P. 1
Tehakum i Mjesto Tekfira Musrika u Vjeri - Imam Ebu Muhammed Nedžad Balkan

Tehakum i Mjesto Tekfira Musrika u Vjeri - Imam Ebu Muhammed Nedžad Balkan

|Views: 555|Likes:
Uvod iz knjige "Odbrana osnove dina i šejhul-islama od tvrdnji nosioca neznanja - Tehakum i mjesto tekfira mušrika u vjeri":

"Sva hvala pripada samo Allahu i neka je salavat i selam na Njegovog roba i poslanika, pecata vjerovjesnika, Muhammeda sina 'Abdullaha, njegovu porodicu, ashabe i sve koji ga slijede do Sudnjeg Dana. A zatim:

U studiji koja je pred vama, sa Allahovom dozvolom i pomoci, pokušacu objasniti i odgovoriti, na nekoliko aktuelnih i opasnih problematika i šubuhata vezanih za najvažniju stvar u vjerovjesnickom monoteizmu - tevhidu.

Pocecu sa obaranjem pogrešnog shvatanja kojeg mnogi ljudi danas pripisuju rijecima šejhul-islama Ibn Tejmijje, rahimehullah, u knjizi „Minhadžus-sunneh", a koje se tice pitanja Allahovog tevhida u „hakimijjetu", tj. Njegove Jednoce u pitanju propisivanja zakona (tešri'i), sudenju njima (hukm) i traženju presude u svim sporovima i traženju odgovora na svako neznanje o vjerskim pitanjima samo u Allahovoj objavi, Kur'anu koji je Njegova rijec i Sunnetu Njegovog Poslanika, ..

Tokom samog rada i onda kada je to potrebno i svrsishodno, osvrnut cu se na stavove Nusreta Imamovica, da mu Allah popravi stanje, gdje cu najcešce tretirati ona pitanja u kojima vjerujem da je pogriješio.

Izmedu Nusreta i mene i onih koji vjeruju u ono u šta ja vjerujem nema puno razilaženja. Slažemo se u vecini temelja, a u onim stvarima u kojima nam se Nusret suprotstavlja, on to radi zbog nepotpunog shvatanja odredenih pitanja, a možda ponekad iz razloga što nam pripisuje odredena ubjedenja od kojih sam ja cist, neka je hvala Allahu.

Mada vjerujem da Nusret nema opravdanja u pripisivanju meni bilo koje stvari koja nije od mog menhedža zbog toga što su moje rijeci i predavanja javna i dostupna svakom ko ih želi cuti i znati, i nije nikome teško da ih, prije nego što me neosnovano optuži, nade te posluša da bi znao šta govorim, u šta vjerujem i u šta pozivam. Dakle, sa te strane on nema opravdanja i to ako se desi nije od osobina pravednih. A sve ostale mogucnosti su izmedu njega i Allaha.

Ja sam, prije nego što sam se upustio u pisanje ovih redova, poslušao dva predavanja Nusreta Imamovica. Jedno pod naslovom „Sudenje necim drugim mimo Allahovog zakona" i jedno pod naslovom „Propisivanje zakona" kao što sam procitao jedno prepisano predavanje od njega. Sve to naravno sa ciljem da dobro shvatim njegov menhedž i ubjedenje u odredenim pitanjima i da ne upadnem u laganje na njega jer laž ne prilici casnom covjeku a kamoli muslimanu. Taj dio mi je možda uzeo najviše snage i vremena, jer je bilo potrebno da precizno shvatim njegove temelje i dijagnoziram greške kako bih precizno, bez laganja i potvaranja mogao da odgovorim na njih i skrenem mu pažnju na ono što je u njima potrebno precizirati i ispraviti.

Iskreno receno, još uvijek se u odredenoj mjeri nalazim pred problemom jer Nusret u mnogim prilikama govori uopštenim izrazima i koristi rijeci, dodatke i opise za koje vjerujem da ne veže vjerske propise za njih, iako njihov spomen sugerira pogrešno shvatanje. U mnogim stvarima je dosta uopšten. Pogotovo u pitanju malog kufra u sudenju necim drugim mimo Allahovog zakona na što nadovezuje propis onoga koji traži od taguta suda (hukma) da riješi spor sudenjem laickim zakonom, tj. šejtanskim zakonom, što je jedan od predmeta našeg razilaženja.

Ja cu, inšaAllah, uvijek tumaciti njegove rijeci sa onim što vidim da je kod mene jace, ukazujuci na mogucnost da je njima htio kod mene prevagnuto znacenje, ali je to u datim situacijama vrlo daleko, zbog svih indicija koje se vežu za njegovo stanje i izreke koje znacenju njegovog govora daju stepen kategoricnosti."

[ Želimo obavijestiti bracu i sestre da je, hvala Allahu, iz štampe izašao prvi dio knjige "Odbrana osnove dina i šejhul-islama od tvrdnji nosioca neznanja - Tehakum i mjesto tekfira mušrika u vjeri". Autor knjige je naš brat Ebu Muhammed, hafizehullah.

Knjiga ima 764 stranice i tvrdog je poveza. Radi se o prvom dijelu knjige, a nadamo se, uz Allahovu pomoc,
Uvod iz knjige "Odbrana osnove dina i šejhul-islama od tvrdnji nosioca neznanja - Tehakum i mjesto tekfira mušrika u vjeri":

"Sva hvala pripada samo Allahu i neka je salavat i selam na Njegovog roba i poslanika, pecata vjerovjesnika, Muhammeda sina 'Abdullaha, njegovu porodicu, ashabe i sve koji ga slijede do Sudnjeg Dana. A zatim:

U studiji koja je pred vama, sa Allahovom dozvolom i pomoci, pokušacu objasniti i odgovoriti, na nekoliko aktuelnih i opasnih problematika i šubuhata vezanih za najvažniju stvar u vjerovjesnickom monoteizmu - tevhidu.

Pocecu sa obaranjem pogrešnog shvatanja kojeg mnogi ljudi danas pripisuju rijecima šejhul-islama Ibn Tejmijje, rahimehullah, u knjizi „Minhadžus-sunneh", a koje se tice pitanja Allahovog tevhida u „hakimijjetu", tj. Njegove Jednoce u pitanju propisivanja zakona (tešri'i), sudenju njima (hukm) i traženju presude u svim sporovima i traženju odgovora na svako neznanje o vjerskim pitanjima samo u Allahovoj objavi, Kur'anu koji je Njegova rijec i Sunnetu Njegovog Poslanika, ..

Tokom samog rada i onda kada je to potrebno i svrsishodno, osvrnut cu se na stavove Nusreta Imamovica, da mu Allah popravi stanje, gdje cu najcešce tretirati ona pitanja u kojima vjerujem da je pogriješio.

Izmedu Nusreta i mene i onih koji vjeruju u ono u šta ja vjerujem nema puno razilaženja. Slažemo se u vecini temelja, a u onim stvarima u kojima nam se Nusret suprotstavlja, on to radi zbog nepotpunog shvatanja odredenih pitanja, a možda ponekad iz razloga što nam pripisuje odredena ubjedenja od kojih sam ja cist, neka je hvala Allahu.

Mada vjerujem da Nusret nema opravdanja u pripisivanju meni bilo koje stvari koja nije od mog menhedža zbog toga što su moje rijeci i predavanja javna i dostupna svakom ko ih želi cuti i znati, i nije nikome teško da ih, prije nego što me neosnovano optuži, nade te posluša da bi znao šta govorim, u šta vjerujem i u šta pozivam. Dakle, sa te strane on nema opravdanja i to ako se desi nije od osobina pravednih. A sve ostale mogucnosti su izmedu njega i Allaha.

Ja sam, prije nego što sam se upustio u pisanje ovih redova, poslušao dva predavanja Nusreta Imamovica. Jedno pod naslovom „Sudenje necim drugim mimo Allahovog zakona" i jedno pod naslovom „Propisivanje zakona" kao što sam procitao jedno prepisano predavanje od njega. Sve to naravno sa ciljem da dobro shvatim njegov menhedž i ubjedenje u odredenim pitanjima i da ne upadnem u laganje na njega jer laž ne prilici casnom covjeku a kamoli muslimanu. Taj dio mi je možda uzeo najviše snage i vremena, jer je bilo potrebno da precizno shvatim njegove temelje i dijagnoziram greške kako bih precizno, bez laganja i potvaranja mogao da odgovorim na njih i skrenem mu pažnju na ono što je u njima potrebno precizirati i ispraviti.

Iskreno receno, još uvijek se u odredenoj mjeri nalazim pred problemom jer Nusret u mnogim prilikama govori uopštenim izrazima i koristi rijeci, dodatke i opise za koje vjerujem da ne veže vjerske propise za njih, iako njihov spomen sugerira pogrešno shvatanje. U mnogim stvarima je dosta uopšten. Pogotovo u pitanju malog kufra u sudenju necim drugim mimo Allahovog zakona na što nadovezuje propis onoga koji traži od taguta suda (hukma) da riješi spor sudenjem laickim zakonom, tj. šejtanskim zakonom, što je jedan od predmeta našeg razilaženja.

Ja cu, inšaAllah, uvijek tumaciti njegove rijeci sa onim što vidim da je kod mene jace, ukazujuci na mogucnost da je njima htio kod mene prevagnuto znacenje, ali je to u datim situacijama vrlo daleko, zbog svih indicija koje se vežu za njegovo stanje i izreke koje znacenju njegovog govora daju stepen kategoricnosti."

[ Želimo obavijestiti bracu i sestre da je, hvala Allahu, iz štampe izašao prvi dio knjige "Odbrana osnove dina i šejhul-islama od tvrdnji nosioca neznanja - Tehakum i mjesto tekfira mušrika u vjeri". Autor knjige je naš brat Ebu Muhammed, hafizehullah.

Knjiga ima 764 stranice i tvrdog je poveza. Radi se o prvom dijelu knjige, a nadamo se, uz Allahovu pomoc,

More info:

Published by: Ahl Sunnah Wel Jemah TV on Dec 16, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

01/16/2013

pdf

text

original

 

Odbrana osnove dina i šejhul-islama od tvrdnji nosioca neznanja

TEHAKUM  I   MJESTO TEKFIRA MUŠRIKA U VJERI 
 

  Izdavač  Džemat El‐Tewhid – Holandija  www.el‐tewhid.com    Kompjuterska obrada  Ebu Amatullah    Naslovna strana  Ebu Amatullah 
   

  2 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

X
   

 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL-ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA

 

TEHAKUM I MJESTO TEKFIRA MUŠRIKA U VJERI

 

1. DIO 
  Autor  Ebu Muhammed    Beč, Austrija  4. ša'ban 1431 / 16. juli 2010   

   

EBU MUHAMMED

     

   4 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Sadržaj 
  Uvod .............................................................................................................................................. 9  1. Odbrana šejhul islama od manipulacije ljudi bez znanja i osnove islama ................................... 21  1.1 Riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje iz „Minhadžus‐sunneh“ ......................................................... 21  1.2 Opisi u govoru šejhul‐islama za koje se veže negacija osnove islama a nakon uspostave  argumenta tekfir kufrom kazne  ..................................................................................................... 25  . 1.3 Prvi opis: nepostojanje uvjerenja da je obavezno suditi samo onim što je Allah objavio ........ 25  1.4 Drugi opis: nepostojanje uvjerenja u zabranjenost pridržavanja tagutskog zakona nutrinski i  vanjštinski, hukmom, tehakumom, pokornošću i slijeđenjem ....................................................... 32  1.5 Treći opis: ohalaljivanje suđenja onim što Allah nije objavio i tehakuma istom ...................... 41  1.6 Četvrti opis: suđenje tagutskim zakonom i smatranje toga onim čime je potrebno suditi mimo  Kur'ana i Sunneta ........................................................................................................................... 42  1.7 Peti opis: nepridržavanje samo Allahovog zakona, hukmom i tehakumom, nutrinski i  vanjštinski  ...................................................................................................................................... 42  . 1.8 Naslovi kroz koje ćemo detaljno pobiti šubhe poturene šejhul‐islamu .................................... 45  2. Govor Ibn Tejmijje i ostalih učenjaka sam po sebi nije šerijatski dokaz ..................................... 49  3. Značenje definicije (hadd) islama i aslud‐dina u tekstovima Objave i kod šejhul‐islama Ibn  Tejmijje ........................................................................................................................................ 53  3.1 Ostala značenja aslud‐dina u govoru učenih ............................................................................ 54  3.2 Vjerski dokazi iz medinskog perioda  ...................................................................................... 103  . 3.3 Dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika .................................................................................... 111  3.4 Metode ukazivanja pojmova na značenja .............................................................................. 130  3.4.1 Šehadet tevhida i metode ukazivanja na značenje ......................................................... 137  3.4.2 Šehadet tevhida putem sve tri metode ukazivanja ukazuje na sav aslu dinil islam ........ 137  3.5. Uopštene skretnice u pogledu praktičnog tevhida ................................................................ 138  3.5.1 Pojam 'ibadet se u terminologiji učenjaka koristi u dva značenja .................................. 140  3.5.2 Međusobna uzročna povezanost između vanjštine i srca .............................................. 140  3.5.3 O jedinkama velikog širka putem kojih se obožava tagut ............................................... 142  3.6 Moguće je da neke osobe koriste pojam „veliki širk“ i „'ibadet“ u značenjima kalupa i oblika  velikog širka i 'ibadeta drugom mimo Allaha, a ne u njihovom suštinskom značenju u vjeri ....... 144  3.6.1 Terminologija Dr. El‐Qarnija u knjizi „Davabitut‐Tekfir“ ................................................. 150  O „tekfiru onoga koji ne tekfiri“ .............................................................................................. 168  Značenje „sveobuhvatnog tekfira“ u riječima učenjaka da've  ................................................ 168  . Posljedice pogrešnog shvatanja pojma „sveobuhvatni tekfir“ ................................................ 170  3.7 Odricanje od suštinskog velikog širka ..................................................................................... 172 

