojih je telo nastalo. Najvaniji
oblici magmatskih tela (Sl.4.1.) su: batolit, sil, fakolit, Lopolit, Lakolit, tok, ica, ploa,
vulkanska kupa, nek, kaldera, krater vulkana. Batoliti su magmatska tela ogromnih
45
dimenzija i u praktinom smislu, za potrebe graditeljstva, moe se podrazumevati da je
njihova dubina neograniena. Ostala magmatska tela su mnogostruko manja, u odnosu na
batolit, ali su i ona u pojedinim sluajevima izrazito velika.
Unutar magmatskih tela postoje brojni prekidi materijalnog jedinstva koji su u
vidu raseda i pukotina. Njima je stenska masa podeljena u blokove razliitih oblika i
dimenzija. Svaki takav blok naziva se monolit. Unutar monolita esto su prisutne prsline i
naprsline koje delimino presecaju monolit. Monolitni delovi magmatskih blokova se lake
razdvajaju, pod dejstvom dinamike sile, du pojedinih karakteristinih latentnih povrina.
Te povrine ustvari ine povrine luenja.
Sl.4.1. Oblici magmatskih tela, prema Butleru
U pojedinim sluajevima, luenje je izraenije i nastalo je kao posledica
kontrakcije magme u vreme njenog hladjenja. Kada je luenje pravilno: stubasto; kockasto;
ploasto ili slinih poliedarskih oblika, tada se kameni blokovi mogu relativno jednostavno
oblikovati. Naroito je to povoljno pri izradi kocki i ivinjaka za puteve, blokova za zidanje
i obzidjivanje i bilo koje druge namene. Nepovoljno je sluaj kad je luenje nepravilno,
pogotovu kad je kuglasto. Tada je po pavilu nemogue, ili veoma oteano relativno brzo i
jednostavnim orudjem, dletom i ekiem, dobiti pravilne poliedarske oblike. I kada se
obrada i usitnjavanje vri rezanjem, luenje je od velikog uticaja na uslove i mogunosti te
obrade.
46
4.1.2. Sklop magmatskih stena
Pojam sklopa obuhvata strukturu i teksturu
magmatskih stena. Na vrstu strukture utiu:
veliina zrna, medjusobna povezanost zrna,
geneza stene. Osnovne vrste struktura
magmatskih stena su: zrnasta, porfirska, ofitska
i porfiroidna. Za zrnasti tip strukture
karakteristino je da su sva zrna iskristalisala,
da su medjusobno vezana kohezionim silama.
Zrna su najee izometrina i priblino
podjednake veliine. To sve ukazuje na lagan
proces ovravanja magme u jednom
dugotrajnom ciklusu. Po ovakvom tipu
strukture lako su prepoznatljive dubinske
magmatske stene koje se jo esto nazivaju i
plutonitima.
Slina zrnastoj strukturi je porfiroidna
struktura. Za nju je karakteristino da su sva
zrna takodje istristalisala, kao i kod zrnaste
strukture. Medjutim, u samom procesu
ovravanja nekim zrnima pogoduju
termodinamiki uslovi, kao i uslovi vlanosti,
pa pojedine vrste minerala bre rastu od drugih.
Time se dobija stena koja ima pojedine
minerale koji su krupniji od drugih. Na prvi
pogled taj tip strukture je slian porfirskoj i ako
sutinski je razliit, pa je zbog toga i struktura
dobila naziv porfiroidna.
Porfirska struktura je karakteristina
po tome to se krupnija zrna, koja se nazivaju
fenokristali, nalaze u tzv. osnovnoj masi. Tu
osnovu masu ine kristalna sitna zrna koja su
po vrsti identina fenokristalima, ili u
sluajevima kada je proces hladjenja nagao i ne
stignu minerali osnovne mase da iskristaliu
onda je ona amorfna. Ovaj vid strukture
ukazuje da se proces hladjenja odvijao u dve
faze. U prvoj, proces hladjenja je tekao
relativno dugo i sporo, iskristalisala su krupna zrna i ona su bila uronjena-okruena
magmom. U drugoj fazi, zbog raznih okolnosti, dolo je do brzog hladjenja zaostale
neiskristalisale mase i iz nje je nastala tzv. osnovna masa. Kada je proces hladjenja vrlo brz
tada osnovna masa naglo ovrsne. Zbog toga ona postaje amorfna tj. bez ikakve pravilnosti
u unutranjoj gradji. Ako je proces hladjenja u toj drugoj
47
Sl.4.2. Karakteristini oblici deljenja-
luenja magmatskih stena a) Stubasto;
b) Ploasto; c) Kuglasto
fazi neto sporiji, jo uvek mogu zrna ovravati tako da su sauvane pravilnosti u
unutranjoj gradji. Za makroskopsko pre-poznavanje stena sa porfirskim tipom strukture
bolje je kada je stena izgradjena od procentualno vee koliine osnovne mase nego to ima
fenokristala. Kada su fenokristali veoma sitni oteano je makroskopsko razli-kovanje
zrnaste i porfirske strukture. I u tim sluajevima, na mikroskopskim prepa-ratima, lako se
razlikuju ta dva osnovna tipa stukture.
Porfirski tip strukture je karakte-ristian za izlivne-vulkanske stene.
48
Sl.4.3. Zrnasti tip strukture
a) Mikroskopski snimak
b) Fotografija
Sl.4.3. Porfirski tip strukture
a) Mikroskopski snimak
b) Fotografija
Ofitska struktura je karakteristian kod malog broja stena, npr. kod dijabaza. Za
tu strukturu je karakteristino da su izduena zrna plagioklasa medjusobno isprepletana u
formi reetke,a izmedju njih je iskristalisao piroksen.
U zavisnosti od toga da li su zrna koja uestvuju u gradji neke stene pravilnih
oblika ili nisu, da li je osnovna masa kristalasta ili drugaija, uobiajeno je vie podvrsta
navedenih struktura magmatskih stena.
Pod pojmom teksture stene se podrazumeva prostorni raspored mineralnih zrna
koja grade stenu. Ona mogu initi ure-djene ili neuredjene sklopove, tj. mogu popu-njavati
prostor stene tako da su pravilno ili nepravilno orijentisana; priblino homogeno-
ravnomerno ili nepravilno rasporedjena u prostoru. U pojedinim delovima mogu biti
nagomilani pojedini minerali, ili oni mogu biti tako rasporedjeni da izmedju njih ostaju
nepopunjene pore i upljine. Osnovni vidovi tekstura magmatskih stena su: masivna
(homogena), planparalelna, fluidalna, lirasta, mehurasta i mandolasta. Kod masivne
teksture svi minerali u steni su rasporedjeni bez
ikakvih pravilnosti. Za razliku od masivne, kod
planparalelne teksture listasta ili izduena zrna su
iskristalisala du paralelnim ravnima. Njihovi
poloaji su uslovljeni pravcima kretanja magme ili
delovanjem blagih usmerenih pritisaka koji su
vladali u magmi. lire predstavljaju nagomilanja
tamnih minerala u steni. Mehurasta tekstura je
karakteristina za magme bogate parama i gasovima
kod kojih je pri ovravanju zaostalo dosta upljina. Kada se ti prazni prostori zapune
mineralnom materijom, dijagenetski ili postgenetski, najee kalcitom ili kvarcom, tada
stena ima mandolastu teksturu.
4.1.3. Klasifikacija i prikaz magmatskih stena
Prema hemijskom sastavu tj. procentualnoj zastupljenosti silicije (SiO
2
)
magmatske stene se mogu klasifikovati na kisele (silicije ima vie od 66%), prelazne ili
inetrmedijarne (silicije ima od 52-66%), bazine (silicije ima od 45-52%) i ultrabazine
(silicije ima manje od 45%). Prema tome i sve vrste magmi iz kojih nastaju magamtske
stene, podeljene su na granitsko-sijenitske, granodioritske, gabro, peridotitske i nefelinske.
Navedene vrste magmi imaju svoje dubinske, izlivne i ine predstavnike. Konsolidacijom
svih magmi prvo iskristalisavaju sporedni sastojci, koji zbog promena u magmi ne mogu
vie da budu u stopljenom stanju, a potom kristaliu svi ostali bitni i drugi sastojci stena.
U stenama minerali mogu biti bitni, sporedni i akcesorni (sluajni). Bitni su oni
koji su zastupljeni u znaajnoj koliini i na bazi kojih je stena i zadobila svoj naziv.
Sporedni se nalaze u malim koliinama i kao takvi mogu se nalaziti u vie razliitih vrsta
stena. Akcesorni se takodje javljaju u malim koliinama i uglavnom ukazuju na neke
specifine procese koji su se dogadjali u vreme nastanka stene ili kasnije. Povezivanje
razliitih minerala u steni nije haotino. Spajaju se minerali koji kristaliu na relativno
istovetnim termodinamikim i drugim uslovima. Zbog toga nema magmatskih stena u
kojima su zajedno, kao bitni minerali, kvarc i olivin.
Dubinske magmatske stene su nastale u dubljim delovima zeljine kore. Imaju
zrnasti tip strukture to je posledica dugotrajnog i laganog procesa ovravanja magme.
49
Sl.4.5. Shematski prikaz osnovnih
tekstura magmatskih stena: masivna
(a); paralelna (b)
ine magmatske stene se nalaze u vidu ica koje presecaju matini plutonit ili
okolne stene. Kada je sastav inih stena identian matinom plutonitu, a razlika je samo u
strukturi tih ica, tada se te ine stene nazivaju aistnim. Kod druge vrste inih stena,
diaistnih, njihov sastav se unekoliko razlikuje od sastava matinog plutonita. ine stene
se razlikuju od okolne mase i po boji dominantnih minerla. Kada su oni izgradjeni preteno
od feldspata i kvarca, npr. u aplitu, tada su ice znatno svetlije od matine stene (ine
stene tzv. aplitskog niza). Obrnuto, kada su dominantni femski minerali ice su znatno
tamnije od matine stene (ine stene tzv. lamprofirskog niza).
Izlivne magmatske stene se klasifikuju prema starosti na mladje-kenotipne i
starije -paleotipne.
Stene granitske magme
Redosled iskristalisavanja-ovravanja minerala u stenama granitske magme je
sledei:
1. Sporedni sastojci: cirkon, magnetit, apatit;
2. Muskovit i biotit, redje augit i hornblenda;
3. Kiseli feldspati;
4. Kvarc.
Dubinske magmatske stene su granit i sijenit. ine su granitporfir, sijenitporfir, aplit,
pegmatit i mineta. Izlivne stene su kvarcporfir, porfir, riolit i trahit.
Dubinske magmatske stene su
graniti kod kojih je kvarc bitan mineral i
sijeniti kod kojih je kvarc sporedan (do 5%).
Graniti su dobili naziv po zrnastoj strukturi
(granum=zrno). Uobiajeno je u tehnikoj
petrografiji da se po krupnoi zrna dele stene,
pa i graniti, kako je to dato u balici br.4.1.
Najee graniti u svom sastavu imaju kiseli
feldspat, kvarc, jedan ili oba liskuna,
muskovit i biotit. Redji su graniti sa
hornblendom ili augitom. Nazivi granita su po
pravilu po koliinski najzastupljenijem mineralu koji ih gradi. Vrlo lepi graniti crvene boje
su iz nalazita u Finskoj, tzv. rapakivi graniti. Crvena boja im potie od crvenih feldspata.
Slini njima, crvene su boje i nai sijeniti iz mesta Tande u Istonoj Srbiji.
Struktura im je zrnasta, a samo retko porfiroidna. U pogledu teksture graniti su
najee masivni, redje su lirasti, kuglasti, gnajsoliki.
Fiziko-tehnika svojstva sveih granita su sledea: zapreminska teina im je u
granicama 25-27 kN/m
3
; ukupna poroznost magmatskih stena uopte, pa i granita, je mala i
iznosi 0,3-5% (najee 1,9%); vrstoa na pritisak je od 110-245 MN/m
2
(najee oko
180 MN/m
2
); habanje sveih granita iznosi 3-8 cm
3
/50 cm
2
. Graniti su postojani su na
dejstvo mraza.
U dugotrajnom vremenskom periodu, tzv. geolokom vremenu, graniti su
podloni raspadanju. Konani produkt fiziko-hemijskog raspadanja granita je granitski
grus. On ustvari predstavlja raspadnutu dezintegrisanu stenu, tako da su feldspati potpuno
Tablica br. 4.1.: Podela stena prema
krupnoi zrna
Klasifikacija po
veliini zrna
Veliina zrna
( mm )
Grubozrne > 10
Krupnozrne 5-10
Srednjezrna 3-5
Stinozrna 1-3
Veoma sitnozrna < 1
50
ili delimino kaolinisani, a kao neraspadnuta su zaostala samo zrna kvarca. Proces
raspadanja granita se odvija sporo i dugotrajno, tako da izmedju sveih i potpuno
raspadnutih, postoje manje ili vie izmenjeni graniti. Raspadnje je najintenzivnije na
povrini terena, du pukotina i raseda. Dubina tih izmena je najee nekoliko metara, na
pojedinim lokalnostima i vie desetina m.
Svei graniti su odlian gradjevinski kamen. On se upotrebljavao u dalekoj
prolosti i upotrebljavae se sve dok bude ljudskih aktivnosti na Zemlji. Upotreba je veoma
raznovrsna npr. kao lomljeni i drobljen kamen, u nasipima svih vrsta saobraajnica, u
odbrambenim nasipima, u drenaama. Mogu se obradjivati u blokove i ploe razliite
veliine i oblika pa kao takvi ugradjivati praktino u sve vrste gradjevinskih objekata npr.
za zidane zgrade, kamene mostove, oblogu portala i celih tunela, za izradu ivinjaka i
kocki, postolja spomenika, kao dekorativni i skulptorski kamen itd. Naroito cenjene,
kvalitetne, su polirane ploe granita: sivog; sivobelog; crvenog. One su izvanredno dobar,
dugotrajan i lep kamen za oblaganje: podova; zidova; stubova i dr. Koriste se za unutranje,
ali i za spoljanje oblaganje zgrada, redje trgova i drugih vrednih prostora. Izuzetnu panju
treba obratiti na ponekad prisutne, jedva primetne pravce sa prisutnim tragovima limonitske
materije, ili latentne-skrivene pravce sa nagomilanjima minerala koji pri raspadanju daju
prljavo ute tragove, a posledice tih procesa mogu biti vidljivi posle kratkog vremena od
ugradnje.
ine magmatske stene se lako razlikuju od granitsko-sijenitske mase po tome
to one jasno presecaju matini plutonit. Ako su utisnute u okolne stene takodje se jasno
uoavaju. Duina tih zica je viestruko vea nego njihova debljina. U terenskim uslovima,
na otkrivenim izdancima i iskopima svih vrsta, mogu se lako vizuelno pratiti. Naroito se
istiu apliti koji su izrazito bele boje i lamprofiri koji su tamni. Za razliku od aplita i
lamprofira pegmatiti se esto javljaju u vidu velikih masa i po tome vie podseaju na prave
intruzije. ine stene nemaju veliki praktini znaaj, izuzev pegmatita u kojima postoje
majdani, npr. u Bujanovcu i slui za dobijanje feldspata, kvarca i liskuna. esto nastanak
pegmatita prati i stvaranje leita drugih mineralnih sirovina (beril, spodumen, fluorit,
apatit, flogopit, grafit i dr.).
Izlivne stene granitske magme imaju porfirski tip strukture, esto su u obliku
ploa i silova. Starije-paleotipne, su izmenjenije i preteno su nijansi crveno-crne boje.
Svei varijeteti, imaju veliki praktini znaaj kao npr. trahiti iz kamenoloma Srebro i
Rakovac na Frukoj Gori.
Stene granodioritske magme
Redosled iskristalisavanja-ovravanja minerala u stenama granodioritske
magme je sledei:
1. Sporedni sastojci: cirkon, magnetit, apatit, sfen;
2. Augit, hornblenda i redje biotit;
3. Intermedijarni plagioklasi;
4. Kalijski feldspat;
5. Kvarc.
51
Najvanije dubinske magmatske stene su granodirorit, kvarcdiorit i diorit.
ine su granodiorit-porfirit, kvarcdiorit-porfirit, diorit-porfirit i kersantit. Izlivne
stene, mlade po starosti, su kvarclatit, dacit i andezit. Stare, paleotipne, su porfirit i
kvarcporfirit. Sve te stene su praktino istovetne granitu i to: u pogledu fiziko-tehnikih
svojstava; nastanka; produkata raspadanja; ispucalosti; veliine zrna; primene. U
makroskopskom prepoznavanju jednih u
odnosu na druge, zapaa se neto vea
procentualna zastupljenost bojenih-tamnih
minerala u stenama granodioritske magme,
nego to je to sluaj kod stena granitske
magme.
Najrasprostranjenije magmatske
stene kod nas su izlivi granodioritsko-
dioritske magme i to dacit i andezit. Dacit
kao bitan mineral, pored ostalih, ima i kvarc,
a andezit je beskvarcni varijetet. esto se na
istoj lokalnosti nalaze i jedan i drugi tako da
su kvarcne partije daciti, a bezkvarcne ustvari
andeziti. Kada su zastupljene male koliine
kvarca takve stene se nazivaju dacito-
andezitima. Sa pojavom male koliine
bazinog plagioklasa andeziti predstavaljaju
prelaze prema bazaltima pa se nazivaju
andezit-bazaltima. Navedeni primeri ukazuju da, uglavnom, medju magmatskim stenama
postoje postupni prelazi izmedju jednih i drugih vrsta, to itekako oteava makro-skopsku
determinaciju brojnih magmatskih stena. I dacit i andezit imaju tipinu porfirsku strukturu i
dobro se obradjuju u blokove, ivinjake, kocku, drobljenik za spravljanje asfaltnih zastora
za puteve i dr. Mnogobrojni su kamenolomi u kojima se vri njihova eksploatacija (na
Rudniku: Slavkovica, Kelj, Zagradje; kod Ljubovije i dr.). Pojedine vrste andezita su
zadobile i specifine lokalne nazive, kao npr. timociti u Borskom regionu. U timocitima je
zastupljen kao bitan mineral, pored drugih, hornblenda.
Za izlivne stene granodioritsko-dioritske magme je vano da su procesi njihovog
stvaranja, u njima samim, ili na kontaktima sa okolnim stenskim masama, presudno uticali
na obrazovanje brojnih orudnjenja. Iz tih orudnjenja danas se eksploatiu rude.
Stene gabro magme
Redosled ovravanja minerala u stenama gabro magme je sledei:
1. Sporedni sastojci i to: apatit, magnetit, ilmenit;
2. Olivin;
3. Pirokseni i amfiboli;
4. Bazini feldspati.

Stene ove magme takodje imaju svoje dubinske stene (gabro), ine predstavnike
(gabroporfirit, gabropegmatit i anortozit) i izlive. Zavisno od toga da li su izlivi stari ili
52
Sl. 4.6. Dacit u kamenolomu Ljubovija,
foto . Gaji
mladi, u geolokom vremenu, podeljeni su na: kenotipne: bazalt i andezitbazalt i
paleotipne: dijabazi, melafiri i spiliti.
Zavisno od toga koji minerali uestvuju u gradji gabra poznato je vie varijeteta.
Kada ga, kao bitni minerali, ine bazini plagioklasi i monoklinini pirokseni tada se stena
uobiajeno naziva gabro. Medjutim, kada ga kao bitni mineral, umesto monoklininih
piroksena, ine rombini pirokseni, onda se stena naziva norit. Gabro sa olivinom je
olivinski gabro. Troktolit je stena izgradjena samo od bazinih feldspata i olivina. U
hiperitu su zastupljeni i rombini i monoklinini pirokseni.
Srednjezrni varijeteti gabra se dobro glaaju i poliraju i kao takvi su nali veliku
primenu za izradu kamenih ploa, blokova i dr. Mogu se uspeno koristiti kao skulptorski
ukrasni kamen. Kao takav iskorien je za karijatide spomenika neznanom junaku na Avali.
Naroito dobri za eksploataciju su u sluajevima kada im je pravilno ploasto i bankovito
luenje npr. u Jablanikom gabru.
vrstoa na pritisak sveeg gabra je 100-310 MN/m
2
(najee oko 230
MN/m
2
). Zapreminska teina im je 26,5-30,5 kN/m
3
. Male su poroznosti, do 5.1%, obino
oko 0,9%.
ine stene gabro magme su redje nego kod granitske i granodioritske magme.
Nemaju vei praktini znaaj. Slino je i sa izlivnim stenama gabro magme, s napomenom
da savremeni vulkani sada izbacuju bazaltni tip magme.
Stene peridotitske magme
Redosled iskristalisavanja-ovravanja minerala u stenama peridotitske magme je
sledei:
1. Sporedni sastojci: hromit, magnetit;
2. Olivin;
3. Pirokseni i amfiboli, redje biotit.
Dubinske magmatske stene peridotitske magme su dobile nazive zavisno od toga
da li je to isto olivinska stena (dunit); ili stena sa kombinacijom olivina i rombinih
piroksena (harcburgit); olivina,rombinog i monoklininog piroksena (lerzolit); olivina i
monoklininog piroksena (verlit); olivina i hornblende (kortlandit). Kada u steni izostaje
olivin onda su to pirokseniti i amfiboliti, a naziv je po najzastupljenijem mineralu.
Opta karakteristika ovih magmatskih stena je da su one crne do zelene boje.
Bogate su magnezijom i gvodjem. U njima nema alkalija, vrlo je malo silicije i aluminije.
Kao gradjevinski kamen za zidanje serpentinisani peridotiti se malo koriste.
Razlog tome lei najvie u injenici da su u njima vrlo brojne pukotine i prsline, usled ega
je teko dobiti eljene oblike blokova. Drugi razlog je u boji koja nije privlana-
prihvatljiva, kao to je to npr. kod granita. Ipak, treba naglasiti da se mogu nai i nalazita-
majdani kamena, sa relativno malo pukotina i iz njih se dobijaju lepe zelene ploe, koje su
naroito vizuelno privlane posle poliranja.
ine stene peridotitske magme (pikriti) i izlivne stene (pikritporfiriti) razlikuju se
od matine stene samo po strukturnim svojstvima i nemaju praktini znaaj.
53
Ostale magmatske stene
Pored navedenih vrsta magmatskih stena podredjeno su zastupljene stene nefelin i
leucit sijenitske grupe. Nazive su dobile po vodeim mineralima. One su veoma bogate
alkalijama, a siromane silicijom.
U vulkanskim oblastima nastaju vulkanske bree, aglomerati i tufovi. Materijal
za njihovo nastajanje je vulkanskog porekla, a uslovi u kojima te stene nastaju je identian
nastanku sedimentnih stena. Bree imaju otre ivice, a aglomerati zaobljene jer su nastali
od polutenog materijala koji je u formi kapljica. Najvee rasprostranjenje imaju tufovi koji
su nastali odlaganjem najsitnijeg vulkanskog materijala, esto i veoma daleko od matinog
vulkana. Porozni su i relativno lagani. Nazive imaju po vrsti stena sa ijim nastajanjem su i
sami nastali npr. andezitski tuf. Slini tufovima su tufiti. Oni su nastali sedimentacionim
procesima, ali tako da je deo materijala vulkanskog porekla, a deo materijala je prinet
raspadanjem ve postojeih stena.
Kada magma naglo ovrsne nastaju vulkanska stakla. Najpoznatije stene te vrste
su obsidijan, pehtajn, perliti. Vulkanska stakla su amorfna, nepostojana, tee vremenom da
predju u stabilnije mineralne modifikacije.
4.2. Sedimentne stene
Raspadanjem ve postojeih stena nastaje materijal od koga se obrazuju
sedimentne stene. Za genezu tih stena vani su stadijum raspadnja, transporta,
sedimentacije i dijagenetskog ovravanja raspadnutog materijala. Sedimentne stene imaju
manju zastupljenost od magmatskih i metamorfnih stena. Medjutim, njihov znaaj je
izrazito veliki iz razloga to one izgradjuju povrinski deo litosfere, a ba u toj zoni terena,
se najveim delom, odvijaju graditeljske aktivnosti.
Fiziko-hemijski uslovi pri kojima se stvaraju sedimentne stene su relativno
jednolini u odnosu na uslove u kojima se stvaraju magmatske i metamorfne stene.
Temperature su niske i variraju od oko -40 do + 80
0
C. Pritisci su oko 0,1 do nekoliko
desetina MN/m
2
.
Za razliku od magmatskih i metamorfnih stena, koje su sve vrsto vezane,
sedimentne stene imaju svoje vsto vezane, poluvezane i nevezane predstavnike. Kod
vrstovezanih sedimentnih stena vezivo je neka vrsta mineralne materije. Poluvezane su
one kod kojih se fragmenti dre na okupu opnenom vodom (glina i lapor), ili CaCO
3
mineralnom materijom (les). Nevezane sedimentne stene nemaju koheziju, a zrna se dre na
okupu samo silama trenja (pesak).
4.2.1. Postanak sedimentnih stena
Sedimentne stene postaju delovanjem odredjenih prirodnih procesa na postojee
stene: magmatske, metamorfne, sedimentne. Ti proces su: fiziko-hemijsko raspadanje
postojeih stena; transport raspadnutog materijala; sedimentacija ili odlaganje pokrenutog
materijala. Ostvarenjem nabrojana tri procesa formirana je sedimentna stena, a u izvesnim
uslovima moe u dugotrajnom postojanju tako nastale stene doi do tzv. dijagenetskih
izmena tj. njenog ovravanja.
54
Proces fiziko-hemijskog raspadanja ve postojeih stena se odvija u povrinskoj
zoni terena i traje relativno dugo. Fizikim raspadanjem stena vri se njihovo usitnjavanje u
sve sitnije i sitnije delove. Usistnjavanje nastupa kada se dejstvom neke sile prekorai
vrstoa stene koja se raspada. Sile koje to izazivaju su unutranje (endogene) i spoljanje
(egzogene). Unutranje potiu od odredjenih aktivnosti koje se dogadjaju u samoj Zemlji,
npr. tektonska aktivnost. Za fiziko-hemijsko raspadanje mnogo su vanije spoljanje sile
tj. one koje deluju u plitkom povrinskom delu Zeljine kore. Najuticajnije su sile
prouzrokovane procesom mehanikog delovanja vode, delovanjem vetra na postojee stene,
insolacijom, kristalizacijom soli, mrnjenjem vode, rastom korenja biljnog sveta.
Delovanjem vode u potocima, rekama, jezerima i morima, gleerima u hladnim
podrujima, kao i uticajima vetra pre svega u pustinjskim predelima, vre se intenzivni
uticaji na stene i njihova erozija. Ti uticaji dovode do njihovog mehaniko razaranja i
stvaranja sitnih fragmenata. Od njih u daljem procesu nastaju sedimentne stene.
Razlike u temperaturi u toku jednog dana mogu biti i vie desetina
0
C. To utie na
pojedine minerale da se bre zagrevaju i ire u odnosu na druge. Obrnuto je pri hladjenju,
neki minerali se bre hlade i skupljaju u odnosu na druge. Procesi nejednakog irenja i
skupljanja minerala izazivaju nastanak mikroprslina na kontaktima pojedinih zrna ili unutar
tih zrna. Time se olakava dalji proces dezintegracije stene.
Mrnjenjem vode u stenama nastaju soiva leda. Pri tome led moe delovati na
zidove stena velikim pritiskom, do 200 MN/m
2
. Naprezanje nastupa usled poveanja
zapremine leda, u odnosu na vodu i to poveanje zapremine iznosi 1/11 poetne zapremine.
Uticaj leda je naroito izraen u stenama kapilarne poroznosti, u kojima se stvaraju ledena
soiva, koja se pri dugotrajnom delovanju mraza poveavaju, usled privodjenja nove
koliine vode u zonu smrzavanja. Time se mrnjenjem, kada se temperatura povisi iznad
kritine i topljenjem leda, bitno menjaju vodnofizika svojstva stenske mase. To pogoduje
procesima dezintegracije stena. U vrsto vezanim stenama sa superkapilarnim tipom
poroznosti, uticaj mraza je od lokalnog znaaja i moe potpomoi krajnjoj dezintegraciji
du pojedinih pukotina po kojima je stenska masa oslabljena nekim drugim procesima. U
tim stenama uticaj leda je manji, u odnosu na stene sa kapilarnim tipom poroznosti, zbog
toga to voda po pravilu ne zapunjava celu makroporu u zoni dejstva leda, a i zbog toga to
su te stene otpornije-vre.
Kristalizacijom soli takodje se vri dodatno naprezanje na zidove: pukotina,
naprslina, na mineralna zrna, zavisno od toga gde so kristalie. Pritisci usled kristalizacije
soli mogu iznositi do 100 MN/m
2
.
Rastom korenja visokih vrsta biljnog sveta vri se mehaniko proirenje pukotina
i razaranje stena uopte. Nekada je i takvo delovanje dovoljno da se pojedini blokovi
odvoje od matine stene i da se obruavaju niz strme padine i litice. Pritisci koje moe
izazvati korenje mogu iznositi do 1,5 MN/m
2
. Takodje i ivotinjski ivi svet, u manjem
obimu, vri razaranje stenske mase kao npr. koljke "svrdlare" u morima. Neki ivi svet
uzima iz stena njima potrebne mineralne materije. Pojedini ivi organizmi su naroito
aktivni u pedolokom sloju.
Hemijsko raspadanje je u direktnoj vezi sa hemijskim raspadanjem primarnih
minerala koji izgradajuju stene. O tom procesu je dovoljno napisano u odgovarajuim
poglavljima minerala. Ono to je naroito znaajno sa stanovita hemijskog raspadanja
stena, jeste to da prevodjenje primarnih mineralnih vrsta u sekundarne pogoduje stvaranju
materijala za obrazovanje sedimentnih stena. Osnovni vid hemijskog raspadanja stena je
njihovo rastvaranje u vodi. Tako nastaju hemijski rastvori. U pogledu rastvorljivosti vrlo
55
brzo se u vodi rastvara mineral halit, zatim sulfati pa tek onda minerali iz grupe karbonata. I
pored toga najmanje podzemnih upljina-pora, u razliitom obliku, ima u soli i sulfatima, a
najvie ih ima u karbonatima. Razlog tome je to se halit i sulfati, u sklopu terena, ponaaju
kao plastina tela pa je u njima veoma malo pukotina i drugih vidova prekida materijalnog
jedinstva stenske mase. Sa karbonatima je drugaije. Oni se u sklopu terena ponaaju kao
krta tela i pod djestvom tektonskih sila pucaju. Du tih diskontinuiteta je poveano kretanje
podzemne vode i njen rastvaraki uticaj. Zato su u njima esti podzemni karstni oblici.
Raspadanje stena je najintenzivnije na povrini terena. Sa dubinom intenzitet tog
procesa se smanjuje. Izmenjene stene, usled procesa fiziko-hemijskog raspadanja,
sainjavaju tzv. koru raspadanja. Njena debljina je razliita u razliitim vrstama stena.
Debljina zavisi i od morfolokih oblika terena na kojima se odvija proces raspadanja, kao i
vremena u kome se to odvija. Na prostranim zaravnjenim platformama, ili drugim
zaravnjenim morfolokim oblicima, gde nema odnoenja-spiranja raspadnutog materijala,
kora raspadanja je po pravilu deblja i ima sve svoje podzone. Na strmim dolinskim
stranama se vri intenzivno odnoenje raspadnutog materijala pa je kora raspadanja znatno
tanja. Du raseda ili veih pukotina hemijsko raspadanje se odvija do veih dubina, nekada
je to nekoliko stotina netara.
Transport raspadnutog materijala se odvija na kopnu dejstvom gravitacije, u
vodenoj sredini, lednikom i vetrom. Kada prenosna mo agensa oslabi prestaje dalje
pomeranje i prenoenje raspadnutog materijala i dolazi do njegovog istaloavanja. Prvo se
istalouju nakrupniji fragmenti (ljunak), a najdalje se transportuju-prenose, najsitnije
estice raspadnutog materijala (mulj). Odlomci koji se transportuju u vodenoj sredini se
kotrljaju, taru po dnu vodene sredine ili jedan o drugi, zadobijaju zaobljene ivice i
usitnjavaju se. Drugaije je kod odlomaka koji se transportuju na suvom ili lednikom. Oni
imaju nezaobljene ivice i po tome se lako prepoznaju. Raspadnuti materijal stena se u
lednicima nalazi po njegovom obodu i u njegovoj unutranjosti. Brzina kretanja lednika je
razliita: na Himalajima se oni kreu brzinom 1.300 m/god, na Alpima 150 m/god.
Sedimentacija-taloenje ili odlaganje materijala raspadnutih stena se deava kada
oslabi prenosna mo transportnog sredstva, ili kada je rastvor prezasien. To se dogadja:
Na delovima padine, ili u njenom podnoju, gde prestaje gravitaciono
pomeranje,
U vodenoj sredini kada voda vie ne moe da pomera fragmente ili ona
sama dospeva u uslove relativnog mirovanja,
Na mestima gde vetar slabi i ne moe vie da pomera pojedine fragmente
stene,
U podrujima gde se lednici zaustavljaju.
Taloenje iz pravih jonskih rastvora, npr. nastanak krenjaka iz
kalcijumbikarbonata, nastupa iz vie razloga. Najvanije je da iz bilo kog razloga dolazi do
prekoraenja rastvorljivosti mineralne materije u vodi. Do toga moe doi: usled
privodjenja dodatne koliine mineralne materije u vodu; dospea u rastvor neke nove
komponente; uklanjanja one koja je bila u rastvoru koja je poveavala rastvorljivost. Osim
toga taloenju moe doprineti isparavanje rastvaraa, promene temperature i pritiska.
U aridnim-pustinjskim predelima glavno transportno sredstvo je vetar. Njegovim
delovanjem nastaju erozioni oblici, a na mestima gde prestaje prenosna mo vetra vri se
odlaganje-taloenje tog noenog materijala, nastaju akumulacioni oblici (dine). Pustinjskim
olujama vri se kotrljanje krupnijih fragmenata stena, dok se sitnije nose zajedno sa
vazdunim strujanjima. Sitni fragmenti stena, praina i sitni pesak, se mogu premetati i po
56
nekoliko stotina km. Sada u svetu egzistiraju brojne pustinje sa svim odlikama pravog
pustinjskog reljefa.
U prolosti klima se na Zemlji menjala. I naa pojedina podruja su imala karakter
stepa sa visokom travom u koje je vreno intenzivno navejavnja sitnog peska i praine.
Tako su nastale znaajne naslage sedimentne stene koja se naziva les i izgradjuje
povrinsku zonu terena Bakog, Titelskog, Zemusnkog platoa i drugih oblasti.
Izrazito veliku zastupljenost, u odnosu na sve druge genetske tipove sedimentnih
stena, imaju one koje su nastale u vodenoj sredini. U njoj nastaju najvee koliine kako
klastinih (klastos=odlomak) stena tako i organogeno-hemijskih sedimenata. Prema dubini
sedimentacionog basena, mora i okeana, razlikuju se: neritska zona (do dubine 200m);
batijalna (200-2000m); abisalna (dublja od 2000m). Znaaj ovih zona je u tome to se u
plitkovodnim oblastima najee taloe krupnozrnije stene, a u dubljim sitnozrnije ili stene
koje nastaju iz pravih jonskih rastvora. Iz toga proizilazi i jo jedna injenica, naroito
vana sa stanovita prakse, a to je:
- u dubokovodnim oblastima nataloeni su sedimenti koji imaju regionalno
razvie;
- u plitkovodnim oblastima nataloeni su, ili se sada taloe, sedimenti ije je
rasprostiranje ogranieno na relativno malo podruje.
Dijageneza-ovravanje sedimentnih stena se vri na vie naina. Nevezana
zrna klastinih sedimentnih stena se povezuju najee nekom mineralnom materijom. Ta
povezujua mineralna materija, po poreklu, moe biti:
a) od prethodno rastvorene mineralne materije od koje su nastali i sami fragmenti;
b) od naknadno unete mineralne materije izmedju fragmenata;
c) od iste mineralne materije koju sainjavaju fragmenti i to procesima naknadnog
rastvaranja pa potom iskristalisavanja oko fragmenata.
U pogledu vrste veziva ona mogu biti razliita. Najea prirodna veziva su
silicijska, karbonatna i glinovita. Silicijska su najvra. Na ukupnu vrstou dijagenetski
ovrsle stene, pored vrste veziva utie i nain vezivanja. Naime, zrna se mogu povezati
samo na medjusobnim kontaktima, ili ak ne moraju biti sva vezana. Kada ima dosta
vezujue materije ona moe obaviti cele fragmente ili u najboljem sluaju popuniti sve pore
koje se nalaze izmedju fragmenata.
Kod poluvezanih stena, glina i lapor, ovravanje se vri tako to se ustvari one
isuuju. Time se smanjuje koliina vode oko glinovite estice, a neka vrsta kohezije se
poveava. Zapaa se da je kohezija u ovim stenama promenljiva veliina, da zavisi od vode,
pa se u odredjenim analizama mora obazrivo uzimati u obzir. Kada se dovoljno isue
glinovito-laporovite stene postaju tvrde, ali i sa naknadnim brzim i lakim upijanjem vode u
sebe, to je takodje znaajno. Isuene prelaze u glinac i laporac.
Do ovravanja sedimentnih stena moe doi i rekristalizacijom postojeih
komponenti u steni.
4.2.2. Sklop sedimentnih stena
Strukture sedimentnih stena su: klastine, kristalaste i amorfne. Klastine su
karakteristine za one stene koje su izgradjene od odlomaka drugih stena. Odlomci mogu
biti otrih ili zaobljenih zrna, to najvie zavisi od genetsko-sedimentacionih uslova
nastanaka stene. Kristalaste strukture su karakteristine za hemijske sedimentne stene kao
to su npr. krenjak, dolomit, gips i dr. Njih sainjavaju kristalasta zrna. Amorfne
57
sedimentne stene su vezane za specifine uslove nastanka kao npr. kod naglo izluenih
silicijskih sedimenata (ronac).
Sl.4.7. Oblici zrna i njihov raspored u prostoru, a) uglasta; b,c) zaobljena razliito sloena
Najvanije vrste tekstura sedimentnih stena su slojevite, masivne, oolitske i
breaste.
Slojevita tekstura ima sloj kao osnovni sedimentacioni elemenat. Debljina slojeva
moe biti vrlo tanka, manja od 1 mm kada se naziva listastom, pa do vie metara kada je
bankovita bankovitim. Slojne povrine, koje predstavljaju prekide u sedimentacionom
ciklusu, mogu biti ravne, zatalasane, glatke, hrapave. U pojedinim sluajevima na njihovim
povrinama se mogu videti otisci kinih kapi, tragovi usled vuenja nekog materijala,
ispupenja uled naknadne kristalizacije soli i dr. Vrsta materijala u svakom sloju, ili grupi
slojeva, veliina i gradacija fragmenata i gradaciona slojevitost, kao i debljina slojeva,
fosilni ostaci nekadanjeg ivog sveta, po pravilu sigurno ukazuju na sedimentacione
uslove koji su vladali u datom sedimentacionom basenu.
Sl.4.8. Osnovne vrste slojevitosti
a) normalna; 2-pear, glinac, krenjak, b) kosa; 4 - transgresivna granica;
c) ukrtena;
Slojevitost moe biti normalna, kosa i ukrtena. Sloj, ili grupa slojeva, iznad
posmatranog sloja ini tzv. povlatu sloja. Podinu posmatranog sloja ini sloj, ili vie
slojeva, koji se nalaze ispod njega. Normalno je da su stariji slojevi donji, a mladji gornji.
Medjutim, naknadnim tektonskim procesima uZemljinoj kori mogu slojevi iz normalnog
oblika biti prevedeni u prevrnuti.
58
Slojevi, kao i drugi vidovi stvarnih prirodnih povrina-planara: pukotine, rasedi,
ravni kriljavosti, folijacija, kliva i dr., mere se i predstavljaju elementima pada (Ep).
Elemente pada sloja ini azimut pada i padni ugao. Prvi ugao je direkcioni ugao, moe
imati vrednosti 0-360
0
i oznaava, u prvoj projekciji, ugao koji zaklapa nagibnica sloja sa
pravcem Zemljinog severa. Pravac merenja je u smeru kazaljke na asovniku. Drugi ugao
predstavlja otklon nagibnice od horizontalne ravni. Moe imati vrednosti od 0-90
0
.
esto se u prirodi nalaze sedimentne stene masivne teksture. Kod njih je
raspored sastavnih elemenata haotian, nema nikakve pravilnosti i uredjenosti u prostoru.
Oolitine teksture su tipine po tome to ih ine oolitice-loptice sastavnih
elemenata. U centru svake oolitice je po pravilu neko mineralno zrno, ili fosil, oko koga je
istaloavana mineralna materija. Tako je narastala svaka oolitica, a na njenom poprenom
preseku lepo se uoava zonarni raspored.
Breaste teksture su nastale kao posledica tektonskih poremeaja i naknadnog
vezivanja polomljenih fragmenata.
4.2.3. Klasifikacija i prikaz sedimentnih stena
Sve sedimentne stene se klasifikuju u pogledu geneze na tri grupe: klastine,
hemijske i organogene.
Klastine stene
Nastaju sedimentacijom klastita (odlomaka) i najzastupljenije su sedimentne
stene. Prema krupnoi i medjusobnoj vezanosti zrna, postoji vie vrsta klastita (tablica
br.4.2.).
Tablica br.4.2.: Podela sedimentnih klastinih stena po veliini zrna koja ih izgradjuju
Drobina i brea su
klastine sedimentne stene kod kojih
su fragmenti krupniji od 2 mm i
imaju otre, nezaobljene, ivice.
Najee nastaju padinskim
procesima pa se i nazivaju padinska
Inenjersko -
geoloka grupa
stena
Psefiti
> 2
(mm)
Psamiti
0.02-2
(mm)
Alevroliti
0.002-0.02
(mm)
Peliti
< 0.002
(mm)
Nevezane stene Drobina
ljunak
Pesak Alevrit Mulj
Poluvezane
stene
Les
Crvenica
Glina
Lapor
Vezane stene Brea
Konglom
etrar
Pear Alevrolit Glinac
Laporac
Tablica br.4.3.: Podela drobine i bree
prema veliini zrna
Naziv Veliina fragmenata
(mm)
Blokovi vea od 1000
Krupice 250-1000
Vrlo krupna 100-250
Srednje krupna 10-100
Sitna 5-10
Vrlo sitna 2-5
59
drobina, ili padinska brea. Izuzev toga poznate su i one koje nastaju tektonskim procesima
pa su po tome i zadobile naziv. Kada su po sastavu pre-teno organskog porekla nazivaju se
lumakele.
Zbog relativno velike krupnoe fragme-nata (tablica br.4.3.), moe se u drobini i brei
makroskopskim metodama prepo-znati petroloki sastav fragmenata. U tom pogledu
postoje: krenjake, mermerne, granitske, serpentinitske i dr.
Vezivo, cement, koji povezuje fragmente moe biti raznovrsno. Najvru vezu daje
silicijsko vezivo, a najslabiju glinovito. Stene koje imaju karbonatno vezivo su
zadovoljavajue vrste, pod uslovom da su takvi i fragmenti koji se vezuju (krenjake
bree).
Bree su masivne. Njihova vrstoa najvie zavisi od petroloke vrste fragmenata, vrste
veziva i naina povezivanja. Kod brea sa karbonatnim i silicijskim vezivom vrstoa na
pritisak varira od 100-150 MN/m
2
. Bree sa pojedinih lokalnosti slue za dobijanje vrlo
lepih ukrasnih gradjevisnkih ploa. Kao takve najpoznatije su mermerne bree iz Ropoeva,
osim njih dobre su krenjake i serpentinitske bree.
ljunak i konglomerat su stene koje imaju zaobljena zrna prenika veeg od 2
mm. Smatra se da je za potpuno zaobljavanje fragmenta stene potrebno da materijal bude
noen i kotrljan u vodenoj sredini na putu dugakom 10-30 km. Zbog relativno velike
krupnoe zrna u ovim stenama je mogue, makroskopskim metodamam prepoznati
petrografski sastav stena. Obzirom da je ljunak nastao od transportovanog materijala u
vodenoj sredini, to je mogue na bazi sastava ljunka tano znati i sastav slivnog podruja.
Slivna podruja su najee heterogena, u pogledu vrsta stena koja ih izgradjuju, pa su
shodno tome ljunkovi i konglomerati takodje heterogeni. Samo retko ljunkovi su
homogeni i tada su sastavljeni samo od jedne vrste stena ili jednog minerala. Prema mestu
gde se obrazuju dobili su nazive: potoni, reni, jezerski, morski, pustinjski.
ljunak je odlian gradjevinski materijal.
Povoljan je za izradu nasipa, drenaa, a naroito
kao agregat betona. Za spravljanje sveeg betona
koristi se meavina vie frakcija. Za to je povoljan
ljunak koji je nastao od svih vrsta sveih
magmatskih stena. Najvanije je da u ljunku
nema glinovito-prainastih estica, organskih
materija, kriljavih stena ili listastih minerala,
stena sa piritom i drugih neistoa. Takodje
nepovoljan je ljunak izgradjen od amorfne
silicijske materije (opal, ronac, jaspis) zbog
stupanja u hemijsku reakciju sa kalcijskom
komponentom iz cementa.
Tablica br.4.4.: Podela ljunka i
konglomerata prema veliini zrna
Naziv Veliina fragmenata
(mm)
Oblutice vee od 250
Vrlo krupan 100-250
Krupan 60-100
Srednje krupan 10-60
Sitan 5-10
Vrlo sitan 2-5
60
Konglomerati su obino slojeviti. Petrografski sastav, vrste veziva, naini
vezivanja su slini kao kod brea. vrstoa na pritisak konglomerata je od 50-120 MN/m
2
,
a izuzetno kod onih koji imaju silicijsko vezivo i preteno ih ine silicijska zrna, moe biti i
vea od 200 MN/m
2
. Za razliku od ljunka, kognlomerati imaju neuporedivo manju
upotrebu u graditeljstvu.
Pesak i pear su stene sa veliinom zrna 0,02-2 mm. Stepen zaobljenosti zrna
zavisi od duine njihovog transporta. Makroskopskim metodama ispitivanja, eventualno, se
moe prepoznati njihov mineralni sastav. Redje u peskovima je zastupljen samo jedan
mineral i tada se nazivaju monomineralnim ili oligomiktnim. ee, peskove izgradjuje
vie mineralnih vrsta, najee kvarc i muskovit i tada se nazivaju polimineralnim ili
polimiktnim. Pored kvarca i muskovita esto su u peskovima zastupljeni i drugi minerali,
po pravilu oni koji su dosta fiziko-hemijski otporni, kao npr. cirkon, rutil, apatit, granat,
magnetit, turmalin, zlato i dr. Prema najzastupljenijem ili najvanijem mineralu, peskovi
dobijaju svoje nazive npr. kvarcni pesak iz Rgotine (SiO
2
ima preko 99,65%).
Prema krupnoi zrna razvrstavaju se u sledee: krupnozrne 1-2 mm; srednje
veliine zrna 0,5-1 mm; sitnozrne 0,02-0,5 mm.
Po genezi materijala, nainu transporta i sedimentacionoj sredini pesak se deli na:
marinski, jezerski, reni, eolski. Naroito velike koliine peska su nastale u morskim
uslovima taloenja, u pliocenoj periodi, sauvane su do danas. Iz geolokih perioda starijih
od pliocena, narotio u pojedinim od njih ili njihovim odeljcima, zaostale su ogromne
koliine vezanog peska-peara.
Pesak ima veliku primenu u gradjevinarstvu, livakoj industriji i industriji stakla,
slui za dobijanje pojedinih vrsta korisnih mineralnih sirovina. U gradjevinarstvu se najvie
koristi za spravljanje maltera. Krupnozrniji se koriste za zidanje, a sitnozrniji za
malterisanje. Za te potrebe najbolji je pesak Dunava, Drine, Morave i drugih veih reka.
Pesak mora biti ist, bez prisustva znaajnijih koliina limonita, gline, praine i organskih
materija. Upravo pojedine od tih komponenti su vrlo esto zastupljene u eolskim, jezerskim
i prekvartarnim peskovima pa se oni ocenjuju kao nepovoljni. U livakoj industriji pesak se
koristi za kalupe. U industriji stakla su najstroi kriterijumi u pogledu mineralne
zastupljenosti kvarca i istoe. Za to je neophodan kvarcni pesak sa ueem silicije preko
98%.
Pear je vezani pesak nekim prirodnim cementom. Cementi mogu biti uneti u
stenu singenetski, kada je nastala i sama stena ili postgenetski. Najee su peari slojeviti,
redje masivni. Mineralni sastav, veliina zrna, nazivi su identini peskovima. vrstoa na
pritisak im je najee u granicama 100-180 MN/m
2
. Kod kvarcnih peara sa silicijskim
vezivom moe dostii vrednosti i do 340 MN/m
2
. Zapreminska teina im je 22-27 KN/m
3
.
Imaju poroznost u iznosu 0,3-17% to je znatno vie nego kod magmatskih stena.
Boja peara je najee siva, uta, crvena (permski pear), crna, bela.
Primena im je raznovrsna: za temelje objekata, stepenike, spoljnu dekoraciju zgrada,
potporne stubove, nasipe i dr.
Les je peskovito-prainasta stena, eolskog porekla. U njegovoj gradji
dominantni minerali su kvarc (50-70%), feldspati i kaoliski minerali (10-20%), liskuni i
kalcit (2-30%). Zrna krupnija od 0,1 mm uestvuju sa oko 20%, zrna veliine 0,1-002 mm
sa oko 70% i zrna sitnija od 0,002 mm sa oko 10%. Stena je poluvezana, a vezivo je
61
kalcitska komponenta. Poluvezana je, jer su kohezione sile medju zrnima slabe, pa u
sluaju njegovog dospea u vodu, ili prodora vode u njega i provlaavanja, dolazi do
gubljenja kohezije i razaranja primarne strukture lesa. Do toga dolazi usled rastvorljivosti
karbonatne komponente i delovanja kapilarnih napona.
Sl. 4.10. Profil terena na lokaciji reyervoara Tatarsko brdo-Novi Sad,
l-horizonti lesa; pz-"pogrebena Zemljia "
Fiziko-mehanike karakteristike lesa su sledee: veliina estica je najee u
granicama 0.01-0,05 mm. Stepen ujednaenosti zrna U = d10/d60 je manji od 5.
Zapreminska teina lesa u prirodno vlanom stanju je 13,9-19,5 kN/m
3
, a u suvom stanju
11,5-17,8 kN/m
3
. Na naknadno provlaavanje je osetljiviji les manjih vrednosti
zapreminske teine. Ima veliku ukupu poroznost, 30-50%. Koeficijent filtracije je vei u
vertikalnom pravcu (K>10
-5
m/s) nego u horizontalnom. Les je prljavo ute boje, sa jasno
izraenom makroporoznou.
Unutar naslaga lesa nalaze se tzv. "pogrebene zemlje". Njihova debljina je
najee oko 1 m. Ukupna debljina lesa, sa horizontima "pogrebene zemlje" kod nas je do
40 m, u Kini do 400 m. Po mineralnom sastavu "pogrebena Zemljia " se ne razlikuju
mnogo od pravog lesa, stim to je neto vie glinovite komponente. Pogrebene zemlje su
62
braon-crvene boje, po tome se jasno razlikuju od pravog lesa i one ustvari predstavljaju
produkte raspadanja lesa, u njegovoj povrinskoj zoni, za vreme prekida u navejavanju i
donoenju novih horizonata. Prema istraivau Gorjanoviu maksimalan broj "pogrebenih
zemalja" moe biti sedam. Najee na lesnim odsecima se jasno zapaa 1-3 "pogrebene
zemlje". U podinskoj zoni lesnih horizonata, u manjoj koliini i du pojedinih pukotina i
kaverni po celoj debljini lesa, obrazuju se nagomilanja karbonatno-glinovitog sastava koja
se nazivaju lesnim lutkicama. One sastavu najvie odgovaraju laporcima, najrazliitijih su
oblika, pa su po tome i dobile naziv. Nastale su tako to voda, kreui se kroz les, rastvara
CaCO
3
komponentu iz lesa, a potom se ponovo karbonat istalouje iz vode i ovrava
zajedno sa prainasto-glinovitom komponentom.
Les ima jedno vrlo vano i korisno svojstvo da je na obodima lesnih platoa, ili u
iskopima, nagib kosina relativno stabilan i kada su one skoro vertikalne. Ustvari esto su u
lesu prisutne vertikalne pukotine koje potpomau obruavanju pojedinih blokova, zatim
mogue je da dodje do naknadnog provlaavanja ime se stabilnost umanjuje. Pored toga
bitna je duina vremenskog perioda u kom se razmatra stabilnost prirodnih i vetakih
kosina, kao i stepen stabilnosti koji se zahteva.
Les se koristi u industriji gradjevinkog materijala kao odlian materijal za izradu:
cigle, blokova i crepa.
Grupi alevrita pripadaju jo praina (alevrit) i vezana praina (alevrolit).
Glina je veoma znaajna jer esto izgradjuje teren na kome se grade objekti, a
takodje ima veliki praktini znaaj u industriji gradjevinskog materijala. Nastaje uglavnom
raspadanjem primarnih alumosilikata. Prema vodeem mineralu koji gradi glinu naziva se
kaolinitska, monmorionitska i ilitska. U glini esto ima uklopaka i drugih minerala,
peskovitih zrna, limonita, organskih materija. Tada su gline neiste. Pored mineraloke
klasifikacije gline se esto dele na: ilovae koje su posne gline sa velikim sadrajem peska i
kalcijum karbonata; umu u sebi sadri dosta magnezijuma; laporovita glina ima CaCO
3
u
iznosu 5-15%; porculanska glina je masna mlenobele do sivobele boje, visoko vatrostalna.
Prema mestu postanka gline se dele na rene, barske, jezerske i marinske.
Fiziko-mehanika svojstva glina su vrlo razliita u zavisnosti od vodnofizikih
svojstava, u manjoj meri i zavisno od mineralne vrste. Stoga su date orijentacione vrednosti
koje su dobijene na nekim uzorcima aluvijalne gline: specifina teina oko 25-27 kN/m
3
;
zapreminska teina suvog uzorka oko 12-15 kN/m
3
, a prirodno vlanog uzorka oko 16-20
kN/m
3
; vlanost uzorka u prirodnom stanju oko 16-51%, na granici teenja oko 36-65%,
vlanost uzorka na granici plastinosti oko 22-39%; kohezija 5-35 kN/m
2
; ugao unutranjeg
trenja 15-25
0
; modul stiljivosti 5-10 MN/m
2
, Ckd izmedju 1.000-3.000 kN/m
2
.
Glina ima veliki praktini znaaj u industriji gradjevinskog materijala. Glavna je
sirovina za dobijanje blokova, crepa, cigle, keramikih ploica. Pored toga, koristi se za
isplaku pri buenju i zaptivnom injektiranju stenskih masa u procesu poboljanja svojstava
terena.
Glinac je dijagenetski ovrsla glina. Po pravilu je slojevite teksture. Lako se
raspada pod dejstvom povrinskih uticaja.
Lapor je poluvezana stena u kojoj pored glinovite komponente ima CaCO
3
u
iznosu 35-65%. U kori raspadanja lapor je ukaste boje, a dublje, u sveim masama je sive
ili crvenkaste boje. Po fiziko-mehanikim svojstvima i bitnim karakteristikama srodan je
glini.
63
Dijagenetski ovrsli lapor se naziva laporac. Najee je slojevite teksture,
podloan uticajima povrinskog raspadanja. U industriji gradjevinskog materijala koristi se
cementni laporac za dobijanje cementa.
Mulj izgradjuju najsitnje estice. Po prirodi sedimentecionog procesa, iz rastvora
koji sadri klastina zrna, zadnje se obaraju te sitne estice koje daju mulj. U mineralokom
pogledu preteno ga grade gline. Sitne estice mulja imaju veliku specifinu povrinu i za
sebe veu relativno veliku koliinu vode. Takodje pripadaju grupi stena sa najveom
ukupnom poroznou koja iznosi i do 80%.
Dijageneza mulja je dugotrajan proces. Zbog toga, kao i velike poroznosti, velikih
sleganja, nestabilnosti i slabe-skoro nikakve nosivosti, mulj je izrazito slaba stena za
fundiranje objekata. Veoma nepovoljan je u agregatu za beton i malterima. Nepovoljnost je
u tome to mulj, ako ga ima, obavija zrna peska, ljunka, drobljenika i spreava adheziju tj.
povezivanje mineralnih zrna sa vezivom-cementom. Prema naem standardu u krupnom
agregatu za spravljanje betona moe maksimalno biti 5% muljevitih sastojaka, u sitnom do
1%. U agregatu koji se dobija drobljenjem, muljevitih sastojaka sme da bude vie za 50%
nego u prirodnom nedrobljenom.
Hemijske i organogene sedimentne stene
Hemijske stene su nastale iz pravih jonskih rastvora. Najvanije stene hemijskog
porekla su: gipsit, anhidrit, bigar, mermerni oniks, kamena so i led.
Gipsit i anhidrit se esto nalaze udrueni ili u partijama koje se medjusobno
smenjuju. Obe stene, kao i kamena so-halit, su monomineralne stene i sva bitna svojstva tih
stena su istovetna svojstvima minerala.
Bigar je hemijski sediment koji nastaje istaloavanjem CaCO
3
iz kalcijum-
bikarbonata. To se obino deava na izvorima, u rekama i jezerima. Biljni svet kao i proces
intenzivnog rasprivanja vode na vodopadima, pogoduju oslobadjanju CO
2
i taloenju
kalcijumkarbonata. Bigar je izrazito porozna stena bele, ukste i crvenkaste boje. Lak je,
dobro provetriv. Dobar je zvuni i toplotni izolator. Kao takav dobar je gradjevisnki kamen
za zidanje pojedinih delova zgrada, minareta i dr. Male je vrstoe pod pritiskom 3-15
MN/m
2
. Otporan je na djestvo mraza zbog prisutne makroporoznosti.
Mermerni oniks je takodje CaCO
3
stena. Nastaje iz toplih voda, redje iz hladnih.
Glavni mineral koji ga izgadjuje je aragonit i to najee u vidu izduenih zrna. Naroito
lepi mermerni oniksi su oni kod kojih se zonarno smenjuju razliite boje (ute, plave,
crvene, bele i dr.). Oniks se dobro glaa i polira i naroito do lepog izraaja tada dolaze
zonarno gradjeni i razliito obojeni. Zbog toga se mermerni oniks ubraja u najkavalitetniji
ukrasni gradjevinski kamen. Najvie se koristi za izradu ukrasnih ploa razliitih dimenzija,
u manjoj meri kao skulptorski kamen.
Organogeni sedimenti su nastali taloenjem ostataka ivotinjskog i biljnog sveta.
Zbog toga su podeljeni na zoogene, koje su nastale sedimentacijom skeleta i ljuturica
ivotinjskog sveta, a fitogene su nastale sedimentacijom stabala, grana, lia, polenovog
praha i drugih delova i sastojaka biljaka.
Krenjak je zoogena sedimentna stena koja ima veliko rasprostranjenje. U nekim
podrujima cele geoloke formacije su izgradjene od krenjako-dolomitskih stena.
Krenjak je nastao od fosilnih ostataka, ljutura i skeleta, mnogobrojnih vrsta morskih i
jezerskih ivotinja: brahiopoda, amonita, korala, numulita, cefalopoda, litotamnija. Manje
koliine krenjaka nastaju kao hemijski talozi.
64
Retko su krenjaci isti. Obino se smenjuju sa dolomitima i sadre minerale
gvodja, gline, organske materije, zrna
peska i dr. Tekstura im je masivna ili
slojevita. Prema zastupljenosti glinovite i
CaCO
3
kompo-nente postoji vie vrsta
krenjako glinovitih stena (tablica br.4.5).
Prema ueu CaCO
3
i (Ca,Mg)CO
3
postoji vie vrsta krenjako dolomitskih
stena (tablica br.4.6. ).
Krenjaci su najee belo-ute boje.
Kada u svom sastavu imaju primese
gvodjevih oksida obojeni su crveno.
Usled prisustva organske materije oni
mogu biti nijansi crne boje. esto su u
krenjacima zastupljene kvrge i druga
manja ili vea nagomilanja, ronaca to se
ocenjuje kao nepovoljno. vrstoa na
pritisak krenjaka je od 20-295 MN/m
2
.
Zapreminska teina im je 21-28,7 kN/m
3
.
Ukupna poroznost varira od 0,3-27%.
Abanje je relativno veliko i iznosi 10-70
cm
3
/50 cm
2
, najee 16 cm
3
/50 cm
2
. U
pojedinim podrujima krenjaci su
intenzivno karstifikovani. Time su na
povrini nastali brojni povrinski oblici
(krape, vrtae, uvale, karstna polja), a
ispod povrine terena podzemni oblici
(karstni kanali, peine).
Krenjaci imaju vrlo veliku primenu
u gradjevinarstvu. Koriste se kao lomljen i
drobljen kamen, za zidanje, za izradu
ploa, kao agregat za beton, mineralna
sirovina za kre. U crnoj metalurgiji se
koriste za topljenje ruda. U poljoprivredi slue za djubrenje zemljita. Veliku i raznovrsnu
primenu imaju i u hemijskoj industriji.
Dolomiti su najee nastali domomitizacijom krenjaka i u terenu se, po pravilu,
smenjuju partije jedne ili druge vrste stene. Po genezi, sklopu, fiziko-mehanikim i
tehniko-tehnolokim svojstvima veoma su slini krenjacima.
Ronac je silicijska stena nastala sedimentacijom ostataka skeleta radiolarija. Po
hemijskom sastavu je SiO
2
. Nalaze se u veim koliinama u tzv. dijabaz-ronoj formaciji,
takodje u krenjacima i dolomitima u obliku kvrga, esto u vidu tankih slojeva i soiva.
Boja im je vrlo razliita: sivobela, crvena, crna, zelenkasta.
Kaustobioliti su fitogene i zoogene sedimentne stene koje gore kada se zapale.
ine ih ugljevi, nafta, asfalt, bitumijski krljci.
Ugljeva ima vie vrsta. U tercijarnim stenama je nastao treset ugljenisanjem
barskog bilja (trska, rastavi, mahovina). Odlikuje se niskom kalorinom vrednou (8,36-
20,9 MJ/kg) i to je vanije sa stanovita geotehnikih uslova izgradnje objekata imaju
GlineGline (%) Naziv stene CaCO
3
(%)
0-5 Krenjak 95-100
5-25 Laporoviti
Krenjak
75-95
25-35 Glinoviti
Krenjak
65-75
35-65 Laporac 35-65
65-85 Glinoviti
laporac
15-35
85-95 Laporoviti
glinac
5-15
95-100 Glinac 0-5
CaCO
3
x
MgCO
3
(%)
Naziv stene CaCO
3
(%)
0-10 Krenjak 90-
100
10-50 Dolomitski
krenjak
50-90
50-90 Kalcijski
dolomit
10-50
90-100 Dolomit 0-10
65
Tablica br.4.6. Podela krenjako
dolomijskih stena
Tablica br.4.5: Podela karbonatno
glinovitih stena
veliku poroznost i veliku stiljivost. Zapreminska teina mu je 9-12 kN/m
3
. Zastupljeni su u
vidu slojeva debljine 1-3 m i to u smeni sa glinama, peskovima i ugljevitim glinama.
Mrki ugalj je srednje kalorine moi, do 30,1 MJ/kg. Nastaje ugljenisanjem trava,
etinara, palmi i listopadnog drvea. Ugljenisanje traje u dugom geolokom vremenu.
Medju mrkim ugljem razlikuju se lignit, obian mrki ugalj i sjajni mrki ugalj. Najznaajniji
lignitski baseni, sa velikim povrinskim kopovima lignita su na Kosovu, Kolubari,
Kostolcu. Sjajni mrki ugalj se eksploatike u Resavskim rudnicima, Aleksincu i Bogovini.
Kameni ugalj pri sagorevanju daje vie toplote, do 33,4 MJ/kg. Nastaje
ugljifikacijom mrkog uglja ili biljnog sveta. U ovoj vrsti uglja ostaci ivog sveta se mogu
videti samo mikroskopskim metodama ispitivanja. Sadre ugljenika 80-90%. Veinom su
paleozojske i mezozojske starosti. Kod nas ih je manje nego mrkog uglja. Eksploatiu se na
Rtnju, Dobroj Srei i Vrkoj uki. U vreme kada su u Dinaridima stvarane debele naslage
krenjako-dolomitskih stena, u pojedinim znaajnim industrijskim regionima su taloene
debele naslage kamenog uglja kao npr. u Donjeckom basenu, Rurskoj i Sarskoj oblasti i dr.
Ugljevi su vrlo vano gorivo i industrijska sirovina za vie stotina proizvoda.
Nafta je prirodna, tena, organska mineralna sirovina. Nastala je raspadanjem
biljnih i ivotinjskih ostataka i to preteno od morskog planktona u plitkim zalivima.
Plankton se taloi zajedno sa muljevitim esticama gline. Tako se stvara tzv. sapropelni
mulj. i u njemu se sloenim hemijskim izmenama stvaraju ugljovodonici, nafta i metan. Iz
podruja u kojima su nastali mogu migrirati u porozne stene i formirati sekundarna leita.
4.3. Metamorfne stene
Nastaju procesima metamorfizma ve postojeih stena, u dubljim delovima
zemljine kore. Taj proces se odvija pod dejstvom povienih temeperatura i poveanih
pritisaka, ili njihovim zbirnim uticajima. Procesi koji prate nastanak sedimentnih stena, a
koji su takodje vezani za relativno niske temperature i male pritiske, ne ubrajaju se u
metamorfne procese ve u procese povrinskog raspadanja ili oksidaciju stena. Poviene
temperature, koje utiu na metamorfizam potiu od: poveanja temperature idui od
neutralnog pojasa u dubinu shodno geotermskom gradijentu; intruzija magme;
radioaktivnih procesa i tektonske aktivnosti. Pritisci su vei u dubljim delovima zemljine
kore. Ako stenska masa, iz bilo kojih razloga, dospe iz pliih u te dublje zone vrie se
njeno prilagodjavanje tim novim uslovima, doie do metamorfizma stene. Pritisci mogu
biti jednaki u svim pravcima i takvo naponsko stanje se naziva hidrostatikim. Takvi uslovi
su u dubokim delovima zemljine kore. U pliim delovima zemljine kore najee deluju
usmereni pritisci - stres.
Metamorfizam se odvija u svim vrstama stena kada su one izloene zajednikom
dejstvu povienih pritisaka i temeperatura ili njihovom pojedinanom delovanju. Kada se
vri metamorfizam magmatskih stena novonastale metamorfne stene nazivaju se
ortometamorfne, a kada se metamorfiu sedimentne nazivaju se parametamorfnim.
Mineralni sastav metamorfnih stena je veoma raznovrstan. Metamorfisanjem
minerali menjaju svoj hemizam-prevode se u nove vrste, ili hemijski sastav ostaje isti, a
minerali rastu i prelaze u vrste koje su stabilne na novonastalim termodinamikim
uslovima. U pogledu dejstva stresa razlikuju se tri grupe minerala. Prvu grupu ine minerali
kojima stres potpomae da se oni uveavaju-rastu, drugi su oni kod kojih dejstvo stresa
zaustavlja njihov rast i trei su indiferentni, na njih stres nema nikakav uticaj.
66
4.3.1. Vrste metamorfizma
Regionalni metamorfizam se odvija u uslovima povienih pritisaka i
temperatura. Dubina, na kojoj se proces odvija je velika, a kao posledica toga su
metamorfisanja stena u velikim podrujima-regionima.
Kontaktni metamorfizam se odvija na kontaktu magme i okolnih stena. Iz toga
je jasno, da veliina podruja u kome se odvija kontaktni metamorfizam zavisi od veliine
magmatskog tela, temeperature tog tela, vlanosti magme i vrste okolnih stena. Ipak, taj
oreol kontaktno metamorfnih stena je mali u odnosu na regionalno metamorfne stene. Tako
npr. na kontaktu granodioritske magme, sa okolnim stenama (preteno peari), na
podruju Boranjskog granodioritskog masiva, pojas-oreol kontaktno metamorfnih stena
(preteno kornita) je irok oko 1 km.
Dinamometamorfizam se odvija u relativno uskim zonama uz rasede i rasedne
zone. Izazvan je povienim pritiscima i temperaturama pri aktivnosti procesa rasedanja.
Ultrametamorfizam je karakteristian za duboke delove zemljine kore i uslove
kada zbog visokih temperatura (preko 600
0
C) dolazi do deliminog ili potpunog stapanja
svih vrsta stena koje pokretima dospeju u ta podruja.
Retrogradni metamorfizam se odvija u stenama koje su tektonski pokretima, iz
podruja sa visokim pritiscima i temperaturama, dospele u podruja sa niim pritiskom i
temperaturom. Prilagodjavanje novim uslovima odvija se retrogradno, tj. vre se
odgovarajue izmene minerala i stena.
Prema dubini litosfere u kojoj se vri metamorfizam, istraivai Grubenmann i
Niggli su izvrili podelu na epizonu, mezozonu i katazonu. Epizona je najplia. U njoj je
temperatura malo poviena, pritisak je uglavnom usmeren. Najvaniji minerali u
metamorfnim stenama ove zone su: kvarc, kalcit, albit, aktinolit, sericit, hlorit, serpentnin,
talk, epidot, coisit, granati, dolomit, magnetit i dr.
Mezozona se nalazi izmedju epizone i katazone. U njoj je stres slabiji, a
hidrostatiki-litostatiki pritisak jak. Mineralni sastav stena mezozone je sledei: kvarc,
ortoklas, albit, kiseli plagioklasi, muskovit, biotit, hornblenda, granati, kalcit, magnetit, rutil
i dr.
Katazona je najdublja. U njoj su temperature visoke, stres izostaje, hidrostatiki
pritisak je veliki. Mineralni sastav stena katazone je sledei: kvarc, ortoklas, plagioklasi,
olivin, pirokseni, granati, kordijerit, vezuvijan, andaluzit, silimanit, biotit, magnetit. U
novije vreme podela metamorfizma se sve vie vezuje za kvantitativno stanje napona i
temperaturne opsege u kojima se vre izmene stena. Time se vri razvrstavanje na facije i
prevazidjeni su odredjeni problemi koji su bili nereeni kod podele na zone Grubenmanna i
Nigglia. Pre svega misli se na to da je i u plitkoj i srednjoj zoni mogue imati pojedina
podruja, u kojima su izrazito poveani pritisci i poviene su temperature, zbog tektonskih,
migracionih, radioaktivnih i drugih procesa koji se odvijaju uZemljinoj kori.
Mineralne facije (Sl.4.12.), po istraivau Barthu, su: facija zelenih kriljaca
(grinist facija); epidot-amfibolitska facija; amfibolitska facija; granulitska facija i dr. Pored
termodinamikih uslova, za razgranienje pojedinih facija je znaajna i pojava
karakteristinih mineralnih asocijacija. Tako je za granicu izmedju zelenih kriljaca i
epidot-amfibolitsku znaajna pojava biotita.
67
Sl.4.12. Facije metamorfnih stena, po Barthu
4.3.2. Sklop metamorfnih stena
Sklop metamorfnih stena uveliko zavisi od stepena metamorfizma i promena koje
su izvrene na postojeim stenama. U tom pogledu novonastale, metamorfne, stene mogu
biti takve da je delimino sauvan sklop tih stena koje se menjaju, ili je taj proces toliko
intenzivan da nastaju stene sa novim sklopom.
Kod intenzivnih izmena potpuno se gubi primarna struktura stene. Nastaju nove
stene i nove strukture od kojih su najznaajnije sledee: homeoblastine (granoblastina,
lepidoblastina, nematoblastina), heteroblastine (porfiroblastina). Granoblastina
struktura se odlikuje priblino istom veliinom i oblikom zrna. Lepidoblastina se odlikuje
prisustvom listastih minerala (liskun, hlorit, talk), a nematoblastina prisustvom izduenih-
prizmatinih minerala (hornblenda, augit, dijalag i dr.).
Kada je metamorfizam umeren tada su delimino sauvane strukture postojeih
stena, a delimino su formirane nove. Za takve stene uobiajeni su nazivi struktura
primarnih stena, samo one zadobijaju prefiks blasto (blastoporfirska struktura,
blastoofitska, blastopsamitska i dr.). Razlika izmedju primarne i novoformirane strukture
je u tome to su neka zrna, ili sva, uveavana procesima metamorfizma (blasteza je re koja
oznaava rast, uveanje).
Osnovne teksture metamorfnih stena su: masivna, kriljava, trakasta, okcasta,
ubrana, bobiava. Prema teksturi je i izvrena osnovna podela metamorfnih stena na
masivne i kriljce. Masivne teksture su one kod kojih nema nikakvih pravilnosti rasporeda
mineralnih zrna u prostoru. Minerali su rasporedjeni haotino. kriljave teksture su one kod
kojih je dolo do uredjenja sklopa, listasti minerali su rasporedjeni u ravnima kriljavosti i
to tako da im je ira povrina upravna na dejstvo pritisaka. Ravni kriljavosti su
medjusobno paralelne, ali i sa estim medjusobnim isklinjavanjima jednih u druge.
Naroito je to sluaj kod ubranih tekstura, plisiranih, okcastih, kad su te stene isprekidane
rasedima i smiuim pukotinama. Ubrane teksture su one kod kojih su ravni kriljavosti
povijene. Kada su amplitude ubranih tekstura svega nekoliko mm nazivaju se plisiranim.
Kod okcastih tekstura istiu se okca, nagomilanja najee kvarca ili feldspata, a oko njih
68
povijaju ostala mineralna zrna. Paralelne teksture nastaju: zbog naizmeninog rasporeda
zrnastih i listastih minerala; zbog naizmeninog rasporeda tamnih i svetlih minerala; zbog
naizmeninog rasporeda krupnozrnih i sitnozrnih minerala.
4.3.3. Klasifikacija i prikaz metamorfnih stena
Metamorfne stene se klasifikuju, prema teksturi, na masivne i kriljce. U masivne
spadaju: mermer, kvarcit, amfibolit i serpentinit. kriljci se dele na kriljce vieg i nieg
stupnja kristaliniteta. Kod prvih se moe markroskopskim metodama prepoznati mineralni
sastav, tektustura im je kriljava. U kriljcima nieg stupnja metamorfizma, ne moe se
prepoznati mineralni sastav makroskopskim metodama, tekstura je takodje kriljava.
Najznaajniji kriljci su: gnajs, mikaist, argiloist, filit i vrlo velika grupa drugih kriljaca
koji su naziv dobili prema vodeem mineralu u njima (hloritski kriljac, amfibolski, talkov i
dr.).
Mermer je masivna stena nastala kontaktnim i regionalnim metamorfizmom
kalcitskih i dolomitskih stena. Najee je kalcitska, redje dolomitska stena. Kod minerala
dolomita, koji je nestabilan na visokoj temperaturi, hemijski proces dedolomitizacije se
odvija tako da nastaje mermer (kalcitski), a magnezijumov oksid pri prijemu vode prelazi u
mineralnu vrstu brucit.
CaCO
3
x MgCO
3
CaCO
3
+ MgO + CO
2
Mermer najee nastaje metamorfisanjem u epizoni i mezozoni, redje i u
katazoni zemljine kore. Strukture je granoblastine. Zbog uveanja kalcitsko-dolomitskih
zrna pri metamorfisanju stene, zrna se najee vide golim okom. To je jedan od bitnih
elemenata za makroskopsko razlikovanje mermera od krenjaka i dolomita. Kod krenjaka,
za koje je uobiajeno je da se definiu kao jedre stene, zrna se ne vide golim okom,
kriptokrsitalasta su. Pored kalcita i dolomita u mermerima se esto nalaze i sporedni
minerali: kvarc, liskun (cipolinski mermer), hlorit, grafit, organska materija i dr. Najee
je mleno bele boje, ako je prisutna organska materija stena je nijansi crne. Pojedine
primese mogu mermerima dati vrlo lepe boje slonove kosti, zelenkaste nijanse, sive, ute.
Nasuprot tome prisustvo pojedinih nepoeljnih minerala u mermerima (npr. kvarc,
muskovit) ini ih loijim nego to bi bili bez njih.
Zapreminska teina mermera je 26,5-28,2 kN/m
3
. vrstoa pod pritiskom moe
biti vrlo razliita, 54-266 MN/m
2
, najee oko 120 MN/m
2
. Ukupna poroznost je u
granicama 0,3-4,3%, najee manja od 1%. Glaaju se lako i dobro.
Mermer ima veoma veliku primenu u gradjevinarstvu. Primena je kao i kod
krenjaka raznovrsna, ali najvie se upotrebljavaju za spoljanje i unutranje ukrasno
oblaganje zgrada (zidne i podne ploe), za izradu spomenika, u vajarstvu. Mermerne ploe
se dobro glaaju, dugotrajne su, vrlo prijatne za posmatranje i kao takve su cenjen ukrasni
kamen. Problemi na mermernim ploama mogu nastupiti kada se vri promena prvobitne
boje i sjaja glaanih povrina. To nastupa kod mermernih ploa koje su sa veom koliinom
organske materije ili se nalaze u industrijskim podrujima gde na njih utiu CO
2
i H
2
S.
Veliki kamenolom sa povrinskom eksploatacijom kvalitetnih, belih u manjoj koliini
sivobelih, mermera je na Venacu kod Arandjelovca.
Kvarcit je masivna metamorfna stena nastala uglavnom metamorfisanjem kvarca
i kvarcnih peara sa silicijskim vezivom. Osim kvarca, kao bitnog minerala, u njima se
69
mogu nalaziti i sporedni minerali: liskuni, hloriti, feldspati, gvodjev oksid, granat i dr. Ako
se povea koliina liskuna u njima, kvarciti postaju prelazne stene prema mikaistima; sa
hloritima su prelazne stene prema hloritskim kriljcima; sa feldspatom su prelazne stene
prema gnajsevima.
Tvrdi su, krti, otrih ivica na prelomima, malo porozni. vrstoa pod pritiskom je
najee oko 200 MN/m
2
, varira u granicama 100-300 MN/m
2
. Zapreminska teina im je
od 25-26,8 KN/m
3
.
U terenu se najee javljaju u vidu kvarcnih soiva unutar razliitih vrsta
kriljaca. Izrazito su nepovoljne stene za rad u njima. Kao gradjevinski materijal imaju
malu i ogranienu primenu. Dinas kvarciti (ist kvarcit bez primesa) se koriste za izradu
dinas opeka koje imaju primenu pri oblaganju topionikih pei.
Serpentinit je masivna metamorfna stena zeleno-crne boje. Nastala je uglavnom
od stena peridotitske i gabro magme koje kao bitne minerale sadre olivin, piroksene i
amfibole.
Zbog izrazito velike zastupljenosti pukotina i prslina serpentiniti se iverasto
cepaju i mala im je primena kao gradjevinskog grubo lomljenog i redje tesanog kamena.
Samo retko iz njih se mogu dobiti relativno veliki blokovi iz kojih se dalje mogu rezati
ploe.
Ima ga u znaajnim koliinama u svim naim peridotitsko-serpentinitskim
masivima (Zlatibor, Maljen, F.Gora itd.)
Amfibolit nastaje metamorfisanjem gabra i njemu srodnih stena. Sa tom stenom
ima identian mineralni sastav. vrst je i ilav. vrstoa mu je 200-370 MN/m
2
,
zapreminska teina 28-31 KN/m
3
, poroznost obino manja od 1%. Upotrebljava se kao i
sve svee dubinske magmatske stene.
kriljave metamorfne stene imaju veliki broj vrsta. Medju njima gnajs je jedna
od znaajnih stena, kako u pogledu rasprostranjenosti, isto tako i kao kvalitetan
gradjevinski kamen. Po mineralnom sastavu je identian granitu. Ima kvarca, feldspata, oba
liskuna, redje hornblendu. Sporedni su epidot, hlorit, grafit, silimanit i dr. Akcesorni su
cirkon, apatit, rutil, magnetit. Kvarca i feldspata ima do 85%, a njihov pojedinani udeo je
razliit.
Stene od kojih nastaje gnajs mogu biti: granit, monconit, granodiorit, kvarcdiorit,
peari sa feldspatima (arkoza) i dr. I pored toga to je gnajs stena visokog stupnja
metamorfizma este su prelazne stene kod kojih je izvren metamorfizam, ali su sauvana
obeleja i onih stena od kojih su nastali. Zbog toga postoji puno raznovrsnih naziva u ovoj
grupaciji stena kao npr. granito-gnajs, sijenito-gnajs, kriljavi gnajs, kataklastini gnajs,
silimanitski gnajs, distenski gnajs, grafitski gnajs, pelitski gnajs, augitski gnajs itd.
Podela gnajsa po veliina zrna je ista kao i kod granita. Najee su zrna
izometrina, u pojedinim sluajevima neka su znatno vea od drugih kao npr. zrna kvarca i
feldspata kod okcastih gnajseva.
vrstoa pod pritiskom je u granicama od 56-279MN/m
2
. Tako veliki raspon
proizilazi iz mnogobrojnih vrsta gnajsa, jo vie od pravca ispitivanja u odnosu na povrine
kriljavosti. Najvee vrednosti su u sluajevima kada je pravac optrereenja upravan na te
povrine. Ukupna poroznost je od 0,4-5,5%. Zapreminska teina mu je od 25,2-29,4
MN/m
3
. Raspadanje je slino granitima. Zbog svoje kriljave teksture bre se raspadaju
nego graniti.
70
Upotrebna vrednost gnajsa, kao gradjevinskog kamena, zavisi od stepena njegove
kriljavosti. Povoljniji su manje kriljavi varijeteti.
Od glina metamorfisanjem nastaju stene argiloist, filit i mikaist. Argiloist
predstavlja prvi stadijum metamorfisanja glina, filit je sledei, a mikaist zadnji. U
argiloistu ima relativno malo svetlucavih minerala (sericita), u filitu izrazito dosta pa su
mu povrine sjajne. Po tome ih je mogue makroskopski razlikovati. Lako je zakljuiti da
su medju njima prelazi postupni i esti.
Mikaist je kriljac visokog stupnja metamorfizma. Ima iste minerale kao i gnajs,
izostaje feldspat. Ukoliko u mikaistu izostanu liskuni on prelazi u kvarcite. Obrnuto, kada
nema kvarca prelazi u kriljce sa imenom najzastupljenijeg minerala. vrstoa pod
pritiskom mu je 30-50 MN/m
2
. Varijeteti sa veoma izraenom kriljavou nemaju nikakvu
primenu u gradjevinarstu. To isto vai i za druge kriljce.
Filiti su najee crne boje. vrstoa pod pritiskom im je manja od 30 MN/m
2
.
Lako se cepaju u ploe i to paralelno ravnima kriljvosti. Kao lokalni geoloki gradjevinski
materijal esto su upotrebljavani za pokrivanje pojedinih seoskih objekata. Velika je
njegova zastupljenost u stenama tzv. drinskih paleozojskih kriljaca.
Argiloisti su prelazi izmedju glinaca i filita. Nemaju nikakav znaaj kao
gradjevinski materijal. Intenzivno i brzo se raspadaju delovanjem procesa povrinskog
raspadanja. Kao takvi daju dosta povrinske raspadine u kojoj se mogu razviti drugi
geoloki procesi (spiranje, jaruanje, klizanje i dr.).
Postoje i druge mnogobrojne vrste kriljaca (biotitski, muskovitski, sericitski,
hloritski, amfibolski i mnogi drugi). Imaju kriljavu teksturu i po pravilu su intenzivno
ubrani i ispucali. Svi su bez ikakvog znaaja kao gradjevinski kamen. Takodje, veoma su
podloni uticajima povrinskog raspadanja i kao takvi daju koru raspadanja stena koja je
pogodna za razvoj drugih savremenih geodinamikih procesa u terenu.
71
72
5. FIZIKO-MEHANIKO-TEHNOLOKA
SVOJSTVA STENA
5.1. Fizika svojstva
5.1.1. Osnovna fizika svojstva
Osnova fizika svojstva stenskih masa su: specifina i zapreminska teina,
poroznost i vlanost. Ta svojstva imaju veliki praktini znaaj pri oceni geotehnikih
uslova za izgradnju razliitih objekata, oceni stabilnosti vetakih nasipa i prirodnih padina,
upotrebi stena kao gradjevinskog materijala itd. Vlanost je naroito znaajna kod
poluvezanih i nevezanih stena, a mnogo manje kod vrsto vezanih stena.
Svaka stenska masa se sastoji iz vrste mineralne materije i pora koje mogu biti
zapunjene vodom ili vazduhom. Prema tome stene su izgradjene od vrste, tene i gasovite
komponente. Veina vrsto vezanih stena, naroito magmatskih i pojedinih vrsta
metamorfnih stena, poseduju poroznost pukotinskog tipa dok su monolitni delovi bez
poroznosti.
Kada su poznati zapremina stene (V), zapremina mineralne komponente (V
s
),
zapremina pora (V
p
), zapremina vode u porama (V
w
), zapremina vazduha u porama ( V
a
),
zapreminska teina stene (W), teina mineralne komponente stene (W
s
), teina vode u
porama (W
w
), mogue je odrediti najvanija fizika svojstva stene.
Teina stena
Specifina teina stene je teina mineralne materije, W
s
(bez vode i vazduha)
jedinine zapremine, V
s
.
s
V
s
W
s

