P. 1
Atomska fizika

Atomska fizika

|Views: 1,380|Likes:
Published by nooisy

More info:

Published by: nooisy on May 02, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/23/2013

pdf

text

original

1

MODERNA FIZIKA ZAKONI FIZIKE: FENOMENOLOŠKI – klasične teorije koje opisuju određenu pojavu – fenomen, uz izvesna ograničenja (Njutnovi zakoni kretanja, zakon gravitacije i slično). FUNDAMENTALNI – opšti i primenljivi u svakoj situaciji i za svaku pojavu (kvantna teorija). KVANTNA FIZIKA Smatra se da je razvoj kvantne fizike počeo krajem XIX veka. Klasična fizika je do tada, uz povremene stranputice došla do važnih otkrića. Formulisani su zakoni kretanja, toplote, elektromagnetnih talasa i smatralo se da je u fizici sve pronađeno. U ozbiljnim naučnim krugovima se mislilo da je sklopljena manje više cela slika opisa fizičkih pojava. Elektricitet, magnetizam, svetlost, mehanika, kosmologija, gravitacija, opisani su pomoću relativno jednostavnih jednačina. Međutim, ostale su još neke pojave koje nisu u potpunosti bile opisane. U prvom redu tu je bila nemogućnost objašnjenja klasičnom fizikom zračenja tela (tzv. crnog tela), zatim pojava koje se dešavaju kada se površina metala obasja svetlošću (danas poznata kao fotoefekat), kao i primećeno spontano zračenje pojedinih hemijskih elemenata (što danas nazivamo radioaktivnost). Zračenje crnog tela Od ranije je poznato da sva tela, na svim temperaturama emituju zračenje koje se najčešće naziva toplotno zračenje. Ono zavisi od temperature i od osobina samog predmeta. Primer žice u grejaču: na početku zagrevanja, kada su temperature niske, toplotno zračenje je nevidljivo, tj. nalazi se u infra-crvenoj oblasti elektromagnetnog spektra. Sa porastom temperature, žica postaje crvena, a na dovoljno visokim temperaturama emituju se sve boje iz spektra pa je žica bela (setite se izraza ″belo usijanje″). Uopšte, primetili ste da metali apsorbuju energiju i sa povećanjem temperature počinju da zrače u vidljivoj oblasti spektra, emituju elektromagnetno zračenje. Međutim, isto tako nam je poznato da postoje tela, kao što je staklo npr. koja vrlo malo apsorbuju energiju. Ovakvo ponašanje tela objašnjava se njihovom strukturom. Elektroni u metalu su slobodni, zbog čega provode struju, ali isto tako i emituju zračenje u vidu elektromagnetnih talasa. Prema Maksvelu setite se, naelektrisanje u kretanju izaziva elektromagnetno polje. U staklu takođe postoje elektroni, ali su oni čvrsto vezani u atomima tako da osciluju samo sa sopstvenim frekvencijama i ne mogu da stupe u rezonanciju sa nekim upadnim zračenjem usled čega vrlo malo apsorbuju i emituju neko upadno zračenje. Kompletno razumevanje ovih fenomena zahteva poznavanje kvantne fizike, ali je ovaj generalni opis dovoljan za suštinsko razumevanje apsorpcije i emisije. Uopšteno, sva tela na nekoj temperaturi iznad apsolutne nule zrače, ali će intenzitet ovo zračenja biti razliičit u zavisnosti od njihove strukture, površine itd. Kako bi se objasnili ovi fenomeni, kako bi se formulisao zakon zračenja primenljiv na sva tela, uvodi se pojam apsolutno crnog tela Apsolutno crno telo – telo koje potpuno apsorbuje ili emituje u istom iznosu zračenje svih talasnih dužina. Takvo telo ne postoji u prirodi, ali može da se simulira kutijom sa hrapavim zidovima i malim otvorom. Kada se zračenje ″pusti″ u takvu kutiju, klasična teorija dolazi do višestruke refleksije i zračenje biva T3 uhvaćeno unutar kutije. Osobine slične osobinama T3>T2>T1 apsolutno crnog tela imaju čađ, crna hartija, crni somot, zvezde, planete itd. Objašnjenje toplotnog zračenja tela Klasična teorija: izvor elektromagnetnog zračenja su ubrzane naelektrisane čestice. Naelektrisanja koja se kreću mogu da imaju proizvoljne brzine, pa i spektar zračenja treba da bude kontinualan. Eksperiment: ekperimentalni podaci dobijeni za zavisnost intenziteta zračenja od talasne dužine za
T2 T1 λ emitovanog zračenja
Intenzitet