  

EBU MUHAMMED

3.8 Odricanje od svake jedinke taguta i kufr u nju ukazuje na odricanje od svake jedinke  suštinskog velikog širka i kufr u njega .......................................................................................... 172  3.9 Ibn 'Usejmin i opravdanje neznanjem u velikom širku ........................................................... 174  3.10 Značenje pojmova kategorija ili rod, vrsta i jedinka i pobijanje protivničkih šubhi .............. 179  3.10.1 Ne smije se praviti razlika između vrsta i jedinki istog roda ......................................... 179  3.10.2 Čak se i novotari slažu da se ne smije praviti razlika između jedinki i vrsta bilo kojeg  roda koje imaju istu suštinu .................................................................................................... 181  3.10.3 Primjena pravila o vrsti i jedinkama istog roda na osnovu dini islama ......................... 183  3.10.4 Primjena temelja iz govora Ishaqa sina ’Abdurrahmana .............................................. 193  3.10.5 Vjerski dokazi ukazuju na odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika  tekstualnom i semantičkom sveobuhvatnošću ....................................................................... 198  3.10.6 Oni koji kažu da u aslud‐din ulazi samo odricanje od kategorije ili roda nam moraju  objasniti značenje kolektivne slike „kategorije“ velikog širka i taguta! ................................... 200  3.10.7 Sveobuhvatno kolektivno značenje „kategorije“ velikog širka, taguta i mušrika ......... 202  4. Definicija aslu dinil islama kod učenjaka islama ...................................................................... 211  4.1 Riječi imama Ibnul‐Qajjima .................................................................................................... 232  4.2 Riječi imama Et‐Taberija ......................................................................................................... 235  4.3 Riječi imama Ibn Kethira  ........................................................................................................ 239  . 4.4 Riječi šejha Sulejmana sina Sehmana ..................................................................................... 242  4.5 Riječi šejha Muhammeda sina ’Abdulvehhaba ....................................................................... 245  4.6 Riječi šejha Sulejmana sina 'Abdullaha ................................................................................... 246  4.7 Riječi šejha 'Abdurrahmana sina Hasana ................................................................................ 246  4.8 Riječi sinova šejha Muhammeda, 'Abdullaha i Husejna ......................................................... 249  4.9 Tekfir zbog velikog širka i negacije (ta'tila) Allahovih Imena i Svojstava je najvažnija stvar u  kufru u taguta ............................................................................................................................... 251  4.10 Komentar o raznolikosti definicija učenjaka o aslu dinil islamu ........................................... 260  5. Tehakum ulazi u aslud‐din zato što je od tevhidul‐hakimijjeh a tevhid biva srcem, riječima i  djelima ....................................................................................................................................... 267  5.1 Tevhidul‐hakimijje bez sumnje ulazi u aslud‐din pa hukm i tehakum takođe ........................ 269  5.2 Šubhe Nusreta i Bilibanija na kojim su izgradili tvrdnju da „tehakum nije od aslud‐dina  ...... 270  . 5.3 Tehakum samo Allahovom zakonu je dio suštine aslud‐dina ................................................. 273  5.4 Citati suvremenika o ulasku tehakuma u aslud‐din ................................................................ 277  5.4.1 Riječi dr. El‐Qarnija iz „Davabitut‐tekfir“ ........................................................................ 277  5.4.2 'Abdulmedžid Eš‐Šazili i aslud‐din  .................................................................................. 305  . 6. Širk propisivanja zakona (širkut‐tešri'i) ................................................................................... 320  6.1 Predmet promjene Allahovog zakona mogu biti sve vrste dinskih propisa ............................ 325  6.2 Druga vrsta onih koji upadaju u opis promjene vjere  ............................................................ 331  . 6.3 Citati učenjaka o tagutijjetu neovisnog propisivanja zakona mimo ili uz Allaha .................... 335 

 

 

   6 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

7. Širk pokornosti i slijeđenja  ..................................................................................................... 353  . 7.1 Vrste ljudi u pogledu velikog širka pokornosti i slijeđenja...................................................... 353  7.2 Ajet iz sure Et‐Tevba i drugi ajeti o velikom širku pokornosti svojim značenjem takođe  obuhvataju i mali širk pokornosti ................................................................................................. 363  8. Širk uzimanja taguta za zakon i sudiju ili širk suđenja nečim drugim mimo onoga što je Allah  objavio ....................................................................................................................................... 371  8.1 ’Ibadet u islamu znači tevhid u ’ibadetu pa se i slijeđenjem i pokornošću, hukmom i  tehakumom, s obzirom da ulaze u značenje ’ibadeta, takođe želi tevhid .................................... 379  8.2 Dokazi za veliki širk suđenja tagutskim zakonom ................................................................... 380  8.3 Definicija hukma i tehakuma .................................................................................................. 388  8.4 Definicija velikog širka hukma i tehakuma tagutu .................................................................. 389  8.5 Neki dokazi da je suđenje tagutskim zakonom i tehakum njemu veliki širk i da ima suštinu i  propis velikog širka u obredima ................................................................................................... 391  8.6 Ajeti iz sure El‐Ma’ideh o nesuđenju onim što je Allah objavio.............................................. 398  8.7 Povod objave ajeta ................................................................................................................. 401  8.8 Išaret na stavove učenjaka usula u vezi uzimanja propisa iz sveobuhvatnosti teksta ............ 406  . 8.9 Primjer ubitačnog neznanja nekih „poštovanih učenjaka“  .................................................... 406  8.10 Stepeni hukma ..................................................................................................................... 419  8.11 Značenje pojma hukm u jeziku ............................................................................................. 422  8.12 Spona jezičkog i vjerskog značenja pojma „hukm“  .............................................................. 423  . 8.13 Stepeni hukma i obaveze i karakteristike kadije i muftije .................................................... 423  8.14 Vrste sudija sa aspekta opravdanja neznanjem ................................................................... 433  8.15 Primjer za promjenu suštine nekog vjerskog pojma ............................................................ 470  8.16 Primjer promjene nekog od „postavljenih“ šerijatskih propisa ............................................ 471  8.17 Primjer za promjenu obvezujućih šerijatskih propisa ........................................................... 471  9. Mali kufr ili kufr dune kufr u suđenju ...................................................................................... 481  9.1 Granica suštine malog kufra ili kufr dune kufr ....................................................................... 481  9.2 Suština malog kufra u suđenju ............................................................................................... 485  9.3 Uvjeti koji se moraju ispuniti da počinioc malog kufra ne bude kafir velikim kufrom ............ 503  9.4 Citati suvremenika o malom kufru ......................................................................................... 505  10. Veliki širk tehakuma nečem drugom mimo onoga što je Allah objavio .................................. 522  10.1 Podjela ljudi u velikom širku tehakuma sa aspekta opravdanja neznanjem ili te’vilom ....... 525  10.2 Odgovor na neke šubhe u vezi tehakuma ............................................................................ 530  10.3 Odgovor na „šubhu iz arapskih foruma“ .............................................................................. 554  10.4 Mali širk ili kufr u tehakumu ................................................................................................. 558  10.5 O pojedincima koje smo protekfirili zbog tehakuma tagutu ................................................ 568  10.6 Spomen indicija koje ukazuju da su pojedinci koje smo protekfirili zbog dozvoljavanja  tehakuma tagutu to zaista uradili ................................................................................................ 569 

  

EBU MUHAMMED

10.7 Da li je moguće da takođe postoje osobe koje pojam „tehakum tagutu“ koriste u značenjima  koja ne ulaze u suštinski veliki širk tehakuma? ............................................................................ 573  10.8 Osvrt na problematičan dio u govoru Dr. Qarnija ................................................................ 580  10.9 Mes'ela: da li je tehakum nekim drugim jedinkama taguta koji sude šerijatom sprovodeći  ono što za sobom povlači Allahov rububijjet tehakum tagutu koji izvodi iz vjere? ...................... 618  10.10 Komentar u vezi „novog stava“ 'Abdullaha El‐Gunejmana ................................................. 619    11. Detaljno pobijanje Nusretovih i Bilibanijevih šubhi na kojim su izgradili vjerovanje da tehakum  ne ulazi u aslud‐din .................................................................................................................... 624  11.1 Odgovor na prvu šubhu ........................................................................................................ 625  11.2 Prvi primjer ........................................................................................................................... 628  11.3 Drugi primjer ........................................................................................................................ 630  11.4 Treći primjer ......................................................................................................................... 631  11.5 Metoda spuštanja tekstova objavljenih povodom nevjernika nad muslimanima koji upadnu u  „parče“ njihovog značenja ........................................................................................................... 635  11.6 Odgovor na drugi „dokaz“ .................................................................................................... 640  11.7 Odgovor na treći „dokaz“ ..................................................................................................... 641  11.8 Odgovor na četvrti „dokaz“ .................................................................................................. 645  11.9 Razlike između sedžde ’ibadeta i pozdrava .......................................................................... 654  11.10 Odgovor na peti „dokaz“ .................................................................................................... 655  11.11 Odgovor na šesti „dokaz“ ................................................................................................... 664  11.12 Širk u ’aqidetsko‐teoretskom tevhidu ................................................................................ 666  11.13 Širk u ’ibadetu .................................................................................................................... 667  12. Menhedž Ibn Tejmijje u razdvajanju imena i propisa prije i poslije uspostave argumenta ..... 682  12.1 Murdžije, džehmije i definicija aslu dinil islama ................................................................... 683  12.2 Citati Ibnul‐Qajjima i učenjaka Nedžda o mes’eli ................................................................. 709  13. Pojašnjenje da negacija tekfira onih koji ne sude osim plemenskim zakonima za sobom ne  povlači postojanje islama osim kod neznalica ............................................................................. 734  13.1 Značenje pojmova el‐mentuq i el‐mefhum .......................................................................... 734  13.2 Tumačenje riječi Ibn Tejmijje ............................................................................................... 736  13.3 Odgovor na argumentaciju protivnika  ................................................................................. 737  . 13.4 Prepreke koje sprečavaju uzimanje oprečnog značenja u obzir ........................................... 740  14. Pojašnjenje značenja riječi šejhul‐islama „jer mnogi ljudi su ušli u islam...“........................... 746  14.1 Oni o kojima je Ibn Tejmijje govorio su sprovodili vlast taguta a nisu greškom pripisivali  šerijatu ono što nije od njega želeći sprovođenje Allahove vlasti ................................................ 753  14.2 Pojmom „ohalale“ se misli na praktično ohalaljivanje ......................................................... 758  14.3 Važno tumačenje fetve šejha ’Abdullatifa o kufru mutehakima plemenskim običajima ..... 761 

 

    8 
 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 

 

EBU MUHAMMED

Uvod

b
U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog            va hvala pripada samo Allahu i neka je salavāt i selām na Njegovog roba                  i  poslanika,  pečata  vjerovjesnika,  Muhammeda  sina  'Abdullaha,  njegovu  porodicu, ashabe i sve koji ga slijede do Sudnjeg Dana. A zatim: 

  U  studiji  koja  je  pred  vama,  sa  Allahovom  dozvolom  i  pomoći,  pokušaću  objasniti  i  odgovoriti,  na  nekoliko  aktuelnih  i  opasnih  problematika  i  šubuhata  vezanih za najvažniju stvar u vjerovjesničkom monoteizmu ‐ tevhidu.     Počeću sa obaranjem pogrešnog shvatanja kojeg mnogi ljudi danas pripisuju  riječima šejhul‐islama Ibn Tejmijje, rahimehullah, u knjizi „Minhadžus‐sunneh“, a  koje  se  tiče  pitanja  Allahovog  tevhida  u  „hākimijjetu“,  tj.  Njegove  Jednoće  u  pitanju  propisivanja  zakona  (tešri'i),  suđenju  njima  (hukm)  i  traženju  presude  u  svim sporovima i traženju odgovora na svako neznanje o vjerskim pitanjima samo  u Allahovoj objavi, Kur'anu koji je Njegova riječ i Sunnetu Njegovog Poslanika, ..   Tokom samog rada i onda kada je to potrebno i svrsishodno, osvrnut ću se  na  stavove  Nusreta  Imamovića,  da  mu  Allah  popravi  stanje,  gdje  ću  najčešće  tretirati ona pitanja u kojima vjerujem da je pogriješio.     Između Nusreta i mene i onih koji vjeruju u ono u šta ja vjerujem nema puno  razilaženja.  Slažemo  se  u  većini  temelja,  a  u  onim  stvarima  u  kojima  nam  se  Nusret suprotstavlja, on to radi zbog nepotpunog shvatanja određenih pitanja, a  možda ponekad iz razloga što nam pripisuje određena ubjeđenja od kojih sam ja  čist, neka je hvala Allahu.     Mada  vjerujem  da  Nusret  nema  opravdanja  u  pripisivanju  meni  bilo  koje  stvari koja nije od mog menhedža zbog toga što su moje riječi i predavanja javna i  dostupna svakom ko ih želi čuti i znati, i nije nikome teško da ih, prije nego što me  neosnovano optuži, nađe te posluša da bi znao šta govorim, u šta vjerujem i u šta  pozivam. Dakle, sa te strane on nema opravdanja i to ako se desi nije od osobina  pravednih. A sve ostale mogućnosti su između njega i Allaha.  