(kN/m
3
)
73
Zavisi iskljuivo od teine minerala koji stenu
izgradjuju. U tom pogledu, tee su stene koje
izgradjuju magnezijsko-gvodjeviti minerali,
nego one koje izgradjuju kalijsko natrijski.
Najee vrednosti specifinih teina stena su od
26-28 kN/m
3
(Tablica br.5.1). Kod vrstih stena
specifina teina je praktino identina teini
monolita, ukoliko su oni bez pora. Sa
poveanjem pukotinske ili druge poroznosti
poveava se razlika izmedju specifine i
zapreminske teine. Generalno posmatrano, u
tom pogledu, magmatske stene imaju uglavnom
malu poroznost (do 5%, koja je najee
pukotinskog tipa). Poluvezane i nevezane stene
imaju dosta pora pa im specifina teina moe
znaajno varirati u odnosu na specifinu.
Zapreminska teina stena u prirodno
vlanom stanju je teina stene jedinine
zapremine i to sa prirodnom vlanou i neporemeenom prirodnom strukturom . Moe se
odrediti merenjem sledeih veliina:
)
3
m / kN (
a
V
w
V
s
V
w
W
s
W
V
W
n
+ +
+

Zapreminska teina stene u suvom stanju je teina apsolutno suve stene, tj.
teina stene posle njenog suenja u sunici. Pri tome ne primenjuju se nikakvi postupci
kojima bi se naruio prirodni raspored zrna ili fragmenata u skeletu stene.
)
3
m / kN (
p
V
s
V
s
W
d
+

ili
) n 1 (
s
d

Zapreminska teina zasiene stene je teina njene jedinine zapremine kad su
sve pore zasiene vodom.
)
3
m / kN (
w
V
s
V
z , w
W
s
W
z
+
+

ili
Tablica br.5.1:Specifina teina stena
Vrsta stene Specifina teina

s
(kN/m
3
)
Pesak 26,6
Les 26,8
Glina 27,3
Argiloist 26,3-28,6
Pear 26,2-27,4
Krenjak 24-27,1
Dolomit 27,4-28,2
Vulkanski tuf 27,1-28,4
Bazalt 28,2-29,5
Porfirit 27-29,9
Granit 26,7-27,2
Piroksenit 31,5-33,2
74
w
n
d
z
+
Zapreminska teina potopljenog tla je teina tla u izdanskoj zoni.
w z
'

Poroznost stenskih masa
Poroznost stenskih masa je njihovo svojstvo da poseduju pore: pukotine,
medjuzrnske pore, kaverne i druge oblike ljupljina. Porozna stenska masa moe biti
zapunjena vodom ili vazduhom. U sluju da se pore naknadno zapunjavaju mineralnom
materijom tada dolazi do smanjenja prvobitne poroznosti.
Dimenzije pora mogu biti razliite, od onih koje se ne vide golim okom, ve samo
ako su uveane, do onih koje su makroskopski viljive. Prema dimenzijama pora
L.V.Pustovalov je predloio podelu na superkapilarne dimenzija veih od 0,5 mm,
kapilarne od 0,5-0,002 i subkapilarne dimenzija manjih od 0,002 mm.
Kroz pore se kree voda, gasovi, nafta. Poroznost utie na pojedina znaajna
svojstva stena, pre svega na vodopropustljivost, vrstou i dr. U superkapilarnim porama
voda se moe kretati pod dejstvom sile gravitacije. U kapilarnim ona se kree pod dejstvom
kapilarnih sila, a u subkapilarnim sva voda je vezana za povrine estica molekularnim i
elektrostatikim silama.
Ukupna zapremina pora u jednoj steni, nezavisno od veliine pora i njihove
povezanosti, ini ukupnu poroznost stene (n). Poroznost moe biti: pukotinska;
medjuzrnska; kombinovana npr. u pearima i pukotinska i medjuzrnska. U grupi
peskovito-ljunkovitih stena, osnovni tip poroznosti je medjuzrnski. vrsto vezane
magmatske, metamorfne i pojedine vrste sedimentnih stena imaju kao osnovni tip
pukotinsku poroznost. Redje su stene sa kombinovanim tipom poroznosti: pukotinskim i
medjuzrnskim, npr. peari kod kojih nije prostor izmedju zrna popunjen mineralnom
materijom, a prisutne su i pukotine. Poroznost se izraava u procentima i predstavlja odnos:

(%) 100
V
p
V
n
V=V
p
+V
s
gde su:
V
p
- Ukupna zapremina pora,
V
s
- Zapremina mineralne materije, stene,
V - Ukupna zapremina stenske mase.
Poroznost se esto predstavlja jo jednim parametrom koji je nazvan koeficijent
poroznosti. On predstavlja odnos zapremine pora i zapremine mineralne materije.
75
(%) 100
s
V
p
V
n
e 1
e
n
+
;
n 1
n
e

Veza izmedju koeficijenta poroznosti, specifine teine stene i teine uzorka u

suvom stanju je sledea:
d
d
s
e

U hidrogeologiji, takodje u geologiji nafte i gasa, upotrebljava se pojam efektivne

poroznosti. Predstavlja onaj deo poroznosti, u odnosu na ukupnu poroznost, iz koje se moe
odredjenim tehiko-tehnolokim postupcima crpljenja dobiti voda, nafta ili gas. Poroznost
je promenljiva, kako u razliitim vrstama stena tako i u istoj steni, zavisno od genetskih
uslova, dispozicije u sklopu terena, naponskog stanja, prirodnih procesa rastvaranja,
dijageneze i konsolidacije (Tablica br.5.2.). Merenjem teina uzorka moe se izraunati
poroznost:
s
d s
n

Procentualna zastupljenost pora u stenama je razliita. U magmatskim,

metamorfnim i pojedinim vrstama sedimentnih stena, poroznost je mala. Obino iznosi od
dela procenta do 5%, redje vie. Izuzeci su neke vrste lava i vulkanski tufovi kod kojih
poroznost moe dostii i vie od 10%, npr. tuf iz Armenije, ija je poroznost 55-60%, koji
je zbog toga naao vrlo dobru primenu kao termoizolacioni materijal u zgradarstvu. Medju
sedimentnim stenama, veliku poroznost imaju neki peari i organogeni krenjaci, sa
poroznou od 35-45%.
Gline imaju veliku ukupnu poroznost, a malu efektivnu. U njima prisustvo pora
moe iznositi i vie od 60%. Muljevi su stene sa najvie pora u sebi i do 80%. Naroito u
stenama psefitske grupe (ljunane stene), na iznos poroznosti, pored veliine zrna, utie i
sloenost zrna u prostoru.
U stenskim masama, u sklopu terena, raspored pora nije ravnomerno rasporedjen.
Najvie pora je u povrinskoj zoni terena, u kori raspadanja, a sa dubinom koliina pora i
njihova veliina se, po pravilu, smanjuje. To se odnosi na sve vrste stena, stim to su
smanjenja u vrsto vezanim stenama uslovljena najvie smanjenjem ispucalosti stenske
mase, a kod poluvezanih i nevezanih stena smanjenje procentualne zastupljenosti pora po
dubini terena je uslovljeno poveanim naponima koji vladaju u terenu a time i boljom
sloenou zrna i zbijenou stene.
76
Tablica br.5.2.: Poroznost karakteristinih vrsta stena
VRSTA STENE P O R O Z N O S T (%)
maximalna minimalna srednja
SEDIMENTNE STENE
Savremeni nanosi 90 80 80
Mulj 89 76 80
Glina 57 34 42
Les 59 35 45
Alevrit 34 61 46
Pesak, sitnozrn 26 53 43
Pesak, krupnozrn 31 46 39
Pesak, ljunkovit 25 30
ljunak, sitnozrn 25 38 34
ljunak, krupnozrn 24 36 28
Pear, stariji 26 1 11
Pear, mladji 42 2 20
Krenjak 34 0,2 5
Dolomit 33 1,5 5,0
Gipsit 6 0,1 3,0
METAMORFNE STENE
Mermer 6 0,11 1,0
Kvarcit 3,4 0,008 1,0
Gnajs 2,4 0,3 1,0
Amfibolit 1,1 0,9 1,0
kriljac-liskunski 10 0,49 4,0
MAGMATSKE STENE
Granit 1,9 0,02 1,0
Porfirit 6,73 0,38 2,0
Vlanost stena
Vlanost stene predstavlja koliina vode koja se nalazi u porama stene, ili steni
uopte, a moe se iz nje odstraniti zagrevanjem na temperatur 105
0
C. Suejem se moe
odstraniti samo fiziki vezana voda, ali ne i hemijski vezana koja uestvuje u gradji
minerala.
Prirodna vlanost stena nije konstantna vrednost, ve je promenljiva u prostoru i
vremenu. Vlanost je zavisna od vrste stene, koliine atmosferskih taloga, temperature i
pritiska vazduha, takodje od mesta gde se ona nalazi u terenu i veze sa podzemnom vodom.
Vlanost je vano svojstvo stena. Manje je vano kod vrstih stena gde se
poistoveuje sa tzv majdanskom vlagom. U poluvezanim i nevezanim, naroito sitnozrnim
stenama, ovo svojstvo u velikoj meri utie na osnovna fizika i inenjerska svojstva stena.
Tako nrp. suve gline su faktiki tvrda tela. Pri poveanju vlanosti one postepeno gube
svoju vrstou, prelaze u meko stanje, a zbog primanja u svoj sastav velike koliine vode
mogu prei u potpuno teno stanje tj. mogu potpuno izgubiti vrstou.
77
Vlanost stena je odnos teine vode, koja se nalazi u porama stene i teine suve
stene. Kada je utvrdjena teina stene do suenja u suari i teina suve stene, posle suenja,
moe se lako odrediti teina vode i vlanost stene. Izraava se u procentima.
% 100
s
W
w
W
w
ili
% 100
s
W
s
W W
w

Stepen zasienosti S
r
predstavlja kolinik vlanosti stene u prirodnom stanju i
vlanosti potpuno zasienog uzorka.
(%) 100
sat
w
n
w
r
S
5.1.2. Vodnofizika svojstva stena
Podzemna voda, koja zapunjava pore u stenskoj masi, vri stalni uticaj na stene u
kojima se nalazi, a takodje i stene utiu pre svega na hemizam podzemne vode i filtracione
tokove. Podzemna voda utie na procese rastvaranja stenske mase, mehaniku sufoziju,
obrazovanje klizita, utie na povrinsko raspadanje stenske mase i druge savremene
geoloke procese, bubrenje nekih vrsta stena, izmene vrstoe stene i dr.
Vodopropustvljivost stena je svojstvo stena da proputaju vodu kroz pore koje su
prisutne u steni. U ispucalim stenama filtracija vode se obavlja du pukotina, a u stenama
medjuzrnskog tipa poroznosti voda prolazi kroz pore izmedju zrna. Ukoliko stena ima
poroznost oba navedena tipa (npr. pear) filtracija e se obavljati i kroz medjuzrnske pore i
du pukotina. Kretanje vode se odvija pod dejstvom: sile zemljine tee; kapilarnih sila;
osmotskih sila; elektrinog toka; isparavanjem; smrzavanjem i dr.
Vodopropustljivost vrstih stenskih masa najvie zavisi od svojstava pukotina:
duine, zeva, pukotinske zapune, svojstava zidova pukotina, njihove medjusobne
povezanosti. Isto tako kao to se podrazumeva da su ti monolitni delovi pratino
nedeformabilni, da su kruti, isto tako se podrazumeva da su oni i vodonepropusni. Izuzetak
u tome su monoliti unutar kojih postoje pore, najee singenetskog porekla, npr, upljine
usled zaostalih gasova u konsolidaciji magme i kada su te pore medjusobno povezane.
U pojedinim podzonama, najee u povrinskoj zoni terena, ili dublje du
rasednih zona, stenska masa moe biti sa mnogobrojnim pukotinama, koje je dele u veoma
sitne monolite. Za takav vid ispucalosti vrstih stenskih masa, gde se odrava laminarno
teenje, moe se primeniti Darcy-jev zakon filtracije. Inae, zakon filtracije vode definisao
za peskovitu sredinu.
78
Darsijeva brzina je: ) s / m ( KI
A
Q
v
gde su:
v - Darsijeva brzina (m/s), Q - Proticaj vode kroz povrinu A,
K - Darsijev koeficijent filtracije, I - hidrauliki gradijent )
dL
dH
I (
Vodopropustljivost kroz glinu, glinac, lapor i dr. sline stene je veoma mala i to su
praktino vodonepropusne stene. U pogledu veliine koeficijenta vodopropustljivosti sve
stene se mogu podeliti na vrlo propusne, propusne, polupropusne i nepropusne (Tablica
br.5.3. ).
Ispitivanje vodopropustljivosti stena
se vri u laboratorijskim i terenskim
uslovima. Za to su razvijene brojne metode
ispitivanja. U terenskim uslovima najee
se koriste metode koje su bazirane na:
nalivanju vode u buotinu,
upumpavanjev vode pod pritiskom
u buotinu,
crpljenju vode iz bunara,
merenju gubitaka vode u tunelima i
probnim komorama,
merenju gubitaka vode iz
akumulacija.
Tablica br.5.4.: Gubici vode iz akumulacija na pregradnim profilima brana,
po B.Kujundiu
Naziv brane i
akumulacije
Vrste stene u zoni
temelja
Visina
brane
Duina
brane
Zaprem.
akumul.
10
6
m
3
Gubitak
vode
lit/s
Stevenson Creek
(USA)
Granit 19 43 - 0,5
Chaudanne
(Francuska)
Krenjak 70 92 16 2,5
Schrach (vajcarska) Ispucali krenjak 111 156 147 1,6-7,5
Lavaud-Gelade
(Francuska)
Raspadnuti granit 22 230 25 30
Portillon (Francuska) Granit 30 200 21 18-140
Camarasa (panija) Dolomitini
kavernozni
krenjak
92 220 163 1260-
2640
Perua (Jugoslavija) Ispucali kredni
krenjak
66 450 540 700
Sklope-Kruica
(Jugoslavija)
Krenjaka brea 81 210 142 300
Tablica br.5.3.: Klasifikacija stena
prema vodopropustljivosti
Klasifikacija stena
u pogledu
vodopropustvljivosti
Koeficijent
filtracije (K)
(m/s)
Vrlo propusne
>10
-10
Propusne 2
10

-
5
10

Polupropusne 5
10

-
9
10

Nepropusne
<
9
10

79
Vodopropustljivost stenskih masa u sklopu terena je svojstvo koje je od itekako
velikog praktinog znaaja. Samo u naznakama navode se neki sluajevi kad je
vodopropustljivost od velikog znaaja:
- u vodosnabdevanju;
- dreniranju terena;
- akumuliranju vode u akumulacionim basenima i gubicima iz njih;
- doticaju vode u iskope svih vrsta;
- stabilnosti pojedinih objekata.
Kapilarnost stena je svojstvo da se voda kree du kapilara. To kretanje vode,
suprotno dejstvu gravitacije, pripisuje se povrinskom naponu vode. Visina kapilarnog
penjanja zavisi najvie od prenika kapilara koje voda kvasi.
Ukoliko su prenici manji, penjanje je vee i obrnuto. Gornja povrina vode je
konkavnog oblika koji se zove meniskus, a dodiruje zidove kapilare pod uglom koji se
naziva ugao dodira. Vrednost tog ugla zavisi od vrste materijala i neistoa zidova.
Kapilarno penjanje je od praktinog znaaja samo kod kapilarnih pora, a bezznaajno je
kad su u pitnjau pore veliina superkapilarnih.
Visina kapilarnog penjanja se moe izraziti formulom:
10
d e
C
c
h

gde su:
h
c
- visina kapilarnog penjanja,
C - empirijska konstanta koja zavisi od oblika zrna i neistoa zrna
(vrednosti C su od 0,1 - 0,5),
d
10
- Efektivna veliina zrna, (sa granulometrijske krive)
e - koeficijent poroznosti.
Kapilarno penjanje je razliito u razliitim vrstama stena. U glinama je sporo,
najvee je u odnosu na druge petroloke vrste stena. Iznos tog penjanja je nekoliko metara,
u pojedinim sluajevima i vie desetina metara. U pesku je kapilarno penjanje brzo i
relativno malo (do 0,5 m). U ljunku, praktino posmatrano, kapilarnog penjanja nema. Za
neke praktine potrebe, upravo zato se ljunak koristi.
Bubrenje stena je svojstvo da stene pri upijanju vode poveavaju svoju
zapreminu. Karakteristino je za gline, lapore i druge stene koje u sebi sadre glinovitu
komponentu. U toku bubrenja dolazi do primanja-upijanja dodatnih koliina vode u samu
stenu, time dolazi do poveanja vlanosti i poroznosti stene. Sutinski vri se poveanje
debljine opnene vode oko negativno naelektrisanih glinovitih estica.
Bubrenje zavisi od vrste mineralne materije, takodje i od hemizma vode. Kada je
u vodi koju stena upija manja koliina soli nego u vodi koja se ve nalazi oko glinenih
estica do bubrenja e dolaziti. U uslovima kada je u slobodnoj vodi vie soli nego u
porama stene do bubrenja nee doi, ve e nastupiti obrnuti proces, tj. proces smanjenja
zapremine. Najvie bubre stene izgradjene od monmorionita, najmanje one koje gradi
kaolinit. U pogledu prisustva katjona i njihovog uticaja na bubrenje, istraivanja su
80
pokazala da bubrenju najvie pogoduju jednovalentni katjoni, a najmanje trovalentni, kao
to sledi:
Li >Na > K > Mg > Ca > Al > Fe
3+

Bubrenje se moe izraunati ako je odredjeno sledee:
%) 100 (

o
V
o
V
b
V

ili

%) 100 (

o
w
o
w
b
w
Gde su:
V
b
, w
b
- zapremina, ili vlanost, nabubrele stene,
V
o
,w
o
- zapremina, ili vlanost, stene pre bubrenja
Kao kriterijum za ocenu sklonosti stena prema bubrenju obino se usvaja odnos
koeficijenta poroznosti stene i koeficijenta poroznosti na granici teenja. Uslov za to je
sledei:
4 , 0
e 1
l
w
e e
<
+

gde su:
e - koeficijent poroznosti stene,
e
w
l

koeficijent poroznosti stene na granici teenja
Pritisak koji nastupa usled procesa bubrenja iznosi od 300-1000 kN/m
2
.
Lepljivost stene je njeno svojstvo da se lepi-prianja za razliite materijale ili
alate. U praktinom smislu najznajanija je lepljivost stena za radni alat, delove maina
kojima se vri iskopavanje, premetanje i transport stenske mase.
Lepljivost stena zavisi od mineralnog sastava stene, veliine zrna i vlanosti
stena. To svojstvo je najizraenije kod glina i lapora, kao i njima srodnih stena i uveliko
zavisi od njihove vlanosti. Opiti su pokazali da lepljivost stena raste sa poveanjem
vlanosti do odredjene vrednosti, a po prekoraenju kritine vlanosti, pri kojoj je lepljivost
najvea, naglo se smanjuje lepljiovost stene. Lepljivost se izraava u kN/m
2
i ima dimenzije
pritiska. Najee lepljivost iznosi 5-20 kN/m
2
, izuzetno moe biti i preko 110 kN/m
2
.
81
5.1.3. Ostala fizika svojstva
Toplotna svojstva stena i stenskih masa
Toplotna svojstva stena su vana sa stanovita da stene kao gradjevinski materijal
treba da doprinesu tome da se toplota u hladnim danima sauva, a leti da se objekti ne
zagrevaju previe. O ovim aspektima se ne vodi uvek dovoljno rauna. Kod nekih
specifinih objekata toplotni rezim moe biti izuzetno vaan. Naroito je to izraeno kod
hidrotehnikih objekata kao to su tuneli i okna sa vodom pod pritiskom. Nekada su
pojedini delovi tunela, ili okana, duboko ispod zemljine povrine gde je temperatura znatno
via nego to je temperatura vode koja prolazi kroz te objekte. Usled toga dolazi do
rashladjivanja stenske mase, to bitno utie na sekundarno naponsko stanje oko objekta. To
kao posledicu moe izazvati drugaije naprezanje u betonskoj oblozi tunela i ako se pri
projektovanju nije vodilo dovoljno rauna, mogu u njoj nastati prsline i druga oteenja.
Najvanije karakteristike toplotnih svojstava stenskih masa su: specifina toplota,
provodljivost toplote, provodljivost temperature, linearno i zapreminsko toplotna irenje.
Pod pojmom specifine toplote podrazumeva se koliina toplote koja jedininoj
masi povisi temperaturu za jedan stepen. Izraava se u cal/gr
0
C ili Kcal/kg
0
C.
)
1 2
(
t
Q
t
c

gde su:
Q
t
-koliina toplote (cal), -specifina masa tela (gr),

1
-temperatura pre zagrevanja (
0
C),
2
-temperatura posle zagrevanja (
0
C).
Specifina toplota stenskih masa, kao trofaznog sistema, uslovljena je
specifinom toplotom vrste, tene i gasovite komponente
Provodljivost toplote stenskih masa je njihova sposobnost da provode toplotu.
Karakteristika ovog svojstva je koeficijent provodljivosti (

t
) i ima dimenzije cal/cm sek
0
C ili kcal/ m as
0
C.
L
)
2 1
( A
t
t
t
Q

gde su:
Q
t
-koliina toplote (cal),
t-vreme (sec),
A-povrina kroz koju prolazi toplota (m
2
),
L-rastojanje izmedju dva preseka sa temperaturama

1
i
2
.
Provodljivost toplote minerala je najee od
0,002-0,006. Provodljivost toplote vode iznosi
0,0014, leda oko 0,005.
Tablica br.5.5.: Specifine toplote stena,
prema N.N.Kobranovoj,
V.V.Revskom, G.J.Noviku i dr.
Naziv stene Specifina toplota
cal/gr
0
C
Anhidrit 0,12
Diorit 0,15
Granit 0,16
Krenjak 0,16-0,24
Gabro 0,17
Dijabaz 0,17
Gnajs 0,18
Pear 0,18-0,24
Granito-gnajs 0,19
Mermer 0,19
Bazalt 0,20
Gips 0,20-0,25
Kreda 0,21
Dolomit 0,22
82
Provodljivost temperature (k
t
) predstavlja brzinu prostiranja promene temperature usled
apsorpcije ili predaje toplote unutar stene. Parametar ovog svojstva je koeficijent
provodljivosti temperature i izraava se u m
2
/as.
t
C
n
t
t
k

gde su:

t
koeficijent provodljivosti toplote (cal/cm sek
0
C),

n
zapreminska teina,
C
t
- specifina toplota (cal/gr
0
C)
Pod uticajem temperaturnih razlika stenske mase menjaju zapreminu. To se
izraava koeficijentom linearnog i zapreminskog irenja.
)
1 2
( L L
gde su:

termiki koeficijent linearne defor-
macije (kod gipsa 0,22 x 10
5
; granita (0,6 do
0,9) x 10
-5
; dolomita 1,2 x 10
-5
)
L - veliina monolita
Provodljivost zvuka
Na provodjenje zvuka najvie utiu
teksturna svojstva stena. Najbolji provodnici
su masivne stene, bez pora i pukotina.
Ukoliko pore i pukotine postoje, bolji
provodnici su one stene kod kojih je
zapremina tih praznih prostora vea i ukoliko
je ona zapunjena vodom, a ne nekom
drobinom ili mineralnom materijom u bilo
kom obliku. Ovo svojstvo stena je vano kod
izbora stena za pregradne zidove, naroito u
kino salama, koncertnim dvoranama i drugim objektima.

Tablica br.5.6.: Provodljivost temperature
stena
Naziv stene Koeficijent provodljivo-
sti temeperature
3
10 k

(m
2
/as)
Gips 1,1
Pear 1,6-8,7
Krenjak 1,8-7,1
Granit 2,2-9,7
Bazalt 2,4-4,2
Dijabaz >2,7
Gabro 2,8-4,8
Kvarcit 4,3-11
Andezit <4,5
Granito-gnajs <5,6
Mermer <5,6
Dolomit <8,0
Kamena so 14,8
83
Provetrivost stena
Provetrivost stena je njihovo svojstvo da proputaju gasove kroz svoje pore. Pore
moraju biti medjusobno spojene,takodje, mora postojati razlika u pritiscima, ili razlika u
temperaturi. Za to su naroito povoljne dobro porozne stene, sa makroporama (intenzivno
karstifikovani krenjaci, bigar, les, tuf, peari, konglomerati i dr.).
Provetrivost stena se moe odrediti sledeom jednainom:
5
10
)
g
2
P
g
1
P ( A
L
g
Q 2
g
K

gde su:
K
g
- koeficijent provetrivosti stena,

- dinamiki viskozitet vazduha ili gasa (Pa s )

Q
g
- koliina gasa koja prodje kroz uzorak u jedinici vremena (m
3
/s),
A - povrina poprenog preseka uzorka stene (m
2
),
L - duina uzorka (m),
P
g
- razlika pritiska na poetku i kraju uzorka (Pa).
Poznavanje provetrivosti stena je znaajno pri podzemnoj eksploataciji mineralnih
sirovina, pri izradi zemunica, uvanju ivotnih namirnica i pojedinih vrsta materijala.
Elektroprovodljivost stena
Elektroprovodljivost je svojstvo stena da pri prolasku struje kroz njih one pruaju
odredjeni otpor. Taj otpor se naziva specifini elektrini otpor i on predstavlja recipronu
vrednost elektroprovo-dljivosti. Provodljivost struje je najvie u geotehnici iskorieno u
geofizikim metodama ispitivanja terena, naroito geoelektrinim, a u manjoj meri pri
odredjenim isuivanjima pre svega glinovitih stenskih masa-elektroosmozi. Specifini
elektrini otpor,
e
, se izraunava po formuli:
L
A
e
R
e
1
e

gde su:

e
specifina elektrina provodljivost,
R
e
- eletrini otpor uzorka stenske mase (om m),
A - povrina poprenog preseka uzorka (m
2
),
L - duina uzorka (m).
Kvantitativne vrednosti specifinog elektrinog otpora stena zavise najvie od:
mineralnog sastava, strukturno-teksturnih svojstava, vlanosti, hemijskog sastava, vrste i
koncentracije rastvora u porama, temperature stenske mase. Kako mineralni sastav utie na
84
provodljivost struje prikazano je poglavlju fizika svojstva minerala. Ovde se samo ukazuje
na to da provodjenje elektrine struje znatno poboljava prisustvo vode u steni, odnosno
stenskoj masi u sklopu terena. U tom smislu su vrena obimna ispitivanja i postoje brojni
podaci, od kojih su neki prikazani u tablici br.5.7. Tako npr. koeficijent anizotropije, koji
predstavlja kolinik tog otpora na suvom i vlanom uzorku, kod granita iznosi 750. Tako
veliki iznos anizotropije objanjava se time da je voda dobar elektrolit, dnosno mnogo bolji
provodnik struje nego to je to vazduh. I kod slobodnih podzemnih voda, kao i kod vezanih
voda kod glinovitih estica, provodljivost nije konstantna, ve je promenljiva u granicama
2
10

do
3
10

omm i zavisi od koncentracije rastvorenih minerala u njoj. Poveana

koncentracija olakava provodjenje struje i obrnuto.
Strukturno-teksturna svojstva, takodje, bitno utiu na anizotropiju elektro-
provodljivosti. Tako npr. kod vrstih, slojevitih, sedimentnih stena, specifini elektrini
otpor je vie puta vei u pravcu upravnom na slojevitost nego u pravcu paralelnom
slojevitosti. Elektrina anizotropija definisana je sledeim izrazom:
s n
an
K
gde su:
K
an
-koeficijent anizotropije,

e
n
specifini elektrini otpor u pravcu upravnom na slojevitost,

e
s
specifini elektrini otpor u pravcu slojevitosti
Tablica br.5.7.: Specifini elektrini otpor stena
Vrsta stene Specifini
elektrini
otpor (omm)
Vrsta stene Specifini elektrini otpor
(omm)
Granit 10
2
-10
7
Krenjak 10
2
-10
3
Bazalt 2,5-10
6
Kvarcit 10-10
5
Glina 3-50 Konglomerat 10-10
4
Gnajs 10
2
-10
7
Mermer 10
2
-10
5
Gabro 10
2
-10
5
Laporac 10-10
5
Diorit 10
2
-10
8
Pear 35-1,9 -10
8
Dijabaz 10
2
-1,5 -10
6
Serpentinit 500-10
3
Sericitski
kriljac
4-10
4
Sijenit 10
2
-10
5
Radioaktivnost stena
Radioaktivna svojstva ispoljavaju minerali koji sadre radioaktivne elemenate
(uranijum, torijum, radijum). Radioaktivnim raspadanjem vri se preuredjenje elementa to
je praeno zraenjem tzv. alfa i beta estica i gama zraka. Alfa estice izleu iz materije sa
poetnom brzinom od
9
10 3 , 2
9
10 2 , 1 cm/s i odgovarajuom energijom od 2-11 Mev
85
(miliona elektron volti). Beta estice predstavljaju strujanje elektrona (pozitrona) koje
izleu iz jezgra elementa velikom brzinom koja se primie brzini svetlosti. Gama zraci su
vrlo kratki elektromagnetni talasi sa duinom manjom od jednog angstrema. Gama zraci se
karakteriu masom i energijom kvanta. Masa kvanta je obrnuto proporcionalna talasnoj
duini gama zrakova.
U geofizici, primena gama zraka je pri karotanim ispitivanjima u buotinama.
Metoda se zasniva na injenici da razliite vrste stena razliito apsorbuju gama zrake.
5.2. Mehanika svojstva stena
5.2.1. Deformabilnost vrstovezanih stena
Mehanika svojstva definiu ponaanje stena pri djestvu optereenja. Ova
svojstva stena najvie zavise od karaktera i intenziteta optereenja (pritisak, zatezanje,
savijanje, torzija) i karakteristika stene. Pri pritisku deformacije su takve da se smanjuje
duina uzorka, ili se vri sabijanje stenske mase, u pavcu dejstva sile. Obrnuto je pri
isteanju. Tada se poveava duina u pravcu dejstva sile, a popreni presek se smanjuje.
Izuavanjem mehanikih svojstava vrstih stenskih masa bavi se nauna disciplina koja se
naziva mehanika stena, a poluvezanih i nevezanih stena nauna disciplina koja se naziva
mehanika tla. Obe zajedno ine geomehaniku.
Ako je stenska masa izloena dejstvu neke sile tada se u svakoj taki te stene
moe izdvojiti kocka elementarnih dimenzija, sa medjusobno upravnim stranama, na koje
deluju normalna naprezanja. Ta normalna naprezanja se nazivaju glavnim normalnim
naponima i uobiajeno se oznaavaju
3
,
2
,
1

. U optem sluaju razmatrani naponi
mogu biti razliiti po intenzitetu, a u pojedinim sluajevima neki od njih su jednaki nuli.
Mogue je razlikovati sledea naponska stanja:
1. Jednoosno naponsko stanje, kada je stenska masa izloena dejstvu samo jednog
glavnog normalnog napona, a druga dva su jednaka nuli.
2. Dvoosno naponsko stanje, kada je stenska masa izloena dejstvu dva glavna
normalna napona u jednoj ravni.
3. Troosno naponsko stanje (svestrano), kada na stensku masu deluju tri glavna
napona.
Kada dolazi do prekoraenja vrstoe na pritisak, zatezanje, savijanje, izvijanje
kod vrstih stena tada pucaju mineralna zrna ili vrsto mineralno vezivo izmedju zrna.
vrste stene, kao i druga tvrda tela, deformiu se usled dejstva naprezanja
saglasno Hukovom zakonu, u elastinom podruju naprezanja.

e
E
gde su:
napon koji deluje na stenu,
E
e
- modul elastinosti
- elastina deformacija
86
Modul elastinosti je osnovni
parametar svih tvrdih tela, pa i stena, u
domenu elastinih deformacija. Njegovo
vaenje je evidentno kad su u pitanju
monolitni delovi stena, a znaajna
ogranienja nastupaju kad se u razmatranje
uzmu realne stenske mase, u sklopu terena,
pogotovu kad su veliki iznosi naprezanja.
Poto su stenske mase po pravilu ispucale,
to i uslovima dejstva sile relativno malog
intenziteta, dolazi do relativno velikih
deformacija koje nemaju elastini karakter,
ve trajni. Objanjenje se nalazi u tome da
u poetnim fazama optereenja dolazi do
pomicanja pojedinih blokova i zatvaranja
pukotina. Stoga, strogo posmatrano samo
elastinih deformacija stenskih masa nema,
ve naprezanje prate elastine i plastine
deformacije, a po prekoraenju vrstoe
nastupa lom.
Modul koji pored elastinih
deformacija obuhvata i trajne deformacije,
tj. ukupne deformacije pri nekom
naprezanju, naziva se modul deformabilnosti. On je takodje vaan parametar
deformabilnosti vrstih stenskih masa. Za razliku od modula elastinosti koji je konstantan
za stenu odredjenih svojstava (ne zavisi od iznosa naprezanja), modul deformabilnosti je
promenljiva veliina. Sasvim je logino da su ukupne deformacije vee ukoliko je
optereenje vee, a samim tim je i modul deformabilnosti promenljiv.
Trei vaan parametar koji definie naprezanje stene je Poasonov koeficijent. On
definie odnos poprene deformacije odredjenog preseka i podune deformacije odredjene
duine uzorka. Moe se izraziti formulom:

'
Gde je:

elastina deformacija stene u podunom pravcu ( L L ),

d d
'

- deformacija u poprenom pravcu.
Pri dejstvu vertikalnog optereenja na stene znaajni deo izaziva deformacije u
samoj steni, a deo se prenosi u vidu bonog pritiska koji se moe izraziti na sledei nain:
P
H
=K
0
P
V
gde su:
P
H
- boni pritisak,
K
0
- koeficijent bonog pritiska sa vrednostima 0-0,1 kod vrstih stena, a kod
polukamenitih stena 0,2-0,3; za pesak je 0,40-0,42; za gline 0,70-0,75.
P
V
- optereenje u vertikalnom pravcu
87
Sl.5.1. Dijagram deformabilnosti stene

e
- elastina, povratna deformacija;

t
- trajna deformacija

u
- ukupna deformacija
Elastine deformacije vrstih stena su uslovljene elastinim svojstvima minerala
koji stene grade; vrste vezujue supstance i naina vezivanja; takodje i od karakteristika
ispucalosti stenske mase i zapuna u pukotinama. Kod magmatskih stena to je uslovljeno
vezivanjem zrna u toku kristalizacije minerala, kod metamorfnih stena rekristalizacijom
mineralne materije, a kod sedimentnih tvrdih stena procesima dijageneze i litifikacije.
Meke-vezane stene odlikuju se uglavnom plastinim deformacijama, a elastine imaju
podredjeni znaaj. Poluvrste-vezane stene (argiloist, alevrolit,kreda, glinci, laporci i dr.)
kada su izrazito vrsti ponaaju se kao i vrsto-vezane stene, a kada su meki kao meke-
vezane stene. Od toga, kao i strukturno-teksturnih svojstava, zavisi da li e preovladjujui
tip deformacija biti elastian ili plastian.
Tablica br. 5.8.: Deformabilne karakteristike stena
Vrsta stene Modul elastinosti
(GN/m
2
)
Modul deformabilnosti
(GN/m
2
)
Poasonov
koeficijent
Granit 30-68 1-20 0,15-0,30
Sijenit 50-88 0,14-0,26
Gabro 60-125 0,11-0,38
Dijabaz 80-110 13-44 0,26-0,38
Bazalt 20-100 0,20-0,23
Mermer 35-97 0,15-0,27
Kvarcit 50-85 0,13-0,26
Granito-gnajs 17-50 0,20-0,32
Dolomit 30-80 0,25-0,27
Krenjak, vrst 25-75 0,25-0,33
Krenjak, mek 7-15 0,30-0,35
Pear, vrst 30-72 15-26 0,15-0,25
Pear, mek 6-20 0,22-0,30
Glina, permska 0,1-0,15
Deformabilnost vrstih stenskih masa se ispituje u laboratorijskim i terenskim
uslovima i to statikim i dinamikim metodama. U laboratorijskim uslovima opiti se izvode
jednostavnije i lake a vrednosti parametara se odnose na sam uzorak. Ukoliko je taj uzorak
bolji reprezent stenske mase utoliko e i podaci koji se ispitivanjima dobijaju biti bolji i
obrnuto. Bolji i merodavniji su opiti koji se izvode na probnim telima (uzorcima koji mogu
biti velikih dimenzija) koja se obrazuju na licu mesta (in situ). Opitima in situ mogue je,
neuporedivo vie nego na uzorcima u laboratorijskim uslovima, uzeti u obzir i uticaje:
prostornog poloaja i strukturnih svojstava stenske mase. ak i u tim uslovima ispituje se
ogranieno podruje, to se takodje mora uzeti u obzir pri ispitivanjima.
5.2.2. Deformabilnost nevezanih i poluvezanih stena
Deformabilna svojstva ovih stena se detaljno izuavaju u mehanici tla. Zato su
ovde dati samo naelni osvrti i to oni koji se prevashodno odnose na sleganje.
Pod dejstvom spoljanje sile poluvezane i nevezane stene se deformiu znatno vie i
bre nego vrstovezane. Pri tome se u sutini vri zbijanje stene i istiskivanje vode , to sve
kao posledicu ima sleganje terena i objekata. Karakter deformacija, iznos i nain na koji se
88
deava, zavise od tipa stena i oblika temelja preko koga se optereenje prenosi. Sabijanje
peskovitih stena povezano je s pomeranjem i boljim sabijanjem zrna stene, a pri velikim
optereenjima ak i drobljenjem zrna. Deformacije su obino male po iznosu, a brze
posmatrano u vremenu. Kod glinovitih stena deformacije su bitno drugaije i dugotrajnije.
One, uglavnom, imaju karakter plastinih deformacija. Deformiu se bez vidljivog ruenja
glinovite strukture. Glavni procesi pri tome vezani su za vodu oko glinovitih estica koja
faktiki prima na sebe jedan deo dodatnog optereenja u formi pornih pritisaka. Pri
smanjenju koliine vode, deo optereenja sve vie preuzimaju na sebe mineralne estice, da
bi u suvim glinama porni pritisci potpuno izostali, a efektivni bi faktiki bili jednaki
ukupnim.
Kod glinovitih stena znaajna je jo brzina nanoenja optereenja, karakter
optereenja (dinamiko, statiko). Takodje, znaajno je i to da li je naruena primarna
struktura stene ili nije. Po pravilu vee su deformacije kod stena naruene strukture i kod
mladjih sedimenata kod kojih je poroznost vea (npr. aluvijalnih glina u odnosu na
pliocene).
U zavisnosti od graninih uslova deformisanja glinovitih stena razlikuju se sledei
vidovi:
deformacija stena pri pritisku bez mogunosti bonog irenja - kompresija,
deformacija stena pri troosnom naprezanju s ogranienim bonim irenjem,
deformacija stena pri slobodnom bonom irenju-jednoosno naprezanje.
U mehanici tla detaljno e se analizirati navedeni uslovi deformisanja. Ovde je
radi ilustacije dat samo kratak osvrt na deformisanje stena kada nema bonog irenja tzv.
edometarski opit stiljivosti. Pri izvodjenju opita vri se optereenje uzorka u vertikalnom
pravcu (
1
). Stena se pod dejstvom tog optereenja sabija, time se smanjuje poroznost i
vlanost uzorka. Stepen deformisanja uzorka moe se izraziti preko koeficijenta stiljivosti
(a
v
) i modula stiljivosti (M
s
):

ctg
0
h
h
s
M

tg
e
v
a
Veza modula stiljivosti i koeficijenta stiljivosti mogu se predstaviti na sledei
nain:
v
a
)
0
e 1 ( )
0
e 1 (
0
e 1
e
0
h
h
s
M
e
+

89
s
M
)
0
e 1 (
v
a
+

Iz navedenog sledi da se sleganje moe izraziti sledeom formulom:

o
h
s
M
o
h
v
m
o
e 1
v
a
o
h
o
e 1
e
o
h
o
e 1
e
0
h h


+

+

Izraz
s
M
o
h
h

je analogan izrazu za deformaciju elastinog tela tj.

e
E
Tablica br. 5.9.: Vrednosti edometarskog modula stiljivosti za koherentne stene, prema
D.Miloviu
Konsistentno stanje Indeks konsistencije Jednoaksijalna vrstoa
q
u
(kN/m
2
)
Modul
stiljivosti
(MN/m
2)
Vrlo meko 0-0,25 <25 <0,5
Meko 0,25-0,50 25-50 0,5-1,0
Srednje plastino 0,50-0,75 50-100 1-2
Kruto plastino 0,75-1,0 100-200 2,0-5,0
Polutvrdo 1,0-1,25 200-400 10-20
Tvrdo >1,25 >400 >20
5.2.2. vrstoa stena
vrstoa na pritisak
vrstoa na pritisak stene se ispituje na uzorku standardnih dimenzija, oblika
kocke ili valjka. Dobija se tako to se ravna povrina uzorka ravnomerno optereti, bez
spreenog bonog irenja, dok uzorak ne pukne. Poto se optereenje vri u jednom pravcu
naziva se jednoaksijalna vrstoa na pritisak. Izraava se u kN/m
2
. Najvee vrednosti su
kod sveih stena, vrsto vezanih, u suvom stanju. Vlani uzorci, a naroito kada su izloeni
zamrzavanju koje se ponavlja prema odredjenim standardima, imaju znatno manje
vrednosti vrstoe nego suvi. Kada se uzorci stene dre u vodi dolazi do smanjenja njihove
vrstoe. Koeficijent kojim se definie iznos tog omekavanja naziva se koeficijent
omekavanja. Kod vrstih stena njegove vrednosti su 0,9-1, a mogu biti i znatno manje. Za
gradjevinsku upotrebu odline su stene sa tim koeficijentom veim od 0,9. Kada je njegova
vrednost manja od 0,6 stene imaju ogranienu upotrebu. Najvee vrednosti koeficijenta
omekavanja su kod glinaca i njima srodnih stena, kao i onih koje su u raspadanju.
90
Tablica br.5.10: vrstoe na pritisak, istezanje i savijanje stena
Stena vrstoa uzorka na pritisak (MN/m
2
) vrstoa (MN/m
2
)
Suv Mokar Zamrzavan Istezanje Savijanje
Granit 187,9 140,5 138,2 16,0 21,4
Sijenit 105,0 100,0 121,5
Latit 261,4 243,3 230,0
Dacit 210,4 175,5 176,1
Dijabaz 397,7 361,7 257,7
Bazalt 254,3 251,5
Gnajs 205,9 193,0
Serpentin 152,4 138,7 137,7
Mermer 224,0 205,0 204,0
Krenjak 144,0 99,0 81,0 6,4 16,2
Krenjak 50,2 1,5 3,2
Pear 109,9 96,1 78,4 2,3 4,2
Pear 203,0 3,6 6,8
U realnim, terenskim uslovima, stenske mase su po pravilu diskontinualne i esto
izmenjene. Zbog toga vrednosti vrstoa, dobijenih na relativno malim uzorcima, treba
kritiki prihvatiti. Jedan od naina da se vrstoa na pritisak stenske mase dobije u realnim
terenskim uslovima je pomou brzina prostiranja talasa na uzorku i u terenskim uslovima.
Bez obzira na to da ovaj metod nosi odredjene nedostatke, ipak ga treba prihvatiti kao
jednostavan i relativno jeftin u odnosu na neke druge.
( )
( )
2
1 140
2
2 1
2

g
p
v
p
( )
( )

1 70
2 1
2
g
s
v
p

gde su:
v
p
,v
s
- brzine longitudinalnih i transverzalnih elastinih talasa,

- zapreminska teina ispitivane stene,

g - ubrzanje sile tee,

- Poasonov koeficijent
vrstoa na zatezanje, savijanje i uvijanje
vrstoa na zatezanje, savijanje i uvijanje su viestruko manje od vrstoe na
pritisak (Tablica br.5.10.). Ispitivanja se izvode na prizmatinim redje valjkastim izduenim
uzorcima standardnih dimenzija. Ove vrstoe se takodje izraavaju u kN/m
2
. vrstoa na
savijanje se izraava kao kolinik maksimalnog momenta na savijanje i otpornog momenta
za pravougaoni popreni presek.
91
Ispitivanja na velikom broju uzoraka su pokazala da su vrednosti vrstoe na
istezanje i savijanje vie puta manje od vrstoe na pritisak. vrstoa savijanja je 10-20
puta manja od vrstoe na pritisak. vrstoa istezanja je 20-40 puta manja od vrstoe na
pritisak. U tablici br. . date su vrednosti vrstoa pri standardnim kratkotrajnim
laboratorijskim ispitivanjima. Kada se izvode opiti odredjivanja vrstoe koji traju dugo
vremena (vremenska vrstoa) onda su i vrstoe stena mnogo manje. Vremenska vrstoa
najee iznosi 50-80% standardne vrstoe. Nauna oblast fizike koja prouava materijale,
pa i stene, tako da se pored napona i deformacija analizira i uticaj vremena naziva se
reologija. Prema tome vremenska vrstoa je u sutini reoloko svojstvo stena.
vrstoa na smicanje
Mor-Kulon (Coulomb, 1776.g) je prvi uoio zakonitost loma kojim se utvrdjuje
da je smiua vrstoa direktno zavisna od normalnog napona, pri kome je lom nastupio i
kohezije materijala. Kasnije je njegov opti izraz loma poboljavan tako da ima oblik:
'
c
'
tg
'
+
gde su:
'
- ugao trenja, za efektivne napone
'
tg
- koeficijent trenja,
'

- normalni efektivni napon ,

'
c
- kohezija za efektivne napone
U vrsto vezanim stenama, kad se smicanje odvija kroz monolitnu stensku masu,
otpornost na smicanje zavisi od karakteristika mineralnih zrna i njihove povezanosti. Kad se
kod tih stena smicanje odvija du nekih geolokih planara (pukotine, slojevi, kriljavost,
kliva i dr.) otpornost na smicanje zavisi od karakteristika tih ravni (geometrijskih elemenata
tih povrina, karakteristika zidova, pristustva glinovitog filma ili drugih zapuna i dr.).
Otpornost na smicanje kod poluvezanih i nevezanih stena zavisi od ugla trenja
izmedju fragmenata koji grade stenu i kohezije kod stena koje koheziju imaju.
Mnogobrojni opiti izvedeni na uzorcima peska pokazali su da otpornost na
smicanje zavisi od veliine zrna, oblika zrna, tvrdoe mineralnih zrna, naina njihove
sloenosti. Najvee otpornosti pokazuje krupnozrni pesak kod koga su zrna otra, a ne
zaobljena i uz to je izgradjen od tvrdih minerala. Otpornost na smicanje se svodi na
unutranje trenje, jer je kohezija praktino jednaka nuli. Trenje je sve manje i manje kako
se smanjuje krupnoa mineralnih zrna.
U glinama, mnogobrojni opiti su pokazali da na vrednosti parametara otpornosti
na smicanje, pored intenziteta normalnog napona, utie vie faktora: karakteristike
pojedinih znaajnih fizikih svojstava (poroznost, vlanost); mineralni sastav;
granulometrijski sastav, strukturno-teksturna svojstva, koncentracija rastvora u porama.
Manje vrednosti parametara otpornosti na smicanje glina su u svim sledeim sluajevima:
ako su gline vlanije, poroznije, naruene strukture;
ako su granulometrijski posmatrano sitnozrnije;
kada imaju poveani sadraj hidrofilnih minerala;
92
sa poveanim udelom monmorionita;
kada su u rastvoru smanjene koliine ratvorenih soli a poveane koliine rastvorenog
natrijuma (a ne kalcijuma).
kada se smicanje izvodi paralelno slojevitosti, po pukotinama ili paralelno drugim
planarama, a ne upravno ili dijagonalno na njih.
Za ispitivanje parametara otpornosti na smicanje razvijeno je vie metoda. Neke
su iskljuivo laboratorijske metode, a druge su terenske. Laboratorijskim metodama se
dobijaju relativno dobri rezultati za glinovito-laprovite i njime srodne stene i to na relativno
malim uzorcima. Najjednostavni su opiti jednoaksijalne vrstoe na pritisak, bez spreenog
bonog irenja. Na osnovu tog opita mogue je dobiti parametre otpornosti na smicanje po
sledeim formulama:
o
90 2

,
_

2
o
45 tg 2
tg 2
p
c
c tg +
U laboratorijskim uslovima najbolji rezultati se dobijaju u uslovima triaksijalnog
smicanja (najee se u praksi koriste: nekonsolidovani nedrenirani opit UU; konsolidovani
nedrenirani opit CU; drenirani opit D).
U terenskim uslovima, takodje, se koristi vie metoda. Najbolji rezultati se
dobijaju ispitivanjem vrstoe na smicanje velikim blokovima. Obino su to vrstovezane
stene, a blokovi su nekada i vie kubnih metara. Oni se smiu pod dejstvom smiue sile
iji intenzitet se meri. Za jedan merni blok se unapred zadaje normalno naprezanje, po
pravilu na gornju slobodnu povrinu bloka. Preciznim komparaterima se meri pomeranje
bloka do loma. Na bazi tri merna bloka-smicanja, pri emu su kod sva tri bili drugaiji
iznosi normalnog naprezanja i izmerenog smiueg naprezanja pri lomu, mogue je odrediti
ugao trenja i koheziju.
Naroito je znaajno to to se smicanje izvodi, ili moe izvoditi, po unapred
odredjenoj, predisponiranoj, ravni smicanja. Iz ovoga sledi da su parametri otpornosti na
smicanje razliiti, zavisno od toga da li se smicanjem obuhvata i deo monolita stenske
mase, ili se u celini smicanje odvija po nekim geolokim planarama. Isto tako, parametri su
promenljivi i kad se radi o smicanju du karakteristinih planara, jer i karakteristike
njihovih povrina su, po pravilu, razliite. Neke imaju smiue, glatke, povrine. Druge
imaju hrapave ili drugaije povrine. Na smicanje u velikoj meri utiu i oblici
zakrivljenosti povrina planara. Najmanje otpore na smicanje pruaju ravne povrine,
glatke, smiue, sa povoljnom orijentacijom. Najvee otpore na smicanje pruaju planare
koje su zatalasane, hrapave i nepovoljno orijentisane.
93
5.3. Tehnoloka svojstva stena
5.3.1. Buenje stena
Buenje stena predstavlja skup tehniko-tehnolokih postupaka kojima se u
postupku buenja mogu dobiti: buotine, bunari, okna, tuneli i drugi objekti. Ovako
defiisano buenje iziskuje potrebu da se pri razmatranju buivosti mora voditi rauna o
irokom dijapazonu uticajnih inilaca. Razlog tome lei u injenici da stene u jedniom
sluaju mogu biti lako buive, da to ne predstavlja nikakav problem, dok t e iste stene u
drugom sluaju mogu biti tako otporne da se opremom koja se poseduje i ne mogu buiti.
Takodje, ovakav pristup buenju je neophodan sa stanovita stalnog napredovanja tehnike i
tehnologije buenja, tako da ono to je ranije bio problem to sada moe biti lako reivo.
Stoga, kad se analizira buivost stena, mora se voditi rauna o opremi kojojm se to radi, o
preniku i dimenzijama buotina-objekata, nameni buotina-objekata i dr.
Buenje stena se moe klasifikovati na dve velike grupe: istrano i eksploataciono.
Prvo se izvodi u cilju dobijanja jezgra stene za dalja ispitivanja, ili u cilju odredjenih
ispitivanja u rupi-buotini. Drugo se izvodi da bi se dobile mineralne sirovine (voda, rude,
kamen) i podzemni objekti koji e imati neku namenu.
Istrano buenje je detaljnije prikazano u poglavlju koje se odnosi na vrste
istranih radova. Stoga se ovde vie ukazuje, generalno, na tehniko-tehnoloke inioce.
U pogledu vrsta kruna kojima se neposredno bui stena buenje moe biti:
dijamantskim krunama za vrste stene, kao npr. za granit; vidijom za srednje vrste stene,
npr. za krenjake; ili obinim srnim cevima ili svrdlima za meke stene, npr. u glinama.
Pogonska snaga je najee preko motora, redje je jo uvek runo radom ljudi. Alat-krune
kojim se bui stena najee rotiraju, kruno se okreu i pri tome prodiru u stenu. Redje je u
upotrebi tzv. udarno ili perkusiono buenje pri emu se prodiranje u stenu vri udaranjem
odredjenog alata u stenu i njegovog deliminog zaokretanja u odnosu na prvobitni poloaj.
Buenje stena se izvodi za potrebe istraivanja terena (za izgradnju svih vrsta
gradjevinskih objekata; i npr. buenju tunela krticama; pri istraivanjima i eksploataciji
vode, nafte i gasa; pri istraivanjima leita metalinih i nemetalinih mineralnih sirovina;
za potrebe zatite ivotne sredine i dr.).
Znaaj poznavanja buivosti stena je naroito veliki kod svih vrsta vstih stena. Po
pravilu svaki rad u njima se izvodi tako to se bue, po zato isprojektovanom rasporedu i
drugim elementima, minske buotine u kojima se pomou eksploziva vri otpucavanje,
razaranje i iskop stenskih masa. Samo u manjem obimu, kada su iskopi relativno mali po
obimu, u vrstim stenama i to u mekim i ispucalijim, mogui su i delimino se izvodi
iskop i prirunim sredstvima i odredjenim vrstama maina.
U glinovito-peskovitim stenama, kao i drugim vrstama koje su njima srodne,
iskopi se ne vre tako to se one prvo bue i miniraju, ve mainama za iskop ili u manjem
obimu i runo. Pri buenju alat kojim se neposredno see stenska masa se zagreva. Da pri
tom zagrevanju krune ne bi brzo bile unitene vri se njihovo hladjenje obinom vodom ili
isplakom. Voda ili isplaka se upumpavaju pod pritiskom na rezni alat i obezbedjuje se
cirkulacija tenosti, koja pri tome iznosi sitne estice stenske mase-semplu koja nastaje
rezanjem mineralne materije.
Pri buenju vrstih stenskih masa, npr. u rudnicima ili pri izbijanju tunela, pomou
buaih ipki koje rotiraju pomou kompresovanog vazduha stvara se relativno velika
94
koliina sitne praine, koja je kodljiva po zdravlje, a naroito kada se bui u silicijskim
stenskim masama. Tada se, a u cilju poboljanja uslova rada buaa, takodje upumpava
voda, u buotine koje se bue. Voda tada skuplja najveu koliinu tih sitnih estica koje
nastaju buenjem, a u vazduhu je znatno manje praine.
Sa razvojem tehnike i tehnologije uopte, pa i u oblasti buenja stenske mase, sve
vie su u upotrebi mone, maina koje se esto nazivaju krticama. One su razliitih
konstrukcija, a u osnovi se svode na to da rotirajui delovi maina reu stensku masu.
Rotirajui delovi se prilagodjavaju vrstama stena (vrste, srednje vrste, meke), strukturno-
teksturnim svojstvima stenske mase, stanju podzemnih voda i dr. Najvanije je pri odabiru
maina imati dobro, detaljno, istraen teren, a najnepovoljniji za njihovu upotrebu su tereni
u kojima se esto smenjuju stenske mase razliitih litolokih vrsta i svojstava. Buenjem
krticama se u sutini dobija iskopani otvor-tunel eljenih dimenzija i to u jednom prolazu
mainom.
Buivost monolitnih delova iskljuivo zavisi od mineralnog sastava i vrste stene.
Tvrdi minerali pruaju vei otpor od mekih i znatno bre zatupljuju pribor za rezanje stena.
Ispucalije stenske mase takodje mogu buenje uiniti sporojim i to najee tako to dovode
do tekoa u buenju, eventualno zaglava pribora za buenje, krivljenja buotina i dr. Stene
podlone bubrenju, pre svega gline i njima srodne stene, a i veina drugih u intenzivno
tektoniziranim-milonitiziranim zonama, esto su sklone poveanju zapremine tj. suavaju
slobodni prostor buotine i dovode do zaglave pribora za buenje. Pored navedenog, na
intenzitet buenja utie i dubina buotina kao i njihov prenik. Buenje na veim dubinama
iziskuje znatno vie vremena koje je potrebno da se izvadi i ponovo spusti pribor za
buenje, eventualno da se ugrade oblone kolone za zatitu buotine i drugo.
5.3.2. Otpor stena prema miniranju
Pri otpucavanju minskih punjenja, u buotinama za miniranje, stene pruaju
razliite otpore. Taj otpor se najee izraava koliinom utroenog eksploziva, odnosno
koeficijentom specifine potronje eksploziva. Taj koeficijent i broj minskih buotina moe
se odrediti po formuli:
3
l
e
Q
e
K
A f 7 , 2
e
N
gde su:
K
e
- koeficijent specifine potronje eksploziva,
Q
e
- koliina utroenog eksploziva,
l - linija najmanjeg otpora pri miniranju, ili duina levka koji nastaje miniranjem (m),
N
e
- broj buotina na jedan m
2
ela iskopa,
f - koeficijent vrstoe stena po Protodjakonovu,
A - povrina ela iskopa (m
2
)
95
U pogledu otpornosti prema miniranju najee se izdvaju tri grupe stena. Otporne
su sve vrlo vrste stene, malo ispucale i malo hemijski izmenjene (graniti, daciti, amfiboliti,
itd). Srednje otporne su srednje vrste stene (krenjaci, mermeri, dolomiti, srednje vrsti
peari i intenzivno ispucale vrlo vrste stene). Slabo otporne pri miniranju su meke vrsto
vezane stene i druge intenzivno ispucale i izmenjene vrsto vezane stene (tuf, filit i drugi
kriljci, bigar, glinac i dr.).
5.3.3. Obradljivost stena
Pod obradljivou stena se podrazumeva vie razliitih tehnolokih postupaka,
pojedinanih ili zbirnih, kojima se obradom dobijaju eljeni oblici. To znai da se od
prirodnog bloka, rezanjem ili daljom obradom na licu mesta, ili u radionici, mogu dobiti
drugi manji oblici eljenih dimenzija.
Obradom se dobijaju razliiti oblici: blokovi, kocke, valjkasti i prizmatini oblici, ploe
razliitih dimenzija. Blokovi i kocke se mogu, u pojedinim dobro luenim magmatitima,
dobiti relativno lako upotrebom vrlo jednostavnih alata: ekia i jednog ili vie metalnih
klinova (npr. u dacitima u kamenolomu kod Ljubovije, ili na vie lokaliteta na Rudniku) U
mekim stenama, kao npr. u mermernom oniksu (aragonit) u umadijskom selu Lozovik,
seenje u blokove dimenzija i vie metara kubnih se odvija upotrebom beskonane reue
ice. Dalje se iz tih velikih blokova, mainama seku manji blokovi i podne odnosno zidne
ploe za oblaganje zgrada. One zamenjuju keramike ploe i odlian su dekorativni kamen.
Dobijeni blokovi i ploe mogu se dalje fino obradjivati, glaati i polirati. Iskustva u tom
pogledu su pokazala da od naoko jednostavnih i neprimamljivih povrina kamena, pri
glaanju i poliranju dobijaju se izvanredno lepe povrine i kao takve nalaze primenu u
objektima vrhunskog kvaliteta. Pored izvanredno lepog estetskog dejstva, kamene ploe,
koje su glaane i polirane, imaju dui vek trajanja i od samih objekata. Najpovoljnije za
glaanje i poliranje su stene koje grade minerali drastino razliite tvrdoe, kad su takve
razlike zbog prisustva i male koliine minerala izrazito tvrdjih ili mekih, kada su
zastupljeni listasti minerali. Stene koje s e koriste moraju biti svee, bez tetnih
mikroprslina.
Pored oblika sa ravnim povrinama od kamena se esto prave i oblici sa zaobljenim
povrinama. Tako npr. od mermera sa Venaca napravljen je vrlo veliki broj spomenika i
figura sa zaobljenim povrinama. Od jablanikog gabra napravljene su karijatide spomenika
Neznanom junaku na Avali. Zaobljene povrine stena se takodje glaaju i poliraju zato
specijalnim alatima.
5.3.4. Habanje stena
Habanje je svojstvo vrstovezanih stena da se troe, smanjuju zapreminu, pri
dejstvu sile trenja. Ovo svojstvo najvie zavisi od mineralnog sastava stena. Meki minerali
su manje otporni na habanje, tvrdji su otporniji.
Postoji vie metoda za ispitivanje habanja stena. Najee se primenjuju metode: Los
Angeles; Beme; i Devala. Prema metodi Los Angeles, za opit je potrebno 50-100 N
drobljenog agregata stene, koji se stavlja u bubanj zajedno sa 6-12 elinih kugli. Bubanj se
rotira odredjenim brojem obrtaja oko horizontalne osovine (500-1000 obrtaja). Na kraju
opita prosejava se i meri masa estica koje su manje od 1,6 mm, a nastale su sudaranjem
96
metalnih kugli sa uzorcima stene. Prema metodi Bemea opit se izvodi na uzorku stene u
obliku kocke, ivice su 7,07 cm, odnosno povrina jedne strane je 50cm
2
. Uzorak se pri
rotiranju troi u dodiru sa tehnikim korundom do standardnog broja obrtaja. Na kraju opita
meri se gubitak zapremine na 50 cm
2
povrine i to predstavlja habanje.
% 100
V
h
V V
a
H

gde su:
H
a
- habanje stene (%),
V - zapremina suve stene pre habanja (cm
3
),
V
h
- zapremina sitnih estica stene posle opita habanja (cm
3
)
5.3.5. Rastresanje i zbijanje stena
Kada se stenska masa izminira, ili
iskopa na neki drugi nain, onda je njena
zapremina vea od prvobitne, odnosno
stena je rastresitija. Rastresanje se izraava
koeficijentom rastresitosti (K
r
) koji
predstavlja odnos zapremine (m
3
)
iskopanog materijala i zapremine (m
3
)
stene in situ.
Nasuprot rastresanju stena pri
iskopavanju, pri zbijanju se vri smanjenje
njihove zapremine. To se ostvaruje tako to zrna stene, ili njeni fragmenti, zauzimaju bolji
raspored tako da se smanjuje poroznost stene. Zbijanje je oteano, esto i neizvodljivo, u
izdanskoj zoni terena. Da bi se to moglo uraditi potrebno je sniziti NPV (za oko 0,5m) ili se
moraju primeniti druge mere.
Kod nevezanih stena zbijenost je predstavljena izrazima:
min
e
max
e
e
max
e
D
I

min
V
max
V
V
max
V
D
I

gde su:
I
D
- indeks zbijenosti,
e
max
, e
min
, e; Vmax, Vmin, V - koeficijenti poroznosti i zapremine: najvei - kad je stena
rastresita, najmanji - zbijena stena i u prirodnom stanju,
Tablica br. 5.11.: Koeficijent rastresanja
stena
Vrsta stene Koeficijent
rastresanja
Pesak 1,10-1,20
ljunak 1,20-1,30
Glina 1,25-1,35
Argiloist 1,35-1,40
Krenjak 1,40-1,60
Magmatske stene 1,40-1,80
Kristalasti kriljci 1,50-2,40
97
Zbijenost glinovito-prainastih stena je predstavljena izrazom:
P
e
L
e
e
L
e
d
I