. konstanta koja zavisi od prirode tela i ima vrednosti između 0 i 1 (za apsolutno crno telo e = 1) σ . dok klasična teorija govori da energija treba da bude ravnomerno raspoređena po svim talasnim dužnama Plankova kvantna hipoteza i zakon kvantizacije harmonijskog oscilatora Da bi objasnio neusaglašenost između klasične fizike i eksperimenta. Količina na latinskom – kvantum.: E = nhν = nhω n = 0. maksimum krive se sa porastom temperature pomera ka manjim talasnim dužinama.2 različite vrednosti temperature imaju oblik dat na slici. pri čemu je T1 < T2 < T3. Energija kvantnog oscilatora (atoma. već samo postavlja temelje sveobuhvatnijem opisivanju prirodnih pojava na svim nivoima i u svim oblastima.emisivnost. Fundamentalni zakoni kvantne fizike daju osnovu i potvrđuju važenje fenomenoloških zakona klasične fizike u granicama njihove primenljivosti.67⋅10-8 W/m2K4 Ovo pomeranje talasnih dužina (obrnuto srazmerne frekvencijama) pri kojima je maksimalan iznos energije.3. Energija kvanta zavisi od frekvencije (talasne dužine) emitovanog zračenja: E = hν = h c λ = h 2πν = h ω 2π Molekuli i atomi apsorbuju i emituju energiju koja može da bude jednaka SAMO celobrojnom umnošku energije jednog kvanta tj. pa je te tzv. Plank je pretpostavio da količina energije zavisi od frekvencije (talasne dužine) te energije. gde je λmax talasna dužina koja odgovara maksimumu spektralne emisione moći. igra važnu ulogu prilikom prenosa solarne energije. molekula) ima tačno određene.Štefan-Bolcman-ova konstanta. Prema klasičnoj fizici intenzitet bi trebalo neprekidno da raste..1. Pomeranje može da se opiše sledećim izrazom: λmax ⋅T = b Dobijen je Vinov zakon pomeranja. što znači da je zračenje diskretno (ima tačno određene vrednosti). . 2. pa i sam Plank prihvate dubinu tog otkrića. Postavio je dve hipoteze: 1. σ = 5.. Sa porastom temperature primećuju se dve pojave: 1. Klasična fizika nije bila u stanju da predvidi adekvatno intenzitet emitivanog zračenja na nižim talasnim dužinama.. 2. Uvođenje zamisli da postoji kvant energije je bila prekretna tačka u razvoju kvantne fizike.2. povezujući ih na taj način u celinu. molekuli ili atomi nekog tela su oscilatori koji emituju energiju u porcijama – ″paketićima″. ″paketiće″ Plank nazvao kvantima.886⋅10-3 Km). Kvantna teorija ne poništava dostignuća klasične fizike. diskretne vrednosti – ENERGIJA JE KVANTOVANA. Energija koju po jedinici površine u jedinici vremena na datoj temperaturi izrači crno telo raste sa povećanjem temperature: We = e ⋅σ ⋅ T 4 Štefan-Bolcman-ov zakon e . iako je bilo potrebno mnogo vremena (preko 20 godina) da naučna javnost. a b je Vinova konstanta (b = 2. Eksperimentalni podaci ukazuju da apsolutno crno telo emituje veoma malo energije na malim talasnim dužinama.

prilikom osvetljavanja metala svetlošću različitih talasnih dužina. primećeno je sledeće: 1. Energija fotona je jednaka: E f = hν = h c λ Fotoni se kreću brzinom svetlosti. 2. Fotoelektrični efekat Na osnovu svoje pretpostavke da fotoni predstavljaju kvante (čestice) svetlosne energije. ne raspada se sam po sebi. Ovo je sasvim drugačiji pristup svetlosti od onog koji smo do sada radili. što je manja talasna dužina upadne svetlosti. imaju masu datu izrazom: mf = Dokazano je da foton nije naelektrisan i da je stabilan. granična vrednost frekvencija je nazvana crvena granica fotoefekta. Sa stanovišta klasične (talasne) teorije. s druge strane. hν c2 . U drugoj polovini XIX veka primećeno je da prilikom osvetljavanja metalne površine dolazi do emisije elektrona sa nje (elektroni su nazvani fotoelektroni). ljubičasta svetlost (male talasne dužine). koji u vidu čestica prenose energiju elektromagnetnog polja. ν0. Međutim. dok crvena boja ima najmanju energiju (najveću talasnu dužinu). Ek [J] Ova pojava je vidljiva i na grafiku zavisnosti kinetičke energije oslobođenih elektrona od frekvencije upadnog zračenja. Ajnštajn je pokušao da objasni jedno eksperimentalno zapažanje Hajnriha Herca koji je eksperimentisao sa uglačanim metalnim kuglama kako bi proizveo radio-talase. Fotoni su kvanti. S druge strane. crvena svetlost (velike talasne dužine) ne uspeva da oslobodi elektrone. plava boja ima najveću energiju (najmanje je talasne dužine). jedinične količine svetlosne energije (elektromagnetnog zračenja). čak i kada je velikog intenziteta (intenzitet je srazmeran broju fotona). talasna dužina) ispod koje se ne javlja fotoefekat. zbog čega vidimo belu svetlost KVANTNO (ČESTIČNO) DELOVANJE SVETLOSTI Fotoelektrični efekat i Komptonov efekat su još dva eksperimenta koja nisu mogla biti objašnjena klasičnom fizikom. 1. Prva i druga pojava ukazuju da postoji neka granična frekvancija (tj.3 Ajnštajnova fotonska hipoteza Ajnštajn je dopunio Plank-ovu kvantnu hipotezu pretpostavkom da se svetlost prostire u vidu kvanata energije koji su kasnije nazvani FOTONI. Fotoni imaju količinu kretanja pf. koja je jednaka: pf = h λ = hk S obzirom na to da se fotoni uvek kreću (ne postoje u miru). Ona zavisi isključivo od osobina materijala. Klasična (talasna) teorija međutim kaže da bi fotoefekat morao da se pojavi na bilo kojoj frekvenciji. oslobođeni elektroni imaju veće kinetičke energije. elektron prima dovoljno energije da se ″otrgne″ Ai ν0 ν [Hz] . rezultati su bili neobjašnjivi. čak i kada je srazmerno slaba uspeva vrlo lako da oslobodi elektrone. S obzirom da je u pitanju crvena boja svetlosti. tj. Ajnštajn je koristeći Plank-ovu jednačinu zaključio da kada je talasna dužina svetlosti mala. Prilikom emisije (apsorpcije) crno telo emituje (apsorbuje) istovremeno sve talasne dužine. U ovakvoj slici. pod uslovom da je intenzitet svetlosti dovoljno veliki.