  10 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ja  sam,  prije  nego  što  sam  se  upustio  u  pisanje  ovih  redova,  poslušao  dva  predavanja  Nusreta  Imamovića.  Jedno  pod  naslovom  „Suđenje  nečim  drugim  mimo Allahovog zakona“ i jedno pod naslovom „Propisivanje zakona“ kao što sam  pročitao jedno prepisano predavanje od njega. Sve to naravno sa ciljem da dobro  shvatim njegov menhedž  i ubjeđenje u određenim pitanjima i da ne upadnem u  laganje na njega jer laž ne priliči časnom čovjeku a kamoli muslimanu. Taj dio mi  je možda uzeo najviše snage i vremena, jer je bilo potrebno da precizno shvatim  njegove temelje i dijagnoziram greške kako bih precizno, bez laganja i potvaranja  mogao da odgovorim na njih i skrenem mu pažnju na ono što je u njima potrebno  precizirati i ispraviti.    Iskreno rečeno još uvijek se u određenoj mjeri nalazim pred problemom jer  Nusret  u  mnogim  prilikama  govori  uopštenim  izrazima  i  koristi  riječi,  dodatke  i  opise  za  koje  vjerujem  da  ne  veže  vjerske  propise  za  njih,  iako  njihov  spomen  sugerira  pogrešno  shvatanje.  U  mnogim  stvarima  je  dosta  uopšten.  Pogotovo  u  pitanju  malog  kufra  u  suđenju  nečim  drugim  mimo  Allahovog  zakona  na  što  nadovezuje  propis  onoga  koji  traži  od  taguta  suda  (hukma)  da  riješi  spor  suđenjem  laičkim  zakonom,  tj.  šejtanskim  zakonom,  što  je  jedan  od  predmeta  našeg razilaženja.    Ja  ću,  inšaAllah,  uvijek  tumačiti  njegove  riječi  sa  onim  što  vidim  da  je  kod  mene  jače,  ukazujući  na  mogućnost  da  je  njima  htio  kod  mene  prevagnuto  značenje, ali je to u datim situacijama vrlo daleko, zbog svih indicija koje se vežu  za  njegovo  stanje  i  izreke  koje  značenju  njegovog  govora  daju  stepen  kategoričnosti.   Ono u čemu se manifestuje naše razilaženje jesu slijedeća pitanja:  1)  Mi  kažemo  da  je  tevhid  Allaha  u  propisivanju  zakona,  suđenju  njima  i  pred  njima  sastavni  dio  aslud‐dina,  bez  kojeg  nema  islama,  i  nasuprot  tome  da  je  ostavljanje  širka  propisivanja  zakona  mimo  Allaha,  širka  suđenja  (hukma)  šejtanskim  zakonom,  i  širka  tehakuma,  tj.  traženja  rješenja  sporova  uzimanjem  šejtanskog zakona za sudiju takođe uvjet za ispravnost aslud‐dina, bez kojeg nema  islama.     Kao  što  vjerujemo  da  u  suđenju  (hukm)  drugim  propisom  mimo  Allahovog  propisa i tehakumu istom, musliman može upasti u veliki kufr a da ne bude kafir,1  i da može upasti u mali kufr ili kufr dune kufr, koji sam po sebi ne izvodi iz vjere.                                                              
 Ovo se tiče muslimana koji iz neznanja pripiše šerijatu zakon koji nije od njega, nemajući namjeru da sebe učini  sudijom mimo ili uz Allaha niti je uzeo za sudiju taguta, i muslimana koji od prvog traži da u sporu presudi sudeći  tim zakonom. U ovoj knjizi se nalazi detaljan opis ovih mes’ela! 
1

 

EBU MUHAMMED

11 

Sve  to  sam  jasno  i  glasno,  samo  Allahovom  dobrotom,  podrškom  i  dozvolom,  objasnio u lancu dersova o tehakumu kojih ima trideset devet. Allah zna šta je u  njima rečeno a nakon Njega svaki pravedan čovjek i onaj koji ima znanja o Božjoj  vjeri.    Nusret,  Allah  mu  popravio  stanje,  koliko  sam  ga  ja  shvatio,  (uopšteno)  vjeruje da suđenje šejtanskim zakonom samo po sebi izvodi iz vjere i ruši tevhidul‐ uluhijjeh (Allahovu jednoću u božanstvu) i tevhidur‐rububijeh (Allahovu jednoću u  gospodarstvu), kao i propisivanje zakona mimo Allaha. Kao što vjeruje da postoji  nešto što se zove mali kufr u pitanjima suđenja i tehakuma, ali je u tome uopšten i  neprecizan, a svoj govor puni dodacima koji nisu potrebni i vode u zabludu, jer u  govoru učenjaka kojeg posjeduje i u kojeg ima uvid on nije mogao naći precizno  objašnjenje ovoga pitanja, iz čega je rezultirala greška u drugim mes'elama.    Pored  toga  Nusret  Imamović  i  Idriz  Bilibani  kažu  da  tehakum  nije  od  aslud‐ din!!! Šta god time mislili! Njihova argumentacija u pogledu ove tvrdnje je daleko  od naučne preciznosti i ozbiljnosti, što ćemo lahko dokazati, inšaAllah.     Iz ovoga je rezultiralo da Nusret i oni koji su sa njim misle da mi u pitanjima  hukma (suđenja) i tehakuma (traženja rješenja spora suđenjem) tekfirimo onoga  koji vjerski ne zaslužuje tekfir a mi vjerujemo da on i oni koji zagovaraju njegovo  mišljenje ne tekfire onoga koji radi tehakum pred tagutem, tj. traži rješenje spora  od  taguta  suda  putem  uzimanja  laičkog  šejtanskog  zakona  za  sudiju,  a  nije  prisiljen,  kao  i  onih  koji  su  to  dozvolili  bez  postojanja  šubhe  prisile  u  njihovoj  argumentaciji, i time ruše svoj islam jer nisu ostvarili odricanje od mušrika.     Poput  onih  koji  za  dozvoljenost  traženja  rješenja  sporova  uzimanjem  šejtanskog  suda  za  sudiju  uvjetuju  postojanje  darure,  tj.  stanja  nužde,  koja  je  ispod  stanja  prisile,  ili  postojanje  nekih  drugih  uvjeta  poput  nepostojanja  šerijatskih sudnica i slične budalaštine.     Nusret  takođe  svodi,  na  uopšten  i  njemu  svojstven  način,  pitanje  velikog  širka tehakuma na veliki širk pokornosti (širkut‐ta'ah) te zbog toga kaže da je naše  shvatanje  površno  i  da  ne  znamo  šta  je  veliki  širk  tehakuma  i  to  često  dokazuje  usporedbom  „nekog  tehakuma“,  od  kojeg  sam  ja  možda  nevin  sa  sedždom  pozdrava, i spominje slučaj Mu'aza ibn Džebela, /, koji je učinio sedždu pozdrava  Poslaniku,  ., i nije mu njom 'ibadetio. Kao da u traženju od taguta da spor riješi  suđenjem šejtanskim zakonom postoji mogućnost samo „pozdravljanja“ taguta!   Vidjećeš da u malom širku hukma i tehakuma musliman ne sudi šejtanskim  zakonom,  već  sudi  Allahovim  zakonom  ostavljajući  jedan  dio  vjerske  obaveze  na  način koji ga ne izvodi iz vjere i u svojstvu obaviještivača o Allahovom zakonu za 

  12 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

stanje  koje  je  „konstatovao“  ili  ne  s  karakterom  obaviještivača  o  zakonu  već  u  svojstvu počinioca klasične nepravde koja ne izvodi iz vjere. Da Allah sačuva!    Mi vjerujemo da se svaka osoba koja ne negira islam osobama koje upadnu u  riječi ili djelo velikog širka hukma ili tehakuma nije odrekla od velikog širka hukma  i tehakuma onako kako joj je Allah naredio i nije učinila kufr u njega, s obzirom da  ne vjeruje da to djelo za koje kaže da je veliki kufr, ruši tevhid i islam ili kažu da je  mali kufr što je još gore, a počinilac malog kufra nije mušrik i kafir. Pa je kod njih  onaj  koji  obožava  šejtana  još  uvijek  muvehhid  ‐  musliman  koji  obožava  samo  Allaha!    Zbog  toga  kažemo  da  se  takve  osobe  nisu  odrekle  drugog  dina  mimo  Allahovog, a to je svaka jedinka suštinskog2 velikog širka, i nisu ostvarile naredbu  u riječima Allaha „lekum dinukum ve lije din“, tj. „vama vaša vjera a meni moja“  uz prvi ajet iste sure „Reci: „O vi nevjernici!“, što izričito i direktno ukazuje na to  da  je  svaki  onaj  koji  je  na  drugom  dinu  mimo  dini  islama,  tj.  'ibadetu  nekom  drugom  mimo  Allaha,  nemusliman,  svejedno  da  li  ga  zvali  kafirom  ili  mušrikom.  Ovdje  se  govori  o  mes'eli  sa  aspekta  njene  osnove,  a  ne  o  tekfiru  određenog  mušrika u vanjskoj realnosti i propisu onoga koji ga ne tekfiri, jer ta pitanja imaju  svoje uvjete i prepreke kao što je svima poznato.    Nijedna  osoba  neće  biti  musliman  sve  dok,  pored  ostalih  opisa  koji  sačinjavaju  aslud‐din,  ne  bude  vjerovala  da  je  islam  odricanje  od  svake  jedinke  obožavanja  nekog  drugog  mimo  Allaha  i  'ibadet  samo  Njemu,  i  da  je  onaj  koji  sprovede  islam  musliman,  a  onaj  koji  odbije  'ibadet  Allahu  ili  obožava  nekog  drugog mimo Njega ili uz Njega, nemusliman.     Moram  napomenuti  da  je  u  praksi  tekfir  (negacija  islama)  onoga  koji  ne  tekfiri mušrika, iako ne sumnjamo da je uvjerenje da mušrik nije musliman uvjet  za ispravnost osnove dini islama, teži i opasniji nego tekfir samog mušrika, jer tu  imamo mogućnost pogrešnog tumačenja stanja osobe koja je upala u opis velikog  širka, bilo da se radi o riječima ili djelima, zbog nejasnoće i zamršenosti stanja ili  činjenice da opis podnosi da bude mali širk i slično, što je opšte poznato kada je u  pitanju naš put (menhedž).    Ovo  je  pitanje  nepoznavanja  stanja  (džehlul‐hal)  ili  pogrešnog  tumačenja  (te'vilul‐hal)  stanja  mušrika,  a  sve  to  ulazi  u  ono  što  učenjaci  usulul‐fikha  tj.  islamske pravne metodologije nazivaju „tahqiqul‐menat“, tj. konstatacijom opisa                                                              
  Kažem  suštinski  da  bi  time  izašle  neke  slike  koje  mogu  biti  mali  širk  iako  u  vanjštini  nekad  mogu  imati  oblik  velikog  širka,  poput  sedžde  pozdrava  ili  boravljenja  (’ukufa)  na  grobovima  i  slično  od  oblika  kojim  se  mušrici  „privoljavaju“ melekima, vjerovjesnicima ili dobrim ljudima ili lošim ljudima da bi im dali opskrbu (rizq) ili pribavili  korist ili odagnali štetu ili zauzimali se za njih kod Uzvišenog Allaha. 
2

 