gde su:
I
D
- indeks zbijenosti,
e
L
- koeficijent poroznosti na granici teenja,
e
p
- koeficijent poroznosti na granici plastinosti
e - koeficijent poroznosti uzorka u prirodnom stanju, bez zbijanja.
Pri izradi nasutih brana, nasipa uopte, kao i u mnogim drugim sluajevima, kada
je potrebno da stenska masa bude to je mogue vie zbijena odredjuje se vlanost stena pri
maksimalnoj zbijenosti. To se postie Proktorovim opitom kojim se odredjuje optimalna
vlanost pri kojoj je najvea suva zapreminska teina stene.
98
6. ENDOGENI PROCESI
UZemljinoj kori se odvijaju mnogobrojni prirodni procesi koji se nazivaju
zajednikim imenom endogeni. Najvaniji medju njima su: rasedanje; nabiranje;
seizminost; vulkanizam i metamorfizam.
Na endogene procese ovek svojom tehnikom i tehnologijom ne moe da utie,
niti moe da ih sprei. Manifestacije njihovog delovanja su u velikom dijapazonu: od onih
koje su po svojim dimenzijama lokalnog karaktera, do onih koje zahvataju velika podruja.
U inenjerstvu je opte prihvaeno, da se tim procesima ne treba niti moe suprostavljati,
ve ih treba to bolje izuiti, predvideti i prilagoditi objekte tako da tetne posledice budu
to je mogue manje.
Poremeaji koji nastaju u stenskim masama nazivaju se tektonski poremeaji, a
pokreti koji su prouzrokovali nastale poremeaje nazivaju se tektonski pokreti. Posledica
njihovog delovanja su: nagnuti slojevi sedimentnih stena; brojni rasedi; naborni oblici;
tektonske pukotine u stenama, zemljotresne aktivnosti i dr. Tektonski pokreti su izazvani
jakim dejstvom pritiska koji potiu od magmatskih procesa, metamorfnih izmena,
radioaktivnog raspadanja, oslobadjanjem unutranjih napona. Deformacije koje nastaju u
stenama zavise od vie faktora kao to su: fizika svojstva stene, dubine odvijanja procesa,
vremena njihovog trajanja, temperature, prisustva rastvaraa i dr. Navedeni faktori
izazivaju dve vrste deformacija: elastine (povrtatne) i plastine (nepovratne).
Strukturne oblike u stenskim masama najlake je izuavati u slojevitim-
sedimentnim stenama. Razlog tome je u injenici da se slojevi lako vizuelno prate, da se
geolokim kompasom moe dovoljno pouzdano meriti njihova orijentacija, kao i u tome da
se drugi elementi sklopa i sve druge planare mogu orijentisati u odnosu na slojeve.
6.1. Nabiranje stenskih masa
Nabiranje stenskih masa je prirodni, relativno dugotrajan, proces kojim se stenske
mase izvode iz svog prvobitnog poloaja i dovode u neki drugi. Proces je ponovljiv to
znai da se jednom ubrane stenske mase, u nekom sledeem ciklusu izmena, mogu ponovo
pomerati i dovoditi u neki novi poloaj. To ukazuje na sloenost problematike, kao i na to
da izuavanje procesa, na osnovu posledica, mora obuhvatiti i te injenice. Najjednostavniji
sluajevi ubiranja su oni kada su prvobitno subhorizontalni ili horizontalni slojevi prvi put
dovedeni u neki nagnuti poloaj. Tada novonastali oblici mogu imati kompletno razvijene
bore, ili mogu biti u poloaju da svi slojevi monoklino padaju samo na jednu stranu.
Procesi ubiranja stenskih masa se esto u strunoj literaturi nazivaju i
tangencijalnim poremeajima. Takav naziv im potie zbog toga to su oblici prevashodno
99
nastali delovanjem tangencijalnog naprezanja na stenske mase. Pravac dejstva glavnog
napona koji izaziva smicanje u stenskoj masi, time i ubiranje, je ujedno i pravac u kom se
vre najvea smicanja i pomeranja. Time nastaju ubrani, povijeni, oblici slini talasima kod
talasnog kretanja.
Kompletan naborni oblik, bora, sastoji se od jednog izdignutog-konveksnog i
jednog ulegnutog-konkavnog, oblika. Izdignuti deo se naziva antiklinala nabora, a ulegnuti
deo ini sinklinalu (Sl.6.1.). Prevojno podruje antiklinale naziva se teme ili greben
antiklinale, a prevojno podruje sinklinale naziva se dno. Boni delovi antiklinale i
sinklinale nazivaju se krila a obelevaju se stranama sveta, ili preciznije elementima pada.
Unutranji deo antiklinale i sinklinale, izmedju njihovih krila naziva se jezgro antiklinale,
odnosno jezgro sinklinale. Zamiljena ravan koja polovi antiklinalu ili sinklinalu na dva
simetrina dela je aksijalna povr. Presenica zamiljene simetralne ravni i slojeva u
antiklinali i sinklinali ini osu antiklinale ili sinklinale. Ose nabora mogu biti horizontalne
ili sa odredjenim padom u odnosu na horizontalnu ravan. To zavisi od prostronog poloaja
nabora. Prostorni poloaj aksijalne povri kod nabora prikazuje se takodje elementima pada
tj. aizmutom pada i padnim uglom.
U jezgru antiklinale su najstariji, a prema krilu sve mladji sedimenti, dok je kod
sinklinale raspored slojeva takav da su u jezgru najmaladji. Izuzetak od toga moe biti kada
se radi o prevrnutoj antiklinali ili prevrnutoj sinklinali.
Sl.6.1. Antiklinala (a); sinklinala (b); elementi nabora (c)
Vrste nabora
Nabori mogu biti razliiti. Osnovna i najvanija podela je u vezi poloaja krila
prema aksijalnoj ravni (Ap), poloaju aksijalne ravni prema horizontallnoj ravni, prema
veliini nabora. Prema poloaju krila u odnosu na aksijalnu povr nabori se dele na:
normalne, izokline i lepezaste. Normalni karakteriu pravilne i simetrine antiklinale i
sinklinale ija krila konvergiraju prema prevojnom delu-arniru (Sl.6.2. ). Izoklini nabori
imaju krila paralelna sa aksijalnom povri, a kod lepezastih nabora krila se naizmenino
lepezasto ire, pa konvergiraju, prema aksijalnoj povri.
100
Sl.6.2. Vrste nabora: 1-normalan, 2-izoklin, 3-lepezast,4-uspravan,
5-kos, 6-prevrnut, 7-polegao, 8-zagnjuren
Osim navedenih oblika nabora uZemljinoj kori, mestimino su obrazovani i drugi
oblici nabora kao to su doma i basen. Doma je zatvoren antiklinalan nabor, sa blago
kupasto zasvedenim temenom, a basen je sinklinalni oblik, sa blagim nagibom strana ka
svome dnu.
Ubiranje je regionalni proces, koji nastaje kao posledica orogenih pokreta. Ako se
regionalno posmatraju novonastali oblici onda se u regionalnom profilu terena nalaze
raznovrsne stenske mase. Medjutim, ako se lokalno analiziraju produkti tog procesa onda se
moe govoriti i o procesu ubiranja jedne te iste serije slojeva. I tako, lokalno posmatrano,
moe se ubiranje svesti na deformisanje slojeva jedne iste stenske mase, ili je u ubranoj
seriji vie litolokih vrsta stena. Prema tome, mogue je izuavati naborne oblike koji su
relativno malih dimenzija, a takodje i one koji su veliki. Kada se u seriji slojeva nalaze
razliite vrste stena, esta je pojava da e se i te stene razliito ponaati pri deformisanju,
bilo da se radi o deformacijama u smislu prekoraenja vrstoe na pritisak, bilo da se radi o
smicanju stene. Po pravilu, kada se smenjuju vrste (krenjaci) i relativno meke stene
(glinci) u uslovima kada se one ubiraju dolazi do toga da se u krenjacima obrazuju
mnogobrojne pukotine, a u stenama koje su u datim uslovima podlone plastinom teenju
obrazovae se brojni sekundarni plikativni, naborni, oblici. Poto su takvi mali nabori
nastali unutar jednog te istog litolokog lana uobiajeno se nazivaju medjuslojnim
naborima (Sl. 6.3.).
101
Sl.6.3. Antiklinala sa medjuslojnim naborima (a);
kinematski oblici formiranja nabora (b)
Proces ubirananja stenskih masa, u sklopu terena, je praen obrazovanjem
mnogobrojnih nabornih oblika. Zbog toga, regionalno posmatrano, ne moe se govoriti o
pojedinanim naborima ve o proceesu ubiranja kojim su nastali mnogobrojni oblici. Ono o
emu se mora voditi rauna je to da proces ubiranja nikada ne tee izolovano, samostalno,
ve je praen i drugim endogenim procesima. To, pak, znai da su nabiranja praena i
rasedanjima terena, to za posledicu ima direktan odraz i na nabore. Naime, rasedanjem
dolazi do prekidanja stenskih masa du rasednih povrina, time i do toga da nabori bivaju
prekinuti. Usled delovanja jakih orogenih pokreta u pojedinim delovima zemljine kore
obrazuju se sloeni naborni oblici, koji imaju oblike velikih antiklinala i sinklinala, sa dosta
manjih nabora.
Dimenzije pojedinanih nabornih oblika su vrlo razliite, od malih do velikih.
Amplitude ili rasponi sitnih nabornih oblika mogu biti nevidljivi golim okom, do onih koji
su toliko veliki da je mogue odrediti njihove dimenzije tek kada se svi prikupljeni podaci o
naboru nanesu na situacionu osnovu relativno sitne razmere. To znai da pri reavanju
odredjenih praktinih problema treba u svakom konkretnom sluaju doneti odluku do kog
niova detaljnosti treba ispitivati naborne oblike. To najveim delom zavisi od konkretnog
problema koji se reava, odnosno od dimenzija objekta i znaaja ispitivanog svojstva.
Naelno posmatrano, treba prikupiti na terenu to je mogue vie podataka o naborima, a
pri kabinestkoj obradi prikazati ono to je bitno i to doprinosi reenju odredjenog strunog
problema.
Sloeni naborni oblik, sa vie manjih, kod koga je obvojnica svih tih manjih oblika
jedna velika antiklinala, naziva se antiklinorijum. Isto tako sloeni oblik sa obvojnicom
koja je u formi sinklinale ini sinklinorijum. Rasponi takvih oblika mogu biti vie desetina
kilometara.
Strukturni oblici koji su vrlo slini naborima su navlake. One mogu nastati kada
usled dejstva jednostranih pritisaka polegle bore budu otkinute od svog korena i navuene
preko terena izgradjenog od istog ili drugaijeg sastava.
Znaaj nabornih oblika je, uglavnom, dvojak. Prvo, oblici su markantne strukture,
koje predodredjuju geometrijske elemente stenskih masa u sklopu terena. Iz toga proizilazi
injenica da dobro reena naborna struktura predstavlja deo reenja i svih drugih
geometrijskih elemenata koji su sa njima u vezi. Drugo, medjuslojne povrine, u nabranim
102
strukturama, su glavni predisponirani pravci smicanja. To, pak, znai da e parametri
otpornosti na smicanje du njih biti merodavni, u velikoj veini praktinih problema.
Otpornost smicanju je naroito smanjena ako su npr. izmedju krenjakih slojeva prisutne
gline. Takvih pojava u prirodi ima, a medjuslojne gline mogu biti debljine svega nekoliko
mm. Mogu se nalaziti izmedju svakog sloja, singenetskog su ili drugog porekla.
6.2. Rasedanje
Rasedanje je geoloki proces pri kome se vri pomeranje blokova stenske mase po
rasednoj povrini. Pomeranja blokova mogu biti: uz rasednu povrainu; niz rasednu
povrinu; u horizontalnom pravcu. Kao posledica rasedanja nastaju rasedi, koji
predstavljaju prekide materijalnog jedinstva u stenskoj masi. Ovako definisani rasedi su
slini smiuim pukotinama. Ustvari relativnost pomeranja i relativnost iznosa pomeranja,
je evidentna i zavisi od razmere posmatranja. Ono to je u mikroskopu posmatrano sa
znaajnim iznosom pomeranja, golim okom i ne mora da se vidi. Isto tako jedna te ista
pojava moe biti u jednom sluaju smiua pukotina, u drugom ta ista pukotina se moe
oznaavati kao mali rased.
Rasedne blokove ine stenske mase koje su kretane, a nalaze se sa jedne ili druge
strane raseda (Sl.6.4.). Prostorno posmatrano, blok moe biti podinski, onaj koji je ispod i
povlatni blok, onaj koji je iznad podinskog. Ako je rasedna povrina strogo uzevi
vertikalna ravan, onda se blokovi oznaavaju po stranama sveta.
Sl.6.4. Shematski prikaz raseda
a) dva rasedna bloka; b) profil terena sa karakteristinim ugljenim slojem
Po rasednoj povrini je izvreno smicanje-kretanje blokova stenske mase. Zbog
toga, ona je po pravilu glatka, smiua, sa tragovima smicanja-harniama. Lako ju je
zapaziti i pratiti na otkrivenim delovima terena. esto rasedna povrina nije jedna
kontaktna povrina medju blokovima, ve je smicanje izvreno du rasedne zone. U njoj su,
po pravilu, sve pukotine smiue, glatke, a brojne su. Stenska masa je intenzivno usitnjena,
do iverastih oblika i veliine. Debljina takvih zona u terenu moe biti svega nekoliko cm do
103
vie desetina m. Tako npr. u tunelu Krievii: na pruzi Tuzla-Zvornik, pregledom iskopa
registrovane su takve zone debljine do 40 m. Ako su debljine rasednih zona vee, tada su i
vee duine raseda. U svetu su poznati rasedi ija je duina nekoliko stotina kilometara, pa
se kao takvi mogu lako pratiti samo na statelitskim snimcima.
Celokupni iznos pomeranja, meren u pravcu pomeranja, se izraava vektorom
celokupnog kretanja (VCK). Vertikalna komponenta navedenog vektora naziva se skok
raseda, a horizontalna komponenta hod raseda.
Svojstva rasedne povrine i stena u rasednim zonama su od velikog praktinog
znaaja. Po pravilu stenska masa je u kontaktnoj zoni sa rasedom ispucalija, oteenija,
alterisanija. Kao posledica toga rasedi i rasedne zone predstavljaju, u sutini, oteeniju
stensku masu nepovoljnijih svojstava. Du njih e u iskopima biti poveane nestabilnosti
iskopa, poveani pritisci, poveani dotoci vode, predisponirani pravci kretanja gasova, oni
predstavljaju povrine du kojih su najvei uticaji zemljotresnih aktivnosti. Ako su u
pitanju aktivni rasedi, du kojih se i sada odvijaju pomeranja, oni u tom sluaju
predstavljaju glavne predisponirane pravce du kojih e doi do oteenja objekata. Zato se
naroito kad su u pitanju izrazito osetljivi objekti, kao npr. nuklearne elektrane, izuavanju
rupturnog sklopa daje znaajno mesto. U rudnikoj geologiji rasedi su takodje od velikog
znaaja. Naime, du njih je nekada dolazilo do orudjnjeja, najee do prekida i pomeraja
korisne mineralne supstance.
Vrlo esto izuavanje rupturnog sklopa je oteano, naroito u podrujima koja su u
povrinskoj zoni terena izgradjena od kvartarnih sedimenata.
Klasifikacija raseda
Postoji vie vrsta raseda. Prema pravcu kretanja blokova dele se na: normalne,
reversne i horizontalne (Sl.6.5.). Kod normalnih raseda izvreno je kretanje povlatnog
bloka niz rasednu povrinu. Kod reversnog, povlatni blok je izdignut na gore. Rasedi kod
kojih je dolo samo do horizontalnog pomeranja blokova nazivaju se horizontalni rasedi.
Svi navedeni rasedi su este pojave u terenu.
Rasedima mogu biti preseeni horizontalni, kosi ili vertikalni slojevi ili druge
geoloke strukture. Zavisno od toga u kakvom su medjusobnom odnosu rasedna povrina i
slojevitost rasedi se dele na: podune, poprene i dijagonalne. Poduni rasedi imaju
paralelno pruanje sa pruanjem slojeva ili aksijalnim povrima nabora. Dijagonalni rased
preseca slojeve i aksijalne povri nabora pravcem koji je dijagonalan, tj. nije ni u pravcu
pada ni pruanja slojeva. Popreni rasedi presecaju pomenute elemente upravno.
a) b) c)
Sl.6.5 . Vrste raseda prema pravcu kretanja blokova a) normalni, b) reversni,
c) horiznontalni
104
UZemljinoj kori rasedi se obino ne pojavljuju pojedinano i bez ikakvog reda.
Njihov raspored esto ispoljava odredjenu pravilnost koja je uslovljena pravcima
naprezanja stenskih masa. Stoga se kod veeg broja raseda esto mogu uoiti pravilne
gupacije. Njihovo pojavljivanje tada obrazuje karakteristine oblike poremeaja uZemljinoj
kori, odnosno sloene oblike raseda kao to su: paralelni, ealonirani, stepeniasti, radijalni,
prstenasti, rov, horst.
Paralelni rasedi imaju veinom iste elemente pada, dok im medjusobna odstojanja
mogu biti ista ili razliita. Ealonirani rasedi nastaju pri ealoniranom rasporedu pukotina.
Prstenasti rasedi ine delove koncentrinih krugova oko nekog centralnog podruja, dok su
radijalni rasedi radijalno rasporedjeni oko nekog centralnog podruja. Ove dve vrste raseda
se esto javljaju zajedno. Stepenasti rasedi koji se jo zovu i kaskadni rasedi, su nagnuti u
istom smeru, a istosmerni blokovi im se stepenasto sputaju sve nie jedan od drugog.
Rov je potolina stvorena sputanjem mahom veeg bloka stenskih masa, izmedju
dva ili vie medjusobno paralelnih raseda, odnosno sistema kaskadnih raseda. Rovovi
ponekad mogu biti i vrlo velikih dimenzija, kao to je Rajnski rov izmedju varcvalda i
Vogeza u Nemakoj ili rov doline Velike Morave.
Horst je izduen blok, koji je zaostao posle sputanja terena du paralelnih ili
kaskadnih raseda. Redje horst moe nastati i izdizanjem centralnog izduenog bloka du
sloenih rasednih struktura. Lep primer horsta je Fruka Gora, duine oko 40, irine oko 10 km.
Slino ubiranjima zemljine kore, koja su se dogadjala u vie faza, u njoj su se
obrazovali i rasedi razliitih geolokih starosti. Stoga se mestimino uZemljinoj kori mogu
nai stariji rasedi preseeni mladjim. Tektonski sklop tada postaje komplikovan naroito
ako su na istom terenu zdruena ubiranja i rasedanja stenskih masa.
Rasedi se lako uoavaju u terenima izgradjenim od slojevitih stena po njihovom
diskontinuitetu, po povijanju slojeva uz rasede, po nagloj promeni pravca pada i padnog
ugla, kao i po zdrobljenom materijalu du rasednih povrina ili rasednih zona. Po rasednoj
povrini se obrazuju glatke povrine koje se nazivaju rasedna ogledala sa tragovima
smicanja-harniama.
Sl.6.6. Sloeni rasedi: a) tektonski rov, b) Horst (grabe
n, timor)
105
6.3. Seizminost terena
Sizminost terena obuhvata sve prirodne pojave koje su u vezi zemljotresnih
aktivosti na Zemlji. Zemljotresi su kratkotrajna vibraciona pomeranja uZemljinoj kori.
Najee oni su odraz tektonske aktivnosti, unutar zemljine kore, manji broj je nastao usled
aktiviranja vulkana, proloma velikih podzemnih peina, ili ljudskim aktivnostima (masovna
otpucavanja na velikim kopovima, ili npr. zbog podzemnih atomskih proba). U svakom
zemljotresu vri se oslobadjanje ogromnih koliina energije. Kao posledica toga formiraju
se talasi koji se kreu od hipocentra u svim pravcima. Talasi se kreu krozZemljinu koru
po pravilima talasnog kretanja i to tako da se kod longitudinalnih vri oscilovanje estica u
pravcu kretanja, kod transverzalnih se vri oscilovanje upravno na pravac kretanja talasa.
esto se longitudinalni talasi nazivaju poduni ili prvi, zbog toga to se najbre kreu i prvi
stiu do mernih stanica i objekata uopte. Transverzalni se jo nazivaju popreni ili
sekundarni. Njihov nailazak je sa zakanjenjem u odnosu na prve. Kada su talasna kretanja
takvog intenziteta da ih ovek moe da registruje svojim ulima nazivaju se
makroseizmima. U sluajevima kada su pomeranja takva da ih ovekova ula ne
registruju, nazivaju se mikroseizmi. Obe vrste pomeranja precizno registruju zato
napravljeni instrumenti, koji se nazivaju seizmografi. Oni rade na principu klatna.
Zemljotresi su prirodne nepogode, esto ogromnih razmera. Ruilaki do
katastrofalni, koji se svake godine dogadjaju, unitavaju ogromno bogatstvo i odnose veliki
broj ljudskih rtava. Deavaju se iznenada, a nauka jo uvek ne moe da tano predvidi
kada e to biti. Trajanje zemljotresa je svega nekoliko sekundi, stim to se po pravilu, posle
glavnog udara, javlja vie slabijih udara razliitog intenziteta. Ta kasnija pomeranja tla,
ukazuju na proces smirivanja zemljotresne aktivnosti. Zemljotresi izazivaju i druge
zastraujue pojave kao to su: buka i tutnjava usled ruenja i pucanja objekata, buka usled
pucanja i prolamanja unutar zemljine kore; poare; poplave; velike talase na moru; klizanja
terena; saobraajne nesree usled deformisanja puteva i pruga. Sve to izaziva paniku u
narodu.
Sl.6.7. Zemljotresom sruen hotel Slavija u Budvi 1979.g., po D.Aniiu
106
U istoriji civilizacije zabeleen je veliki broj jakih zemljotresa. Radi ilustracije,
kolike su razmere prirodne nesree izazvane zemljotresima, navedeno je nekoliko primera.
Pri zemljotresu u Riobambi (J. Amerika, podnoje imborasa) 1797.g.
pomeranja tla su bila tako intenzivna da su se podizale nadgrobne ploe,
sanduci su iznoeni iz grobova.
Zemljotres u an-Siu, u centralnoj Kini,1556.godine usmrtio je 830.000 ljudi.
Za vreme poznatog lisabonskog zemljotresa 1755.godine mnogo ljudi se
skupilo na morsko pristanite posle prvih udara. U toku sledeih podrhtavanja
deo pristanita je potonuo, zajedno sa ljudima. Pored toga poruene su mnoge
kue i poginulo je vie od 60.000 ljudi.
U Indiji 1897. godine, za vreme katastrofalnog zemljotresa poginulo je vie od 1
000 000 ljudi i porueno je preko 1 500 000 kua.
Na bazi istorijskih zapisa o zemljotresima, sigurno se moe tvrditi da e se
zemljotresi, koji su se desili na nekom podruju, u budunosti ponoviti. Tako
npr. zemljotresi, koji su se deavali u podruju Dubrovnika, vie puta su
obnavljani. U periodu od 365-1781. Dubrovnik je razaran vie od 10 puta. Za
vreme zemljotresa 1667. godine grad je potpuno poruen i bilo je nekoliko
hiljada ljudskih rtava. U tom zemljotresu stradale su i mnoge druge varoi
du jadranske obale.
17. 1. 1995. godine dogodio se zemljotres u Japanu od koga je najvie stradao
luki grad Cobe i njegova okolina. Poginulo je vie od 5.000 ljudi, a
materijalna teta je procenjena na preko 60 milijardi dolara. Pored ruenja
mnogobrojnih objekata, koji nisu aseizmiki gradjeni, pri potresima su
potpuno oteeni i postali neupotrebljivi i neki aseizmiki gradjeni objekti.
Razlog tome su izrazito velike amplitude oscilovanja tla. Osim zgrada, velika
razaranja su na: prugama, mostovima, luci, dovodnicima struje i gasa i dr. U
gradu su, usled pucanja dovodnika gasa za grejanje i njegove lake
zapaljivosti, buktali mnogobrojni poari.
26.1.2001.g snaan zemljotres je pogodio dravu Gudarat koja se nalazi na
zapadu Indije. Jaina zemljotresa je bila 7.9 stepeni Rihterove skale.
Procenjuje se da je poginulo oko 30 000 ljudi, materijalne tete su preko 10
milijardi dolara. U pruanju pomoi preivelim i raiavanju ruevina je
uestvovalo oko 20 000 vojnika, takodje brojne spasilake ekipe. Prema
dostupnim snimcima sa terena jasno je da su porueni mnogobrojni objekti,
ukljuujui i one koji su solidno gradjeni. Jasno su vidljive, na terenu, brojne
dugake zjapee-otvorene pukotine nastale kao posledica tektonskih
aktivnosti du rasednih struktura.
Nauka koja se bavi izuavanjem zemljotresa naziva se seizmologija. Najvanija
pravci razvoja seizmologije su:
- Prikupljanje i obrada podataka o optoj seizmikoj opasnosti teritorije;
- Mikroseizmika rejonizacija teritorije;
- Utvrdjivanje kvantitativnih karakteristika vibracija tla;
- Razvoj instrumenata i merne tehnike za potrebna merenja.
Zemljotresi se deavaju svakodnevno. Radi ilustracije, u tablici br.6.1. data je
uestalost dogadjanja zemljotresa i njihove jaine, a na Sl. 6.8. zoniranje bive Jugoslavije
prema osnovnom stepenu seiziminosti.
107
Sl.6.8. Seizmogeoloka karta bive Jugoslavije, po J.Mihajloviu
Zemljotresima su naroito ugroena
pojedina podruja na Zemlji (Sl.6.9.). Prema
istorijskim i registrovanim podacima o
zemljotresima najugroenija podruja su:
1. Mediteransko ili Alpsko-
himalajsko podruje, u kome se dogadja
oko 53% svih potresa na Zemlji;
2. Cirkumpacifiko ili Indo-
himalajsko-japansko podruje sa 41% svih
potresa na Zemlji.
Tablica br.6.1.: Uestalost zemljotresa
Jaina zemljotresa
MCS
(stepeni)
Broj zemljotresa
na Zemlji
(godinje)
10 3
9 11
8 80
7 400
6 1300
108
Sl.6.9. Epicentri svih registrovanih zemljotresa od 1913.-1930. godine, po E.Belami-u
Podruja u kojima su zemljotresi esta pojava nazivaju se seizmikim. Ima
podruja na Zemlji gde do sada zemljotresi nisu registrovani. Takva podruja nazivaju se
aseizmikim. Podruja u kojima su zemljotresi vrlo retki nazivaju se peneseizmikim.
Najredje se deavaju zemljotresi i najslabiji su po intenzitetu, u sledeim podrujima: u
severozapadnim i severnim delovima Evrope, na Britanskim ostrvima, severnim delovima
Azije, Sibiru, severoistonim i istonim delovima Amerike, severozapadnim delovima
Afrike, sredinjoj Australiji i na Grenlandu. Kada se analizira geoloka gradja i tektonske
aktivnosti navedenih podruja, dolazi se do zakljuka da su to podruja "starih ukoenih
masa". Nasuprot tome, zemljotresi su najei u podrujima mladih venanih planina, u
kojima orogeni pokreti jo traju. Takodje zemljotresi su vezani i za obode starih masa koje
se raskomadavaju kao npr. juni deo Rodopske mase na Balkanskom Poluostrvu.
Elementi zemljotresa
Mesto gde se uZemljinoj kori vri oslobadjanje ogromnih koliina energije, usled
ega dolazi do podrhtavanja i talasnog kretanja estica stena i vode, naziva se hipocentar
(fokus, ognjite, arite). To nije jedna taka, ve relativno veliko podruje. Od njega se
zemljotresni (trusni) udar iri u svim pravcima. Vertikalno iznad hipocentra, na povrini
terena, je epicentar zemljotresa. Obzirom da je to najkrae rastojanje, logino je da je u
epicentralnom podruju, po pravilu i najvee udarno dejstvo zemljotresa. Rastojanje od
epicentra do neke posmatrane take naziva se epicentralno rastojanje. Sa poveanjem tog
rastojanja, smanjuje se uticaj zemljotresa, s napomenom da sve to zavisi i od specifinosti
terena tj. od vrsta stena, podzemnih voda, debljine raspadnutog materijala, prisustva klizita
i raseda.
Epicentralna rastojanja se mogu odrediti na bazi zapisa o zemljotresu na jednoj
mernoj stanici, kada je ugradjena dodatna oprema koja moe da registruje nailaske talasa iz
tano odredjenog pravca. U suprotnom se samo zna rastojanje, ali ne i pravac iz koga su
talasi doli. Da bi se taj problem reio dovoljno je imati zapise sa tri merne stanice i na bazi
presenice krugova tri epicentralna rastojanja definie se epicentar zemljotresa.
109
Zemljotresne aktivnosti su praene kretanjem longitudinalnih transverzalnih,
povrinskih i drugih talasa. Kao i svaki talas, navedeni se odlikuju talasnom duinom,
amplitudom, periodom oscilovanja, brzinom kretanja i dr. Za svaki zemljotres, na
seizmolokim stanicama, registruju se, ili se mogu naknadno odrediti, svi navedeni
kvantitativni podaci sa odgovarajuih zapisa (velositigrami-zapisi brzina oscilovanja;
akcelerogrami-zapisi ubrzanja oscilovanja estica tla na mestu mernog aparata). Iz zapisa
je, takodje, mogue lako odrediti vremena nailazaka pojedinih vrsta talasa. Kvantitativni
podaci o zemljotresima (Sl.6.10.) se registruju seizmografima na mernim stanicama.
Seizmografa ima vie vrsta. Svi oni funkcioniu na principima oscilacija klatna. Osnovni
delovi su im: klatno, deo za stiavanje klaenja, registrator, asovnik.
Sl.6.10. Horizontalna ubrzanja, brzine i pomeranje tla za vreme zemljotresa u Banja Luci,
13.08.1981.g. , Registracija Banja Luka, IMB,NS
Longitudinalni talasi se kreu kroz stene i vodu veom brzinom nego
transverzalni. Transverzalni se kreu samo kroz vrstu materiju, ne prostiru se kroz vodu u
tenom stanju. Njihove brzine se mogu izraunati na osnovu formula:

) 2 1 )( 1 (
1
e
E
l
v
110
) 1 ( 2
1
e
E
t
v
+

gde su:
E
e
- modul elastinosti stenske mase
v
l
- Brzina prostiranja elastinih longitudinalnih talasa
v
t
- Brzina prostiranja elastinih transverzalnih talasa
- Specifina masa

Poisonov koeficijent (najee 0,2-0,3)

U sluajevima kada su dinamikim metodama ispitivanja (geofizikim) izmerene
brzine prostiranja elastinih talasa, mogue je prema datim formulama, odrediti dinamike
module elastinosti stenske mase. Neophodno je napomenuti da su tako odredjene vrednosti
modula elastinosti viestruko vee nego kada se to odredjuje statikim metodama.
Za projektovanje, izgradnju i eksploataciju gradjevinskih objekata, treba znati
jainu zemljotresa u hipocentru (M
z
), odnosno epicentru (I
z
). U tom smislu predloeno je
vie skala intenziteta zemljotresa (Merkalijeva 1-12, Rihterova 1-9 i mnoge druge). Linije
koje razgraniavaju podruja istog intenziteta zemljotresa naizvaju se izoseistama. Kada bi
stenske mase bile homogene i izotropne, tada bi izoseiste bile koncentrini krugovi, a
intezitet zemljotresa bi bio sve manji udaljavajui se od epicentra. U stvarnosti izoseiste su
najee izduenog-elipsastog oblika (Sl.6.11.), sa izduenjima u pravcu neke rasedne
strukture.
Za potrebe racionalnog projektovanja objekata, veoma je vaan parametar koji je
nazvan koeficijent seizminosti. On predstavlja odnos ubrzanja estica tla u odnosu na
ubrzanje zemljine tee (k=a/g). Koeficijent seizminosti je jedan od parametara koji je
direktno uvren u formulu za proraun seizmike sile. Njegove vrednosti su od 0,0002-0,5.
Sl.6.11. Izoseiste Ahabadskog zemljotresa 6.oktobra 1948.godine, po S.V.Medvedevu
111
Geoloki elementi znaajni za seizminost podruja
Najvaniji geoloki elementi koji predodredjuju aktivnost zemljotresa su rasedi i
rasedne zone, po kojima se odvija tektonska aktivnost uZemljinoj kori. Izuavanje raseda,
a naroito utvrdjivanje kvantitativnih podataka o njima, kao i procesa i pojava du rasednih
povrina, je veoma komplikovan, dugotrajan i skup istraivaki posao. Moda u tome i
jeste odgovor na pitanje, zato jo uvek nisu zadovoljavajue reeni mnogi problemi koji su
u vezi sa nastankom zemljotresa i prognozom kada e se oni dogoditi.
Znatno manji broj zemljotresa, u odnosu na tektonske, vezan je za prolamanje
tavanica i zidova velikih podzemnih upljina, takodje i za ljudske aktivnosti koje su u vezi
sa otpucavanjima-miniranjima u stenskoj masi.
Kada se zemljotres dogodi, njegov uticaj na objekte zavisi od mnogih geolokih
elemenata. U pogledu reljefa, bolje je kada se radi o horizontalnom nego ralanjenom
reljefu. Slino je i sa slojevitou stenskih masa. Povoljnije je kada su slojevi horizontalni
nego kada su nagnuti. Uticaj zemljotresa je vei na povrini terena ili povrinskoj zoni,
nego u dubljim delovima terena. U tom smislu znatno vie su ugroeni nadzemni objekti
nego podzemni.
Pri dejstvu zemljotresa, razliiti su njegovi uticaji na objekte koji su izgradjeni na
razliitim vrstama stena. Kada podlogu ine vrste stene, sa relativno velikim vrednostima
brzina prostiranja elastinih talasa, oteenja na objektima su manja nego pri dejstvu tog
istog zemljotresa na objekte koji su fundirani u poluvezanim i nevezanim stenama.
Pogotovu su nepovoljna nasuta tla, kod kojih su brzine prostiranja talasa znatno manje nego
kod vrstih stena. Povoljnije je kada teren izgradjuju neraspadnute stene, bez alteracija.
Ako izmene postoje, bolje je da su raspadnute stene debljine vie desetina i stotina metara
nego kada je mala debljina rastresitog pokrivaa na povrini terena. Bolji su tereni bez
klizita, odrona i sipara, nego oni u kojima postoje tvorevine tih savremenih geolokih
procesa.
Podzemna voda utie na poveanje osnovnog stepena seizminosti i to samo u
sluajevima kada je dubina do nivoa podzmene vode (NPV) manja od 10 m. to je manja
dubina do NPV to je uticaj vode vei.
Nastanak zemljotresa
Velika veina zemljotresa je izazvana procesima primarne tektogeneze. Ti procesi
se odvijaju duboko uZemljinoj utrobi. Predpostavlja se da se na dubini od 400-900 km vri
izmena u tipu veza u kristalnoj reetci. Naime, pod dejstvom velikih pritisaka dolazi do
transformacija materije iz jonskog tipa veze u kristalnoj reetci u kovalentni tip veze. To je
praeno poveanjem gustine, transformacijom velike koliine energije i pomeranjima
ogromnih koliina materije uZemljinoj kori. Pomeranja materije mogu biti raznovrsna. U
nekim sluajevima, kada se radi o plastinijim stenskim masama, vri se pomeranje
materije u formi plastinog teenja ime se formiraju nabori. U drugim sluajevima dolazi
do koncentracije smiuih napona i kretanja du kontaktnih povrina pojedinih blokova
(raseda i rasednih zona). Kao posledica toga, najee, nastaju tektonski zemljotresi tj. vri
se vertikalno vibraciono pomeranje uZemljinoj kori.
112
Rasede i rasedne zone, u seizmikim oblastima, pojedini seizmolozi nazivaju
seizmikim spojnicama. G.A.Gamburcev je postavio sledee hipoteze u vezi nastanka
zemljotresa:
Ognjita jakih zemljotresa su u vezi sa zonama dubokih raseda uZemljinoj
kori, tj. sa seizmikim spojnicama;
Jak zemljotres, ije je ognjite povezano sa nekim odredjenim mestom
seizmike spojnice, je pokazatelj mogue seizminosti itave spojnice u
celini, a takodje i susednih ukoliko su one medjusobno povezane;
Seizmiki reim odredjenog sistema seizmikih spojnica je u proseku
konstantan u relativno dugom vremenskom periodu (za vie stotina godina).
Prema navedenim hipotezama sledi da su osnovni i najvaniji uslovi koji dovode
do nastanka zemljotresa, razaranje pojedinih delova seizmikih spojnica usled velikih
smiuih naprezanja. Takodje, zemljotres koji se jednom desio, treba oekivati i u
budunosti.
Najopasnije zemljotresne zone su one u kojima su najvee veliine gradijenata
brzina vertikalnih pomeranja.
Druga vrsta zemljotresa po nastanku su vulkanski. Genetski oni su vezani za
aktivne vulkane. Manifestuju se kao i tektonski, ali na znatno manjoj povrini i po pravilu
znatno manjih su intenziteta. Takodje, u odnosu na tektonske, oni su relativno retka pojava.
Urvinski zemljotresi nastaju kao manifestacija prolamanja velikih podzemnih
upljina. Njima je ugroeno relativno malo podruje oko epicentra i znatno su slabijeg
intenziteta od tektonskih.
Zemljotresi izazvani ovekovom aktivnou su tzv. antropogeni. To su ustvari
kratkotrajna vibraciona pomeranja koja se oseaju i registruju naroito u zonama oko
velikih kopova pri masovnim miniranjima, a takodje pri podzemnim atomskim probama.
Klasifikacije zemljotresa
Postoji dosta klasifikacija zemljotresa: po dubini epicentra; po nastanku; po
intenzitetu i dr.
U pogledu intenziteta zemljotresa predloene su brojne klasifikacije zemljotresa.
Najee su u upotrebi Kankani-Ziberg-Merkalijeva skala po kojoj se zemljotresi dele na 1-
12 stepeni (tablica br.6.2.) i Rihterova skala sa podelom od 1-9 . Prva oznaava jainu
zemljotresa u epicentru, a druga jainu zemljotresa u ognjitu. Korelativna zavisnost
izmedju jaine zemljotresa u epicentru i jaine zemljotresa u hipocentru je sledea:
I
z
= 1,5 M
z
- 3,5 logh + 3
gde su:
M
z
- jaina zemljotresa u hipocentru - magnituda;
h - dubina do hipocentra zemljotresa (km);
I
z
- jaina zemljotresa u epicentru.
113
Tablica br.6.2.: Kankani - Merkali - Zibergova skala intenziteta zemljotresa
Jaina
zemljot
resa
Naziv
zemljotresa
Koeficijent
seizminosti
(k)
Opis dejstva zemljotresa
1 Mikroseizmiki
potresi
0,0002 Registruju ih samo seizmiki aparati
2 Vrlo slab 0,0005 Samo pojedini ljudi ih jedva osete
3 Slab 0,001 Osea se kao lak potres kad prodju teka
kola
4 Umeren 0,002 Na otvorenom prostoru ih retko ko oseti. U
zgradama se uje zveckanje posudja,
kripanje gradje i nametaja
5 Osetni 0,005 Ljuljaju se tanke grane. Klate se visei
predmeti
6 Jak 0,01 Svi ljudi ih oseaju, otpada malter i
nastupaju druga manja oteenja
7 Vrlo jak 0,02 Oteuju se loije zidani objekti, vidljive su
pukotine i otpadanja maltera. U vodama
reka i jezera formiraju se talasi
8 Ruilaki 0,05 Rue se fabriki dimnjaci i pojedine
zgrade. Pukotine se vide i na dobro
gradjenim objektima i u terenu. Preturaju
se pojedini spomenici.
9 Pustoni 0,10 Nastupaju oteenja na aseizmiki
gradjenim objektima
10 Unitavajui 0,25 Rue se dobro gradjene zgrade, mostovi i
dr. Deformiu se i kidaju linijski objekti.
Aktiviraju se brojna klizita i odroni
11 Katastrofalni 0,50 Rue se skoro svi objekti. U terenu nastaju
velike pukotine
12 Neobino
katastrofalni
0,50 Svi objekti se rue. U reljefu terena
nasupaju velike promene: menjaju se korita
reka, nastaju velika klizita, odroni,
dugake pukotine i dr.
U cilju smanjenja subjektivnosti, pri oceni intenziteta zemljotresa, Medvedev,
ponhojer i Karnik su predloili seizmiku skalu, u kojoj pored kvalitativnih ima i dosta
kvantitativnih podataka (tablica br.6.3.). Po toj klasifikaciji zemljotresi su podeljenii na
dvanaest stepeni, sa opisom slinim kao u Kankanijevoj skali. Osim toga dati su
kvantitativni podaci o iznosu pomeranja estica tla pri oscilatornom kretanju, brzini i
ubrzanju.
114
Tablica br.6.3.: Medvedev - ponhojer - Karnikova skala intenziteta zemljotresa
Jaina
zemljotresa
a (cm/s
2
) v (cm/s) x
0
(mm) Opis dejstva zemljotresa
1 Vibracije tla registruju se samo
instrumentalno
2 Samo poneko od ljudi osea
zemljotres i to u viim etaama
zgrada
3 Vibracije osea samo mali broj ljudi
4 <0,5 Zemljotres osea veina ljudi.
Mogue je drmusanje prozorskih
stakla
5 15-25 1,0-2,0 0,5-1,0 Klate se visei predmeti, zvecka
posudje
6 25-50 2,1-4,0 1,1-2,0 Mala oteenja zgrada, tanke
pukotine na zidovima
7 50-100 4,1-8,0 2,1-4,0 Uzane pukotine u zidovima i
ponegde otpadanje maltera,
oteenja dimnjaka
8 100-200 8,1-16 4,1-8,0 iroke pukotine u zidovima, ruenje
dimnjaka
9 200-400 16,1-32 8,1-16 Rue se slabije zidane zgrade;
zidovi, krovovi, tavanice
10 400-800 32,1-64 16,1-32 Rue se mnoge zgrade, nastaju u
terenu pukotine irine do 1m,
Nastupaju ozbiljna oteenja na
dobro gradjenim objektima (brane,
mostovi, eleznice)
11 >32 Nastaju mnogobrojne pukotine na
povrini terena, rue se mnogobrojni
objekti, aktiviraju se mnogobrojna
klizita i odroni
12 Dolazi do velikih izmena reljefa
Napomena: ubrzanje oscilovanja estica tla (a) je dato za periode oscilovanja 0,1-0,5 sec; brzina
pomeranja (v) je za periode oscilovanja 0,5-2 sec; iznosi pomeranja (X) su za sopstvene periode oscilovanja 0,25 i
logaritamskim dekrementom priguenja od 0,5.
Prema dubini hipocentra zemljotresi se dele na plitke (dubina do 80 km), srednje
duboke (80-300 km) i duboke (dubina vea od 300 km). Poznavanje dubine hipocentra je
veoma znaajno iz vie razloga. Osnovi su u tome da kada je vea dubina hipocentra tada je
i uticaj zemljotresa na povrini terena na veem prostranstvu. Obrnuto, kada je dubina do
hipocentra manja, tada je zahvaeno podruje manje. Sa poveanjem dubine, pri
konstantnoj jaini zemljotresa u ognjitu (M
z
), njegov intenzitet na povrini terena je manji.
Tako npr. za zemljotres ija je magnituda od 3,5 - 4,5 njegov intenzitet na povrini je: 5-6
(za dubinu do ognjita h < 5 km), 4-5 (za h = 15 km) i 2-3 (za h = 45 km).
115
Popravke osnovnog stepena seizminosti
-Mikroseizmika rejonizacija teritorije
Utvrdjeno je da pri dejstvu zemljotresa nisu podjednaka oteenja istog tipa
objekata, ak ni u sluaju kad su ti objekti na veoma bliskim medjusobnim rastojanjima. To
je pomoglo istraivaima da zakljue da lokalni geoloki uslovi moraju biti od znaaja za
seizminost teritorije i da ih kao takve treba vrednovati. Dalja istraivanja su potvrdila da
osnovni stepen seizminosti (po Merkalijevoj skali 1-12), koji vai za ire podruje, treba u
nekim sluajevima da bude korigovan. Kada su lokalni uslovi bolji od onih za koje je
odredjen taj osnovni stepen seizminosti, tzv. srednje tlo, osnovni stepen seizminosti treba
da bude smanjen. Obrnuto je kada su lokalni uslovi loiji nego oni koji su uzeti u
razmatranje pri odredjivanju osnovnog stepena. Tada osnovni stepen moe da bude
korigovan npr. za glinovito tlo 1,2-2,1.
Mikroseizmikom rejonizacijom se obuhvataju relativno mala podruja: delovi
grada; podruja interakcije terena i pojedinih znaajnijih objekata. Za konkretne objekte, pri
njihovom projektovanju, uzimaju se u obzir korigovane vrednosti osnovnog stepena
seizminosti. Da bi se to pravilno izvelo potrebno je uraditi sledee:
detaljno istraiti geoloku gradju istranog podruja (litogenetski sastav, strukturna
svojstva);
- utvrditi prisustvo tvorevina savremenih geolokih procesa, njihove dimenzije, vanija
svojstva stenskih masa koje ih grade i dr.
- utvrditi hidrogeoloka svojstva stenskih masa u sklopu terena, a posebno reim
oscilovanja nivoa podzemnih voda;
- utvrditi stepen povrinskih izmena stenske mase, kao i postojanje tzv. povrinskog
rastresitog pokrivaa u kome su brzine prostiranja elastinih talasa viestruko manje nego u
njegovoj podini;
- ispitivanjima utvrditi karakteristike pojedinih svojstava stenskih masa i terena, a to je
potrebno za seizmiku rejonizaciju.
Uticaj vrsta tla na poveanje osnovnog stepena seizminosti
Izuavanja relativno velikog broja zemljotresa su pokazala su da su efekti
delovanja na objekte znaajno zavisni od vrste stenske mase na kojima su oni fundirani.
Tako npr. u Japanu su bila sprovedena osmatranja u provniciji Totomi koja je bila najvie
pogodjena zemljotresom 1944.godine. Ta provincija je bila znaajno udaljena od epicentra,
u proseku oko 200 km. Za potrebe izuavanja, provincija je bila podeljena na deset oblasti.
Kao pokazatelj intenziteta zemljotresa uzet je procenat sruenih prizemnih stambenih
zgrada drvene konstrukcije, koje su u Japanu tipizirane i procentualno ih ima najvie.
Ustanovljeno je da su razaranja bila najvea u dolinama izgradjenim od glinovito-
muljevitih sedimenata. Na terasnim delovima koje izgradjuju ljunkoviti sedimenti i u
gornjem toku reke takodje sa ljunkovitim sedimentima, tete su bile male. Na peskovitim
podrujima tete su bile osrednje, a najmanje su oteeni objekti koji su fundirani na
vrstim stenama. Procentualno posmatrano na glinovito-muljevitim sedimentima oteeno
je 26% zgrada, na ljunkovitom tlu 1,4%, na peanom tlu 3,5%, na vrstim stenama 0,2%.
Na osnovu brojnih ispitivanja i iskustava dejstva zemljotresa zakljueno je da se
poveanje osnovnog stepena seizminosti, zbog uticaja vrsta stena, najbolje moe izraziti
116
logaritmom seizmike impedancije (proizvod brzine prostiranja talasa i specifine mase)
posmatrane vrste stena, u odnosu na etalon i sve to korigovano odredjenim koeficijento
prema sledeoj formuli:

z
1
I
n n
v
o o
v

log 67 , 1
gde su:

z
1
I Popravka osnovnog stepena seizminosti zbog seizmike krutosti;

o o
v
Brzina prostiranja talasa i gustina u etalonu (granit ili drugo tzv. srednje tlo);
v
n n
Brzina prostiranja talasa i gustina stenske mase za koju se izvodi popravka u
odnosu na etalon ili srednje tlo.
U sluaju da povrrinksu zonu terena izgradjuje vie slojeva, tada se izraunava
srednja brzina prostiranja talasa po formuli:
i
d
n
1 i
i
v
D
1
sr
v

gde su:
D - Ukupna debljina svih razmatranih slojeva

i i
d v Brzina prostiranja elastinih talasa i debljina svakog razmatranog sloja
pojedinano
Tablica br.6.4.: Parametri seizmikih talasa za pojedine karakteristine vrste stena
(V
l
-brzina longitudinalnih talasa; V
t
-brzina transverzalnih talasa; T
z
-perioda oscilovanja; f
z
-
fekvencija oscilovanja talasa;

gustina;
Vrste stena V
l
(km/s)
V
t
(km/s)
T
z

(s)
f
z

(Hz)

(gr/cm
3
)
I vrste stene
Granit, diorit,bazalt 5,6 2,9-3,6 0,0005-0,1 200-3000 2,9
Krenjak, gnajs 3,5-4,5 1,6-2,8 2-2,8
Pear, konglomerat 2,4-3,0 1,2-1,8 0,003-0,2 100-2000
Peari i krenjak
(ispucao)
1,5-2,3 0,9-1,35
II Poluvrste stene
Gips 2,4-3,0 1,4-1,8 1,7-2,4
Glinac 1,4-1,9 0,9-1,45
III ljunak 1,1-2,1 0,5-1,1, 0,01-0,35 30-300 1,6-2
IV Pesak 0,7-1,6 0,35-0,85 0,02-0,5 25-250 1,6-1,9
V Glina 0,9-1,5 0,48-0,8 0,04-0,7 20-400 1,6-2
VI Nasip 0,2-0,5 0,15-0,27 1,3-1,5
VII Voda 1,48 Nema
VIII Led 2,0 1,0
117
Uticaj podzemne vode na poveanje osnovnog stepena seizminosti
Mala dubina do nivoa podzemne vode, takodje, iziskuje potrebu korekcije
osnovnog stepena seizminosti. To je nedvosmisleno utvrdjeno izuavanjem dejstva
zemljotresa na objekte. Kada je nivo podzemne vode na kontaktu sa temeljom, tada je
uticaj zemljotresa na objekat vei za jedan stepen. Kada je dubina do NPV=4m, poveanje
osnovnog stepena je za 0,5. U terenima gde je dubina do NPV>10 m nema nikakvog
dodatnog uticaja zbog podzemne vode. Navedenim empirijskim podacima najvie odgovara
matematika formula u obliku:
2
h 04 , 0
e
z
2
I


gde su:

z
2
I Popravka osnovnog stepena seizminosti zbog uticaja nivoa podzemne vode (NPV)
h
Dubina do nivoa podzemne vode (NPV)
Zapaeno je da navedena formula ne daje dovoljno pouzdane rezultate u svim
vrstama stena. Zato su predloena odredjena poboljanja u smislu uvodjenja korektivnog
koeficijenta ( ) koji je za glinovito psekovita tla jednak jedinici. Kada teren izgradjuju
bolje stenske mase, npr. ljunak, tada je =0,5. Formula za sraunavanje uticaja NPV
zadobija oblik:
2
h 04 , 0
e
z
2
I


V.V.Popov i G.N.Nozarov su predloili izraunavanje popravke osnovnog
stepena seizminosti u funkciji dubine temeljenja, dubine do NPV i debljine izdani po
formuli:
)
t
logv 0.9 (3 )
2
2
h 0,04
e
2
1
h 0,04
(e
z
2
I

gde su:
h
1
Dubina od temelja do nivoa podzmene vode
h
2
Debljina izdani, od temelja do podine vodonosnog sloja.
v
t
Brzina prostiranja transverzalnih elastinih talasa.
118
Uticaj rezonantnih osobina tla na poveanj osnovnog stepena
seizminosti
Dodatni nepovoljni uticaji na objekte su u podrujima koja su u povrinskoj zoni
terena izgradjena od "loijih" stenskih masa nego to je njihova podina. U seizmikom
pogledu to znai da su brzine prostiranja elastinih talasa i teina tla, u toj povrinskoj zoni
terena, znatno manje nego u njenoj podini. Pri kretanju talasa, longitudinalnih i
transverzalnih i njihovom nailasku na granice sredina sa bitno drugaijim karakteristikama,
dolazi do refrakcije i refleksije talasa. To se dogadja u toj povrinskoj loijoj sredini i na
gornjoj i na donjoj povrini. U vremenu dok traje oscilatorno kretanje mogue je
superponiranje jednog talasa sa drugim tako da se mogu viestruko uveati amplitude
talasa. U teorijskom smislu amplitude se mogu uveati do dva puta, a neka eksperimentalna
ispitivanja pokazala su da su mogua i vea uveanja amplituda talasa. Objanjenje se
nalazi u tome da se odbijanje talasa sa donje i gornje povrine, takodje, moe vie puta
ponavljati. Za sluaj da se longitudinalni talas, sa amplitudom A
z
, kree od hipocentra i
upravno nailazi na granicu loije sredine koja je u povrinskoj zoni terena, onda su
amplitude odbijenog Ao i prelomljenog A1 talasa:
1 1
2 2
1
1 1
2 2
1

v
v
v
v
z
A
z
o
A
+

1 1
v
2 2
v
1
2
z
A
z
1
A

gde su:

z
0
A Amplituda odbijenog talasa

z
1
A Amplituda prelomljenog talasa
v
1 1
Brzina prostiranja talasa i gustina stenske mase u poluprostoru (u dubljim
delovima terena)
v
2 2
Brzina prostiranja talasa i gustina stenske mase u povrinskom sloju
Formule se odnose na longitudinalne i transverzalne talase. U sluaju da njihov
nailazak na graninu povrinu nije pod pravim uglom tada su formule sloenije.
Interferencijski efekat, superponiranje talasa, se deava kada su debljina te loije
sredine i talasne duine u tano odredjenoj srazmeri i to:
119
4
) 1 n 2 (
4
5
;
4
3
;
4
1 h

gde su:
h - Debljina povrinskog sloja
Talasna duina
Obzirom da je perioda oscilovanja T
z
= / v (talasna duina i brzina prostiranja
talasa) to je mogue rezonantne osobine definisati i preko perioda oscilovanja.
Tablica br.6.5.: Popravka osnovnog stepena seizminosti zbog rezonantnih osobina tla
S
i
m
i
0; 0,5 0,1; 0,6 0,2; 0,7 0,25; 0,75 0,3; 0,8 0,4; 0,9
0,1 0 0,2 1,2 2,5 1,2 0,2
0,2 0 0,2 1,1 1,7 1,1 0,2
0,3 0 0,2 0,9 1,3 0,9 0,2
0,4 0 0,2 0,8 1,0 0,8 0,2
0,5 0 0,2 0,6 0,7 0,6 0,2
0,6 0 0,1 0,5 0,5 0,5 0,1
0,7 0 0,1 0,3 0,4 0,3 0,1
0,8 0 0,1 0,2 0,2 0,2 0,1
0,9 0 0 0 0,1 0,1 0
Iznos popravki osnovnog stepena seizminosti u zavisnosti od rezonantnih
osobina tla dat je u tablici br. . Za to je potrebno izraunati dva koeficijenta m
i
i S
i
po
formuli:
o o
v
i i
v
i
m

i
T
i
v
r
d
i
S
gde su:

i i
v
Brzina prostiranja talasa i gustina u povrinskom sloju

o
o
v
Brzina prostiranja talasa i gustina u tzv. osnovnoj steni - etalonu

r
d Debljina povrinskog raspadnutog sloja

i
T
Perioda oscilovanja talasa u povrinskom sloju
120
Seizminost podruja i projektovanje objekata
Projektovanje, izgradnja i eksploatacija objekata su nezamislivi bez poznavanja
seizminosti podruja i dinamikih karakteristika objekta. Naroito je to od znaaja u
podrujima sa ukupnim intenzitetom zemljotresa 7 stepeni MCS skale, u kojima objekti
moraju biti aseizmiki gradjeni, tj. otporni na dejstvo zemljotresa. U suprotnom, zemljotresi
bi ih mogli trajno otetiti ili unititi. Pod pojmom ukupan intenzitet zemljotresa
podrazumeva se onaj stepen, za konkretnu mikrolokaciju, koji je odredjen ispitivanjima tj.
mikroseizmikom rejonizacijom.
Pri izraunavanju seizmike sile direkto je uvren koeficijent seizminosti
zajedno sa drugim parametrima.
k
Q
ik i
c
k
ik
S
gde su:

ik
S
Seizmika sila koja deluje u taki k, pri i-tom obliku oscilovanja objekta;

c
k Koeficijent seizminosti;

i
Koeficijent dinaminosti za i-ti oblik oscilovanja objekta;

ik
Koeficijent zavisan od oblika oscilovanja zgrade i poloaja take;

k
Q Teina koncentrisane mase objekta u taki k.
Izrada urbanistikih planova i tehnike dokumentacije za naselja i objekte, u
seizmikim podrujima, iziskuje uee inenjera: geotehnike, gradjevinskih inenjera,
inenjera geofizike, seizmologa i dr. Uee strunjaka iz oblasti nauka o Zemlji
obezbedjuje da se precizno definiu svojstva sredine, a gradjevinskih inenjera da se objekti
maksimalno prilagode tim prirodnim uslovima. Dosadanja iskustva su za to dragocena, bez
obzira na mnoge potekoe, nepoznanice i iznenadjenja. Veoma vano je da u strukturnom
pogledu naselje bude locirano na jednom strukturnom bloku, ili kada je to neophodno da
pojedine urbanistike celine budu tome prilagodjene. Prostor treba iskoristiti tako da
najvaniji objekti budu na najpovoljnijim mikrolokacijama, nikako na sueljavanju
geolokih struktura po kojima se vri izdizanje ili sputanje pojedinih podruja, seizmiki
osetljivih strukrtura-raseda i rasednih zona, kontakata razliitih stenskih masa, strmih
delova padine, pogotovu ako na njima ima aktivnih klizita ili drugih vidova nestabilnosti.
Pri planiranju i projektovanju takva podruja, ako je to mogue, mogu se uspeno iskoristiti
npr. za zelene povrine, lake sportske objekte i slino.
Pored geolokih inilaca, veoma vani su i gradjevinski elementi objekata.
Obzirom da se na geoloke elemente, uglavnom, ne moe uticati, to ostaje da objekti budu,
po vrsti materijala i konstruktivno, prilagodjeni dejstu zemljotresa odredjene jaine.
Analiza oteenja na objektima pri zemljotresima pokazala je da su kod zgrada veoma
nepovoljni objekti koji su zidani od cigle i kamena, bez armature i ukruenja. Povoljnije su
drvene konstrukcije, a pogotovu armirano betonske sa potrebnim elementima aseizmikog
gradjenja. Takodje, znaajan je i popreni presek zgrada. Najotpornije su gradjevine
121
krunog poprenog preseka, zatim kvadratnog. Nepovoljniji je kada je popreni presek
pravougaoni, a pogotovu kada su sloeni oblici bez dilatacionih razdelnica.
U pogledu geoloke gradje, idealni tereni su oni u kojima se temelj oslanja na
vrstu stensku masu. Od nevezanih i poluvezanih stena najbolje su one kod kojih je
krupnoa fragmenata najvea. O tome reito svedoi primer Ahabadskog zemljotresa u
Rusiji, koji se desio 1948. godine. U tom zemljotresu debele naslage ljunka, debljine preko
50 m, sa NPV preko 25 m, uinile su da zemljotres devetog stepena bude po dejstvu kao da
je estog stepena.
Objekti su prema znaaju klasifikovani u etiri grupe. U prvoj su izuzetno vani
objekti i oni u kojima su masovna okupljanja ljudi: brane, kole, sportske hale, bioskopi,
pozorita, bolnice, muzeji, vani dravni i industrijski objekti itd. Za navedene objekte
ukupni stepen seizminosti se poveava za jedan stepen. Tako npr. ako je sedmi stepen
ukupne seizminosti, projektovanje se odvija kao da je osmi stepen seizminosti.
U drugoj grupi su objekti koji su od manjeg znaaja od prethodnih, kao to su:
stambene zgrade, hoteli, biblioteke, fabrike, mostovi, rezervoari, silosi i dr. Za ovu grupu
objekata, pri projektovanju se uzima u razmatranje ukupni stepen seizminosti, koji je
definisan postupcima mikroseizmike rejonizacije. Treba primetiti da i medju ovim
navedenim objektima, pojedini mogu biti od optedrutvenog znaaja i kao takvi mogu se
tretirati kao objekti prve grupe.
Treu grupu objekata ine oni koji su od manjeg, lokalnog, znaaja. Za njih se,
uglavnom, pri projektovanju ukupni stepen seizminosti umanjuje za jedan stepen. Kod
objekata privremenog znaaja, pogotovu onih koji pri ruenju ne ugroavaju ljude niti
vaniju opremu, pri projektovanju se seizmiki uticaji i ne uzimaju u obzir.
122
7. OPTA STRUKTURNA
SVOJSTVASTENSKIH MASA
7.1. Genitet i tropija
Pojam geniteta stenske mase obuhvata homogenost i heterogenost, a tropija
izotropna i anizotropna svojstva stenske mase. Genitet i tropija stena su osnovna obeleja
sklopa. Po definiciji, sklop predstavlja tvorevinu sastavljenu od jedinki koje se mogu
razlikovati, ali su medju sobom povezane morfolokim, prostornim, funkcionalonim i
genetskim vezama. Jedinke u sklopu su elementi sklopa. Sklop jednog podruja moe imati
vie subsklopova.
Nain na koji formni elementi sklopa ispunjavaju odgovarajue podruje odredjuje
genitet i tropiju sklopa (ili stanje geniteta i stanje tropije).
Genitet podruja je odredjen njegovom homogenou ili heterogenou u odnosu
na odredjeno svojstvo. Za jedno vee podruje se kae da je homogeno u odnosu na neko
svojstvo ako se sastoji iz manjih podruja, koja medju sobom mogu zamenjivati mesta, a da
se pri tome odgovarajue svojstvo veeg podruja ne promeni. Nasuprot tome, ako se
promenom mesta manjih podruja menja odgovarajue svosjtvo veeg podruja, za takav
sklop (ili podruje) se kae da je heterogen.
Tropija podruja je odredjena njegovom izotropnou ili anizotropnou u odnosu
na neko svojstvo koje ima karakter vektorske veliine. Za podruje se kae da je u odnosu
na neko svojstvo izotropno kada je to svojstvo isto u svim pravcima posmatrano iz bilo koje
take podruja. Ukoliko je to svojstvo razliito, zavisno od pravca ili ravni posmatranja,
onda je ono anizotropno. U tabeli br.7.1. dat je opis geniteta i tropije stenske mase po
P.N.Panjukovu, sa izmenama koje je dao M.V.Rac.
Pojam sklopa je relativan, zavisi od analiziranog svojstva, takodje i od veliine
podruja . U odnosu na svojstvo ili veliinu podruja, stenska masa moe biti u jednom
sluaju homogena, a u drugom heterogena (izotropna ili anizotropana). Ako se npr.
posmatra sklop stenske mase u odnosu na njen litoloki ili mineralni sastav, ona moe u
jednom podruju, po tim istim svojstvima, biti heterogena, a u manjem podruju po tim
istim svojstvima moe biti homogena, ili obrnuto. Stoga je neophodno unapred definisati u
odnosu na koje svojstvo i veliinsko podruje se genitet i tropija razmatraju.
123
Tablica br.7.1.: Opis geniteta i tropije stenske mase
GENITET
TROPIJA Homogena Heterogena
Izotropna Svojstva stenske mase ne zavise od
pravca i koordinata take posmatranja
(ispitivanja)
Svojstva stenske mase ne
zavise od pravca, ali zavise od
koordinata take posmatranja
Anizotropna Svojstva stenske mase zavise od
pravca, ali u bilo kom zadanom
pravcu ostaju nepromenjena
Svojstva stenske mase zavise
od pravca i koordinate take
posmatranja
Osnovno izdvajanje pojedinih sklopova i subsklopova stenske mase je u vezi sa
mineralno-litolokim vrstama stena. Drugaije reeno, osnovno uoptavanje se vri na bazi
mineralno-petrografskog sastava. Nadalje se vri preciziranje geniteta i tropije stenskih
masa po parametrima deformabilnosti, mehanikih otpornosti, filtracije i dr.
Genitet i tropija uopte, su svojstva koja stenska masa zadobija jo od momenta
njenog nastanka. U toku petrogeneze genitet i tropija trpe bitne promene, kako
kvantitativne (promene stepena heterogenosti i anizotropije) tako i kvalitativne (promene
geoloke prirode heterogenosti i anizotropije). Ipak, uporedo sa promenljivou, zapaa se i
odredjena naslednost u njihovom razvoju.
Promene stanja geniteta i tropije vode uredjenju sklopa stenske mase. Do uredjenja
sklopa dolazi premetanjem estica, strujanjem i mehanikim oblikovanje, pa se prema
nainu nastanka sklopovi stenskih masa dele na depozicione, fluidalne i tektonske. Uredjeni
sklopovi su heterogeni i anizotropni, dok su neuredjeni sklopovi homogeni i izotropni.
Ako se sklop stenske mase definie njenom ispucalou ili fiziko-mehanikim
karakteristikama i ako se za podruje posmatranja usvoji dam-hm podruje (koje najee
odgovara zoni uticaja terena i vetakog objekta), onda se moe konstatovati da, sa
praktinog stanovita, gotovo i ne postoje neuredjeni (homogeni i izotropni) sklopovi.
Prema definisanim svojstvima i u pretpostavljenim razmerama posmatranja, stenske mase
gotovo uvek predstavljaju uredjene (heterogene i anizotropne) sklopove.
Pod elementarnim sklopom M.V.Rac, podrazumeva veliinsko podruje stenske
mase koje se, u datoj razmeri istraivanja, moe smatrati homogenim u odnosu na
izuavano svojstvo. Kako je u pitanju podruje ije su dimenzije precizirane, nuno sledi da
se ono, u pogledu izuavanog svojstva, razlikuje od susednih.
Prema apsolutnoj veliini elemenata heterogenosti izdvojena su etiri reda
heterogenosti stenskih masa:
- Heterogenost I reda, tj. heterogenost itavih formacija (prisustvo formacija
razliitih po sastavu i strukturi, facijalna promeljivost, hidrotermalne izmene, povrinsko
raspadanje, zone oslobadjanja napona i dr.).
- Heterogenost II reda, u geologiji dobro poznata kao heterogenost strukture i
sastava stena u okviru jednog paketa, ritma, sloja (alteracija slojeva razliitog sastava,
prisustva makroispucalosti, manje tektonske i neotektonske dislokacije i dr.).
- Heterogenost III reda, tj. heterogenost sastava i strukture stena (razlika u
hemijskom i mineralokom sastavu, obliku i veliini zrna, neujednaenost rasporeda
cementa i pora, razliit karakter kontakta izmedju zona, prisustvo mikroprslina i dr.).
- Heterogenost IV reda, tj. heterogenost kristala (prisustvo defekata kristalne
reetke, dislokacije, praznine i dr.).
124
Autor dozvoljava mogunost da se, zavisno od karakteristika terena i specifinosti
zadatka istraivanja, moe izdiferencirati i vei broj redova heterogenosti. Navedene pojave
heterogenosti (od I - IV reda) obuhvataju podruje linijskih veliina od 10
-6
do 10
6
cm
(Sl.7.1.).
Pored prethodne klasifikacije heterogenosti koja se, kao to je ve reeno, zasniva
na apsolutnoj veliini elemenata heterogenosti, M.V.Rac je predloio da se heterogenost
stenskih masa klasifikuje i prema sledeim kriterijumima:
- prema relativnoj veliini elemenata heterogenosti u odnosu na veliinu podruja
posmatranja (heterogenost vieg reda, efektivna heterogenost i heterogenost nieg reda),
- prema odnosu veliine elemenata heterogenosti i rastojanja medju takama
ispitivanja odgovarajueg svojstva (sluajna, haotina i zakonomerna heterogenost),
- prema karakteru izmene prosene vrednosti odgovarajueg svojstva (skokovita i
sistematska promenljivost svojstava).
Analogno heterogenosti mogue je izdvojiti i etiri reda anizotropije.
Sl.7.1. Shematski prikaz geniteta i troije stenskih sklopova, po M.V. Rac-u
-Anizotropija I reda, tj. anizotropija "masiva stena" vezana za sklop pojedinih
strukturnih jedinica kao to su vei strukturni oblici, blokovi izdeljeni tektonskim
razlomima i dr.
-Anizotropija II reda odredjena slojevitou i smenjivanjem razliitih litolokih
vrsta, gradacionom slojevitou i ispucalou. Anizotropija drugog reda je uzrok razliitim
vrednostima parametara karakteristinih svojstava stenskih masa pri ispitivanjima "in situ";
na primer, filtraciona anizotropija poznata pri opitima crpenja ili upumpavanja.
-Anizotropija III reda, uslovljena uredjenjem mineralnih zrna odnosno, strukturom
stene, njenom mikroispucalou, a ispoljava se kao anizotropija uzorka stene.
-Anizotropija IV reda, je anizotropija kristala koji grade najvei deo stene;
uslovljena je uredjenim sklopom kristalne reetke.
Da bi objasnio zakonitosti pojave anizotropije stenskih masa, M.V.Rac je
definisao pojam "nosioca anizotropije ". Pod nosiocem anizotropije on podrazumeva
sveukupnost onih elemenata, iji redosled stvara anizotropiju jednog ili drugog reda. Tako
je nosioc anizotropije IV reda kristalna reetka, III reda-mineralna zrna, II reda-slojevitost i
125
reda-tektonske strukture, zone prirodnog oslobadjanja napona, zone povrinskog raspadanja
i dr.
Slino kao i u sluaju heterogenosti, M.V.Rac je i pojave anizotropije stena
klasifikovao prema relativnom odosu veliine nosioca anizotropije i veliine podruja
razmatranja, na tri grupe:
Sl.7.2 Shematski prikaz geniteta i tropije a) homogeni pesak (A); heterogena litoloka sre-
dina (B,C);b) izotropna sredina-Kx=Kz u pesku i ljunku; anizotropni su ljunkovi u odnosu
na pesak
- Anizotropija vieg reda, kod koje su veliine nosioca anizotropije manje od
podruja posmatranja: anizotropija kristalne reetke; razmera uzorka stene.
- Ekvivalentna anizotropija ija je veliina nosioca anizotropije manja ili
jednaka veliini podruja posmatranja, na primer anizotropija ispucalosti u m-dm podruju
posmatranja.
- Anizotropija nieg reda se ne ispoljava u podruju posmatranja-ispitivanja, sve
dok se ona ne povea dotle da anizotropija nieg reda prelazi u ekvivalentnu.
Stenske mase su u realnim terenskim uslovima, po pravilu, heterogene i
anizotropne u pogledu veine bitnih svojstava. To se odnosi na ire podruje istraivanja,
ali skoro uvek i na ue podruje tj. zonu sadejstva objekta i terena.
Preciziranje geniteta i tropije stenskih masa , po svim bitnim parametrima, u
konstrukciji terena, naroito u zoni sadejstva sa objektom, najvaniji je deo istraivakog
posla. U sutini neophodno je izdvojiti kvazihomogene zone po najvanijim parametrima,
tj. zone u kojima su neka od razmatranih svojstava praktino jednoznana tako da
reprezentuju izdvojenu kvazihomnogenu zonu, ili podzonu. Iz navedenog sledi da u tom
poslu moe biti dosta subjektivnosti. Ona moe biti dozvoljena do izvesne granice to je
uslovljeno vrstom ispitivanja i detaljnostima ispitivanja. Ako su ispitivanja obimnija i
preciznija, subjektivnosti je manje i obrnuto. U sutini tei se tome da se prikupe bitni i
vani podaci, koji odgovaraju realnom stanju prirodne pojave, a interpretacija moe,
eventulalno, naknadno biti i korigovana ili dogradjivana.
Praktino posmatrano, u oblasti geotehnike, izrazita je relativnost pojma geniteta i
tropije. Ono to je u jednom veliinskom podruju posmatranja homogeno, u nekom
drugom sluaju moe biti heterogeno. Tako npr. ako se posmatra u prirodi izdanak granita
(ili stena uzeta od njega u laboratoriji) koga sainjavaju isti minerali onda je u po tom
svojstvu to homogena stena. Ako je veliinsko podruje pojedinanih zrna, onda je granit
heterogen jer ga izgradjuju razliiti minerali. Slian sluaj je i npr. kada se posmatra
veliinsko podruje jednog sloja peara ili ritmike sekvence koja se sastoji od vie
litolokih vrsta stena.
126
Stenska masa u pogledu nekog svojstva moe biti izrazito heterogena i
anizotropna, ali da to svojstvo nema bitnijeg znaaja sa stanovita praktinog zadatka koji
se reava, pa da se zbog toga usvaja kao da je homogeno i izotropno. U inenjerskoj praksi
se ustalilo izdvajanje na kvazihoogene zone i podzone, u pogledu nekog svojstva. Taj
pojam sam po sebi oznaava da je neto priblino homogeno ili su odstupanja od takvog
stanja mala i zanemarljiva.
7.2. Ispucalost stenskih masa
Definicije osnovnih pojmova
Geoloki diskontinuiteti su prekidi kontinuiteta, odnosno promene sastava,
svojstava ili stanja stenske mase. Diskontinuiteti su npr. prekidi litolokog sastava, granine
povri koje odvajaju stenkse mase razliitih mehanikih svojstava i dr. Priblino za isti
pojam B.Sander, 1948. koristi termin "unutranja granina povr".
Litoloki diskontinuitet je unutranja granina povr koja razdvaja llitoloki
razliite stenske mase (npr. kontakt krenjaka i peara).
Mehaniki diskontinuitet je granina povr na kojoj se menjaju mehanika
svojstva stenske mase. To moe biti kontakt dve litoloke vrste stena, ali i granica unutar
jedne iste vrste stenske mase. Mehaniki diskontinuitet ne mora automatski predstavljati i
prekid materijalnog jedinstva u stenskoj masi.
Praktino posmatrano mehaniki diskontinuiteti su samo oni koji u konkretnom
sluaju predstavljaju mesto znaajnog oslabljenja ili ojaanja stenske mase, odnosno mesto
znaajne promene mehanikih svojstava stenske mase. Tako na primer, jedna medjuslojna
povrina ili ravan deljivosti moe biti do te mere slabo mehaniki izraena, da sa gledita
konkretnog zadatka, ne predstavlja oslabljenu povrinu, a strogo uzevi, ipak jeste
mehaniki diskontinuitet.
Materijalni diskontinuitet stenske mase predstavljaju svi prekidi kontinuiteta
materije (pukotine, rasedi, kaverne i dr.). Ako se ti prekidi naknadno zapune mineralnom
materijom, tada oni prestaju da budu materijalni diskontinuiteti.
Geoloke planare ine realni elementi sklopa stenske mase: pukotine, rasedi,
slojne povrine, kriljavost, kliva i dr. Zamiljene planare su konstruktivne planare:
aksijalna povr nabora, anvelopa nabora i dr.
Pukotina predstavlja prekid materijalnog jedinstva u stenskoj masi, du ije
povrine su zanemarljiva pomeranja stenske mase, u datom veliinskom podruju
posmatranja. To znai da se pojedine smiue pukotine, shodno datoj definiciji, kada se
posmatraju uveano, mikroskopom ili drugom tehnikom, mogu svrstati u rasede. Za razliku
od pukotina, du raseda je iznos kretanja vei i ne moe se zanemariti u datom podruju
posmatranja.
Sa gledita strukturne geologije i njene, prevasnodne genetske sistematizacije
geolokih planara, medju pukotine se ne mogu ubrojiti: stratifikacija, kliva i kriljavost,
ak ni onda kada predstavljaju potpune prekide kontinuiteta stenske mase. Sa genetske
take posmatranja to je tano, ali praktino nije prihvatljivo. Zato se pri reavanju
praktinih problema inenjerske geologije, obavezno u analizu uzimaju i takve pukotine i to
kao penetrativni elementi rupturnog sklopa.
127
Pukotine se mogu ukljuiti u odgovarajue grupe realnih geolokih planara, a isto
tako i u odgovarajue grupe mehanikih diskontinuiteta. Identinost sadraja ovih pojmova
medjutim ne postoji, jer ni sve geoloke planare, niti sve geoloki diskontinuiteti, ne
predstavaljaju pukotine. Iz toga proizilazi da je pojam pukotine, po svom sadraju, ui od
prethodno definisanih pojmova.
Pukotine je M.Janji podelio u dve grupe:
pukotine i prsline,
napukline i naprsline.
Za razliku od pukotina, zidovi blokova stenske mase koje razdvaja prslina, se
medjusobno dodiruju. Ovaj autor razlikuje napukline i naprsline po tome to one ne
razdvajaju dva dela stenske mase na posebne monolite, ve se nalaze unutar jednog
monolita i u njemu se zavravaju. Oigledno je da se ova klasifikacija M.Janjia moe
odnositi na sve materijalne diskontinuitete stenskih masa.
Familija pukotina predstavlja grupu pukotina istih, ili priblino istih, osnovnih
karakteristika. Saglasno ovoj definiciji u jednom genetskom procesu moe nastati vie
familija pukotina.
Navedena definicija se medjutim, ne odnosi na sve grupe paralelnih pukotina ve
je i neto ua. Kao uslov za svrstavanje u jednu familiju potrebno je da su i sve druge
karakteristike pukotina, a ne samo prostorna orijentacija, iste ili priblino iste. Drugim
reima, dve grupe pukotina priblino iste orijentacije i drugih karakteristika, ali sa bitnom
razlikom u duini ili gustini, predstavljale bi dve familije.
Sistem pukotina ine sve pukotine koje se nalaze u odgovarajuem podruju
stenske mase. Znai da su tim pojmom obuhvaene zastupljene familije i sluajne,
pojedinane, pukotine.
Heterogenost i anizotropija ispucalosti stenskih masa su najvaniji uzrok
heterogenosti i anizotropije njihovih fizikih i mehanikih svojstava. Naroito detaljno
ovom problematikom se bavio prof. dr P.Lokin.
Pod homogenou stenske mase po parametru ispucalosti podrazumeva se da su
ista svojstva ispucalosti, pre svega da je isti stepen i nain ispucalosti, unutar razmatranog
podruja.
Pod anizotropijom ispucalosti podrazumeva se da su razliita svojstva ispucalosti
u razliitim pravcima unutar posmatranog podruja.