. prema Ajnštajnovoj hipotezi. važno je da se naglasi da se za vreme interakcije sa elektronom foton PONAŠA KAO ČESTICA. Fotofekat ima veoma široku primenu.god. u pitanju je interakcija jedan-na-jedan. Međutim. ali nema uticaja na njihovu kinetičku energiju. elektron neće moći da pobegne. bez obzira kolikim brojem takvih fotona mi zasipali metal. a neki put kao čestice. fotodiode. a preostali deo energije se transformiše u kinetičku energiju elektrona. I još jedna primećena pojava: elektroni se sa površine metala emituju odmah (10-9s) posle osvetljavanja. ali nema uticaja na njihovu kinetičku energiju. elektron ili odmah ″proguta″ foton i oslobodi se. da proizvede veći broj oslobođenih elektrona. Ako je energija fotona dovoljno velika (ν > ν0 – crvene granice). Međutim. ili se ne desi ništa (ako energija fotona nije dovoljno velika). Kod poluprovodnika i dielektrika. kao što je Ajnštajn rekao. Istorijski. što je povezano sa čestičnom prirodom svetlosti.. Dalje: primećeno je (vidi se i sa grafika) da maksimalna kinetička energija emitovanih elektrona linearno raste sa povećanjem frekvencije upadnog zračenja i da uopšte ne zavisi od intenziteta svetlosti. jedan foton i jedan elektron. Prema klasičnoj teoriji se očekivalo da elekton kumulativno apsorbuje energiju i da se oslobodi tek kada nakupi dovoljno energije. sam efekat se naziva spoljašnji fotoefekat. Znači. Praktično svi optički senzori u svojoj osnovi imaju fotoefekat. dualnu prirodu. Primetio je da u spektru rasejanog zračenja postoje dve komponente (dva tzv. svetlost većeg intenziteta nosi sa sobom više energije pa bi sa povećanjem intenziteta morala da raste i kinetička energija elektrona. ali se znatno povećava provodnost materijala. elektron može ili da ″proguta″ ceo foton ili ništa. Komptonov efekat Iako je fotoefekat dao izvestan dokaz o čestičnoj prirodi talasa. Ako je energija koju sadrži foton mala. elektromagnetni talasi imaju dvostruku. U toj interakciji foton se ponaša kao čestica. Znači. tj. Znači. ipak se može reći da je postojanje fotona ubedljivo dokazano tek 1923. Taj efekat se naziva unutrašnji fotoefekat. ako im je energija dovoljna. koliki je intenzitet svetlosti. neki put se ponašaju kao talasi. pika intenziteta). ZAKLJUČAK: Važno je koliko energije ima u svakom fotonu ponaosob. kolimisan snop. Propuštao je X zrake kroz kolimator kako bi dobio uzan. ZAKLJUČAK: Šta se u stvari dešava kada obasjamo površinu nekog metala elektromagnetnim zračenjem? Kada padne na površinu metala. elektron će u potpunosti da apsorbuje foton. usmeravao ga na željenu metu i merio intenzitet rasejanih X zraka u funkciji od talasne dužine za nekoliko izabranih položaja detektora (u odnosu na upadni pravac). pri datoj interakciji dolazi do prenosa samo dela energije fotona na elektron. Ajnštajn je izveo jednačinu za fotoefekat: 1 2 hν = Ai + me v e 2 Minimalna energija fotona koji će moći da prouzrokuje oslobađanje elektrona je hν = Ai. Na osnovu toga i eksperimentalnog grafika koji ukazuje na linearnu vezu između kinetičke energije i frekvencije. foton energije hν stupa u interakciju sa postojećim elektronom. Odgovarajuća jednačina: 1 2 hν = A j + m e v e Aj – rad jonizacije 2 Bez obzira koji tip fotoefekta je u pitanju. izaziva fotojonizaciju. Upadna svetlost izaziva prelazak elektrona iz valentne u provodnu zonu. Razni detektori. a ne koliko fotona ima. Kompton je eksperimentisao sa rasejanjem monohromatskih X zraka na metama od lakih elemenata kao što je ugljenik. čak iako je intenzitet svetlosti mali. pa za crvenu granicu fotoefekta imamo ν0 ≥ Ai /h. Deo te energije elektron će da utorši da se oslobodi veza u metalu i da izađe iz njega (tzv. S obzirom da kod metala elektroni napuštaju površinu metala. elektroni i dalje ostaju u materijalu. ZAKLJUČAK: Povećanje intenziteta upadne svetlosti dovodi samo do povećanja broja oslobođenih elektrona. veći intenzitet znači samo veći broj fotona što može. Prema klasičnoj teoriji.4 iz metala i poleti kroz vazduh. pa čak i solarne ćelije se zasnivaju na pojavi oslobađanja elektrona (ili povećanja izlazne struje) pod dejstvom svetlosti. tj. fototranzistori. Pored toga. izlazni rad metala koji se označava sa Ai). kada je američki fizičar Artur Kompton pokazao da foton može da se sudari sa elektronom na sličan način kao što se sudare dve bilijarske kugle. ovaj eksperiment je dao ključni dokaz postojanja fotona upravo zato što potvrđuje postojanje količine kretanja fotona.