EBU MUHAMMED

13 

za  kojeg  je  Uzvišeni  vezao  propis,  pa  neko  konstatuje  veliki  širk  a  neko  mali  i  slično. Allahulmuste’an!  2)  U  mes'ele  koje  su  predmet  našeg  razilaženja,  a  u  pogledu  kojih  je  govor  Bilibanija  i  Nusreta  kristalno  jasan,  spada  i  mes'ela  tekfira  (negacije  islama)  mušrika, tj. onih koji mimo ili uz Allaha obožavaju druge. Znači, da li je uvjerenje  da  počinioc  jasnog  velikog  širka,  tj.  obožavaoc  nekog  drugog  mimo  Allaha  nije  musliman ‐ muvehhid onaj koji obožava samo Allaha, uvjet za ispravnost temelja  vjere, tj. aslud‐dina ili ne?     U  smislu  da,  ako  neko  u  bilom  kojem  vremenu  ili  na  bilo  kojem  mjestu,  ne  vjeruje  da  je  tagut  ili  mušrik  nemusliman,  zbog  toga  i  sam  nemusliman,  iako  ne  radi veliki širk i obožava samo Allaha, s obzirom da se ova mes'ela tiče aslud‐dina,  u  kojeg,  bez  sumnje,  ulazi  uvjerenje  da  je  islam  čistoća  od  velikog  širka,  tj.  pridruživanja drugih mimo Allaha Njemu u onome što je specifično samo za Njega,  srcem, riječima ili djelom.    Mi kažemo da je uvjerenje u ništavnost islama i tevhida taguta i mušrika bilo  kojom  jedinkom  suštinskog  velikog  širka,  ili  mustekbira  koji  se  ohole  pred  obožavanjem  Allaha,  kao  i  onih  koji  su  srušili  uopšteno  pridržavanje  i  slijeđenje  (el‐iltizāmul‐mudžmel)  samo  Allahovog  zakona,  uvjet  za  ispravnost  osnove  dini  islama i da se bez toga nikada ne može biti musliman.     Nusret i oni koji su sa njim kažu da čovjek može biti musliman iako ne vjeruje  da mušrici i mustekbiri nisu muslimani, tj. kažu da „tekfir mušrika“ nije od aslud‐ dina. Po pitanju taguta, za ispravnost aslud‐dina, uslovljavaju „tekfir kategorije ili  roda (džinsa) taguta“ a ne svake jedinke iako onaj koji ih ne tekfiri zna da su upali  u tagutijjet i veliki širk, ili što je još gore kažu da je obožavanje šejtana mali širk!!!    U tome nas Nusret Imamović kritikuje zbog određenih stvari koje se, kako on  smatra, tiču naše argumentacije, a od kojih smo mi čisti, a zatim radi isto ono zbog  čega  je  nas  kritikovao  ili  još  gore,  dokazujući  pitanje  svojim  shvatanjem  govora  učenjaka,  koji  je  za  njega  „mutešabih“.  A  u  pitanju  tekfira  mušrika,  on  i  sijač  nereda po zemlji, Bilibani, slijede Ebu Jusufa Midhata sina Hasana Alu Ferradža i  Ebu Muhammeda El‐Makdisija, a ne Halidija i Hudajra.     U  pitanju  uvjetovanja  tekfira  (negacije  islama)  kategorije  ili  roda  (džinsa)  taguta za ispravnost osnove dini islama (aslud‐din) slijedi Halidija a ne Makdisija,  koji  kaže  da  tekfir  taguta  nije  uvjet  ispravnosti  osnove  dina.  Ovo  je  takođe  uvjerenje  sijača  nereda  po  zemlji,  Idriza  Bilibanija.  Tokom  ove  knjige  vidjećeš  da  su  njih  dvojica  sebi  „sklepali“  vjeru  od  onoga  što  su  „razumjeli“  iz  govora  „učenjaka“, i da nisu u potpunosti na menhedžu ijednog od njih.  

  14 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Vrijedno  je  spomenuti  da  mi  vjerujemo  da  je  negacija  islama  mušricima  i  spomenutim  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina,  i  da  je  moguće  da  u  početku  i  u  određenim  situacijama  čovjek  bude  u  suštini  musliman  pod  uslovom  da  vjeruje  da taguti, mušrici i mustekbiri pred obožavanjem Allaha, nisu muslimani, iako on  lično  tekfir  (negaciju  islama)  mušrika  nije  uvrstio  u  aslud‐din,  odnosno  nije  ga  učinio uvjetom ispravnosti osnove dini islama u bilo kojem vremenu i mjestu.     Ovo  se  tiče  osoba  koje  su  tek  primile  islam,  ili  odrasle  daleko  od  islamskog  znanja  poput  onih  koji  žive  na  dalekim  planinama  i  pustinjama,  ili  su  živjele  s  nevjernicima  u  dijarima  kufra,  kojima  iz  određenih  razloga  nikad  nije  palo  na  pamet da onaj koji ne zna da taguti, mušrici i mustekbiri nisu muslimani u stvari  ne zna značenje islama, Božije vjere, koje se ogleda u odricanju od svake jedinke  lažnih božanstava i obožavanju samo Allaha.     Da  je  uspio  dokučiti  vezu  između  njihovog  netekfirenja  taguta,  mušrika  i  mustekbira  i  nepoznavanja  značenja  osnove  islama,  a  ne  posjeduju  svi  ljudi  istu  inteligenciju,  znao  bi  da  onaj  koji  ne  negira  islam  i  tevhid  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima ili ne zna islam i tevhid ili prkosi Allahu i laže na Njega. Dakle, nije  ispravno  konstatovao  stanje  (tahqiqul‐menāt)  onih  koji  ne  negiraju  islam  tagutima, mušricima i mustekbirima, zbog određenog razloga a može ih biti puno.     Nepoznati  su  mu  vjerski  tekstovi  u  kojima  Gospodar  svjetova  i  Njegov  Poslanik,  .,  pojašnjavaju  da  je  negacija  islama  i  tevhida  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima  od  aslud‐dina.  To  znači  da  je  odricanje  od  takvih  od  osnove  vjere  Uzvišenog Allaha. A muslimanom smo ga nazvali zato što je on lično negirao Božju  vjeru  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima,  i  time  ostvario  suštinu  kufra  u  obožavanje  nekog  drugog  mimo  Allaha  ili  oholjenje  (istikbār)  pred  obožavanjem  Allaha. Naravno, pod uslovom da ostvari ostale opise koji sačinjavaju aslud‐din, a  ovdje govorimo samo o tekfiru taguta, mušrika i mustekbira.   Uspostava  argumenta  u  ovim  pitanjima  je  lakša  i  do  nje  dolazi  brže  nego  u  ostalim pitanjima temelja (usul) vjere islama s obzirom da su dokazi ove mes'ele  očigledni i mnogobrojni u Allahovoj Objavi. Uvrštavanje negacije islama tagutima,  mušricima i mustekbirima u aslud‐din i greška u tome je veća i opasnija od greške  u  vjerovanju  da  je  Kur'an  stvoren,  bez  da  je  čovjek  to  vjerovanje  izgradio  na  temeljima  čistih  džehmija  koji  negiraju  sva  Allahova  Imena  i  Svojstva,  i  od  uvjerenja  da  vjernici  neće  vidjeti  Allaha  na  Sudnjem  Danu  i  greški  u  ostalim  temeljima ehlus‐sunneh vel‐džema'ah. Sve ove detalje ćemo naravno spomenuti u  sklopu ove studije na njima odgovarajućem mjestu. 

 

EBU MUHAMMED

15 

  Naravno,  kao  što  smo  se  razišli  u  samim  temeljima,  među  nama,  kao  neminovan  rezultat  sporenja  u  temeljima,  su  se  pojavile  mnoge  nesuglasice  u  pogledu tekfira mnogih pojedinaca. Iako se mora spomenuti da je najvažnije da se  složimo  oko  temelja  a  ako  se  raziđemo  u  pogledu  pojedinaca  a  imamo  iste  temelje, pa i to se da riješiti, jer tekfir pojedinca ima svoja, nama svima poznata,  pravila i ne povlači za sobom mržnju i neprijateljstvo ako se radi o greški koju je  moguće  opravdati,  a  tekfir  pojedinca  je  pitanje  idžtihada,  pod  uslovom  da  onaj  koji je pogriješio ima ispravne temelje u tevhidu.    Ističem da ja u ovoj studiji neću navoditi veliki broj ajeta Allahove Knjige, jer  skoro  čitava  Allahova  Knjiga,  nek'  je  slavljen  Allah,  govori  o  tevhidu  Allaha  i  tevhidu  slijeđenja  vjerovjesnika,  'alejhimusselam,  a  nakon  Muhammeda,  .,  obaveza  je  svih  ljudi  i  džinna  da  samo  njega  slijede,  te  zbog  toga  što  su  nama  svima ti ajeti poznati, već ću se koncentrisati na ajete u pogledu čijih tumačenja se  Nusret slaže sa mnom da bi ga obavezao na istinu po njegovom temelju. Isto važi  za  neznalicu  i  sijača  nereda  po  zemlji,  Idriza  Bilibanija,  koji  je  itekako  posebno  zaslužio srdžbu Gospodara Svjetova i vjernika, a Allah sve zna.    Takođe,  neću  navoditi  puno  citata  učenjaka,  jer  to  može  uraditi  bilo  koji  magarac koji zna arapski jezik, i takav prilaz vjerskim pitanjima je fenomen protiv  kojeg  se  mora  boriti  i  od  kojeg  se  bojim  za  islam  na  našim  prostorima.  Jer,  ako  ljudi nisu u stanju da shvate Allahov jasan govor i govor Njegovog Poslanika,  .,  kako će shvatiti govor učenjaka koji su obični ljudi, i koji je često pun dodataka i  opisa za koje oni nisu htjeli vezati šerijatske propise, kojima možda nije nikad palo  na  pamet  da  će  se  nakon  nekoliko  vjekova  pojaviti  neko  ko  će  ih  instrumentalizirati  u  cilju  postizanja  svojih  interesa  raspirenih  šejtanskim  vesvesama i ubadanjem.    Poznavati citate učenjaka nije islamsko znanje! Islamsko korisno znanje znači  biti u stanju shvatiti Allahov govor i govor Njegovog Poslanika, ., a onaj koji je to  u  stanju  uraditi  njemu  neće  biti  teško  da  shvati  govor  učenjaka  i  da  u  njemu  primjeti  ono  što  je  pogrešno,  ili  da  ustanovi  određene  opise  za  koje  učenjaci  ne  vežu šerijatski propis, iako su ih spomenuli.      Kada  bih  ja  ili  neko  od  naših  protivnika  naveli  sve  ajete  na  ovu  temu  i  sve  citate  učenjaka  koje  znamo,  mi  bi  pred  sobom  imali  knjigu  od  možda  nekoliko  hiljada stranica. Sve to nije potrebno, već je potrebno postaviti temelje na osnovu  kojih će svaki čovjek shvatiti Allahovu Knjigu a nakon nje i citate tih učenjaka, kako  bi se sačuvao od šubhi u vjeri. Da Allah sačuva!  

  16 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Molim Allaha da sačuva islam od glupaka koji su naučili malo arapskog jezika  a  zatim  se  bacili  na  pretrpavanje  svojih  pisarija  citatima  koje  tumače  svojim  bolesnim umovima i srcima, zasnovanim na neznanju! Ako se to desi, još više će  otvoriti vrata rušenja osnove dini islama. Međutim, biće kako Allah odredi da bi se  ljudi  i  džinni  podjelili  na  dvije  skupine;  grupa  koju  će  uputiti  i  grupa  koja  će  u  vatru.    Što se tiče metode obraćanja protivnicima, ovog puta nisam osjetio potrebu  za grubošću, jer mi je cilj da se sačuva islam i njegovi temelji i da se nikom ne da  povoda da ustraje na svojoj grešci, kao što me nije strah da će moja blagost biti  uzrokom nečije fitne, što često zna biti slučaj. Ovoga puta će obraz svih nas kao i  naši  osjećaji  i  rane  zbog  zuluma  koji  se  izdešavao  biti  žrtva  uzdizanja  Allahove  riječi. Ako se ponekad i desi koja žestoka riječ onda je to zbog toga što vjerujem  da je takva u tom kontekstu propisana.     Uopšteno  rečeno  smatram  da  sam  u  ovoj  knjizi  prema  Nusretu  i  Bilibaniju,  koji  su  u  posljednje  dvije  godine  nanijeli  neizmjernu  nepravdu  islamu  i  muslimanima  i  koristili  se  najodvratnijim  metodama,  mogao  biti  puno  žešći  i  grublji, jer Allah je ponizio njihovo shvatanje i put i poklonio muslimanima da ih u  Njegovo ime rastave u komadiće kako god da priđu njihovim lažima.     Čvrsto  vjerujem  da  nije  nemoguće  da  ćemo  se  ponovo  okupiti  oko  zajedničkih  temelja  i  da  će  Uzvišeni  Allah  ujediniti  naša  srca,  jer  je  tevhid  i  slijeđenje  Poslanika,  .,  čudesna  stvar  a  naš  Gospodar  je  kadar  da  sve  učini.  Ostaju  samo  privatne  rane  koje  će  Allah,  ako  bude  htio,  zaliječiti,  iako  sam  svjestan  da  postoje  loši  i  bezobrazni  ljudi  kojima  je  vrlo  teško  halaliti,  a  u  ovim  dvijema godinama i nešto malo više sam shvatio riječi Ibn Tejmijje u kojima kaže  da je sreća jednog roba u tome da svoj odnos prema svim stvorenjima izgradi na  osnovi ljubavi i mržnje u ime Allaha.    Ja sam ovdje izabrao da se više obraćam Nusretu nego Bilibaniju, jer vidim da  je Nusret bliže istini nego Bilibani, a i teže bi mi bilo da sam morao slušati govor  obojice  i  paziti  da  ih  ne  potvorim  i  slično.  Iako  njih  dvojica  imaju  otprilike  iste  temelje. A Allah najbolje zna.     S ciljem da im približim istinu, ja ću navoditi citate učenjaka koje oni poštuju i  priznaju, a neću  navoditi  riječi Ebu  Merjema iz Kuvajta, iako ja ne slijedim njega  niti  bilo  koga  drugog,  već  slijedim  Allahovu  Knjigu  i  Sunnet  Njegovog  Poslanika,  ..  Da rezimiram!  