7.2.2. Parametri i klasifikacije pukotina
Parametri pojedinanih pukotina
Najvaniji parametri kojima se definie pojedinana pukotina su:
- poloaj u prostoru,
- orijentacija,
- oblik,
- dimenzije,
- vrsta (karakteristike) ispune,
- vrstoa stene na zidovima pukotine.
128
Osim navedenog potrebno je znati nain postanka pukotine, tj. genezu. Time se
preciziraju elementi rupturnog sklopa, a na bazi tih strukturnih ispitivanja mogua je bolja
ekstrapolacija rezultata detaljnih ispitivanja, sa podruja gde su ta detaljna ispitivanja
vrena, na ona podruja koja nisu obuhvaena ispitivanjima.
Prema poreklu sila koje su dovele do nastanka pukotina one se mogu podeliti u
dve grupe:
Endokinetike,
Egzokinetike.
Endokinetike pukotine nastaju pod dejstvom sila koje su u vezi sa unutranjim
procesima izmene materije stenske mase. Takvi procesi su na primer hladjenje magme i
promene zapremine vezane za to hladjenje, gubljenje vode pri suenju vlanih sedimenata,
promena zapremine pri hidrataciji minerala stena, rastvaranje stenske mase dejstvom
podzemnih voda i dr.
Egzokinetike pukotine nastaju pod dejstvom sila koje nisu izazvane procesima
izmene same materije stena nego su spoljne u odnosu na stensku masu.
Prema kinematici nastanka sve pukotine se dele na tri grupe:
1. Tenzione,
2. Smiue,
3. Relaksacione.
Tenzione pukotine se javljaju upravno na pravac najmanjeg napona, pa su stoga
obino otvorene ili nakanadno zapunjene razliitim materijama, najee su soivastog ili
nepravilnog izgleda na preseku.
Pukotine smicanja su najee paralelne sa pravcem srednjeg napona, a sa
pravcem najveeg napona zaklapaju otar ugao. Obino se, ako to dozvoljavaju pravci
mogueg pomeranja, stvaraju dve konjugovane familije pukotina smicanja, koje se
presecaju paralelno sa pravcem srednjeg napona, a simetrine su u odnosu na pravac
maksimalnog napona. To su najee ravne, glatke i stisnute pukotine sa tragovima
smicanja.
Relaksacione pukotine nastaju u ravnima upravnim na pravac maksimalnog
napona, u momentu kada njegovo dejstvo prestaje, pa nastupa relaksacija stenske mase.
One su obino zatvorene i bliske ravnim povrinama.
Prostorni poloaj pukotina definie se kotom i koordinatama take u kojoj se ona
javlja ili take u kojoj se ona opaa i ispituje. U sluaju duih pukotina njihov prostorni
poloaj moe se definisati sa dve ili vie taaka, ili jednom karakteristiknom takom
(presek sa gabaritom objekta, bok tunela na visini 1,5 m od poda i dr. )
Tablica br.7.2. Klasifikacija pukotina prema nagibu
Orijentacija pukotine se definie
njenim elementima pada tj.
azimutom pada i padnim uglom,
odnosno azimutom pruanja za
vertikalne pukotine. U svakom
ispitivanju ispucalosti stenskih masa
vri se statistika obrada podataka o
orijentaciji pukotina. Na bazi toga
izvodi se razvrstavanje pukotina u
odgovarajue familije.
OPIS PUKOTINA PADNI UGAO
(
0
)
Vertikalne i subvertikalne 80 -90
Strmo nagnute 45 - 80
Kose 35 - 45
Blago nagnute 10 - 35
Horizontalne i
subhorizontalne
0 - 10
129
Prema padnom uglu pukotine se svrstavaju u nekoliko grupa. Kriterijumi
klasifikovanja su medjutim, kod raznih autora razliiti. Obino se izdvaja etiri ili pet klasa.
Tako npr. L.I.Neitadtova izdvaja pet klasa.
Da bi se mogao definisati oblik pukotine neophodno je odrediti i podruje
posmatranja. Najee se pod oblikom (ili zatalasanou) pukotine podrazumeva oblik
njene povrine u m-Dm podruju, a pod hrapavou pukotine oblik njene povrine u mm-
cm podruju. esto se na otkrivenim povrinama vidi samo trasa pukotine tj. njen presek sa
povrinom stenske mase. U takvim sluajevima oblik i hrapavost povrine predstavljeni su
na osnovu izgleda trase.
Sl.7.3. Poloaj osnovnih kinematskih grupa pukotina u odnosu na pravce glavnih napona, na
blok dijagramu (a) i na projekciji lopte (b); (1 - tenzione pukotine, 2 - pukotine smicanja, 3
- relaksacione pukotine), M.Dimitrijevi, 1978.
Medjunarodna komisija za standardizaciju, drutva za mehaniku stena (ISRM), u
svojim preporukama za kvantitativni opis stenskih masa i njihovih diskontinuiteta je
predloila orijentacionu klasifikaciju, u uslovima terenskog rada, po kojoj se pukotine dele
na tri osnovne klase, a svaka klasa na tri podklase (Tablica br.7.3.). Klase se izdvajaju na
osnovu oblika - zatalasanosti pukotine (m - podruje posmatranja), a podklase na osnovu
njihove hrapavosti (cm - podruje posmatranja).
Oblik, odnosno hrapavost pukotine ima izvanredno veliki uticaj na vrstou na
smicanje du pukotine pa je to i razlog to je hrapavost detaljno izuavana od strane
velikog broja autora Barton N. i dr. U tom smislu definisan je i iroko se primenjuje pojam
koeficijenta hrapavosti pukotina (JRC), kao parametar koji zavisi od trenja du pukotine,
efektivnog normalnog napona pri kome dolazi do klizanja i ugla rezidualnog trenja.
Pod dimenzijama pukotine podrazumeva se duina i irina. Duina pukotine
je najvee pravolinijsko rastojanje izmedju dva kraja pukotine, mereno po njenoj
povrini. Ako joj povrina nije otkrivena onda se njena duina odredjuje na osnovu
duine njene trase.
130
Tablica br.7.3.: Klasifikacija pukotina
KLASA PODKLAS
A
SHEMATSKI PRIKAZ
Ravne I

Stepen-
iaste
Ravne II
Glatke III
Rapave IV
Zatala-
sane
Ravne V
Glatke VI
Rapave VII
Ravne Ravne VIII
Glatke IX
irina pukotine je normalno rastojanje izmedju dva bloka stenske mase koji su
pukotinom razdvojeni. Pri tome mogue je razlikovati ukupnu irinu pukotine (otvor i
ispunu) i irinu otvora pukotine (samo otvor, bez ispune). S obzirom da se irina jedne iste
pukotine u podruju ispitivanja moe znatno menjati ona se meri na veem broju mesta, a
kao merodavne usvajaju srednje vrednosti.
Pri ispitivanju ispune pukotine odredjuje se njena debljina (ekstremne i srednje
vrednosti, slino kao i kod debljine pukotine), mineralni i granulometrijski sastav, stepen
izmenjenosti, vrstoa i stepen vlanosti ispune.
Tablica br.7.4.: Klasifikacija pukotina prema njihovoj irini
KLASA PODKLASA IRINA
Vrlo male <0,10 mm
Zatvorene pukotine Male 0,10 - 0,25 mm
Delimino otvorene 0,25 - 0,50 mm
Otvorene 0,50 - 2,50 mm
Zjapee pukotine Srednje iroke 2,50 - 5,00 mm
iroke 5,00 10,0 mm
Vrlo iroke 1,0 - 10,00 cm
Otvorene pukotine Izvanredno iroke 10,0 - 100,0 cm
Kaverne > 1 m
vrstoa zidova pukotine tj. blokova koji su razdvojeni pukotinom moe se,
pogotovo sa geotehnikog gledita, smatrati svojstvom pukotine, s obzirom da stenska
masa uz zidove pukotina moe biti veoma intenzivno izmenjena. Takve izmene stenske
131
mase mogu nastati pod uticajem povrinskih agensa (uticaj vazduha, vlage, temeperaturnih
promena, mraza, bilja i dr.) i dejstvom hidrotermalnih voda i gasova.
vrstoa stenske mase na zidovima pukotine procenjuje se kvalitativno prema
postojeim klasifikacijama ili se odredjuje kvantitativno tzv. Schmidt-ovim ekiem. Na
osnovu takvog opita, po Muller-u, odredjuje se vrstoa na pritisak zidova pukotine (JCS).
logJCS=0,0008r+1,01
gde su:
- srednja zapreminska teina materijala zidova pukotine;
r - broj odbijanja - veliina odskoka Schmidt-ovim ekiem.
Parametri familije pukotina
Osnovno obeleje familije pukotina je gustina pukotina. Najee, u realnim
prirodnim uslovima, rastojanja nisu konstantne veliine, ve su promenljive. Zbog toga
treba odrediti srednje vrednosti parametara pojedinih pukotina i stepen promenljivosti tih
vrednosti. To se postie ispitivanjima isucalosti na datom podruju, na svim izdancima ili
na odabranim, u jednoj ili vie buotina, ili na neki drugi nain i statistikom obradom
prikupljenih podataka.
Osnovne karakteristike familije pukotina su:
- geneza pukotina odgovarajue familije,
- prosena orijentaciju pukotina date familije,
- najei oblik pukotine,
- prosene dimenzije pukotina,
- prosena gustina pukotina ili proseno normalno rastojanje
- vrste i karakteristike pukotinskih ispuna za odgovarajuu familiju.
Prosene vrednosti elemenata pada pukotina jedne familije, najee se dobijaju
statistikom obradom podataka koji su mereni na terenu (redje obradom podataka merenja
na snimcima). Statistika obrada se vri izradom konturnih dijagrama na projekciji lopte
(Sl.7.4.). Za prosenu vrednost orijentacije familije usvaja se centar polja maksimalne
gustine na dijagramu.
Stepen rasipanja podataka o orijentaciji moe se oceniti na osnovu oblika i
vrednosti izolinija gustine. Za reavanje geotehnikih problema, veoma je vaan stepen
rasipanja podataka oko statistikog maksimuma. Na primer, ako se mogunost loma stenske
mase du pukotina prognozira na osnovu statistikih tj. najeih vrednosti prostorne
orijentacije, onda uvek postoji odredjena verovatnoa da do loma dodje i du pukotina ija
se orijentacija moe znatno razlikovati od usvojene srednje vrednosti. Pri proraunu
stabilnosti za sluaj smicanja du takvih pukotina, moe se dobiti faktor sigurnosti koji se
bitno ralikuje od faktora sigurnosti koji je dobijen za proraun koji ukljuuje smicanje du
pukotina prosene orijentacije.
132
Sl.7.4. Prikaz pukotina na Schmidtovim dijagramima, po V.Vujaniu
Najei oblik, prosene dimenzije, vrste i karakteristike pukotinskih ispuna za
odgovarajuu familiju, odredjuju se na isti nain kao i za pojedine pukotine, s tim to se
srednje, prosene ili najee vrednosti utvrdjuju metodama matematike statistike.
Gustina pukotina, ili proseno rastojanje susednih pukotina unutar jedne familije,
karakteristino je obeleje familije.
Pod gustinom pukotina jedne familije, podrazumeva se broj pukotina te familije
na jedinicu duine u pravcu upravnom na ravni pukotina. Broj pukotina jedne familije na
jedinicu duine, mereno u bilo kom pravcu, naziva se uestalost pukotina. U strunoj
literaturi se medjutim, mogu nai i drugi
termini za navedene pojmove.
Rastojanje medju pukotinama
unutar jedne familije (koje odgovara
recipronoj vrednsoti uestalosti pukotina)
meri se na otkrivenim povrinama. Jedino
ako je takva povrina upravna na prosean
pravac pruanja pukotina date familije,
moemo meriti normalna rastojanja medju
susednim pukotinama, odmeravajui
upravno na trase pukotina. Ako to nije
sluaj proseno normalno rastojanje (m)
sraunava se na osnovu obrasca:
133
Sl. 7.6. Inenjerskogeoloki profil terena
po parametru ispucalosti
m=m
p
sin
gde su:
m
p
- proseno rastojanje mereno upravno na trasu pukotina;
- ugao izmedju pravca profila i prosenog pravca pruanja pukotina pri emu je:
n
n
m ....
2
m
1
m
n
n
1
i
m
m
+ + +

7.2.3. Parametri ispucalosti stenenske mase

Stenska masa je najee ispucala tako da su u njoj prisutne pukotine odredjenih
familija i sluajne pukotine. Pojam ispucalosti se esto poistoveuje sa sistemom pukotina.
Osnovni pokazatelji ispucalosti stenske mase su:
- broj zastupljenih familija odgovarajuih karakteristika,
- pojave pojedinanih (nepenetrativnih) pukotina,
- medjusobni prostorni odnosi pojedinih familija,
- ukupna brojnost (uestalost) svih pukotina u sistemu.
Sistem pukotina je, slino familiji, u potpunosti definisan samo onda kada se pored
navedenih parametara, utvrde i svi parametri pojedinih familija i pojedinanih pukotina,
koje grade taj sistem.
Broj familija pukotina i pojave pojedinanih pukotina utvrdjuje se detaljnim
pregledom i merenjima na licu mesta (kartiranjem: izdanaka, iskopa, jezgra istranih
buotina) i statistikom obradom podataka. Pri tome je neophodno da se uzorak za
statistiku analizu odnosi na podruje koje je priblino homogeno po karakteristikama
ispucalosti. Ukoliko se medjutim, pri formiranju uzorka o ovome ne vodi rauna, na
dijagramu moe doi do deliminog preklapanja podataka razliitih familija pa se dobija
pogrena slika o sistemu pukotina (tj. o broju i orijentaciji pojedinih familija).
Broj familija pukotina u stenskoj masi je najvaniji pokazatelj sistema pukotina sa
geotehnikog stanovita. On u znatnoj meri predodredjuje nain pojavljivanja, mehaniko
ponaanje i upotrebljivost stenske mase kao gradjevinskog materijala. Tako npr. broj
zastupljenih familija, ne samo da utie na to da li e u nekoj kosini doi do pojave
nestabilnosti, ve bitno utie i na obim, vrstu i karakter takvih pojava (E.Hoeck, J.Bray).
Prema broju familija i pojedinanih pukotina u stenskoj masi, Komisija za
standardizaciju laboratorijskih i terenskih opita ISRM, preporuuje sledeu kategorizaciju
stenskih masa:
I - masivna stenska masa-retke sluajne pukotine,
II - jedna familija pukotina,
III - jedna familija i sluajne pukotine,
IV - dve familije pukotina,
V - dve familije i sluajne pukotine,
VI - tri familije pukotina,
VII - tri familije i sluajne pukotine,
VIII - etiri ili vie familija pukotina,
IX - smrvljena stenska masa.
134
Tablica br.7.5.: Klase stena prema broju monolita
KLASA OPIS
STENSKE
MASE
BROJ
MONOLITA
NA 1 m
2
I Ispucala 2 -5
II Polomljena 5 -10
III Zdrobljena 10 -20
IV Smrvljena > 20
Vee pojedinane rasedne zone, koje obino presecaju ceo istrani prostor,
posebno se istrauju. U njima je stenska masa, po pravilu, najintenzivnije smrvljena-
tektonizirana.
Medjusobni prostorni odnosi pukotina razliitih familija su takodje bitno svojstvo
sistema pukotina. Tako medjusobni prostorni raspored i orijentacija pukotina razliitih
familija esto predodredjuju pojavu odgovarajue deformacije stenske mase, s obzirom na
to da su retke deformacije do kojih dolazi uz aktivno uee pukotina samo jedne familije.
Znatno ee se deformacija obavlja po konjugovanom sistemu dve ili vie familija
pukotina, pri emu je njihov medjusobni prostorni odnos od velikog znaaja.
Broj familija, njihov raspored, gustina i duina pukotina predodredjuju stepen
ralanjenosti stenske mase, karakter i vrstou veza medju pojedinim monolitima.
Brojnost pukotina koje ine odgovarajui sistem moe da se definie razliitim
pokazateljima. Zavisno od toga da li se odgovarajui parametar odnosi na jedan pravac u
stenskoj masi, na povrinu ili ravan proizvoljne orijentacije, ili na zapreminu stenske mase,
razlikuju se: linijski, povrinski i zapreminski parametri.
Linijski modul ispucalosti predstavlja broj pukotina na jedan metar duine.
Nedostatak linijskih parametara ispucalosti je ba injenica da se oni odnose
iskljuivo na jedan pravac u stenskoj masi. Kako su stenske mase u pogledu parametara
ispucalosti po pravilu anizotropne, to i vrednosti linijskih parametara ispucalosti bitno
zavise od pravaca u kome se mere. Zbog toga taj parametar, u velikom broju sluajeva, ne
moe realno predstavljati ispucalost stenske mase.
Koeficijenata pukotinske poroznosti predstavlja procentualnu povrinu svih
pukotina koje presecaju 1 m
2
ispitivanog profila (L.I.Neitadtova).
Slino linearnim parametrima i povrinski parametri sistema pukotina imaju jedan
bitan nedostatak. Naime, vrednost povrinskih parametara bitno su zavisne od orijentacije
profila na kome se vri merenje. Zbog toga se, uvek kada je to mogue, ispitivanja vre na
tri uzajamno upravna pravca, a kao karakteristika stenske mase usvaja se srednja vrednost
tako dobijenog parametra.
Zapreminski parametri ispucalosti su bolji reprezenti ispucalosti nego linijski i
povrinski. Razlog tome je u injenici da oni nisu zavisni od orijentacije pravca ili profila u
kome se mere. Definisanjem i metodikom utvrdjivanja zapreminskih parametara bavili su
se brojni istraivai. Neki su dali predloge definisanja zapreminskih parametara tako to se
predpostavi da ono to se vidi na nekoj karakteristinoj povrini je ujedno i reprezent nekog
zapreminskog elementa. Ipak, znaajniji su predlozi da reprezenti zapreminskih parametara
budu zapremine prisutnih pukotina u jedininoj zapremini stenske mase. Najprihvatljiviji, u
praksi, je parametar veliine blokova omedjenih pukotinama. Kada su precizirane realne
veliine blokova, njihovi oblici i medjusobni odnosi, mogue je u bilo koju analizu uzeti
realne prirodne elemente, a ne generalizovane, uoptene.
Stepen i nain ispucalosti
stenskih masa
Tablica br.7.4.: Klase stena prema
pukotinskoj poroznosti
KLASA PUKOTINSKA
POROZNOST

( % )
Slabo ispucale < 2
Srednje ispucale 2 - 5
Jako ispucale 5 - 10
Vrlo jako
ispucale
> 10
135
Stepen ispucalosti stenske mase pokazuje do kog stepena je ona ispucala ili
izdeljena pukotinama. Moe se izraziti na dva naina:
uestalou pukotina u stenskoj masi (uestalost pukotina u odredjenom
pravcu, srednja gustina pukotina, zapreminska gustina pukotina, koeficijent
veliinom monolita koji omedjuju pukotine.
Nain ispucalosti stenske mase pokazuje kako je ona ispucala, izdeljena. Takodje,
moe se izraziti na dva naina:
medjusobnim prostornim rasporedom pukotina,
oblikom monolita koji omedjuju pukotine.
Dimenzije bloka - monolita koji omedjuju pukotine, predodredjene su: brojem
familija, rastojanjem i duinama pukotina u pojedinim familijama. Oblik bloka zavisi od
broja familija, njihove orijentacije i rastojanja susednih pukotina u pojedinim familijama.
A.M.Gurev smatra izdeljenost mase u blokove najvanijom karakteristikom
ispucalosti. On je predlaio korienje pojma srednje izdeljenosti pod kojim podrazumeva
srednju razmeru bloka (dm
3
) koji se moe dobiti iz 1 m
3
stenske mase.
M.V.Rac i S.N.erniev, su predloili sledei obrazac za sraunavanje veliine
bloka (V
b
), za sluaj veeg broja familija pukotina:
3
3
5
m
3
m
2
m
1
m
1 3
4
m
3
m
2
m
1
m
1
3
m
2
m
1
m
b
V

,
_

,
_

+

+

gde su:
V
b
- Veliina bloka stenske mase
m
1
, m
2
, m
3
- rastojanje izmedju susednih pukotina tri najbolje izraene familije,
m
4
, m
5
, - rastojanje izmedju susednih pukotina slabije izraenih familija.
Isti autori su na osnovu veliine ukupne pukotinske poroznosti i gustine pukotina
izvrili klasifikaciju stenskih masa na 16 klasa (Tablica br.7.6.). Korelacije radi, u toj tablici
su date i prognozne vrednosti koeficijenta filtracije i odnosa modula deformacija merenog
na monolitnom (Em) uzorku i u stenskoj masi (Es).
Svi napred navedeni parametri ispucalosti stenskih masa (ukljuujui parametre
pojedinih pukotina, familija i sistema pukotina) zasnivaju se na neposrednom ispitivanju
pukotina i prikupljanju odgovarajuih podataka o njima.
Tablica br.7.6.:Klase stenske mase, prema gustini i pukotinskoj poroznosti.
KLASE STENSKE MASE ZAVISNO OD GUSTINE
PUKOTINA
PUKOTINSKA Vrlo retka
300-100
Retka
100-30
Gusta
30-10
Vrslo gusta
10-3
E
E
m
s
POROZNOST
(%)
Kla
sa
K
m/s
Kla
sa
K
m/s
Kla
sa
K
m/s
Klasa K
m/s
mala
5
136
0,1-0,3 A-1 10
-1
A-2 10
-2
A-3 10
-3
A-4 10
-4
2
srednja
0,3-1,0 B-1
510
0
B-2 10
-2
B-3
5
10
-2
B-4 10
-2
6
velika
1,0-3,0 C-1 10
2
C-2 10
1
C-3
5
10
0
C-4 10
-1
20
Vrlo velika
> 3,0 D-1 + D-2
5
10
2
D-3
5
10
1
D-4 10
1
60
K -koeficijent filtracije (m/s);
+ oznaava u tablici da klasu D-1 karakterie turbulentno kretanje vode;
Em/Es

- odnos modula deformacija monolita i stenske mase.
D.Deere, Louis i Hansagi, predloili su da se kao stepen ispucalosti stenske mase
koristi modifikovani procenat jezgra iz istrane buotine (RQD). Parametar RQD (Rock
Quality Designation) predstavlja procentualni odnos svih komada jezgra (kernova) stene, iz
istrane buotine koji su dui od 10 cm i duine buotine. Ako se precizira u nekom delu
buotine, nekom intervalu, onda se on odnosi na taj deo buotine. RQD je uveliko
primenjivan u praksi. I on ima evidentne nedostatke, a u bitnom oni proistiu iz toga to
reprezentuje izdeljenost stenske mase u pravcu buotine i to je za granicu od 10 cm uzeta
veliina koja moe biti diskutabilna. Naime, kada bi sve duine kernova (teoretski) bile
samo 11 cm vrednost parametra bi bila maksimalna 100, a kada bi kernovi bili 9 cm
vrednost RQD bi bila 0.
B.Kujundi, pod stepenom oteenosti stenske mase podrazumeva odnos brzina
elastinih longitudinalnih talasa u monolitnom delu stene i stenskoj masi.
Franklin je takodje predloio da se kao stepen ispucalosti stenske mase, odredjen
na jezgru iz istranih buotina, koristi proseno rastojanje, odnosno prosena duina
komada jezgra za koje se predpostavlja da su izdeljeni pukotinama, a ne vetaki slomljeni
tokom buenja ili vadjenja.
Posebno detaljno ispucalou vrstovezanih stenskih masa se bavio P. Lokin. On
je predloio originalni postupak kojim se anizotropija ispucalosti stenske mase vri na
osnovu duine kernova ispucale stenske mase (Sl. 7.6.).
137
Sl.7.6. Dijagram ispucalosti za promenljive vrednosti srednjih duina komada jezgra, po
P.Lokinu
7.2.4. Direktna i posredna ispitivanja ispucalosti stenskih masa
Ispitivanja ispucalosti, naroito vrstovezanih stenskih masa, je sa geotehnikog
stanovita vrlo vano. Naime, bitna svojstva stenskih masa koja presudno utiu na uslove
izgradnje skoro svih objekata upravo zavise od ispucalosti stenske mase.
Ispucalost u poluvezanim stenama je takodje od velikog znaaja, ali je njegovom
izuavanju do sada pridavana manja panja. Dva su bitna razloga koja su uticala na to. Prvi
proizilazi iz injenice da je ispucalost u tim stenama daleko tee ispitivati, nego to je to
sluaj kad su u pitanju vrste stene. Ustvari nema velikih otkrivenih izdanaka tih stena na
povrini terena, koji bi bili dostupni detaljnim pregledima, kakvi su esti sluajevi kod
vrstih stena. Kad se otkrivene povrine (iskopi) u tim stenama i izvedu, moraju se iz
bezbednosnih razloga brzo zatititi (podgradom, obzidom, potporom i dr.) tako da opet
postaju nedostupne. Drugi razlog je u tome da karakteristike ispucalosti ne menjaju
radikalno deformabilna i otporna svojstva stenskih masa, kakav je sluaj kod vrstih stena.
Radi ilustracije samo, koliko ispucalost i u poluvezanim stenama moe biti presudna u
reenju praktinih problema, naveden je primer da parametri optornosti na smicanje du
klizne ravni su znaajno niih vrednosti nego u masi kliznog tela. Klizna ravan se moe
smatati kao specijalan sluaj diskontinualnosti.
138
Ispitivanje ispucalosti u vrstim stenama se moe izvoditi:
- na otkrivenim povrinama, dostupnim direktnom osmatranju i odredjenim
merenjima;
- direktnim osmatranjima i merenjima na kernovima-uzorcima jezgra koje je
nabueno u toku buenja;
- na zidovima buotina, posredno fotokamerama, periskopima i drugim tehnikama
snimanja zidova;
- posrednim metodama ispitivanja; npr. na osnovu vodopropustljivosti stenske
mase pri utiskivanju vode u nju; na osnovu brzina kretanja elastinih talasa kroz monolitne
delove i uporedjujui to sa brzinom kretanja talasa kroz stensku mase u terenu.
Sl.7.7. Trase pukotina: na situacionoj osnovi (a) i na profilu galerije (b)
Sve povrine na kojima su stenske mase otkrivene, bez glinovito-peskovito-
drobinske ili druge raspadine, pruaju dosta dobre mogunosti za detaljna ispitivanja
ispucalosti stenske mase. Takve su povrine: izdanci stena; povrine iskopa: u tunelima;
podzemnim ispitnim i drugim galerijama; zaseci; useci; istrane raskrivke; istrane jame,
okna i dr. Na svim takvim dostupnim povrinama pukotine se jasno i markantno istiu, dele
stensku masu. Preostaje da se dovoljno kvalitetno utvrde svi relevantni podaci o svakoj
pukotini pojedinano, da se genetski i po drugim kriterijumima dovoljno pouzdano ralane
u toku rada na licu mesta. Prikupljeni podaci e se nadalje, u postupku kabinetske obrade,
sistematizovati i obraditi tako da se time dobiju podaci o familijama pukotina i ispucalosti
uopte.
Vrlo esto, zahvaljujui tome to je najee ispitivanjima dostupno jezgro
istranih buotina, vre se ispitivanja pukotina upravo na jezgru. Neophodno je naglasiti da
je ispucalost tako definisana, mnogo manje precizna u odnosu na direktno merenje na
otkrivenim povrinama, uprkos injenici da se pukotine direktno osmatraju i mere odredjeni
njihovi elementi. Razlog je u injenici da se jezgro, ipak, dobija u komadima-kernovima, da
je po pravilu neorijentisano, zna se pravac buenja ali ne i zaokrenutost jezgra u odnosu na
prvobitni poloaj koji je zauzimalo u terenu. Osim toga, jezgro moe biti nekvalitetno,
oteeno, pri procesu izvodjenja buenja, to nadalje oteava ili potpuno iskljuuje
mogunost ispitivanja pukotina. U nekim povoljnim sluajevima, kao npr. kada je poznata
139
orijentacija slojevitosti mogue je preciznije ispitivati i ispucalost, jer se pukotine mogu
orijentisati u odnosu na slojne povrine.
Jo tee je donositi precizne zakljuke o ispucalosti stenske mase na bazi
indirektnih metoda ispitivanja. Medjutim, vrlo esto su i takvi podaci korisni.
140
8. INENJERSKA HIDROGEOLOGIJA
8.1. Opti deo
Hidrogeologija je nauna oblast geologije, sa nekoliko ue specijalizovanih
disciplina, koje sa teorijskog i praktinog stanovita izuavaju podzemne vode. Medju
njiima su najznaajnije: opta hidrogeologija; dinamika podzemnih voda; hidrohemija;
meliorativna hidrogeologija; paleohidrogeologija i dr.
Opta hidrogeologija se, uglavnom, bavi izuavanjem prirodne geoloke sredine, u
kojoj se vri akumulacija podzemnih voda, prostornim rasporedom vodoprijemnih i
vodonepropusnih stenskih masa kao i njihovim medjuodnosima, izuavanjem propusnosti
stenskih masa i dr.
Dinamika podzemnih voda se bavi izuavanjem i definisanjem uslova kretanja
podazemnih voda. Radi to boljeg definisanja tog procesa, neophodno je dovoljno tano
utvrditi: geometrijske elemente vodonosne i izolatorske sredine; pravce kretanja podzemne
vode; stanje i promene pijezometarskih pritisaka; uslove prihranjivanja i pranjenja
akumuliranih podzemnih voda i dr.
Hidrogeohemija je nauna disciplina koja izuava: opti hemijski sastav
podzemnih voda, interakcijsko delovanje podzemne vode i mineralne materije u kojoj je
voda akumulirana ili kroz koju protie, hemijski sastav podzemnih voda sa stanovita
uslova korienja podzemnih voda, agresivno dejstvo podzemnih voda na gradjevinske
materijale i dr.
Meliorativna hidrogeologija je deo hidrogeologije koji izuava praktine aspekte
meliorativnih radova, kako u procesu navodnjavanja tako i odvodnjavanja odredjenih
poljoprivrednih i drugih povrina.
Paleohidrogeologija je disciplina koja izuava istoriju nastanka podzemne vode i
njene transformacije.
Primenjena hidrogeologija se bavi praktinim aspektima uticaja podzemnih voda u
oblastima: inenjerske geologije; hidrogeologije u vodosnabdevanju; rudnikoj
hidrogeologiji; meliorativnoj hidrogeologiji; hidrogeoseizmologiji; ekologiji; medicini; u
korienju hidrotermalne energije i dr.
U inenjerskoj geologiji skoro da nema oblasti u kojoj podzemna voda nema
uticaja, u obliku vezane ili slobodne vode, ili oba vida zbirno. U pojedinim sluajevima,
141
npr. kod crpljenja i zatite iskopa od vode vana je koliina vode i iznos snienja nivoa te
vode. U nekim drugim sluajevima, nisu vane koliine vode ili snieni nivoi, ve i to da i
izuzetno male koliine vode u velikoj meri doprinose izmeni svojstava stenske mase, npr.
izmeni karakteristika otpornosti na smicanje, poveanje lepljivosti, bubrenje, utiu na
uslove zbijanja podtla ili nasutog materijala i dr.
Sveukupne zastupljene vode uZemljinoj kori, na zemlji i atmosferi ine
hidrosferu. Prema F.P.Savarenskom hidrosfera se deli na nadzemnu i podzemnu. Koliina
voda u nadzemnoj hidrosferi odredjuje se relativno tano, za razliku od ostala dva dela. Po
proraunima M.I.Ljvovia, u delu zemljine kore do dubine 5 km, koliina podzemnih voda
iznosi oko 60.000.000 km
3
(tablica br.8.1.), a po F.A.Makarenku 86.000.000 km
3
.
Tablica br.8.1.: Voda u hidrosferi, vreme vodorazmene, po M.Ljvovi-u
Vode hidosfere Zapremina vode
(x 10
3
km
3
) (%)
Puna vodorazmena
(godina)
Okeani i mora 1370 323 93,96 2.600
Podzemne vode
U zoni aktivne
vodorazmene
(60.000)
4.000
(4.12)
0,27
(5.000)
330
Lednici 24.000 1.65 10.000
Jezera 280 0,019
Vlanost tla (85) (0,006) (0,9)
Para u atmosferi 14 0,001 0,027
Vode reka 1,2 0,0001 0,033
Ukupno hidrosfera 1.454.193 100 2.800
Iz tablice se vidi da najvea koliina vode ini okeane i mora, a da puna vodorazmena
ukazuje na to da je u pitanju vrlo sloeni proces kretanja vode: u vidu padavina iz
atmosfere, deliminog povrinskog oticaja i infiltracije, kretanja kroz stensku masu do
ponovnog izbijanja na povrinu terena, isparavanja i novog dospea u atmosferu.
Uobiajeno se taj proces kretanja vode u prirodi naziva hidroloki ciklus (Sl.8.1). Znaajne
koliine voda ulaze u sastav biosfere, a ima ih i u Kosmosu.
Sve vode ine ukupni bilans voda, a parcijalni delovi su samo deo sveukupnog
bilansa. Sa stanovita hidrogeologije, za bilans podzemnih voda su naroito znaajne
podzemne vode, ali i povrinske i druge, bez obzira na njihovo poreklo, koje infiltracijom u
poroznu sredinu postaju podzemne.
142
Sl.8.1 Shematski prikaz hidrolokog ciklusa
8.2. Vrste podzemnih voda u stenskim masama
Sve vrste vode, koje se nalaze uZemljinoj kori, tj. ispod povrine Zemlje, nazivaju
se zajednikim imenom podzemne vode. Praktino posmatrano, nema nijedne vrste stenske
mase koja u sebi ne sadri neki vid podzemne vode. Voda moe biti u sva tri agregatna
stanja, takodje moe biti sastavni deo nekih mineralnih vrsta. Posmatrano u vremenu i
prostoru, voda je podlona promenama, prelasku iz jednog u drugo agregatno stanje, iz
stanja fiziki vezanih mogue je u pojedinim uslovima da ista predje u uslove slobodnih
podzemnih voda, tj. odvija se konstantni prirodni proces krunog kretanja vode u prirodi.
Vezana podzemna voda se u stenskim masama nalazi u razliitim vidovima.
Moe biti sastavni deo mineralne vrste i to tako da se moe tano hemijski definisati. Osim
toga, voda se moe nalaziti na povrini mineralnih zrna, tako da sile privlaenja znatno
prevazilaze silu zemljine tee. Ba zbog toga to su te vode hemijski ili fiziki vezane za
mineralnu esticu iste ne podleu zakonima kretanja slobodnih podzemnih voda.
Hemijski vezane podzemne vode je akademik V.I. Vernadskij podelio na:
konstitucione, kristalizacione i zeolitne.
Konstituciona voda uestvuje u gradji nekih minerala i to u disociranom obliku
(OH)
-
, kao to su npr. bakrov mineral malahit CuCO
3
Cu(OH)
2
.
Kristalizaciona voda uestvuje u gradji kristalne reetke minerala i to u obliku
neutralnih molekula H
2
O, kao npr. mineral gips CaSO
4
2H
2
O i dr.
Zeolitna voda se nalazi u formi kristalizacione, stim to je broj molekula vode
promenljiv, varira u granicama od 1-8, moe se odstraniti iz minerala pri zagrevanju na
105-110
0
C.
Fiziki vezane podzemne vode se nalaze na povrini mineralnih zrna. Uglavnom
se tu zadravaju oko sitnih estica glline. Priroda im je takva da su uglavnom u vezi sa
elektrinim silama privlaenja, stim to su najjae veze na samom kontaktu sa glinovitom
esticom, a sa udaljavanjem od nje te sile slabe. Uglavnom, se razlikuju dve vrste vezane
143
vode ovog tipa: adsorpciona i opnena. Adsorpciona voda se nalazi neposredno oko estica,
dri se tu molekularno-elektrinim silama privlaenja i moe se odstraniti samo ako se
prevede u paro-gasovito stanje. Opnena voda obrazuje tanku opnu oko adsorpcione vode.
Njena debljina je vrlo mala, nekoliko mikrona, a u sluaju poveanja debljine preko
granice maksimalne, taj deo e podlegati zakonu gravitacionog kretanja slobodne
podzemne vode. estice opnene vode se mogu kretati od jedne do druge mineralne estice
u sluaju nejednakog gradijenta, razliite vlanosti i nejednake temperature. Kreu se od
estica sa veom vlanou prema onim kod kojih je vlanost manja. Kretanje je iz toplijih
u hladniji deo podruja. Kretanje izazivaju i razlike osmotskog pritiska i promenljiva
koncentracija soli.
Kapilarna voda se formira u pojedinim vrstama stena tek posle punog zasienja
pora fiziki vezanom vodom. Zapunjava sitne-kapilarne pore i uske-stisnute pukotine.
Kapilarna voda se obrazuje u nadizdanskoj zoni terena neposredno iznad izdani, ali i u
ostalom delu nadizdanske zone kad se zato steknu uslovi, ukljuujui i pripovrinski deo
terena u zoni aeracije kada su usled procednih padavinskih, ili drugih vidova vode,
zadovoljeni uslovi maksimalne molekularne vlanosti. U uslovima isuivanja u
laboratorijskim uslovima, takodje i u prirodnim uslovima, kapilarna voda
se lako moe odstraniti. Visina vodenog stuba kapilarne vode najvie zavisi od prirodne
sloenosti mineralnih zrna, medjusobnog rasporeda sitnih kapilarnih pora, poloaja stenske
mase u odnosu na potpuno vodozasienu stensku masu. Generalno posmatrano,
najosetljivije, sa najveim kapilarnim stubom, su glinovite stenske mase, a u stenama sa
makroporama kapilarne pojave su od manjeg znaaja i vezane su samo za pojedinane
tanke pore.
Sl. 8.2 Podyemne vode u profilu terena, po M.Maksimoviu
Voda u tvrdom agregatnom stanju-led, nalazi se u formi kristala, proslojaka, ili
nepravilnih malih nagomilaranja, u pojedinim rigoroznim uslovima debljina leda je i vie
desetina metara. Svakako da su najvee koliine leda u polarnim ledenim oblastima, ali i u
drugim podrujima zemlje gde su u pojedinim periodima godine veoma niske temperature.
U naim podrujima, bez obzira to je mrnjenje kratkog sezonskog karaktera, vodi se o
tome odgovarajua panja i prilagodjavaju projektna reenja tj. definie minimalna dubina
fundiranja temelja.
144
Voda u formi pare prisutna je u porama stenske mase. Iz vlanijih podruja
premeta se ka suvljim. Mogue je da se vri kondenzacija pare, pri emu ona prelazi u
vezanu ili slobodnu podzemnu vodu. Time se ostvaruje ravnotea sa drugim vidovima
podzemne vode, takodje i sa vlagom u vazduhu.
Slobodne podzemne vode su u tenom stanju i podlone kretanju: usled dejstva
sile gravitacije i gradijenta pritiska, a u manjem stepenu i pod dejstvom kapilarnih sila.
Zapunjavaju medjuzrnsku, pukotinsku i ostalu poroznost u stenskoj mase. Koliina
akumuliranih voda je direktno zavisna od: poroznosti stenske mase; zapremine akviferske
sredine i njenih geometrijskih elemenata; od padavina, povrinskih ili drugih voda koje
mogu dospeti u vodonosnu sredinu. Podzemna voda moe biti tako akumulirana da je
praktino u duem vremenskom periodu zarobljena, bez znaajnijeg iznosa kretanja, da je
praktino u stanju mirovanja. Mnogo ei su sluajevi da se ona nalazi u kretanju. Pri
kretanju podzemne vode mogu proticati kroz pore, ne remetei pri tome ni u kojoj formi
mineralnu materiju. Kod nevezanih stenskih masa, neophodan uslov za to je da je brzina
kretanja mala, da je laminarni tok, a osim toga da je mineralni sastav sredine takav da nije
podloan procesima rastvaranja u vodi. Ako to nije sluaj, moe pod odredjenim uslovima
doi do pomeranja sitnih mineralnih estica, ili se u sluaju rastvorljive stenske mase pore
mogu uveavati.
8.3. Hemijski sastav i agresivnost podzemne vode
Podzemnu vodu sa ( 99,8%) ini "obina" voda (H
2
O), sa molekularnom teinom
18. Po svom teinskom sastavu ona ima 11,11% vodonika i 88,89% kiseonika. Sa (0,2%) je
uee tzv "teke" vode, molekularne teine 19 i drugi njeni varijeteti.
Osim vodonika i kiseonika, u podzemnim vodama je do sada konstatovano uee
jo preko 60 elemenata Mendeljejevog periodnog sistema elemenata. Medjutim, svi se oni
nalaze kao primese u elementarnom stanju ili mnogo ee u obliku razliitih jedinjenja.
Njihova ukupna zastupljenost u podzemnim vodama je po pravilu mala, mada moe varirati
od desetak mg do 200 g/l vode.
Podzemna voda rastvara mineralnu materiju. Koliko e rastvorene mineralne
materije biti u vodi zavisi od duine vremenskog perioda u kom se podzemna voda
zadrava u terenu, od toga da li se radi o lako rastvorljivim mineralima iz grupe hlorida,
sulfata i karbonata, ili su u pitanju tee rastvorljivi minerali iz grupe silikata, oksida i dr.
Isto tako, rastvorljivost vrstih mineralnih supstanci je vea ako su podzemne vode u dodiru
sa ukupno posmatrano veom dodirnom povrinom mineralne materije nego ako su
povrine njihovog uzajamnog dejstva manje.
Hemijska aktivnost podzemnih voda je uslovljena koncentracijom vodonikovih
jona u njima - pH, tj. dekadnim logaritmom koncentracije vodonikovih jona u gram-
ekvivalentima na jedan litar vode, sa negativnim znakom.
pH=log (H
+
)
Hemijski iste podzemne vode, pri temperaturi 22
0
C u 10 000 000 litara sadre
disociranih svega 18 grama vode, odnosno 10
-7
jona vodonika ili jona (OH). Takve vode
imaju pH=7 i hemijski su neutralne (tablica br.8.2.). Veina izdanskih voda ima pH od 7,2
do 8. Za pie su najbolje podzemne vode kod kojih pH iznosi od 7-7,4.
145
Tablica br.8.2.: Klasifikacija voda prema pH
Naziv vode Jako kisele Slabo kisele Neutralne Bazne Jako alkalne
PH <5 5-7 7 >7 >9
Tvrdoa vode je uslovljena sadrajem rasrvorenih soli Ca, Mg i Na, ali redje i
sulfata, hlorida, fosfata, silikata i nitrata. Prema sadraju rastvorenih soli kallcijuma i
magenezijuma podzemne vode se, sa praktinog gledita dele na meke i tvrde. Mekim
vodama se nazivaju oen podzemne vode koje ne priinjavajuj smetnje prisustvom
rastvorenih sooi pri njihovoj upotrebi u svakodnevnom ivotu. Tvrde vode priinjavaju
razne tekoe pri njihovom korienju u domainstvu i industriji. Najznaajnije negativne
posledice su u tome to se stvara kamenac ili kotlovac (CaCO
3
) na zidovima: sudova,
kotlova, cevi i uredjaja u kojima se vri zagrevanje ili hladjenje tvrde vode.
Prema vrstama rastvorenih soli, ukupnim koliinama i mogunostima njihovog
odstranjivanja iz podzemnih vodaraslikuju se tri vrste tvrdoe podzemnih voda:
privremena, stalna i ukupna. Privremena tvrdoa podzemnih voda potie od lako
rastvorljivih soli (uglavnom hidrokarbonata Ca i Mg) koje se mogu iz njih lako odstraniti
kuvanjem ili dodavanjem CaO. Stalnu tvrdou podzemnim vodama daju sulfati, hloridi,
fosfati, silikati i nitrati veinom zemnoalkalnih metala. Stalna tvrdoa podzemnih voda se
ne moe lako odstraniti kuvanjem, kao to je to sluaj sa privremenom tvrdoom, ve se za
njeno odstranjivanje mora primeniti odgovarajui hemijski proces. Privremena i stalna
tvrdoa ine zajedno ukupnu tvrdou podzemnih voda.
Tvrdoa podzemnih voda se izraava odgovarajuim stepenima tvrdoe, koji u
raznim Zemljia ma imaju raziliite vrednosti. Nemaki stepen tvrdoe (
0
d), koji se kod nas
najee upotrebljava, odgovara rastvoru karbonatnih soli zemnoalkalnih metala, koji je sa
hemijskog gledita ekvivalentan rastvoru od 10 mg/l CaO ili 7,19 mg/l MgO. Jedan
francuski stepen tvrdoe odgovara rastvoru 10 mg/l CaCO
3
, a engleski stepen tvrdoe je
ekvivalentan rastvoru 10 mg CaCO
3
u 0,7 lit.
Za pie su najpovoljnije umereno tvrde vode (8-12
0
d),
mada ni tvrdje vode nisu kodljive po zdravlje ljudi.
Medjutim, tvrde vode pri upotrebi u domainstvu i
industriji stvaraju razne potekoe.
Agresivnost podzemnih voda predstavalja
njihovo svojstvo da negativno deluju na beton, elik i
neke vrste kamena. Takve vode stupaju u hemijske
reakcije sa navedenim gradjevinskim materijalom,
oteujui ih pri tome. Tako npr. pri dejstu voda sulfatne
agresivnosti, u betonu dolazi do kristalizacije
novoobrazovanih jedinjenja i kao rezultat poveanja
zapremine tih krsistala dolazi do oteenja u betonu.
Ugljokisela agresivnost se izraava u rastvaranju i ispiranju iz betona karbonatne
komponente cementa.
Agresivnost moe biti sledea:
1) Ugljokisela na koju utie rastvoreni CO
2
(mg/l). Sredina je slabo agresivna ako je
sadraj 25-30; srednje agresivna sa sadrajem 30-60 i jako agresivna sa sadrajem >60.
2) Karbonatna agresivnost na beton (kao rezultat dejstva mekih voda, odnosno voda sa
sadrajem HCO
3
manjim od 0,4-1,5 mg ekv/l),
Tablica br.8.3.: Klasifikacija
voda, prema F.Kluth-u
Vrsta vode Tvrdoa
0
d
Vrlo meke 0-4
Meke 4-8
Umereno
tvrde
8-12
Dosta tvrde 12-18
Tvrde 18-30
Vrlo tvrde >30
146
3) Optekiselinska agresivnost (karakteristina je za vode sa velikom koncentracijom jona
vodonika, odnosno sa vrednou pH: 5,5-6,5 slabo agresivna sredina; 4,5-5,5 srednje
agresivna; <4,5 jako agresivna.
4) Sulfatna agresivnost, zbog uticaja SO
4
jona (mg/l): slaba-200-600; srednja - 600-3000;
jaka sa sadrajem >3000. Za vrednosti 3000 treba upotrebljavati cemente koji su
sulfatno otporni.
5) Magnezijumska agresivnost (mg/l, jona Mg
2-
): slaba-100-300; srednja - 300-1500; jaka
>1500,
6) Kiseonina agresivnost (pod uticajem rastvorenog kiseonika u vodi, naroito u dodiru
sa metalnim kosntrukcijama),
7) Agresivnost amonijaka (izraena kod izrazitog prisustva otpadnih voda),
8) Agresivnost vode jakim bazama (voda sa visokim sadrajem alkalija),
9) Bakterijsku agresivnost vode uz formiranje H
2
S (dejsto otpadnih voda).
Agresivne sredine, po ukupnom sadraju soli (g/l) su: slabo agresivne 10-20;
srednje 20-50; jako agresivne >50.
Prema ukupnoj mineralizaciji, sadraju rastvorenih minerala i gasova, podzemne
vode mogu biti normalne, mineralne i rasoli. Normalne podzemne vode imaju ukupnu
mineralizaciju manju od 1 g/l, dok sa povienom mineralizacijom preko 1 g/l su mineralne
vode, gde mineralizacija moe da bude do 50 g/l. Vode sa mineralizacijom preko 50 g/l
nazivaju se rasoli. Mineralne podzemne vode sa poveanom temperaturom (preko 20
0
C)
nazivaju se termomineralnim.
8.4. Svojstva i klasifikacije akviferske i izolatorske sredine
Osnovni pojmovi
Slobodne podzemne vode zapunjavaju pore i kreu se pod dejstvom sile zemljine
tee. Zavisno od geometrije vodonosne sredine, uslova doticaja i oticaja iz nje, izvesna
koliina vode se moe akumulirati, zadravati izvesno vreme. Geoloki znaajne
akumulacije podzemnih voda ine izdani (Sl.8.3). Gornja povrina izdanskih voda
uobiajeno se naziva nivo podzemne vode i oznaava kao NPV. Podrazumeva se da se taj
nivo meri u odredjenim objektima za njegovo merenje-pijezometrima. Neposredno iznad
izdani, pod dejstvom kapilarnih sila, formira se kapilarni pojas. U plitkom povrinskom
delu terena, naroito se to odnosi na pedoloki-oranini deo, nalaze se podzemne vode u
razliitom obliku i sainjavaju rudinski pojas. Pored izdani koja ima relativno znaajne
rezerve podzemne vode, na Sl.8.3. je prikazana i tzv. lana izdan. U sutini i ona ima sve
elemente izdani, ali je jedino razlika u tome to ona nema vei znaaj, odnosno radi se o
maloj koliini akumulirane vode. Zavisno od uslova isparavanja, eventualno procedjivanja
vode iz nje u izdan koja se nalazi dublje, kao i uslova prihranjivanja, lana izdan u
pojedinim vremenskim delovima godine moe da nestane-presui.
147
Senske mase kroz koje se voda
praktino ne kree predstavljaju izolatore.
npr. glina, lapor i njima srodne stene. Za
razliku od njih velika veina stena ima pore
takvih veliina i medjusobne povezanosti da
se kroz njih voda moe slobodno kretati ili
akumulirati. To su akviferi, ili vodonosnici,
redje je u upotrebi termin kolektori. Zavisno
od koliine vode koja prihranjuje izdansku
zonu i filtracionih svojstava vodonosne sre-
dine, nivo oscilira na gore ili dole, do maksi-
malnog ili minimalnog NPV. Ta razlika
maksimalnog i minimalnog nivoa naziva se
reimom kolebanja izdani. Celokupna zona
u terenu, od NPV do po-vrine terena
sainjava nadizdansku zonu. Linije toka
podzemne vode su strujnice. Ekvi-
potencijalne linije ili linije jednakog pritiska
su hidoizohipse. One su upravne na linije
toka. Objekti u kojima se crpi podzemna
voda su bunari (bueni, kopani, reni, drenani). Situaciona osnova, bilo koje razmere, sa
izdvojenim litolokim vrstama stena, ili rejonima po nekom drugom hidrogeolokom
kriteriju i drugim hidrogeolokim oznakama koje su takodje oznaene na karti ini
hidrogeoloku kartu. Isti ti elementi koji su predstavljeni na presecima, bilo da su preseci
vertikalni ili nisu, ine hidrogeoloki profil. Za odredjene proraune, najee se koriste
hidrogeoloki parametri: poroznost, koeficijent filtracije, transmisibilnost, elastina i
gravitaciona vodoocednost, koeficijent nivoprovodnosti i pijezoprocodnosti.
Vodonosna i izolatorska sredina
Akviferi su stenske mase u kojima se akumulira slobodna podzemna voda i imaju
propusnost viestruko veu od okolnih stenskih masa. Izolatori su stenske mase koje imaju
znatno manju propousnost vode u odnosu na okolne. Prema tome, uoava se jasno
relativnost pojmova akvifera i izolatora, tj. u jednom sluaju ista stenska masa moe biti
akvifer, a u drugom izolator. Tako npr., pesak u odnosu na ljunak je izolator, a isti pesak u
odnosu na glinu je akvifer. Ipak, u praksi uobiajeno je za izvesne vrste stenskih masa da se
uvek podrazumeva da su one akviferi, a neke izolatori. Pesak i ljunak, bez prisustva
glinovite komponente, sa udelom frakcije zrna sitnijih od 0,2 mm ispod 10%, takodje i
karstifikovani krenjak i njima srodne stene su uvek akviferi. Glina, lapor i njima sline
stene, po poroznosti, su uvek izolatori.
U pogledu prostornog poloaja akviferske sredine, u odnosu na izolatorsku, u
prirodi se nalaze brojne kombinacije njihovih medjuodnosa (Sl. 8.4) Znaaj dobrog
poznavanja geometrijskih odnosa akviferske sredine, u odnosu na izolatorsku, umnogome
predodredjuje mnoge praktine aspekte reavanja brojnih problema koji su u vezi uslova i
mogunosti prihranjivanja izdani, takodje pranjenja izdani i snienja NPV u uslovima
148
Sl.8.3. Slobodne podzemne vode u
hidrogeolokom profilu tere-na; 1-glina-
izolator; 2-ljunak i pesak-vodonosna
sredina
eksploatacije. U odnosu na erozioni bazis, dno prirodne povrinske akumulacije vode, ili
vetake akumulacije, hidrogeoloki akviferi mogu biti visoki ili niski. I ova podela je
veoma bitna, jer ukazuje, pored ostalog, na to da podzemna voda visokog akvifera
prihranjuje povrinske vode, da u nekim uslovima moe u celini biti izdrenirana, dok u
uslovima niskog akvifera na uslove prihranjivanja i pranjenja u velikoj meri utiu i
povrinski akumulirane vode.
Sl.8.4. Tipovi hidrogeolokih akvifera: a) otvoreni; b) zatvoreni; c) delimino zatvoreni;
d) poluotvoren
Stenske mase koje imaju hidrogeoloku funkciju izolatora mogu biti neposredno
ispod akviferske sredine (u podini), iznad akvifera (u povlati) ili initi bone granice,
odnosno barijere. Uslovi sedimentacije, ili nain ispucalosti stenske mase, mogu
uslonjavati odnose akviferskih i izolatorskih hidrogeolokih sredina, tako da je esto
mogue imati sluajeve smenjivanja akviferskih i izolatorskih sredina. Posebno izraeno je
to u hidrogeolokim kompleksima, fliolikog tipa, gde se, po pravilu, u svakoj sekvenci
(grupi slojeva) nalazi bar po neki vodonosni sloj: pesak-pear, ljunak-konglomerat,
krenjak i dr.
149
Sl. 7.5. Poloaj akviferskih sredina u terenu;1-visoki; 2-niski; 3-duboki sa vodom pod
pritoiskm.
Izdani
Izdani su geoloki znaajne akumulacije slobodnih podzemnih voda. To znai da
im je rasprostiranje, odnosno koliina akumulirane vode, takva da je pri eksploataciji
znaajna. Podzemna voda moe zapunjavati ingergranularne pore ili pukotinsku poroznost.
U zavisnosti od toga, odnosno prema strukturnom tipu poroznosti izdani su podeljene na
zbijeni i razbijeni strukturni tip. Specifian tip poroznosti je u intenzivno karstifikovanim
stenskim masama, prevashodno krenjacima i dolomitima, pa se i izdani formirane u tim
stenama nazivaju izdanima u karstu. Sva tri navedena tipa izdani imaju svoje specifinosti.
Najbitnije u svemu je to da izdani formirane u medjuzrnskom tipu poroznosti praktino su u
kontinuitetu zastupljene u okviru date sredine. U svakoj buotini, ili drugim objektom,
kojima se udje u nju bez ikakvih problema e se registrovati i utvrditi nivo povrine te
izdani.
Izdan formirana u pukotinskom tipu poroznosti se moe smatrati istovetnom sa
izdani u medjuzrnskoj poroznosti, kada su pukotine veoma brojne, monolitni delovi
omedjeni pukotinama su sitni, kretanje vode je saglasno zakonu Darsija. Ako to nije sluaj,
hidrogeoloki uslovi u terenu postaju sloeniji. Tako npr. kada su pukotine u pojedinim
delovima terena pojedinane-sluajne, medjusobno nepovezane, podzemna voda moe
samo njih zapunjavati, a medjusobno voda iz tih sluajnih pukotina ne mora komunicirati.
Takvi sluajevi su vrlo retki, pa se za praktine potrebe uvek vri generalizacija tako da se i
ispucalim stenama NPV podrazumeva da je kontinualan u terenu (Sl.8.6.).
Prema hidraulikom mehanizmu izdani mogu biti slobodne i pod pritiskom (Sl.
8.7). Izdani pod pritiskom su podeljene na arteske i subarteske, zavisno od toga da li im je
pijezometarski pritisak iznad povrine terena ili nije. Izdani pod pritiskom se odlikuju time
da im je celokupna akviferska sredina, koja je izmedju podinskog i povlatnog izolatora, u
celini zapunjena vodom i ista deluje hidrostatikim pritiskom u svim pravcima ukljuujui
pri tom i delovanje na gornju graninu povrinu izmedju kolektora i izolatora.
150
Sl. 8.6. Strukturni tipovi izdani: slobodna u pesku; razbijena u krenjaku
Slobodna izdan je karakteristina po tome to NPV moe slobodno varirati od
minimalne do maksimalne vrednosti, tako da akviferska sredina nije u celini nikada
zapunjena vodom. Zbog toga i u uslovima postojanja povlatnog izolatora, podzemna voda
slobodne izdani ne vri nikakav hidrostatiki piritisak na njega.
Prema udaljenosti bonih granica-izolatora u odnosu na akvifer izdani mogu biti:
beskonanog prostranstva; poluogranienog i ogranienog. To u sutini znai da, npr. kod
izdani beskonanog prostranstva, crpljenje u posmatranoj taki nema nikakvog uticaja na
granicama izdani.
Voda koja dotie u izdan istu prihranjuje, a kada iz nje istie tada je prazni.
Najei vidovi hranjenja izdani su infiltracijom atmosferskih voda, potom iz povrinskih
voda: iz reka, jezera, mora, okeana, zavisno od povezanosti vodonosnika i tih voda. esto
se u prirodi susree obrnut proces, tj. da se izdanske vode prazne tako to istiu u
povrinske. Osim navedenih mogunosti, prihranjivanje izdani moe biti u vidu doticaja iz
dubljih izdani, oslobadjanjem voda pri procesu konsolidacije i dijagenetskog ovravanja
sedimenata. Pranjenje izdani moe biti prirodnim putem, na izvorima, ili vetakim putem:
bunarima, iglofiltrima, u otvorenom iskopu ili na neki drugi nain.
Sl.8.7. Tipovi izdani prema hidraulikom mehanizmu NPV1 nivo slobodne izdani; NPV2 nivo
subarteske izdani, NPV3 nivo arteske izdani; P-1 pijezometar
151
8.5. Hidrogeoloki parametri
Poroznost
Poroznost je svojstvo stenske mase da poseduje odredjene pore. One mogu nastati
kad i sama stenska masa, kada se nazivaju singenetske. U sluaju da su pore nastale
naknadno: odredjenim procesima rastvaranja stenske mase; procesima iznoenja sitnijih
frakcija; rocesima mehanikog lomljenja usled prekoraenja vrstoe stene, tada je
novonastala poroznost postgenetska. Ovo fiziko svojstvo stenske mase je detaljnije
opisano u poglavlju fiziko-mehanika svojstva stena.
U hidrogeolokom smislu, pogotovu sa stanovita izuavanja slobodnih
podzemnih voda, poroznost je znaajna, jer ista presudno utie na koliinu slobodnih voda
koje su akumulirane u datoj sredini. Osim toga to svojstvo, odnosno veliina, oblik, i nain
povezanosti pora opredeljuje uslove kretanja slobodnih podzemnih voda, bilo da se radi o
slobodnom isticaju, bilo da se radi o mogunostima vodosnabdevanja, ili zatiti temeljnih
iskopa.
U pogledu veliina pora, tj. njihovom poprenog preseka, u hidrogeologiji je
uobiajena podela pora na: superkapilarne-sa veliinom pora >0,5 mm; kapilarne sa
prenikom pora od 0,5-0,0002 mm i subkapilarne sa veliinom pora < od 0,0002 mm.
Praktino posmatrano slobodne podzemne vode su akumulirane samo u superkapilarnim
porama. Uticaj zidova na hidrodinamike procese kretanja podzemnih voda je minimalan.
Za razliku od superkapilarnih pora i njihovog znaaja za slobodno kretanje podzemnih
voda, subkapilarne i kapilarne pore su od izrazito velikog znaaja za procese koji su u vezi
sa vezanim podzemnim vodama.
Propusnost
Propusnost stena i stenskih masa je svojstvo da su one izgradjene tako da kroz
njih mogu da prolaze: slobodna podzemna voda, neki drugi fluid, ili gasovi. U
hidrogeologiji, naroito u dinamici podzemnih voda, pod ovim svojstvom se razmatra
kretanje slobodnih podzemnih voda, koje se kreu pod dejstvom unutranjih i spoljanjih
sila. Unutranje sile su posledica razliitih pijezometarskih pritisaka, a spoljanje nastaju
dejstvom sile zemljine tee.
Zakonitost kretanja vode kroz vodopropusnosnu stensku masu utvrdio je Francuski inenjer
Henry Darcy-a. On je eksperimentalno, 1856.g.,na bazi svojih ispitivanja protoka vode kroz
cev zapunjenu peskom, odredjenog poprenog preseka, u koju su bile ugradjene
pijezometarske cevi (P-1-2) za merenje nivoa vode (Sl. 8.8) utvrdio zakon filtracije, koji je
poznat kao Darsijev zakon. Isti predstavlja jedan od osnovnih zakona kretanja podzemnih
voda, a koeficijent filtracije osnovni parametar koji definie filtraciju podzemnih voda.
152
Sl.8.8. Shematski prikaz ogleda Darsija
Darsi je eksperiment ponavljao, tako to je cev punio peskom razliite granulacije.
Utvrdio je da je pri sporom kretanju-strujanju vode protok direktno proporcionalan gubitku
pijezometarske visine (H1 - H2), odnosno da je
I K A Q
gde su:
Q-koliina vode koja se filtrira kroz stenu u jedinici vremena (m
3
),
A-povrina poprenog profila vodonosnog sloja (m
2
),
v-brzina filtracije vode (m/s),
K-koeficijent filtracije (m/s),
I-hidrauliki gradijent L / H I
u - porni pritisak vode
Darsijeva brzina je:
I K
A
Q
v
Kod turbulentnog kretanja vode, gubitak visine proporcionalan je kvadratu brzine,
pri emu je brzina
I K v
Ako se vrednost brzine uvrsti u formulu proticaja tada je:
I KA Q
Vrednosti koeficijenta filtracije najvie zavise od karakteristika pora, njihove
medjusobne povezanosti, merodvanog prenika karakteristinih pora. Delimino pojedine
pore mogu biti zapunjene sitnijim odlomcima ili zrnima i to od iste ili neke druge vrste
stene. Taj sitnozrniji materijal moe biti singenetskog porekla, nastao kad i sama stena, ili
153
postgenetski, odnosno unet u prostor pore naknadnim procesima koji se dogadjaju u terenu.
Poroznost moe biti u toku vremena smanjena i usled drugih procesa, npr. usled oblaganja
zidova pora nekom mineralnom materijom, procesima dijageneze, konsolidacije,
kolmiranja i dr. Stoga je i vrednost koeficijenta filtracije promenljiva veliina, ak i za
jednu te istu vrstu stena. Osnovne vrste klastinih sedimentnih stena imaju sledee
vrednosti K (m/sec): gline K < 10
-9
; praine 10
-9
<K< 10
-5
; peskovi 10
-5
<K< 10
-2
; ljunkovi
K>10
-2
.
Prema vrednostima koeficijenta filtracije K (m/s) postoji vie opte prihvaenih
klasifikacija stenskih masa u pogledu propusnosti. U Francuskoj, prema Castanyi-u, stene
intergranularne poroznosti su podeljene u sledee etiri grupe:
Veoma vodopropusne, K>10
-1
; Voopropusne, K= x 10
-6
do 10
-1
; Malo vodopropusne K=
10
-6
do 10
-9
; Nepropusne K< 10
-9
. U pogledu vodopropusnosti, granica izmedju
vodopropusnih i vodonepropusnih stenskih masa je prema brojnim autorima u intervalu 10
-7
>K>10
-9
(m/s), odnosno sa veim vrednostima koeficijenta filtracije od navedenog stenske
mase su vodopropusne i obrnuto.
Filtracione sredine su najee heterogene i anizotropne. To najvie zavisi od
uslova sedimentacije, a osim toga i od geolokih procesa koji su pratili egzistenciju svake
sredine od njenog nastanka do danas. Uslovi sredine i nastanka svake stenske mase
ponaosob, relativno se lako definiu i prepoznaju na otkrivenim izdancima, neto tee na
bazi podataka jezgra istranih buotina, jo tee na bazi indirektnih ispitivanja. Radi
generalnog sagledavanja uticaja sredine na uslove filtracije podzemnih voda ovde su
navedena dva karakteristina primera (Sl.8.9) koja se esto sreu u strunoj literaturi i to
kako u oblasti hidrogeologije, tako isto i u geomehanici. Prvi primer se odnosi na vieslojnu
sedimentacionu sredinu koju izgradjuju dominantno peskovito-ljunkovite stene, sa
horizontalnom orijentacijom slojevitosti-graninih povrina medju sredinama. Sobzirom na
to da se radi o jedinstvenoj izdani to sve sredine utiu na propustnost vode i to srazmerno
njihovoj debljini i vrednostima koeficijenta filtracije. Matematiki opisano merodavni-
ekvivalentni koeficijent filtracije, koji reprezentuje posmatranu skupinu sredina moe se
izraziti:

n
i
i i
x
D
d K
K
1

n
1 i i
i
z
K
d
D
K
Sl.8.9. Srednja vrednost koeficijenta filtracije, u sluaju kretanja podzemne vode u troslojnoj
sredini: u horizontalnom pravcu (a); u vertikalnom pravcu (b)
154
Specifina izdanost predstavlja koliinu vode koja se moe ocediti iz akvifera,
jedinine zapremine, pri padu pritiska za jedininu vrednost. Kod slobodnih podzemnih
voda specifina izdanost se drugaije zove vodoocednost. Parametar kojim se to definie
je koeficijent gravitacione vodoocednosti ili efektivna poroznost (
e

). Kod podzemnih
voda pod pritiskom radi se o elastinoj vodoocednost ili specifinoj elastinoj izdanosti, a
parametar je koeficijent elastine vodoocednosti (
*
e
).
Po obrascu P.Becinskog
e

=0,117 K
1/7
, pri emu se koeficijent filtracije K
izraava u m/dan, mogue je odrediti orijentacione vrednosti efektivne poroznosti. U
tablici koja sledi date su granine vrednosti parametra poroznosti i koeficijenta filtracije i to
samo za neke karakteristine vrste stena.
Tablica br.8.4.: Poroznost i koeficijenta filtracije (K) nekih stena , po J.Josipoviu
Stena Ukupna poroznost Efektivna poroznost K (m/s)
Peskoviti ljunak 0,25-0,35 0,20-0,25 5 x 10
-4
-5 x 10
-3
ljunkoviti pesak 0,28-0,35 0,15-0,20 2 x 10
-4
-1 x 10
-3
Pesak 0,30-0,38 0,10-0,15 1 x 10
-4
-4 x 10
-4
Alevritski pesak 0,33-0,40 0,08-0,12 1 x 10
-5
-2 x 10
-4
Peskoviti alevrit 0,35-0,45 0,05-0,10 1 x 10
-6
-5 x 10
-5
Glinoviti alevrit 0,40-0,55 0,03-0,08 1 x 10
-8
-5 x 10
-6
Alevritska glina 0,45-0,65 0,02-0,05 < x 10
-8
Koeficijent transmisibiliteta (provodljivosti, vodoprovodljivosti, transmisivnosti)
obeleava se (T) i definie jedinini proticaj za odredjeni gradijent pijezometarskog
pritiska.
Sl.8.10 Shematski prikaz protoka vode u izdani pod pritiskom (a) i slobodnoj (b)
Koeficijent transmisibiliteta ima dimenzije povrine m
2
/s ili m
2
/dan. Za artesku i
subartesku izdan ovaj parametar je konstantan T=KM, dok to nije sluaj kad je u pitanju
slobodna izdan T=Kh
sr
. Za slobodnu izdan koeficijent transmisibiliteta predstavlja proizvod
koeficijenta filtracije i srednje visine izdani. U uslovima crpljenja na bunaru, kapaciteta Q,
merenih snienja S
1
-S
2
na prateim pijezometrima i rastojanju izmedju bunara i
pijezometara r, po predlogu G.Thiem-a:
155
1
r
2
r
log
)
2
S
1
S ( 2
Q 30 , 2
T

Na osnovu protoka vode u slobodnoj i izdani pod pritiskom, kako je to dato na Sl.8.10.
mogue je lako odrediti jedinini proticaj q (izmedju dva posmatrana profila i za jedininu
irinu posmatrano upravno na ravan slike).
L
M h H K
KIM vA q
) (

ili
L
h H K
L
h H h H K
sr
KIh vA q
2
)
2 2
(
2
) )( (

+


Koeficijent pijezoprovodnosti (
*
e
T
a

) definie brzinu izmene slojnog pritiska
kod elastinih reima filtracije u sloju sa podzemnom vodom pod pritiskom. Koeficijent
nivoprovodnosti (
*
e
T
a

) definie brzinu irenja depresije slobodnoj

izdani.
8.6. Osnovni elementi kretanja slobodnih podzemnih voda
Podzemna voda se kree iz jednog podruja u drugo saglasno dejstvu sile zemljine
tee, iz podruja sa viim pijezometarskim pritiskom u podruje gde je on nii. Obino se
uticaji sile tee nazivaju spoljanjim uticajima, a uticaji pritisaka unutranjim. Najvanije
fizike veliine, kojima se opisuje tok podzemnih voda, su: brzina kretanja; pijezometarski
pritisak; gustina, viskozitet i temperatura tenosti. Obzirom na to da su relativno
zanemarljivi uticaji gustine, viskoznosti i temeprature, to za prouavanje toka podzemnih
voda su najbitniji: brzina, odnosno strujno polje; i polje pritisaka, odnosno polje gradijenata
pritisaka.
Nauna disciplina koja izuava kretanje vode, nafte, gasa i njihovih meavina kroz
prostore medjuzrnske poroznosti, ili kroz pukotine, naziva sa pozemna hidraulika.
Izuavanjem kretanja podzemne vode bavi se hidraulika podzemnih voda. Osnove naunog
razvitka hiraulike vezuju se za sredinu 19. veka i izuavanja francuskog inenjera
G.Darsija, tj. za 1856.g. kada je na bazi poznatih njegovih ispitivanja utvrdjen zakon
filtracije.
156
Sl.8.11. Shematski prikaz vidova kretanja podzemnih voda:
a) laminarni tok;
b)stvarni pravac toka-srednji pravac toka;
makroskopski pravac toka - raunski;
c) turbulentni tok
Problemima podzemne hidraulike bavili su se kasnije brojni istraivai, pogotovu
u svetu, ali i kod nas. Teite pojedinih je bilo na teorijskim aspektima, a mnogi su radili na
reenjima problema koji se sreu u praksi: utvrdjivanju rezervi ili uslova i mogunosti
dobijanja vode, nafte i gasa; utvrdjivanju uslova filtracije u zoni velikih gradjevinskih
objekata kakvi su brane, podzemna skladita, sklonita; poboljanju svojstava terena
dreniranjem podzemnih voda; preciziranju fiziko-mehanikih karakteristika tla u
zavisnosti od vlanosti; u popoljoprivredi radi reenja problema navodnjavanja ili
odvodanjavanja, i dr.
Kretanje podzemnih voda je definisano strujnim poljem, tj. strujnicama ili
linijama toka i poljem pritisaka vode tj. hidroizohipsama. Prema uzajamnom poloaju
strujnica, kao i njihovom postojanou u vremenu kretanje moe biti istovetno ili
promenljivo. Naime, kada su strujnice medjusobno paralelne, brzine kretanja su male,
linearna je zavisnost od gradijenta pritiska, tj. kretanje je laminarno i podlono je zakonu
Darsija. Obrnuto, kada su relativno velike brzine kretanja, zavisnost od gradijenta pritiska je
stepena funkcija, tada dolazi do meanja strujnica, tok podzemnih voda je turbulentan. Izvesno
je da je matematiki mnogo lake i jednostavnije opisati laminarni nego turbulentni tok.
Sl.8.12. Strujne i ekvipotencijalne linije, a) u sluaju kad se voda gubi iz kanala u teren, b)
pri crpljenju u bunaru, po J. Josipoviu
157
Laminarno kretanje moe biti ustaljeno ili stacionarno i neustaljeno ili
nestacionarno. Za ustaljeno kretanje je karakteristino da linije toka ne menjaju oblik,
protok je konstantan u prostoru i vremenu. Obrnuti je sluaj kod neustaljenog kretanja
podzemnih voda. U inenjerskoj praksi esto se problemi reavaju tako to se vri odredjeni
stepen uoptavanja, generalizacije, pa se kreanje podzemnih voda pojednostavljuje tako to
se podrazumeva da je kretanje vode ustaljeno, umesto stvarnog pravca toka (mikroskopski
koncept toka) u proraunima se usvaja srednji pravac linearnog toka (tzv. makroskopski
koncept toka).
Polje pritisaka je odredjeno kada su u vremenu i prostoru utvrdjeni iznosi
pijezometarskog pritiska. To znai da su na odredjenom istranom podruju definisane
linije pritisaka vode tj. hidroizohipse.
Pijezometarsku visinu podzemne vode je najjednostavnije odrediti u zato
izvedenim objektima-pijezometrima (Sl.8.13.), istranim ili eksploatacionim bunarima ili
drugim objektima u kojima je mogue meriti dubinu do nivoa podzemne vode. Prema tome,
mogue je meriti dubinu do takozvanog statikog NPV, kada se podzemna voda ne crpi, tj.
ne sniava se njen nivo vetakim putem, ili u uslovima crpljenja-dinamiki NPV.
Pijezometarski pritisak ustvari predstavlja pijezometarsku kotu slobodnog NPV. Zavisi od
visine vodenog stuba u akviferskoj sredini i poloaja podine akvifera u odnosu na
horizontalnu ravan. Stoga je jasno da je pijezometarski pritisak zbir pijezometarske visine i
poloajne ili geodetske visine tj. :
c z
g
u
H + +

Gde su:
H - Pijezometarski pritisak
u - porni pritisak
- gustina
g - ubrzanje sile zemljine tee
g=, vode
z - poloajna ili geodetska visina
c - proizvoljna konstanta
Porni pritisak u datoj taki terena predstavlja visinu vodenog stuba u toj istoj taki.
Generalno posmatano mogue je vie sluajeva koji objanjavaju iznos pornog pritiska:
- u slobodnoj izdani kada je porni pritisak u svakoj taki te izdani jednak visini
stuba vode od posmatrane take do NPV;
- u slobodnoj izdani kada se izdanska voda kree na dole, porni pritisak raste sa
dubinom, ali realno ukupan pijezometarski pritisak opada zbog poveanih otpora jer je vea
i duina putanje kojom se podzemna voda kree;
- u uslovima kretanja izdanske vode iz dubljih delova terena u plie, porni pritisak
opada, do uslova izjednaavanja sa NPV.
158
Sl. 8.13. Shematski prikaz tipova pijezometara: a) klasini u zrnastoj sedimentoj steni; b)
klasini u vrsto vezanoj steni; c) viestruki elektrini-soil mechanics
1-puna neperforirana cev; 2-Filtarski deo; 3-Talonik; 4-Zid buotine; 5-Perforirani deo
cevi; 6-Zasip ljunka; 7-Merna elija; 8-Vodonepropusni tampon; 9-Zasip peska; 10-Kablovi
sa prikljukom za logger-mera
Posmatrano u dva profila (1-1 i 2-2), fiziko znaenje polja pritisaka vode najbolje
se moe predstaviti poznatom Bernulijevom jednainom (D.Bernoulli, 1738.g.) u sledeem
obliku:
Gde su:
2
2
v
- Kinetika
energija;

P
- Pritisna energija; gz - Potencijalna energija
2
2
2
2
1
1
2
1
2 2
z
g
P
g
v
z
g
P
g
v
+ + + +

Gde su: v
2

/2g brzinska visina; P/g - pritisna ili pijezometarska visina;
z - geodetska visina
Brzina kretanja podzemne vode je po pravilu mala, pa se prvi lan Bernulijeve
jednaine moe zanemariti.
159
2
2
2
2
1
1
2
1
2 2
gz
P v
gz
P v
+ + + +

8.7. Zatita temeljnih jama od podzemnih voda
Konkretizacija uslova kretanja podzemne vode, po zakonu Darsija, omoguila je
reavanje mnogih problema koji se susreu u praksi. To se odnosi na uslove i mogunosti
vodosnabdevanja; uslove i mogunosti snienja nivoa podzemne vode za potrebe
gradjevinaratva; uslove i mogunosti dreniranja terena kao mere poboljanja svojstava
terena i dr.
Postoje bitne principijelne razlike izmedju snienja NPV za potrebe
vodosnabdevanja i za snienje NPV da bi se gradjevinski radovi izveli u suvom. Pri
zadovoljenju potreba za vodom u vodosnabdevanju vodi serauna o tome da se
prekomernim crpljenjem brzo ne potroe postojee zalihe podzemne vode, ve da one budu
zadovoljene po zahtevanom projektnom kriterijumu, tj.dovoljno dugo. Za realizaciju
gradjevinskih radova dovoljno je da se ostvare mogunstoi rada u suvom, da NPV bude
dovoljno snien, uvaavajui pri tome odredjena pravila i ogranienja.
Istranim radovima je neophodno dovoljno detaljno istraiti dato podruje da bi se
mogla izvriti odredjena uoptavanja-generalizacija. To se odnosi i na poslove rejonizaciji
teritorije i izdvajanja odredjenih kvazihomogenih zona po bitnim parametrima, ukljuujui i
hidrogeoloke parametri. Tek potom se moe pristupiti potrebnim proraunima i analizama.
Treba istai da su po pravilu greke u loe definisanoj geometriji sredina viestruko vee od
greaka koje se dobijaju izborom metoda prorauna. Znaajno se prednost daje terenskim
metodama ispitivanja u cilju dobijanja potrebnih parametara koji definiu filtraciona
svojstva sredine, u odnosu na laboratorijske.
Izbor mera za snienje nivoa podzemne vode, a time i zatita iskopa uopte
(temeljne jame, rovovi i kanali za raznovrsne namene, iskopi u rudnicima sa povrinskom
eksploatacijom, iskopi u podzemlju koji po nameni mogu biti raznovrsni: bolnice, sportski
objekti, skladita, sklonita, tuneli i dr. ) zavisi od:
litolokih vrsta stenskih masa, odnosno od geometrije zastupljenih sredina;
filtracionih karakteristika zastupljenih sredina, naroito vodonosne u kojoj se izvodi
crpljenje;
- uslova prihranjivanja izdani, koliine vode koju treba crpsti;
- tehnologije i organizacije gradilita gde se crpljenje izvodi, ukljuujui pri tome tehniku
i tehnologiju izvodjenja odredjenih vrsta gradjevinskih i drugih radova, koji nisu u vezi sa
crpljenjem;
- vremena u kom se mora vriti snienje, kao i veliinu podruja za koje se snienje
obavlja;
- tehnikih karakteristika opreme i maina kojima se snienje obavlja.
Zatita od slobodnih podzemnih, izdanskih, voda moe biti privremena i trajna.
Privremena je ograniena u vremenu: na vreme dok traju odredjeni gradjevinski radovi na
iskopu i zatiti zidova iskopa; dok traje iskop i izgradnja temeljne ploe objekta, eventualno
i dela objekta koji je u zoni uticaja podzemne vode; dok je potrebno tititi iskop i opremu u
njemu da bi se izveli neki drugi neophodni radovi i dr. Stalna zatita od podzemne vode
ukljuuje sve mere koje obuhvata privremena, ali i dodatne: npr. dugotrajno stalno ili
povremeno crpljenje; ugradnju potrebne hidroizolacije na objektu pa potom prestanak
crpljenja i dr.
160
Zatita od slobodnih, izdanskih, podzemnih voda moe biti raznovrsna:
- slobodni dotok u temeljnu jamu, potom crpljenje i izbacivanje muljnim i drugim
pumpama;
- injektiranjem terena vodonepropusnom injekcionom masom;
- drenaama;
- depresionim bunarima;
- iglofiltrima;
- elektroosmozom
Neki od navedenih postupaka su prikazani u drugim poglavljima, npr. u merama
poboljanja svojstava terena.