ne dolazi do prenosa energije i rasejano zračenje ima istu energiju. veka (Lebedev iz Rusije i grupa naučnika iz Engleske). elektron preuzima deo enerije fotona. S druge strane. dok je pik na talasnoj dužini λ posledica rasejanja fotona na čvrsto vezanim elektronima mete. pa se kompletna količina kretanja svetlosti prenosi na disk. U pitanju je znači elastičan ″čestičan″ sudar sa raštrkavanjem. Naime. Usled toga dolazi do uvrtanja torzionog klatna. izraz za radijacioni pritisak je: p = (1 + R ) . zavisi od ugla pod kojim su se X zraci rasejali. I . tj.intenzitet upadnog zračenja svih fotona koji padnu na jedinicu površine tela u jedinici vremena. svetlost može da se ponaša i kao talas i kao čestica (mada nikada istovremeno na oba načina).p = c c Iako mali. I pretpostavio je da se fotoni sudraju sa slabo vezanim elektronima u materijalu na sličan način kao što se elastično sudaraju bilijarske loptice. ϕ λ θ λ’ Posmatrajući dobijene rezultate. zakon održanja količine kretanja i zakon održanja ukupne energije (i energije kretanja i energije mirovanja – relativistički slučaj). S obzirom na činjenicu da su čestice prašine izložene gravitacionoj sili Sunca koja je privlačna i sili radijacionog pritiska koja ima . u zavisnosti sa čime interaguje. h Za Kompton-ov pomeraj ∆λ se dobija: ∆λ = λ' − λ = (1 − cos θ ) m0 c h Veličina = λC se naziva Kompton-ova talasna dužina i kada je u pitanju elektron. foton se sudara sa atomom kao celinom. Kompton-ov efekat je dao konačan odgovor na pitanje o prirodi svetlosti (elektromagnetnog zračenja). kao naelektrisanja koja se kreću. primećeno je i zračenje veće talasne dužine λ′ (λ′ . emitovali elektromagnetnu energiju iste frekvencije. utvrđeno je da u sunčevom sistemu postoji veoma malo čestica prašine manjih od 0. upadni talas frekvencije ν bi morao da prouzrokuje oscilovanje elektrona mete istom frekvencijom.2 µm. Na primer. U drugom slučaju. a crni disk idealni apsorber. Crni disk potpuno apsorbuje zračenje. EKSPERIMENT: u vakuumiranoj komori postavljeni su crni disk i ogledalo povezani međusobno i okačeni o torziono vlakno. Prema klasičnoj teoriji. U interakciji sa drugim česticama svetlost (fotoni) se ponaša kao čestica tačno određene energije i količine kretanja. 2I I II Totalna apsorpcija .p = Granični slučajevi: I Totalna refleksija . pa pošto je masa atoma mnogo veća od mase fotona. Znači. ogledalo potpuno reflektuje zračenje. a c – brzina svetlosti. ZAKLJUČAK: primećeni pik za talasnu dužinu λ′ je posledica elastičnog sudara upadnog fotona sa slabo vezanim elektronima mete. ali su prva merenja izvršena početkom 20. kako je nazvano. pa je količina kretanja koja se prenese ogledalu dva puta veća od one prenesene disku (iz teorije sudara).43⋅10-12 m. ∆λ = λC (1 . Kompton se setio kvantne hipoteze i počeo da posmatra upadni snop kao niz fotona energije hν = Ef i odgovarajuće količine kretanja pf = h/λ. istu talasnu dužinu. Ovaj Komptonov pomeraj. pa samim tim rasejani foton ima nižu energiju od upadnog i veću talasnu dužinu λ′. ona iznosi m0 c 2. Zračenje pada upravno na obe površine. Oni bi zatim. gde je R – koeficijent refleksije c površine. radijacioni pritisak može da izazove začuđujuće efekat. Iz tog razloga proizilazi da bi u spektru rasejanog zračenja morala da postoji samo jedna komponenta. talasne dužine upadnog zračenja. Svetlosni (radijacioni) pritisak Postojanje pojave radijacionog pritiska je teorijski predvideo Maksvel. pri kome važe odgovarajući zakoni održanja.5 Pored zračenja osnovne talasne dužine λ.λ = ∆λ). I U opštem slučaju.cosθ). Ogledalo je idealni reflektor. Osnovna definicija Komptonovog efekta: rasejanje elektromagnetnih talasa pri kojem dolazi do promene njihove talasne dužine. Postojanje rasejanog pika za λ′ se nije moglo da objasni ako bi se upadni X zraci posmatrali kao talas.