 

EBU MUHAMMED

17 

1) Griješe u uopštenoj izreci da tehakum ne ulazi u aslud‐din.   2) Govor  o  malom  kufru  u  hukmu  i  tehakumu  i  poređenje  njega  sa  „nekim  tehakumom“ pred tagutom, tj. traženjem od taguta hukma da presudi sudeći  šejtanskim  zakonom,  je  previše  uopšten,  neprecizan,  bezobrazan  i  opasan  a  značenje  koje  se  iz  njega  nameće  je  nevjerstvo  u  Allaha.  Isti  slučaj  je  i  sa  poređenjem  suđenja  zakonom  taguta3  ili  traženja  od  taguta  da  suđenjem  njime  riješi  spor  i  parnicu  (tehakum)  sa  sedždom  pozdrava.  Na  što  su  nadovezali neodricanje od onih koji to dozvoljavaju i rade i uvjerenje da su još  uvijek  muslimani  iako  su  dozvolili  veliki  širk  tehakuma  šejtanu  bez  šubhe  prisile ili ga rade!   3) Griješe u tome što uvjerenje da tagut, mušrik i mustekbir nisu muslimani nisu  uveli u aslud‐din.  4) Štaviše, u jednom predavanju Nusret ne tekfiri mušrike koji su „možda“ upali  u  veliki  širk  u  „mes'ail  khafijjet“,  tj.  manje  poznatim  pitanjima.  To  je  bilo  uvjerenje  Bilibanija,  iako  su  do  mene  došli  „dokumenti“  koji  potvrđuju  da  je  Bilibani tokom ove dvije godine naučio da mušrik ne može biti musliman, iako  isti  on  još  uvijek  ne  negira  islam  mušriku  velikim  širkom  hukma  i  tehakuma.  Što se tiče Nusreta, još nisam saznao da se pokajao od vjerovanja da je onaj  koji upadne u veliki širk u „manje poznatim pitanjima“ musliman.  5) Kažu da tekfir nekih jedinki taguta, koji se pripisuju islamu, ne ulazi u aslud‐ din, iako osoba koja ih ne tekfiri zna da rade veliki širk ali ih pravda neznanjem  ili misli, što je još gore, da je to mali širk. Kažu, nakon što je Bilibani vjerovao  da  kufr  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din,  da  tekfir  džinsa  (kategorije/roda)  taguta  ulazi u aslud‐din. Budalaštinu ovog vjerovanja ćemo raskrinkati u odgovoru na  Halidijevu grešku, inšaAllah.   6) Ne  tekfire  mnoge  jedinke  za  koje  znaju  da  su  dozvolile  tehakum  tagutu  i  podržavanje taguta glasanjem za njega, iako iste te jedinke govore da je to što  su dozvolili veliki širk, ali ga dozvoljavaju na osnovu pravila odagnavanja neke  štete  manjom  od  nje.  Ovakve  nazivaju  svojom  „selefijskom  braćom“!  Pored  svega ne tekfire milione ljudi koji nisu učinili kufr u taguta!  7) Vrijeđaju  din  Allaha  i  nazivaju  ga  najružnijim  imenima,  smatrajući  ga  zabludom,  i  one  koji  u  njega  pozivaju  nazivaju  slijepcima,  zabludjelim,  haridžijama,  neo‐haridžijama,  ekstremistima,  novotarcima  i  drugim  ružnim  imenima.  8) I mnoge druge stvari...    Napominjem  da  sam  sve  ove  stvari  objasnio  u  različitim  predavanjima,  posebno u lancu predavanja o tehakumu, ali mnogi ljudi lažu na mene, potvaraju                                                              
3

 Misli se na zakon kojim sude taguti u vanjskoj realnosti. 

  18 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

me,  i  vrše  ogromnu  propagandu  protiv  mene  i  onoga  u  što  pozivam,  zabranjuju  narodu da slušaju moja predavanja, pa je bilo potrebno da se obratim na ovakav  način,  sa  željom  da  se  dođe  do  Allahovog  zadovoljstva,  ne  tražeći  ništa  za  sebe,  inšaAllah, mimo uspjeha, spasa i ugleda kod Uzvišenog Allaha, a njega će dobiti ko  god bude i ustraje na Pravom putu.    Allahu  moj!  Učini  sva  moja  djela  ispravnim!  Učini  ih  samo  za  Tvoje  Lice  kristalnim  i  nemoj  dati  da  u  njima  bude  bilo  šta  za  nekog  drugog  mimo  Tebe!  Allahu  moj!  Gospodaru  Džibrila,  Mikaila  i  Israfila,  Stvoritelju  Nebesa  i  Zemlje,  Poznavaoče skrivenog i vidljivog, Ti ćeš presuditi među Svojim robovima u svemu  u  čemu  se  razilaze!  Uputi  me  istini  u  svemu  u  čemu  se  dogodilo  razilaženje!  Ti  uistinu upućuješ koga hoćeš na pravi put! Amin!    Od  Ebu  Muhammeda  vođama  smutnje  i  glavešinama  zablude,  njihovim  pomagačima i sljedbenicima.

   

EBU MUHAMMED

19 

    20 

 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ODBRANA ŠEJHUL ISLAMA OD MANIPULACIJE LJUDI BEZ  ZNANJA I OSNOVE ISLAMA 
     

       

Riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje iz „Minhadžus‐sunneh“  Opisi u govoru šejhul‐islama za koje se veže negacija osnove islama a  nakon uspostave argumenta tekfir kufrom kazne  Prvi opis: nepostojanje uvjerenja da je obavezno suditi samo onim što je  Allah objavio  Drugi opis: mora vjerovati da je zabranjeno pridržavati se tagutskog  zakona nutrinski i vanjštinski, hukmom, tehakumom, pokornošću i  slijeđenjem  Treći opis: ohalaljivanje suđenja onim što Allah nije objavio i tehakuma  istom  Četvrti opis: suđenje tagutskim zakonom i smatranje toga onim čime je  potrebno suditi mimo Kur'ana i Sunneta  Peti opis: nepridržavanje samo Allahovog zakona, hukmom i  tehakumom, nutrinski i vanjštinski  Naslovi kroz koje ćemo detaljno pobiti šubhe poturene šejhul‐islamu 

 

EBU MUHAMMED

21 

1. Odbrana šejhul islama od manipulacije ljudi bez znanja i osnove islama
  Govor  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  kojeg  ćemo  navesti  i  odbraniti,  danas  mnogi ljudi koriste sa ciljem „dokazivanja“ da je onaj koji uzima šejtanski zakon za  sudiju,  tj.  njime  sudi  ili  traži  da  mu  se  njime  sudi  još  uvijek  musliman,  i  da  nije  dozvoljeno negirati mu islam i tevhid prije uspostave argumenta nad njime. Dakle,  oni  tvrde  da  su  taguti  hukma  i  oni  koji  traže  suđenje  njihovim  zakonom  muslimani, i da njihov islam i tevhid nije srušen opisom tagutijjeta i velikog širka u  kojeg su upali.  Ovisno od vrste grupacija o kojima govorimo u poglavlju odricanja od velikog  širka hukma i tehakuma i taguta i mušrika hukma i tehakuma, oni se međusobno  razlikuju u pogledu opisa koje uvjetuju za negaciju islama spomenutim jedinkama  taguta i mušrika. Neki dolaze do toga da samo suđenje šejtanskim zakonima nije  veliki  širk  ili  kufr  u  djelu,  već  za  tekfir  takve  osobe  uslovljavaju  ohalaljivanje  suđenja  šejtanskim  zakonom  i  slično,  što  je  posebno  poznato  kod  Albanija  i  njegovih sljedbenika poput Halebija i drugih prodanih duša, neznalica i saradnika  obaveštajnih službi.   Nusret  u  jednom  predavanju  pod  nazivom  „Propisivanje  Allahovog  zakona“  od otprilike dvadesete minute do dvadeset i četvrte, išareti na nas i obavezuje nas  da protekfirimo šejhul‐islama Ibn Tejmijje, jer po njegovom shvatanju to proizilazi  iz  našeg  menhedža,  jer  se  Ibn  Tejmijje,  navodno  po  našem,  nije  odrekao  od  mušrika  i  taguta  a  to  je  kod  nas  kufr,  i  mi  ga  moramo  tekfiriti.  Objasnićemo  da  nam to nije obaveza osim kod onoga koji ne shvata pitanje tekfira onoga koji ne  tekfiri mušrike i ne zna naš menhedž i Allahov din u tom pitanju. 

1.1 Riječi šejhul-islama Ibn Tejmijje iz „Minhadžussunneh“
U tom citatu je šejhul‐islam rekao: 

‫وﻻ رﻳﺐ أن ﻣﻦ ﱂ ﻳﻌﺘﻘﺪ وﺟﻮب اﳊﻜﻢ ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻋﻠﻰ رﺳﻮﻟﻪ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺤﻞ أن ﳛﻜﻢ ﺑﲔ‬ ‫اﻟﻨﺎس ﲟﺎ ﻳﺮاﻩ ﻫﻮ ﻋﺪﻻ ﻣﻦ ﻏﲑ اﺗﺒﺎع ﳌﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ ﻓﺈﻧﻪ ﻣﺎ ﻣﻦ أﻣﺔ إﻻ وﻫﻲ ﺗﺄﻣﺮ ﺑﺎﳊﻜﻢ ﺑﺎﻟﻌﺪل‬ ‫وﻗﺪ ﻳﻜﻮن اﻟﻌﺪل ﰲ دﻳﻨﻬﺎ ﻣﺎ رآﻩ أﻛﺎﺑﺮﻫﻢ ﺑﻞ ﻛﺜﲑ ﻣﻦ اﳌﻨﺘﺴﺒﲔ إﱃ اﻹﺳﻼم ﳛﻜﻤﻮن ﺑﻌﺎدا ﻢ اﻟﱵ ﱂ‬

  22 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ﻳﻨﺰﳍﺎ اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ وﺗﻌﺎﱃ ﻛﺴﻮاﻟﻒ اﻟﺒﺎدﻳﺔ ﻛﺄواﻣﺮ اﳌﻄﺎﻋﲔ ﻓﻴﻬﻢ وﻳﺮون أن ﻫﺬا ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻨﺒﻐﻲ اﳊﻜﻢ ﺑﻪ‬ ‫و‬ ‫دون اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وﻫﺬا ﻫﻮ اﻟﻜﻔﺮ ﻓﺈن ﻛﺜﲑا ﻣﻦ اﻟﻨﺎس أﺳﻠﻤﻮا وﻟﻜﻦ ﻣﻊ ﻫﺬا ﻻ ﳛﻜﻤﻮن إﻻ ﺑﺎﻟﻌﺎدات‬ ‫اﳉﺎرﻳﺔ ﳍﻢ اﻟﱵ ﻳﺄﻣﺮ ﺎ اﳌﻄﺎﻋﻮن ﻓﻬﺆﻻء إذا ﻋﺮﻓﻮا أﻧﻪ ﻻ ﳚﻮز اﳊﻜﻢ إﻻ ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻠﻢ ﻳﻠﺘﺰﻣﻮا ذﻟﻚ ﺑﻞ‬
...‫ﺟﻬﺎﻻ‬

‫اﺳﺘﺤﻠﻮا أن ﳛﻜﻤﻮا ﲞﻼف ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻬﻢ ﻛﻔﺎر وإﻻ ﻛﺎﻧﻮا‬

„Nema  sumnje  da  je  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obavezno  suditi  onim  što  je  Allah  objavio Njegovom Poslaniku kafir. Pa ko god dozvoli da sudi među ljudima onim  što  on  smatra  pravdom  mimo  slijeđenja  onoga  što  je  Allah  objavio  je  kafir,  jer  nema  nijednog  naroda  a  da  ne  naređuje  suđenje  pravdom.  Pravda  u  njegovom  dinu može biti ono što smatraju njihovi velikani.   Štaviše,  mnogo  onih  koji  se  pripisuju  islamu  sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio Allah, subhanehu ve te 'ala, poput „sevālifa“4 beduina i poput naređenja  onih  kojim  se  među  njima  pokorava  (el‐mutā'ūn)5  i  smatraju6  da  je  to  ono  čime  treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta  i  to  je  (pravi)7  kufr.  Jer  mnogi  ljudi  su  ušli  u  islam8  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima  koje  naređuju  „el‐ mutā'ūn“  (oni  kojima  se  pokorava).  Oni  kada  saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio  pa  se  ne  počnu  pridržavati9  (iltizām)  toga,  već  ohalale da sude suprotnim onom što je Allah objavio su kafiri,10 a u suprotnom će  biti džahili...“11    Naši  protivnici,  tumačeći  ovaj  citat  šejhul‐islama,  kažu  da  se  iz  njegovog  govora razumije da su spomenute osobe „koje ne sude osim aktuelnim običajima  koje  naređuju  taguti  pokornosti“  muslimani  uprkos  svim  opisima  kojim  ih  je  šejhul‐islam opisao. Ti opisi su kao što slijedi:   „...sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio  Allah,  subhanehu  ve  te  'ala,  poput  „sevālifa“12 beduina i poput naređenja onih kojim se među njima pokorava (el‐ mutā'in) i smatraju13 da je to ono čime treba suditi mimo Knjige i Sunneta...“                                                               
 Plemenski zakoni.   Na ar. ‫ المطاعين‬od riječi pokornost. Namjerno sam je ostavio u ovom obliku da ne bih izgubio riječ „pokornost“  jer se ovo tiče mes'ele velikog širka pokornosti kojeg u sebi sadrži propisivanje zakona mimo ili uz Allaha. Da sam  rekao  „glavešine“  izgubio  bih  značenje  pokornosti.  U  ovom  se  ogleda  važnost  poznavanja  arapskog  jezika  i  vjerske terminologije.  6  Drže, vide...  7  Stavio sam „pravi“ jer je šejh riječ „kufr“ spomenuo sa određenim članom, želeći da time ukaže na poseban vid  kufra.  8  Na ar. glagol eslemu u trećem licu množine.   9  Na ar. je riječ ‫ التزام‬koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.   10  Na ar. kuffar.  11  Minhadžus‐Sunneh 5/83 (Šamilah)  12  Plemenski zakoni. 
5 4