Snienje NPV Bunarima se efikasno moe izvoditi u sredinama koje po
granulometrijskom sastavu odgovraju: ljunkovima; peskovima i meavini tih stena.
Ispucale stene ije su filtracione karakteristike po vrednostima istovetne onim koje imaju
ljunkovito-peskovite stene, ipak, zahtevaju posebnu analizu koja umnogome moe zavisiti
od karakteristika iskopa, hidraulike povezanosti sa povrinskim vodotokom ili
povrinskom akumulacijom vode i sl. Iglofiltri se esto koriste, u gradjevinarstvu, za
snienje NPV prevashodno u prainastim sedimentima, ili ako u njima ima manje koliine
drugih granularnih sedimenata, sa bitnim ogranienjima u pogledu dubine do koje se igle
mogu pobiti pa time i sniziti NPV.
Bunari mogu biti raznovrsni:
- po tehnikim karakteristikama: dubina; prenik; tip filtra;
- po nainu izvodjenja: bueni mainski direktno ili revesno, bueni
runo ; kopani mainski ili runo;
- po pravcu vodozahvatnog dela najee: vertikalni (savreni i
nesavreni); horizontalni, kosi;
- po tipu: cevasti, reni;
- po nameni: opitni; eksploatacioni; za vodosnabdevanje, za zatitu
iskopa (temeljne jame objekta, iskopa za infrastrukturne linijske objekte vodovoda
i kanalizacije, iskopa za podzemne objekte, rudnika i dr.), dreniranje terena, za
zatitu sredine od tetnih zagadjivaa i dr.
Znaajne su razlike u tehnikim karakteristikama i nainu izvodjenja mnogih od
navedenih vrsta bunara. Ipak, kod svih se u prethodno izvedeni iskop, ili izbuenu rupu
buotine-bunara, ugradjuje odredjena konstrukcija koja moe biti razliita u detaljima, ili
po vrstama materijala (obine eline cevi, plastine cevi, pocinkovane cevi, redje
prohromske i dr.). Konstrukcija ima, pored ostalog (Sl.8.14.), neperforirani deo u koji voda
ne moe da udje; perforirani-vodoprijemni deo; talonik i dr. Kada je ugradjena
konstrukcija oko vodoprijenog dela konstukcije se ugradjuje ljunani zasip, iznad njega
vodonepropusni glineni ili drugi materijal koji zapunjava medjuprostor izmedju
konstrukcije i zida buotine. ljunani zasip ima funkciju da smanji brzinu filtracije vode u
bunarsku konstrukciju, time i unoenje sitnih frakcija iz prirodne sredine. Ugradjeni
materijal iznad zasipa ima zadatak da sprei zagadjenje izdanske vode uputanjem
povrinskih i eventualno drugih voda.
161
Zajedniko svim bunarima je, bez
obzira na nain izvodjenja i druge
tehnike karakteristike, da se crpljenjem
vode koja iz izdani ulazi u bunar vri
snienje prvobitnog NPV. Uobiajeno je
da se nivo podzemne vode pre dejstva
crpljenja naziva statikim NPV, da se
crpljenjem u zoni dejstva bunara vri
snienje tog prvobitnog nivoa, odnosno
dobija se tzv. dinamiki NPV. Zona
uticaja crpljenja tj. radijalno rastojanje
od bunara do udaljenosti dokle se vri
promena statikog NPV naziva se
radijusom dejstva bunara (R). Upravo na
tim injenicama, snienju vode, je i
zasnovana zatita iskopa od podzemne
vode. Kako je snienje najvee u bunaru,
a opada sa udaljavanjem od njega, to je i
tenja da se bunari lociraju to je
mogue blie temeljnoj jami. U mnogim
sluajevima se projektovano snienje ne
moe obaviti jednim bunarom, mora ih
biti vie i tada se vodi rauna o njihovom
rasporedu, kao i saznanju da se njihovi
radijusi uticaja medjusobno preklapaju.
Tada su snienja poveana u podruju
njihovog preklapajueg delovanja.
Kakav e biti oblik depresione
kupe, usled crpljenja, zavisi od karakteristika sredine, njenih granica, koliine vode koja se
crpi. U pogledu uticaja crpljenja na granice mogui su sledei sluajevi:
- radijus dejstva pri crpljenju ne dosee do granica (npr. iroka peskovito-
ljunkovita aluvijalna ravan);
- uticaj crpljenja dosee do jedne granice (npr bunar u blizini reke gde se moe
usvojiti da je H=const-nema snienja), a druga je u beskonanosti;
- uticaji crpljenja se manifestuju na vie granica, zbog malih dimenzija vodonosne
sredine. Tada je mogue, izmedju ostalog, sledee: depresija zahvata granicu tj. izolatorsku
sredinu; depresija obuhvata granicu i ire podruje koje mogu da ine npr. intenzivno
ispucale stenske mase, eventualno karstifikovane, sa velikom koliinom podzemne vode.
Pri analizi geotehnikih uslova crpljenja, izboru metode, broju objekata crpljenja i
dr. mora se najvie voditi rauna o svojstvima stenskih masa i terenu uopte, tj. lokalnim
prirodnim uslovima. Tek na bazi kvalitetno definisanog geotehnikog modela terena,
ukljuujui pri tome i hidrogeoloke parametre sredine, ili vie sredina, mogue je uspeno
usvojiti matematiki model i izvesti proraune.
Pri zapoinjanju crpljenja na bunaru nivo podzemne vode poinje da opada; sve do
ustaljenja oblika depresione krive, posle ega se ona ne menja. Iz takvih uslova jasno sledi
162
Sl. 8.14. Klasina konstrukcija bunara
1-vodoprijemni deo; 2-talonik; 3-puna cev; 4-
zasip; 5,6-zid buotine; 7-blok; 8-pumpa
da je koliina vode koja se crpi jednaka koliini koja struji-tee iz izdanske zone u zonu
vodozahvata. Takvi uslovi strujanja ine tzv. stacionarni reim strujanja podzemne vode.
Po iskljuenju rada bunara - prestanku crpljenja NPV e se posle izvesnog vremena
izravnati sa poetnim. Ako se smanji koliina vode koja se crpi, u odnosu na neku
prethodnu koliinu, dinamiki NPV e zauteti neki drugi nivo, vii od prethodnog. Iz
navedenog jasno proistie da povean kapacitet crpljenja direktno uslovljava poveano
snienje nivoa vode. Svi ti elementi se pri opitnom crpljenju mere, shodno ustaljenim
pravilima.
Radi prikaza prorauna snienja NPV dato je nekoliko karakteristinih,
jednostavnih, primera. Na osnovu njih je mogue shvatiti sloenost razmatrane
problematike; i stei polazne osnove za dalja izuavanja u ovoj oblasti. To se istie, jer su u
realnim uslovima mogue brojne kombinacije prirodnih uslova, takodje i parametara koji su
promenljivi a vezani za objekte crpljenja. Tako npr. umesto jednoslojne sredine, kao
najjednostavnijeg sluaja, u prirodi su najee kombinacije: dvoslojne, troslojne ili
vieslojne. Vodozahvatni, filtrarski, deo konstrukcije bunara moe biti ugradjen du celog
akvifera (savren bunar), ali i samo na delu akvifera (nesavren bunar) i to u razliitim
kombinacijama. Isto tako, promenljiva je koliina vode koja se crpi na bunaru, to se moe
manifestovati drugaijim odnosima pijezometarskog nivoa izdani u odnosu na granice
vodonosne sredine. Crpljenje moe biti u stacionarnom ili nestacionarnom reimu filtracije.
Primer 1: Savreni bunar u izdani pod pritiskom
Polazne predpostavke za vodonosni horizont iz kog se voda crpi su sledee:
akvifer je praktino beskonaan; istovetne je debljine u zoni uticaja crpljenja; homogen je i
izotropan; NPV je horizontalan; koliina vode u bunaru je zanemarljivo mala tj. prenik
bunara se moe zanemariti; doticaj u bunar je horizontalan i po celoj duini vodonosne
sredine (Sl.8.15.) strujanje je stacionarno.
Ekvipotencijalne linije-hidroizohipse, u generalizovanoj homogenoj i izotropnoj
sredini-izdani e biti koncentrini krugovi, sa strujnim linijama usmerenim ka centru tj.
bunaru.
163
Sl.8.15. Shema savrenog bunara za snienje NPV u izdani pod pritiskom;
Q - kapacitet crpljenja; snienje u bunaru S = H-h ; H - statiki NPV; h - dinamiki NPV u
bunaru; R - radijus dejstva; r - poluprenik bunara; M - debljina vodonosne sredine
Polazei od opte jednaine protoka:
Q=Av
gde je A=2r obim vodoprijenog dela bunara, v=KI je Darsijeva brzina, sledi:

dl
dh
MK r 2 Q

H
h
R
r r
dr
KM 2
Q
dH
reenjem integrala dobija se:
164
r
R
ln
h H
T 2 Q



ili

r ln R ln
S
KM 2 Q

Primer 2: Savreni bunar u slobodnoj izdani
Sl. 8.16. Shema bunara za snienje NPV u izdani sa slobodnim NPV;
Q - kapacitet crpljenja; snienje u bunaru S = H-h ; H - statiki NPV; h - dinamiki NPV u
bunaru; R - radijus dejstva; r - poluprenik bunara; M - debljina vodonosne sredine
Pri istim predpostavkama, kao i za bunar u primeru 1 i datoj shemi na Sl. 8.16.
reenjem jednaine koja opisuje kretanje vode ka bunaru, u slobodnoj izdani, za poznate
granine uslove, moe se lako odrediti vrednost koeficijenta filtracije iz jednaine:
165
r
R
ln
2
h
2
H
K Q



ili po formuli Dupuit-a:

r
R
ln
S ) S H 2 (
K Q


Iz prikazanih jednaina mogue je odrediti snienje u bunaru:
r
R
ln
K
Q
2
H H S

Medjuzavisnost kapaciteta crpljenja i snienja, za slobodnu i artesku izdan, moe
se grafiki i analitiki izraziti kao na Sl.8.17
Sl.8.17 Shematski prikaz zavisnosti Q=f(S), za artesku i slobodnu izdan
U primerima 1 i 2 dati su izrazi na osnovu kojih se mogu izraunati vrednosti
koeficijenta filtracije za karakteristine osnovne vrste izdani. Istim metodolokim
postupcima, za slobodnu izdan i subartesku, zavisno od tipa bunara, duine filtra-
vodoprijemnog dela, iznosa snienja i dr. mnogi autori su predloili formule za
izraunavanje koeficijenta filtracije. Neke od mnogobrojnih su date u tablici br.8.5
Navedeni izrazi su zasnovani pri stacionarnom strujanju vode ka bunaru. Oznake su kao u
primerima 1 i 2, neke dopunske su objanjene u zadnjoj koloni iste tablice. Polazne
predpostavke za vodonosni horizont i opte uslove filtracije su iste kao u primeru 1.
166
Tablica br.8.5.: Formule za izraunavanje koeficijenta filtracije, na osnovu opita crpljenja
Autor Formula Uslovi vaenja formule
Bunar bez pijezometara u zoni snienja NPV
Dupuit
2
h M ) M H 2 (
) r log R (log Q 73 , 0
K

1) Savren bunar
2) Izdan je pod pritiskom;
3) H>M; h<M
Girinski i
Babukin
r
L 66 , 0
log
LS
Q 366 , 0
K
1) Nesavren bunar
2) Izdan je pod pritiskom
3) L-duina vodoprijemnog dela >0,3M
Forhajmer
S ) S H 2 (
) r log a 2 (log Q 73 , 0
K

1) Savren bunar
2) Bunar blizu reke
3) Povr. vodotok utie na crpljenje na bunaru
4) a - rastojanje bunara do reke
Babukin
)
r
L 66 , 0
log
L
r
R
log
S L
( S
Q 73 , 0
K
+
+

1) Slobodna izdan
2) Nesavren bunar
3) vodoprijemni deo filtra je L <0,3H
Bunar sa prateim pijezometrom (pijezometrima) u zoni snienja NPV
Dupuit
)
1
S S ( M
) r log
1 r
x (log Q 366 , 0
K

1) Izdan pod pritiskom

2) Savren bunar + 1pijezometar
3) Snienje NPV ne dosee do povlate
akvifera
4) x
r1
- rastojanje od bunara do pijezometra
5) S
1
- Snienje NPV na pijezometru
Dupuit
)
2
S
1
S ( M
)
1 r
log
2 r
x (log Q 366 , 0
K

1) Izdan pod pritiskom

2) Savren bunar + 2pijezometra
3) Snienje NPV ne dosee do povlate
akvifera
4) x
r2
- x
r1
rastojanje izmedju pijezometara
5) S
1
-S
2
- Razlika snienja NPV na bliem i
udaljenijem pijezometru
Dupuit
) 1 S S (
1
S S H 2 (
) r log
1
0,73Q(logx
K

1) Savren bunar + 1 pijezometar

2) Izdan je slobodna
3) x
1
- rastojanje izmedju bunara i
pijezometra; S
1
- snienje na pijezometru
Babukin i
Girinski
)
1
x 2
1
arsh
r
L 66 , 0
log 3 , 2 (
)
1
S S ( L
Q 16 , 0
K

1) Izdan pod pritiskom

2) Savren bunar + 1pijezometar
3) Snienje NPV ne dosee do povlate
akvifera
4) x
r1
- rastojanje od bunara do pijezometra
5) S
1
- Snienje NPV na pijezometru
6) L - vodoprijemni deo, pri emu je M
znatno vee od L; Gornja ivica filtra C<1,5L
Manje pouzdane su vrednosti koeficijenta filtracije (K) definisane samo na bazi
granulometrijskih analiza, nego one koje su odredjene opitima crpljenja in situ. Na bazi
167
granulometrije uzoraka, brojni autori (Hazen, Tercagi, Bejer, Kriger, Kozeni, Cunker i dr.)
predloili su formule za izraunavanje vrednosti parametra K. Osim navedenih esto se
koristi formula USBR-a data od strane grupe amerikih autora.
Koeficijent filtracije K, po formuli Hazena, na osnovu granulometrijskog sastava
izraunava se po formuli:
2
e
d AC K
gde su:
A - koeficijent sa vrednostima: kad je K(m/dan) tad je A=1; za K(sm/s) tad je A=0.00116;
C - empirijski koeficijent: ako je pesak i ujednaen C=1200, ako je pesak zbijen, uz to
glinovit ili sa dosta limonita, C=400. Pesak karakteristika izmedju navedenih krajnosti ima
za C neku vrednost od 400 - 1200.
=0,70+0,03t
t - temperatura vode
0
C
d
e
- efektivni prenik zrna, d
10
(mm), sa granulometrijske krive
Ako je temperatura vode 10
0
C, K(cm/s),

d
10
(mm), C=860 tada je
K=(d
10
)
2
U uslovima nestacionarnog reima strujanja, sa poveanjem vremena crpljenja
(Q=const; do kraja crpljenja na beskonanom udaljenju nema snienja NPV tj.
H(,t)=H
poetno
), ne dolazi do ustaljenja NPV, ve dolazi do snienja vode u bunaru,
poveava se radijus dejstva tj. poveava se depresiona kupa. U procesu snienja NPV, za
potrebe zatite temeljne jame, ne mora se striktno voditi rauna o tome da li se crpljenjem
prelazi iz jednog u drugi reim crpljenja, kao to se o tome vodi rauna o bunarima koji
slue za vodosnabdevanje. Naime, bitno je da se ostvari odredjeno traeno snienje.
Najee je to potrebno, da bi rad bio u suvom, samo dok se ne zavre radovi u temeljnoj
jami a tei se tome da to bude u relativno kratkom vremenskom periodu. Ipak, neophodno
je potovati odredjena pravila i ogranienja, a ne sniavati NPV bez ikakvih ogranienja. Ta
ogranienja se, u sutini, svode na to da se crpljenjem na bunaru obezbedi sledee:
1) Da se procesom crpljenja ne iznose
2) sitne estice-fragmenti prirodnog tla tj. da je bunar dobrih konstruktivnih
karakteristika, prevashodno da su odgovarajui otvori na filtru i zahtevana
granulometrija zasipa. Navedeno je npr. od izuzetne vanosti ako se crpljenje izvodi u
urbanom podruju, gde je nova zgrada u susedstvu ve izgradjene postojee;
3) Snienjem NPV poveavaju se efektivni naponi, smanjenjem neutralnih, to se moe
odraziti na neeljena sleganja. Naroito se to negativno dejstvo moe odraziti pri
neravnomernom dodatnom sleganju susednih izgradjenih objekata;
4) Snienje izvoditi, po pravilu, samo do potrebne dubine. Najee je to kota dna iskopa
za temelj i dodatnih jo oko 0,5 m ako je potrebno izvesti zbijanje podtla i
tamposnskog sloja: lomljeni kamen; ljunak; pesak.
5) Nekada je zahtevano snienje mogue izvesti i samo jednim bunarom, ali u uslovima
izrazito velikog snienja vode u bunaru, pa se opravdanim moe pokazati da je bolje i
racionalnije isto izvesti sa veim brojem, umesto jednog, bunara;
6) Sa veim brojem bunara je mogue postii ravnomernije snienje na predmetnom
lokalitetu, sa manjim depresijacijama u zoni bunara.
168
Osnovna diferencijalna jednaina kojom se opisuje nestacionarni radijalni tok
glasi:
t
H
a
1
r
H
r
1
2
r
H
2

gde su:
koeficijent pijezoprovodnosti a=T/
e
;
umesto H moe se uvrstiti snienje S, pa se dobija istovetna jednaina;
r - radijalna udaljenost od bunara
Jednaina se moe reiti na razliite naine, a po reenju Theis-a snienje S, u
bezdimenzionalnom obliku, glasi:

u
du
u
u
e
T 4
Q
S
Integralni deo izraza se najee Naziva Weil-ovom funkcijom (W
(u)
), koja se
najee aproksimira izrazom:
2
r
at 25 , 2
ln
) u (
W
odnosno osnovna jednaina za sraunavanje depresije glasi:
2
r
at 25 , 2
ln
T 4
Q
S

gde su:
S - snienje podzemne vode na rastojanju r od bunara, ili na rastojanjima r svih bunara
Q
ukupno
ako ih je vie;
T - koeficijent transmisibiliteta;
a - koeficijent pijezoprovodnosti;
t - vreme crpljenja
Zatita iskopa, od podzemnih voda,pomou iglofiltara se takodje esto primenjuje.
To se radi naroito u urbanim gradskim podrujima i pri odredjenim geolokim
povoljnostima za to. Neophodni geoloki preduslovi se odnose, prevashodno, na to da je
teren izgradjen od prainastih sedimenata sa ili bez uea ostalih po veliini
granulometrijskih fragmenata (peska, gline, redje pojedinanih zrna ljunka). Drugi bitan
uticajni inilac je taj da je relativno mala dubina do NPV i isto tako da je zahtevano
snienje relativno malo.
169
Primena ove metode snienja nivoa podzemne vode se u gradskim uslovima esto
koristi pri snienju vode: du iskopa rovova za ugradnju novih, ili na mestima havarisanih,
kanalizacionih i vodovodnih cevi i drugih infrastrukturnih linijskih objekata; na
mikrolokacijama pojedinih drugih objekata. Igle-iglofiltri, povezni elementi i potrebni alat
su lako prenosivi, a savremene pumpe i njihov pogonski motor pokretljivi. To obezbedjuje
vrlo jednostavan pristup poslu, a ako su efekti rada i zadovoljavajui u smislu snienja,
onda se sveukupno moe rei da je to vrlo efikasna mera snienja.

Sl. 8.18. Shematski prikaz snienja NPV iglofiltrima; 1-filterski deo sa zavrnom glavom;
2-nadfiltarska cev; 3-zasip od peska; 4-tampon od glilne; 5-gumeno crevo za prikljuak na
sabirni cevovod
170
9. ALTERACIJE STENA
Alteracije su prirodni procesi kojima se vre izmene primarnih svojstava stena.
Zavisno od toga da li su izmene praene samo prekoraenjem vrstoe stena, ili se deavaju
i hemijske promene, alteracijama stene mogu biti fiziki i hemisjki izmenjene. Po mestu
gde se deavaju uZemljinoj kori, alteracije mogu biti u unutranjosti ili u povrinskoj zoni
terena.
Svi nadzemni objekti, kao i pojedini delovi podzemnih, fundiraju se u kori
raspadanja tj. u stenskim masama koje su, u veoj ili manjoj meri, zahvaene alterisanjem.
esto se celokupna zona sadejstva terena i objekata nalazi u okviru alterisane zone. Zbog
toga je veoma znaajno poznavanje stepena izmena, dubine zahvaene zone, promena
karakteristika pojedinih znaajnih inenjerskih svojstava, mogunosti razvoja savremenih
geodinamikih procesa koji prate egzistenciju tog dela terena.
Alteracije su najintenzivnije na povrini terena, ili u povrinskoj zoni, a sa
poveanjem dubine intenzitet izmena je smanjen. Izuzetak od toga je jedna vrsta alteracija-
hidrotermalnih izmena, koja je najzastupljenija u dubljim delovima i proistie iz injenice
da su hidrotermalni uslovi najvie zadovoljeni u dubljim delovima terena. Postoji
bitna razlika izmedju stena koje su alterisane i onih koje nisu. Razlika je u tome da
alterisane stene u kori raspadanja imaju smanjene vrednosti parametara: vrstoe;
otpornosti na smicanje; deformabilnosti. To im, u sutini, umanjuje vrednost kao
gradjevinskom materijalu, a teren ini nepovoljnijim za fundiranje i izgradnju objekata.
Kora raspadanja je, po pravilu, podlona klizanju i razvoju drugih savremenim
geodinamikim procesa, to je takodje ini nepovoljnijom. Zbog svega toga alteracije stena
su znaajne kako sa stanovita izuavanja i praenja geolokih procesa, jo vie sa
stanovita reavanja praktinih zadataka.
Alteracije su relativno spor i dugotrajan proces. To znai da je inenjerska potreba,
pre svega, da se utvrdi stepen alteracija stena u sklopu terena u vreme istraivanja. Kao
takvo ono e se odrati u ekesploatacionom veku objekta. Izuzeci od toga mogu biti kada se
razmatra mogunost alteracija stena koje su kao svee uzete iz terena i ugradjene u
odredjene objekte. U tim uslovima, kada te svee stene nisu zatiene prirodnom
raspadinom, moe doi do intenziviranja alteracija. Da li e do alteracija doi, ili nee,
zavisi od mnogobrojnih uticajnih inilaca. Ipak, dovoljno je naglasiti da se pri upotrebi
takvih stena, mora voditi rauna o mogunostima njihovih izmena u novim uslovima
postojanja.
171

9.1. Vrste alteracija stenskih masa
Alterisanje stenskih masa nastaje pojedinanim ili zdruenim delovanjem razliitih
agenasa. Najobimnije izmene nastaju dejstvom hladnih ili toplih voda, pa se voda smatra
najvanijim agensom. Osim voda procesu izmena potpomau: temperatura; promena
naponskog stanja u sklopu terena; delovanja biljnog i ivotinjskog sveta; neke aktivnosti
oveka. Najvanije vrste alteracija stenskih masa su:
- povrinsko raspadanje,
- alteracije na srednjim i niskim temperaturama (dijagenetske promene od 50-100
0
C),
- hidrotermalne alteracije (100-500
0
C),
- deuterine alteracije (500-700
0
C),
- pneumatolitske alteracije (alteracije gasovima).
Povrinsko raspadanje i hidrotermalne izmene stena su sa inenjerskogeolokog
gledita najznaajnije alteracije.
9.2. Povrinsko raspadanje i hidrotermalne izmene
Povrinsko raspadanje stenskih masa je proces koji se odvija u povrinskoj zoni
terena, zdruenim delovanjem fiziko-hemijskih procesa. Raspadanje, shodno tome
odgovarajue izmene, vri se u svim vrstama stena i u svim podnebljima. Moda su izuzeci
od toga jedino u podnebljima veitog leda, koji je delovao zatitno od svih tzv. egzogenih-
spoljanjih uticaja.
Kada se povrinsko raspadanje odvija na zaravnjenim, ili blago nagnutim
terenima, tada nema spiranja ili drugih vidova odnoenja raspadnutog materijla. On on
ostaje na mestu gde se raspadanje i odvija. Produkt takvog raspadanja se uobiajeno naziva
eluvijum, a raspadina eluvijalna. U strmijim podrujima dolazi do premetanja raspadnutog
materijala, gravitaciono u sadejstvu sa padavinskim vodama. esto se takav materijal
taloi u podnoju padine, ili na pojedinim njenim zaravnjenijim delovima. Takav pokretan
materijal iz kore raspadanja naziva se deluvijalni, a tvorevina nastala njegovim odlaganjem
deluvijum.
Brzina, tip raspadanja i priroda krajnjih produkata, posledica su lokalnih uslova
sredine, odnosno otpornosti primarnih petrogenih minerala.
Zavisno od toga da li se u procesu povrinskog raspadanja vri mehanika
dezintegracija ili samo izmene hemijskog sastava stenskih masa, razlikuju se fiziko i
hemijsko raspadanje. Najee se raspadanje vri zdruenim delovanjem fiziko-hemijskih
procesa. U oblastima koje karakterie manjak vlage i odsustvo slobodnih voda (aridne,
polarne i visokoplaninske) preovladjuje fiziko raspadanje, dok u oblastima sa vanijom
klimom (umereno vlane, vlano-tropske i subtropske) preovladjuje hemijsko raspadanje.
172
Fiziko raspadanje
Fiziko raspadanje stenskih masa posledica je delovanja vie faktora, od kojih su
najvaniji:
- kolebanja temperature (dnevna i godinja),
- kristalizacija i hidratacija soli,
- zamrzavanje vode u pukotinama i
- raenje korenja biljaka.
Ova vrsta raspadanja stenskih masa najintenzivnija je na ogoljenim delovima
terena, bez humusa i vegetacije.
Minerali koji uestvuju u gradji stene nejednako se ire usled zagrevanja, linearno
i zapreminski. Zbog toga se u stenskoj masi stvara nehomogeno naponsko polje, to ima za
posledicu slabljenje kohezionih sila izmedju zrna ili fragmenata od kojih je stena
izgradjena. Ponavljanje ciklusa zagrevanja i hladjenja dovodi do stvaranja mikroprslina.
Intezitet raspadanja usled dnevnih kolebanja temperature, zavisan je od vrste stenskih masa,
nadmorske visine, pokrivenosti terena, temperaturnih razlika i dr. U naim klimatskim
uslovima dnevna kolebanja temperature su do dubine od nekoliko desetina cm.
Kristalizacijom i hidratacijom soli u pukotinama stvaraju se naponi, koji npr. pri
prelasku anhidrita u gips mogu dostii pritiske od 110 MPa.
Mrnjenjem vode u diskontinuietima (pukotine, rasedi i sve druge pore i upljine)
poveava se njena zapremina i stvara pritisak do 200 MPa.
Hemijsko raspadanje
Hemijsko raspadanje stena svodi se u najveem broju sluajeva na rastvarako
dejstvo dode, uticaj kiseonika iz vazduha (procesi oksidacije u povrinskim delovima) i
agresivno dejstvo raznih kiselina. Intenzitet procesa direktno je zavisan od temperature i
pritiska, kao i povrine mineralne suspstance koja je izloena razaranju.
Oksidacija kao najznaajnija reakcija u prirodi, zajedno sa hidratacijom i
karbonitizacijom predstavlja najvanije procese koji dovode do hemijskog raspadanja stena.
Inenjerskogeoloko zoniranje kore povrinskog raspadanja
Plitki povrinski deo terena, u kome su izraena dejstva fiziko-hemijskih i i
bohemijskih procesa, ini povrinsku zonu terena sa alterisanim stenama. Te alterisane
stene uobiajeno se nazivaju "kora povrinskog raspadanja". Debljina kore raspadanja
zavisi od duine trajanja pomenutih procesa, vrste stene, morfologije podruja i dr. U naoj
zemlji ona obino iznosi 10-20m, nekad du privilegovanih pravaca i ispucalijih zona do
100 m.
Proces povrinskog raspadanja napreduje od povrine terena ka dubini, ali sa
razliitom brzinom i intenzitetom u pojedinim delovima stene. Najintenzivniji je na
povrini, a sa dubinom stepen izmena opada.
173
Po obliku i poloaju u terenu
razlikuju se povrinske i linijske kore
raspadanja, a po vremenu postanka
savremene i stare kore raspadanja. Ako je
stara kora raspadanja prekrivena mladjim
sedimentima naziva se fosilna (kora
raspadanja u beogradskim laporima
prekrivena lesom).
Prema predlogu W.R.Dearmana
(1967), prihvaenom od strane Engleskog
geolokog drutva, a koji je posluio i kao
osnova za uputstva Medjunarodne asocijacije
za inenjersku geologiju (IAEG), kora
raspadanja moe se ralaniti na est
kategorija (tablica br.9.1.).
Tablica br.9.1.: Klasifikacija kore raspadanja, po Dearmanu-u.
STANJE
STENSKE
MASE
KATEGORIJA OPIS STENSKE MASE
Svea stena I Nema vidljivih znakova raspadanja, osim
obojenosti du glavnih diskontinuiteta.
Slabo raspadnuta
stena
II Obojenost stene ukazuje na raspadanje
monolita i povrina diskontinuiteta. Ceo
stenski materijal moe biti obojen kao
posledica raspadanja.
Srednje raspadnuta
stena
III Manje od 50% mase stene je dezintegrisano i
pretvoreno u Zemljia st materijal. Svei, ali
ipak obojeni delovi stene, sauvani su kao
blokovi ili kontinuirano.
Vrlo raspadnuta
stena
IV Vie od 50% mase stene je dezintegrisano i
pretvoreno u Zemljia st materijal. Svei, ali
obojeni delovi stene, se jo uvek mogu nai
kao nontinuirana masa ili kao izolovani
blokovi.
Potpuno raspadnuta
stena
V Cela masa stene je dezintegrisana u Zemljia
st materijal-tlo. Primarna struktura stenske
mase je ouvana.
Rezidualno tlo
(eluvij)
VI Cela masa stene je dizintegrisana u tlo.
Primarna struktura stene je potpuno
razorena. Ima velikih promena zapremine.
Materijal nije transportovan.
174
Sl.
9.1.Shematski prikaz kore raspadanja, 1-
zona glinovite raspadine; 2-zona drobinske
raspadine; 3-zona blokova; 4-izmene du
pukotina; 5-svea, neizmenjena stenska masa
G. S. Zolotarev koru raspadanja deli na tri zone:
1. povrinska (disperziona),
2. srednja (blokovska),
3. donja (pukotinska-linijska).
Disperziona zona se odlikuje prisustvom disperzionih, sitnih, estica koje su
nastale raspadanjem matine stene. Kvazihomogena je u pogledu fizikih, mehanikih i
filtracionih svojstvava. Pogoduje procesima spiranja, jaruanja, klizanja itd.
Blokovsku zonu ine blokovi stene koji su procesom raspadanja zahvaeni po
povrinama blokova, ili taj proces napreduje od povrina ka unutranjosti. Ova zona je
sloene gradje, jer u njoj jo uvek traju procesi fiziko-hemijskih promena. Fziika i
mehanika svojstva stene u ovoj zoni variraju u vrlo irokim rasponima. Predstavalja
povoljnu sredinu za razvoj procesa erozije, abrazije, osipanja, pa i klienja. Pri temeljenju
objekata, sa veim specifinim optereenjem, najee se povrinski deo zone uklanja, a
dublji delovi vetaki poboljavaju, ako je to potrebno.
Pukotinska zona moe biti vrlo razliita, u zavisnosti od vrste matine stene,
intenziteta i karakteristika ispucalosti, koliine, pravca i brzine kretanja podzemnih voda. U
podruju veih pukotina i tektonskih razloma moe dosezati do znatne dubine.
U glinama i laprorima proces povrinskog raspadanja je po mnogo emu
sepcifian. Normalno konsolidovane gline i lapori, izloeni povrinskim uticajima, trpe
preteno hemijske izmene. Prekonsolidovane gline i lapori, uz hemijsko, trpe i fiziko
raspadanje. Dnevno i sezonsko kolebanje temperature i vlanosti dovodi do pucanja glina i
lapora i produbljivanja procesa raspadanja.
U blokovskoj zoni kore raspadanja lapora, u podruju Beograda, D. Boinovi je
predloila podelu na sledee podzone:
Zona krupnih blokova karakterie se retkim, vrlo uskim ili stisnutim pukotinama
zapunjenim vodom ili kristalima gipsa. Pukotine su glatkih zidova, sa tragovima smicanja.
Javljaju se uglavnom tri familije subvertikalih pukotina. To je izrazito heterogena i
anizotropna sredina.
Zona sitnih blokova karakterie se po tome to je stenska masa izdeljena u
monolite cm-dm dimenzija, potpuno je hemijski izmenjan. Pukotine su gue, krae, glatke
i sa tragovima smicanja. U pogledu deformabilnosti je kvazihomogena i naizotropna
sredina, a u pogledu vrstoe na smicanje heterogena i anizotropna.
Zona mrviaste izdeljenosti je prepoznatljiva po tome to je u njoj stenska masa
izdeljena u monolite mm-cm dimenzija. Pukotine su brojne, kratke, glatkih zidova i mahom
stisnute. Ova zona predstavlja hidrogeoloki kolektor. Celokupna masa lapora je hemijski
izmenjena. U pogledu deformabilnih, otpornih i filtracionih svojstava priblino je
homogena i izotropna sredina.
Karakteristian shematski presek kore povrinskog raspadanja panonskih,
prekonsolidovanih, glina i lapora u podruju Beograda prikazan je na slici br.9.2. Granice
izmedju pojedinih podzona, esto i izmedju zona i neizmenjenih stena u podlozi, su
postupne.
Procesi povrinskog raspadanja u laprovito-glinovitim stenskim masama dovode
do promena: hemijskog sastava, ispucalosti, stanja podzemnih voda, fiziko-mehanikih
karakteristika i stanja napona. Povrinsko raspadanje ovih stenskih masa je preduslov i
175
uzrok nastanka brojnih klizita u neogenim sedimentima. U irem podruju Beograda je
registrovano vie od 2000 klizita, koja su obrazovana u kori raspadanja.
Sl9.2. Shematski presek kore povrinskog raspadanja glinovitih gornjemiocenskih lapora u
podruju Terazija-Beograd, po D.Boinovi
Analizom rezultata istraivanja panonskih lapora sa podruja Terazija u Beogradu,
uoava se poveanje plastinosti i koloidne aktivnosti, a smnjenje zapreminskih teina i
jednoaksijalne vrstoe u zoni raspadanja u odnosu na svee sive lapore (Boinovi D.).
Stepen raspadnutosti stenskih masa
Stepen raspadnutosti stene je parametar kojim se odredjuje stepen izmena u
odnosu na sveu stenu. Za to je potrebno izvesti odredjena ispitivanja na sveim uzorcima,
na potpuno izmenjenim i na delimino izmenjenim. Svojstva stena koja se ispituju su:
vrstoa; teine; poroznost; brzine kretanja talasa (na uzorku, ili in situ); mehanika
svojstva.
Za ocenu stepena raspadnutosti (v
r
) predloeni su brojni izrazi, a po predlogu
G.S.Zolotarev-a isti je:
a
G
h
G
0
G
h
G
r
V

0 < V
r
< 1
Gde su:
G
h
, G
0
, G
a
- pokazatelji svojstva stene (vrstoa, zapreminska teina, poroznost i dr.),
G
h
- za sveu stenu,
G
0
- za stenu iji se stepen raspadnutosti ocenjuje i
G
a
- za potpuno raspadnutu stenu.
176
Prema raspadnutosti, isti autor je predloio da se stene klasifikuju na: jako
raspadnute (v
r
=0,9-1); raspadnute (v
r
=0,7-0,9); srednje raspadnute (v
r
=0,3-0,7) i slabo
raspadnute (v
r
=0-0,3).
Uticaj alteracija na fiziko-mehanika svojstva stena
Procesima povrinskog raspadanja menjaju se mineralni i hemijski sastav,
strukturno-tektsturna, fiziko-mehanika i dr. svojstva stena.
Hemijske analize lapora sa beogradskog podruja, sveih i izmenjenih i odnos
oksida Fe
2
O
3
/FeO , po P.Lokinu je sledei:
- za sive (neizmenjene) lapore, po pravilu, Fe
2
O
3
/FeO < 1,00;
- za utomrke (izmenjene) lapore, 15,0<Fe
2
O
3
/FeO <32,0.
Pored promena u hemizmu, u kori raspadanja se poveava i ispucalost stenske
mase. Pukotine po genezi mogu biti raznovrsne, neke postaju uoljivije a tektonskog su
porekla, druge su nastale dejstvom egzogenih sila. Sa stanovita karaktetristinih svojstava
stenskih masa u sklopu terena, najbitnije je da su one prisutne i da im se gustina menja po
dubini. Naime, sa dubinom njihova gustina opada. Pukotine su esto brojne, kratke,
najee vertikalne i subvertikalne, sa dubinom postaju due, sa veim padnim uglom i
udaljenije jedna od druge-redje.
Povrinsko raspadanje dovodi do promene veine fizikih i mehanikih svojstava
stena (Tablica br.9.2.). Rezultati ispitivanja nekih fiziko-mehanikih svojstava u cilju
ocene upotrebljivosti granita kao agregata za beton (prema Britanskom standardu Irfan T.Y.
i Dearman W.R. prikazani su u tablici br.8.4.
Tablica br.9.2.: Piroksenski andeziti - Srednje Slovensko
STEPEN
RASPADNUTOSTI
Zapreinska
Teina
(kN/m
3
)
Poroznost
(n)
(%)
Prirodna
vlanost
(w) (%)
Jednoaksijalna
vrstoa
(MN/m
2)
Neraspadnuti 26,5-27 0,4-3 0,2-1 45-90
Slabo raspadnuti 25,0-26,5 3-6 1,0-2,5 30-45
Srednje raspadnuti 23,0-25,0 6-12 2,5-5,0 20-30
Intenzivno raspadnuti 20,0-23,0 12-24 5-10 -
Potpuno raspadnuti 15,0-20,0 24-45 10-30 -
177
Tablica br.9.3.: Fiziko-mehanika svojstva razliito zlterisanih granita;
a - jednoaksijalna vrstoa na pritisak; b - zapreminska teina; w - vlanost uzorka; g -
otpornost ivica na udar; d - otpornost ivica na udar mofifkovana; i - habanje agregata; j -
otpornost na dejstvo MgSO
4
; k - pristustvo sekundarnih minerala.
OPIS STEPENA
RASPADNUTOSTI
Granita
VANIJE KARAKTERISTIKE
a b w g d i j k
(MPa) kN/m
2
% % % % % %
I Sve 262 26,1 6,11 6 7 3,5 0,05 6
II 90% uzorka ima
izmenjenu boju
232
163
26,2
25,8
0.35
1,09
8 10 4,7 0,08 10
Granica kvalitetnog granita za eksploataciju
II
*
Potpuna izmena
boje
105 25,6 1,52 14 16 8,0 0,23 12
III-IV Oslabljen, sa
vrstim
jezgrom
46
26
25,5
24,4
1,97
4,13
24 49 17,1 33,4
0
17
V Slabo vezan
granitski grup
5 22,4 10
Hidrotermalne izmene stena nastaju delovanjem toplih vodenih rastvora
(hidrotermalni rastvori) pri temperaturama od 100-500
0
C. Rastvori nemaju nikakvih
genetskih veza sa stenskom masom na koju vre uticaj. Karakteristini primeri
hidrotermalnih izmena utvrdjeni su u oblastima intruzivne i efuzivne magmatske aktivnosti.
Do koncentracije hidrotermalnih rastvora, dolazi u kasnijim fazama magmatske aktivnosti.
Strujanjem hidrotermalnih rastvora du veih diskontinuiteta (rasedne zone, rasedi
vee pukotine, kaverne, kontakti razliitih stenskih masa) vre se intenzivne izmene
stenskih masa. Kretanje rastvora kroz mineralne agregate, ili difuzijom kroz kristale, je
znaajno oteano te i hidrotermalne izmene stena u tom sluaju mogu biti ograniene. Bitna
karakteristika hidrotermalnih alteracija je da se njima vri zamena postojeih, odnosno
uvodjenje novih u postojee stene.
Tokom cirkulacije hidrotermalnih rastvora du diskontinuiteta, osim izmene
njihovog sastava, dolazi do promene pritiska i temperature rastvora, pa i promene u
stenskoj masi pokazuju zonalan raspored. Skoncentrisane su uglavnom oko puteva kojim su
se rastvori kretali, pa se na istoj lokaciji sreu vrlo razliiti efekti dejstva toplih rastvora.
Hidrotermalnim izmenama najpodloniji su krenjaci, a najmanje podloni su
peari i kriljci.
Sve hidrotermalne alteracije mogu se podeliti u tri sledee grupe:
- alteracije kojim se poboljavaju fiziko-mehanika svojstva (silifikacija),
- alteracije koje ne utiu bitno na fiziko-mehanika sojstva (piritizacija) i
- alteracije kojima se bitno smanjuju fiziko-mehanika sojstva (kaolinizacija,
sericitizacija, hloritizacija itd ),
Silifikacija je obogaenje stene silicijom (u obliku kvarca ili kalcedona). U
neposrednoj blizini dotoka toplih rastvora stena moe biti pretvorena u gotovo ist kvarc.
Silifikacijom stenskih masa poveavaju se vrednosti karakteristika njihovih fiziko-
mehanikih svojsatva.
178
Piritizacija predstavlja proces nastanka pirita u steni. Moe da zahvati dosta iroke
prostore, da se tako dobiju leita korisnih sirovina. Pirit moe biti u obliku zrnaca, ica,
skrama. Ne utiu bitno na fiziko-mehanika svojstva stena.
Kaolinitizacija je proces hidrotermalne izmene stena u agregate minerala glina.
Veina minerala, tako i stena, je podlona kaolinitizaciji. Proces bitno menja fiziko-
mehanika svojstva, dovodei do velikog smanjenja vrstoe na pritisak i otpornosti na
smicanje.
Sericitizacija predstavlja proces hidrotermalnih izmena stena pri kome se vri
obogaenje sericitom. Sericitizaciji su naroito podloni kristalasti kriljci (srpsko-
makedonski kristalin).
Hloritizacijom se aluminijumski i feromagnezijski minerali (pirokseni, hornblenda
i biotit ) transformiu u meke agregate finozrnog zelenkastog hlorita.
Propilitizacija zahvata obino vulkanske stene, pri emu stene dobijaju zelenkast
izgled zbog prisustva hlorita, epidota, minerala glina i karbonata.
Sosiritizacija je proces delimine ili potpune alteracije primarnih mineala, posebno
kalijskih plagioklasa. Hemijskim izmenama nastaju epidot, karbonati, natrijski plagioklasi.
Stena zahvaena sosiritizacijom zadobija sekundarnu strukturu sa izgledom i svojstvima
kompaktnog dobro litifikovanog glinca, obino intenzivno ispucalog.
Dolomitizacijom stena dolazi do zamene kalcita dolomitom. Moe biti
hidrotermalni i niskotemperaturni sedimentni proces.
179
180
10. EGZOGENI GEOLOKI PROCESI U
TERENU
Egzogeni geoloki procesi se dogadjaju u plitkom delu terena pod dejstvom
egzogenih-spoljanjih sila. U nekim sluajevima ti procesi mogu biti izazvani, ili
potpomognuti, delovanjem oveka. Svi egzogeni procesi se mogu svrstati u nekoliko grupa,
shodno agensima koji su uticali na njihovo obrazovanje:
- eroziono razaranje stena;
- padinski procesi;
- sufoziono rastvaranje i ispiranje;
- procesi koji nastaju neodgovarajuim ljudskim aktivnostima.
Oblast inenjerske geologije u kojoj se prouavaju savremeni egzogeni geoloki
procesi, kao i uticaji tih procesa i pojava na uslove gradjenja i eksploatacije objekta, naziva
se inenjerska geodinamika.
Savremeni geoloki procesi se detaljno ispitivanja. Nema znaajnijeg
gradjevinskog objekta za koji se, pored preciziranja geotehnikih uslova medjusobnog
sadejstva objekta i terena, ne vre ispitivanja i u pogledu uslova i mogunosti zatite ili
aktiviranja nekog geolokog procesa. Nekada je glavni predmet istraivanja i sanacije,
upravo, preciziranje: geneze egzogenog procesa; dimenzija tvorevina procesa; zatite od
tetnog dejstva. Za razliku od delovanja endogenih procesa, tetna delovanja savremenih
geolokih procesa mogu se spreiti, ili sanirati, nekim inenjerskim merama. Mere su
brojne, raznovrsne, njihov izbor najvie zavisi od kvaliteta izvedenih ispitivanja i
istraivanja. Sanacione mere moraju proizilaziti iz rezultata ispitivanja, treba da su
kvalitetno projektovane i izvedene, njima treba da su u celini reeni postavljeni ciljevi i
zadaci.
10.1. Erozija
To je proces kojim se vri eroziono razaranje i odnoenje stena u povrinskom
delu terena. Uslovi za takvo delovanje se stiu kad postoji dovoljna koliina voda i brzina
njenog toka. Eroziono dejstvo ispoljavaju kako obilne povrinske padavinske vode, takodje
vode reka, mora, jezera. Zavisno od toga koja voda je u pitanju, razliiti su nazivi za
181
eroziju: povrinsko spiranje i jaruanje, fluvijalna-rena erozija, abrazija-dejstvo morskih
talasa i dr.
Denudacija, ili spiranje, je proces kojim se usled dejstva padavinskih voda vri
odnoenje sitnih delia stenske mase, iz viih podruja u nia. Dejstvo je intenzivnije
ukoliko se eroduju meke stene, ili stene koje su povrinskim raspadanjem i drugim
vidovima alteracija dovoljno usitnjene i omekane, da mogu biti odnoene niz padinu.
Takodje, proces je intenzivniji pri obilnijim padavinskim vodama, tj. pri jakim i
dugotrajnim pljuskovima, pri poveanoj brzini kretanja. Intenzitet odnoenja se smanjuje
ako je teren obrastao vegetacijom, ako nije obradjen za poljoprivredne namene.
Jaruanje je proces linijskog spiranja i odnoenja stenske mase, tako da se kao
posledica toga stvaraju ljebovi, jaruge i potoci. ljebovi i jaruge su obino u najveem
delu godine suvi, samo su delimino, ili u celini kad su plitki, zapunjene vodom bujinog
karaktera. Dubina ljebova je do 2m, jaruga 2-20, a potoka preko 20 m.
Bujina erozija se odvija u svim vrstama stena. Proces je bri i laki u
poluvezanim i nevezanim stenama, bez obzira na njihovo genetsko poreklo (sedimentna
stena, kora intenzivno raspadnutih svih vrsta stena), a sporiji ili potpuno izostaje u vrstim
neizmenjenim stenama.
Proces se relativno lako zaustavlja, ili spreava njegovo napredovanje,
poumljavanjem podruja, regulisanim slivanjem povrinskih voda, eventualno izgradnjom
odgovarajuih pregrada i zatitom useenih kosina. Problemi mogu biti mnogostruko
uveani kada tako useeni prirodni erozioni oblici izazovu aktiviranje drugih padinskih
procesa, npr. klizita. Takve pojave su este u prirodi, a znaajno oteavaju i uslonjavaju
uslove saniranja padine.
Bujini tokovi se odlikuju velikom brzinom kretanja vodene mase u kojoj su sitni i
krupni odlomci stena, drvee i drugi vueni materijal. Isti moe da ima ruilako dejstvo.
Kada prenosna mo prestane, obino u zaravnjenom podruju u podnoju padine, nastupa
odlaganje takvog heterogenog materijala. Taj odloeni materijal bujine lepeze, je slabo
konsolidovan, nesortiran, malih vrednosti parametara otpornosti na smicanje.
Rena (fluvijalna) erozija je proces kojim se vri erozioni rad vode u rekama. Tim
procesom se produbljuje reni tok, ako za to postoje uslovi, ili se vri ruilako dejstvo na
obalne linije. To se deava posle obilnih padavina, u uslovima visokog vodostaja reka.
Kada padavine izostaju u duem periodu, tj. kad su ostvareni uslovi niskog vodostaja reke
tada nema erozionog rada, ve se vre eventualno mala pomeranja najsitnijeg odloenog
taloga.
Intenzitet rene erozije zavisi od: geolokog sastava terena (litogenetskih vrsta
stena i tektonike podruja), nagiba korita, koliina tekue vode, materijala koji voda vue.
Fluvijalna erozija je utoliko jaa ukoliko je nagib korita strmiji, koliina vode vea, i
ukoliko je vie vuenog naroito krupnog materijala.
Erozioni rad rene vode se zavrava na uu reka u mora. Mora su opta eroziona
baza rene rerozije.
Kretanja vodene mase i materijala koji je u njoj su po pravilu krivolinijski tako da
se na jednoj obalskoj liniji vri erodovanje, a na drugoj gde oslabi prenosna mo taloenje
vuenog materijala. Taj proces nije jednoznano odredjen samo putanjom kretanja vodene
mase, ve zavisi i od koliine vode koja se kree, nagiba dna korita, krupnoe materijala
koji vue, vetakih pregrada-brana koje su izgradjene na reci dr. Kada vodena masa u reci
dospe u ravniarska podruja znaajno opada njena eroziona mo, takodje i mo transporta
182
Sl.10.2. Obala mora sa abrazionim tvorevinama 1-
klif; 2-talasna podkapina; 3-pribrena terasa
vuenog materijala, esto nastupa krivudanje reke, mogu se formirati meandri i mrtvaje,
nagomilanja peska-ade, delte.
Najznaajniji akumulacioni oblici reka su rene terase. Formiraju zaravnjena
podruja uz reke, obino su peskovito-junkovitog sastava, to se ocenjuje kao povoljno za
urbanizaciju. To su podruja koja se pri maksimalnom vodostaju reka ne plave. Rene
terase mogu biti poziciono uz aluvijalne ravni, a u redjim sluajevima sauvane su i na
viim delovima padine (npr. na padini Drine u irem podruju Bajine Bate na visini oko
300 m visoijem od sadanjeg korita reke). Za razliku od njih aluvijalne ravni su podruja
uz vodotok, ua ili ira, koja mogu biti plavljena. To im je nepovoljnost koja iziskuje
odredjene mere zatite. Druga vana konstatacija, koja proistie iz genetskog porekla, je u
tome da u tim mladim terenima mogu postojati velika soiva muljevitog sastava i drugih
slabo konsolidovanih materijala.
Sl.10.1. Fluvijalni oblici: a) meandar,mrtvaja; b) terasa, aluvijalna ravan
Abrazija predstavlja proces kojim morski i jezerski talasi vre erozione dejstvo na
stenske mase. Tako degradiran materijal se taloi i nastaju sedimentacioni oblici.
Abraziono dejstvo mora se odvija tako to veliki talasi udaraju u stenske mase
priobalnog podruja. Time se otkidaju i rue manji ili vei blokovi, zavisno od jaine talasa,
odnosno njihove visine, duine i brzine kretanja, te vrste i stanja stenskih masa u obalama.
Osim mehanikog dejstva udarom talasa, u poroznim stenskim masama talasi deluju i
pneumatski zbijanjem vazduha u upljinama, ime izazivaju prskanje i odvaljivanje
blokova i njihovo stropotavanje.
Na intenzitet razvoja procesa
abrazije osnovni uticaj imaju snaga
talasa i mehanika otpornost stenskih
masa. U terenima izgradjenim od
stenskih masa sa razliitom
mehanikom otpornou razvija se
selektivna abrazija. Ona se obrazuje na
taj nain to se u zonama sa mehaniki
183
manje otpornim stenskim masama formiraju zalivi, a u zonama sa mehaniki otpornijim
stenskim masama rtovi i poluostrva.
184
Na strmim obalama u zoni dejstva talasa stvaraju se u stenskim masama
udubljenja-talasne potkapine. Ruenjem stenskih masa usled gubljenja oslonca iznad
talasnih podkapina stvaraju se strme obale-klifovi.
Zatita obala od obrazije je izvodljiva, ali nije jednostavna. Svim reenjima tei se
tome da se ublai snaga dejstva talasa, tako to e se oni oslabiti. To se postie:
talasolomima u vidu podvodnih betonskih ili kamenih blokova u priobalnom podruju,
odbojnim zidovima i dr.
Lednika erozija predstavlja rad leda na stvaranju erozionih lednikih oblika.
Danas se dogadja samo u visokim planinama i za razliku od ledenih doba znatno su manjeg
obima. Stare lednike ili glacijalne (lat. glacies=led) tvorevine imaju vei znaaj od
lednikih oblika koji se sada stvaraju.
Uprkos injenici da se lednici kreu veoma sporo (nekoliko cm-m na dan) oni vre
ogroman rad, kojim se stvaraju raznovrsni erozioni i akumulacioni ledniki oblici reljefa.
Pri svom kretanju lednici odlamaju velike koliine stenskih masa od svoje podloge i
uklapaju ih u masu lednika. Sav taj kameni materijal koji lednici nose u svom telu, ili pri
dnu, naziva se morenski materijal, a kada se istaloi nastaju morene.
Najvanija odlika morena je da ih izgradjuju fragmenti izrazito promenljive
veliine, krupni i sitni. Nepravilno su izmeani, zavisno od toga da li su otkinuti po dnu
lednika ili njegovom obodu, od toga da li su dospeli u centralni deo lednike mase. Pojedini
fragmenti mogu biti uobljavani, zavisno od uslova transporta, duine puta kretanja, uslova
kojima su bili izloeni posle otapanja lednika.
Eolska erozija nastaje radom vetra, a sastoji se u izduvanju, prenoenju i odlaganju
estica praine i peska, ponekad i sitnog ljunka. Eolska erozija je najizrazitija je u suvim
pustinjskih predelima bez vegetacije, odnosno tamo gde skoro nema nikakvih atmosferskih
taloga i gde je rastresiti materijal lako pokretljiv. U takvim predelima vlanost je
izvanredno mala, a isparavanja vrlo velika, zbog intenzivnog dnevnog zagrevanja povrine
terena sunevim zraenjem.
U pustinjskim terenima materijal stvoren raspadanjem stenskih masa usled dejstva
insolacije, biva noen vetrom i na velike udaljenosti, to zavisi od brzine vetra i usitnjenosti
estica. Eolska erozija zavisi od vie faktora kao to su: jaina vetra, duina i pravac
duvanja vetra, krupnoa i oblik zrna, mirkoreljef, bioloka ogoljenost povrine terena.
Odloeni-nataloeni, preteno peskoviti materijal, eolske erozije ini karaktristine
meseaste oblike koje se nazivaju dine. Osim njih u pustinjskim predelima markantni su i
drugi oblici. Nekada su to kamenite pustinje koje se nazivaju hamade ili useene doline
skoro vertikalnih strana koje podseaju na prave klisuraste oblike. Svi ti karakteristini
oblici su nastali u specifinim pustinjskim klimatskim oblastima, gde stotinama kilometara
su vidljivi samo peskovita podruja, kamenita uzvienja i poneko drvenasto rastinje. Zbog
siline duvanja vetra lako je nai, u kamenitim podrujima, blokove vrstovezanih stena koje
su upljikave kao sundjer.
Osim eolske erozije u sada aktivnim pustinjama, u naim podrujima je u
relativno bliskoj prolosti dolo do nataloivanja znajnih koliina lesa, koji je tipska
eolska tvorevina. Les je detaljno opisan u poglavlju koje se odnosi na stene. Izgradjuje
povrinski deo terena, na velikim zaravnjenim podrujima-lesnim zaravnima, prevojna
podruja izmedju potoka na Frukoj Gori i dr. Njegova debljina kod nas je do 40 m, u Kini
do 400m.
185
10.2. Hemijska i mehanika sufozija
Hemijska sufozija predstavlja vid hemijskog rastvaranja stenskih masa. Mehanika
sufozija predstavlja proces i pojavu iznoenja sitnih estica mineralne materije iz stenske
mase, pri prekoraenju kritine brzine kretanja vode.
Najrasprostranjeniji vid hemijske sufozije je karstna sufozija. Deava se u
krenjacima, dolomitima, kredi, gipsu, halitu. Markantni i esti su oblici karstne erozije
nastali u krenjako-dolomitskim stenskima masama, redje u ostalim. Razlog zato je to
tako, a ne dogadaja se u lake rastvorljivim mineralima i stenama (hloridima i sulfatima) je
u injenici da se karbonatne stene vie razlomno deformiu, a sulfatno-hloridne se ponaaju
plastino. Du pukotina i drugih lomova omogueno je filtraciono proticanje i kretanje
vode koja vri rastvarako dejstvo. U plastino deformisanim stenama pukotine su
stisnute, bez zeva i bez mogunosti kretanja vode, pa time nema ni sufozionog delovanja.
Naziv karst ili kras, potie od imena oblasti izmedju Seane i Trsta, u kojoj su
karstne pojave vrlo izrazite. Isti naziv koristi se i u svetu.
Karstnom erozijom nastaju karkteristini oblici na povrini terena i u podzemlju.
Morfoloki oblici povrinskog karsta su: krape, vrtae, uvale i karstna polja, a dubinskog
karsta: karstni kanali, ponori, jame i peine.
krape su uske i obino medjusobno paralelne brazde-ljebovi, obrazovane
karstnom erozijom, po nepoumljenim padinama karstnih terena. irina i dubina im iznosi
od nekoliko cm do nekoliko dm, dok im duina moe iznositi i po vie metara.
Vrtae su tanjirasta, levkasta ili zdelasta udubljenja ija je irina dva i vie puta
vee od dubine. Stvorene su karstnom erozijom u stenama podlonim karstifikaciji. Oblik i
dimenzije vrtaa dosta zavise od vrste stenskih masa u kojima su stvorene. Ukoliko su
vrtae este, te je teren jako neravan, takav karst se naziva boginjavi karst.
Uvale su vee i izduene depresije u karstnim terenima, stvorene spajanjem vie
vrtaa. Obrazuju se po terenima starijeg karsta, kao posledica rastvarakog dejstva vode
koja vremenom razori preage i glavice izmedju susednih vrtaa.
Karstna polja su najvee depresije karstnih terena. Po obliku su zatvorena
udubljenja izduenog oblika. Duina im iznosi do 50 km, a irina od nekoliko stotina
metara do 15 km. Strane karstnih polja su obino strme i krevite, a dna zaravnjena i sa
malim nagibom.
Karstna polja su nastala na nekoliko naina. Smatra se da su neka od njih stvorena
samo spajanjem vie medjusobno bliskih uvala. Inae, u veini sluajeva ona su
predisponirana tektonskim pokretima, pa se kod njih mogu uoiti obodni rasedi, du kojih
je dolo do sputanja terena i stvaranja potolina i rovova. Kasnijim delovanjem karstne i
fluvijalne erozije polja su dobila dananji izgled.
Po obodu pojedinih karstnih polja javljaju se izvori, ali nekada i jaa karstna vrela,
a po dnu ili niem obodu jame i ponori. U nekima od njih dolazi povremeno i do
periodinog plavljenja, usled toga to jame i ponori ne mogu da prime svu vodu koja izvire
po gornjem obodu polja i onu koja se u njih sliva za vreme kine sezone. U zavisnosti od
hidrolokih svojstava karstna polja mogu da budu: suva, periodino plavljena i stalno
plavljena.
Karstni kanali su cevasto i crevasto izduene upljine u skarenim stenskim
masama, nastale dejstvom karstne erozije, odnosno proirivanjem prslina i pukotina.
Nejednake su irine, od nekoliko cm do vie dm, sa lokalnim proirenjima i suenjima, kao
i lokalnim grananjem.
186
Ponori su zjapee pukotine u skarenim stenskim masama u koje poniru
povrinske vode. Obino se nalaze pri dnu karstnih polja i uvala, redje vrtaa.
Jame su preteno vertikalne, karstnom erozijom proirene pukotine u skarenim
stenskim masama. Mogu biti razliitog oblika, sa lokalnim proirenjima i suenjima, mogu
biti duboke i po nekoliko stotina metara.
Peine su relativno veliki prazni podzemni prostori u skarenim stenskim
masama, kroz koje ponekad teku manji vodeni tokovi, pa ak i reke. Nastale su hemijskim
radom podzemnih voda, odnosno rastvaranjem krenjaka i drugih slinih stena i
proirivanjem prvobitnih pukotina i uih kanala. Duina peina moe biti do 10 i vie
kilometara (Postojnska jama u Sloveniji je dugaka 16,4 km).
Izluivanjem kalcijum-karbonata, u peinama se stvara peinski nakit. To su
manji ili vei karstni oblici koji sa tavanica peina vise prema podu (stalaktiti), ili sa
podova dvorana rastu prema tavanici (stalagmiti).
Mehanika sufozija predstavlja proces iznoenja sitnih estica tla pod dejstvom
filtracionog toka vode. Time se menja struktura sedimenata (prostorni raspored zrna u
sedimentu). Po svojoj prirodi kretanje estica tokom mehanike sufozije je promenljivo.
estice se povremeno nalaze u stanju mirovanja, povremeno su u procesu premetanja. U
stanju mirovanja moe se smatrati da je estica sastavni deo sveukupnog mineralnog
sastava. Prilikom kretanja ona to nije, odnosno ona se pomera izmedju nepomerljivih
mineralnih fragmenata. Proces tako traje sve dok sitne estice ne budu isprane. Razvoj
procesa je obnovljiv. Naime, moe se desiti da se prvo premetaju estice jedne
granulacije, a kada njih vie nema da, u novostvorenim uslovima, zaponu da se pomeraju
sledee po veliini.
Kritina brzina kretanja podzemne vode, pri kojoj nastupa mehanika sufozija je:
po Zihardu
15
K
kr
v

gde je koeficijent filtracije K izraen u m/s
po Abramovu
3
65 K v
kr

pri emu je koeficijent filtracije izraen u m/dan.
U peskovitim sedimentima zrna skeleta se samo dodiruju. Zbog toga su uslovi za
nastanak mehanike sufozije povoljniji.
U prainastim i glinovitim sedimentima makro porozne strukture, kao to su les,
lesna ilovaa i gline mrviaste strukture, uslovi za filtraciono razaranje su manje povoljni.
Na to utie sila kohezije kojom estice skeleta prianjaju jedna za drugu. U takvim
sedimentima proces mehanike sufozije poinje naruavanjem kohezije. Dalje nastupa
postepeno proirivanje pora i prslina, ako one postoje, uz poveanje brzine filtracije do one
koja je jednaka kritinoj ili je vea od nje. Tek pri dostizanju tih poveanih brzina filtracije
stvaraju se uslovi za iznoenje sitnih estica iz skeleta sedimenata u sve veem obimu, a
zatim i za iznoenje sve krupnijih estica.
Proces sufozije se odvija u priobalnim delovima reka, jezera, mora, oko kanala, u
podrujima gde se intenzivne padavinske vode, ili vode iz havarisanih cevovoda, kreu do
izdani. Kretanje i iznoenje estica moe se vriti u razliitim pravcima. Smer kretanja
187
poklapa se sa smerom filtracionog toka. U tom pogledu Cims (Ziems) izdvaja unutranju,
spoljanju i kontaktnu sufoziju. Kod unutranje sufozije kretanje estica se vri nanie u
stensku masu, kod spoljanje sufozije kretanje estica je navie ka povrini terena. Te dve
vrste sufozije obino su vezane za pripovrinske delove terena. Kontaktna sufozija se javlja
obino na granici sedimenata sa razliitim filtracionim svojstvima. Ovaj vid mehanike
sufozije moe nastati ak i u znatnim dubinama, ako su ispunjeni uslovi za to.
Sl.10.3. Shema sufozionog formiranja kaverne ispod nasipa, po K.Reznieku
Procesom sufozije mogu nastupiti mnoge nepovoljne posledice kao npr.: sleganja
terena i obrazovanje levkastih ulegnua na povrini; sleganja terena mogu izazvati dodatna
sleganja objekata npr. vodovodnih i kanalizacionih cevi; ispiranja odredjenih frakcija u
nasipima (odbrambeni od poplava, nasipi kao podloga za objekte svih vrsta) i u tlu ispod
njih to moe ugroziti funkcionalnost nasipa; moe doi do pogoranja stabilnosti delova
padine i dr.
Zatita od procesa mehanike sufozije se svodi na to da se smanje brzine filtracije
toka podzemnih voda. To se moe postii razliitim merama.
10.3. Klienje stenskih masa
Klienje je proces pri kome izvesna koliina stenskih masa kliza po kliznoj
povrini, iz hipsometrijski viih u nia podruja, pod dejstvom sile gravirtacije. Kada se
razmatrani proces deava pod dejstvom prirodnih inilaca, bez uticaja ovekovih delatnosti,
tada se on svrstava u tzv. geoloke procese. Vrlo esto, njemu potpomau i odredjene
ovekove aktivnosti, pa se tada radi o inenjerskogeolokom procesu. Tvorevina procesa
klizanja je klizite. Generalno posmatrano za svako dobro istraeno klizite treba da je
188
precizirano: geometrijski elementi; parametri smiue vrstoe du klizne ravni; uzroci
aktiviranja procesa klizanja.
Kod nas, a takodje i u medjunarodnoj strunoj i naunoj javnosti, postoje tano
odredjeni nazivi i definicije pojedinih elemenata klizita (Sl.10.4. ). Klizna ravan je
povrina po kojoj se klizanje deava. Nekada je ona jedna tanka povrina izmedju kretanog
i stabilnog dela terena, a mnogo ee je to skup vie povrina smicanja koje grade zonu
klizanja. Pokrenuta stenska masa ini telo klizita. Podina klizita, ili stabilni deo, je
nekretani deo terena, koji se nalazi ispod tela klizita. Povrina klizita je morfoloka
povrina terena u zoni klizita. Dubina klizita je vertikalno rastojanje izmedju povrine
klizita i klizne ravni. Kao to se se sa slike vidi dubina je promenljiva u razliitim
delovima klizita. Poetni deo klizita, na hipsometrijski najviem delu terena, je eoni
oiljak klizita. On je, po pravilu, jasno izraen u obliku zjapeih pukotina i esto
odredjenim skokom-denivelaciji izmedju kretanih i nekretanih stenskih masa. Najnii deo
dokle je dospela-rasplinula se pomerana stenska masa je noini deo klizita.
Posmatrano u planu, svako
klizite ima svoju duinu, irinu i
sekundarne oiljke. Duina klizita se
meri u pravcu kretanja klizita, a
njegova irina, po pravilu, u pravcu
upravnom na pravac kretanja.
Sekundarni oiljci su ustvari poeci
manjih-sekundarnih klizita, koja se
nalaze u glavnom, a manifestuju se
najee u obliku zjapeih pukotina,
slinih glavnom oiljku. Sekundarna
klizita ukazuju na postojanje vie
manjih klizita, ili na parcijalna
pomeranja glavnog klizita.
Najvei broj klizita nastaje na
padinskim delovima podruja prirodnim
procesima. Vrlo esto tome doprinose
neodgovarajue ljudske aktivnosti: zasecanja padine, preoptereenje objektima ili
ravnovrsnim drugim dopunskim optereenjima, dopunsko nekontrolisano uvodjenja vode u
teren i dr. Relativno mali broj klizita nije formiran na padinskim delovima terena, a sva
takva klizita su po pravilu nastala neodgovarajuim aktivnostima na iskopima u terenu.
Naime, svaki iskop sa prestrmim nagibima kosina iskopa, pod uslovom da kosine nisu
zatiene, moe izazvati aktiviranje klizita. U nekim specifinim uslovima klizita mogu
nastati usled proloma dna iskopa, to se npr. desilo u zoni iskopa za kanal DTD u
Potpornju.
U naoj zemlji registrovano je do sada vie desetina hiljada klizita. Najbrojnija su
zapremine koja ih svrstava u mala i srednje velika, a pojedina su ogromna tj. zapremine i
vie miliona m
3
. Klizita nanose velike materijalne tete zbog oteenja raznovrsnih
gradjevinskih objekata i zato to su radovi na njihovoj sanaciji skupi.
Klizanje terena je u ogrnomnoj veini sluajeva spor proces. To omoguava da se
ljudi sklone na sigurna mesta, da se deo stvorenih pokretih dobara takodje premesti.
Nekada i u tome ima iznenadjenja, kao npr. na klizitu Vajont, koje se 9. oktobra 1963.
godine dogodilo u Italiji i to tako to su skliznuli glinci i laporci koji su izgradjivali deo
189
Sl.10.4. Osnovni elementi klizita;
1-najdublja klizna povrina; 2-plia klizna
povrina; 3-oiljak klizita; 4-noini deo; 5-
ispupeni deo; 6-ulegnue; 7-telo klizita; 8-
podina klizita; 9-zaledje
leve dolinske strane jezera. Klizna ravan je bila jedna od mnogobrojnih medjuslojnih
povrina. Skliznuta stenska masa je dospela u akumulaciono jezero brane Vajont i tako
izazvala prelivni talas preko brane (brana je visoka 265,5 m, izgradjena je 1960.g. i ostala
je neoteena) od kojeg su opustoena podruja u zoni dejstva poplavnog talasa. Pored
materijalnih teta bilo je i oko 3 000 ljudskih rtava.
Svako klizite se odlikuje odredjenim specifinostima to iziskuje primenu
kompleksne metodologije istraivanja. To znai da se primenjuju razliiti metodoloki
postupci, koji se medjusobno dopunjuju, a sve u cilju to bolje i preciznije istraenosti. U
suprotnom, po pravilu izostaje uspena sanacija klizita, ili se ona izvodi neracionalno.
Morfoloka svojstva klizita
Klizita se lako prepoznaju po svojim karakteristinim morfolokim oblicima na
povrini terena. Imaju jasno izraena ulegnua-depresije i istrbuenja, koja daju klizitima
izgled nepravilno zatalasane povrine, sa generalnim padom niz padinu tj. u pravcu
pomeranja stenske mase (Stabilna padina ima priblino kontinualan nagib povrine terena.
Ako nagib podsea po obliku na onaj koji je karakteristian za klizita to moe biti posledica
selektivne erozije.). Broj tih mikroreljefnih oblika zavisi od: vrste stenske mase u kojoj je
klizite formirano; povrine terena koju klizite zahvata i dubine klizita; dinamike procesa
klizanja glavnog-najdubljeg klizita i njegovih sekundarnih delova; fiziko-mehanikih
karakteristika stenske mase koja gradi klizite; drugih karakteristika klizita ukljuujui i to
da li se pomeranje odvija translatorno, rotaciono ili kombinovano.
Skoro sva klizita imaju veoma jasno izraen eoni oiljak. Takodje brojni su
sekundarni oiljci i esto zjapee-otvorene pukotine smicanja du kojih je vreno
pomeranje stenske mase. Iznosi pomeranja po tim diskontinuitetima, kao i brojnost njihovih
oblika, zavisi od: dimenzija klizita, dubine klizita, fiziko-mehanikih karakteristika
stenskih masa koje klizaju.
U ulegnuima klizita vrlo esto su formirana zabarenja ili voda izbija u obliku
izvora i pitevina. U tim podrujima, kao i u drugim delovima klizita koja su izrazito
bogata podzemnih vodama u najveem delu godine, karakteristina je pojava niskog biljnog
rastinja (zukva, podbel, rastavi). Usled klizanja stenskih masa, visoko rastinje-drvee je
povijeno u razliitim pravcima (tzv. pijano drvee).
Po pravilu, vidljive su posledice klizanja i na objektima: poruene kue, pukotine
na zidovima i drugim elementima zgrada, nakrivljeni objekti, pomereni celi objekti kada su
na jednom bloku sa kojim se zajedno pomeraju; pukotine na asvaltu, krivljenja i pucanja
eleznikih ina, prekidi linijskih vodova; deformacije na potpornim zidovima i dr.
Morfologija klizne povrine zavisi od prirodne sredine u kojoj je klizite formirano
a najvie od: vrste stena od kojih je teren izgradjen; karakteristinih geolokih planara-
povrina koje imaju uticaja na proces formiranja klizita (ravni slojevitosti, kriljavosti,
pojedinane pukotine ili njihove grupe; kontakti karakteristinih sredina kao npr. granica
izmedju degradiranih-povrinskim uticajima izmenjenih stenskih masa u kojima se klizite
formira i njegove podine, odnosno neizmenjenih stenskih masa).
U relativno homogenim stenskim masama u litolokom pogledu, kao to su
vetaki nasipi, gline, peskovi, klizna ravan je krunog oblika, pomeranje se odvija
rotacijom stenske mase po njoj.
Velika veina klizita ima kliznu ravan iji su poloaj i oblik uslovljeni nekom od
karakteritinih geolokih planara. Zbog toga klizna povrina nije krunog oblika, ve je
190
nepravilna, a smicanje je translatorno (Sl.10.5.). U nekim sluajevima smicanje moe biti
kombinacija dva navedena oblika.

Sl.10.5. Karakteristini oblici kliznih povrina; a) kruni; b) pravolinijski; c) nepravilan
Sva klizita imaju, po pravilu ne samo jednu, ve vie povrina po kojima se
smicanje odvija. Sve su one klizne ravni, imaju izrazito glatke i smiue povrine, jasne
strije u pravcu smicanja. U pojedinim podrujima grupisano je vie povrina smicanja koje
ine zone klizanja debljine nekoliko cm, nekada i vie metara. Uobiajeno je da se
najdublja klizna ravan naziva glavna
Hidrogeoloka svojstva klizita
Nastanak klizita i dinamika klizanja uopte, u direktnoj su vezi sa stanjem
podzemnih voda. Najintenzivnija klizanja su, po pravilu, vezana za vremenske periode
kada je najvie padavina, kada padavine dugo traju i kada su stenske mase intenzivno
zasiene podzemnom vodom.
Podzemne vode u klizitu deluju viestrano negativno:
- hidrostatikom i hidrodinamikom silom;
- utiu na smanjnje otpornosti na smicanje du kliznih povrina;
- sufozionim dejstvom iznose pojedine komponente;
- cirkulacijom vode moe biti uneta glinovita komponenta, ili u celu masu ili
samo du karakteristinih povrina .
Radi preciznog definisanja uticaja podzemnih voda neophodno je znati
hidrogeoloka svojstva terena kako u samom klizitu tako i u njegovom zaledju i podini.
Upravo zbog toga to podzemne vode mogu u klizite doticati iz relativno velike
udaljenosti, hidrogeoloka svojstva terena se moraju istraiti na znatno veem podruju od
onog koje je zahvaeno klizanjem.
U peskovito-glinovitim stenskim masama koje su nastale kao produkt normalnog
sedimentacionog cikluca, kao i u glinovito-peskovitoj kori raspadanja stenskih masa,
podzemne vode, po pravilu, u periodima intenzivnog klizanja potpuno zapunjavaju pore i
upljine u stenskoj masi i praktino je NPV na povrini terena. U periodima relativnog
mirovanja klizita razliita je dubina do NPV to najvie zavisi od medjusobnih odnosa
kolektorskih i izolatorskih sredina koje su klizanjem haotino rasporedjene u klizitu.
191
Klasifikacija klizita
Prema vrsti stenskih masa u kojima se klizita obrazuju mogu se klasifikovati na
ona koja su nastala u poluvezanim i nevezanim stenama i na klizita nastala u vrstim
stenama. Ovakva podela je dosta nepraktina iz razloga to se klizita u vrstim stenama
formiraju retko, u specifinim uslovima i okolnostima. Skoro da se po automatizmu
podazumeva da se klizita formiraju u glinovito peskovitim sredinama, ili u drobinsko
blokovskim zaglinjenim sredinama.
Da bi dolo do formiranja kizita u vrstoj stenskoj masi mora biti zadovoljeno
nekoliko osnovnih preduslova. Osnovi su da je za klizanje povoljan nagib i orijentacija
povrina po kojima dolazi do klizanja. Te povrine su najee medjuslojne povrine,
rasedi, pukotine. Dodatni uslov je da su te povrine takvih morfolokih karakteristika da se
smicanje odvija samo du njih, da ne dolazi do sloma i kroz vrstu stensku masu koja ima
veliku koheziju. Klizanju ovog tipa znaajno potpomae prisutna glinovita komponenta
koja se nalazi du tih povrina nosioca klizanja. Ona po poreklu moe biti singenetska, npr.
u slojevitim krenjacima gde se izmedju svakog sloja nalazi tanak film ili tanki proslojci
glinovite komponente. Moe ta glina biti uneta i postgenetski, naknadno, u medjuslojnu
poroznost.
Velika veina klizita nastaje u glinovito peskovitim stenama. U peskovima
klizita mogu nastati pri neodgovarajuem zasecanju padine, pri podlokavanju renim ili
drugim vodotocima, pri uticaju dinamikih sila, zemljotresnim aktivnostima. U tom
pogledu povoljniji su slabo zbijeni peskovi nego zbijeni.
Naroito su klizanju podlone meke gline i lapori i raspadina svih drugih stena u
kojoj ima dosta glinovite komponente. Gline prema genezi mogu biti: singenetske-
sedimentne; transportovane-pretaloene; rezidualne-nastale na mestu raspadanja primarnih
minerala, preteno feldspata; glacijalne; periglacijalne; deluvijalne gline-nastale
raspadanjem i deliminim transportom niz padinu. Poznavanje genetskih uslova u kojima je
glina nastala moe dosta da olaka proces izuavanja klizita, bolje odabiranje uzoraka za
laboratorijska i druga ispitivanja, pravilniju ekstrapolaciju podataka ispitivanja sa uzoraka
stene na stensku masu u sklopu terena.
Prema tome da li je klizna povrina obrazovana u jednoj vrsti stene, ili je
predisponirana nekom geolokom planarom, ili klizna ravan preseca vie litolokih lanova.
F.P.Savarenski je predloio klasifikaciju klizita na: asekventna, konsekventna i
insekventna.
Asekventna kliziita se obrazuju samo u jednoj vrsti stenske mase tako da im klizna
povrina ima oblik blizak kruno-cilindrinom. Da bi bila formirana klizna povrina tako
idealnog oblika, potrebno je da stenske mase u kojima klizite nastaje treba da su
homogene i izotropne, to u realnim prirodnim uslovima ne postoji. ak i u uslovima
formiranja nasipa od materijala iz istog pozajmita ne moe se formirati idealno homogena
i izotropna masa. Da bi se taj problem prevaziao u praksi, usvaja se da su u takvim
sluajevima stenske mase kvazihomogene i kvaziizotropne, odnosno moe se sa dovoljnom
tanou usvojiti da je u njima oblik klizne ravni krunog oblika. Takvi sluajevi su
primenjivi za peskove, gline, lapore, ali sa potrebnim isticanjem da u njima nema vidljivih
geolokih planarnih elemenata: ravni slojevitosti, tektonskih pukotina, u peskovima i
glinama pliocene starosti ak i raseda. Ako takvih planara ima, samo izuzetno retko e se
obrazovati klizna ravan krunog oblika, a da pri tome nee doi do smicanja i du tih
predisponiranih pravaca.
192
Sl.10.6. Shematski prikaz tipova klizita: a-asekventno, b-konsekventno, c-insekventno
Konsekventna klizita se obrazuju tako da je klizanje nastupilo po nekoj
geoloki predisponiranoj-predodredjenoj ravni. Predisponirane ravni smicanja mogu biti:
- nagnuti slojevi iste stenske mase, ili kontakti izmedju razliitih vrsta stena
(gline, glinci, ugalj, krenjak, pear i dr.);
- nagnuta granica izmedju raspadnutih i neraspadnutih stenskih masa;
- povoljno orijentisana jedna ili vie pukotina, raseda i rasednih zona i dr.
Sl.10.7. Profil terena i klizita na pregradnom profilu brane Vajont
Oblici kliznih povrina, kod konsekventnih klizita, su skoro u celini, ili u
navjeem delu, saglasni obliku predisponiranih povrina i kontakta karakteristinih sredina.
Najee su njihove povrine ravne ili blago zatalasane, glatke-smiue, redja je
kombinacija ravnih ili zatalasanih povrina sa stepenastim delovima. Konsekventna klizita
su najbrojniji vid klizita u prirodi.
Insekventna klizita pripadaju tipu klizita koja su formirana u vie vrsta stenskih
masa. Tipian primer takvih klizita su ona kod kojih klizna povrina preseca npr. peskove,
gline i lapore pliocenih sedimenata.
Po povrini i zapremini klizita se mogu klasifikovati u pet klasa (Tablica br.10. .).
Neka su vrlo malih dimenzija, druga mogu biti izrazito velika. Takvo jedno ogromno
193
klizite je aktivirano u Peruanskim Andima, za vreme zemljotresa 1975.g. Njegova
zapremina, po proceni, je oko 1,6 milijardi m
3
.
Tablica br.10.: Klasifikacija klizita
U Jugoslaviji jedno od najveih je klizite Jovac. Takodje velika su klizita
dunavskog tipa, koja su obrazovana na desnoj dolinskoj strani Dunava, skoro u kontinuitetu
od Suseka do Smedereva. Kod klizita koja zahvataju velika podruja, kao npr. klizita uz
Dunav, treba razlikovati pojam nestabilnih padina od pojma pojedinanih klizita. Na tako
velikom podruju razvijeno je vie klizita, a ne samo jedno. To znai da je pojam
nestabilne padine iri od pojma klizita i da na istoj padini moe biti razvijen veliki broj
klizita. Ona se mogu neravnomerno pomerati, kao to su pokazali rezultati merenja
pomeranja na sedam inklinometara na klizitu Most Slobode u Novom Sadu, gde veliko
klizite ini vie manjih, a pomeranja su u razliitim pravcima, generalno posmatrano
prema Dunavu.
Klasifikacija klizita prema dubini do klizne ravni je izuzetno znaajna sa praktinog
stanovita. Naime, kada su klizita plitka, tada je laka i njegova sanacija i obrnuto. Prema
dubini do klizne povrine sva klizita su podeljena na: povrinska sa dubinom manjom od 1
m; plitka imaju dubinu klizanja je 1 - 5 m; duboka sa dubinom 5 - 20 m; i vrlo duboka kod
kojih je dubina do klizne ravni vea od 20 m.
Primer vrlo dubokog klizita kod nas je klizite u Zoni mosta Slobode u Novom
Sadu. Dubina klizanja plieg bloka je 26 m, a dubljeg 39m.
Uzroci nastanka klizita
Mnogobrojni su uzroci aktiviranja procesa klizanja i nastanka klizita. Vrlo teko
je generalizovano rei koji uzrok, medju tim mnogobrojnim, je najvaniji. To to je manje
uticajno na jednom klizitu, na nekom drugom moe da bude od presudnog i najveeg
uticaja. Zato se svako konkretno klizite mora detaljno istraivati i ispitivati, strogo vodei
rauna o raznovrsnim moguim specifinostima. Naelno posmatrano glavni uzroci
klizanja su:
- povrinsko raspadanje stenskih masa i obrazovanje kore raspadanja koja je
podlona klizanju;
- uveanje nagiba padine ili kosine (podsecanjem noice padine, podlokavanjem
vodotocima ili djestvom talasa;
- smanjenje vrstoe smicanja u zoni klizne povrine (poveanje vlanosti,
bubrenje, raspadanje, naruavanje primarne strukture i dr.);
- dejstvo pornih pritisaka, hidrostatikih i hidrodinamikih sila;
- ispiranje pojedinih komponenti, ili obrnuto, unoenje glinovitih frakcija u
stensku masu;
- izmena naponskog stanja na padini ili kosini;
KLASIFIKACIJA
- OPIS KLIZITA
POVRINA
(m
2
)
ZAPREMINA
(m
3
)
Vrlo malo < 100 < 100
Malo 100 -1 000 100 -5 000
Srednje veliko 1 000 -10 000 5 000 - 100 000
Veliko 10 000 - 100 000 100 000 - 1 000 000
Ogromno > 100 000 > 1 000 000
194
- spoljanje optereenje (deponovanje jalovine, preotereenje gradjevinskim
objektima i dr.);
- dejstvo dinamikih sila (zemljotresi, miniranja, vibracije usled rada tekih
maina i dr.).
Svaki od navedenih uticajnih inilaca, pojedinano, moe izazvati naruavanje
stabilnosti padine i izazvati aktiviranje procesa klizanja. Ipak, najei uzroci klizanja
stenskih masa nastaju kombinacijom nekoliko uticajnih inilaca.
Kada se utvrdi geometrija kliznog tela preostaje da se preciziraju svojstva i
karakteristike stenskih masa u kliznoj ravni, ili zoni klizanja. U pom pogledu veoma vano
je da se utrvrde vrednosti parametara otpornosni na smicanje, kao i razlozi smanjenja
smiue vrstoe du klizne ravni. Najee do toga dolazi usled: poveanja vlanosti
stenske mase, poveanja pornih pritisaka, bubrenja, raspadanja i dezintegracije uopte,
otapanja posle smrzavanja, naruavanja prirodne sloenosti fragmenata i dr. Najosetljivije
u pogledu izmena fiziko-mehanikih svojstava usled promene vlanosti su gline, lapori i
njima srodne stene. Izmene su uzrokovane sposobnou tih stena da upijaju vodu, time se
poveava njihova zapreminska teina, a smanjuju vrednosti kohezije i trenja.
Mnogobrojna ispitivanja klizita pokazala su da postoji vrlo jasna uzrono-
posledina veza izmedju perioda pomeranja stenske mase po kliznoj povrini i dugotrajnih
natapanja klizita atmosferskim padavinama ili drugim vodama (kia, intenzivno otapanje
snega, visok nivo podzemnih voda i mnogi drugi vidovi doticaja vode u telo klizita). Kada
se razmatra gubljenje vrstoe stenske mase u zoni klizne ravni treba, svakako, zapaziti da
su nekada dovoljne i vrlo male koliine podzemne vode, a da se bitno smanji otpornost
smicanja.
Sa stanovita vremena u kome se smanjuju vrednosti parametara vrstoe, veoma
su znaajna reoloka svojstva stenskih masa i njihov uticaj na proces formiranja klizita.
Obino u glinama i njima srodnim stenama, u dugotrajnom vremenskom periodu
poveavaju se plastine deformacije, pri konstantnom naprezanju. Takodje, dugotrajni opiti
vrstoe pokazuju znatno nie vrednosti pri lomu, nego kada su u pitanju brzi opiti.
Ispitivanja u glinama i poluvrstim stenama, pokazala su da opadanje vrstoe, pri
dugotrajnom opitu, moe iznositi i 70% u odnosu na vrstou pri brzom opitu i 10-50% u
odnosu na lagani opit. Zbog svega navedenog veoma je znaajno koliko dugo su stenske
mase izloene delovanju vode koja u njih dospeva iz bilo kojih razloga.
Naponsko stanje u terenu je, takodje, promenljivo i uslovljeno je kako prirodnim
procesima, isto tako i dopunskim optereenjima. Pri usecanju reka u vrstim i poluvrstim
stenskim masama, bitno se menja naponsko stanje u terenu dolinskih strana. Time se
stvaraju pukotine rastereenja, koje su po pravilu paralelne povrini terena. Nekada su
pukotine rastereenja paralelne sa slojevitou, kriljavou, litaom i drugim geolokim
planarama, ili su samo jednim svojim delom paralelene sa njima. U svim tim sluajevima
pukotine rasrereenja su oslabljene povrine i skoro uvek su nepovoljne orijentacije, tj.
takve da one u kombinaciji sa drugim postojeim pukotinama i diskontinuitetima uopte,
doprinose poveanju alterisanosti stena i obrazovanju nestabilnosti.
U glinovito-peskovitim stenskim masama, izmene naponskog stanja su, takodje,
znaajne za nastanak klizita, ali je njihov karakter neto drugaiji. U njima nastaju
pukotine smicanja i zatezanja i to du povrina gde dolazi do koncentracije napona i
prekoraenja vrstoe stena. U pojedinim sluajevima i mala dodatna optereenja, time i
promena naponskog stanja, utie na aktiviranje procesa klizanja.
195
Vibraciona pomeranja, izazvana delovanjem zemljotresa, dinamikim delovanjem
monih maina, miniranjem, automobilskim i eleznikim transportom i dr. takodje mogu
doprineti aktiviranju procesa klizanja, naroito u podrujima gde su i pre delovanja tih
dinamikih sila stenske mase bile u labilnom stanju ravnotee.
Uticaji seizmike sile se uzimaju u obzir u seizimiki aktivnim rejonima tako da je
rezultantna sila teine P
g
i seizimike sile P
s
:
2
s
P
2
g
P P +
Seizmika sila se moe izraunati kao P
s
=K
c
P
g
(G.M.ahunjanc, 1953,1961.). Pravac
dejstva seizmike sile je obino u najnepovoljnijem pravcu, niz klizite, tako da je
tg=P
s
/P
g
.
Brzina pomeranja klizita
Brzina kojom se klizite pomera je veoma vana njihova karakteristika. Kod
malog broja klizita kretanje se dogodi samo u jednom periodu, pokrenuta masa sklizne u
zaravnjeni deo terena i nema mogunosti za ponavljanje procesa klizanja. Medjutim, velika
veina klizia je takva da se klizanje ponavlja kada se zato steknu svi potrebni preduslovi.
Obnavljanje procesa klizanja kod nekih klizita moe da traje izrazito dug vremenski
period, da traje u geoloki dugom vremenu. To znai da nema mogunosti da se, u takvim
sluajevima, proces sam od sebe zaustavi. Lep primer za takvo trajanje procesa klizanja su
nestabilne padine na desnoj dolinskoj strani Dunava, skoro u kontinuitetu od Suseka do
Smedereva. Razlog zato je to tako lei u injenici da postoje prirodni, geoloki, preduslovi
za stalno proirenje klizita uz padinu, ime se stalno pridodaju nove koliine stenske mase
koja se ukljuuje u proces klizanja. Tome u znaajnoj meri doprinosi unitavanje lesa, koji
se nalazi po obodu klizita, koji je na klizanje delovao stabilizirajue.
Za pravilno definisanje
pomeranja klizita potebno je utvrditi
pomeranja:
- najdubljeg klizita;
- sekundarnih klizita, ako ona
sainjavaju glavno;
- pravilno procenjivati mogunosti
obnavljanja procesa i proirenja na do
tada nekretane delove.
U pogledu brzine pomeranja stenske
mase Terzaghi (1950) razlikuje vie
faza. Kada su pomeranja vrlo lagana,
manje od 3 cm za jednu godinu, a
naponi smicanja su manji od sila otpora
(Fs > 1), on preporuuje da se takav vid
pomeranja naziva puzanje.
Brzina kojom se klizite pomera zavisi od mnogo faktora: morfologije i nagiba
padine ili kosine; vrste stenske mase u kojoj se klizite dogadja; fiziko-mehanikih
Tablica br. . Brzina klizanja
OPIS
KLIZITA
BRZINA
Izvanredno
spora
< 0,06 m/god
Vrlo spora 0,06 - 1,5 m/god
Spora 1,5 m/god - 1,5 m/mesec
Umereno brza 1,5 m/mesec - 1,5 m/dan
Brza 1,5 m/dan - 0,3 m/min
Vrlo brza 0,3 m/min - 3 m/s
Izvanredno
brza
> 3 m/s
196
karkteristika materija; geometrijskih elemenata klizita. Nekada su pomeranja vrlo lagana,
periodina, dugogodinja i mala po iznosu (npr. klizite u zoni mosta Sloboda u Novom
Sadu, gde su pomeranja geodetski merena priblino 1 cm/god.). Retki su sluajevi kad se
klizanje dogadja velikom brzinom. Kao takav primer moe posluiti veliko klizite na
padini akumulacionog jezera brane Vajont u Italiji, gde je celokupna masa skliznula
odjenom velikom brzinom, oko 400 m/min. Takodje evidentirana su mnoga klizita kod
kojih je masa skliznula za svega nekoliko desetina sekundi, asova ili dana. Kod veine
takvih klizita radi se o intenzivno raskvaenim poluvezanim i nevezanim stenskim
masama, ili o vrstim stenskim masama. Po pravilu brzina kretanja klizita je relativno
mala, tako da se ljudi i deo materijalnih dobara mogu spasiti od tih prirodnih katastrofa.
Sl.10.8. Klizite Most Slobode u Novom Sadu; a) Geotehniki presek terena: 1-les;
2-sremska serija; 3-raspadnuti lapori; 4-svei lapori, b) Dijagram pomeranja na
inklinometru BI-4; c) Projektovane sanacaione mere (R. Petrovi)
U cilju merenja iznosa pomeranja stenske mase u klizita se ugradjuju
inklinometri. Ugradjuju se tako da njima bude obuhvaen teren u zoni klizita i u njegovoj
197
podini. Konstrukcije inklinometara mogu biti razliite i po pravilu ugradjuju se u prethodno
izvedenu buotinu. Da li e biti ugradjena jedna, ili vie, inklinometarska konstrukcija
zavisi od veliine klizita, kao i detealjnosti istraivanja. Bez obzira kakva je konstrukcija
inklinometra u pitanju, ona slui da se registruju pomeranja po dubini klizita, tj. po dubini
buotine.
Metode prorauna stabilnosti
Za istraivanja i ispitivanja klizita koriste se brojne metode. Medju njima svakako
su znaajne i metode prorauna stabilnosti. Sve metode proraunz se mogu svrstati u tri
grupe: metode granine ravnotee, metode teorije plastinosti, metode konanih elemenata.
Metode analize stabilnosti se izvode za geometrijske elemente klizita koji su
utvrdjeni istranim radovima. Kada je klizna povrina kruno cilindrina, tj. klizna povrina
je deo kruga, tada se mogu primeniti metode prorauna koje uvaavaju takav njen oblik
(npr. metoda Bishopa). Obrnuto, kada je istranim radovima utvrdjeno da je klizite
izduenog oblika, da klizna ravan nema oblik kruga, tada se primenjuju metode koje
baziraju na takvim predpostavkama (npr. metoda Janbu-a, metoda blokova i dr.).
Kao to se tei tome da oblik klizne povrine bude precizno definisan istranim
radovima, isto tako i drugi parametri koji su uvreni u formule za proraun stabilnosti
treba da budu dobijeni odgovarajuim laboratorijskim, ili terenskim metodama ispitivanja,
tako da budu inenjerski sigurni podaci. To odmah znai, da uzorci na kojima se izvode
odgovarajua ispitivanja moraju biti merodavni, da u dovoljnoj meri reprezentuju sredinu i
stensku masu iz koje su uzeti. Naa iskustva, sa vie desetina klizita, su pokazala da su
uzorci najbolji kada su uzeti iz klizita u vidu kocki, ili drugih oblika i to direktno iz:
okana, raskrivki, potkopa ili slinih vrsta istranih iskopa. Od takvih oblika, koji su po
pravilu orijentisasni, neporemeeni i sa odabranim, realnim-postojeim, a ne zamiljenim
kliznim ravnima u sebi, treba u laboratorisjkim uslovima vriti ispitivanja vrstoe i dr.
Prorauni stabilnosti klizita, za bilo koju kliznu povrinu, su toliko pouzdani
koliko je sigurno utvrdjena njegova geometrija i paramtri koji su uvreni u proraune. Sam
proces prorauna je sada relativno lak. Tome je doprinela masovna primena kompjuterske
tehnologije i odgovarajui programi. Time je mogue vrlo brzo i jednostavno izraunati
faktor stabilnosti za veliki broj kliznih ravni i odrediti onu za koju je taj faktor minimalan.
Faktor stabilnosti treba, pre svega, shvatiti kao kvantitativni izraz rezultata svih
istraivanja i ispitivanja. To znai da ukoliko su sveukupna istraivanja i ispitivanja
pouzdana utoliko je i on pouzdan i obrnuto.
Metode granine ravnotee
vedska metoda momenata (Felleniusova metoda)
Metoda je bazirana na predpostavci da je kruni oblik klizne povrine. Zato se
prvo odredi zamiljeni centar rotacije nekim od pozatih naina. Kada je oblik klizne
povrine utvrdjen istranim radovima onda je jo jednostavnije odrediti centar rotacije.
Potom se klizite izdeli, najee na 6-12 lamela, a moe taj broj biti sasvim proizvoljan.
198
Dejstvo medjulamelarnih sila se zanemaruje. Za svaku lamelu izrauna se zapremina i
teina. Usvaja se da je irina profila za koji se analiza stabilnosti izvodi 1m.
Teina svake lamele se nacrta u
odredjenoj razmeri, sa poetkom u kliznoj
ravni i to iz take u koju je projektovano
teite lamele. Teinu je lako razloiti na
dve sile:
-normalnu sa pravcem radijusa koji
spaja centar rotacije i poetak sile teine;
- tangencijalnu, sa pravcem koji je
upravan na normalu (matematiki
posmatrano uvek je tangenta na radijus, u
bilo kom delu krunice, upravna na taj
pravac).
Zbir normalnih sila za sve lamele
daje sumu tih sila. Isto to se odnosi i na
tangencijalne sile, s napomenom da
tangencijalne sile za lamele koje su sa
suprotne strane (u noinom delu klizita)
od vertikalnog pravca iz centra rotacije
mora imati negativan znak. U tom delu stenska masa deluje kao teret koji se suprotstavalja
klizanju.
Momenat spoljne sile oko centra rotacije je M
s
=RT, a momenat unutranjeg
otpora, oko centra rotacije je M
u
=R(Ntg + cl). Prema Fellenijusovoj metodi koeficijent
sigurnosti treba da bude 1,5 - 2,0 i izraava se:
F
s
=