λ ∼ 10-10 m Vidi se da je talasna dužina elektrona reda veličine rastojanja d. Naime.god.. Ako je kinetička energija elektrona Ek = 150eV . S druge strane. pored ranije dokazane talasne prirode. To je već i iskorišćeno 1973. pravilan način. Postavljalo se pitanje šta je sa običnim česticama. Paralelno sa Dejvisonom i Džermerom. Opšti zaključak je bio da u datim eksperimentima dolazi do difrakcije elektrona u kristalnim materijalima. pisao doktorsku disertaciju. uočili su da se oni rasejavaju na neobičan. u kristalima su atomi pravilno raspoređeni u kristalnoj rešetki. de Broljeva teorija se može izreći samo jednom rečenicom: Svakoj čestici koja se kreće može se pridodati odgovarajući talas. Dejvison i Džermer su elektronima bombardovali mete od nikla koje su se nalazile u vakuumiranoj staklenoj cevi. gde se opet vidi univerzalnost i fundamentalnost Plankove konstante. odatle sledi λ = h/p = h/mv. . a talasi koji se pridružuju su talasi materije. proširujući ga i na druge čestice: p = h/λ. Pojavljivali su se svetli i tamni koncentrični prstenovi.6 suprotan smer. kreće se brzinom od v = 35m/s. ″jedrenje na Sunce″. svemirska agencija NASA istražuje mogućnost korišćenja radijacionog pritiska kao pogona za međuplanetarna putovanja (veliki broj sajt-ova na Internet-u). Ova relacija predstavlja čuvenu de Broljevu formulu koja može da se napiše i u obliku: h = pλ. Dobijeni prstenovi su se tačno uklapali u ponašanje koje bi elektroni ispoljavali ako jesu talasi i ako je njihova talasna dužina povezana sa njihovom energijom. kolika je po de Broljiju njihova talasna dužina? λ= h = mv h 2mE k .god. Da li i one mogu neki put da se ponašaju kao talasi? Odogovor na ovo pitanje dao je jedan francuski postdiplomac koji je u Parizu 1923. Njega je nadahnuo jedan Ajnštajnov rad iz 1909. To važi za sve čestice. MATERIJALNI TALASI Talasna svojstva materije – de-Broljeva teorija Efekti kao što su fotoefekat i Komptonov efekat su bile čvrst dokaz pojave da elektromagnetno zračenje može da se ponaša i kao skup čestica (fotona). S obzirom na malu talasnu dužinu elektrona. dok bi pogon bio upravo radijacioni pritisak. što znači da su ispunjeni uslovi za difrakciju. Dejvison i Tomson su podelili 1937. Uopšteno govoreći. Ako hoćemo tu lopticu da predstavimo kao talas. do eksperimetalne potvrde de Broljeve hipoteze se ipak došlo i to prilično brzo i sasvim slučajno. Nobelovu nagradu. njena talasna dužina bi iznosila λ = 1. u kome Ajnštajn razmatra značaj kvanta svetlosti i dvojni karakter svetlosti. pa su one ″oduvane″ iz sunčevog sistema. jedino je i moguće da se za tu svrhu koristi kristal. De Brolj je zaključio da to dualno svojstvo elektromagnetnog zračenja može da bude osnovno svojstvo cele prirode koje bi važilo i za materijalne predmete. a de Broljeva teorija je dobila i eksperimentalnu potvrdu. je došao do istog zaključka. može relativno lako da se izračuna da je za čestice manje od 0. Rastojanje između njih je malo. reda veličine10-10m. Znači. gde λ predstavlja talasnu dužinu bilo koje čestice. Za ovaj eksperiment difrakcije elektrona na kristalu. Džordž Tomson u laboratoriji Kevendiš. za malu korekciju putanje svemirskog broda Mariner 10 kada se nalazio u blizini Merkura. na primer elektrone. Sama matematička formulacija je veoma jednostavna i de Brolj polazi od Ajnštajnovog izraza za količinu kretanja fotona.god. gde bi se reflektorske površine koristile kao jedra. Dvojica naučnika. a zvao se Luj Viktor de Brolj. U pitanju je tzv.26⋅10-34m !!!! Za sada ne postoji način da se izmeri toliko mala talasna dužina. eksperimetišući sa tankim zlatnim folijama. Kada su takvu metu bombardovali elektronima. nazvani de Broljevi talasi. pa kaže ako je p = mv.2 µm sila radijacionog pritiska veća. Međutim. kristal se ponaša kao prirodna dvodimenzionalna difrakciona rešetka za elektrone.god. Primer: loptica mase m = 150g.