 

EBU MUHAMMED

23 

  Ovdje  šejhul‐islam  nije  spomenuo  samo  opis  suđenja  (hukma)  šejtanskim  zakonom koji se tiče djela, već je dodao da pored toga smatraju da je to ono čime  treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta,  i  to  ulazi  u  'aqidu,  tj.  uvjerenje.  O  ovome  je  rekao da je to „taj“ kufr. Dalje...   „...ne sude osim aktuelnim običajima koje naređuju „el‐mutā'ūn“...14“     Obrati pažnju kako se ovdje izrazio jer je rekao „...ne sudi osim...“ što znači  da nikako ne sude Allahovim zakonom i da pri sebi nemaju osnovu pridržavanja  Allahovog šerijata (aslul‐iltizām ili el‐iltizāmul‐mudžmel). Uprkos ovom opisu neki  ljudi  poput  Nusreta  i  Bilibanija  i  mnogih  prije  njih,  kažu  da  su  ovakve  osobe  muslimani i poturaju šejhul‐islamu da ih on smatra muslimanima, a dokaz za tu laž  i potvoru na islam i na učenjake islama su im riječi šejhul‐islama:   „Jer  mnogi  ljudi  su  ušli  u  islam15  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima koje naređuju „el‐muta'ūn“ (oni kojima se pokorava)... Kada saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio,  pa  se  ne  počnu  pridržavati16  (iltizām)  toga,  već  ohalale  da  sude  suprotnim  onom  što  je  Allah  objavio, su kafiri,17 a u suprotnom će biti džahili...“  „Dokazuju“18 islam spomenutih taguta suda sa riječima šejhu‐islama „su ušli u  islam (eslemu)“ i kažu da „činjenica da ih nije protekfirio“, s obzirom da je rekao  „...a  u  suprotnom  će  biti  džahili...“  isto  tako  ukazuje  na  to  da  ih  on  smatra  muslimanima neznalicama a ne kafirima.    Ovo nije ništa drugo do dokazivanje islama taguta hukma putem uzimanja u  obzir  oprečnog  značenja19  pojma  „nevjernici“,  kao  da  iz  govora  šejhul‐islama  i  učenjaka  tevhida  proizilazi  da  svaki  onaj  od  čijeg  se  tekfira  sustežu,  a  upao  je  u  jasan veliki širk, bude musliman!      Ovo pitanje je nama poznato a mi ćemo ga u ovoj knjizi, inšaAllah, ponovo  dokazati.  Dokazat  ćemo  da  se  ovdje  i  u  mnogim  drugim  citatima  u  kojima  se  negira tekfir određenih mušrika radi o tekfiru nakon uspostave argumenta iz čije                                                                                                                                                          
 Drže, vide...   Oni kojima se pokorava ili taguti pokornosti.  15  Na ar. glagol eslemu u trećem licu  množine.   16  Na ar. je riječ ‫ التزام‬koju sam preveo kao „pridržavanje“ i ona će se u ovoj knjizi često ponavljati.   17  Na ar. kuffar.  18  Govor šejhul‐islama nije šerijatski dokaz. Ko kaže da su riječi bilo kojeg učenjaka islama same po sebi vjerski  dokaz,  je  kafir  u  Uzvišenog  Allaha.  A  šejtan  najčešće  vara  ljude  time  što  im  zaledi  mozak  i  srce  i  uvede  ih  u  slijeđenje onoga što oni razumiju iz riječi učenjaka, a što je često pogrešno shvaćeno.   19  Na ar. mefhumul‐mukhalefeh, tj. ako nisu kafiri onda su muslimani! Iako to ne proizilazi neminovno iz negacije  tekfira.  
14 13

  24 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

negacije  ne  proizilazi  postojanje  islama  prije  uspostave  argumenta.  Kao  što  ću  objasniti značenje riječi šejhul‐islama „su ušli u islam“.    Ovi  ljudi  daju  prednost  oprečnom  značenju  riječi  „kafir“  nad  „mentuq“  izrekama, tj. onim jasnim i direktnim izrekama šejhul‐islama u kojima objašnjava  da tagut hukma i oni koji traže rješenje sporova putem uzimanja šejtanskog suda i  taguta  za  sudiju  nisu  muslimani,  poturajući  time  šejhul‐islamu  proturječnost  od  koje se stidi običan razuman musliman a kamoli učenjak.     Svaki  ozbiljan  učenik  zna  da  se  mefhumu,  tj.  oprečnom  značenju  ne  daje  prednost nad mentuqom, tj. značenju na koje riječi direktno ukazuju, makar se taj  mentuq  nalazio  na  nekom  drugom  mjestu,  a  kamoli  da  daju  prednost  govoru  učenjaka, iako on ne ukazuje na ono što oni žele, nad govorom Uzvišenog Allaha,  u  kojem  je  jasno  objašnjeno  da  su  oni  koji  sude  šejtanskim  zakonom  kafiri,  jer  njihov  postupak  kategorički  ukazuje  na  to  da  su  ili  sebe  ili  nekog  taguta  učinili  sudijom  mimo  ili  uz  Allaha,  kao  i  oni  koji  traže  da  im  se  njime  sudi  i  rješavaju  sporovi. Pa bujrum!    Nakon  toga  ljudi  poput  Nusreta  i  Bilibanija  dolaze  do  rezultata  da  nisu  svi  sudije tagutskim zakonima taguti niti je svaki onaj koji od njih traži da time sude  mušrik, a kamoli da onaj koji se njih nije odrekao bude nemusliman! Oni su kod  njih  ili  opravdani  neznanjem  prije  uspostave  argumenta,  uz  postojanje  islama,  a  neki, kao što sam spomenuo, idu tako daleko da ne tekfire osim onoga ko jezikom  ohalali  suđenje  šejtanskim  zakonom  poput  Albanija  i  njegovih  sljedbenika  širom  svijeta. Na tome je umro Bin Baz.      Nusret, Allah mu popravio stanje, na predavanju „Propisivanje zakona“, kroz  šalu i išareteći na nas, spominje riječi šejhul‐islama „su ušli u islam“, i kaže da bi  zbog  toga  mnogi  morali  da  protekfire  šejhul‐islama!20  Ali  odustaje  da  dalje  „dokazuje“ naše greške čiji „kratak“ spomen su učinili uzrokom male šale s ciljem  da se opuste učenici na njihovoj medresi!     Ovo su bez sumnje riječi onih koji ne znaju značenje osnove islama i koji ne  znaju  značenje  tevhida  u  vjeri  Uzvišenog  Allaha,  i  nisu  shvatili  o  čemu  govori  šejhul‐islam, mimo činjenice da ne poznaju menhedž šejhul‐islama, rahimehullah,  u ovoj mes'eli niti značenje pojmova koje je upotrijebio u ovom kontekstu kao i u  mnogim drugim, poput pojma „kafir“ i „ohalale“ i slično.     Zato  se  Nusret,  otprilike  na  minutaži  23:30,  osvrće  na  riječi  Ibn  Tejmijje  „...dozvole  ...ustraju“  i  slušaocima  postavlja  pitanje  o  značenju  ovih  dodataka  a                                                              
20

 Otprilike kod 23. minute predavanja. 

 

EBU MUHAMMED

25 

nakon  toga  ih  tumači  riječima  šejha  Muhammeda  sina  Ibrahima,  rahimehullah,  bivšeg  saudijskog  muftije,  u  kojima  govori  o  malom  kufru.  Mo'š  mislit'?!  To  je  jedan  od  dokaza  da  Nusret  ne  zna  razliku  između  obožavanja  šejtana  djelom  u  mes'eli  suđenja  tagutskim  zakonom  i  mes'ele  malog  kufra  u  kojoj  musliman  ostavlja  jedan  dio  vjerske  obaveze,  putem  jednog  od  dva  načina  koje  ću  ti  objasniti u ovoj knjizi, ne čineći time drugog mimo Allaha sudijom.    Upravo iz ovog razloga Nusret, koji je po meni pametniji od Bilibanija, a Allah  najbolje  zna  koji  od  njih  dvojice  je  pametniji,  te  zbog  svog  uvjerenja  da  je  širk  hukma  i  širk  tehakuma  identičan  širku  pokornosti  (širku‐ta'ah),  ne  tekfiri  osobe  koje  su  dozvolile  obožavanje  šejtana  putem  tehakuma  tagutu,  tj.  traženjem  od  taguta da riješi spor suđenjem laičkim ili drugim tagutskim zakonima.     Tako  ćeš  često  čuti  da  Bilibani  svoje  netekfirenje  taguta  pokreta  Hamas  obrazložava time što, prema njegovoj tvrdnji, oni ne propisuju zakone što je i kod  njega veliki širk, već sude laičkim zakonima „a to nije veliki širk već veliki kufr“, i  druge gluposti od kojih se vjernicima okreće želudac i zbog kojih su stotine molitvi  uputili  Uzvišenom  iz  mržnje  prema  neredu  i  njegovim  sijačima  na  zemlji.  Allah  nam je dovoljan i divan je On Zaštitnik! 

1.2 Opisi u govoru šejhul-islama za koje se veže negacija osnove islama a nakon uspostave argumenta tekfir kufrom kazne
  Prije  nego  što  otpočnem  sa  objašnjenjem  želim  da  se  podsjetimo  na  sve  menate tekfira, tj. opise za koje se u govoru šejhul‐islama, s obzirom da se radi o  rušenju  aslu  dinil‐islama,  vjerski  veže  negacija  islama  a  nakon  uspostave  argumenta tekfir kufrom koji za sobom povlači kaznu.   

1.3 Prvi opis: nepostojanje uvjerenja da je obavezno suditi samo onim što je Allah objavio
  Rekao  je  šejhul‐islam:  „Nema  sumnje  da  je  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obavezno suditi onim što je Allah objavio Njegovom Poslaniku kafir...“     Složili  su  se  muslimani  da  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obaveza  suditi  „samo“  Allahovim zakonom nije musliman. Ibn Tejmijje je spomenuo da je takav kafir. A iz 

  26 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

laži Nusreta i Bilibanija da „tehakum nije od aslud‐dina“ neminovno proizilazi da je  moguće  da  čovjek  bude  musliman  iako  ne  vjeruje  da  je  obaveza  suditi  samo  šerijatom! Kad' bi samo znali!     Ako  kažu  da  vjerovanje  u  obaveznost  toga  ulazi  u  aslud‐din  i  da  čovjek  bez  toga  ne  može  biti  musliman  pitamo  ih  je  li  to  Allah  kada  je  u  pitanju  tevhid  napravio  razliku  između  srca  i  vanjskih  riječi  i  djela?  Pa  da  se  mukeffirati  svedu  samo  na  sumnje,  uvjerenja  i  djela  srca?!  Neka  se  odluče!  Negirati  jedno  znači  negirati  drugo,  a  potvrditi  jedno  znači  potvrditi  drugo,  bez  razlike,  osim  kod  ekstremnih murdžija čiji mezheb ćemo objasniti u toku knjige, a Albani je u pitanju  kufra i tekfira gori od svih džehmija koji su se ikad pojavili u historiji muslimana.     Ovdje bih volio navesti riječi 'Abdullaha El‐Qarnija, autora knjige „Davabitut‐ tekfir“ koju Nusret posjeduje još od dana kada je bio u Beču pa očekujem da je on  prihvata,  iako  je  vrlo  moguće  da  mu  je  ova  knjiga  napravila  dosta  problema  u  životu.  A  Allah  najbolje  zna!  Ja  ću  iz  iste  kasnije  spomenuti  nekoliko  citata  koji  ukazuju  da  suđenje  samo  šerijatom  i  pred  njim  kao  i  ostavljanje  širka  suđenja  šejtanskim  zakonima  i  traženja  da  se  suđenjem  njima  rješavaju  sporovi  itekako  ulazi u aslud‐din.    To je 'aqida ehlus‐sunneta i džema'ata bez razilaženja među njima. To se kod  njih naravno tiče i srca i vanjštine jer oni vjeruju da su riječi i djela srca i vanjštine  ruknovi  koji  sačinjavaju  suštinu  imana  i  da  se  iman  povjećava  i  smanjuje,  te  da  čovjek može  postati nevjernikom  zbog  riječi koju izgovori ili djela koje uradi kao  što postaje nevjernikom zbog sumnji srca, nevjerničkih uvjerenja i djela. U svom  životu nisam čuo nijednu osobu, koja se pripisuje ehlus‐sunnetu, a da je rekla ono  što zagovoraju ovi lašci na Allaha i Njegov din.     U tom kontekstu se u knjizi El‐Qarnija spominje iltizām, tj. pridržavanje samo  šerijata Uzvišenog Allaha, nutrinom i vanjštinom (bātinen ve zāhiren), s time što je  na  početku  islama  dovoljno  da  to  bude  na  uopšten  način  dok  osoba  ne  sazna  islamske detaljne propise. Tahkim (uzimanje za sudiju) šejtanskog zakona i taguta  nutrinski  ili  vanjštinski  ruši  islam  u  svakom  mjestu  i  svakom  vremenu  jer  stoji  nasuprot  pridržavanja,  tj.  iltizāma  samo  zakona  Uzvišenog  Allaha  nutrinski  ili  vanjštinski. U rečenici Ibn Tejmijje se spominje „menāt“ uvjerenja.  Kaže El‐Qarni pod naslovom „Propis određene osobe“:  „Stanje  onoga  koji  se  pridržava  (iltezeme)  nečeg  drugog  mimo  šerijata  svejedno  bio propisivač (mušerri'i) ili sudija (hakim) ne izlazi iz troje.  Prvo: da ne zna da je pridržavanje šerijata i tehakum pred njim obavezno...“  