+
T
cl Ntg
Gde su:
N, T - normalna i tangencijalna sila (komponente teine),
c - kohezija u kliznoj ravni,
- ugao trenja stenske mase du klizne ravni,
l - povrina klizne ravni u lameli klizita,
R - poluprenik rotacije.
Ako se u analizu uvrste vrednosti kohezije i ugla trenja dobijeni na osnovu
efektivnih, a ne ukupnih napona, tada se felenijusov obrazac za proraun sigurnosti dobija u
obliku:
F
s
=
[ ]

+
sin W
l c tg ) ul cos W (
199
Sl.10.9. Grafiki prikaz vedske metode
momenata
Gde su:
W - teina lamele,
u-porni pritisak
c - kohezija na bazi efektivnih napona,
- ugao trenja na bazi efektivnih napona,
- ugao izmedju pravca sile teine i radijusa
l - povrina klizne ravni u lameli klizita,
R - poluprenik rotacije.
Modifikovana vedska metoda momenata
Ova metoda je, takodje, bazirana na predpostavci da je klizanje rotaciono, po
kruno-cilindrinom obliku klizne povrine, a klizno telo i njegova podina su krute-
nedeformabilne sredine.
Klizite se izdeli na 6-12
lamela, ili na proizvoljan broj.
Donji kraj svake lamele se spoji
sa centrom rotacije. Na taj
pravac se iz :vrha razmatrane
lamele, sa linije koja predstavlja
NPV i dr. povuku normale.
Odseak na radijusu, od
podnoja lamele do prethodno
povuene normale, predstavalja
odseak za dijagram projekcija
normalnih sila. Duina od
povrine lamele do radijusa
predstavlja odseak za dijagram
tangencijalnih sila (Sl.10.10.).
Kada se povrine razmaranih
dijagrama (crtani su u
odredjenoj razmeri) pomnoe
jedininom irinom i
zapreminskom teinom stenske
mase, ili teinom vode zavisno
od toga ta se razmatra, dobie
se odgovarajue ukupne sile.
Tako dobijene sumarne
vrednosti normalnih i
tangencijalnih sila treba uvrsititi
u formulu za izraunavanje
koeficijenta sigurnosti, isto kao
i u Fellenijusovoj metodi.
200
Sl.
10.10. Modifikovana vedska metoda, za sluaj naglog
pranjenja akomulacije
Metoda A.W.Bishopa
Metoda Bishop-a (1964) pripada grupi numerikih metoda. Oblik klizne povrine
je kruno cilindrian. Faktor stabilnosti se izraunava na osnovu sledee formule:
[ ] { }

+ +

sin
i
W
m
1
tg
i
X
1 i
X b
i
U
i
W b c
s
F
s
F
tg
sin cos m

+

Dde su:
F
s
- faktor stabilnosti,
W
i
- teine lamela,
U
i
- pijezometarska visina vode u lameli,
c - kohezija, - ugao trenja, za efektivne napone
- nagib tangente krunog luka u datoj lameli,
X
i-1
, X
i
- vertikalne komponente reakcionih sila na obe vertikalne granine povrine
lamele.
U sluajevima kada su donji delovi klizita pod vodom uvodi se u analizu
momenat hidrostatikog pritiska vode pa formula zadobija oblik:
[ ] { }

+ +

R
h H
sin
i
W
m
1
tg
i
X
1 i
X b
i
U
i
W b ' c
s
F
s
F
tg
sin cos m

+

Gde su: H - horizontalna sila pritiska vode, koja dejstvuje suprotno od pravca klizanja,
h - rastojanje sile H od centra rotacije,
R - odgovarajui poluprenik.
Prema nekim proraunima pokazano je da uticaj odabrane raspodele
medjulamelarnih sila nije veliki. Zato se u praksi esto koristi izraz:
[ ] { }

sin
i
W
m
1
tg b
i
U
i
W b ' c
s
F
201
Metoda blokova
Kada je na padini ili u kosini poloaj kliznih ravni takav da se stvarno moe
izdvojiti jedan, ili samo nekoliko blokova-lamela, a klizne povrine su predodredjene
geoloke povrine, tada se proraun stabilnosti moe izvesti po metodi blokova. Blokovi i
klizanje po karakteristinim
diskontinuitetima: rasedima,
pukotinama, ravnima slojevitosti,
kriljvosti i dr. su naroito prisutni u
vrsto vezanim stenskim masama.
Klizanje ovog tipa je takodje esto
zastupljeno na padinama, zasecima i
usecima puteva i pruga, na
povrinskim kopovima, po obodu
akumulacionih basena i dr.
Analiza stabilnosti se
sprovodi grafikim i numerikim
metodama. Kod numerikih metoda
se izraunaju sve sile koje tee da
pomere blok du ravni klizanja i
otporne sile koje deluju du ravni
klizanja. Takodje i u ovoj metodi
stabilnosti se izraunava faktor
stabilnosti koji predstavlja odnos tih
sila. Na Sl.10.11 prikazan je samo jedan blok, klizanje du jedne ravni i anker koji je
usidren u stabilnoj masi i zadatom silom ankerovanja.
Faktor sigurnornosti je:
+
+ +

cos
z
F
p
F sin W
tg ) sin
z
F U cos W ( A c
s
F
gde su:
W - teina bloka, F
p
- pritisak vode u pukotini, U - pritisak vode du klizne ravni, F
z
- sila
u zategi-ankeru, - nagib klizne ravni, A - povrina bloka koji kliza, c - kohezija u
kliznoj ravni, - ugao trenja du klizne ravni, - nagib ankera u odnosu na ravan
klizanja.
Metoda Janbu-a
Metoda se koristi za analizu stabilnosti klizita kod kojih klizna povrina ne mora
da bude deo kruga, ve proizvoljnog oblika. Klizite se podeli u lamele i izraunava faktor
stabilnosti po formuli:
202
Sl. 10.11.: Stabilnost bloka sa dve pukotine
)
s
K 2 tg ( W
n
tg ) l U W ( l c
o
F
+

gde su:
F
o
f
o
=F
s
- Faktor sigurnosti
f
o
- korekcioni faktor koji zavisi od odnosa srednje dubine klizita d i duine L
c - kohezija, - ugao trenja,
W - teina lamele;
l - irina lamele,
n

- faktor koji zavisi od ugla unutranjeg trenja i nagiba lamele, odnosno:

)
o
F
tg tg
1 (
2
cos n

+

K
s
- koeficijent seizminosti
I
o
- stepen seizminosti podruja
Sanacija klizita
Sanacija klizita obuhvata proces realizacije projektovanih mera kojima se
zaustavlja dalje klizanja. U procesu projektovanja i izvodjenja mera na sanaciji obavezne su
sledee faze:
- izrada projekta inenjerskogeolokih istraivanja terena;
- izvodjenje terenskih i laboratorijskih istranih radova, saglasno projektu i izrada
elaborata o rezultatima istraivanja;
- izrada gradjevinskog projekta sanacije klizita;
- izvodjenje sancaionih radova.
- eventualno odredjena merenja i osmatranja posle izvedenih sanacionih radova.
Sanacija klizia, u sutini, se svodi na to da se poveaju sile otpora, a da se smanje
smiue sile. Najee se vri kombinacija mera (Sl. 10.12.) kojima se se to ostvaruje:
- rastereuje se klizite u irem podruju oko oiljka, ili u ostalom aktivnom delu;
- optereuje se noini deo klizita;
- usmeravaju se strujnice podzemne vode u povoljnom pravcu;
- smanjuju se porni pritisci (dreniranjem) to poveava efektivne napone;
- poboljavaju se svojstva postupcima kao injektiranjem, elektrohemijskim
procesima i dr.
Obino za trajnu stabilizaciju nisu dovoljne navedene mere kojima se poboljavaju
svojstva stenske mase, ve je potrebno izvoditi i odredjene potporne konstrukcije (potporni
zidovi, kontraforovi, dijagragme, obaloutvrde, ipovi, ankeri i dr.).
Izvedene sanacione mere treba da daju faktor stabilnosti F
ss
=1,20 Fs ; (F
ss
-faktor
stabilnosti posle izvedenih sanacionih mea, F
s
- faktor stabilnosti pre izvedenih sanacionih
mera). Dati odnosi se uspostavljaju kada je F
s
jednak jedinici. Ako to nije sluaj, on se
mora zadovoljiti tako to e se analizirati sve polazne predpostavke i parametri u analizi
stabilnosti.
203
Sl.10.12.: Shematski prikaz najeih vidova sanacije klizita
Prema tome da li se sanacione mere primenjuju pre aktiviranja klizanja, ili nakon
toga, sve su one podeljene na preventivne i akutne.
Preventivne mere se izvode da bi se njima spreilo aktiviranje procesa klizanja.
Tako npr. osiguravaju se dovodnici vode da nema gubitaka vode, a ako do gubitaka dodje
treba da se ta voda kontrolisano odvede. Spreavaju se dopunska optereenja padine koja bi
moglo izazvati klizanje. Pri zasecanju padine izvode se potporne konstrukcije pre nego to
je klizanje nastupilo, ako se proceni da je to potrebno, kosine se tite ianom mreom,
popletom, vodi se rauna o obliku i nagibu kosine.Velika panja se poklanja kontrolisanom
odvodjenju povrinskih voda, vode iz izvora, gajenju biljnog rastinja i dr.
Akutne sanacione mere mogu biti delimine ili potpune. Delimine sanacione
mere, esto se one nazivaju i parcijalne, izvode se kada je klizanje u toku. Njima je
potrebno spreiti neke negativne posledice pomeranja stenskih masa npr. sauvati neki
vaan objekat, spreiti prekid nekih linijskih objekata i dr. Deliminim sanacionim merama
se intervenie lokalno, samo na pojedinim delovima i ne zaustavlja se proces klizanja u
potpunosti. Potpune sanacione mere se izvode posle detaljnih inenjerskogeolokih
istraivanja klizita i po zato uradjenom projektu sanacionih mera. Izvesna odstupanja od
glavnog gradjevinskog projekta sanacije su realna i esta u praksi. Njima se u sutini vri
prilagodjavanje sanacionih mera lokalnim geotehnikim uslovima koji se u pojedinim
204
elementima i pojedinim lokalnim delovima mogu najbolje utvrditi ba u fazi izvodjenja
sanacionih mera. Sve izmene glavnog gradjevinskog projekta se daju u projektu izvedenog
stanja.
10.4. Osipanje
Osipanje je proces pri kome se pod dejstvom gravitacije pomeraju drobina i
blokovi. To pomeranje fragmenata je kombinovano. Preteno je to kotrljanje (rotaciono
kretanje), a manje translatorno pomeranje. Prilikom osipanja komadi vrstih stenskih masa
imaju razliite putanje, a duine su im uslovljene veliinom samih komadai morfologijom
padine. Po pravilu najdue putanje imaju vei komadi. Sa smanjenjem veliine komada
duina putanje se smanjuje. Usled toga u noici sipara nagomilavaju se krupniji blokovi, a
pri vrhu najsitniji.
Osnovni uzroci stvaranja sipara su: insolacija, smrzavanje vode u pukotinama,
dejstvo korenja biljaka, potresi izazvani: miniranjem, zemljotresima, kretanjem vozila i dr.
Prema petrolokom sastavu fragmenata sipari mogu biti: jednorodni kada telo
sipara ine komadi iste stenske mase (krenjaci, dolomiti i dr.) i heterogenog sastava, kada
je telo sipara izgradjeno od komada dve ili vie razliitih stena. Za formiranje sipara
najpovoljniji morfoloki, geoloki i klimatski uslovi ostvareni su u krenjakim terenima,
gde su sipari najee i zastupljeni. Zbog toga su sipari karakteristine pojave krenjakih
terena.
Odlomci stenskih masa koji ulaze u sastav sipara su nepravilnog oblika i prosene
krupnoe 3-20 cm. Ponegde se javljaju i blokovi veliine preko 1 m
3
. Takva veliina
fragmenata uslovljava da je zastupljena makroporoznost, dobra vodopropustnost i laka
ocednost. Debljina tela sipara je od 0,5-20 m.
Usled intenzivnog razaranja osnovnih stena, ili naknadnim raspadanjem odlomaka
u telu sipara lokalno se moe poveati zastupljenost sitnijih i glinovitih frakcija. Tada je
vodopropusnost manja, a vodoocenost slabija. Pristustvo finijih frakcija je zavisno od
krupnoe i oblika komada.
Navedena svojstva ine sipare nepovoljnom podlogom i sredinom za gradjenje, a
naroito saobraajnica i drugih linijskih objekata (naftovoda, gasovoda, vodovoda). U
nekim sluajevima tekoe oko izvodjenja radova mogu biti takve da se trasa linijskih
objekata izmeta izvan sipara, ili se prelazi preko njih mostovima. Brojna su klizita u
siparima, najee tako da ceo sipar kliza po kontaktnoj povrini sa stenskim masama koje
su u njegovoj podlozi.
Sipari se mogu sanirati izradom potpornih konstrukcija, odnosno ravnovrsnih
potpornih zidova i drugih pregrada, zatim rastereenjem masa, odstranjivanjem jednog dela,
ublaavanjem nagiba sipara i dr.
10.5. Odronjavanje
Odronjavanje je proces odvajanja od matine stene, manjih ili veih blokova
samaca ili vie njih, njihovo padanje i kotrljanje niz strme litice i to tako da se bar na
jednom delu svog puta oni kreu kroz vazduh. Taj proces se u prirodi najee dogadja na
strmim padinama koje su izgradjene od kamenitih vstih stena. Razvoju procesa pogoduju
205
zasecanja padine vetakim putem, podlokavanja povrinskim vodama i talasima, povoljna
ispucalosti stenskih masa. Mestimino odroni se deavaju i u strmim odsecima lesa.
Do odronjavanja kamenitih masa moe doi usled zamrzavanja vode u
pukotinama, zatim usled insolacije, bubrenja pukotinske ispune, hidraulikih pritisaka, kao
i biogenih procesa pri rastu korenja umskog bilja. Osim toga mnotvo odrona moe nastati
i usled zemljotresa, kao i podsecanjem strmih obala.
Sl.10.12. Odron stenske mase
Odronjavanje se najee dogadja u onim delovima padina koji su oslobodjeni
primarnog naponskog stanja, a to moe biti kako pri vrhu tako i u srednjem delu padine.
Pripremna faza odronjavanja uglavnom traje dosta dugo, a sam proces padanja vrlo kratko.
Inae, odronjavanje veinom poinje prethodnom pojavom novih prslina ili proirivanjem
postojeih. Velikom odronjavanju masa mogu da prethode manja otkidanja i padanja
pojedinih blokova. Isto tako posle velikih odronjavanja, na istom mestu, posle kraeg ili
dueg vremena, moe doi do ponovnog odronjavanja masa koje su tek posle prethodnog
postale labilne.
U terenu na kome se dogodilo odronjvanje ralikuju se: zona odronjavanja, oiljak odrona i
odronski materijal. Zona odronjavanja je deo padine, kosine ili obale, gde se dogodilo
otkidanje. Povrina otkidanja je oiljak odrona. On se najee lako prepoznaje po razlici
boje stenske mase, bez patine i liaja i drugog nieg bilja. Deo terena gde se vri
deponovanje odronskog materijala naziva se zona deponovanja. Duina puta kojim se
kretao materijal odrona zavisi od vrste stena u kojima je odron nastao, koliine i krupnoe
fragmenata, morfolokih svojstava padine gde je odron nastao.
Razvrstavanje odrona vri se prema razliitim kriterijumima ali se u praksi
najee primenjuje klasifikacija zasnovana na vrstama stenskih masa koje su zastupljene u
206
telu odrona. Tako odroni mogu biti kameniti u vrstim stenskim masama, "zemljani" u
koherentnim sedimentima, najee u lesu. Najvie zastupljeni su odroni u kamenitim
stenama i to sa oko 95%.
Saniranje terena podlonih odronjavanju nije lako ni jednostavno, najee zbog
nepristupanosti terena. Zatita se izvodi kao preventivna, pre nego to je odron nastupio, u
vidu sidrenja, redje podupiranja i podzidjivanja.
10.6. Teenje
Teenje je proces kojim se gravitaciono, niz padinu, pomeraju teljive stene.
Osnovni uzroci pojave teenja su: smanjenje otpornosti na smicanje usled raskvaavanja
sedimenata i poveanje filtracionih i pornih pritisaka. Na ubrzanje pojave tecita bitan
uticaj imaju: nagle promene raskvaenosti stenskih masa, konsistentnog stanja pri
kravljenju posle smrzavanja, kao i prirodni i vetaki dinamiki udari. Teenju su podlone
glinovito-peskovite stene i povrinski delovi intenzivno aliterisanih stena u kori
povrinskog raspadanja.
Geoloka gradja tecita podrazumeva geoloki sastav, strukturu i stanje
konsistencije sedimenata u telu tecita. Prema vrsti sedimenata koji su zastupljeni u telu
tecita mogu biti: jednorodne i raznorodne gradje. U prvom sluaju telo se sastoji samo od
jednog sedimenta, a u drugom sluaju od dve ili vie vrsta sedimenata. Prema konsistenciji
tecita mogu biti: tenog i plastinog stanja konsistencije.
Debljina tecita je mala i iznosi, najee, izmedju 0,2-2 m. Zbog toga ona ne
mogu bitno da utiu na stabilnost dobro fundiranih objekata.
10.7. Puenje - suvo teenje
Vrlo sporo smiue kretanje
povrinskih delova stenskih masa naziva
se puenje, a njegov produkt je puzite.
Pomeranja delova stenskih masa u puzitu
su razliitog intenziteta, ali u sutini vrlo
spora. Putanje delova stenskih masa blia
povrini terena su po pravilu due od
putanja u dubljim delovima. Najvee
pomeranje je na samoj povrini terena.
Proces puenja se odvija sa
prekidima, ali se po pravilu ne moe uoiti
vizuelno, ili se retko jedva uoava. Moe
se umiriti, ali moe prerasi i u klienje, ak
i u teenje. Puzita se obrazuju pod
dejstvom estih promena zapremina
stenskih masa izazvanih insolacijom ili
smrzavanjem i kravljenjem, kao i
hemijskim procesima koji su praeni
poveanjem zapremine stenskih masa
(prelaz anhidita u gips, bubrenje i dr. ).
207
Sl.10.13.Povijanje slojeva niz padinu usled
puenja, po Waltheru
Puzita se dele na umirena i aktivna. Umirena su ona kod kojih proces pomeranja
privremeno miruje, a aktivna su ona kod kojih on jo uvek traje.
10.7. Likvifakcija
Likvifakcija je pojava da pod djestvom dinamikog vibracionog delovanja, neke
vodozasiene stene postaju teljive. Najei uzronik toga su zemljotresi, a osim njih
mogu biti izazvani i kretanjem vozila, miniranjem i dr.
Najpogodnija sredina za razvoj likvifakcije su sitnozrni, priblino ujednaeno
granulirani, rastresiti i vodom zasieni peskovi. Pri odredjenim uslovima i gline mogu biti
podlone likvifakciji.
208
209
11. POBOLJANJA SVOJSTAVA TERENA
Podela postupaka geotehnikih melioracija
Graditelji su oduvek teili tome da izaberu lokalnosti koje su povoljne za gadjenje
i eksploataciju objekata. Od izgradnje objekata na nepovoljnim terenima se najee
odustajalo. Zato i nije bilo potrebe da se vre poboljanja svojstava terena, a kada je to i
injeno bilo je najee privremenog karaktera i mahom sa ciljem da se obezbede samo
povoljniji i bezbedniji uslovi pri gradjenju (npr. skretanje toka reke Eufrat). Trajna
poboljanja svojstava terena redje su primenjivana, ali ima i takvih primera (npr.
poboljanje tla pobijanjem ipova pri temeljenju mnogih gradjevina u Holandiji, Italiji i
drugde, u Srednjem veku i kasnije. Postupci geotehnikih melioracija su najee vrlo skupi
pa se o njihovoj primeni odluuje tek poto se tehnikim i ekonomskim analizama dokae
njihova ekonominost. Njima se, u sutini, poboljavaju svojstva terena kao prirodne
konstrukcije i svojstva terena kao radne sredine.
Prema tome da li su poboljanja vremenski ograniena, npr. samo dok traje
izgradnja, ili su njihovi efekti dugotrajni npr. za ceo eksploatacioni vek objekta, mogu se
postupci podeliti na dve grupe:
postupke privremenog poboljanja svojstava terena (npr.zamrzavanje tenih
peskova kroz koje se probija tunel ili okno; dreniranje terena oko temeljne
jame, u cilju snienja nivoa izdani);
postupke trajnog poboljanja svojstava terena (npr. zaptivanje terena na mestu
brane; konsolidaciono injektiranje zone oko tunela pod pritiskom; stvaranje
ljunanih ipova ispod temelja zgrada i dr.).
Prema vremenu primene postupka, mogu se podeliti u dve grupe:
preventivne i sanacine.
Preventivni postupci primenjuju se u cilju poboljanja svojstava terena i
spreavanje deformacija i to pre nego to do deformacija dodje. Sanacioni postupci se
primenjuju za poboljanje terena u kome su se deformacije ve dogodile, odnosno kod
terena ija je stabilnost naruena.
210
Prema osnovnom efketu koji se postie geotehnikim melioracionim radovima postupci se
dele na:
postupke kojima se poboljavaju deformabilna svojstva;
postupke kojima se poboljavaju svojstva otpornosti na smicanje;
postupke kojima se poboljavaju filtraciona svojstva terena.
Najznaajniji su sledei postupci geotehnikih melioracija:
injektiranje;
sidrenje;
dreniranje;
zbijanje;
torkretiranje;
zamrzavanje;
podrupiranje i oblaganje;
elektrohemijsko ovravanje;
zamena materijala;
rastereenje;
Injektiranje je tehniko-tehnoloki postupak kojim se u porozni deo stenske mase
pod odredjenim pritiskom utiskuje injekciona masa. Injekciona masa tu ovrava i
dorpinosi poboljanju: kontaktd objekta i terena; mehanikih karakteristika stenske mase u
zoni sadejstva; smanjenju vodopropustljivosti stenske mase i dr.
Sidrenje predstavlja postupak ugradnje sidara, ime se postie vra veza medju
pojedinim blokovima izdeljene stenske mase. Time se postie poveanje stabilnosti
nestabilnih delova padine ili iskopa, a samim tim smanjuje deformabilnost. Sidrenje se
moe primenjivati i za vezu objekta za vrstu podlogu (potpornog zida, temelja objekta i dr.
) ak i onda kad taj objekat nije fundiran direktno u tu vru podlogu.
Dreniranje se primenjuje u cilju odvodjenja slobodnih podzemnih voda iz terena.
U tu svrhu izradjuju se razliiti drenani objekti: rovovi, potkopi, buotine, okna, bunari,
iglofiltri. Dreniranjem se poboljavaju mehanika svojstva stenske mase, menjaju pravci
strujnica i smanjuju filtracioni i porni pritisci podzemne vode, ime se moe u znatnoj meri
poveati stepen stabilnosti prirodne konstrukcije. Dreniranje se primenjuje kao mera
privremenog ili trajnog poboljanja svojstava terena.
Torkretiranje je radni postupak kojim se nanosi sloj pric-betona ili cementnog
maltera na svee otkrivene zidove podzemnih prostorija ili kosina i predstavlja jednu vrstu
podgrade ili obloge podzemne prostorije, odnosno zaseka ili useka. Pored podgradjivanja,
odnosno oblaganja prostorije postiu se i efekti ovravanja stenske mase i njene izolacije
od spoljanjih uticaja. Ovi postupci se primenjuju samo u terenima izgradjenim od
ispucalih vrstih stenskih masa.
Zamena materijala u terenu primenjuje se onda kada su stenske mase koje
izgradjuju odgovarajue sredine terena takve da se teko moe izvesti poboljanje njihovih
svojstava. Tada se stenska masa loijih svojstava zamenjuje boljim. Najee se umesto
loeg tla primenjuje ljunak, kamena drobina, lomljeni i drobljeni kamen, redje pesak i dr.
Podupiranje i oblaganje predstavlja tehniko-tehnoloki postupak kojim se
spreava klizanje, odronjavanje ili osipanja. Podupiranje se moe postii izradom potpornih
zidova, nasipa, gabiona, kontraforova od razliitog materijala i dr. Oblaganje, koje se
primenjuje skoro iskljuivo u cilju spreavanja osipanja i jaruanja, izvodi se izradom
211
tanjih oblonih zidova, elinih mrea, zatravljivanjem, itd. Podupiranje i oblaganje, se po
pravilu, izvodi u niim delovima nestabilnih padina i kosina.
Rastereenje ne predstavlja direktno poboljanje svojstava stenske mase koja
izgradjuje teren. Tim postupkom se postie promena naponskog stanja a time i poveanje
stepena stabilnosti prirodne konstrukcije. Zbog toga se rastereenje padina i kosina, po
pravilu, izvodi u njihovim najviim delovima.
Zbijanje se primenjuje da bi se fragmenti nevezanih i rastresitih stena bolje sloili.
Tim postupkom smanjuje se poroznost stenske mase, poveava kompaktnost, smanjuje
eformabilnost terena, poveava dozvoljeno optereenje.
Zamrzavanje terena se primenjuje kod vodom zasienih rastresitih stenskih masa,
a naroito finozrnih peskova koji se, u tom sluaju, mogu ponaati kao teljiva sredina.
Postupak se sastoji u vetakom snienju temperature u cilju zamrzavanja podzemne vode
koja ispunjava medjuzrnske pore. Na taj nain sredina postaje kruta sve dok temperatura ne
dostigne taku topljenja leda.
Elektrohemijsko ovravanje terena se sastoji u uvodjenju jednosmerne
elektrine struje u teren. Primenjuje se iskljuivo kod glinovitih, muljevitih i redje
peskovitih sedimenata. Pri tome u njima nastaju promene sline onima koje nastaju
prirodnim procesima kroz dugo geoloko vreme, a ogledaju se uglavnom u smanjenju
plastinosti i poveanju otpornosti na smicanje.
11.1. Injektiranje stenskih masa
Injektiranje je tehniki postupak koji se vri poboljanje mehanikih svojstava,
smanjenjuje se vodopropustljivost, ostvaruje se intimni kontakt objekta i terena. Postupak
se izvodi tako to se odredjene vrste injekcionih masa utiskuju u stensku mase, u tenom
stanju, gde one ovravaju u medjupukotinskim pornim agregatima, ili drugim porama gde
su utisnute
Najznajznaajnje vrste injektiranja su:
kontaktno;
vezno;
zaptivno;
konsolidaciono;
naponsko.
Kontaktno injektiranje
Kontaktnim injektiranjem se postie bolji kontakt objekta i stenske mase nego to
je on bio pre injektiranja. Kod hidrotehnikih tunela i okana pod pritiskom, kontaktno
injektiranje se izvodi samo u onim sluajevima kada stenska masa treba da primi unutranje
hidrostatike pritiske, a obloga ima za cilj samo da obezbedi projektovani oblik tunelskog
otvora. Pri tome, kontaktnim injektiranjem (Sl. ). se obezbedjuje kontinuirano prenoenje
unutranjih pritisaka na stensku masu, odnosno bolje sadejstvo. U protivnom, betonska
obloga bi zbog postojanja prostora nepopunjenog betonom morala u celini da primi
unutranji pritisak, morala bi biti dimenzionisana saglasno takvim uslovima. Slini efekti se
ostvaruju i kod kontaktnog injektiranja betonske obloge i eline kouljice, ako ona postoji,
ili eventualno dvoslojne betonske obloge kod tunela u kome su tenosti pod relativno
212
velikm pritiscima (npr. tuneli kojima se voda dovodi iz akumulacionog basena na turbine,
vodostani i dr.).
Sl.11 1. Tunel i zona kontaktnog injektiranja
Injektiranje se izvodi tako to se prvo izbue buotine, a onda se kroz njih utiskuje
injekciona masa. Duina buotina je uslovljena debljinom obloge, dimenzijama i oblikom
praznog prostora koji se injektira. Kod tunela krunog poprenog preseka, buotine su
radijalno rasporedjene.
Injektiranje se izvodi planski i to tako da se prvo utiskuje injekciona masa u
buotine koje se nalaze u podnonom svodu (u donjem delu objekta), a zatim naizmenino
levo i desno prema kaloti, a zadnja buotina u najviem delu kalote-objekta.
Injekcioni pritisak treba da bude toliki da obezbedi popunu praznog prostora
izmedju stene i obloge, ili izmedju vie obloga. Ne sme da bude ni previsok, jer bi se time
injektirala i stenska masa, to nije zadatak kontaktnog injektiranja, niti prenizak da zbog
toga ne bude uspeno zavreno kontaktno injektiranje. Po pravilu, pritisci su na poetku
procesa injektiranja nii, a na kraju vii. Pritisak injektiranja je obino u ganicama 0,3-0,5
MPa.
Vezno injektiranje
Veznim injektiranje se postie bolje sadejstvo objekta i stenske mase. Izvodi se u
kontaktnoj zoni objekta i stenske pri emu je debljina te zone obino 0,5 m do nekoliko
metara. Stenske mase su u toj zoni obino ispucalije nego u dubljim delovima terena.
Razlog tome su uticaji iskopavanja, miniranja i oslobadjanja napona uopte. Kada se
pukotine, ili drugi prazni prostori u zoni veznog injektiranja zapune injekcionom masom,
postie se bolja veza objekta i terena.
Vezno injektiranje se primenjuje kod podzemnih objekata i betonskih brana.
213
Kod hidrotehnikih objekata i okana pod pritiskom, skoro uvek se izovdi vezno
injektiranje i to do dubine 0,5-1 m, zavisno od dimenzija objekta, broja i rasporeda
buotina. Injekcioni pritisak je obino jednak unutranjem pritisku, koji e vladati u
hidrotehnikom objektu pri njegovoj eksploataciji.
Osnovni zadatak veznog injektiranja je da se u zoni terena gde su najvei uticaji
objekta na teren i obrnuto, poboljaju mehanika svojstva stenskih masa. Pored toga,
veznim injektiranjem se smanjuju uticaji podzemnih voda na objekat i vodopropustljivost
terena.
Zaptivno injektiranje
Izvodi se u cilju zaptivanja poroznosti u stenskoj masi i spreavanja kretanja
podzemnih voda. Kao mera moe imati privremeno ili trajno dejstvo.
Injekcione mase su, po pravilu, viekomponentne, tj. kombinacija: gline, cementa i
vode. Njima treba spreiti kretanje vode, a nije potrebno da imaju velike vrstoe. Obino
je dovoljno, sa stanovita zaptivanja, da je njihova vrstoa takva da ih pritisak vode i njeno
kretanje ne razori. Uobiajeno je teinsko uee cementa oko 75%, a bentonita do 30%.
Prednost tiksotropnih masa, u odnosu na cementne, je u tome to su one penetrativnije i
ekonominije.
Zaptivno injektiranje je naroito veliku primenu nalo kod visokih brana. Za te
objekte izvode se injekcione zavese koje zadobijaju nazive u zavisnosti od njihovog
poloaja u odnosu na branu. Prema tome one mogu biti:
dubinske (ispod tela brane);
bone (u bokovima brane);
obodne (po obodu akumulacionog jezera);
Svrha izvodjenja injekcionih zavesa je:
smanjenje gubitka vode iz akumulacije, na mestu brane i iz akumulacionog
bazena uopte;
spreavanje tetnog uticaja filtacionih tokova vode, ispod i oko brane. Time se
onemoguuje iznoenje sitnih estica iz betona i stenske mase i spreavaju
tetni procesi koji bi time bili izazvani;
smanjenje uzgona, ime se poveava stabilnost objekta;
Injekcione zavese su veoma komplikovani tehniki objekti, a u ekonomskom
pogledu dosta su skupi. Elementi svake zavese moraju biti prilagodjeni specifinostima
konkretnog objekta i geoloke gradje terena.
Prema dubini i odnosu zavese prema vodonepropusnoj podlozi, injekcione zavese
ispod objekta mogu biti:
vezane;
lebdee.
Vezane su one koje su izvedene do vodonepropusne, prirodne, sredine. Lebdee ne
dopiru do vodonepropusne sredine, stim to se za kriterijum dubine dubinskih zavesa
usvaja ona dubina na kojoj je vodopropustljivost 1 Lu (u nekim sluajevima 2 liona). Za
bone zavese kritina dubina je ona na kojoj je vodopropustljivost 2 Lu (odnosno 4 Lu:
1Lu=1 lit/min/m /1MPa).
Poloaj dubinske injekcione zavese kod brana zavisi od njihovog tipa. Kod
gravitacionih betonskih brana zavesa se izvodi na uzvodnom delu, radi smanjenja uzgona, a
214
kod brana nasutog tipa, obino se zavesa izvodi ispod glinenog jezgra brane. Kod lunih
brana, uzgon je mali, pa se poloaj zavese odredjuje u skladu sa geolokim uslovima.
Trase bonih injekcionih zavesa su, u naelu, upravne na pravac strujnica vode u
bokovima brane. Kod lunih brana se izvode obino koso uzvodno, radi obezbedjenja
oslonaca brane.
Dubinske injekcione zavese se mogu izvoditi: sa povrine terena; iz namenski
izvedenih injekcionih galerija u telu brane; kroz telo brane, kad ono bude izgradjeno do
izvesne visine. To zavisi od geolokih uslova i opte dinamike i organizacije izvodjenja
radova. Bone zavese se izvode ili sa povrine terena ili iz injekcionih galerija, kada je
visina nadsloja velika i nije opravdan veliki obim jalovog buenja. Na to mogu uticati i
drugi opti uslovi izvodjenja.
Pri definisanju svake injekcione zavese najvanije je:
izabrati poloaj injekcione zavese;
odrediti dimenzija zavese;
Radi definisanja pojedinih elemenata zavese obavezno treba u probnim
injekcionim poljima definisati:
istrane, injekcione i kontrolne buotine (rastojanje medju buotinama, rednost,
dubinu, prenik, pravac i dr.);
vodopropustljivost stenskih masa (VDP);
vrste injekcionih masa, sirovine za njihovu pripremu;
injekcione pritiske;
kriterijum zavretka injektiranja;
kontrolna ispitivanja i osmatranje injekcione zavese;
Broj buotina, njihovo medjusobno rastojanje i dubina prevashodno zavise od
svojstava stenske mase koja se injektira, kao i specifinosti zahteva koji su postavljeni
projektom injektiranja. Najvaniji su da se injektiranjem injektira sav prostor obuhvaen
zavesom kako po dubini, tako i na projektovanoj duini. Kao kriterijum zavretka
injektiranja u svakoj pojedinanoj buotini obino se koristi postizanje projektovanog
pritiska injektiranja ili koliina utisnute injekcione mase. Drugi kriterijum je pouzdaniji.
Injektiranje se moe izvoditi sledeim postupcima:
silaznim;
uzlaznim;
meovitim;
cirkulacionim.
Silazni postupak obuhvata vie tehniko-tehnolokih postupaka. Prvo se izbui
buotina odredjene duine (etaa), a onda se na toj duini izvede injektiranje. Kada je to
uspeno uradjeno, pristupa se ienju buotine, produetku buenja sledee etae, ponovno
injektiranje i tako redom na celoj duini buotine.
Uzlazni postupak se primenjuje kada su zidovi buotine stabilni. U tim
sluajevima mogue je izbuiti celu buotinu, oistiti je od sitnih estica koje su zaostale na
zidovima buotine ili njenom dnu, a potom izvriti injektiranje. Ono se izvodi od dna do
vrha. Pri tome je mogue pakerima ograniiti duinu etae koja se injektira, ili odjednom
injektiati celu buotinu.
Meoviti postupak injektiranja je ustvari kombinacija silaznog i uzlaznog
postupka.
215
Cirkulacioni postupak je specifina vrsta uzlaznog.
Sl. 11.2. a) Shematski prikaz injekcione zavese; b) Dijagram opita vodopropustljivosti
(VDP) po metodi Liona, u istranoj buotini IB7
Konsolidaciono injektiranje
Konsolidacionim injektiranjem se poboljavaju karakteristike mehanikih
svojstava stenskih masa, tj. smanjuje se njihova deformabilnost. Kao dopunski efekat
konsolidacionog injektiranja dobija se jo:
- poveanje otpornosti stenske mase na smicanje;
- homogenizacija stenske mase;
- stanje napona na koje ispucalost ima manji uticaj;
- smanjuje se vodopropustvljivost stenskih masa.
Konsolidaciono injektiranje se moe primenjivati kao privremena i stalna
meliorativna mera. Najee se primenjuju za to cementne injekcione mase, koje daju
stvrdnutu injekcionu masu dobrih mehanikih karakteristika. Vana svojstva cementnih
suspenzija su: stabilnost i penetrabilnost, a zavise od finoe mliva cementa, disperzije
cementnih estica itd. Obzirom na veliinu estica cementa, injektirati se mogu pukotine
irine zeva 0,10-0,25 mm. Poto visok vodocementni faktor suspenzije negativno utie na
otfiltriranje vika vode, to se penetrabilnost i fluidalnost cementnih suspenzija postie
dodavanjem aktivnih dodataka.
Injekcioni pritisci, da bi ostvarili svoju svrhu, moraju biti prilagodjeni svojstvima
stenskih masa i injekcione mase. to je masa fluidnija, a pukotine veeg zeva, moe se
postii vei radijus dejstva, odnosno moe se usvojiti vee rastojanje medju buotinama, uz
poveanu sigurnost i optimalni efekat injektiranja. Ukoliko su pukotine ispunjene tronom
ispunom, tada je neophodno da se one isperu. Za to se primenjuju razliiti postupci, a vodi
kojom se vri ispiranje dodaju se deterdenti ili druga sredstva. Pritisci treba da budu takvi
da ne izazovu nepoeljne deformacije i lomove u stenskoj masi.
Konoslidaciono injektiranje, u principu, daje mali efekat u slabovodopropusnim
sredinama, gde su pukotine stisnute, a to je najee sluaj na veim dubinama i u
plastinim sredinama.
Konsolidaciono injektiranje tunela pod pritiskom se esto izvodi. Razlog tome je
to se pri iskopu tunela, koji su relativno velikog prenika, oko njega formira zona
rastereenja prirodnih napona i ta zona bez nepoeljnih deformacija na objektu nebi mogla
216
da prenese unutranje hidrosatike pritiske. Zato je neophodno, tu zonu rastereenja,
konsolidaciono injektirati. Dubina oslobadjanja napona je u funkciji svojstava sredine,
prenika iksopa i moe biti od 0,5 do nekoliko metara. Dubina buotina treba da bude,
teorijski posmatrano, kolika je zona rastereenja.
Konsolidaciono injektiranje visokih brana je tehniko-ekonomski opravdano da se
izvodi do dubine 20-25 m. Injektiranjem se obezbedjuje mogunost gradjenja brana i na
loijim terenima.
Injektiranje se izvodi ili sa povrine terena, ili kroz telo brane, kada je ona
izgradjena do izvesne visine, ili iz injekcionih galerija.
Ostali elementi injektiranja: ispiranje ispune, injekcioni pritisci, injekciona masa,
reim injektiranja i dr. projektuju se u svakom konkretnom sluaju, uz uvaavanje optih
principa i uloge svakog posebnog elementa.
Naponsko injektiranje
Naponskim injektiranjem se postie to da se u zoni terena oko objekta, gde je
dolo do oslobadjanja napona usled iskopa, uspostavi prvobitno stanje napona. Time se,
npr. u tunelu u kome je voda pod pritiskom, postie jedan vrlo koristan efekat dejstva
pritiska stenske mase na oblogu, obrnuto od pritiska vode koja je unutar objekta. Efekat
injektiranja se ogleda u tome da obloga, koja pre injektiranja moe da primi pritisak vode u
iznosu 0,8-1 MPa, posle naponskog injektiranja moe da primi unutranje pritiske i do 2,5
MPa.
Sl.11.3. Shema naponskog injektiranja
Injekcione mase moraju biti visokih mehanikih karakteristika. Moraju imati malo
skupljanje i plastino teenje. Najee se koriste cementne injekcione mase, koje su od
normalnog portland cementa, ili su od ekspanzivnih cemenata.
Injekcioni pritisak, pri naponskom injektiranju, mora biti dovoljno veliki, kako bi
obezbedio traeno prednaprezanje i naknadno opadanje napona usled plastinog teenja
stenske i injekcione mase, pada temperature itd. U naelu, trebalo bi da bude vei od
217
prirodnih napona pre iskopa, a iskustvo je pokazalo da je dovoljno primeniti pritiske 2-2,5
puta vee od unutranjih radnih pritisaka.
Da bi se dobio potreban efekat prednaprezanja, potrebno je istovremeno injektirati
u svim buotinama u jednom profilu, ili u vie profila ako je to potrebno, to se u
konkretnim uslovima utvrdjuje na probnim deonicama.
Posebna panja se posveuje izboru postupka injektiranja. Po pravilu, naponsko
injektiranje se izovdi posle kontaktnog, ili posle izvodjenja zaptivnog oreola na izvesnom
rastojanju od obloge, ako je stenska masa jako ispucala i vodopropusna. Problem
odfiltriranja vika vode se mora paljivo razmatrati i ukoliko za to nema prirodnih uslova
potrebno je izvesti drenane buotine.
Injekcione mase
Injekcione mase se u stanju tenog fluida, to manjeg viskoziteta, injektiraju u
teren pod odredjenim pritiskom. Prema vrstama i sadraju mogu biti:
suspenzije;
emulzije;
koloidni rastvori;
pravi rastvori.
Suspenzije se spravljaju na bazi meavina: vode, cementa, gline, peska ili
agregata. Da bi se postigla njihova bolja injektibilnost, dirigovalo vreme vezivanja, ili
popravila mehanika svojstva dodaju im se razni dodaci. Ti aditivi mogu biti: ubrzivai,
usporivai, emulgatori, stabilizatori, plastifikatori, plastifikatori aeranti, dodaci za
poveanje vrstoe i dr. Dodaju se u malim koliinama. Skupi su.
U izvesnim specijalnim sluajevima koriste se bitumeni ili bitumenske emulzije.
Ove injekcione mase su vrlo osetljive i zahtevaju specijalnu opremu, obuen kadar i
posebne mere higijensko-tehnike zatite.
Za injektiranje granularnih sredina, gde se ne mogu iz vie razloga primeniti
klasine injekcione mase, koriste se hemijske injekcione mase koje predstavljaju koloidne
rastvore (prenik estica 10
-5
-10
-7
cm ) i organske smole koje su pravi rastvori (prenik
estica manji od 10
-7
cm). Ove mase su i 3-5 puta skuplje od klasinih pa se zbog toga
koriste samo u onim sluajevima kad se drukije ne mogu postii traeni efekti. Primenjuju
se prvenstveno u prainastim peskovima i peskovima, lesu ili vrstim stenskim masama sa
pukotinama iji je zev manji od 1 mm.
Organske smole mogu biti: teni monomeri koji formiraju sa reaktivom vrsti gel i
prekondenzovani polimeri koji formiraju plastine mase velike vrstoe.
11.2. Sidrenje
Sidrenje je postupak poboljanja svojstava terena, pre svega nosivosti i stabilnosti.
Ostvaruje se ugradnjom u stensku masu elinih elemenata: ica, ipki, uadi.
Prema vremenu u kome je potrebno da deluju sidra razlikuju se dve vrste: trajna i
privremena.
Zavisno od stepena prethodnog naprezanja (F
o
/F
e
), gde je V
o
poetna sila
prethodnog naprezanja, a V
e
sila koja odgovara uslovnoj granici elastinosti, sidra mogu
biti prethodno napregnuta i pasivna.
218
Prema nainu usidrenja, sidra mogu biti: sidro sa rascepom i klinom, sidro sa
ekspanzionom aurom, perfo sidra-atheziona sidra, sidra sa inektiranom glavom i dr.
Sidra se najee ugradjuju u kamenitim stenskim masama da bi se njima dodatno
osigurala bezbednost labilnih blokova, delova padine, ili kosine. Obino se sidre relativno
veliki blokovi, po pravilu sa vie sidara, shodno projektovanom medjusobnom rasporedu i
dubini. Ima sluajeva da se sidrenje primenjuje i za potrebe stabilizacije labilnih delova
padine ili kosine koja je izgradjena od poluvezanih i nevezanih stena, ali je tada skoro uvek
najdublji deo sidra ugradjen u relativno vrstim stenskim masama da bi efekti delovanja
sidra bili to vei. Znatno redje sidra su na celoj svojoj duini u mekim, ili relativno mekim
stenama, npr. pri dodatnom obezbedjenju stabilnsoti obalskog-kejskog zida i tada su
najee kombinovani sa jo nekom dodatnom merom kojom se postie zahtevana
stabilnost objekta.
Sl. 11. . Onovni tipovi sidara: a(1)-sidro sistema Willams; a(2) zatega sistema
I.P.R.; a(3) ekspanziono sidro sa perfo kouljicom; a(4) sidro sistema Bauer po L.
Fingerhut-u; b) ip i sidra na klizitu Kusjak po S. Cvetkovi-Mrki i dr.
Proces ugradnje sidra obuhvata vie postupaka, a najvaniji su sledei:
1. priprema sidra;
2. buenje rupe-buotine, a po potrebi i izvodjenje konsolidacionog injektiranja iz nje, pa
potom ponovnog buenja buotine;
3. ulaganje sidra;
4. injektiranje sidrene zone (I faza);
5. tehnoloka pauza (najee 7 dana) da bi injekcioni maletr ovrsnuo;
6. izrada bloka za oslonjanje;
7. postavljanje ankerne glave;
219
8. priprema kraja zatege;
9. prethodno naprezanje sidra posebnom hidraulikom opremom, zavisno od sistema
prednaprezanja;
10. injektiranje cementnim malterom (II faza);
11. zavrna obrada ankerne glave
Kao materijal za izradu zatega ankera primenjuju se:
ipke visokovrednog rebrastog elika 14-36 mm;
snopovi od paralelnih glatkih ica 5-12 mm;
snopovi od n paralelnih uadi 12,3-15,3 mm, prekidne sile n x 164, odnosno n x 232 kN.
Proraun stabilnosti sidra, izbor njegovog tipa, odredjivanje sidrene duine (l
vr
) i
slobodne duine (l
fr
), potrebno je znati srednju vrednost primarnog normalnog naprezanja u
sidritu (
n
), mobilizirane kohezije C i mobiliziranog ugla trenja po obodu sidrita

.
Tada je, na osnovu Mohr-ovog kruga napon
n
po obodu sidrita:
+ tg C
n
Pri tome se vredost normalnog naprezanja (
n
), odredjuje iz primarnog vertikalnog
napona (
v
) i odgovarajueg horizontalnog primarnog pritiska (K
o

v
) prema izrazu:

v
=1/2 (1+K
o
)
v
gde je K
o
=1-sin
i ima vrednost u granicama 0,25-1,0. Ukupna raunska nosivost sidra za
stvarni prenik buotine (2r) iznosi:
( )
1
]
1

+ + tg
v o
K 1
2
1
C
vr
l r 2
vr
l r 2
r
F
Dozvoljena nosivost sidra (F
d
) iznosi: F
d
=F
r
/F
s
pri emu je F
s
faktor sigurnosti.
Duina sidrene zone (l
vr
) se odredjuje prema sledeoj jednaini:

r 2
F F
r 2
F
l
s r r
vrr
11.3. Torkretiranje
Torkretiranje je geotehnika mera poboljanja svojstava terena koja se izvodi tako
to se povrine stabilizuju nabaenim pric betonom-torkretom. Povrine mogu biti
prirodne kosine ili iskopi u terenu: zaseci; useci; podzemni iskopi. Torkret predstavlja
meavinu: vode, cementa i peska ili agregata. Nabacuje se u slojevima, a nakon
ovravanja njime se ostvaruje bolja stabilnost izdeljenih blokova stenske mase po konturi
iskopa, spreavaju se uveani dotoci vode i znato se smanjuju naroito uticaji atmosferilija
220
na povrine otvorenih kosina. Na povrine iskopa moe biti prethodno ugradjena
odgovarajua iana mrea, preko koje se nabacuje torkret. iana mrea tada slui kao
armatura.
Torkret najee ima zadatak da osigura privrmenu stabilnost iskopa ili kosine. U
nekim sluajevima debljina torkreta je tolika da on preuzima i ulogu trajne podgrade
iskopa.
Postoje dva naina izvodjenja tokreta. Kod suvog postupka meavina cementa i
agregata, posredstvom vazdune struje stie suva do prskalice, gde se mea sa vodom pa tek
potom nabacuje na planiranu povrinu. Drugi postupak je kada se meavina cementa, vode i
agregata eljenog vodocemntnog faktora unapred priprema, potom se kao takva meavina
pumpa kroz crevo i pod pritiskom prskalicom nanosi na povrinu koja se torkretira.
U oblasti geotehnikih melioracija, koristi se: kao zatitni sloj od atmosferskih
uticaja, kao vrsta betonska masa koja povezuje blokove ispucalih stenskih masa na
kosinama ili u podzemnim iskopima, za zatvaranje pojedinih upljina u stenskoj masi, u
pojedinim sluajevima se izvodi kao zamena za trajnu oblogu iskopa.
11.4. Dreniranje
Dreniranje je postupak poboljanja svojstava terena koji se ostvaruje tako to se
kontrolisano odvodi podzemna vode. Odovodjenje vode se vri drenanim objektima.
Najee se primenjuju sledee vrste drenanih objekata:
drenani rovovi (zatvoreni ili otvoreni, zavisno od dubine do koje treba
izvriti dreniranje);
drenane buotine ili bunari (razliite orijentacije, prenika i dr.);
drenani tepisi ili zastori (horizontalni, vertikalni, kosi); obino su na kontaktu
objekta sa terenom, ili na mestima izbijanja podzemnih voda na povrinu
terena;
drenane trake.
Drenae se esto izvode. Razlog je u injenici da se njima postiu znaajna
poboljanja svojstava terena, jednostavno se izvode i relativno su jeftine. Drenae se
najee ugradjuju u prethodno iskopane rovove, u horizontalne drenane buotine, iza
potpornih zidova i dr. Oteavajua okolnost pri formiranju subhorizontalnih drenova na
datoj slici je upravo njihov prostorni poloaj. Kada bi isti bili vertikalni to ne bi bio
ozbiljniji problem. Za formiranje subhorizontalnih drenova neophodno je primeniti
specijalne tehniko-tehnoloke postupke koji se odnose kako na metod utiskivanja zatitnih
kolona, formiranja drena u tim kolonama, kao i postupak vadjenja zatitnih kolona, a da se
pri tome dren sauva neoteen.
221
Sl.11.4 . Horizontalni drenovi u bunaru, klizite Most Slobode, Novi Sad, projektant dr
R.Petrovi
Projektovanje drenanih objekata zahteva precizno poznavanje prirodnog reima
izdani u terenu, kako bi se moglo realno predvideti dejstvo dreniranja, odnosno da bi
mogao da se primeni najpovoljniji tip trenae i tehniki detalji svakog elementa
pojedinano i sistema dreniranja u celini. Izvodjenjem drenaa treba da se postigne
optimalno dejstvo, bez negativnih posledica na teren i objekte u zoni uticaja drenanog
sistema. To znai da se pri izradi drenaa moraju potovati odredjeni kriterijumi, pravila.
Za prainasto peskovite sedimente "filtarska pravila" su sledea: (d
15
)
filtra
<5(d
85
)
stenske mase
;
odnosno (d
15
)
filtra
>5(d
15
)
stenske mase
; granulometrijske krive filtra i stenske mase treba da su
priblino paralelne (drenani filtarski materijal ima funkciju da sprei sufoziono iznoenje
sitnijih estica iz prirodnog tla). Kada se dati kriterijumi ne mogu da zadovolje
jednoslojnim filtrom, tada se drenae rade u vie slojeva. Ako je drenaa ugradjena u rovu,
oko drenane cevi, tada je oko cevi krupnozrniji filtarski sloj, a prema prirodnoj stenskoj
masi sve sitnozrniji filtarski materijal. Zadnjih godina se esto u iskope-rovove ugradjuje
geotekstil. Njime se praktino oblae iskop. Ostali deo se zapunjava drugim filtarskim
materijalom (ljunak, pesak, lomljeni i drobljeni kamen). Geotekstil ima zadatak da sprei
unoenje sitnih estica u drenani sloj.
222
223
12. FAZE I CILJEVI GEOTEHNIKIH
ISTRAIVANJA TERENA ZA OBJEKTE
Geotehnika istraivanja se izvode za sve znaajne objekte. Koja vrsta istranih
radova e se izvesti i u kom obimu, najvie zavisi od karakteristika objekta za koji se
istraivanja izvode (vrste, veliine, njegovih specifinosti i dr.); geoloke gradje terena; i
faze projekta. Istraivanja terena su proces, koji traje kroz vie faza istraivanja i
projektovanja, a za znaajne i velike objekte traje i u toku njegove eksploatacije. Svaku
fazu istraivanja karakterie analiza prethodne dokumentacije, realizacija istraivanja po
projektu i izrada elaborata o rezultatima izvedenih istraivanja. Celokupni proces
geotehnikih istraivanja je u saglasnosti sa osnovnim principima istraivanja (postupnosti,
potpunosti, ravnomernosti i ekonominosti).
U ovom poglavlju su u sutini prikazani uobiajeni postupci geotehnikog
projektovanja i istraivanja terena i to kroz sve faze koje taj proces prate. To je prikazano
za tunele, brane, akumulacije, puteve i pruge, zgrade.
Naime, uobiajeno je, bar kad su u pitanju svi znaajniji objekti, da se
projektovanje izvodi fazno, a shodno tome i faze geotehnikih istraivanja. Ciljevi i zadaci
svake faze geotehnikih istraivanja treba da zadovolje odgovarajuu fazu projektovanja, za
koju su i istraivanja namenjena. Geotehnika istraivanja treba da ukupno gledano
doprinose zadovoljenju stabilnosti i funkcionalnosti objekta, to konano znai i
pojeftinjenje objekta. Tako posmatrano nikada geotehnika istraivanja nisu samo trokovi,
ve i korist, analogno gradjevinskom projektovanju.
Geotehnika istraivanja su sva istraivanja i ispitivanja koja se izvode da bi se
utvrdili sastav i svojstva stenskih masa, takodje da bi se precizirala stanja geoloke sredine-
terena u prirodnim uslovima i onim koji e nastupiti dok se gradi objekat i po njegovoj
izgradnji. Po pravilu primenjuje kompleksna metodologija istraivanja i ispitivanja tj. vei
broj metodolokih postupaka, koji se medjusobno dopunjuju.
Sa stanovita geotehnikih istraivanja terena veoma vano je poznavanje vrste i
obima interkacijskog delovanja objekta i terena. Samo na bazi toga mogue je racionalno
projektovanje istraivanja, kao i odredjivanje veliine prostora na kome e se istraivanja
izvesti (makrolokacija, mikrolokacija).
Geotehniki radovi obuhvataju: geotehniko projektovanje; geotehnika
istraivanja; izvodjenje buenja svih vrsta; iskope u terenu; mere poboljanja svojstava
terena; izradu projekata fundiranja svih objekata i izvodjenje temelja objekata svih vrsta.
224
Ovako definisani geotehniki radovi su predodredili i oblasti i delatnosti u domenu
geotehnike.
Interakcijsko delovanje, teren-objekat i obrnuto podrazumeva uzajamno
delovanje objekta kao vetake konstrukcije na teren kao prirodnu konstrukciju i obrnuto.
Kolika je ta zona u terenu, u kojoj je izraen medjusobni uticaj, zavisi od vrste,
specifinosti i dimenzija objekta, a takodje od svojstava i stanja stenskih masa u sklopu
terena.
Makrolokacija objekta je relativno veliki prostor u kome je na vie mikrolokacija
mogue izgraditi planirani objekat. Kada je ovako definisan pojam makrolokacije vrlo je
jasno zato nekada treba istraivanja izvoditi i na irem podruju, a ne samo na
mikrolokaciji objekta. Nekada su uticaji prirodnih procesa, koji se dogadjaju relativno
daleko od mirkolokacije, od velikog praktinog znaaja i na samoj mirkolokaciji. I u tom
sluaju istraivanja ireg podruja su od vanosti.
Pod mikrolokacijom objekta podrazumeva se lokacija objekta (jedna ili vie
alternativnih) kojom je definisano mesto objekta u celini i svi njegovi glavni delovi.
Cilj geotehnikih istraivanja je da se na bazi geotehnikih podloga izaberu
optimalna tehnika reenja objekta.
Zadatak istraivanja je da se primenom kompleksne metodologije istraivanja
definiu: sastav, svojstava i stanja stenskih masa i terena i da se tako obezbede potrebni
geotehniki podaci koji su relevantni za reenje ciljeva istraivanja.
Faze istraivanja i projektovanja
Kod svih veih objekata gradjevinsko projektovanje se izvodi po fazama. Shodno
tome razvilo se i geotehniko projektovanje i istraivanje. Ta dva procesa ine loginu,
neodvojivu, celinu. Za male i jednostavne gradjevinske objekte mogu se raditi samo glavni
gradjevinski projekti koji se kao takvi i izvode. Istraivanja terena za njih su po pravilu
malog obima, esto ona predstavljaju reinterpretaciju postojeih podataka o terenu.
Za velike i komplikovane objekte (brane, akumulacije, dugaki tuneli, velika
podzemna skladita i dr.) proces projektovanja i shodno tome istraivanja odvija se po
fazama. Zadaci istraivanja u svakoj fazi proizilaze iz zadataka projekta. Podaci koji se
istraivanjima dobiju slue za adekvatno reenje ciljeva gradjevinskog projekta.
Istraivanja u svakoj fazi treba da budu izvedena tako da njihovi rezultati obezbede
izvrenje zadataka projekta te faze sa potpunom pouzdanou. Rezultati sledee faze
istraivanja treba da predstavljaju dopunu prethodne, a ne njenu negaciju.
Geotehniko projektovanje i istraivanje prethodi izradi odgovarajue faze
gradjevinskog projekta. Mogue je zbog kratkog roka, za izradu projektne dokumentacije,
uporedo raditi istraivanja terena i gradjevinski projekat, ali i tada geotehnike podloge, bar
u preliminarnoj formi, moraju biti dostupne projektantu gradjevinskog dela projekta.
Celokupan proces projekovanja ine sledei projekti:
osnovni projekat,
investicioni program izgradnje,
idejni projekat,
glavni projekat,
detaljan projekat - projekat prilagodjavanja,
projekat izvedenog stanja
225
projekat osmatranja, eventualno-projekat ruenja.
Osnovi projekat ima za cilj da se u njemu sagledaju sve potencijalne mogunosti
iskorienja veeg broja alternativnih makrolokacija objekta. Sa gledita geolokih
istraivanja, osnovnim projektom se obuhvata najiri istrani prostor, npr. za brane i
akumulacije, poev od ireg regiona, podruja susednih slivova, zatim samo slivno
podruje reke na kojoj se planira izgradnja brane i akumulacije.
Investicioni program predstavlja dokumentaciju kojom se, na osnovu drutvenih,
prostornih i urbanistikih uslova, sagledava opravdanost izgradnje investicionog objekta.
To je dokumentacija u kojoj se, na bazi prethodnih istraivanja, analizira vie varijantnih
reenja, pa se tek nakon tehnikih, tehnolokih i ekonomskih analiza i uporedjenja, vri
izbor najpovoljnije varijante. Za odabranu varijantu detaljnije se obradjuju investicioni
trokovi po vremenu i dinamici ulaganja, ukupnim vrednostima i efektima. Istraivanja
geoloke sredine za ovu fazu treba, prema tome, da omogue da se sa potrebnom tanou
prognoziraju trokovi izgradnje i eksploatacije objekta, kao i oekivani efekti te
eksploatacije. Pri tome se naravno ne trai apsolutna tanost procene trokova.
Idejni projekat ima za cilj da se njime razradi vie varijantnih reenja, da se ona
tehniki i ekonomski medjusobno uporede, da se predloi najbolje. Geotehnika
istraivanja za ovu fazu projekta su detaljna i sveobuhvatna. Treba da su dobra osnova za
uporedne analize varijanti i izbor najbolje. To znai da istraivanja treba da su ravnomerno
rasporedjena, da su dovoljno detaljna i kvalitetna za donoenje prave odluke.
Glavnim projektom se razradjuje prethodno usvojeno varijantno reenje objekta.
Sadri sve potrebne proraune, detaljna dimenzionisanja, tehnologiju i organizaciju
gradjenja, detaljan predmer i predraun radova, saglasnosti nadlenih organa i slubi.
Geotehnika ispitivanja se izvode na mikrolokacijama svih objekata koji ine celinu
objekta. Njihov obim, vrste i detaljnost saglasni su zahtevanim ciljevima i zadacima.
Istraivanja treba da su ekonomski opravdana, ali i da budu dovoljno dobra geotehnika
podloga za glavni gradjevinski projekat.
Detaljnim projektom se vre izmene i dopune glavnog projekta. Te dopune mogu
proistei iz izmena u gradjevinskom delu projekta, ili zbog potrebe prilagodjavanja objekta
stvarnim terenskim uslovima koji se utvrdjuju tek za vreme izgradnje. Kod pojedinih vrsta
objekata (brane, podzemni objekti, klizita i dr.) skoro uvek se javlja potreba za tim
prilagodjavanjima. Istraivanja se vre pregledom iskopa, osmatranjem i detaljnim
merenjima.
U projektu izvedenog stanja su svi detalji objekta, onako kako su oni stvarno
izvedeni, sa posebno obradjenim izmenama i dopunama u odnosu na glavni projekat i
objanjenjima uzroka koji su do tih dopuna i izmena doveli. Slui kao podloga u sluaju
intervencija na objektu ili u njegovoj podlozi u fazi eksploatacije objekta. Ovaj projekat bi
trebao da sadri i registraciju stanja geolokih uslova, po zavretku gradnje i svih
istraivanja i ispitivanja koja su to pratila.
Projekat osmatranja objekta i odredjenih procesa u geolokoj sredini (kolebanja
NPV, sleganje podloge i objekta, inklinometarska pomeranja, stabilnost kosina i prirodnih
padina, seizmika ispitivanja i dr.) redovno se realizuju samo kod velikih i sloenih
objekata, npr. kod brana i akumulacija.
226
Projektovanje geotehnikih istraivanja
Geotehnika istraivanja se izvode planski, saglasno projeku istraivanja. Shodno
zakonskoj regulativi, projekte rade odgovarajue institucije-strune firme i pojedinci koji
imaju poloen struni ispit. Izrada projekata geotehnikih istraivanja terena, tj.
projektovanje istraivanja, je veoma sloen i struan posao koji podlee tehnikoj kontroli
od strane druge radne organizacije, koja i sama ispunjava uslove za njihovu izradu.
Projektom geotehikih istraivanja treba definisati:
vrste, obim i kvalitet istraivanja i ispitivanja;
mikrolokacije svakog konkretnog terenskog rada,
vrstu i kvalitet uzorka za laboratorijska ispitivanja, standardi po kojima se
opiti izvode i dr.
specifikaciju trokova geotehnikih istraivanja;
vreme trajanja istraivanja i izrade geotehnike dokumentacije.
Sadraj projekta geotehnikih istraivanja terena je precizno definisan. On sadri
potrebnu optu dokumentaciju o firmi i strunim licima koja su uradila projekat, a pored
toga tekstualni deo i potrebne grafike priloge. Naelni sadraj tekstualnog dela projekta
geotehnikih istraivanja je sledei:
1. Uvod
2. Pregled ranije izvedenih istraivanja terena sa zakljukom o stepenu
istraensoti
2.1. Pregled koriene dokumentacije
2.2. Rezultati dosadanjih istraivanja
2.3. Zakljuak o stepenu istraenosti
3. Projektna reenja procesa geotehnikih istraivanja
3.1. Bitni problemi koje istraivanjima treba reiti
3.2. Koncepcija istraivanja
4. Vrste i obim projektovanih istranih radova
5. Tehniki uslovi izvodjenja istranih radova
5.1. Opte odredbe
5.2. Specijalni tehniki uslovi
6. Dinamika izvodjenja istranih radova
7. Predmer i predraun projektovanih istranih radova
8. Mere HTZ-a pri izvodjenju istranih radova
9. Struni geotehniki nadzor nad izvodjenjem istraivanja
10. Zakljuak
Pored tekstualnog dela, projekat obavezno sadri potrebnu grafiku
dokumentaciju-priloge. Osnovne priloge ini plan i profil terena, ili vie njih, na kojima su
naneti najvaniji rezultati prethodnih istraivanja terena i novoprojektovani istrani radovi.
U pojedinim sluajevima, kada o predmetnom terenu nema dovoljno neophodnih
geotehnikih podataka o terenu, za potrebe izrade projekta geotehnikih istraivanja
neophodno je izvriti reambulaciju terena, eventualno i manji obim terenskih istraivanja.
Na karti se oznaavaju lokacije svakog istranog rada, a na profilu lokacije svakog rada i
njihove dubine.
227
Sva poglavlja projekta geotehnikih istraivanja su od znaaja. Ipak, najvaniji
delovi su poglavlja: tree, etvrto i peto. U treem poglavlju su prikazani osnovni elementi
objekta, takodje problemi koje treba reiti da bi se postigli eljeni ciljevi i zadaci
istraivanja. Kako e se sve to ostvariti dato je u poglavlju koncepcija reenja problema
istraivanja. U poglavlju 4. projektuju se vrste i obim svih istranih radova, njihov obim,
mikrolokacija svakog od njih, precizira se ta treba da se dobije svakim tim radom. Kvalitet
istraivanja i ispitivanja preciziran je uputstivma za pojedine radove (geoloko i
inenjerskogeoloko kartiranje terena i dr.), a ispitivanja se takodje moraju izvoditi po
odredjenim pravilima-standardima. U projektu se navode nazivi i brojevi tih standarda za
sva ispitivanja i dunost izvodjaa istraivanja je da se njih pridrava.
Sadraj geotehnikog elaborata
Geotehniki elaborat predstavlja zavrni izvetaj o rezultatima istraivanja.
Faktiki, to je zavrni deo procesa koji je zapoeo geotehnikim projektovanjem, nastavio
se izvodjenjem projektovanih istraivanja i zavrio izradom geotehnikog elaborata.
Svaki geotehniki elaborat ima tekstualni deo i grafiku dokumentaciju-priloge. U
optoj dokumentaciji prilau se odgovarajue potvrde o pogodnosti firme i pojedinca, koje
je propisao zakon.
U elaboratu su, po pravilu, obavezno sledea osnovna poglavlja:
1. Uvod
2. Prikaz izvedenih istranih radova
2.1. Prethodni radovi
2.2. Radovi po projektu
3. Prikaz rezulatat istraivanja terena
3.1. Geomorfoloka svojstva terena
3.2. Geoloka gradja terena
3.2.1. Litoloki sastav terena
3.2.2. Starost stenskih masa
3.2.3. Tektonska svojstva terena
3.3. Hidrogeoloka svojstva terena
3.4. Fiziko-mehanika svojstva uzoraka i stenskih masa
3.5. Savremeni geoloki procesi i njihove tvorevine
4. Analiza geotehnikih uslova izgradnje i eksploatacije objekta
5. Zakljuak
Slino kao i kod projekata geotehnikih istraivanja, tako i sva poglavlja elaborata
doprinose tome da izvetaj o izvedenim rezultatima bude valjano uradjen. I pored takvog
stava moe se rei da u elaboratu centralno mesto zauzimaju poglavlja koja se odnose na
rezultate istraivanja i ispitivanja i poglavlje u kome su prikazane analize geotehnikih
uslova izgradnje.
U poglavlju - rezultati geotehnikih istraivanja - daje se izvetaj o svim
rezultatima istraivanja i ispitivanja. Obzirom da su istraivanja i ispitivanja izvedena po
projektu istraivanja, u skladu sa odgovarajuim normama i standardima, to su i rezultati
takvi da oni imaju jednoznanu vrednost. Drugim reima, moe se govoriti o kvalitetu i
merodavnosti uzoraka za ispitivanje, a nikako o tome da li su podaci koji su proizali iz
ispitivanja dobri. Isto tako moe se govoriti o izboru mernih mesta, odabiru
228
reprezentativnih izdanaka, kvalitetu dobijenog jezgra i dr., a ispitivanja koja su na njima
izvedena treba da su zadovoljavajua, jer se podrazumeva da ih je izvelo struno lice.
U poglavlju - geotehniki uslovi izgradnje objekta - daju se potrebne analize i
prorauni, na bazi rezultata istraivanja i ispitivanja. Tako npr. za objekat visokogradnje,
svakako najvanije analize se odnose na dozvoljenu nosivost terena, sleganje terena i
objekta, uslove iskopa temeljne jame, eventualno snienje nivoa podzemnih voda i dr. Za
potrebe akumulacije naroito vana je vododrivost akumulacionog basena i dr. Za
podzemni objekat naroito su vana poglavlja: privremena i stalna stabilnost iskopa i
objekta, uslovi iskopavanja, uslovi dreniranja, uslovi ventilacije i dr.
Grafika dokumnetacija-prilozi su u veini geotehnikih elaborata brojni, nekada
su i viestruko brojniji od broja stranica teksta. Osnovni prilozi su: inenjerskogeoloke
karte i profili; profili istranih buotina, jama, okana, potkopa i dr.; zapisnici laboratorijskih
opita; profili pijezometara i bunara; grafiki prilozi raznih merenja, analiza i dr.
Istrani prostor
Skup svih taaka, ili mikrolokaliteta, u kojima se izvode geotehnika ispitivanja
ini istrani prostor. Ovako definisan istrani prostor obuhvata sva merna mesta na povrini
terena i u podzemlju. Na povrini ispitivanja se izvode na svim dostupnim otkrivenim
izdancima stenskih masa, a ispod povrine na celokupnom jezgru buotina, u buotinama, u
galerijama, oknima, tunelima i dr. Iz istranog prostora uzimaju se uzorci za
labortorijska ispitivanja i na istim izvode potrebni opiti. Postavlja se opravdano pitanje,
koliko podruje u terenu se moe poistovetiti sa odredjenim rezultatom laboratorijskih
ispitivanja? Vei znaaj se daje opitima koji se direknto izvode u terenu, a ne u
laboratorijskim uslovima. Zasigurno, ni u kom sluaju se ne umanjuje znaaj laboratorijskih
ispitivanja, pogotovu pojedinih koja se jedino u laboratorijskim uslovima mogu i izvoditi,
ali se sugerie na neophodnost da se mora izvoditi struno prihvatljiva ekstrapolacija
rezultata sa uzorka na teren.
Osnovna geotehnika dokumentacija na kojoj je prikazan istrani prostor je
geotehnika karta i geotehniki profil terena. Karta je situaciona osnova, odredjene razmere
(na povrini terena, ili npr. na nekom horizontu u podzemlju), a profil vertikalni ili drugi
presek terena od povrine do dubine do koje se ispitivanja izvode. Prema tome istrani
prostor je definisan kartom i profilom terena.
Zadaci istraivanja
Zadatak svih geotehnikih istraivanja je da se njima prikupi dovoljan fond
podataka o stenskim masama, njihovim svojstvima i terenu uopte, da bi se na osnovu toga
reili postavljeni ciljevi istraivanja. Generalno posmatrano, skoro za sve objekte, zavisno
od toga za koju fazu projekta se istraivanja izvode, potrebno je definisati sledee:
karakteristike reljefa terena (morfometrijski elementi, tj. nagibi povrine
terena, njihova raznovrsnost i veza sa geolokom gradjom; morfogenetske
karakteristike, tj. geneza pojedinih reljefnih oblika, aktivnost geomorfolokih
procesa, veza reljefa sa neotektonskom aktivnou);
geoloku gradju terena (litoloki sastav, starosti, sklop;
alteracije stenskih masa ;
229
strukturna svojstva stenskih masa: ubranost, izrasedanost, ispucalost i dr.;
prisustvo i stepen aktivnosti savremenih geolokih procesa (neotektonska
aktivnost i seizmiki procesi, geotermski procesi i pojave, a naroito egzogeni
procesi i pojave-klizanje, erozija, jaruanje, odronjavanje, zabarivanje,
sufozija i dr.);
stanja i svojstva podzemnih voda (hidrogeoloke funkcije stenskih masa,
karakteristike i poloaj izdani, strukturni tip, reim nivoa podzemne vode,
pravci i brzine kretanja voda, uslovi prihranjivanja i pranjenja,
vodopropustljivost stenskih masa i uslovi dreniranja, hemizam i temperaturne
karakteristike podzemnih voda i dr.);
fiziko-mehanika svojstva stena i stenskih masa;
naponsko stanje u terenu.
Vrlo esto, za pojedine specifine vrste objekata i terena, treba reavati i neke
specifine zadatke.
Metode istraivanja i ispitivanja
Za reavanje postavljenih ciljeva i zadataka istraivanja za objekte, primenjuje se
veliki broj razliitih metodolokih postupaka. Koja od metoda e se primeniti, kao i obim
istranih radova, zavisi od specifinosti terena i objekta, a takodje i od faze projekta. Sva
istraivanja i isitivanja mogu se grupisati u etiri grupe i to:
kabinetska istraivanja;
terenska istraivanja i ispitivanja;
laboratorijska ispitivanja;
modelska ispitivanja.
U poglavlju inenjerskogeoloka istraivanja, detaljno su prikazane pojedine
metode istraivanja i ispitivanja. Ovde su samo nabrojane metode koje se koriste pri
istraivanjima terena za potrebe planiranja, projektovanja, izgradje i eksploatacije objekata.
Naravno da se ne koriste sve metode za svaki objekat. Koja od metoda e se primeniti
zavisi najvie od postavljenih ciljeva i zadataka, koje istraivanjima treba reiti u pojedinim
fazama projekta. Naelno posmatano, moe se govoriti o tome da se u peetnim fazama
projekta i istraivanjima za njih, vie primenjuju metode koje baziranju na kvalitativnim
svojstvima, a u zavrnim metode koje imaju vie kvantitativnih elemenata.
Kabinetske metode ispitivanja su sledee:
- Analiza raspoloive dokumentacije (geoloke, geofizike, seizmoloke,
geodetske i dr.);
- Metode daljinske detekcije (analiza satelitskih snimaka, analiza aerosnimaka,
analiza terestikih snimaka);
- Kompleksna geomorfoloka analiza (kvantitativna i kvalitativna analiza);
- matematike metode;
Terenska istraivanja i ispitivanja obuhvataju sledee:
- Geoloko kartiranje terena (regionalno i detaljno);
- Inenjerskogeoloko i hidrogeoloko kartiranje terena (regionalno i detaljno);
- Detaljno inenjerskogeoloko kartiranje iskopa svih vrsta;
- Metode geofizike (seizmike, geoelektrine, karotane). U specijalnim
sluajevima geomagnetske metode i radarska ispitivanja buotini);
230
- Istrano buenje i ispitivanje jezgra i zidova istranih buotina;
- Istrani iskopi (plitki: raskrivke, rovovi i jame; duboki: okna, bunari i istrane
galerije;
- Metode za ispitivanje filtracionih svojstava ( metoda Lugeon-a; metoda Lefranc-
a; ispitivanja u istranim bunarima i dr. ); osmatranja reima podzemnih voda;
metode kojim se odredjuje pravac i brzina kretanja podzemnih voda-traserska
ispitivanja;
- Metode ispitivanja fiziko-mehanikih svojstava stenskih masa i naponskih
stanja,
a) metode eksperimentalnog odredjivanja modula elastinosti i modula
deformabilnosti (metoda hidraulikog jastuka; metoda hidraulike raspinjae;
probna komora; radijalna presa i sonadani dilatometar);
b) metode ispitivanja mehanikih vrstoa (ogled smicanja u velikoj
razmeri; terenski ogled smicanja po pukotini; terenski ogled klizanja u velikoj
razmeri; metode penetracije);
c) metode istraivanja naponskih stanja (metoda Oberti i U.S.Bureau of
Reclamation; metoda Hoover; metoda Mayer-tincelin; metoda s centralnom
buotinom, metoda oslobadjanja napona jezgrovanjem u buotini; dinamika
metoda ispitivanja napona i dr. );
d) metode merenja podzemnih pritisaka (geodetske metode; odredjivanje
veliine podzemnih pritisaka iz loma podgrade; direktno merenje intenziteta
pritisaka, metoda hidraulike dizalice; metoda limenog hidraulikog jastuka;
metoda pritisnih elija);
e) metode merenja pomeranja stenske mase u podzemnim iskopima
(metode merenja konvergencije; ekstenzometarska merenja);
f) probna i kontrolna ispitivanja kod injektiranja i sidrenja
- Statika pnenetraciona ispitivanja.
Laboratorijska ispitivanja obuhvataju, takodje, veoma veliki broj metoda.
Najvanija su sledea:
- Mineraloka, petroloka, sedimentoloka i paleontoloka ispitivanja uzoraka
stena i tla;
- Metode ispitivanja fiziko-mehanikih svojstava uzoraka vrstih stena i tla ;
Modelska ispitivanja se izvode na:
a) fizikim modelima (fotoelastina metoda u ravni; fotoelastina metoda u
prostoru; fotoelastini lakovi; metoda tenzometrije na prostornim modelima; metoda krtih
lakova);
b) matematikim modelima (geostatiki, geodinamiki, hidrodinamiki i dr.).
12.1. Geotehnika istraivanja za podzemne objekte
Sa razvojem naunih dostignua i tehniko-tehnolokim progresom naroito je
porasla potreba da se grade mnogi podzemni objekti, npr. tuneli, metroi, podzemne bolnice,
fabrike, sprortski objekti, pa i itavi mali gradovi sa svim svojim gradskim funkcijma.
Izgradnja nekih od navedenih objekata, kao npr. saobraajnih tunela, je uslovljena
potrebom savladjivanja prirodnih prepreka. Veina drugih objekata se gradji ispod povrine
terena zbog ekonomskih razloga, ogranienosti prostora na povrini, potrebe poveane
sigurnosti objekta i dr.
231
U savremenom projektovanju podzemnih objekata uglavnom se koriste tri
pristupa: analitiki, osmatraki i empirijski. Analitiki pristup prua dobre rezultate kada su
tani ulazni podaci. Ti ulazni podaci predstavljaju parametre svojstava stenskog masiva koji
se esto ne dobijaju direktnim ispitivanjima, to ovaj pristup uveliko ograniava.
Osmatraki pristup se sastoji u praenju ponaanja stenske mase i obloge, a empirijski
pristup je zasnovan na iskustvu ve izgradjenih tj. na klasifikacijama stenskih masa za
podzemne objekte.
Svim poznatim postupcima klasifikovanja vri se razvrstavanje stenskih masa u
odredjene klase. Da bi se to postiglo potrebno je u veini tih postupaka odrediti nekoliko
parametara, a samo mali broj postupaka, uglavnom manje pouzdanosti, je zasnovan na
samo jednom parametru. Za izdvojene klase definie se stabilnost iskopa i mere koje je
potrebno da bi se stabilnost obezbedila. Iskustva pokazuju da je veoma vano reiti i druge
geotehnike probleme koji prate gradjenje podzemnih objekata, kao to su: uslovi iskopa,
dreniranje, ventilacija i dr. Nekada ovi drugi problemi, mogu presudno da utiu na
ekonominost gradjenja.
Specifinosti podzemnih objekata u odnosu na one na povrini
Podzemni objekti, u odnosu na nadzemne, imaju itav niz specifinosti. To se
odraava kako na geotehnika istraivanja, tako i na njihovo projektovanje, izgradnju i
eksploataciju. Kod podzemnih objekata je veoma izraeno interakcijsko sadejstvo prirodne i
vetake konstrukcije. Zbog takvog medjusobnog odnosa i njihove veoma intimne veze,
potrebna je detaljna istraenost terena u cilju obezbedjenja stabilnosti iskopa i objekta,
izbora najboljeg naina iskopa, dreniranja, ventilacije i dr.
Specifinosti u projektovanju su i u tome to poseban znaaj imaju zavrne faze
projektovanja, naroito faza prilagodjavanja objekta konkretnim terenskim uslovima - tzv.
detaljni projekat. Za razliku od projektovanja nadzemnih objekata, kada je u fazi glavnog
projekta uglavnom sve reeno to se tie projektantskog dela, kod podzemnih objekata i
posle zavretka glavnog gradjevinskog projekta, tj. u fazi detaljnog projekta, vre se esto
veoma bitne izmene i dopune. To je uslovljeno time to se najprecizniji podaci o stenskim
masama i terenu, a koji su veoma bitni za podzemne objekte, mogu dobiti tek tokom iskopa
objekta. Tada se gradjevinskim projektovanjem u stvari vri prilagodjavanje objekta tim
utvrdjenim geotehnikim uslovima. Na bazi svih rezultata istraivanja precizno se vri
definisanje granica kvazihomogenih zona u pogledu pojedinih fiziko-mehanikih i drugih
znaajnih svojstava i definiu geotehnike klase iskopa. Zoniranje je znaajno zato to se u
celoj zoni, po pravilu, podgradjivanje iskopa vri na isti nain, tj. primenjuje se isti tip
podgrade. Geotehniki uslovi izgradnje zavise kako od prirodne sredine tako i od pojedinih
elemenata objekta, tehnologije iskopa i dr. Za svaki konkretan objekat treba posebno
valorizovati, pojedinano, najvanije geotehnike uslove izgradnje, pa tek potom, posle
zbirnog vrednovanja, ocenjivati kakvi su ukupni geotehniki uslovi. Tako npr. geotehniki
uslovi izgradnje u velikoj meri mogu biti drastino pogorani usled poveanog doticaja
podzemnih voda u niskop, kakav je sluaj bio na pojedinim deonicama u tunelu "Krievii",
na pruzi Zvornik-Tuzla.
Faze projektovanja i istraivanja za podzemne objekte
232
Planiranje i projektovanje podzemnih objekata se odvija u vie faza. Broj faza, kao
i osnovni ciljevi i zadaci projektovanja, koji se postavljaju u pojedinim fazama, nisu
istovetni u svim Zemljia ma, ali se moe rei i da te razlike nisu velike. U naim zakonskim
propisima, podzemni objekti se manje tretiraju nego objekti niskogradnje i visokogradnje.
Tako za objekte visokogradnje postoje dve zbirke propisa, u kojima su detaljno obuheni
propisi za fazu idejnog i glavnog projekta, a za podzemne objekte ne postoji ni jedna zbirka
tehnikih propisa.
Kod nas, u praksi projektovanja i gradjenja podzemnih objekata, obino se izvode
sledee faze:
studija izbora alternativnih lokacija,
investicioni program izgradnje,
idejni projekat,
glavni projekat,
detaljan projekat - projekat prilagodjavanja,
projekat izvedenog stanja.
Svakoj fazi projektovanja prethode odgovarajua istraivanja terena. Ovo je
uslovljeno uglavnom specifinostima podzemnih objekata kod kojih, najee, deo stenske
mase ima i ulogu konstrukcije objekta. Zbog toga je neophodno adekvatno istraiti teren u
zoni sadejstva, esto i znatno ire, da bi se dobili svi potrebni elementi za racionalno
projektovanje.
Nemogue je kod podzemnih objekata faze projektovanja odvojiti od faza
istraivanja i obrnuto. Istraivanja i projektovanje ine jedinstven proces i utiu jedan na
drugi. Samim tim istraivai terena i projektanti objekta moraju initi jedinstven tim koji
neposredno saradjuje u svim fazama. To je najee uslovljeno sloenou problema koje
istraivanjima treba reiti, a i zbog toga to se geotehniki uslovi mogu tano utvrditi tek u
fazi iskopa.
U pojedinim sluajevima, naroito ako se radi o objektima manjeg znaaja,
pojedine faze mogu biti izostavljene ili spojene. Projekat izvedenog stanja ne mora da se
posebno radi ako u toku izvodjenja objekta nije bilo odstupanja od glavnog i detaljnog
projekta.
U fazi izbora lokacije i razrade idejnih reenja, istraivanja se izvode na veem
podruju (makrolokaciji) ili na vie mikrolokacija, pa se na kraju ove faze odabira
najpovoljnija. Preteno se prikupljaju kvalitativni podaci o terenu i manji obim
kvantitativnih koji se mogu dobiti jednostavnim metodama istraivanja i ispitivanja. Ova
faza spada u kategoriju osnovnih inenjerskogeolokih istraivanja.
Za potrebe investicionog programa vre se detaljna inenjerskogeoloka
istraivanja na prethodno odabranoj mikrolokaciji. Njihov osnovni cilj je da omogue
objektivnu procenu trokova budue izgradnje, pa se istrani radovi i usmeravaju na
utvrdjivanje injenica od kojih ti trokovi mogu najvie da zavise. Od istranih radova,
najee, se primenjuju metode inenjerskogeolokog kartiranja, istrano buenje u
relativno malom obimu i geofizika ispitivanja. Vrednosti fiziko-mehanikih svojstava se
obino samo procenjuju na osnovu literaturnih podataka ili analogije sa slinim sluajevima
izgradnje i istraivanja.
Za potrebe investiciono-tehnike dokumentacije (idejni i glavni projekat) izvode
se obimna istraivanja i ispitivanja. Najvei obim geotehnikih istranih radova se izvodi u
fazi idejnog projekta.
U fazi idejnog projekta najee se izvode sledea istraivanja:
233
detaljno inenjerskogeoloko kartiranje terena i jezgra buotina, istrano buenje,
geofizika ispitivanja i laboratorijska ispitivanja fiziko-mehanikih svojstava. Ovim
ispitivanjima se utvrdjuje litogenetski sastav terena, strukturna svojstva stenskih masa,
stanje podzemnih voda, prognoza pojedinih parametara fiziko-mehanikih svojstava
stenskih masa, eventualno prognoza stanja prirodnih napona (na osnovu detaljnih
strukturnih ispitivanja), vri se klasifikovanje stenskih masa.
Istraivanja za glavni projekat predstavljaju, u sutini, nastavak i dopunu
prethodne faze. Usmerena su na dobijanje onih podataka koji slue za preciznije reavanje
pojedinih tehnikih detalja, zatim za dobijanje pouzdanijih parametara mehanikih i
filtracionih svojstava stenskih masa, a eventualno i parametara prirodnih napona. Faktiki
vri se poguavanje istranih radova, uz dodatak pojedinih detaljnijih ispitivanja. U ovoj
fazi, samo ponekad, izvodi se istrana galerija-potkop. U tim iskopima izvode se
najdetaljnija ispitivanja i vrlo raznovrsna merenja: deformacionih i otpornih karakteristika
stenskih masa, merenja primarnih i sekundarnih napona, ispucalosti stenske mase i dr.
Istraivanja u toku izgradnje objekta su vrlo vana faza, jer se mogu na licu
mesta u prirodnoj razmeri 1:1, utvrditi sva bitna svojstva i stanja stenskih masa i terena i na
bazi njih esto treba izvriti dopunu projektnih reenja. Sva istraivanja, kao i izmene i
dopune projektne dokumentacije, ine sadraj te faze projekta. Nekada se u procesu
prilagodjavanja vri faktiki poskupljenje cene objekta, jer to terenski uslovi zahtevaju, a
vrlo esto pojedina reenja doprinose pojeftinjenju. Pojedina vana svojstva i stanja
stenskih masa i terena se najlake i najpouzdanije mogu utvrditi ba kada se iskop izvodi.
Tada se ispitivanja, ili pojedini vani opiti, mogu izvoditi u iskopu za objekat, ili u
sporednim, zato namenjenim prostorijama. Sa mnogo manjim obimom istranih radova,
nego kada ispitivanjaima nebi bio dostupan iskop, mogu se dobiti potrebni podaci i odabrati
dobro projektno reenje objekta. Isto tako granice pojedinih kvazihomogenih zona iskopa,
najpreciznije se mogu izdvojiti pregledom zidova iskopa. To znai da se duine
projektovanih tipova podgrade, mogu precizno odrediti tek u fazi iskopa-izvodjenja
objekta.
U fazi iskopa-izvodjenja objekta, skoro uvek na pojedinim deonicama nastupaju
specifini problemi koji se u fazama istraivanja i projektovanja, pre iskopa, nisu mogli
predvideti, ili se nisu mogle predvideti tane stacionae ili deonice iskopa u kojima e oni
nastupiti. Takvi sluajevi (ispadanje pojedinih blokova stenske mase iz svoda ili zidova;
iznenadni prodori podzemne vode; pojave rasednih zona loih karakteristika; pojave
bubrenja stenske mase i suenje profila iskopa; pojave tetnih gasova; loi uinci rada
mainama za iskop na pojedinm deonicama i dr.), esto moraju da se reavaju u fazi
izgradnje objekta i to mora biti predmet detaljnog projekta.
U iskopima se najee izvodi:
detaljno kartiranje iskopa;
ispitivanje ispucalosti i drugih ruptura;
isptivanje deformacije profila i deformacija stenske mase u zoni oko
iskopa;
ispitivanje deformabilnosti i mehanikih vrstoa stenskih masa;
ispitivanje prirodnih napona i sekundarnih napona izazvanih iskopom za
objekat;
ispitivanje nosivosti ankera i raspodele sile u ankerima;
ispitivanje efekata miniranja;
merenje sleganja na povrini terena i okolnim objektima;
234
praenje promene reima podzemnih voda u zoni objekta i sl.
Ciljevi istraivanja
1) Stabilnost iskopa i objekta
- Privremena stabilnost podzemnih iskopa predodredjuje ponaanje iskopa do ugradnje
trajne podgrade (uticajni faktori su: ispucalost i naponi; fiziko-mehanika svojstva stena;
podzemne vode; veliina profila; izbor tehnologije iskopa; razrada profila; duina
nepodgradjenog dela objekta i vreme od iskopa do podgradjivanja; pojave lokalnih
nestabilnosti-labilni blokovi; podzemni pritisci; viak profila; zona plastifikacije oko
tunela; mere osiguranja stabilnosti; kontrolna merenja i osmatranja ponaanja iskopa i dr.).
- Trajna stabilnost podzemnih objekata iziskuje primenu odgovarajue podgrade koja
e obezbediti sigrunost i objekta i opreme u objektu. Samo za manji broj objekata i to u
specifinim sluajevima, kada je obezbedjenje stabilnosti objekta relativno jednostavno ili
je iskop stabilan bez ikakve podgrade, moe u prvom planu biti i neki drugi dominantan cilj
istraivanja. Radi pravilnog reenja stabilnosti podzemnog iskopa, neophodno je znati
ta se deava po konturi iskopa i dalje u terenu. Kada se izvede iskop u heterogenoj i
anizotropnoj sredini, odredjenog poprenog profila i odredjene duine, nastupaju izvesne
promene u terenu. One se sastoje u tome da se usled iskopa menja primarno naponsko
stanje i da nastupa tzv. sekundarno naponsko stanje, u zoni oko iskopa. Stenska masa tei
da se prilagodi tim izmenama, pa se deavaju pomeranja stenskih masa prema iskopu.
Kada je iskop u povoljnim stenskim masama, ta pomeranja su relativno mala, mogu se
praktino zanemariti i po pravilu stabilnost iskopa je obezbedjena. Lokalno mogu biti
nestabilni samo pojedinani blokovi omedjeni pukotinama povoljne orijentacije u smislu
mogunosti njihovog ispadanja u iskop. Kada sredinu, u kojoj je iskop, ine nepovoljne
stenske mase, pomeranja u iskopu su takva da tee da ga delimino, ili potpuno zatvore.
Tada se pomeranjima stenskih masa mora suprotstaviti potrebnom podgradom (drvena
podgrada, eline remenate, iana mrea i torkret, beton ili armirani beton, ankeri i dr.).
Pritisci koji deluju na podgradu nazivaju se podzemni pritisci.
Istraivanja terena za podzemne objekte imaju za cilj da se na osnovu podataka o
terenu, objektu i njihovom sadejstvu, obezbedi potrebna stabilnost i funkcionalnost objekta
uz minimum trokova. Ciljevi su mnogobrojni i najvie zavise od specifinih lokalnih
uslova terena i objekta koji se gradi.
2) Uslovi i nain iskopavaja stenskih masa predodredjuju svojstva terena kao radne
sredine (otpor stenskih masa prema kopanju, izbor tehnologije iskopa, izbor opreme i
sredstava za iskop, maine i alati za buenje, vrsta eksploziva, ema miniranja, procena
uinaka iskopavanja i dr.).
3) Jedan od ciljeva je i da se utvrde pojave podzemnih voda i njihov uticaj na uslove
gradjenja i eksploatacije objekta (prognoza pojave podzemnih voda; prodor velikih
koliina voda-zatita ljudstva i opreme; uticaj vode na fiziko-mehanika svojstva
stena, posebno onih koje su osetljive na dejstvo vode kao to su glina, lapor, les,
milonit i druge; pritisci podzemnih voda na oblogu podzemnog objekta; agresivno
dejstvo pozemne vode na ugradjene materijale; zatita od trajnog delovanja podzemnih
voda-drenae i hidroizolacija; i dr.).
235
4) Utvrdjivanje prisustva i pojava tetnih gasova (prognoza pojave otrovnih, zaguljivih
i eksplozivnih gasova ; registracija tih gasova; tehnologija rada u uslovima gasnog
reima; kriterijumi za uvodjenje ili ukidanje gasnog reima; geoloki preduslovi za
pojave gasova).
Manje znaajni ciljevi su:
Izbor lokacije podzemnog objekta, ili izbor jedne od vie alternativnih,
kao i prilagodjavanje trase i nivelete podzemnog objekta lokalnim geotehnikim
uslovima, je jedan od prvih geotehnikih postupaka. Sigurno se moe tvrditi da su
neke vrste stena bolje za izgradnju podzemnih objekata, a neke loije. Pri takvoj
selekciji, samo po petrolokoj vrsti, treba biti voma oprezan, jer veoma esto i one
stenske mase koje su idealne za izgradnju podzemnih objekata, mogu u pojedinim
deonicama ili u pojedinim specifinim geolokim uslovima, priiniti izvanredno
mnogo problema. Tekoe mogu nastupiti pre svega u deonicama koje su
intenzivno oteene usled tektonskih procesa koji prate egzistenciju zemljine kore,
u deonicama u kojima mogu biti: izvanredno veliki doticaji podzemnih voda,
pojave gasova, povieni podzemni pritisci, bubrenje stenskih masa i dr.
Uslovi izgradnje portalnih delova
Uslovi iskorienja iskopanog materijala
Analiza uticaja izgradnje podzemnog objekta na okolni teren i objekte
Utvrdjivanje sadejstva skladinih materija u podzemnim objektima na
teren i obrnuto, terena na skladine materije
Uticaj ratnih dejstava na podzemni objekat.
12.2. Geotehnika istraivanja za hidrotehnike objekte
Hidrotehniki objekati se grade na vodenim tokovima, a slue za obezbedjenje
elektrine energije, vode za vodosnabdevanje naselja, za navodnjavanje i dr. Najee ih
ini vei broj funkcionalno povezanih objekata. Sa stanovita poteba za geotehnikim
istraivanjima, svakako, su najznaajniji: brane, akumulacije, tuneli (dovodni, optoni i
dr.), mainska zgrada hidroelektrane, kanali, cevovodi i dr. Naroito detaljna istraivanja su
za brane i akumulacije. Dva su najbitnija razloga za to. Prvi je da brana mora biti sigurna,
da ne dodje do havarija i nastanka poplavnog talasa koji bi izazvao katastrofalno negativne
posledice. Drugi je u injenici da akumulacioni basen mora biti vododriv, da bi se moglo
formirati akumulaciono jezero.
Za potrebe projektovanja brana i akumulacija neophodne su detaljne sveobuhvatne
geotehnike podloge. To znai da je neophodno primeniti kompleksnu metodologiju
istraivanja i ispitivanja po svom sadraju (geomorfoloka, litostratigrafska, strukturna,
seizmika, hidrogeoloka, ispitivanja u oblastima mehanike tla i mehanike stena,
matematiko modeliranje sadejstva objekta i terena i dr. ). Cilj svih tih istraivanja i
ispitivanja je da se obezbede neophodni podaci o svojstvima geoloke sredine, koji su
neophodni za izbor optimalnih tehnikih reenja objekta. Tehnika reenja objekta, njegova
sigurnost i ekonominost gradjenja, umnogome zavise i od rezultata i kvaliteta istraivanja i
236
ispitivanja terena. Koliki je obim tih istraivanja dovoljan teko je propisati, promenljiv je
od objekta do objekta, a zavisi od sledeeg:
sastava, svojstava i stanja stenskih masa i terena, ukljuujui sloenost i
stepen prethodne istraenosti;
karakteristika objekta (vrsta, dimenzije, funkcija, specifina tehnika reenja i
dr.);
faze projektovanja.
Faze projektovanja i geotehnikih istraivanja
Istraivanja terena za brane i akumulacije se uvek izvodi fazno, od poetnih faza
kad se planira izgradnja, pa sve do izgradnje i oskultacionih merenja u eksploataciji.
Geotehnika istraivanja i gradjevinsko projektovanje se uvek izvode sinhronizovano,
medjusobno uskladjeno i ine celinu jedinstvenog procesa koji vodi tome da se upeno
izgradi objekat.
Osnovne faze istraivanja i projekovanja su:
osnovni projekat,
investicioni program izgradnje,
idejni projekat,
glavni projekat,
detaljan projekat - projekat prilagodjavanja,
projekat izvedenog stanja
projekat osmatranja, eventualno-projekat ruenja.
Osnovi projekat ima za cilj da se u njemu sagledaju sve potencijalne mogunosti
iskorienja vodnih tokova. U tom cilju se razmata vei broj alternativnih makrolokacija
pregradnih mesta. Sledstveno tome, razmatra se vie potencijalnih akumulacionih basena.
Sa gledita geolokih istraivanja, osnovnim projektom se obuhvata najiri istrani prostor,
poev od ireg regiona, podruja susednih slivova, zatim samo slivno podruje reke na
kojoj se planira izgradnja brane i akumulacije.
Investicioni program predstavlja dokumnetaciju kojom se, na osnovu drutvenih,
prostornih i urbanistikih uslova, sagledava opravdanost izgradnje investicionog objekta.
To je dokumentacija u kojoj se, na bazi prethodnih istraivanja, analizira vie varijantnih
reenja, pa se tek nakon tehnikih, tehnolokih i ekonomskih analiza i uporedjenja, vri
izbor najpovoljnije varijante.
Idejni projekat ima za cilj da se vie moguih reenja tehniki i ekonomski
medjusobno uporede i odaberu optimalna. Na bazi idejnog projekta se koriguju i
usmeravaju sve dalje aktivnosti na istraivanju i projektovanju. Idejni projekat sadri sve
glavne proraune koji slue za definisanje koncepcije objekta, prikaz analiza vanijih
delova objekata, potrebne dispozicione crtee i preseke za konano usvojen tip objekta,
analize optereenja i stabilnosti, dimenzionisanje najvanjih elemenata objekta od kojih
bitno zavisi kotanje, nain rada i efekte koji se oekuju. Geotehnika istraivanja za ovu
fazu projekta su detaljna i sveobuhvatna.
Glavni projekat slui za izdavanje gradjevinske dozvole za izgradnju objekta.
Projekat sadri detaljne analize rezultata svih istraivanja, proraune svih vrsta i za sve
delove objekta, detaljna dimenzionisanja, zahteve u pogledu tehnologije gradjenja, tehnike
237
uslove izvrenja svih radova, detaljan predmer i predraun radova, sagalsnosti nadlenih
organa i slubi. Takodje sadri projekat istraivanja i ispitivanja koja e se tek izvesti
tokom gradjenja objekta.
Detaljnim projektom se vre izmene i dopune glavnog projekta. One su posledica
potrebe prilagodjavanja konkretnim geotehnikim uslovima ili drugim okolnostima koje
mogu nastupiti. Kod sloenih gupa raznovrsnih objekata, kakve su brane sa prateim
objektima i akumulacije, takve izmene su uvek prisutne, pa se faktiki proces: istraivanje,
prilagodjavanje, projektovanje izvodi do putanja objekta u pogon, a delimino i u fazi
eksploatacije. U detaljnom projektu se, pored rezultata dopunskih i kontrolnih ispitivanja,
daju detalji svih izmenjenih i novih tehnikih reenja sa potrebnim proraunima i crteima.
U projektu izvedenog stanja su svi detalji objekta, onako kako su oni stvarno
izvedeni, sa posebno obradjenim izmenama i dopunama u odnosu na glavni projekat i
objanjenjima uzroka koji su do tih dopuna i izmena doveli. Slui kao podloga u sluaju
intervencija na objektu ili u njegovoj podlozi u fazi eksploatacije objekta. Ovaj projekat
sadri i registraciju stanja geolokih uslova, po zavretku gradjenja i svih istraivanja i
ispitivanja koja su to pratila.
Projekat osmatranja objekta i odredjenih procesa u geolokoj sredini (kolebanja
NPV, sleganje podloge i objekta, inklinometarska pomeranja, stabilnost kosina i prirodnih
padina, seizmika ispitivanja i dr.) kod brana i akumulacija se redovno realizuju.
Ciljevi istraivanja za branu
Osnovni cilj svih istraivanja terena za hidrotehnike objekte je da se uz
minimalan utroak sredstava, u toku istraivanja, dobiju potrebni geotehniki podaci o
terenu koji su potrebni za odluivanje i racionalno projektovanje. Ciljevi su mnogobrojni i
najvie zavise od specifinih lokalnih uslova terena i objekta koji se gradi, tj. od prirode
njihovog interakcijskog delovanja. Najvaniji su:
1) Izbor mikrolokacije i tipa brane (zavisno od lokalnih morfolokih, geolokih,
inenjerskogeolokih i hidrogeolokih karakteristika, raspoloivih gradjevinskih
materijala i dr.).
2) Uslovi fundiranja brane (dozvoljeno optereenje podloge, dubina i nain fundiranja,
potreba poboljanja podloge, zatita temeljne jame i temelja i dr.
3) Stabilnost brane i njene podloge (stabilnost dolinskih strana pre izgradnje brane;
mogunost klizanja u nastutoj brani, u njenoj podlozi i bokovima; mogunost smicanja
u podlozi betonske brane i njenim bokovima; mogunost smicanja po kontaktu brana-
stenska masa; uticaj filtracije podzemnih voda na stabilnost brane; stabilnost brane u
uslovima dinamikog optereenja-zemljotres, prelivni talas i sl.
4) Mogunost gubljenja vode ispod i oko brane (vodopropustljivost stenskih masa u
podlozi i bokovima brane; vodopropustvljivost u uslovima funkcionisanja akumulacije;
uslovi zaptivanja-injektiranja; kriterijumi gubitaka vode i kriterijumi zaptivanja i dr. ).
5) Uslovi iskopavanja temeljne jame (otprornost stenskih masa pri iskopavanju, izbor
tehnologije kopanja; zatita temeljne jame od povrinskih i podzemnih voda; stabilnost
kosina temeljnog iskopa i sl.).
6) Obezbedjenje gradjevinskih materijala za branu (agregat za beton; kamen; glina za
jezgro; materijal za filterske slojeve; rezerve materijala; kvalitet materijala; uslovi
eksploatacije materijala u leitima; uslovi transporta i ugradnje; kontrola kvaliteta i dr.
238
Ciljevi istraivanja za akumulaciju
1) Obezbedjenje vododrivosti akumulacionog bazena, odnosno spreavanje gubljenja
vode iz njega ( definisanje hidrogeolokih uslova u podruju bazena i ire; utvrdjivanje
prisustva lokalnih hidrogeolokih kolektora-soiva, proslojaka jako poroznih stena,
rasednih zona i sl.; promena hidrodinamikih uslova posle formiranja akumulacije;
uslovi zaptivanja; dozvoljeni gubici i dr. ).
2) Stabilnost dolinskih padina po obodu akumulacije ( stabilnost u prirodnim uslovima-
klizita; labilne padine sa potencijalnim klizitima i odronima; jaruanja i drugi vidovi
padinskih procesa; stabilnost terena u uslovima punjenja i pranjenja akumulacije-
promene stanja stabilnosti; kritini uslovi za aktiviranje klizita i odrona-naglo
pranjenje akumulacije; dinamiki uticaji; uticaj pojava nestabilnosti na akumulaciju-
zasipanje jezera; mogunost formiranja popalvnog talasa; uticaj pojava nestabilnosti na
druge objekte oko akumulacije.
3) Uslovi izmetanja objekata (objekti koji se plave; objekti koji su ogroeni
formiranjem akumulacije; izbor lokacije za izmetanje; uslovi izgradnje na novim
lokacijama ).
4) Zatita od uspora nivoa podzemnih voda u priobalju ravniarskih akumulacija
( aluvioni Dunava, Drine i sl. ), uticaj akumulacije na reim izdani u priobalju i dr.
5) Sagledavanje zasipanja akumulacionog bazena (klimatski, geoloki, geodinamiki
uslovi u podruju sliva; procena koliine i vrste vuenog nanosa; poveanje zasipanja
padinskim procesima i dr.).
6) Utvrdjivanje i vrednovanje razliitih potencijala geoloke sredine koji se potapaju
ili se ograniava mogunost njihove eksploatacije (mineralne sirovine; podzemne
vode; termomineralne vode; izvorita geotermalne energije; prirodni resursi i dr.).
7) Budui uticaji akumulacije i uslovi zatite okoline (uticaji na okolni teren i stabilnost
po obodu akumulacije; promena reima erozije; promena hidrogeolokih uslova: na
dolinskim stranama, u priobalju, u susednim dolinama, na izvoritima
vodosnabdevanja; indukovana seizminost, uticaji na okolne objekte-smanjena
nosivost i stabilnost podloge pojedinih objekata; promena reima vlage i dr.
12.3. Geotehnika istraivanja za puteve i pruge
Putevi i pruge su sa stanovita potreba za geotehnikim istraivanjima naroito
postali vani zadnjih nekoliko desetina godina kada su ostvarene mogunosti vanredno
velikih brzina, kako brzim prugama, tako i na savremenim autoputevima. Osim tih
modernih kopnenih saobraajnica drugi veoma znaajan inilac je napredak u mainskoj
industriji i tehnici uopte, tako da su prevozna sredstva postala mona, udobna i brza da
lako mogu savladjivati velike razdaljine.
Svi autoputevi i pruge velikih brzina imaju takve geometrijske elemente koji ne
dozvoljavaju da se apsolutno potuje princip da koliko prirodnog materijala se iskopa u
terenu toliko treba da se ugradi u nasipe, to je u dugom vremenu praktikovano. Isto tako
nemogue je zaobii loe terene, mora trasa tih linijskih objekata biti projektovana i preko
njih, mora biti znaajno vei broj relativno dugakih tunela, velikih mostova, visokih
nasipa, zaseka, useka, potpornih konstrukcija, drenaa, propusta i drugih objekata na trasi.
Zbog toga geotehniki uslovi postaju od veeg interesa i znaaja u odnosu na prola
vremena.
239
Moderene pruge i putevi zahtevaju da se u njih ugradjuju kvalitetni prirodni
materijali, oni treba da budu zadovoljavajue zbijeni u podlozi i nasipima.
Geotehnikim istraivanjima terena treba utvrditi sva bitna svojstva stenskih masa
i terena da bi se precizirali geotehniki uslovi izgradnje svih objekata koji ine prugu ili
put. Osim toga treba utvrditi nalazita i kvalitet prirodnih materijala koji se ugradjuju u
pojedine konstruktivne delove saobraajnice i objekte na njoj i zatiti prirodnu sredinu od
tetnih dejstava.
Autoputevi i pruge velikih brzina iziskuju kvalitetna projektna reenja za koja su
neophodni, nekada i presudni, geotehniki podaci o terenu. Pored istraivanja terena u
okviru osnovnih geotehnikih jedinica (npr. iroke aluvijalne ravni, lesni platoi, velike
prirodne prepreke koje se moraju savladati tunelom ili dugakim mostom) brojni su drugi
specifini sluajevi gde su geotehniki podaci bitni za donosioce odluka. Navedene su
samo neke dileme koje se mogu u konkretnim uslovima pojaviti pred donosiocima odluka,
a na bazi kojih se moe razumeti koliki je znaaj podataka o terenu.
1) Da li deonicu slabonosivog tla prei visokim nasipom ili duboko fundiranom
konstrukcijom?
2) Da li manja topografska uzvienja prei tunelom ili dubokim usekom?
3) Da li pojedine vane postojee objekte na trasi ruiti, premostiti ili proi tunelom ispod
njih?
4) Da li deonicu sa visokim NPV prei visokim nasipom ili objektom, ili intervenisati
tako da se izvri obaranje NPV?
5) Da li nestabilnu padinu prei tako to e se ona prethodno sanirati, premostiti duboko
fundriranom konstrukcijom, ili proi tunelom ispod klizita?
6) Da li strmu padinu, na kojoj su mogui odroni, prei galerijom ii izvriti zatitu od
eventualnog odrona?
Specifinosti istraivanja i projektovanja po fazama
Kopnene saobraajnice mogu biti razliitih kategorija i tehnikih karakteristika.
Zavisno od toga zavisi i detaljnost geotehnikih istraivanja terena. Tako npr. putevi
lokalnog nivoa ne iziskuju potrebu ozbiljnijih ispitivanja, izuzev ako teren nije toliko lo da
je neophodna njegova stabilizacija ak i kada su u pitanju mali objekti. Suprotno tome,
moderni autoputevi i brze pruge iziskuju vrlo detaljna ispitivanja terena, tako da se susereu
knjige sa nazivom geotehnika saobraajnica.
Kompletan proces projektovanja pruga i puteva se u celini sprovodi kad se
projektuju brze pruge i autoputevi. Za puteve nieg ranga pojedine faze mogu biti spojene,
ili u potpunosti izostati.
esto ciljevi istraivanja mogu biti istovetni u vie faza, ali tada se u svakoj
narednoj fazi oni reavaju na bazi detaljnjih podataka, koji mogu proistei iz poguenja
obima istranih radova ili iz novoizvedenih opita koji to omoguuju.
Studija putne mree se zasniva na najoptijim podacima iz literature, ili iz strune
dokumentacije. Obino se izvodi u sklopu planskih dokumenata odredjene ire drutveno-
politike zajednice.
Generalni projekat ima za cilj da definie koridor u kome e biti saobraajnica.
Na pojedinim deonicama koridor moe biti vrlo irok, sa vie potencijalnih trasa.
Geotehnika istraivanja obuhvataju analizu postojeih podataka o terenu,
eventulano vri se reambulacija pojedinih karakteristinih podruja, ili se izvodi manji
240
obim jednostavnih terenskih istranih radova. Detaljno se analiziraju sve vrste postojeih
geotehnikih karata (geolokih, inenjerskogeolokih, hidrogeolokih, seimotektonskih,
analiza avio i satelitskih snimaka i dr.). Kao rezultat geotehnikih istraivanja u ovoj fazi,
pored ostalog, radi se rejonizacija terena u pogledu pogodnosti za gradnju. Razmera
generalnog projekta je1:25.000-1:100.000, pa se toj razmeri prilagodjava i karta
geotehnike rejonizacije teritorije. Kartu rejonizacije prati uobiajna geotehnika
dokumentacija i to: geoloka i inenjerskogeoloka karta, seizmoloka karta, profil terena
du koridora, popreni profili na karakteristinim deonicama tog koridora i dr.
Idejni projekat saobraajnice obino sadri analizu vie varijantnih reenja,
njihovo poredjenje i predlog najpovoljnije. Sadri i projektna reenja svih objekata na trasi.
Razmere topografskih osnova i priloga koji su za to vezani, su obino za trasu 1:5.000-
1:2.500, a za objekte na trasi 1:500-1:250.
Od geotehnikih istraivanja izvode se:
- detaljna analiza aviosnimaka;
- detaljna inenjerskogeoloka kartiranja terena;
- geofizika ispitivanja (seizmika, karotana i elektrina);
- istrana buenja;
- opiti penetracije;
- ugradnja pijezometara i opiti vodopropustljivosti u buotinama;
- laboratorijska ispitivanja uzoraka stena (fiziko-mehanika, mineraloko-
petroloka, sedimentoloka, paleontoloka, hemizam podzemnih voda i dr.);
- razliita osmatranja (pojave nestabilnosti, merenja NPV i dr.).
Istraivanja se izvode za sve varijante. Da bi se odabrala jedna od njih, a potujui
poznate osnovne principe istraivanja, obino se ova faza istraivanja sastoji iz dve
podfaze. U prvoj se na bazi dovoljnog obima istranih radova po trasi i objektima svake
varijante, potujui naroito princip ravnomernosti, dolazi do relevantnih podataka koji
opredeljuju izbor jedne od vie trasa. Potom se, u drugoj podafazi, gro preostalih
istraivanja skoncentrie, upravo, du predloene trase.
Posebna panja i detaljna ispitivanja su na tzv. kritinim mestima (tuneli, mostovi,
klizita, slabonosivi tereni i dr.). Po pravilu takva mesta-deonice najvie utiu na izbor
jedne od vie trasa.
Na nivou glavnog projekta reavaju se svi tehniki detalji za trasu i objekte na
njoj. Na bazi glavnog projekta pristupa se izgradnji, a odstupanja od njega su relativno
mala, izuzev kada su u pitanju tuneli u sklopu saobraajnice, bilo da je ona putna bilo
eleznika, ili ako je u pitanju podzemni aerodrom.
Geotehnika istraivanja se obavezno izvode. Uglavom su skoncentrisana na
reavanje ciljeva i zadataka koji su bitni na karakteristinim mikrolokacijama pojedinih
objekata na trasi (tuneli, klizita, slabo nosivi tereni, mostovi, vijadukti, propusti, potporni
stubovi, mikrolokacije pozajmita materijala i dr.
Tokom gradjenja saobraajnice namee se potreba angaovanja geotehnikog
nadzora i pojedinih specijalistikih ispitivanja. Nadzor ima funkciju da kontrolie
realizaciju projekta i u sluaju bitnih odstupanja geotehnikih podataka i uslova od onih na
kojima je projekat zasnovan, da eventualno utie na preprojektovanje odredjenih detalja.
Specijalistika ispitivanja se prevashodno odnose na kontrolu materijala koji se ugradjuje i
kontrolu njegove ugradnje uopte.
Po putanju saobraajnice u funkciju, periodino se vre odredjena osmatranja i
merenja i to: osmatranje sleganja mostova i visokih nasipa; sleganje iznad tunela;
241
osmatranje deformacija profila i obloge u tunelima; sleganje trupa puta, ako se on nalazi na
slabonosivom tlu, ili u zoni uticaja podzemne eksploatacije mineralnih sirovina; osmatranje
pomeranja klizita ili labilnih padina i eventualno deformacija saobraajnice na tim
deonicama; merenje NPV na karakteristinim mestima gde su ugradjeni pijezometri;
merenja zagadjenja podzemnih voda i tla i dr.
Ciljevi geotehnikih istraivanja
Geotehnika istraivanja terena, za puteve i pruge, se izvode da bi se na bazi njih
obezbedila potrebna stabilnost i funkcionalnost objekata. Ciljevi istraivanja su
mnogobrojni i najvie zavise od specifinih lokalnih uslova terena, objekta koji se gradi i
faze projekta. Obzirom da savremene pruge i puteve visokog ranga, ini uvek vie
funkcionalno poveznih objekata, to pored optih ciljeva, koji vae za sve objekte, za
pojedine od njjih postavljaju se i neki specifini ciljevi. Naelno posmatrano najvaniji
ciljevi sa celu trasu su sledei:
izbor koridora i trase saobraajnice;
izbor naina iskopa i opreme za iskop, u zavisnosti od otpornosti stenskih
masa prema iskopavanju;
izbor nagiba: kosina, useka i zaseka, tako da oni budu stabilni, kao i mera
kojima e se to obezbediti, ako su one neophodne;
uslovi prevodjenja trase preko klizita i drugih nestabilnih padina, kao i izbor
mera za njihovu stabilizaciju, ako je to potrebno;
nain ugradnje nasipa, nagibi i stabilnost kosina nasipa, mere zatite nasipa;
nosivost podloge u sluaju izgradnje na slabonosivom tlu, posebno ako je
deonica u visokom nasipu ili ako se grade drugi objekti na trasi;
zatita puta od povrinskih i podzemnih voda, uslovi odvodnjavanja i
dreniranja;
izbor materijala i naina gradjenja trupa i kolovozne konstrukcije
obzirom na svojstva tla;
pozajmita i kvalitet lokalnih prirodnih materijala (agregat za beton; ljunak,
pesak, drobljeni kamen i dr. za nasipe; zapremina pozajmita, kvalitet
materijala i uslovi eksploatacije materijala u pozajmitu; uslovi transporta i
ugradnje; kontrola kvaliteta ugradjenih materijala i dr.
izbor mesta i naina deponovanja vika materijala iz iskopa;
uticaj gradjenja i korienja puta na okolinu i uslovi zatite od eventualnih
tetnih uticaja, posebno uticaji na tlo i podzemne vode kao deo ivotne
sredine.
Posebni ciljevi istraivanja odnose se na objekte na trasi (tuneli su prikazani
odvojeno). Posebi ciljevi istraivanja za mostove i propuste su sledei:
izbor mikrolokacije mosta i propusta;
izbor tipa konstrukcije obzirom na uslove fundiranja;
uslovi fundiranja, dubina i vrsta temelja, dozvoljeno optereenje i sleganje
podloge;
nain iskopa i zatita temeljne jame;
stabilnost objekta;
242
mogunost korienja lokalnih materijala za gradnju i uslovi deponovanja
vika iskopanog materijala. Ovaj cilj moe biti reavan i kroz opte ciljeve
koji se odnose na trasu.
Na slian nain se mogu definisati i posebni ciljevi istraivanja za duboke useke,
zatita visokih kosina, visokih nasipa, leita lokalnih geolokih gradjevinskih materijala i sl.
Istrani prostor
Istrani prostor za puteve i pruge je relativno irok koridor du trase i podruje
objekata na trasi. Kolika je irina koridora zavisi od faze projekta, a iz toga proizilazi i
detaljnost geotehnikih podataka koji se prikupljaju u tom podruju. U poetnim fazama
projekta, faktiki samo korienjem postojee literature i fondovskog materijala, kao i
kartiranjem terena zahvata se relativno iroko podruje. U fazi idejnog, a naroito u fazi
glavnog projekta zahvaen je relativno uzan koridor. Na mestima gde ima problema,
naroito sa klizitima, odronima i drugim neeljenim savremenim geolokim pojavama i
procesima, zahvata se znatno iri prostor, a sve u cilju da bi se dovoljno istraila zona
sadejstva terena i objekata.
Dubina istraivanja je takodje uslovljena interakcijskim delovanjem objekta i
terena. Brojni su inioci koji utiu na dubinu istraivanja. Ovde navodimo samo dva
karakteristina sluaja, koja iskljuivo zavise od geolokih inilaca. Prvo, kada se istrauje
nestabilna padina, na kojoj je projektovana trasa ili neki objekat, dubine istranih radova
moraju biti takve da se sigurno definie najdublja klizna ravan i podloga klizita. Drugo,
ako se na slabonosivom aluvijalnom tlu razmatraju dve alternative za reenje problema
nosivosti i sleganja, gde je jedna da se to rei izgradnjom nasipa, a druga npr. vijaduktom,
onda moraju i geotehnika istraivanja biti koncipirana tako da se dobiju podaci i za jednu i
za drugu varijantu. Dubina istraivanja je u tom sluaju predodredjena debljinom aluviona i
potrebom da se definiu svojstva stenskih masa u njegovoj podlozi. U sluaju da je debljina
aluvijalnih sedimenata vrlo velika, da ispod slabonosivih aluvijalnih sedimenata (npr. mulj
ili slabo nosiva glina) ima aluvijalnih sedimenata na kojima se moe fundirati objekat (npr.
pesak ili ljunak) onda je dovoljno istraiti teren do dubine koja obuhvata i zonu sadejstva u
toj dobronosivoj sredini.
12.4. Geotehnika istraivanja za objekte visokogradnje
U preistorijsko doba ovek je se selio iz mesta u mesto, u potrazi za hranom, a kao
zatitu od vremenskih i drugih nepogoda koristio je prirodne zaklone. Prelaskom sa
nomadskog naina ivljenja na bitisanje u jednom mestu, ili podruju, zapoela je i
izgradnja najprimitivnijih vetakih objekata, od drveta i zemlje. Vremenom, gradnjeno je
se sve vie i vie nadzemnih objekata, poveavale su se njihove dimenzije, upotrebljavale
su se nove vrste gradjevinskih materijala, uslonjavali su se konstuktivni sistemi, takodje
tehnika i tehnologija gradjenja. Najvei broj objekata visokogradnje-zgrada je relativno
malih dimenzija (prizemni objekti ili do 10 etaa). Samo pojedini objekti su vrlo visoki, a
najee su u podrujima gde podlogu ine vrste stenske mase. Postoje u svetu primeri
visokih objekta viespratnica-oblakodera, sa preko 100 etaa i cenom pojedinanog objekta
oko 1 milijardu dolara.
243
U realizaciji modernih i znaajnijih objekata visokogradnje uestvuju: istraivai
terena, arhitekte i gradjevinski inenjeri. Potreba za istraivanjima terena je narasla naroito
sa poveanjem dimenzija objekata, uslonjavanjem konstruktivnih elemenata i potrebom da
se danas objekti grade i na loim terenima. Athitekte, saglasno dostignuima u svojoj struci,
zahvaljujui vizuelnoj mati i praktinim potrebama doprinose da objekat izgleda lepe i da
je funkcionalniji. Gradjevinski inenjeri projektuju objekat i saglasno tome ga i grade.
Geotehnika istraivanja terena za objekte visokogradnje, treba da doprinesu
optoj stabilnosti objekta, izboru najboljeg naina fundriranja objekta, a to sveukupno
doprinosi ekonominosti gradjenja i bezbednosti. Istraivanja se izvode saglasno
odgovarajuoj zakonskoj regulativi za sve znaajnije objekte visokogradnje. Poto se
mikrolokacije svakog pojedinanog objekta znaju, to se na njima i lociraju terenski istrani
radovi.
Faze projektovanja i istraivanja za objekte visokogradnje
Za objekte visokogradnje znatno je smanjen broj faza istraivanja terena, za
razliku od brana, akumulacija, tunela, autoputeva i dr. Istraivanja se obavljaju tek kada je
doneta odluka da e se na nekoj mikrolokaciji graditi objekat, saglasno urbanistikim
uslovima i detaljnim planovima. Za veliku veinu objekata stanovanja, industrijskih hala i
drugih objekata, uglavnom se sva istraivanja terena obavljaju u jednoj fazi. Redji su
sluajevi kada se istraivanja terena izvode u vie faza. To se ini za objekte koji su sloeni
po konstruktivnim elementima, kada su veliki, kada su u pitanju objekti za koje je potreban
veliki stepen sigurnosti u cilju ouvanja bezbednosti ljudstva i sredstava. Takvi objekti su
npr. visoke zgrade na relativno loim terenima, hale velikih raspona, nuklearne elektrane,
veliki rezervoari i dr.
Istraivanja terena za navedene vrste komplikovanih gradjevinskih objekata se
obino izvode za potrebe idejnog i glavnog projekta. Kada se u fazi temeljenja objekta
naidje na odstupanja, ili sumnje da je eventualno lo ili nesiguran izbor tipa i dimenzija
temelja, onda se za pojedine vrste objekata vre detaljna ispitivanja i u fazi izgradnje (npr.
probna ispitivanja nosivosti ipova).
Ciljevi geotehnikih istraivanja
Geotehnika istraivanja terena za objekte visokogradnje se izvode da bi se
utvrdili:
1) Uslovi fundiranja objekta (dozvoljeno optereenje podloge, sleganje terena usled
dodatnog optereenja od objekta; naponi i Zemljia ni pritisci; potreba konsolidacionog
poboljanja podloge; zatita temeljne jame od uticaja podzemnih voda; zbijanje podtla
i tamponskog sloja i dr.
2) Stabilnost terena tj. klizanje i drugi vidovi nestabilnosti, u fazi izgradnje i kad je
objekat izgradjen i dr.
3) Uslovi iskopavanja temeljnih jama (izbor tehnologije kopanja; zatita temeljne jame od
povrinskih i podzemnih voda; stabilnost kosina iskopa, zatita susednih objekata i sl.).
244
Istrani prostor
Istrani prostor za objekte visokogradnje je, po pravilu, relativno mali. On kod
najveeg broja objekata, naroito onih kojih se grade na relativno ravnim i stabilnim
terenima, zahvata teren ispod objekta i malo podruje oko objekta u kome su izraeni
uticaji objekta i iskopa na okolni teren. Relativno veliko podruje istraivanja, u odnosu na
samu mikrolokaciju objekta, je onda kada je teren, na kome se planira izgradnja objekta,
uslovno stabilan ili nestabian.
Kada se istraivanja izvode za vee komplekse objekata, pogotovu kad su isti na
padinskim delovima terena koji prethodnim istraivanjima nisu dovoljno detaljno istraeni,
ili uopte nisu istraivani, tada istrano podruje moe obuhvatiti i celu padinu, ili pojedine
njene delove. Tada podruje istraivanja moe biti veliko.
Kod izrazito visokih objekata, oblakodera, esto postoji veliki broj podzemnih
etaa objekta. Obino se kae da su to duboko ukopani objekti. Tada dubina istranih
radova mora biti u saglasnosti sa dubinom objekta i zonom sadejstva po dubini. Prirodni
uslovi terena postaju u takvim sluajevima od velikog znaaja, a obim radova prilagodjen
konkretnom objektu i terenskim uslovima. Takvi objekti mogu iziskivati i dodatna
geotehnika istraivanja u cilju zatite iskopa i ukopanih delova od podzemnih voda i
izradu odgovarajuih hidroizolacija objekta.
245
13. METODE INENJERSKOGEOLOKIH
ISTRAIVANJA TERENA
Osnovni principi inenjerskogeolokih istraivanja terena
Istraivanja terena se izvode saglasno odgovarajuim pravilima, standardima i
kriterijumima. Tei se uvek tome da obim istranih radova bude minimalan, a vrste
istraivanja primerene ciljevima i zadacima istraivanja. Iz navedenog sledi da ono to je u
jednom sluaju optimalno, u drugom sluaju moe biti nezadvoljavajue, odnosno oito je
da je u pitanju kompromis izmedju tenji naruioca posla da istraivanja bude to manje i
tenji istraivaa da sigurnost svojih zakljuivanja bude to preciznija. Taj problem je
donekle u geotehnici prevazidjen postupnou istraivanja tako da se potpuno reavaju
problemi te faze, a ne i zahtevi narednih.
Osnovni principi istraivanja su sledei:
- princip postupnosti istraivanja;
- princip potpunosti istraivanja;
- princip ravnomernosti istraivanja;
- princip ekonominosti istraivanja.
Princip postupnosti istraivanja podrazumeva da se istraivanja izvode
postupno, po fazama. To je uslovljeno i postupnou reavanja poslova planiranja i
gradjevinskog projektovanja. Po pravilu svaki nivo planiranja ili projektovanja prati
odgovarajue istraivanje. Osim toga to je time obezbedjena kontinualnost u izvodjenju
istraivanja i dobijanje odgovarajuih geotehniih podloga, time se ostvaruje i mogunost
da u sluaju prekida procesa projektovanja, iz bilo kojih razloga, moe da se prekinu i
poslovi istraivanja terena. Time se u sutini vre istraivanja terena do potrebnog nivoa
istraenosti, a ne prekomerno.
Ovaj princip ne treba shvatiti tako da se na svim nivoima izvodi priblino isti obim
radova, niti obim radova odgovara obimu planerskog ili projektantskog posla. Isto tako, ne
treba ga shvatiti ni kao postupno poguavanje mree istranih radova ili postepeno
poveanje kvantiteta saznanja o terenu. U izvesnoj meri ovaj princip sve to podarzumeva,
ali ne bukvalno. Osnovni smisao ovog principa je u tome da se u svakoj fazi istraivanja
246
reava drugi problem pa se primenjuje drukija metodologija istraivanja. Pri tome se esto
koriste slini ili isti istrani radovi, mada se najee na raznim nivoima istraivanja daje
razliita teina i znaaj pojedinim postupcima. Na primer, metodi daljinske detekcije ili
geofizika ispitivanja primenjuju se obino na prvim nivoima istraivanja, a istrani iskopi i
laboratorijska ispitivanja na nivou idejnog ili glavnog projekta.
Ipak, nivoi istraivanja u pogledu primene pojedinih metoda i korienja
prethodnih istraivanja treba da predstavljaju jednu liginu celinu. To podrazumeva da se
pri projektovanju svakog novog istraivanja maksimalno koriste rezultati prethodnih
istraivanja. Na ovnosu njih se stvara hipoteza o problemu ije istraivanje predstoji-
odnosno prognoza odredjenih karakteristika i svojstava terena koja se istraivanjem
proverava.
Pri tome treba imati u vidu jedan od osnovnih principa naunog istraivanja
uopte, a to je da se pre istraivanja postavi maksimalni mogui broj hipoteza (pod uslovom
da svaka od njih bude logiki opravdana). Tada se u prvoj fazi obino izvode tzv. krucijalni
eksperimenti, oni kojima se mogu razreiti dileme izmedju dve hipoteze ili izmedju dve
grupe hipoteza.
Ovaj princip istraivanja se najbolje moe ilustrovati promenama (kvalitativnim i
kantitativnim) na prognoznom inenjerskogeolokom preseku do kojih dolazi tokom
istraivanja.
Princip potpunosti istraivanja podrazumeva da inenjerskogeoloke podloge
treba da su takve da se njima mogu na zadovolajvajuem nivou reiti svi ciljevi istraivanja,
a ne samo pojedini od njih. Na primer, u sluaju utvrdjivanja uslova izgradnje brane,
moraju istraivanjima biti utvrdjeni: dozvoljeno optereenje podloge, mogunost smicanja
u podlozi i bokovima brane kao i po kontaktu beton-stena, mogunost gubljenja vode ispod
i oko brane, uslovi iskopa temeljnih jama i mogunost korienja lokalnih geolokih
gradjevinskih amterijala.
Ovaj princip podrazumeva, takodje, da istraivanjem bude obuhvaen ceo istrani
prostor. Pri tome se pod istranim prostorom podrazumeva ne samo zona uzajamnih uticaja
terena i objekata, ve i ono podruje terena u kome se mogu konstatovati odredjene
injenice koje bi pomogle boljem preciziranju zone sadejstva.
Princip potpunosti se najbolje realizuje tako to se unutar zone sadejstva terena i
objekta izdvoje podruja razliitih uticaja terena na objekat i objekta na teren, pa se u
svakom takvom podruju utvrdi potreban obim radova za prognozu odgovarajueg uticaja i
eventualno preduzimanja odredjenih meliorativnih postupaka. Tako npr. osim detaljnih
istraivanja podruja u kome se aktivirao proces klizanja, neophodno je istraiti i blie ili
dalje zaledje. Samo tako, po pravilu, moe se dovoljno precizno sagledati geneza procesa
klizanja, predvideti aktivnost i eventualno proirenje procesa, a takodje istrani radovi e
omoguiti analizu primene svih moguih sanacionih radova.
Princip ravnomernosti istraivanja je naroito aktuelan pri istraivanju leita
mineralnih sirovina. U inenjeskoj geologiji on je aktuelan onda kada se istrauju dve ili
vie alternativnih lokacija za objekat. Za njihovo poredjenje neophodan je priblino isti
nivo istraenosti. Ukoliko to nije sluaj, uporedjivanje je bez smisla. On takodje dolazi do
izraaja kod ispitivanja veih podruja (npr. za potrebe urbanizma), ili vrlo detaljnog
ispitivanja i manjih podruja, (kartiranje tunela, temeljne jame i sl. ). U tim sluajevima
kada se vri zoniranje istranog podruja prema uslovima izgradnje (bonifikacija terena), ili
zoniranje prema nekom od relevantnih parametara, da bi se korektno ograniile zone
priblino istih uslova - cela povrina terena treba da bude priblino ravnomerno istraena.
247
Ovaj princip nikada, pa ni u sluaju leita mineralnih sirovina, ne podrazumeva
bukvalno istu gustinu istranih radova. On bi se pre mogao definisati kao princip
podjednakog stepena istraenosti, a to podrazumeva manju gustinu radova na relativno
jednostavnim odnosno homogenijim podrujima, a guu mreu radova na sloenijim
delovima istranog podruja.
U sluaju kompleksnih istraivanja za sloene objekte (kao to su hidroenergetski
sistemi, podzemna skladita) ovaj princip bi vaio samo ako se istraivanje za sve objekte u
istranom prostoru izvodi za isti nivo projektovanja. Ako to nije sluaj, onda se ni ovaj
princip ne moe primeniti.
Princip ravnomernosti istraivanja moe u potpunosti vaiti pri
inenjerskogeolokim istraivanjima samo kada se radi o istraivanju odgovarajuih
svojstava stenskih masa unutar tano ogranienih podruja odredjenog uticaja terena i
objekta.
Princip ekonominosti istraivanja podrazumeva minimalni utroak materijalnih,
finansijskih sredstava i vremena uz uslov da se obezbedi potrebna tanost odnosno
pouzdanost rezultata istraivanja.
Trokovi istraivanja i vreme potrebno za realizaciju radova, pored prirodnih
(klima, reljef, fiziko-mehanika svojstva stenskih masa, hidrogeoloki uslovi) i
subjektivnih faktora (organizacija rada) zavise naroito od:
- stanja puteva, odnosno prohodnosti terena,
- raspoloivih energetskih izvora,
- mogunosti vodosnabdevanja radilita,
- raspoloive fondovske gradje i drugih materijala koji se pri istraivanjima
koriste.
Princip ekonominosti se odnosi na cene pojedinih radova, ali i na ukupnu cenu
istraivanja, koja je u najveoj meri zavisna od obima istranih radova.
Principijenlo, cena istraivanja ne bi nikada smela da bude razlog za toliko
smanjenje obima i vrste radova koje bi dovelo u pitanje pouzdanost dobijenih podataka.
Takav pristup ne bi imao ni strunog ni ekonomskog opravdanja. Uteda u trokovima
istraivanja je najee prividna, jer se na raun malih uteda obino u toku izgradnje ili
eksploatacije objekta pojave znatno vee tete. Te tete ne slede nuno ali su mogue.
Detaljnija istraivanja odnosno pouzdaniji rezultati smanjuju rizik od moguih teta. Taj
rizik se, u sutini, pokriva faktorom sigurnosti koji se koristi u geostatikim proraunima.
Kada su istraivanja preciznija i pouzdanija, a istraenost vea, fakotr sigurnosti je manji i
obrnuto. To znai da bi poveanjem pouzdanosti rezultata istraivanja mogao da se smanji
faktor sigurnosti. Na taj nain teoretski bi bilo mogue odredjenim poveanjem puzdanosti
podataka postii odgovarajue smanjenje trokova izgradnje u svakom konkretnom sluaju,
a ne samo smanjiti rizik od eventualnih teta do kojih moe iznenada (neplanirano) doi.
13.1. Inenjerskogeoloko kartiranje
Inenjerskogeoloko kartiranje obuhvata niz postupaka kojima se kao krajnji
proizvod dobija inenjerskogeoloka karta odredjenog podruja. To je situaciona osnova sa
podacima o geolokoj sredini znaajnim sa stanovita: planiranja iskoristljivosti prostora,
preciziranja geotehnikih uslova izgradje objekata svih vrsta, definisanja rezervi i kvaliteta
mineralnih sirovina u industriji gradjevinskog materijala i dr.
248
Inenjerskogeoloka karta je vrsta geoloke karte, medju mnogobrojnim drugim.
Ona predstavlja prikaz rezultata svih istraivanja i ispitivanja koji se mogu prikazati na
situacionoj osnovi date razmere. To znai da karta predstavlja sintezu svih metodolokih
postupaka istraivanja, objedinjenih, valorizovanih i prikazanih na situacionoj osnovi. U
poetnim fazama istraivanja na karti su opti podaci, slino kako je to na geolokim
kartama opte namene. Na planovima krupne razmere je dosta faktikih podataka i
detaljisanja kvazihomogenih zona po mnogim bitnim parametrima.
Inenjerskogeoloko kartiranje je poelo da se razvija u prvim danima saradnje
geologa i inenjera graditelja. Prve inenjerskogeoloke karte je teko razlikovati od
uobiajenih stratigrafsko-litolokih ili tektonsko-strukturnih karata. Potom su karte
obogaivane informacijama koje su od znaaja za praktina reenja problema gradjenja,
emu su specijalne karte i namenjene, pa su dobijene interpretacione inenjerskogeoloke
karte. One se i danas izradjuju i koriste.
Prve inenjerskogeoloke karte koje su zabeleene u literaturi su:
- karta gradjevinskog tla okoline Dancinga, 1926. od L.Bendela;
- karta okoline grada Ufe, 1930. od Z.A.Makeeva.
Inenjerskogeoloke karte se rade za razliite objekte, za razne nivoe planiranja i
razne faze projektovanja. One mogu biti namenjene nekim konkretnim ciljevima ili
predstavljati vienamenski dokument namenjen za reavanje najoptijih problema iz obalsti
planiranja i projektovanja. Zavisno od njihove svrhe inenjerskogeoloke karte mogu
iroko varirati u pogledu razmere i sadraja, naina prikupljanja i naina prikazivanja
podataka. Pored svih tih raznolikosti i specifinosti inenjerskogeoloke karte se, ipak, rade
prema jedinstvenim princima i standardima.
Izrada inenjerskogeoloke karte zapoinje pribavljanjem topografskih osnova
eljene ramere, geolokih i drugih postojeih karatai, njihovom kompilacijom i
nadogradnjom. Kompilacijom se u sutini postojee karte doradjuju, eventualno sa malim
obimom dopunskih terenskih istranih radova. Znaajno sadrajnije i kvalitetnije
inenjerskogeoloke karete se rade kada se na bazi prethodno analizirane postojee
dokumentacije pristupa dopunskim terenskim radovima, jednostavnim u vidu terenskog
kartiranja, pogotovu kada se izvodi istrano buenje i drugi terenski radovi. Kartiranje
terena podrazumeva obilazak svih znaajnih taaka na datom terenu, kreui se marutama
koje su takve da se prate karaktristini kontakti razliitih vrsta stena ili geolokih pojava,
metodom poprenih profila tako da se priblino upravno presecaju kontaktni razliitih vrsta
stena, ili obilaskom i pregledom svih otkrivenih delova stenskih masa. Inenjeru su za
takav rad potrebni i dovoljni dobra topografska osnova, kompas, pribor za beleenje,
eventualno prevozno sredstvo. Navedeno kartiranje terena je obavezni deo, a dopuna
podataka rezultatima buenja i drugih vrsta istraivanja i ispitivanja samo obogauje
inenjerskogeoloku kartu.
Karta je u sutini uproeni model terena. Vrlo kompleksni i promenljivi geoloki
faktori se ne mogu nikad na njoj u potpunosti prikazati. Stepen uproenosti karte kao
modela prirode zavisi najvie od namene i razmere karte, zatim od relativnog znaaja
pojedinih inenjerskogeolokih faktora, tanosti podataka i tehnike njihovog prikazivanja.
249
Sadraj inenjerskogeoloke karte i principi njene izrade
Inenjerskogeoloka karta je vrsta geoloke karte koja daje opti prikaz svih
podataka o geolokoj sredini koji su od znaaja za prostorno planiranje (planiranje
korienja zemljita) projektovanje, izgradnju, eksploataciju razliitih objekata.
Inenjerskogeoloka karta sadri sledee:
1) Geomorfoloka svojstva terena.
2) Geoloku gradju terena (litoloke vrste stena, starost stenskih masa ako je to od
znaaja; tektonska svojstva: rasedi, nabori pukotine,);
3) Hidrogeoloka svojstva terena ( raspored hidrogeolokih kolektora i izolatora; dubina
do nivoa izdani i zona njegovog kolebanja; koeficijenti filtracije; pravac toka
podzemne vode; pH; agresivnost voda i dr.).
4) Geodinamike pojave (klizita; odroni; jaruge; dine; karstni oblici; podruja
sufozionih procesa i dr.),
5) Istrani radovi (buotine, esto i stubovi buotina sa osnovnim vrstama stena ili drugim
podacima; okna; bunari; istrane galerije; raskrivke; mesta penetracija; mesta probnih
optereenja; profili geofizikih ispitivanja; inklinometri i dr.).
6) Na bazi faktikih podataka o terenu mogu se raditi oleate, ili listovi
inenjerskogeoloke karte, sa izvrenim sintetskim vrednovanjem i zoniranjem
podruja u pogledu nekog svojstva ili parametra, upotrebljivosti podruja za neke
namene itd. Tako npr. mogu se raditi oleate u pogledu stabilnosti terena; oleate u
pogledu pogodnosti podruja za izgradnju ili planiranje iskoristljivosti podruja itd.
7) esto se kao pratei na inenjerskogeolokoj karti prikazuju profili terena, ili
karakteristini detalji du nekog profila. Bez obzira da li su prikazani na karti ili nisu,
inenjerskogeoloki profili terena su obavezna pratea geotehnika dokumentacija. Na
njima su u drugoj projekciji, ili u bilo kojoj kosoj ravni, prikazani elementi koji su dati
i na situacionoj osnovi. Na karti su prikazani samo elementi koji se odnose na geoloku
sredinu koja je prikazana datom situacionom osnovom (ako je prikaz povrine terena
onda stenske mase koje grade tu povrinu terena; ako je npr. situaciona osnova nekog
horizonta u rudniku, onda stenske mase koje se nalaze na tom horizontu). Za razliku od
karte, na profilu terena se prikazuju sve zastupljene stene i to od povrine terena do
neke dubine. Tako je prostorni poloaj svih zastupljenih stenskih masa mogue
dovoljno dobro prostorno predstaviti samo ako su prikazani i na karti i na profilu.
Slino kao i inenjerskogeoloke karte i profili terena mogu biti uradjeni po razliitim
parametrima, pa je prema tome prikaz profila samo sa litologijom ustvari najoptija
predstava terena, ali nezaobilazna za dalju nadogradnju.
8) Inenjerskogeoloka karta obavezno sadri prateu legendu, eventualno i druga
tekstualna objanjenja.
Inenjerskogeoloko kartiranje je nadgradnja geolokog kartiranja. To znai da je
pri izradi inenjerskogeoloke karte neophodno primenjivati metodologiju izrade geoloke
karte, stim to se takva karta obogauje potrebnim podacima koji su neophodni za procenu
nihovog sveukupnog uticaja na uslove izgradnje i eksploatacije objekata.
Osnovni principi izrade inenjerskogeoloke karte su sledei:
- Metodski postupci koji se koriste pri inenjerskogeolokom kartiranju su mahom
isti ili slini onim koji se koriste pri geolokom kartiranju, stim to je ukupna metodologija
kompleksnija.
250
- Inenjerskogeoloka karta se po pravilu bazira na geolokim, hidrogeolokim i
geomorfolokim kartama, ali ona mora osnovne podatke sa tih karata prezentirati i oceniti u
inenjerskogeolokom smislu. Kada za dati teren ne postoje uradjene ove karte, koriste se i
svi drugi geoloki podaci o terenu, objavljeni u literaturi, fondovski podaci i drugo.
- Za inenjerskogeoloku kartu, obzirom da ona predstavlja podlogu za esto
veoma skupe projekte i velike investicije naroito je vano da se radi tako da bude
upotrebljiva svim korisnicima, da je oni lako razumeju, da se na njoj daju ne samo
pojedinane injenice ve i sinteza koja iz njih proizilazi.
- Inenjerskogeoloka karta treba da prui objektivne informacije nune za
procenu inenjerskogeolokih karakteristika podruja koje se koristi pri regionalnom
planiranju, izboru lokacije i izboru najpovoljnijeg metoda gradjenja. Ona takodje treba
da omogui predvidjanja promena u geolokim uslovima, posledice tih promena i da
sugerie eventualne preventivne mere protiv neeljenih posledica.
- Treba teiti da tanost podataka na inenjerskogeolokoj karti bude to vea,
stoga se rade karte krupnije razmere. Sve ono to nije pouzdano utvrdjeno ili dokazano
treba jasno da se prikae kao predpostavka, odnosno da se razlikuje od sigurno utvrdjenih
injenica.
- Broj odnosno gustina podataka na inenjerskogeolokoj karti odredjuje se po
istim principima kao i za sve ostale geoloke karte.
Klasifikacije inenjerskogeolokih karata
Inenjerskogeoloke karte spadaju u grupu specijalnih geolokih karata (opte
geoloke karte sadre podatke o starosti, sastavu i sklopu terena; specijalne geoloke karte
prikazuju teren sa gledita jedne od geolokih disciplina - inenjerskogeoloke,
hidrogeoloke, strukturnogeoloke, karte mineralnih sirovina i dr.).
Podela inenjerskogeolokogeolokih karata prema njihovoj nameni
- Opte (vienamenske) inenjerskogeolokogeoloke karte, omoguavaju analizu
uslova izgradnje vrlo raznovrsnih objekata na podruju koje je kartirano, jer sadre
najbitnije informacije o inenjerskogeolokim svojstvima datog terena;
- Karte specijalne namene omoguuju analizu uslova izgradnje odredjene vrste
objekata ili ak samo jednog odredjenog objekta (karta mesta brane i akumulacije, karta
podruja saobraajnice i sl.). U ovu grupu spadaju karte koje omoguuju analizu uslova
gradjenja pojedinih objekata sa stanovita nekog svojstva (npr. sa gledita stabilnosti
padina, uticaja podzmenih voda i sl.);
Podela inenjerskogeolokogeolokih karata prema njihovom sadraju
- Analitike karte daju detalje ili prikazuju samo pojedine komponente geoloke
sredine. Njihov sadraj je, po pravilu, oznaen ve u naslovu, na primer: karta stabilnosti
terena, karta stepena povrinske raspadnutosti, karta ispucalosti stenskih masa, karta
seizmikog rizika i sl.
- Sveobuhvatne - sintetske karte mogu biti dvojake: a) karte inenjerskogeolokih
uslova koji su opisani na osnovu svih osnovnih komponenti geoloke sredine; b) karte
inenjerskogeolokog zoniranja, ocena i kategorizacije pojedinih rejona na bazi slinosti
njihovih inenjerskogeolokih uslova.
251
- Pomone karte, sadre faktike podatke o terenu i stenskim masama, npr.
dokumentacione karte, karte strukturnih ruptura, karte izopaheta, karte leita geolokih
gradjevinskih materijala, karte nagiba povrine terena i sl.
- Dopunske karte su geoloke, tektonske, morfoloke, pedoloke, geofizike,
hidrogeoloke i druge karte. To su obino karte osnovnih podataka koje se ukljuuju u
komplet inenjerskogeolokogeolokih karata.
Podela inenjerskogeolokogeolokih karata po razmeri
- inenjerskogeoloki planovi, 1:50 - 1:1.000,
- detaljne inenjerskogeoloke karte, 1:1.000 - 1:5.000,
- karte krupnih razmera, 1:5.000 - 1:10.000,
- karte srednje razmere, 1:10.000 - 1:100.000,
- karte male razmere, <1:1.000.000 (pregledne inenjerskogeoloke karte).
Analogno izradi osnovne geoloke karte zapoeta je izrada i osnovne
inenjerskogeoloke karte, po listovima, radne verzije 1:25.000 a publikovani listovi u
razmeri 1:100.000.
Neophodno je naglasiti da iz razmere karte proizilazi i detaljnost podataka koje je
mogue naneti na kartu. To znai da na situacionu osnovu koja je u rangu planova krupne
razmere mogue je naneti sve znaajne podatke sa stanovita izgradnje svakog konkretnog
objekta. Na preglednim kartama, koje obuhvataju vee teritorije, npr. inenjerskogeoloka
karta SFRJ 1:500.000 ("Geozavod"-Beograd, 1960.), mogue je naneti samo pojedine
elemente geoloke sredine. Uglavnom su to krupne geoloke celine: vrste stena, veliki
rasedi, velika klizita i dr.
13.2. Istrano buenje
Istrano buenje se prevashodno izvodi za to da se dobiju uzorci stena sa onih
dubina gde one nisu dostupne istraivau, da bi se u buotini izvela odredjena ispitivanja, ili
i za jedno i drugo. Uzorci stena koji se buenjem vade nazivaju se jezgro. U geotehnikim
istraivanjima tei se tome da jezgro bude kontinualno, da se ne dobije samo u pojedinim
segmentima ili intervalima ve na celoj duini buotine, da ono bude neoteeno,
neporemeeno, da bude kvalitetno. Istrano buenje je praktino nezaobilazno pri svim
inenjerskogeolokim istraivanjima uopte. Trokovi buenja obino predstavljaju najveu
stavku u trokovima istraivanja. Zbog toga se pri istraivanjima vodi rauna o tome da se
potreban stepen istraenosti terena ostvari sa minimalnim obimom buenja, ali uz optimalni
raspored i dubinu, da buenje bude maksimalno kvalitetno.
Istrano buenje omoguava prikupljanje velikog broja podataka o stenskim
masama i terenu i to: na osnovu ispitivanja izvadjenog jezgra, na osnovu ispitivanja zidova
buotine ili razliitim merenjima u buotinama. Pouzdanost podataka buenja je manja nego
pouzdanost podataka dobijenih u istranim iskopima, a vea nego npr. pouzdanost podataka
geofizikih ispitivanja.
Buenje koje se primenjuje u praksi zasniva se na mehanikom delovanju na
stensku masu. U fazi eksperimentalnog ispitivanja su medjutim sistemi buenja sa
termikim, fiziko-hemijskim i elektrovarnikim delovanjem na stensku masu.
Za istrano buenje koriste se posebna dleta - krune za buenje. Zavisno od
fiziko-mehanikih svojstava stenskih masa koje se bue, potrebne dubine i brzine buenja
koriste se razliite vrste kruna. Jezgro pri buenju ulazi u tzv. srnu cev i sa njom se vadi iz
252
buotine. Za celo vreme buenja buotina se ispira vodom ili specijalno pripremljenom
tenou - isplakom. Poetak buotine obino se zatiuje oblonom - uvodnom kolonom,
a u sluaju nestabilnosti zidova buotine mogu se oblagati njeni dublji delovi pa i cela
buotina.
Pribor za vadjenje jezgra moe biti obian i sa duplom, a u novije vreme
trostukom - triplom jezgrenom cevi. Kod pribora sa duplom jezgrenom cevi jezgro je u
toku buenja zatieno od buenja vodom i isplakom, pa se najee dobija bolji kvalitet
jezgra, ali je njegov prenik manji. Kvalitet jezgra dobijenog duplom srnom cevi ne mora
uvek biti bolji od onog koji se dobije iz obine srne cevi.
Prenici buotina koji se rade za potrebe gradjevinskih objekata najee su: 146,
131, 116, 101, 86 i 76 mm. Zatitne kolone su takodje standardizovane i njihov prenik je
manji za 3 mm od prenika navedenih za buenje. Po pravilu ne primenjuju se prenici
manji od 76 mm iz razloga to se od manjih prenika buenja ne mogu dobiti
zadovoljavajui uzorci za laboratorijska ispitivanja.
Istrani bunari koji se ponekad izvode radi probnog crpljenja vode imaju prenike
znatno vee, da bi se u njih mogla spustiti pumpa za crpljenje vode. Prenici buotina za
bunare najee su u granicama od 330-1200 mm.
U novije vreme razvijena je tehnika buenja sa jezgrovanjem vrlo velikih prenika
pa se takve buotine esto nazivaju i buena okna. Njihovi prenici variraju od 936 - 1560
mm, tako da je omogueno geologu da direktno vizuelno prouava zidove buotine.
Prema pogonskoj snazi istrano buenje moe biti mainsko i runo. Najee
pogonski motor je na naftu, a u sluajevima izrazito dubokih buotina, gde buenje jedne
buotine traje i vie meseci, nekada se koristi i elektromotor.
Primenjuju se razliita tehniko-tehnoloki postupci-metode buenja: rotaciono (sa
obinom srnom cevi, sa duplom srnom cevi, sa krunama razliitih vrsta, sa obinim
srnim cevima ili oteanim, sa svrdlom); udarno; sa bukom. Konstruktivna reenja kod
svih grupisanih metoda su dosta slina, pa tako npr. kod rotacionog buenja mogu biti
garniture: na sankama; vuene jednoosovinske; vuene dvoosovinske; vuene na
gusenicama. Kapacitet opreme je primeren dubinama koje se mogu ostvariti datom
garniturom. Tako npr. builice kojima se moe buiti do dubine 100 m su znaajno manje
od onih kojima se moe buiti do dubine 300 m, pogotovu do 1000 m i dublje.
Najkvalitetnije buenje, ujedno i najskuplje, se postie buenjem rotacionom
metodom sa srnom cevi i odgovarajuim krunama. Ovu metodu je mogue uspeno
izvoditi u svim vrstama stena (granit, krenjak, glinac, glina, les, pesak i dr.). Metoda je
dobila naziv po tome to celokupni pribor rotira, okree se, unutar buotine, a njegov vrh tj.
kruna see stensku mase. Za tvrde stene, koje izgradjuje kvarc ili po tvrdoi njemu srodne
stene, primenjuje se buenje pomou dijamantskih kruna, kojih ima razliitih vrsta.
Nabuena stena ulazi u srnu cev i kada se izbui eljeni interval buenja, ceo buai pribor
se vadi na povrinu terena gde se iz srne cevi najee pomou vode pod pritiskom
istiskuje nabueno jezgro. Ono se slae u sanduke za uvanje (Sl.13. .), vri se struni
pregled jezgra i izbor uzoraka za laboratorijska ispitivanja. Za tvrde stene, krenjako-
dolomitskog tipa i njima srodne, koriste se vidija krune. I za vidija krune, pogotovu
dijamantske, neophodno je obezbediti njihovo hladjenje pomou bistre vode, ili pomou
isplake odgovarajue gustine. Ako se to ne obezbedi vrlo brzo, nekada i posle samo jednog
intervala buenja, mogu se pogotovu dijamantske krune unititi.
253
Sl.13.1 .Fotografija jezgra istrane buotine
Istrano buenje treba da je kvalitetno. Takvi zahtevi su naroito aktuelizirani
injenicom da se buenjem mogu drastino otetiti sve svrste stena, od onih koje su
najvre do mekih. U vrstim stenama moe se toliko razoriti njihova vezivna koheziona
mineralna materija da od vrste stene usitnjavanjem se dobiju odlomci krupnoe peska.
Oteenja u glinovitim stenama su drugaij. Naime, u njima moe doi do zbijanja,
rotiranja jezgra du karakteristinih horizontalnih ravni tako da je praktino nemogue
dobiti kvalitetno jezgro za dalja ispitivanja. Oteenja mogu kod nekih metoda buenja,
npr. kod buenja bukom, biti takodje veoma velika i znaajna (mogu je gubitak prainasto
glinovite komponente iz peska i do 15%).
Jezgro moe biti poremeeno ili neporemeeno. To praktino znai da ukoliko se
dobije jezgro (npr. kernovi mermera) koje je kontinualno, nepolomljeno buenjem, sa
potpuno ouvanim prirodnim diskontinuitetima ono se moe smatrati neporemeenim.
Medjutim, ukoliko dodje do zbijanja jezgra, pri procesu buenja ili pri istiskivanju iz srne
cevi, do mrvljenja, rotiranja ili drugih vidova deformacija jezgro se mora podrazumevati
poremeenim. Stepen oteenja moe biti promenljiv. Ima miljenja da je svako jezgro iz
mekih stena, npr. gline ili peska, poremeeno i da samo jezgro uzeto cilindrom je
neproremeeno. Ne sporei da je to u praksi vrlo esto sluaj, moe se rei da su izuzeci
retki kad to tako nije, ipak je potrebno naglasiti da je dunost inenjera uesnika u buenju
da prilagodi tok buenja tome da se i u takvim sluajevima uzorci jezgra dobijeni buenjem
mogu tretirati boljim nego oni koji su uzeti cilindrom. To u sutini znai da u sluajevima
kada je izbueno kontinualno jezgro i kad je ono zadovoljavajueg kvaliteta, moe se vriti
pravilan izbor uzoraka za dalja ispitivanja. Kada je re o uzorku dobijenom cilindrom
takodje postoje brojni inioci koji utiu na njegov kvalitet: sempla u buotini; mogunost
254
da se deo materijala pokupi sa zidova buotine; tok buenja i utiskivanja cilindra;
istiskivanje uzorka iz cilindra; reprezentatitvnost zone u koju se cilindar utiskuje.
Podaci koji se dobijaju buenjem i na osnovu jezgra
Istrano buenje prua mogunost za dobijanje vrlo velikog broja razliitih
podataka o stenskim masama i terenu koji se istrauje. Vrsta, broj i stepen tanosti tih
podataka zavise od naina buenja, jezgrovanja i vrste ispitivanja u buotini.
Ispitivanjem jezgra koje se dobija uobiajenim postupcima benja mogu se dobiti
sledei podaci:
neposrednim opaanjem jezgra;
- litoloke vrste stenskih masa kroz koje se builo,
- sklop stena,
- prognozno, zona kolebanja NPV,
- gustina, nagib i oblik zidova pukotina, slojevitosti i kriljavosti i drugih
strukturnih svojstava,
- procena stepena mehanike oteenosti i hemijske izmenjenosti stene,
- procena efekata injektiranja stenskih masa,
- povrina klizanja stenskih masa.
naknadnim ispitivanjem jezgra:
- hemijski i mineralni sastav,
- paleontoloke karakteristike i starost,
- fiziko-mehaniko-tehnoloka svojstva.
Ispitivanjem orijentisanog jezgra, a naroito integralnog jezgra, pored svega
napred navedenog moe se jo utvrditi:
- prostrorna orijentacija planarnih i linearnih elemenata sklopa (rasedi i
rasedne zone, slojevitost, kriljavost, pukotine, kliva, lineacija),
- broj familija pukotina i karakteristike pukotina svake familije (gustina,
irina, oblik zidova pukotina).
Ispitivanjem zidova istranih buotina mogu se dobiti podaci o:
- karakteru kontakta razliitih litolokih lanova,
- poloaju i orijentaciji pukotina, slojeva, raseda i dr. planara,
- poloaju orijentaciji, irini, vrsti ispune pukotina i kaverni,
- mestima doticanja vode u buotinu.
Ispitivanjem i opaanjem u buotinama mogu se dobiti podaci o:
- filtracionim karakteristikama stenskih masa,
- kolebanju nivoa podzemne vode,
- temperaturi stenskih masa,
- deformabilnosti stenskih masa,
- elektrinim, elastinim (gravitacionim), magnetnim, radioaktivnim i
temperaturnim karakteristikama stenske mase du zida buotine.
Na osnovu ispitivanja u vie buotina mogu se dobiti podaci o:
- geolokoj gradji terena na istranom prostoru (sastavu,
starosti, tektonskom sklopu),
- kvazihomogenim zonama po pojedinim znaajnim parametrima,
- pravcima i brzini toka podzemnih voda,
- brzini prostiranja elastinih talasa izmedju vie buotina i dr.
255
Priprema i kartiranje-pregled jezgra
Pre svakog detaljnijeg isptivanja jezgro se priremi - oisti, sloi, oznae se dubine
pojedinih intervala buenja. Jezgra vrstih stena se iste pranjem vodom, a jezgra glinovito-
laporovitih stena struganjem noem, jer se oko jezgra pri buenju stvara sloj smrvljenog
materijala koji maskira osnovnu masu jezgra. Jezgro se obavezno pakuje u drvene sanduke.
Za velike gradjevinske objekte, gde je neophodno jezgro due vremena uvati bez
prethodne njegove redukcije, obino se na svakom sanduku upisuje njegov redni broj,
oznaka buotine, dubina iz koje je jezgro nabueno, obezbedjuje se poklopac i katanac za
svaki sanduk. Sanduci se uvaju dokle god se oceni da je to potrebno, po mogunosti bar
dok traju istraivanja terena, ili se deo reducira jo za to vreme. Retki su primeri da se
jezgro uva vie godina, a vrlo retki i due od deset godina. Dugotrajno uvanje jezgra ima
smisla samo ako je jezgro kvalitetno i ako se radi o stenama koje se u vremenu bitno ne
menjaju.
Vrlo je korisno da se jezgro fotografie. Praksa je pokazala da fotografije i posle
dueg vremena mogu odlino posluiti za vizuelni pregled stenskih masa. Nove mogunosti
uvanja podataka: kamera-kartica-kompjuter i prikaz u formi slika u boji omoguuje vrlo
efikasne mogunosti lakog dugotrajnog i jednostavnog uvanja bitnih podataka o jezgru,
takodje ponovni pregled. Pogodnosti su i u tome to se takve slike, pri ponovnom pregledu
mogu uveavati. Pogodnosti su i u tome da e se na bazi takvih podataka moi mnogi
elementi kvantifikovati.
Mineralne, petroloke, sedimentoloke i paleontoloke karakteristike jezgra se
obino definiu na licu mesta, pri kartiranju jezgra. Pri tome se koriste priruna sredstva
(lupa, no, hlorovodonina kiselina). U sluaju potrebe biraju se karakteristini uzorci i
alju na specijalistika laboratorijska isptivanja.
Boja, sveina, alteracije stena, zapune pukotina sekundarnom mineralnom
materijom i krupne makropore svih vrsta se, po pravilu, lako vizuelno identifikuju pri
kartiranju jezgra.
Fiziko-mehanika svojstva stenske mase se pri ispitivanju jezgra grubo
procenjuju ili mere primenom odgovarajuih brzih metoda (merenje ultrazvuka, vrstoe
jezgra i sl. ). Za detaljnija i preciznija ispitivanja karakteristini uzorci se alju u
laboratoriju. Radi izbora reprezentativnog uzorka jezgro treba prethodno da bude vizuelno
ispitano i izdvojene zone priblino homogenih fiziko-mehanikih svojstava. U takvim
sluajevima rezultati detaljnih ispitivanja na uzorku se mogu ekstrapolovati na zonu iz koje
su uzorci uzeti.
Ispitivanje strukturnih svojstava naroito vrstih stenskih masa, predstavlja jedan
od najvanijih zadataka u obimu geotehnikih istraivanja. U tu svrhu treba u svakom
intervalu utvrditi procenat jezgra koji je dobijen buenjem, zatim paljivo pregledati svaki
prelom jezgra, utvrditi da li je nastao zbog postojanja pukotine u tom delu stenske mase ili
je nastao kao posledica sloma u toku buenja ili vadjenja jezgra.
Analizom izdeljenosti jezgra moe se proceniti ispucalost stenske mase, relativna
ili stvarna orijentacija pojedinih pukotina i drugih elemenata sklopa.
Jezgro i njegovi odlomci-kernovi su procesom buenja ili pri vadjenju iz srne
cevi pomereni tako da se planare ne mogu orijentisati u odnosu na zemljin sever. Za takvo
jezgro se kae da je neorijentisano. Taj problem je mogue u nekim sluajevima prevazii,
npr. kada je u podruju buotine poznata orijentacija slojevitosti, pa je tada mogue druge
planarne elemente orijentisati u odnosu na te slojne povrine. Da bi se taj problem
256
orijentacije prevaziao predloeni su brojni postupci, kao npr.: kernoskop K-5
(Kazgeofizipribor, Alma-Ata) i kernometar KP-2 (Novogireevski OKB, Moskva); M. Roch
je u Nacionalnoj laboratoriji za mehaniku stena u Lisabonu razradio postupak vadjenja
orijentisanog kontinualnog jezgra.
Prvu grupu postupaka orijentacije ine oni koji se sastoje u tome da se orijentie
jedan komad jezgra (npr. poetni deo intervala buenja) pa se ostali kernovi nadovezuju na
taj orijentisani. Drugu grupu postupaka ini predlog Rosh-a, koji se sastoji u sledeem:
interval u kome se eli izvaditi orijentisano, kontinualno jezgro, se izbui malim prenikom
buenja, zatim se taj interval obloi i injektira kroz oblonu kolonu, a kolona orijentie. Po
ovravanju cementa isti interval se izbui irim prenikom i izbueno jezgro izvadi
zajedno sa prethodno injektiranom oblonom kolonom. Tako se dobije ceo interval jezgra,
bez gubitka i ujedno jezgro je orijentisano.
Ispitivanja u buotini
Uvek se izvode odredjena ispitivanja u buotini, a ne samo na jezgru koje je iz nje
izvadjeno. Redje, u specifinim sluajevima, ispituju se zidovi buotine. Uvek se unutar
buotine izvode odredjena ispitivanja, jednostavna (npr. merenje NPV), ili vrlo opsena i
detaljna ispitivanja (npr. opiti VDP-a, presiometarska ispitivanja, dinamika penetraciona
ispitivanja i dr.)
Ispitivanja zidova buotine se vri tako to se oni dogledaju opremom za to,
fotografiu se a posle toga se analizira fotografija. U cilju posmatranja zidova buotina
koriste se TV kamere i buotinski periskop, koji su primereni dimenzijama buotina i
uslovima koji u buotini vladaju. Ispitivanje zidova podrazumeva da oni moraju biti isti,
da nisu obloeni kolonama, da su stabilni. To znai da se ta ispitivanja ne izvode uvek, ve
u specifinim sluajevima, kada su ispitivanja zidova od vanosti.
U istranim buotinama se na lokacijama hidrotehnikih objekata vre sledea
ispitivanja:
- vodopropustljivost stenskih masa (upumpavanjem vode pod pritiskom,
nalivanjem i crpljenjem),
- vazduhopropustljivost stenskih masa,
- opaanje kolebanja nivoa, a preko najmanje 3 buotine odredjuje se i pravac
toka i brzina kretanja podzemnih voda,
- merenje deformabilnosti stenskih masa razliitim vrstama presiometara,
- geofizika karotana merenja,
- seizmika ispitivanja izmedju buotine i povrine terena (down-holl i up-holl) ili
izmedju dve buotine odnosno izmedju buotine i galerija (cross-holl),
- probna injektiranja.
Bez obzira na vrstu isptivanja, analiza i interpretacija dobijenih rezultata se mora
vriti vodei rauna o specifinostima stenske mase, pa je stoga neophodno da se rezultati
ispitivanja jezgra ili zidova koriste pri toj analizi i interpetaciji.
Obrada i prikazivanje podataka buenja
Pri kartiranju jezgra buotina evidentiraju se svi raspoloivi podaci. Evidentcija
obuhvata zapise, grafiki deo, esto tonski zapis i snimke fotoaparatom ili kamerom. Nakon
257
obrade podataka vri se finalno formiranje zapisnika o buotini, toku buenja, rezultatima.
Potrebno je u zapisniku buotine-profilu prikazati sve to je utvrdjeno, ak i ono to za
reenje datog problema nije od interesa. Ovakav pristup je opravdan, jer za reenje nekog
drugog problema ta ista buotina i njen zapis u budunosti moe biti od koristi, a ne da se
prave novi izdaci. Pogotovu je to opravdano sa napretkom kompjuterske tehnologije, kada
baze podataka ustvari treba da kao osnovni istrani rad sadre buotinu.
Rezultati ispitivanja jezgra i drugih ispitivanja u unutranjosti buotine se obino
prikazuju na profilu istrane buotine (Sl.13.2. ). Na profilu se prikazuju sledei podaci:
- naziv i osnovni podaci o buotini (kota, koordinate, bua, datum, lokacija, tip
garniture, metoda buenja),
- dubine i kote intervala buenja litolokih i drugih znaajnih promena (kaverne,
NPV, klizne povrine i sl.),
- grafiki prikaz rupe buotine i konstrukcije pijezometra ili drugog pribora koji je
u nju ugradjen,
- grafiki prikaz jezgra i njegov tekstualni opis, podaci o pojavi izdanskih voda,
podaci o posebnim pojavama i tekoama pri buenju (zaglave pribora, propadanje alata,
mesta izrazito sporog ili izrazito brzog buenja, mesta gubljenja vode ili isplake i sl.),
- mesta uzimanja uzoraka i vrenja opita, kao i najvaniji rezultati ispitivanja,
- dijagrami ispucalosti stenske mase i karakteristine pukotine,
- procenat dobijenog jezgra i sl.
258
Sl.13.2. Inenjerskogeoloki profil istrane buotine
Rezultati veeg broja istranih buotina prikazuju se obino pri interpretaciji
inenjerskogeolokih ili hidrogeolokih preseka ili na odgovarajuim kartama. Na kartama
se buotine prikazuju oznakama i brojem, u pojedinim sluajevima stubovima buotina sa
osnovnim rezultatima, a karakteristini detalji u zavisnosti od vrste karte i njene namene.
13.3. Istrani iskopi
U istranim iskopima se vri direktno osmatranje stenskih masa na licu mesta i to
pregledom njihovih zidova i iskopanog materijala. Istrani iskopi mogu biti plitki, kada su
relativno jeftini i duboki kada su izuzetno skupi. Zbog toga se dubokim iskopima pristupa
samo kad su u pitanju izuzetno veliki i sloeni gradjevinski objekti i to dvojako. Prvo kada
oni imaju karakter istranog rada, tada se namenski izvode da bi se ispitivanja izvela i na
bazi toga pristupilo najee finalizaciji glavnog gradjevinskog projekta objekta. U drugom
sluaju, u fazi izgradnje odredjenog tipa objekta i iskopa za njega, neke deonice se
proglaavaju istranim i tada se u njima izvode projektovana ispitivanja. Kada se radi o
dubokim istranim iskopima mora se strogo voditi rauna da su iskoriene sve mogunosti
dobijanja potrebnih podataka svim drugim mnogo jeftinijim istranim radovima, pa tek
kada se utvrdi da potrebni podaci ne mogu da se dobiju tim drugim metodama, pristupa se
izvodjenju dubokih istranih iskopa. Tako npr. nikada ne treba zapoeti iskope opitnih
galerija, na pregradnom profilu brane, ako drugim istranim radovima i odgovarajuim
odlukama pregradni profil nije ve odredjen. Tada e istrane galerije kao i sva ispitivanja u
njima doprineti finalnom preciziranju stvarnih geotehnikih uslova na pregradnom profilu.
Vrste istranih iskopa
Istrani iskopi se dele na plitke i duboke. Plitki su: raskrivke, zaseci, rovovi i jame.
Duboki su: okna i potkopi ili istrane galerije (Sl.13.3.).
Plitki istrani iskopi primenjuju se uglavnom za otkrivanje povrine terena.
Njihova dubina iznosi do 0,5 m kod raskrivki, do 3 m (samo izuzetno i do 5 m) kod zaseka,
rovova i jama. Ostale dimenzije plitkih istranih iskopa nisu strogo odredjene ve se u
svakom konkretnom sluaju odredjuju prema svrsi samih istraivanja, odnosno prema
zahtevima za kartiranje iskopa, uzimanje uzoraka iz njega ili vrenje ispitivanja u njemu.
Bone strane ovih iskopa su obino vertikalne.
Duboki istrani iskopi slue da se zadje u dublje delove terena. Kad predstavljaju
istrane radove dubina okna retko prelazi 50 m, a duina potkopa je najee do 100 m.
Oblik i veliina poprenog preseka okna ili potkopa najee nisu bitni sa gledita
istraivanja, jer se trai samo to da se u njih moe nesmetano ui, opaati stensku masu i
vriti razliita ispitivanja u njima. Minimalni profil, medjutim, odredjuju sami uslovi iskopa
i podgradjivanja, pa se obino izvodjau radova preputa da sam odabere oblik i veliinu
profila koji mu najvie odgovaraju. Obino se okna rade krunog preseka prenika dva
metra, ili kvadratnog preseka 2 x 2 m, ili pravouganog preseka dimenzija 1,5 x 2 m. Potkopi
se obino rade pravougaonog ili trapezastog preseka, dimenzija 1,5 x 2 m ili 2 x 2 m.
259
Sl.13.3. Vrste istranih iskopa;1 - jama, 2 - zasek, ; 3,4-okno; 5-galerija; 6-niskop; 7-tunel
(strelicom je prikazan pravac napredovanja iskopa)
Nain izrade istranih iskopa
Plitki istrani iskopi se obino rade runo. Istrane raskrivke, rovovi i zaseci koji
mogu imati relativno veliku povrinu odnosno duinu rade se esto i mainski
-buldozerima, skrajperima ili rovokopaima. Primena maina za iskop je, medjutim,
rentabilna samo ako se one nalaze u neposrednoj blizini jer su koliine iskopa za ove
radove ipak male pa se nebi isplatilo samo za njih dovoziti mehanizaciju. Poto se pri
iskopu ovih radova praktino samo skida povrinski Zemljia sti pokriva - regolit
miniranje nije potrebno. Ako se rade na padinama iskopani materijal treba treba odlagati sa
nizbrdrdne strane. Podgradjivanje plitkih iskopa vri se samo kod dubljih jama.
Podgradjivanje je, naime, obavezno za iskope dublje od 3 m. Medjutim, kada to zahtevaju
lokalni uslovi, nestabilan teren, visok NPV i sl. treba podgradjivati i plie jame. Vrste
podgrade i nain podgradjivanja zavise od oblika i dubine jame te karakteristika tla u kome
je ona. Iskop i podgradjivanje dubljih istranih jama mogu raditi samo kvalifikovani
radnici.
Dublji istrani iskopi izvode se prema posebnim projektima koji se rade za svaki
takav rad poto izvodjenje ovih radova moe biti ne samo skupo ve i opasno. Projektom se
pored mesta, pravca, dubine, veliine i oblika poprenog preseka, utvrdjuje i sledee:
- nain iskopa i izvoza iskopanog materijala;
- nain i vreme podgradjivanja;
- nain ventilacije i odvodnjavanja;
- mere higejensko-tehnike zatite pri radu;
- nain zatrpavanja ili konzerviranja istranog objekta;
- mogue uklapanje istranog iskopa u konani objekat za koji se istraivanja
izvode (npr. istranog okna na klizitu u deo potporne konstrukcije, ili u objekat iz koga e
se odvoditi drenaama prikupljene vode; istrane galerije u eksploatacionu i dr.).
Iskopi se najee izvode runim kopanjem u tlu, ili miniranjem u vrstim
stenskim masama. Zavisno od dubine ili duine, izvoz materijala se u veoj ili manjoj meri
mehanizuje. Njihova mala dubina, odnosno duina predstavlja ograniavajui faktor za
primenu mehanizacije. Podgradjivanje i nain izvodjenja su regulisani rudarskim
propisima. Iskop ovih istranih radova mogu vriti samo kvalifikovana lica.
260
U tlu se i okna i potkopi obavezno podgradjuju. U vrstim stenama podgradjuju se
onoliko koliko je nuno za obezbedjenje njihove stabilnosti odnosno sigurnosti ljudstva.
Ako to lokalni uslovi zahtevaju vri se i njihovo odvodnjavanje i provetravanje. Posebne
tekoe moe predstavljati izvodjenje ovih istranih objekata u nestabilnim terenima, ili ako
su u izdanskoj zoni terena.
Namena istranih iskopa u geotehnici
Plitki istrani iskopi slue za najdetaljnije vizuelno prouavanje stenskih masa radi
utvrdjivanja njihovih litolokih i strukturnih karakteristika, alterisanosti i sl. ili se esto rade
da bi se proverila prognoza o postojanju rasednih zona, kontakta razliitih stena i dr.
Osim navedenog plitki iskopi slue za masovno uzimanje proba, uzimanje velikih
i orijentisanih uzoraka, a redje za eksperimentalna ispitivanja, uglavnom probna
optereenja i probna nalivanja vode.
Za iste ciljeve slui i svaki duboki istrani iskop. Pored toga, duboki istrani iskopi
mogu jo da slue za:
- utvrdjivanje povrina klizanja na klizitima,
- utvrdjivanje efekta injektiranja,
- izvodjenje razliitih eksperimentalnih merenja i ispitivanja " in situ",
- ocenu uslova iskopa i stabilnosti podzemnih objekata.
- isptivanje podzemnih voda,
- merenje temperature stena,
- merenje koliine tetnih gasova,
Iskop koji se kartira mora biti dovoljno ist kako bi bilo mogue uoiti sve
mogue detalje. To je naroito bitno za okna i potkope, jer je u njima vidljivost i inae
smanjena.
Zidovi iskopa su obino prekriveni slojem praine, nekad debelim i vie mm, koja
potie od miniranja. ienje se vri vazduhom, vodom ili kombinovano. Za ienje starih
iskopa koriste se i eline etke.
Da bi se podaci pri kartiranju precizno nanosili na plan vri se u sluaju okana i
potkopa, obeleavanje duina i visina. Na odredjenim rastojanjima se tanost obeleavanja
kontrolie intrumentalno. Kod okana krunog ili nepravilnog poprenog preseka pri
obeleavanju se jo oznae strane sveta.
Najbolje je da se kartiranje vri paralelno sa izvodjenjem iskopa iz vie razloga:
- ako se istrani objekat podgradjuje, neophodno je da se kartiranje izvede pre
podgradjivanja, jer su data zidovi dostupni pregledu,
- neposredno po iskopu zidovi se najlake oiste, ako je to neophodno,
- moe se izvesti objektivno zoniranje, na osnovu istranih radnji na licu mesta,
- na odgovarajuim mestima, u iskopu, mogue je izvesti opite kojima se precizira
ponaanje stenske mase i ponaanje iskopa.
U cilju objektivnijeg zoniranja stenskih masa poeljno je imati mogunost
istovremenog opaanja stenskih masa u veem podruju. Stoga je poeljno da se ostavlja
nepodgradjena to vea duina okna ili potkopa, naravno, da pri tome ne sme ni u kom
sluaju biti ugroena stabilnost iskopa niti sigurnost ljudstva i opreme.
Specifini problemi koji se javljaju pri kartiranju okana i potkopa su smanjena
vidljivost, vlaga i voda, buka, praina, zaguljivost i uticaj gvodja na rad geolokog
261
kompasa. Zbog toga, po pravilu, kartiranje mora da izvodi geolog sa pomonikom, zavisno
od lokalnih uslova koristi se potrebna oprema za osvetljenje, pisanje i posebne vrste
kompasa.
Kao podloge na koje se nanose podaci obino slui milimetarski papir, za detaljniji
rad mogu sluiti i fotografije, koje se rade za celu povrinu iskopa, neposredno posle
iskopa, a pre kartiranja.
Razmera kartiranja poeljno je da bude to krupnija, obino 1:100 - 1:10. Za
zavrnu dokumentaciju razmera priloga se smanjuje i usaglaava sa razmerom ostale
projektne dokumentacije.
Pri kartiranju se obino pregleda cela povrina iskopa osim dna galerije. U
sluajevima kada je visina galerije velika nije nuno da se podaci sa svih delova galerije
prikupljaju sa istom gustinom.
Pri pregledu zidova iskopa registruju se svi vidljivi elementi:
1. Sve litoloke karakteristike stenskih masa, ukljuujui njihov mineralni sastav,
strukturu i teksturu, vrsta izmena primarnih sastojaka procesima povrinskog raspadanja ili
drugim vidovima alteracija. Pri ispitivanju alterisanosti stena treba naroito izdvojiti razne
vidove alteracija, njihovo rasprostranjenje, zonalnost pojave du diskontinuiteta i sl.
2. Diskontinualnost stenskih masa ukljuujui:
- genetski tip diskontinuiteta;
- elemente pada;
- relativnu starost u odnosu na susedne diskontinuitete a prema karakteru
medjusobnih preseka;
- upravna rastojanja medju susednim diskontinuitetima iste familije;
- opis morfologije diskontinuiteta u makro i u mikro podruju;
- trase diskontinuiteta;
- veliine zeva i vrste ispuna;
- promene na zidovima diskontinuiteta na primer raspadnutost, hidrotermalna
izmenjenost ili mehanika oteenost;
- tragovi smicanja na zidovima;
- pojave vode ili vlage.
3. Pojave podzemnih voda se konstatuju, a potom prate dok traju istraivanja ili u
duem periodu. Obzirom na stanje vlanosti stenskih masa i koliine voda koje istiu iz
pukotina ili kaverni treba izriti klasifikaciju pukotina, kaverni i njihovih ispuna.
Svaku znaajniju pojavu podzemne vode treba kartirati radi kontrolisanog
odvodjenja i praenja izdanosti. Oticaj ukupnih koliina voda iz potkopa treba omoguiti i
stalno meriti. Vode iz istranih okana treba takodje meriti pri pumpanju. Uz koliine se
redovno meri i temperatura vode, a u sluaju potrebe uzimaju se uzorci za hemijska i druga
ispitivanja.
4. Ostali podaci koji se belee pri kartiranju okana i potkopa su:
- temperatura stene i vazduha u iskopu;
- sadraj tetnih (otrovnih i eksplozivnih) gasova u iskopu;
- efekati geotehnikih melioracija;
- procena stepena stabilnosti podzemnog iskopa i potreba vetakog poboljanja
stenske mase.
5. U istranim potkopima mogu se vriti sledea ispitivanja:
- otpornost na smicanje stenskih masa;
- otpornost na smicanje kontakta beton - stena;
262
- deformabilnost stenskih masa;
- probna optereenja;
- naponska stanja (primarna i sekundarna) u stenskim masama, oko iskopa;
- filtraciona svojstva;
- razliita geofizika ispitivanja;
- deformacije profila istranog iskopa;
- podzemni pritisci na podgradu i oblogu;
- probno upanje ankera i drugo.
Ispitivanje otpornosti na smicanje stenske mase (kroz masu ili du postojeih
diskontinuiteta kao to su pukotine, slojevitost, kriljavost i dr) vri se na velikim
blokovima promenljivih dimenzija. Smicanje du otvorenih diskontinuiteta vri se na veim
blokovima sa povrinom smicanja i do 5 m
2
. Obino se smiu 3 bloka. Pri tome se zadaje
konstantno vertikalno naprezanje na svaki pojedinani blok () s tom razlikom to su
vertikalna naponi razliito zadati za svaki od tih blokova. Zatim se vri smicanje svakog od
tih blokova (Sl.13.4), sve do loma. Na osnovu merenih napona i dilatacionih pomeranja
lako je odrediti lom. Na dijagramu na kome je na apscisi napon a na ordinati napon,
odredjuju se parametri otpornosti na smicanje: kohezija i unutranje trenje. Metodoloki
posmatrano istovetna ispitivanja se izvode i u laboratorijskim uslovima, na malim
uzorcima, opitima direktnog smicanja ili u triaksijalnom aparatu na uzorcima poluvezanih i
nevezanih stena. Sutinske razlike proistiu samo iz veliine uzorka i njegove
reprezentativnosti.
Sl.13.4. Ogled smicanja velikog bloka u "in situ" uslovima
263
Ogled smicanja - klizanja du kontakta beton - stena obino se vri u podlogama
visokih betonskih brana. Betonski blokovi koji se smiu imaju povrinu i do 10 m
2
.
U istranim potkopima esto se, za velike objekte, izvode isptivanja
deformabilnih svojstava stenskih masa pomou "hidraulikog jastuka" (Sl.13.5.), radijalne
prese, hiraulike raspinjae, probne komore i dr.
Naponsko stanje u stenskoj masi
meri se uglavnom u isranim
prostorijama primenom razliitih
metoda od kojih se najee primenjuju:
metoda Oberti, metoda sa centralnom
buotinom i metoda Tincelin-Mayer.
Metoda Oberti spada medju
najstarije. Ona je zasnovana na principu
oslobadjanja napona. Meri se dilatacija
kada se izvodjenjem specijalnih proreza
stena oslobodi napona.
Metoda sa centralnom buotinom
(Electricite de France) zasniva se na
deliminom oslobadjanju napona.
Napon u stenskoj masi se delimino
oslobadja izvodjenjem centralne
buotine.
Metoda Tincelin - Mayer zasniva se
na oslobadjanju i na ponovnom
uspostavljanju napona u stenskoj masi.
U prvoj fazi se u neporemeenu stenu
ugrade elektroakustini ekstenzometri.
U drugoj fazi se stena oslobadja napona
jednim ravnim prorezom. U treoj fazi
se u prorez ugradjuje jedan limeni
jastuk, a medjuprostor izmedju jastuka i
stene se ispuni cementnim malterom.
Kad malter stvrdne, u jastuk se
upumpava voda dok tako uspostavljeni pritisak i odgovarajui ekstenzometri ne pokau
poetnu frekvenciju iz prve faze. Napon u stenskoj masi odgovara pritisku u limenom
jastuku, koji se direktno ita na manometru.
Ovi podaci osim toga omoguuju utvrdjivanje korelacionih veza izmedju razliitih
svojstava stenskih masa, posebno izmedju strukturnih i fiziko-mehanikih to moe imati
ne samo praktian ve i teorijski znaaj.
Obrada podataka ispitivanja iskopa
Rezultati kartiranja istranih iskopa i drugih ispitivanja u njima prikazuju se ili
pojedinano za svaki istrani iskop ili u sklopu rezultata drugih istranih radova na
inenjerskogeolokim kartama i presecima. Rezultati istraivanja se obino prikazuju na
presecima terena na mestu istranog iskopa ili na razvijenim profilima iskopa (Sl.13.6.).
264
Sl.13.5. Dispozicija opreme za ispitivanje
"hidraulikim jastukom"
Sl.13.6. Razvijeni inenjerskogeoloki profil istranog okna; 1-humus; 2-meka glina, uta; 3-
pesak, uti; 4-glina srednje tvrda, braon; klizna ravan i zona klizanja; 130/45-elementi pada
glatkih, smiuih pukotina
Razvijeni profili kao i preseci terena na mestu iskopa mogu se dopuniti sa
tekstualnim ili grafikim prikazima najvanijih rezultata istraivanja, uslovima iskopa
istranog objekta, ili prognozom uslova iskopa budueg objekta.
13.4. Geofizika ispitivanja
Geofizika ispitivanja predstavljaju grupu metoda kojima je zajedniko to da se
njima utvrdjuju parametri fizikih polja. Ove metode nalaze sve veu primenu tako da
praktino i nema ozbiljnijih geotehnikih istraivanja koja, u veoj ili manjoj meri, ne
obuhvataju i geofizika ispitivanja. Kao i sve druge metode i geofizike imaju odredjene
dobre strane, ali i nedostatke. Osnovne prednosti ovih metoda su u njihovoj relativno niskoj
ceni i brzini izvodjenja na terenu. Osim toga, njima se dobijaju objektivni kvantitativni
pokazatelji ispitivanih fizikih svojstava stenskih masa. Ogranienja u primeni proizilaze iz
injenice da rezultati merenja mogu biti posledica razliitih pojava u terenu, pa njihova
interpretacija u veini sluajeva predstavlja, vie ili manje, pouzdanu prognozu.
265
Metode geofizikih ispitivanja
Medju mnogobrojinim geofizikim metodama, u inenjerskoj geologiji se najee
primenjuju geoelektrine i seizmike. Znatno redje, mada njihova primena nije iskuljuena,
koriste se: gravimetriske, geomagnetske, elektromagnetske, geotermske metode.
Geoelektrine metode
Geoelektrine metode su bazirane na elektroprovodljivosti stenskih masa, odnosno
na otporu koji stenske mase pruaju provodjenju struje. Pri geotehnikim ispitivanjima
najee se koriste metode geoelektrinog sondiranja i geoelektrinog kartiranja. One
spadaju u grupu metoda prividne specifine otpornosti. Bazirane su na registraciji i analizi
elektrinog polja koje se stvara iskljuivo vetakim izvorom, dok se tei da se uticaj
prirodnih elektrinih polja otkloni.
Kod metoda prividne otpornosti
koristi se dispozitiv sa etiri elektrode
(Sl.13.7.). Elektrode A i B su elektrinim
kablovima povezane sa izvorom
jednosmerne struje i sa mernim
instrumentom (miliampermetar) kojim
se meri jaina struje koja se elektroda A
i B emituje u tlo. Elektrode M i N su
spojene kablovima za milivoltmetar
kojim se meri razlika potencijala,
izmedju taaka M i N, koja je stvorena
strujnim tokom izmedju predajnih
elekmtroda A i B. Sve etiri elektrode
treba da su priblino na pravoj liniji, a
postavljene su simetrino u odnosu na
centralnu taku O. Elektrode A i B zovu
se obino strujne, a elektrode M i N
potencijalne.
U sluaju kada su stenske mase koje
izgradjuju teren homogene u pogedu
elektrine provodljivosti sa nekom
specifinom otpornou
1