Jedino moguće teorijsko objašnjenje ove eksperimetalne činjenice je da je konfiguracija atoma takva da su sva masa i svo pozitivno naelektrisanje koncentrisani u vrlo malu zapreminu u središtu srazmerno velike kugle (atoma). Epikur dolazi do zaključka: sve što postoji tvorevina je prirode i podleže prirodnim zakonima. što znači nešto što se ne može preseći – nedeljiv. Nešto kasnije (IV vek p. Elektroni ne miruju. već iz njihovog kretanja i pregrupisavanja i to nezavisno od čovekove volje. pa su vrlo brzo posle toga naučnici bili u mogućnosti da na osnovu spektara utvrde hemijski sastav datog materijala. Čestice su nazvali ATOMIMA – od grčke reči ATEMNEIN. ATOM je relativno brzo prestao da bude nedeljiv. Ali. srebra i platine i merio je ugao pod kojim su se α čestice rasejale. nemački fizičar Gustav Robert Kirhof je pronašao povezanost linija u spektru sa hemijskim elementima. U pitanju je jezgro atoma oko koga su raspoređeni veoma mali elektroni. Iako mu je bilo potrebno mnogo vremena da ponovo uđe u zvaničnu naučnu javnost. neuništivi i stalno u pokretu. hemičar iz Mančestera je prvi put (negde između 1803 i 1808.n. Daltonovi se razlikuju po jednoj osobini – težini.god.) formalno upotrebio Demokritov termin atom u značenju sićušna pojedinačna čestica koja zajedno sa još mnogo takvih sačinjava materiju. promene u vasioni ne proističu iz promena atoma. već se kreću oko jezgra (nalik planetama koje se kreću oko Sunca) pod dejstvom električne. Tomson je čestice od kojih su sastavljeni katodni zraci nazvao ELEKTRONI. Raderfordov model atoma Početkom 20. Novozelanđanin Ernest Raderford je sa svojim studentima izvršio eksperiment koji je pokazao da Tomsonov model atoma nije tačan. dva filozofa Leukip i Demokrit osnivaju sasvim novo viđenje sveta. Atom je ponovo ušao u naučnu terminologiju tek početkom XIX veka. 2 elektrona i 2 protona). Prema ovoj koncepciji. Krajem XIX veka Džozef Džon Tomson među prvima utvrđuje da su katodni zraci nosioci naelektrisanja (nisu elektromagnetne prirode). Nešto kasnije. Hβ (zelena). Većina čestica se rasejala pod relativno malim uglovima. Kulonove sile. Negde sredinom XIX veka.e. Džon Dalton.) švajcarski učitelj Johan Jakob Balmer je pronašao empirijsku jednačinu koja potpuno tačno predviđa vrednosti talasnih dužina četiri emisione linije u vidljivom delu spektra vodonika: Hα (crvena). Raderford je eksperimentisao sa α česticama (jezgra atoma helijuma.). kojima je bombardovao tanke metalne folije od zlata.). ali jedan mali deo se rasejao pod velikim uglom (bliskim 180°). već se u prvi plan izbacuje objektivni svet koji postoji nezavisno od čoveka. Pored emisionih linija pronađene su i apsorpcione (crne) koje su posledica apsorpije zračenja određene talasne dužine. tvrdi. atomi su bili jednoobrazni. Na taj način je uspeo da ″rascepi″ do tada nedeljiv atom za koga se mislilo da je lišen strukture i da ga predstavi kao zapreminu pozitivnog naelektrisanja u kojoj se nalaze elektroni raspoređeni po celoj zapremini. Sredinom XIX veka (oko 1885. Izmerene talasne dužine ovih linija odgovaraju talasnim dužinama dobijenim pomoću formule koju je malo modifikovao Johan Ridberg pa se zato često naziva i Balmer-Ridbergova formula: .god. u Grčkoj. Po prvi put u istoriji u centru pažnje nisu ljudska shvatanja i saznanja. Ovaj model atoma je i nazvan planetarni model. ATOMIZAM. Može se reći da su Galileo i Njutn u suštini bili atomisti zato što su tvrdili da se svetlost sastoji od tačkastih tela – korpuskula.veka (1911. smatrajući da se vasiona sastoji isključivo od nepromenljivih čestica i prostora između njih. čvrsti. u XVIII veku Ruđer Bošković je tvrdio da osnovne čestice od kojih se sastoji materija nemaju veličinu – predstavljaju geometrijske tačke. U nauku je uveden novi stav – predodređenost ili determinizam – prema kome je sve predodređeno i odlučeno rasporedom atoma.7 OSNOVI FIZIKE ATOMA Prvi modeli atoma U V veku pre naše ere.god. Jozef fon Fraunhofer je unapredio optički sistem za dobijanje spektra tako što je pored prizme postavio teleskop. Po njima. pa se spektar mogao da vidi uveličan. Atomski spektri Početkom XIX veka naučnicima je već bila poznata mogućnost da razlože svetlost i dobiju elektromagnetni spektar. Posle Demokrita i Epikura nastupa duga istorijska pauza (preko 20 vekova) i atom je postao samo filozofska tema potisnuta na margine nauke. Početkom XIX veka. On je utvrdio da su rasporedi linija bili različiti za svaki hemijski element. za razliku od Demokritovih atoma koji su svi isti. Hγ (plava) i Hδ (ljubičasta).