 

EBU MUHAMMED

27 

Zatim je spomenuo dvije vrste koje ću možda negdje kasnije spomenuti pa kaže:  „Pa  ko  ne  zna  da  mu  je  obaveza  da  slijedi  Poslanika,  .,  i  da  se  pridržava  njegovog šerijata uopšteno takav je kafir aslij.21 Jer je uvjet ostvarenja šehadeta  da  je  Muhammed  Allahov  Poslanik  da  zna  njegovo  značenje  koje  se  ogleda  u  vjerovanju  (tasdiq)  u  Poslanika,  .,  i  pridržavanju  (iltizām)  šerijata,  uopštenim  vjerovanjem  i  pridržavanjem  koji  za  sobom  povlače  detaljno  vjerovanje  i  pridržavanje. U ovoj stvari se niko ne pravda neznanjem, te'vilom ili prisilom.22  Otuda, kod pojedinca se neće ostvariti suštinski islam osim time, i na ahiretu neće  uspjeti ako ga ne ostvari...“  Zatim kaže:  „Što se tiče onoga koji nije neznalica u pogledu obaveznosti pridržavanja šerijata  za ostvarenje aslud‐dina, kao što se to očekuje od svakog koji priznaje (potvrđuje)  islam,  i  koji  odbije23  šerijat  namjernim  pridržavanjem24  nečeg  mimo  njega  on  je  kafir, i tu se ne gleda je li ohalalio ili ne, je li zanijekao ili ne.“25    U  ovom  citatu  kao  i  u  mnogim  drugim  ćete,  Bilibani  i  Nusrete,  inšaAllah,  vidjeti,  da  pridržavanje  samo  šerijata  nutrinom  i  vanjštinom,  tj.  hukm  njime  i  tehakum  pred  njim  i  ostavljanje  širka  u  tome  itekako  ulazi  u  aslud‐din  kod  svih  učenjaka ehlus‐sunneta. Riječi Qarnija u tom značenju su bile jasne.    Ovdje  se  sjetih  onog  pokvarenog  licemjernog  „hodže“  iz  Beča,  koji  je  bio  glavni  inicijator  hajke  protiv  islama  i  muslimana,  koji  uprkos  tome  što  ima  samo  završenu Prištinsku Medresu i ne zna arapski jezik i „odiše složenim neznanjem“ i  neizmjerivom  količinom  bezobrazluka  u  internetskim  sobama  na  Pal  Talk‐u  i  sličnim  prilikama  sebe  lažno  naziva  „profesorom“,  koji  je  želeći  da  dokaže  kako  tehakum ne ulazi u aslud‐din navodio primjer samog sebe, spomenuvši kako je on  u svojoj mladosti valjda znao da mu je Allah Bog ali nije znao da mu je dužnost da                                                              
 Kafir u osnovi koji nikad nije ušao u islam.     Spomenuo  je  prisilu  zato  što  govori  o  „znanju  srca“  a  čovjek  ne  može  biti  prisiljen  da  nešto  „ne  zna“  ili  na  srčano  nevjerstvo  sumnjama,  nevjerničkim  uvjerenjima  ili  djelima  srca.  U  prisili  je  dozvoljeno  izgovoriti  samo  vanjske riječi kufra a kod nekih učenjaka islama i vanjsko djelo kufra.   23  Svako ko uzme šejtanski zakon za sudiju je tim djelom postao kafir, a to djelo neminovno ukazuje na to da on  odbija šerijat. To može biti na dva načina:   Prvi:  Da  neko  zamjeni  šerijatski  zakon  tagutskim  i  učini  ga  stalnim  zakonom  koji  se  slijedi  i  to  je  ono  što  rade  današnji taguti.   Drugi: Da neko makar u jednom slučaju namjerno presudi suprotnim zakonom na način koji kategorički ukazuje  da je sebe ili drugog učinio sudijom mimo ili uz Allaha kao kada bi sudija rekao: „Sudim ti francuskim zakonom“ ili  kada bi neka osoba od taguta tražila da joj presudi suđenjem francuskim zakonom iako ga nije učinila dinom koji  se treba stalno slijediti. Opis „odbijanja“ se u govoru učenjaka, kao i u riječima El‐Qarnija na ovom mjestu, koristi  u kontekstu govora o stanju u kojem je nad nekim uspostavljen argument, što ne znači da onaj koji nije ostvario  osnovu pridržavanja samo šerijata kod El‐Qarnija prije uspostave argumenta nije kafir.  24  Pridržavanje, tj. iltizām može biti nutrinsko ili vanjštinsko.  25  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 171 
22 21

  28 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

se  pridržava  samo  šerijata  suđenjem  (hukma)  i  traženjem  suđenja  (tahkima  i  tehakuma), i s obzirom da da on to nije osjećao u „svojoj čistoj duši i fitri“ osjećaj  te njegove „čiste fitre“ je dokaz da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“.    Tako mi je prenijeto od strane braće iz Tutina. Allahulmuste’an! Ali dove se  dižu  prema  Allahu,  i  Allah  ne  zanemaruje  zločince  već  im  ostavlja  roka  do  određenog momenta. Teško li se onome koji nered po zemlji čini, mijenja Allahov  din i odvraća od Allahovog puta!    U nekoliko članaka, čiji je autor Bilibani i to devedeset devet posto, a koje su  distrubuirali  sljedbenici  ove  zabludjele  skupine,  „neko“  „objašnjava“  značenje  aslud‐dina i dokazuje da tehakum i negacija islama nemuslimanima nisu od aslud‐ dina i nakon što je „taj neko“ naveo nekoliko citata učenjaka u kojima konstatuju  da je tevhidul‐uluhijjeh aslud‐din, trijumfalno, poput najvećeg magarca i bez imalo  stida  uz  maksimum  smjelosti,  zaključuje,  da  s  obzirom  da  su  učenjaci  spomenuli  samo  tevhidul‐uluhijjeh,26  tehakum  i  negacija  islama  nemuslimanima  ne  ulazi  u  aslud‐din,  pa  se  u  članku  pod  nazivom  „Dokazi  za  one  koji  (ne)  klimaju  glavom“  između ostalog kaže:  „Ovi ljudi su u aslud‐din stavili stvari koje pripadaju usulud‐dinu27 na osnovu jasnih  dokaza bez ikakve sumnje kao što je po njihovim tvrdnjama odricanje od mušrika  i  tehakum  aslud‐din  što  nikako  ne  može  biti  prihvatljivo  a  za  šta  postoje  nebrojeni  dokazi.28  Spomenut  ćemo  definicije  Aslu‐dina  od  nekih  velikana  ovog  ummeta kako bi nam ove stvari bile što jasnije...“    Nakon što je glupak spomenuo neke citate učenjaka o aslud‐dinu u kojima se  spominje tevhidul‐uluhijje i slično kaže:  „Za one koji danas tvrde da odricanje od mušrika i tehakum spadaju u aslud‐din  tumačeći “Kako odvojiti i izbaciti iz šehadeta negaciju prije potvrde“, skrećemo im  pažnju  da  se  osvrnu  na  ovu  ulemu  i  da  pogledaju  kako  je  šejh  Su'ud  razumio  značenje  šehadeta  a  takođe  i  svi  ostali.  Ovakvih  definicija  ima  na  hiljade  od  poznate  uleme  i  priznate  uleme  ehlu  sunneta  i  kako  od  potonjih  tako  i  ostalih  generacija.  Pogledajte  braćo  kako  su  ovi  uvaženi  alimi  shvatili  šta  je  aslud‐din  i  na  osnovu  toga ga izdefinisali! Kako to da bar na jednom mjestu ne spomenuše tehakum ili                                                              
26 27

 Ahmak ne razumije da tevhidul‐hakimijje ulazi u sve vrste tevhida!   Temeljima vjere, a ne temelju vjere bez kojeg nema islama.  28   Pogledaj kako ahmak „laže“ da postoje nebrojeni jasni dokazi o tome da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“ i da  uvjerenje da taguti, mušrici i mustekbiri nisu muslimani muvehhidi takođe ne ulazi u aslud‐din! Allahulmuste’an! 

 

EBU MUHAMMED

29 

odricanje  od  mušrika  da  spadaju  u  aslud‐din  kad  se  radi  o  tako  važnim  meselama bez kojih nema imana.   Kako  to  da  to  decidno  ne  razjasniše  već  ostaviše  mene  i  tebe  da  sami  procjenjujemo  i  izvlačimo  zaključke  iz  njihovih  govora  kao  što  će  neki  reći  „Pogledaj!  Ovo  ovdje  je  šejh  mislio  ovako  ondje  onako“  kako  bi  pravdali  svoje  postupke i šubhe nekim svojim izmišljotinama pripisujući to ovoj uvaženoj ulemi.  Kako je moguće da tako opširno razjasniše mnogo manje važne stvari, a o aslud‐ dinu  u  koji  kako  ove  zabludjele  skupine  tvrde  spada  tehakum  i  odricanje  od  mušrika, ne rekoše ni riječi.  Zato  tražimo  od  njih  da  donesu  dokaz  od  uleme  gdje  jasno  i  precizno  definišu  aslud‐din  da  pored  vjerovanja  u  Allaha  kloneći  se  širka  spada  odricanje  od  mušrika i tehakum.“    Vidi kako ovaj magarac ne razumije da se tevhidul‐hakimijje veže za svaku od  vrsta  tevhida,  i  da  kada  učenjaci  spomenu  tevhidul‐uluhijje29  time  obuhvataju  i  tevhidur‐rububijje30  i  tevhidul‐esma'  ves‐sifat31  koji  su  temelj  tevhidul‐uluhijje,  a  time i tehakum! Uvjerenje da nemuslimani nisu muslimani je ono što neodvojivo  neminovno  proizilazi  iz  shvatanja  značenja  islama,  tj.  „lāzim“  čiji  nestanak  kategorički ukazuje na nestanak osnove islama, a kod nekih je kao što ćeš vidjeti  rukn islama. Pa se magarac ne stidi stvorenja niti Gospodara stvorenja!  Kaže:  „Jedina  je  razlika  ali  ogromna  u  tome  što  ovi  učenjaci  zastupaju  mišljenje  na  osnovu jasnih dokaza da u fitri čovjeka nisu urođene ove stvari.“    Na samom početku magarac pravi razliku između aslud‐dina, tj. osnove dina  bez koje ne postoji islam i usulud‐dina, tj. temelja vjere koje je Uzvišeni izvadio iz  osnove, iako suprotstavljanje njima nakon uspostave argumenta izvodi iz vjere, pa  kaže:  „Razlika  između  aslud‐dina  i  usulid‐dina  je  u  tome  što  je  aslud‐din  došao  u  fitri  čovjeka,  tj.  da  svaki  insan  ima  urođeno  to  kod  sebe  pa  stoga  ne  može  niko  biti  opravdan i od onih koji nisu imali kod sebe poslanika ili poslanicu a dokaz tome su  Kuranski ajeti sure El‐A'araf 172‐174... 

                                                            
29 30

 Jednoća Allaha u zasluzi da samo On bude obožavan, odnosno u božanstvu.    Jednoća Allaha u Svojim djelima, odnosno u gospodarstvu.  31  Jednoća Allaha u Imenima i Svojstvima. 