1
strujne
linije su simetrine u odnosu na centar
dispozitiva (O). Razlika potencijala (

U ) izmedju taaka M i N (U U
M
A
N
A
)
bie:
266
Sl.13.7. a) Dispozitiv elektroda; b) Strujne i
ekvipotecijalne linije u jednoslojnoj sredini; c)
strujne linije u dvoslojnoj sredini
(

U=
U U
M
A
N
A

=

gde su:

1
specifini elektrini otpor stenskih masa u terenu,
I - jaina struje,
Poto vrednost AM i AN zavise samo od poloaja elektroda, to se za
odredjeni dispozitiv moe usvojiti:
AN
1
AM
1
k

odakle sledi:
k
I
1
U


I
U
k
1


Pri izvodjenju merenja instrumentalno se registruje razlika potencija
U
i jaina
struje I. Poznata su rastojanja elektroda, ona mogu biti promenljiva od sluaja do sluaja,
pa se moe sraunati specifina elektrina otpornost stenske mase. Ako je teren koji se
ispituje homogen ova otpornost se naziva stvarna specifina elektrina otpornost. Ako teren
nije homogen, ve se sastoji npr. od dve sredine razliite elektrine otpornosti, dobijena
vrednost specifine elektrine otpornosti nee biti jednaka otpornosti ni jedne ni druge
sredine, ve e imati neku vrdnost izmedju te dve. Tako dobijena otpornost se naziva
prividna (

p
).
Dubina prodiranja strujnih linija je direktno proporcionalna i za isna od
medjusobnog rastojanja strujnih elektroda (A i B).
Pri elektrinom sondiranju vri se postepeno poveanje rastojanja izmedju
strujnih elektroda. Tako se postie sve vea dubina do koje dopiru strujne linije, odnosno
poveava se dubina zahvata. Merei jainu struje, razliku potencijala i rastojanje elektroda
za svaki poloaj elektroda rauna se vrednost prividne otpornosti. Te vrednosti se grafiki
prikazuju na dijagramu kao funkcija rastojanja AB/2.
Logaritamska razmera omoguuje prikazivanje podataka na manjoj povrini, a
omoguuje i jednostavnije tumaenje rezultata.
267
Sl.13.8. Geoelektrini profil profil terena, brana Mratinje, po V.Pjeiu
1
-vrlo karsti-
fikovani krenjak;
2
-manje karstifikovani krenjak ;
3
-kriljc, peari, eruptivne stene
Postupak geoelektrinog kartiranja se sastoji u tome da se ceo dispozitiv
elektroda pomera du profila, pri emu je rastojanje elektroda nepromenljivo. Tako se
ostvaruje uvek isti dubinski zahvat merenja ali se pri tome konstatuju promene u elektrinoj
otpornosti du ispitivanog profila. Postupak merenja je inae identian kao pri sondiranju.
Prividna elektrina otpornost se rauna po formuli:
I
U
k
1


Pri tome merena vrednost otpornosti se pripisuje centralnoj taki dispozitiva. Ako
se kartiranje ponovi, jednom ili vie puta, sa poveanim rastojanjem elektroda (time se
poveava i dubina zahvata), dobie se promena elektrine otpornosti du profila na
razliitim dubinama.
Uslov za uspenu primenu geoelektrinih metoda je postojanje stenskih masa sa
izrazito razliitim elektrinim svojstvima.
Seizmike metode
Seizmike metode ispitivanja su se razvile iz nauke o zemljotresima -
seizmologije, a zasnovane se na pojavi prostiranja elastinih talasa kroz stenske mase. Za
razliku od seizmologije u kojoj se izuavaju talasi nastali usled zemljotresa dakle prirodnim
putem, pri seizmikim ispitivanjima se izuavaju talasi koji su vetaki izazvani. Talasi se
izazivaju najee otpucavanjem malih koliina eksploziva, redje i na neki drugi nain.
Tako mesto izazivanja talasa postaje izvor talasa koji se kreu kroz teren.
Seizmiki talasi se od izvora prostiru kroz stenske mase u svim pravcima. Ako je
stenska masa homogena seizmiki talas e se kroz nju prostirati bez prelamanja ili
odbijanja. Nasuprot tome, to je u prirodi daleko ei sluaj, stenske mase ne predstavljaju
homogenu sredinu pa na granicama izmedju stenskih masa razliitih elastinih osobina
dolazi do prelamanja talasa i njihovog odbijanja od tih granica. Prema tome seizmiki talas
268
od izvora do neke take na povrini terena, moe stii bez prelamanja i odbijanja ili posle
prelamanja na jednoj ili vie granica, posle odbijanja od neke granice ili sl.
Po nainu prenoenja talasnog kretanja, seizmiki talasi mogu biti uzduni
(longitudinalni) ili popreni (transverzalni). Uzduni talasi nastaju pod uticajem normalnih
napona, estice pri tom vidu kretanja prenose svoje oscilacije u pravcu prostiranja talasa.
Popreni - transverzalni talasi nastaju pod delovanjem tangencijalnih napona. estice pri
tome osciluju upravno na pravac prostiranja talasa. Brzina poprenih talasa je manja od
brzine podunih talasa i mogu se izraziti u vidu sledeih formula:

) 2 1 )( 1 (
1 E
l
v
) 1 ( 2
1 E
t
v
+

gde su:
E - modul elastinosti stenske mase
v
l
- Brzina prostiranja elastinih longitudinalnih talasa
v
t
- Brzina prostiranja elastinih transverzalnih talasa
- Gustina stene kroz kojus se talas kree
- Poisonov koeficijent (najee 0,2-0,3)
Iz talasnog izvora talas se prostire tako to svaka estica do koje je talas stigao
prenosi svoje oscilacije u svim pravcima na susedne estice, u skladu sa Hajgensovim
principom talasnog kretanja po kome svaka estica do koje je talas dopro postaje sama
izvor novog talasa (Sl.13.9.). Na granici dve sredine sa razliitim elastinim svojstvima a
time i razliitim brzinama kretanja talasa (v
1 i
v
2
) estice do kojih je talas stigao postaju
izvori novih talasa. Pri tome se jedan deo energije prenosi na estice u drugoj sredini, a
drugi se vraa kroz prvu sredinu.
269
Sl.13.9. Prostiranje prelomljenih talasa (a) i odbijenih talasa (b), po T Dragaeviu
Zakoni prelamanja seizmikih talasa su isti kao i za svetlosne talase, tj.

sin
sin
2
v
1
v
Pri refletkovanju seizmikih talasa sa neke granine ravni ugao reflektovanja (
1
)
jednak je upadnom uglu tog talasa u odnosu na graninu povrinu ().
U seizmikim metodama najee su predmet interesovanja samo uzduni-longitudinalni
talasi jer se oni najbre prostiru kroz stenske mase.
Talasi se izazivaju mehanikim udarom, eksplozivom ili posebnim izazivaem
vibracija tla. Potom se registruje nailazak talasa na odredjenim takama po povrini terena,
pomou posebnih instrumenata-geofona. Geofoni se povezuju kablovima sa seizmikom
270
aparaturom koja ima pojaivae, filtere i opremu za: kontrolu napona, merenje vremena,
beleenje trenutaka izazivanja talasa i dr.
Dijagram vremena pristizanja talasa, u zavisnosti od rastojanja od izvora talasa,
predstavlja hodohoronu. Oblik hodohrone zavisi od brzina prostiranja talasa kroz slojeve
kroz koje se seizmiki talas kree, debljine i nagiba tih slojeva.
Zavisno od toga da li se analiziraju reflektovani (odbijeni) ili refraktovani
(prelomljeni) talasi razlikuju se refrakcione i reflektivne seizmike metode.
Refrakciona metoda
Refrakciona seizmika metoda je
zasnovana na refraktovanim talasima.
Preduslov da se ista moe primeniti je da
postoje bar dve sredine, pri emu je brzina
prostiranja talasa u plioj sredini uvek
manja od brzine prostiranja talasa u dubljoj
sredini. Granica medju sredinama moe
biti horizontalna, ili nagnuta na jednu ili
drugu stranu. Za analizu je najjednostavniji
sluaj kada je granica medju sredinama
horizontalna, to je realno gledano u
prirodi, iz poznatih razloga, vrlo redak
sluaj.
Kada upadni talas dospe do granine
povrine izmedju sredina razliitih brzina
prostiranja elastinih talasa, tada dolazi do
ostvarenja uslova da svaka takva taka
postaje izvor novog talasa koji nastavlja da se
kree u svim pravcima. Za refrakcionu
metodu jedino su znaajni refraktovani talasi.
Koordinatni sistem t - x ima poetak (0) u taki talasnog izvora i u poetnom
vremenu (t=0). Od tog momenta, od izvora S na sve strane prostiru se talasi i to kroz prvu
sredinu brzinom V
1
. Kada talasi dodju do granice dve sredine, oni se refraktuju u drugu
sredinu i reflektuju sa granice dveju sredina. Analizirajui poloaje direktnih i prelomljenih
talasnih frontova (Sl. .) vidi se da e na jednom odredjenom rastojanju OD u geofone prvo
pristizati direktni talasi, a dalje od take D prvo e pristizati prelomljeni talasi. Kriva linija
AD, dakle, predstavlja liniju do koje e istovremeno stizati direktni i prelomljeni talasi.
Nagibi dve grane hodohrone omoguavaju da se sraunaju brzine seizmikih
talasa u odgovarajuim sredinama (
x t /
). Poloaj take E omoguava da se srauna
debljina prve odnosno dubina do druge sredine. Na taj nain se dobija profil terena sa
kvazihomogenim zonama u pogledu brzina prostiranja talasa. Za praktine potrebe
preostaje da se izvri analiza, ili reinterpretacija, takvog fizikog modela i da on dobije
formu geotehnikog modela terena. To znai da e on posluiti, samostalno ili zajedno sa
rezultatima drugih metoda ispitivanja, da se u konanom dobije profil terena po nekom
parametru koji se koristi u geotehnici (litoloki sastav, ispucalost, alterisanost,
karakteristina fiziko-mehanika svojstava ili dr.).
271
Sl. 13.10.Hodohrone refraktovanih talasa u
troslojnoj sredini
Reflektivna metoda

Reflektivna metoda je zasnovana na
brzini prostiranja refelktovanih-
odbijenih elastinih talasa. Talasi se
kreu od izvora talasa do granice gde
se reflektuju, nadalje posle
reflektovanja do geofona. Za razliku
od refrakcione metode kod koje se
geofoni postavljaju du profila ija je
duina znatno vea od dubine
ispitivnja, kod reflektivne metode
rastojanja izmedju geofona i take
paljenja (talasni izvor) je znatno krae
od dubine ispitivanja. Dispozitiv ili
raspored izvora talasa i geofona se
unapred zadaje, a meri se vreme dolaska reflektovanih talasa. Prijemnici su snabdeveni
uredjajima za priguenje direktnih talasa.
Na osnovu nailaska direktnih talasa mogue je odrediti brzinu seizmikih talasa u
prvoj sredini kao kod refrakcione metode. Medjutim, brzine talasa u ostalim sredinama nije
mogue odrediti na osnovu registrovanih reflektovanih talasa poto su nepoznate debljine
pojedinih sredina. Zato se brzine odredjuju na drugi nain (npr. seizmikim ispitivanjima u
buotinama) pa se onda na osnovu toga odredjuju dubine do granica pojedinih sredina u
terenu sa kojih su se talasi odbili.
Na bazi reflektivne seizmike metode dobija se profil terena po parametru brzina
prostiranja elastinih talasa, kao i kod refrakcione metode. Njegova reinterpretacija, u
smislu identifikovanja sa geotehnikim modelom, je istovetna kao i kod refrakcione
metode.
Ostale metode geofizikih ispitivanja
Gravimetrijske metode su bazirane na merenju anomalija normalnog gravitacionog
Zemljinog polja. Anomalije su izazvane promenama gustine stena tj. neravnomernim
rasporedom masa razliitih gustina.
Instrumenti koji slue za gravimetrijska ispitivanja nazivaju se gravimetri.
Geomagnetske metode se zasnivaju na injenici da se magnetne osobine stena koje
gradeZemljinu koru medjusobno razlikuju.
Za geomagnetska merenja koriste se razliiti instrumenti a najee magnetne
vage i magnometri.
Geomagnetske metode se uspeno primenjuju u terenima izgradjenim od stenskih
masa ija se magnetna svojstva izrazito medjusobno razlikuju. Zato najvie i slue za
otkrivanje rudnih leita, ali isto tako i za reavanje svih drugih problema primenjene
geologije u kojima moe biti korisno izdvajanje stenskih masa razliitih magnetnih osobina.
Geotermijske metode zasnivaju se na prouavanju prirodnih toplotnih polja u
Zemljinoj kori. Pri tome je od najveeg praktinog znaaja toplotna provodljivost stena.
Rezultati merenja se prikazuju na profilima ili kartama u obliku izotermi i geotermalnih
gradijenata.
272
Sl. 13.11. Reflektovani talasi; TP1-izvor talasa;
G1-geofon; O
/
taka reflektovanja talasa
Radiometrijske metode se zasnivaju na merenju radioaktivnih emanacija koje
nastaju raspadanjem radioaktivnih minerala. Na taj nain se moe utvrditi prostorni poloaj
stena sa poveanim sadrajem tih minerala ili poloaj raseda i pukotina koje omoguavaju
prolaz i akumulaciju radioaktivnih emanacija.
Geofizika ispitivanja u buotinama, mogu biti raznovrsna. Najee se izvode
opiti geofikog karotaa u buotini (vie metoda), opiti seizmikih ispitivanja u buotini,
opiti seizmikih ispitivanja izmedju buotina-seizmiko prozraivanje i dr.
Karota buotina prua mogunost da se odrede neki geometrijski i tehniki
parametri buotine (to je naroito interesantno kod vrlo dubokih buotina), kontakte
izmedju razliirtih vrsta stenskih masa i svojstva tih masa, temperaturu i pritisak u buotini.
U tu svrhu koriste se gotovo sve geofizike metode, stim to uredjaji za merenje moraju biti
prilagodjeni uslovima rada u buotini.
Geoelektrini karota odgovara merenju prividne specifine elektrine otpornosti
na povrini terena. U buotinu se sputa odgovarajua sonda. Sonda se pomera du buotine
sa konstantnim rastojanjem elektroda, pa ova merenja odgovaraju metodi geoelektrinog
kartiranja. Obino se jedna od elektroda nalazi van buotine, na povrini terena. Za dublje
zahvate u stenskoj masi merenje se ponavlja sondom sa veim rastojanjem elektroda.
Postoji vie tipova sondi, a oni se medjusobno razlikuju uglavnom prema
rasporedu prijemnih i predajnih elektroda.
Radioaktivni karota se izvodi merei prirodnu ili vetaku izazvanu
radioaktivnost stena. Pri merenju prirodne radioaktivnosti meri se gama zraenje koje se
javlja usled raspadanja urana i torijuma. Intenzitet ovog zraenja je promenljiv, a domet mu
zavisi od apsorpcione moi stena kroz koje prolazi. Merenjem prirodne radioaktivnosti
mogu se izdvojiti litoloke vrste stena, jer razliitim vrstama najee odgovara razliit
sadraj radiokativnih minerala.
Merenje izazvane radioaktivnosti se vri posle "bombardovanja" sredine gama
zraenjem ili neutronima. Obzirom da gama zraenje zavisi od zapreminske teine stena to
se njegovim merenjem mogu indirektno odrediti zapreminska teina i poroznost stenskih
masa. U sluaju neutronskog karotaa pri emu je intenzitet zraenja obrnuto
proporcionalan sadraju atoma vodonika u sredini, moe se sraunati poroznost stenske
mase.
Akustini karota se zasniva na merenju brzina prostiranja zvunih talasa. On
omoguava odredjivanje poroznosti stenske mase i kvalitet cementacije kolone buotine.
Termokarota se zasniva na merenju promene temperature sa dubinom. On
omoguuje odredjivanje granica litolokih lanova razliite toplotne provodljivosti,
geotermskog gradijenta i geotermskog stupnja.
Seismika ispitivanja u buotinama i izmedju buotina, metodom prozraivanja, se
esto primenjuju naroito kada se eli utvrditi heterogenost i anizotropija stenske mase u
pogledu elastinih svojstava. Prozraivanje se moe izvesti tako to se talasni izvor
postavlja u jednoj buotini a geofoni u drugoj. Mogue je takodje "prozraivanje" izmedju
buotine i potkopa, buotine i povrine terena i obrnuto (Sl.13.12.).
273
Sl.13. . Seizmika ispitivanja sa korienjem buotina ( strelice pokazuju smer kretanja
talasa od izvora ka geofonu).
13.5. Penetraciona ispitivanja
U nekim vrstama tla (vodozasieni pesak i ljunak, izrazito meka glina, mulj) vrlo
teko je dobiti kvalitetno jezgro pri buenju istranih buotina. To mogu da postignu samo
izuzetno dobri buai i samo onda kada su zadovoljene i druge predpostavke. Zato je
neophodno radi odgovarajuim garniturama za buenje, odgovarajua metoda buenja i po
pravilu isplaka potrebne gustine. I tada, kada su zadovoljeni svi ti neophodni preduslovi,
izvesnost da e se dobiti dobro jezgro, kvalitetno i stoprocentno, nije apsolutna. Da bi se ti
problemi prevazili obino se problem reava kompromisno, tj. prihvata se kao
odgovarajue jezgro i onda kada je ono loijeg kvaliteta, a dopunski se izvode penetraciona
ispitivanja. Ta ispitivanja mogu biti u vidu standardnog penetracionog opita (SPT), ili
terenskim opitom statike penetracije (CPT). Penetraciona ispitivanja se izvode od kraja
dvadesetih godina prolog veka. Nala su masovnu primenu, praktino na svim
kontinentima. Osnovni razlog tome lei u injenici da se opiti relativno jednostavno izvode,
da postoji kvalitetna relativno jeftina oprema, da su rezultati u mnogim sluajevima
ispitivanja tla izuzetno vani za reenje geotehnikih problema.
Penetraciona ispitivanja su od velikog znaaja u mehanici tla, a kada su u pitanju
vrste stene prakitno su neupotrebljiva. Postojanje proslojaka i slojeva vrstovezanih stena
u mekim znaajno ograniava podruje primene penetracionih ispitivanja.
274
Standardni penetracioni opit se izvodi u buotini. Obino se taj opit naziva
dinamika penetracija, jer se utiskivanje dogovarajue opreme u tlo vri udarcima malja
koji pada na predmet utiskivanja (konus ili penetraciona kaika).
Dinamiko penetraciono sondiranje se izvodi dinamikim penetrometrima. Kod
nekih konstrukcija radni element je u obliku konusa sa prenikom istim ili veim od
prenika ipki, dok je kod standardnog dinamikog penetrometra u obliku penetracione
kaike.
Ispitivanje se izvodi u buotini, na eljenoj dubini. Tada se prethodno izvri
ienje buotine, na buai pribor se montira odgovarajua oprema za ispitivanje i pristupa
opitu. On se tako to malj teine 63,5 kg slobodno pada sa visine od 0,76 m u tlo (ispod
dubine postavljanja kaike). Slobodni pad tega regulie automatski okida za oslobadjanje
tega koji pada na ipku i prenosi konstantnu energiju od 474 J.
Merilo otpornosti tla kod dinamike penetracije je broj udaraca (N) potreban da se
penetraciona kaika utisne u tlo za 15 cm. Zatim se istovetan postupak ponavlja jo dva
puta. Prvo utiskivanje moe biti sa manjim brojem udaraca, nego to je to sluaj kod
drugog i treeg utiskivanja, a razlog najee zbog slabog ienja dna buotine. Zato se, po
pravilu, usvaja za konani rezultat broj udaraca drugog i treeg utiskivanja.
U sitnozrnom peskovitom tlu ispod nivoa podzemnih voda broj udaraca N, ako je
vei od 15, treba korigovati prema izrazu:
N=15+1/2 (N - 15)
Za glinovita tla se
prema podacima
dinamike penetracije
moe priblino odrediti i
jednoaksijalna vrstoa
tla q
u
:
- glinovito tlo
q
u
=100N/4
- prainasto tlo
q
u
=100N/5
- peskovito tlo
q
u
=100N/7,5
Opit statike penetracije se izvodi statikim penetrome-trom. Kod nas se najee koriste
penetrometri konstru-kcije holandske firme "Goudische Machinefariek" iz Gaude. Poznate
su konstrukcije penetrometra ove firme kapaciteta 24,5 kN i 98 kN, a u poslednje vreme i
196 kN. Kod njih se sila prenosi hidraulikom na ipke za utiskivanje, a na vrhu prve ipke
je obian ili frikcioni konus. Penetrometar se za tlo privruje pomou etiri tanjirasta
svrdla prenika 200, 300 i 420 mm. Konus je od specijalnog elika, a kose strane zaklapaju
medju sobom ugao od 60
0
. ipke su poprenog preseka 10 cm
2
, takodje i osnova konusa,
radijusa 35,7 mm. Cevi za utiskivanje su duine 1 m sa navojima kako bi se nastavljali do
potrebne dubine. Kompresija hidraulikog ulja se ostvaruje radom dvotaktnog benzinskog
motora. Utiskivanje se izvodi do projektovane dubine koja je najee 10-20 m. Manje
dubine od 10 m su samo izuzetno kada je relativno jednostavna problematika koja se
Tablica br.13. .: vrstoa tla na osnovu broja udaraca
pri opitu dinamike penetracije
Broj udaraca
(N)
Konzistencija tla
Jednoaksijalna
vrstoa tla
q
u
(kN/m
2
)
< 2 vrlo meka <30
2 - 4 meka 30 - 55
4 - 8 srednje vrsta 55 -110
8 - 15 vrsta 110 -205
15 -30 vrlo vrsta 205 - 410
> 30 tvrda > 410
275
reava, ili kada se zbog loih uslova ankerovanja penetrometra ne moe opit izvesti do vee
dubine. Vee dubine od 20 m su takodje esto teko ostvarljive, pre svega zbog upanja
ankera usled nanoenja velike sile na cevi penetrometra. Tako se dolazi do injenice da
statika penetracija je esto od velike koristi pri ispitivanju tla, ali i sa ogranienim
mogunostima izvodjenja po dubini. Ne moe se primeniti u vrstovezanim stenama.
Ispitivanje se izvodi saglasno odgovarajuem standardu. U standardu su precizno i
detaljno naznaeni tehniki elementi kompleta opreme, tok izvodjenja opita, nain
evidentiranja i obrade podataka koji se dobijaju opitom.
Opit se primenjuje u tlu izgradjenom od koherentnih i nekoherentnih materijala,
veliine zrna od najvie 5 mm.
Vrednosti otpora vrha, koje tlo prua utiskivanju konusa i sila bonog trenja po
omotau cevi, koriste se za:
- ocenu zbijenosti, odnosno konsistencije prirodnog tla,
- kontrolu zbijenosti (konsistencije) nasipa,
- procenu veliine sleganja tla ispod objekta,
- procenu nosivosti i dubine ugradnje ipova,
- utvrdjivanje homogenosti (heterogenosti) tla.
Nakon ankerovanja penetrometra za tlo sa etiri tanjirastim svrdla, pristupa se
izvodjenju statike penetracije-utiskivanja ipki i konusa. Postupak se izvodi tako to se u
prvo utisne konus za oko 7 cm, pri emu ce cevaste ipke ne utiskuju, a meri se otpor vrha.
Otpor vrha ima dimenzije napona, oznaava se sa q
c
(MN/m
2
). Brzina utiskivanja po
standardu je 2 cm/s. Nakon toga se pritisak vri samo na ipke, izvri se njihovo utiskivanje
do konusa pri emu se meri ukupno trenje po omotau ipki koje se utiskuju. Zatim se
nastavlja utiskivanje konusa i ipki zajedno za oko 10 cm i tada se meri sila ukupan otpor,
zajedno ipki i konusa. Postupci utiskivanja i merenja se ponavljaju na svakih 20 cm, a
rezultati tampaju kako je to dato na Sl.13. ..
276
Sl.13.Dijagram opita statike penetracije
Obradom zapisnika o penetracionom opitu dobijaju se:
- otpor konusa (C
kd
)

;
- otpor trenja omotaa cevi (L).
Rezultati penetracije nanose se na dijagram C
kd
, odnosno L u funkciji dubine i
mogue je izvriti kvantifikaciju izdvojenih sredina po parametrima koji se direktno, ili
indirektno, dobijaju opitom CPT.
Na osnovu podataka statike penetracije moe se odrediti priblina vrednost
konstante stiljivosti (C) i kohezije (c) i ugao trenja prirodnog materijala ().
277
14. ZATITA GEOLOKE SREDINE
Zatita geoloke sredine podrazumeva da se u smislu odrivog razvoja mogu
koristiti sve prirodne vrednosti, a da se pri tome prirodna ravnotea bitno ne narui ili
ne ugrozi njen postojei kvalitet. Tako definisana zatita prirodnih vrednosti ni u kom
smislu ne podrazumeva da se prirodne vrednosti odravaju statinim, nepromenljivim,
naprotiv podrazumeva da se prirodne vrednosti mogu maksimalno koristiti za
civilizacijski napredak vodei pri tome rauna o injenici da iskoriavanje prirodnih
vrednosti ne bude radikalno, do granica maksimalne iskoristljivosti, ne vodei rauna
o buduim generacijama. To, pak, znai da se i takav pristup mora svhatiti kao
promenljiv tj. da je mogue u budunosti koristiti u veem obimu prirodne blagodeti
koje se sada ne koriste i obrnuto, neke sadanje e dobiti svoju zamenu.
Geoloku sredinu ini celokupna Zemljia . U sadanjim uslovima, verovatno
jo dugo vremena, nee biti podjednako znaajni sa stanovita zatite i plitki-povrinski
delovi i oni duboki. Naprotiv, najveu zatitu zasluuju plitki delovi tj. oni koji su i
najugroeniji, a u znaajno manjoj meri duboki. Ustvari duboki delovi mogu biti
ugroeni neodgovarajuim aktivnostima koje su u vezi podzemne eksploatacije nafte,
gasa, vode iz dubokih horizonata, geotermalne energije i dr. Neophodno je naglasiti da
se dubina do koje dopiru ljudske aktivnosti stalno poveava, bez obzira koje su
aktivnosti u pitanju: podzemna eksploatacija mineralnih sirovina; iskoriavanje
geotermalne energije; podzemni objekti i dr.
Zatita geoloke sredine je mlada nauna disciplina, koja se intenzivno razvija
zadnjih nekoliko desetina godina. Razvoj je uslovljen potrebom pruanja odgovarajuih
informacija o Zemlji i dogadjanjima koja su u vezi nje, pre svega da bi se odgovorilo
zahtevima ekologije kao naune oblasti. Mnogi su miljenja da je tvorac moderne ekologije
ameriki ekolog E.P.Odum po kome je ekologija nauna oblast koja objedinjuje prirodne i
drutvene nauke (1975). Iz navedenog sledi da je ekologija u sutini bazirana na
mnogobrojnim naunim disciplinama (geoloke, gradjevinske, bioloke, urbanistike,
medicinske, mainske, socioloke i dr.).
Sa stanovita inenjerske geologije svakako je najvaniji deo zatite geoloke
sredine onaj koji se odnosi na medjusobno dejstvo oveka na ivotnu sredinu i obrnuto i to
deo koji je obuhvaen interakcijskim sadejstvom objekta i terena. Tako se dolazi do toga da
se u inenjerskoj geologiji, pod zatitom geoloke sredine, podrazumeva:
278
- zatita i ouvanje geoloke sredine od tetnih dejstava objekata, ili materija koje
su u njima,
- zatita objekata od tetnih dejstava koji su posledica prirodnih procesa,
- zatita prirodnih ambijentalnih vrednosti, resursa i rariteta koji mogu biti
objektima oteeni, ili njihova eksploatacija znaajno oteana izgadnjom objekata,
- planiranje ouvanja geolokih potencijala za buduu izgradnju, pre svega u gradskim
podrujima.
- geoloki aspekti formiranja odgovarajue podzemne arhitekture.
Praktini aspekti zatite geoloke sredine svode se: na prikupljanje i obradu
informacija o geolokoj sredini u formu ekogeolokih karata, nameniskih ili optih;
pruanje informacija o geolokoj sredini urbanistima i planerima iskoristljivosti prostora;
pribavljanje informacija o terenu, a sve u cilju odgovarajue zatite gradjene sredine.
14.1 Prirodne vrednosti i antropogene delatnosti koje utiu na geoloku
sredinu
Zemlju izgradjuju raznovrsne mineralne vrste, odnosno razliite vrste stena.
Opis stena, njihova zasatupljenost u sklopu terena, medjusobni odnosi, strukturna
svojstva, sklop, izmene, fiziko-mehanika i druga svojstva prikazani su u
odgovarajuim poglavljima. Ti osnovni elementi su ujedno i najbitniji elementi koji se
prikazuju na geolokim kartama i geolokim profilima terena (sastav, starost, tektonska
svojstva, njihovi medjusobni odnosi). Vremenom oni su postali nedovoljni za praktina
reenja u oblasti gradjevinarstva. Zato je i nastala potreba da se oni dopune novim koji
zadovoljavaju zahteve urbanista i projektanata. U tom cilju je nastala potreba da se
rade inenjerskogeoloke, ili geotehnike, karte i profili terena. Za potrebe zatite
geoloke sredine, takodje, potrebno je sve informacije o sredini naneti na odgovarajuoj
ekogeolokoj, ili ekoinenjerskogeolokoj karti i profilu. Karte i profili moraju sadrati:
- litoloke, po mogustvu litogenetske vrste stena,
- strukturne elementi (nabori, rasedi, pukotine)
- tvorevine prirodnih procesa (klizita, odroni, jaruge, bujice,
tvorevine uticaja povrinskih i podzemnih voda i dr. ),
- minealne sirovine (metaline, sirovine u industriji gradjevinskih
materijala i gradjevinske galanterije, gradjevinski kamen, ugljevi, nafta, voda i dr.),
- podzemne vode (prve izdani, po mogustvu i dubljih),
- gradsko gradjevinsko zemljite,
- poljoprivredno zemljite,
- umske komplekse,
- nacionalne parkove, zatiene i druge javne povrine,
- geoloke raritete.
14.2. Izgradjene vrednosti
Osim prirodnih vrednosti (prirodno blago), postoje i mnogobrojni izgradjeni
objekti. Oni se esto nazivaju i stvorenim vrednostima. Najvaniji objekti su: zgrade;
brane i akumulacije; saobraajni tuneli; putevi i pruge; aerodromi; mostovi; povrinski
i podzemni rudnici i dr. Svi ti objekti imaju uticaja na geoloku sredinu i obrnuto
279
sredina na njih. Geotehnike podloge, koje se rade za potrebe projektovanja-izgradnje-
eksploatacije tih objekata rade se da bi se oni racionalno i bezbedno gradili.
Geoekoloki aspekti zatite ukljuuju jo jednu dimenziju, a ona se sastoji u tome da se
po konceptu odrivog razvoja objekti grade, ali da se ne unitavaju prirodne vrednosti
prekomerno i nepotrebno. Drugaije reeno treba izgradnju prilagoditi tome da
negativne posledice budu minimalne, a koristi to je mogue vee. Takodje,
podrazumeva se da e biti iskorieno ono to se sada moe iskoristiti, ne dovodei u
pitanje time ono to e u budunosti biti vanije od sadanjeg.
Vrlo brojne su i raznovrsne antropogene delatnosti koje, u veoj ili manjoj meri,
utiu na geoloku sredinu, kao npr.:
izgradnja i korienje gradjevinskih objekata;
razliite komunalne aktivnosti u i oko postojeih naselja;
eksploatacija mineralnih sirovina;
eksploatacija podzemnih voda - pitkih, termalnih i termo-mineralnih;
industrijska proizvodnja gradjevinskog materijala ;
izgradnja i korienje saobraajne infrastrukture (putevi, eleznike pruge sa
prateim objektima, plovni putevi, pristanita i sl.);
izgradnja i korienje povrinskih mikroakumulacija, hidrotehnike i druge
melioracije terena;
primena agrotehnikih mera u poljoprivrednoj proizvodnji;
deponovanje rudnikih jalovina, indrustrijskog, komunalnog i radioaktivnog
otpada.
Osnovni vidovi tetnih uticaja na geoloku sredinu koji se javljaju kao posledica
antropogenih aktivnosti su:
- zagadjivanje tla i podzemnih voda, naroito deponovanjem vrstog i tenog
otpada, nekontrolisanim izlivanjem naftnih derivata u podzemlje, proizvodnjom
gradjevinskih materijala, primenom agrotehnikih mera u poljoprivredi i komunalnim
aktivnostima;
- poremeaji stabilnosti terena i fizika degradacija tla do kojih dolazi: usecanjem
terena; preoptereenjem; prekomernim vlaenjem ili gubicima vode; nasipanjem i dr.
- promene prirodnog reima podzemnih voda do kojih dolazi crpljenjem
podzemnih voda, hidrotehnikim melioracijama, navodnjavanjem i dr.
Pored navedenih uticaja mogu se u specifinim sluajevima javiti i promene fona
prirodnog zraenja i drugih fizikih polja.
Uz direktne tete koje navedeni uticaji nanose oveku degradacijom geoloke
sredine, javljaju se i mnogi indirektni uticaji na vazduh, povrinske vode i biljni svet koji su
rezultat njihove interakcije sa geolokom sredinom.
280
SADRAJ:
1. UVOD ................................................................................................................................3
2.GEOLOKO-GRADJEVINSKE SREDINE.......................................................................7
2.1. Geoloka gradja zemlje i zemljine kore.......................................................................7
2.2. Sredine izgradjene od vrstih stena............................................................................12
2.3. Gradjevinsko tlo.........................................................................................................13
3.PETROGENI MINERALI.................................................................................................15
3.1. Opte o mineralima....................................................................................................15
3.2. Postanak minerala .....................................................................................................16
3.3. Unutranja gradnja minerala i njihov spoljanji oblik...............................................17
3.4. Fizika svojstva minerala ..........................................................................................20
3.5. Klasifikacija i prikaz petrogenih minerala.................................................................24
4. STENE.............................................................................................................................44
4.1. Magmatske stene........................................................................................................45
4.1.1. Oblici magmatskih tela........................................................................................45
4.1.2. Sklop magmatskih stena......................................................................................47
4.1.3. Klasifikacija i prikaz magmatskih stena..............................................................49
4.2. Sedimentne stene........................................................................................................54
4.2.1. Postanak sedimentnih stena.................................................................................54
4.2.2. Sklop sedimentnih stena......................................................................................57
4.2.3. Klasifikacija i prikaz sedimentnih stena..............................................................59
4.3. Metamorfne stene.......................................................................................................66
4.3.1. Vrste metamorfizma............................................................................................67
4.3.2. Sklop metamorfnih stena ....................................................................................68
4.3.3. Klasifikacija i prikaz metamorfnih stena............................................................69
5. FIZIKO-MEHANIKO-TEHNOLOKA SVOJSTVA STENA..................................73
5.1. Fizika svojstva..........................................................................................................73
5.1.1. Osnovna fizika svojstva.....................................................................................73
5.1.2. Vodnofizika svojstva stena................................................................................78
5.1.3. Ostala fizika svojstva.........................................................................................82
5.2. Mehanika svojstva stena...........................................................................................86
5.2.1. Deformabilnost vrstovezanih stena...................................................................86
5.2.2. Deformabilnost nevezanih i poluvezanih stena .................................................88
5.2.2. vrstoa stena.....................................................................................................90
5.3. Tehnoloka svojstva stena..........................................................................................94
5.3.1. Buenje stena.......................................................................................................94
5.3.2. Otpor stena prema miniranju...............................................................................95
5.3.3. Obradljivost stena................................................................................................96
5.3.4. Habanje stena......................................................................................................96
5.3.5. Rastresanje i zbijanje stena.................................................................................97
6. ENDOGENI PROCESI.....................................................................................................99
6.1. Nabiranje stenskih masa.............................................................................................99
6.2. Rasedanje.................................................................................................................103
6.3. Seizminost terena....................................................................................................106
7. OPTA STRUKTURNA SVOJSTVASTENSKIH MASA...........................................123
281
7.1. Genitet i tropija.........................................................................................................123
7.2. Ispucalost stenskih masa..........................................................................................127
7.2.2. Parametri i klasifikacije pukotina......................................................................128
7.2.3. Parametri ispucalosti stenenske mase...............................................................134
7.2.4. Direktna i posredna ispitivanja ispucalosti stenskih masa................................138
8. INENJERSKA HIDROGEOLOGIJA..........................................................................141
8.1. Opti deo..................................................................................................................141
8.2. Vrste podzemnih voda u stenskim masama.............................................................143
8.3. Hemijski sastav i agresivnost podzemne vode........................................................145
8.4. Svojstva i klasifikacije akviferske i izolatorske sredine ..........................................147
8.5. Hidrogeoloki parametri ..........................................................................................152
8.6. Osnovni elementi kretanja slobodnih podzemnih voda...........................................156
8.7. Zatita temeljnih jama od podzemnih voda..............................................................160
9. ALTERACIJE STENA...................................................................................................171
9.1. Vrste alteracija stenskih masa..................................................................................172
9.2. Povrinsko raspadanje i hidrotermalne izmene........................................................172
10. EGZOGENI GEOLOKI PROCESI U TERENU........................................................181
10.1. Erozija....................................................................................................................181
10.2. Hemijska i mehanika sufozija..............................................................................186
10.3. Klienje stenskih masa...........................................................................................188
10.4. Osipanje..................................................................................................................205
10.5. Odronjavanje..........................................................................................................205
10.6. Teenje...................................................................................................................207
10.7. Puenje - suvo teenje...........................................................................................207
10.7. Likvifakcija............................................................................................................208
11. POBOLJANJA SVOJSTAVA TERENA...................................................................210
11.1. Injektiranje stenskih masa......................................................................................212
11.2. Sidrenje...................................................................................................................218
11.3. Torkretiranje...........................................................................................................220
11.4. Dreniranje...............................................................................................................221
12. FAZE I CILJEVI GEOTEHNIKIH ISTRAIVANJA TERENA ZA OBJEKTE ....224
12.1. Geotehnika istraivanja za podzemne objekte.....................................................231
12.2. Geotehnika istraivanja za hidrotehnike objekte ...............................................236
12.3. Geotehnika istraivanja za puteve i pruge............................................................239
12.4. Geotehnika istraivanja za objekte visokogradnje...............................................243
13. METODE INENJERSKOGEOLOKIH ISTRAIVANJA TERENA ....................246
13.1. Inenjerskogeoloko kartiranje..............................................................................248
13.2. Istrano buenje......................................................................................................252
13.3. Istrani iskopi.........................................................................................................259
13.4. Geofizika ispitivanja.............................................................................................265
13.5. Penetraciona ispitivanja..........................................................................................274
14. ZATITA GEOLOKE SREDINE .............................................................................278
282