. prema klasičnoj fizici. a ostale tri su u IC oblasti. bi stalno emitovali (gubili) energiju. Dozvoljene. koji ima energiju jednaku razlici energija više i niže orbite. Em > En. kao naelektrisanja koja se kreću. Bor je uspeo da izračuna poluprečnike dozvoljenih orbita elektrona u atomu vodonika i vrednosti energija na tim nivoima. atom emituje energiju (zračenje) kada elektron prelazi sa višeg na niži energetski nivo (orbitu). izraz može da se napiše i u obliku: ...8 1 ⎞ ⎛ 1 = RH ⎜ 2 − 2 ⎟ λ m ⎠ ⎝n 1 m≥n+1 RH – Ridbergova konstanta ≈ 1.2. Balmerova – vidljiva oblast. Takođe. Osnovne ideje Borove teorije su objavljene 1913. Pošao je od svog kvantnog uslova i II Njutnovog zakona. n = 3 – Pašenovu. koji je uvideo nedostatke Raderfordovog modela. n = 4 . Prema zakonu o održanju energije energija koja se pri tome izrači jednaka je razlici energija energetskih nivoa između kojih se vrši prelaz: hν = hω = E m − E n .Breketovu i n = 5 – Fundovu seriju. i mogu se formulisati na sledeći način: • • samo neke elektronske orbite su stabilne (stacionarne) i to su one na kojima elektron ne emituje energiju.3. stacionarne. Prilikom kretanja oko jezgra.3. Borov model atoma Postojanje linijskih spektara i uzok njihovog nastanka prvi je objasnio danski fizičar Nils Henrik David Bor. S obzirom na to da je drugi član proizvoda konstantan. na elektron deluje Kulonova sila: ma n = Fc 2 mev n rn =k Ze 2 rn2 ⎛ 1 ⎜k = ⎜ 4πε 0 ⎝ ⎞ ⎟ ⎟ ⎠ i m e v n r n = nh iz ovog sistema jednačina. elektroni. pa je Bor pretpostavio da ELEKTRONI NE ZRAČE kada se kreću tim dozvoljenim orbitama. Broj n određuje seriju.1⋅107m-1. Povezujući ove četiri ideje.2. n = 2 – Balmerovu. elektronske L = me vr = nh n = 1. U spektru atoma vodonika. Svoju teoriju je bazirao na vodonikovom atomu.. prelascima u Lajmanovoj seriji odgovaraju talasne dužine u UV oblasti. orbite su one za koje je ispunjen uslov: • Poslednja formulacija predstavlja Borov kvantni uslov pomoću koga Bor objašnjava stabilnost elektrona i zasniva se na de-Broljevoj talasnoj teoriji. pa imamo za: n = 1 – Lajmanovu seriju. n i m su celi prirodni brojevi. zamenom se dobija: rn = n 2 me kZe 2 h2 n = 1. On je pretpostavio da u atomima postoje samo neke ″DOZVOLJENE″ ORBITE po kojima se elektroni kreću.god. Prilikom tog prelaska se izrači jedan foton. Do zračenja (a samim tim i do pojave linijskih spektara) dolazi kada elektron preskače sa nekog višeg energetskog nivoa na niži...

dobija se poznata Balmer-Ridbergova .. E1 = me k 2 Z 2 e 4 2h 2 Veliki uspeh Borove atomske teorije je bio u objašnjenju atomskih (linijskih) spaktara atoma vodonika (i sličnih atoma). Pored toga. a po masi treba da se nađu na datom mestu. gde je rB.2. tu je bilo postojanje dve linije u spektru tamo gde je Bor predvideo samo jednu (Majklson i Zomerfild) i na kraju. Kao prvo.3. pri čemu se jednodimenzioni (Borov) model proširuje na trodimenzioni slučaj. uz uvođenje kvantnih brojeva koji opsuju ponašanje atoma npr. Ta energija se naziva ENERGIJA JONIZACIJE.2. Hemijske elemente je poređao po atomskim masama i sličnosti hemijskih osobina i to i po vrstama i po kolonama. ostavljajući prazna mesta za elemente koji do tada još uvek nisu bili poznati.3. Zatim. Kvantna teorija atoma (KTA).9 r n = n 2 rB . već samo na vodonik i njemu slične (u prvom redu lake) elemente koji su u poslednjoj ljusci imali samo jedan elektron..). PERIODNI SISTEM ELEMENATA. tj. poluprečnik prve Borove orbite u atomu vodonika. Ej. za ukupnu energiju na n-tom nivou se dobija: En = − 1 me k 2 Z 2 e 4 n2 2h 2 Fizička interperetacija znaka «minus» u izrazu za energiju bi bila .. a prema Borovoj teoriji. takozvani Borov radijus. kada se element (atom) unese u spoljašnje magnetno polje dolazi do cepanja linija u spektru na više linija (Zemanov efekat). ovo kvantovanje energije je posledica kvantovanja poluprečnika dozvoljenih orbita: En = − E1 n2 n = 1. Pored poluprečnika. koja prevazilazi sve nedostatke Borovog modela. hc λ . Borova teorija nije mogla da se primeni na sve atome. ali su postojala izvesna zapažanja koja nisu mogla da se objasne ovom teorijom. bazira se na Šredingerovoj jednačini primenjenoj na opisivanje položaja i kretanja elektrona u atomima. krajem 19. veka. elektron kao vezana čestica može da ima samo diskretne vrednosti energije (za n = 1. Kvantna teorija atoma (kta) Objašnjenje porekla linijskih spektara je predstavljalo veliki uspeh Borove teorije i modela atoma. pa je potrebno dovesti izvesnu energiju elektronu da bi se on oslobodio. koji se i danas koristi. u spoljašnjem magnetnom polju.elektron nije slobodan već VEZAN U ATOMU. Prema Borovom postulatu: E E1 hν = E m − E n = − 1 + 2 m2 n Zamenom vrednosti za E1 i uzimajući u obzir da je hν = formula.. Iz gornje jednačine se vidi da je i POLUPREČNIK ORBITE KVANTOVANA VELIČINA (ne može da ima proizvoljnu vrednost). može se iz gornjeg sistema jednačina da dobije i vrednost brzine elektrona na stacionarnim orbitama: kZe 2 vn = nh Energetski nivoi atoma vodonika Ukupnu energiju elektrona na bilo kojoj stacionarnoj orbiti (nivou). osmislio je ruski hemičar Dimitri Mendeljejev.. Bor je dobio koristeći klasičnu pretpostavku da je ukupna energija jednaka zbiru potencijalne i kinetičke: 1 Ze 2 2 me v n − k 2 rn E n = E kn + E pn = Uzimajući u obzir izraze za poluprečnik orbite i brzinu elektrona na njoj.

mogu da se dese sledeći procesi: 1. Takav slučaj se naziva inverzna naseljenost (ili inverzna populacija). Koncept stimulisane emisije je uveo Ajnštajn oko 1917.10 Objašnjenje osobina elemenata je nešto kasnije dala kvantna teorija i to na osnovu elektronske konfiguracije atoma. To se postiže specijalnom konstrukcijom lasera. Uočena je izrazita pravilnost u popunjavanju ljuski i podljuski. Naziv LASER. Uslov za stvaranje inverzne naseljenosti je da se na pobuđenom nivou elektroni zadržavaju dovoljno dugo. Rb.god. pronalazak lasera je omogućio razvoj nove velike oblasti nauke (i tehnologije) koja se bavi interakcijom (na kvantnom nivou) između fotona i materije. predstavlja skraćenicu od: Light Amplification by Stimulated Emission of Radiation – pojačanje svetlosti stimulisanom emisijom zračenja. a drugo je delimično propustljivo. laser Krajem 1960-tih godina. Ar.god. Ne. Zaključak: za stvaranje laserske svetlosti neophodno je da se ispune sledeći uslovi: 1. pobuđeno stanje u materijalu mora da bude metastabilno stanje. između njegova dva energetska nivoa E1 (ili Eo) – osnovni i E2 (ili Ep) – pobuđeni nivo (ekscitovano stanje). stimulisana emisija – ako se elektron koji se nalazi u pobuđenom stanju izloži zračenju energije hν = E 2 − E1 = ∆E . u njemu će se zadržati kratko (10-9 – 10-7s) i spontano (sam od sebe) će se vratiti u osnovno stanje. U izolovanom atomu. imaju slične osobine. emitovani fotoni mora da se zardže dovoljno dugo u sistemu kako bi dalje stimulisali pobuđene elektrone. To su Li. kada su konstruisani prvi laseri. od kojih jedno potpuno reflektuje fotone. K. Rn) su hemijski izuzetno stabilni i teško stupaju u hemijske reakcije. tj. Kr. spontana emisija stimulisana emisija . Iz ovih primera se vidi da je elektronska konfiguracija usko povezana sa fizičkim i hemijskim osobinama elemenata. Samo fotoni emitovani duž ose sistema imaju spospbnost višestruke refleksije. metastabilnim nivoima na kojima je vreme zadržavanja elektrona i do 10-3s za razliku od običnih nivoa na kojima je vreme zadržavanja elektrona (stručno se naziva vreme života) oko 10-9s. elektron će apsorbovati upadni foton i popeće se na viši. 2. Kao rezultat stimulisane emisije imamo dva fotona iste energije koji su visoko koherentni i strogo određenog pravca. elementi koji u poslednjoj ljusci imaju samo jedan elektron (takozvani valentni elektron). ali se na konkretnu primenu čekalo do 1960. materijal mora da se nalazi u stanju inverzne naseljenosti (optički aktivna sredina). U normalnim uslovima (termičkoj ravnoteži) uvek će biti više elektrona na osnovnom nego na pobuđenom nivou. S obzirom na to da laser treba da generiše fotone. Pobuđivanje sredine se naziva pumpanje lasera. pod uticajem upadnog fotona preći u osnovno stanje uz emitovanje iste količine energije hν. spontana emisija – ako se elektron nađe u pobuđenom stanju. Fr – alkalni metali i veoma lako stupaju u hemisjke interakcije. 2. a to se može ostvariti na tzv. apsorpcija – elektron se nalazi u osnovnom stanju E1 i ako se izloži zračenju energije: hν = E 2 − E1 = ∆E . Spontana i stimulisana emisija. Na sličan način. Cs. mora se ostvariti obrnuta situacija kada se veći broj elektrona nalazi u pobuđenom stanju nego u osnovnom.. kako bi pre došlo do stimulisane a ne spontane emisije i 3. Xe. pa se nazivaju inertni gasovi. Elementi koji imaju popunjene (zatvorene) ljuske (He. 3. pobuđeni nivo. na dva kraja laserske cevi se nalaze dva reflektorska ogledala. doći će do interakcije fotona sa elektronom i tom prilikom će elektron. Na. a sredina u kojoj je to ostvareno – optički aktivna sredina.

hemija.. u aero i hidro dinamici. CD plejera. biologija. raznim senzorima. velika kolimisanost.U tehnici se laseri koriste kod: laserskih štampača.. u optičkim komunikacionim uređajima. a pošto je poluprečnik laserskog snopa izuzetno mali. površina. postiže se veliki intenzitet zračenja što omogućava njegovu široku upotrebu u svim oblastima nauke i tehnologije: medicina. laserske alatke za preciznu obradu materijala.. za određivanje brzine strujanja fluida (LDA). Optička snaga lasera zavisi od njegovog tipa i može ići i do teravata (TW).11 Karakteristike laserske svetlosti su: visoka monohromatičnost i koherentnost. Koncept kvantne fizike Kvantna fizika započela proistekla iz neuspeha klasične fizike opisuje prirodu nikla iz eksperimenata kao što su Fotoefekat Plankov zakon talasno-čestična priroda Borovom teorijom dovela do talasnom funkcijom figuriše u Zračenje crnog tela što je dovelo do Komptonov efekat kvantnih brojeva Šredingerovoj jednačini dovodi do da opiše čestice i sile Vinovog zakona pomeranja energetskih nivoa u atomu vodonika vodonikov spektar započeta analiza strukture atoma periodni sistem elemenata . u vojnoj industriji. linearna polarizovanost. dijagnostički i merni laserski uređaji.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->