  30 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ovaj kur'anski ajet se naziva Misak (obaveza) koju su ljudi dali svome Gospodaru  da će samo Njega obožavati ne čineći mu širk, tj. ne smatrajući Mu ništa ravnim i  ovo je aslu‐din.  Što se tiče usulud‐dina (od osnova vjere) to je sve ono što je došlo sa poslanicom  poput odricanja od mušrika, mesele imana, mesele kufra itd...“    Ovaj  prokleti  odlomak,  koji  u  sebi  sadrži  veliki  broj  'aqidetskih  grešaka,  najbolje otkriva neznanje magarca koji stoji iza njega, i jasno ukazuje na to da on,  nakon što je utemeljio kriterij za pravljenje razlike između aslud‐dina i usulu‐dina,  vjeruje  da  se  u  prirodi  čovjeka  (fitri)  na  kojoj  ga  je  Allah  stvorio  ne  nalazi  vjerovanje da je samo Allah Gospodar, Vladar i Upravitelj Koji jedini ima pravo da  naređuje  i  zabranjuje  i  da  se  zbog  toga  u  tome  ne  smije  pokoriti  nikom  mimo  Njega  iz  čega  neminovno  proizilazi  odricanje  od  taguta  propisivanja  zakona  za  stvorenja  mimo  Allaha,  taguta  koji  sude  tim  zakonima  i  tako  dalje,  kao  što  iz  spomena  riječi  „stvorenje“  neminovno  proizilazi  „Stvoritelj“,  iako  nije  izričito  spomenut, zbog toga što ne postoji nijedno stvorenje bez Stvoritelja.     Magarac tvrdi da se ono što ulazi u usulud‐din ne nalazi u „prirodi čovjeka“ i  da ga on ne može dokučiti svojom prirodom, a to je najveća laž, jer čovjek svojom  prirodom dokučuje ružnoću nepravde, laganja, bluda, varanja i slično, usljed čega  može  dokučiti  propis  njihove  zabranjenosti.  Musliman  koji  se  nalazi  u  vremenu  fetre32  može,  poput  kadije  muslimana  koji,  zbog  nepostojanja  jasnog  dokaza  u  određenoj  mes'eli,  radi  idžtihad,  sebi  i  ostalim  muslimanima  zabraniti  te  stvari  podređujući  njihovu  zabranu  onome  što  je  spoznao  od  Allahovih  osobina  i  Njegovih  djela  koja  vidi,  a  ne  zabranjujući  ih  neovisno  od  Allahovog  vjersko‐ zakonskog  htijenja,  tj.  ne  sprovodeći  svoje  vjersko  zakonsko  htijenje  mimo  Njegovog.    Kao  što  može  dokučiti  ispravnost  i  ljepotu  iskrenosti,  pravde,  čednosti,  pomaganja  siromaha  i  potlačenih  i  slično  i  to  učiniti  propisanim  na  isti  način,  poput kadije koji propis pitanja koja ne poznaje podređuje detaljnim propisima i  opštim pravilima šerijata koja  poznaje, a spoznaja Allahovih osobina i djela je za  ovog  muslimana  u  vremenu  fetre,  tj.  mrklog  neznanja,  poput  poznavanja  nekih  detaljnih  propisa  i  „opštih  pravila  šerijata“  od  strane  kadije  koji  radi  idžtihad  u  nekoj  mes'eli  i  tako  dalje.  Jer  ljudski  rod  ne  može  da  opstane  bez  jednog  vida  naredbe  i  zabrane,  ali  musliman  ne  smije  ući  pod  naredbu  i  zabranu  šejtana  i  njegovih poslanika među tagutima. Allahulmuste’an!                                                               
32

 Vrijeme mrklog neznanja i nepostojanja ostataka vjerovjesničkog znanja. 

 

EBU MUHAMMED

31 

  Ovu  novotariju  je  najverovatnije  pokupio  od  nekih,  među  našom  braćom,  koji  su  pogrešno  shvatili  moj  govori  i  ono  što  su  pročitali  u  knjigama,  pa  je  brže  bolje požurio da im objasni kako tehakum i odricanje od mušrika ne ulazi u aslud‐ din jer ga valjda neko među njima tamo „nije osjetio u svojoj fitri“. Čuj „hodža i  fitra“! Ovo ako bi rekli da Bilibani nikad nije prisluškivao predavanja!     Govori da „ne činjenje širka“ ulazi u aslud‐din a nakon toga vadi tehakum iz  aslud‐dina,  iz  čega  kategorički  razumiješ  da  magarac  ne  vjeruje  da  je  tehakum  tagutu širk i da tehakum samo Gospodaru i Vladaru nebesa i zemlje, iman i 'ibadet  kojeg  zaslužuje  samo  Istinski  Bog,  ne  ulazi  u  aslud‐din!!!  Šta  je  sa  namjernim  propisivanjem zakona mimo Allaha? Je li „ne činjenje toga“ od aslud‐dina ili ne?!  Kada govori o velikom širku spominje riječ „smatraju“ rekavši:   „Ovaj kur'anski ajet se naziva Misak (obaveza) koju su ljudi dali svome Gospodaru  da će samo Njega obožavati ne čineći mu širk, tj. ne smatrajući Mu ništa ravnim i  ovo je aslu‐din.“    Ograničavajući  time  širk  samo  na  srce  jer  „smatranje“  biva  u  srcu,  a  to  je  'aqida džehmija a ne ehlus‐sunneta i tako dalje. Štaviše, za „činjenje širka“ glupak  kaže  „smatranje  ravnim“.  Isto  tako  prokletnik  generalizira  pa  kaže  da  „mes'ela  imana i mes'ela kufra“ ne ulaze u aslud‐din! To na ovakav način nije rekao niko od  učenjaka niti učenika muslimana, jer od prvih mes'ela koje se uče o kufru i imanu  je da se osnova kufra i imana ne mogu sastaviti i da jedno negira drugo te da kafir  nije mu'min i da mu'min nije kafir. Pa da li ovo uvjerenje ulazi u aslud‐din ili ne?!    Isti  ovaj  članak  je  oštampan  u  vidu  letka  od  šest  stranica  kojeg  su  djelili  poznati  munafici  iz  Salzburga.  U  njima  se  nalazi,  tako  mi  Allaha,  toliko  laži  na  Allaha i Njegov din i prostakluka da čovjek ne može da povjeruje da se neko, koji  je  na  toj  razini  shvatanja,  može  usuditi  da  priča  o  Uzvišenom  Stvoritelju.  Dakle,  govor  je  pun  greški  od  početka  do  kraja,  a  moj  cilj  nije  da  ovdje  raskrinkavam  pojedinosti ove smjelosti na islam. Neka je Allahovo prokletstvo nad onim koji ga  je napisao i širio!    Razlika između aslud‐dina i usulud‐dina je u tome što je Allah određeni opis  učinio aslud‐dinom a neke stvari iz njega izvadio iako sačinjavaju temelje vjere. To  je  Allahovo  htijenje  i  presuda,  pa  se  granica  aslud‐dina  ne  uzima  iz  fitre  već  iz  vjerskih  tekstova,  iako  čovjek  biva  stvoren  na  aslud‐dinu  i  može  dokučiti  mnoge  stvari  koje  ulaze  u  usulud‐din,  Allahulmuste'an,  ali  ih  to  ne  uvodi  u  osnovu  dini  islama. Ovakvog i sličnog govora od ovih šejtana je puno, a kada budeš vidio kako  magarac dokazuje da uvjerenje da nemusliman nije musliman ne ulazi u aslud‐din,  shvatićeš kolika je njihova veza sa Allahom, Njegovim dinom i zdravim razumom.  

  32 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Vratimo  se,  nakon  osvrta  na  „preddžehennemsku  atmosferu  i  jad“,  govoru  Qarnija! Dakle, onaj koji ne zna i ne vjeruje u obaveznost iltizāma, tj. pridržavanja  samo Allahovog zakona, taj nikad u životu nije ušao u islam i kafir je u osnovi. Prvi  kojeg  ovo  obuhvata  je  onaj  „hodža“  koji  kaže  da  on  to  nije  znao  i  s  obzirom  da  mangup to nije našao u „svojoj fitri“ to onda nije od aslud‐dina. Da Allah sačuva!   

1.4 Drugi opis: nepostojanje uvjerenja u zabranjenost pridržavanja tagutskog zakona nutrinski i vanjštinski, hukmom, tehakumom, pokornošću i slijeđenjem
  Isto tako kao što mora da vjeruje da mu je obaveza da se pridržava (iltizām)  samo šerijata, u hukmu, tehakumu, pokornosti i slijeđenju, nutrinom i vanjštinom,  mora  znati  i  vjerovati  da  je  pridržavanje  tagutskog  zakona  kojim  sude  ljudi  koji  nemaju  nikakve  veze  sa  islamom,  neovisno  od  Allahovog  vjersko‐zakonskog  htijenja, učinivši sebe gospodarima i bogovima mimo Allaha, u hukmu (suđenju),  tehakumu  (traženju  riješavanja  spora  suđenjem),  slijeđenju  i  pokornosti,  zabranjeno  i  da  je  to  drugi  din  mimo  dini  islama  zbog  toga  što  se  stvorenje  poistovjetilo  sa  Stvoriteljem  u  Njegovom  najspecifičnijem  pravu.  Ovdje  se  pametni među vama mora sa mnom složiti, a ako to ne zna i u to ne vjeruje on je  kafir  asli.  I  ovaj  „drugi  opis“  se  neminovno  razumije  iz  prvog,  jer  među  njima  postoji neminovna vjerska uzročna povezanost.    Ako sruši osnovu pridržavanja samo šerijata, nutrinski ili vanjštinski, znajući  samo da ga je Allah vjerski  obavezao da se pridržava samo Njegovog šerijata, tj.  ne  znajući  poseban  dokaz  o  zabranjenosti  pridržavanja  šejtanskog  zakona,  njegovo  znanje  o  obaveznosti  pridržavanja  samo  šerijata  je  dovoljno  da  se  nad  njim uspostavi argument u pitanju zabranjenosti pridržavanja šejtanskog zakona, i  da  se  zbog  toga  protekfiri  kufrom  kazne.  A  spoznaja  fitretske  obaveznosti  pokornosti  samo  Stvoritelju  u  vjersko‐zakonskom  htijenju  za  sobom  neminovno  povlači  spoznaju  fitretske  zabranjenosti  pokornosti  stvorenju  u  neovisnosti  od  Allahovog  vjersko‐zakonskog  htijenja.  Međutim,  ahiretska  kazna  i  propisi  slični  njoj, ne bivaju osim nakon uspostave poslaničkog argumenta o jednom od dvoga;  tj.  o  vjerskoj  obavezi  pridržavanja  samo  šerijata  ili  vjerskoj  zabrani  pridržavanja  tagutskog zakona.     Kako to? Zato što se pojmom 'ibadet u Kur'anu želi tevhid, tj. 'ibadet samo  Allahu, pa se shodno tome i hukmom, tehakumom, slijeđenjem i pokornošću želi  tevhid  Allaha  u  njima,  odnosno  suđenje  samo  Allahovim  zakonom,  traženje 

 

EBU MUHAMMED

33 

riješenja  sporova  suđenjem  samo  Allahovim  zakonom,  pokornost  i  slijeđenje  samo Allahovog zakona, itd. Ko bude samo znao da je Allah naredio da se 'ibadeti  samo Njemu, ne znajući poseban dokaz o tome da je Allah zabranio širk, njegovo  znanje o tome je dovoljno za uspostavu argumenta nad njime, i u pogledu ovoga  ću spomenuti fetvu šejha Ebu Batina, rahimehullah, u kojoj ponižava pamet osobe  koja,  pored  tekstova  u  kojima  je  Allah  naredio  da  se  'ibadeti  samo  Njemu,  uslovljava dolazak posebnog teksta o zabrani širka.    Tu imamo nekoliko mes'ela iz pravne metodologije (usulul‐fikh) koje će nam  biti  potrebne  posebno  u  pitanju  uvjerenja  da  onaj  koji  'ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  nije  muvehhid  u  'ibadetu  Allahu.  Poput  mes'ele  da  li  je  naredba  nečega zabrana njemu suprotnog i obratno?33 Da li je naredba nečega naredba i  za  ono  bez  čega  se  naređeno  ne  može  ostvariti  i  obratno?  Da  li  je  naredba  za  nešto naredba za ono što iz njega neminovno proizilazi i od njega nije odvojivo, tj.  za njegov lazim i obratno?    Npr., da li je Allah naredbom 'ibadeta samo Njemu lično zabranio veliki širk?  Ili se zabrana velikog širka ne razumije tekstualnim putem iz teksta naredbe lično  već  putem  posredstva  razuma?  Da  li  je  zabranom  širka  Njemu  lično  tekstualno  naredio činjenje 'ibadeta samo Njemu ili se to razumije posredstvom razuma? Da  li  je  naredba  'ibadeta  samo  Njemu  naredba  za  sve  ono  što  iz  nje  proizilazi  neminovnom uzročnom povezanošću? Da li je zabrana širka Njemu zabrana onoga  što  iz  nje  proizilazi  neminovnom  uzročnom  povezanošću?  Učenjaci  usul‐fikha  su  se razišli u pogledu detalja ovih mes'ela ali su se svi složili da onaj koji nije izvršio  ono što iz naredbe ili zabrane neminovno proizilazi nije ispunio naredbu odnosno  zabranu, kao što ćemo vidjeti u govoru Ibn Tejmijje.     Što se tiče mes'ele „Da li je naredba nečega lično zabrana suprotnog?“ i „Da  li  je  zabrana  nečega  lično  naredba  suprotnog?“,  istina  u  njoj,  pored  mnoštva  mišljenja  i  diskusija  učenjaka  usulul‐fikha  i  islamskog  prava,  je  ono  što  je  konstatovao šejhul‐islam Ibn Tejmijje, Ibnul‐Qajjim i čemu je prioritet dao šejh Eš‐ Šenqiti,  rahimehumullah,  a  to  je  da  naredba  nečega  nije  lično  zabrana  njemu  suprotnog već je za sobom neminovno povlači.     Jer, traženje nečega je traženja njega lično i onoga što ulazi u neminovnosti  bez  kojih  se  ne  ostvaruje  njegovo  postojanje  u  svjetlu  pravila  „Ono  bez  čega  se  vadžib  ne  može  upotpuniti  je  vadžib“  i  poput  tvojih  riječi:  „Smiri  se!“  koje  za  sobom  povlače  zabranu  pomjeranja,  jer  postojanje  naređenog  nije  moguće  uz  postojanje njemu suprotnog.                                                              
33

 Sa „obratno“ mislim na pitanje: „Da li je zabrana nečega lično, naredba činjenja suprotnog?“. 

  34 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zabrana  nečeg  za  sobom  neminovno  povlači  naredbu  njemu  suprotnog,  jer  zabrana  nečeg  znači  traženje  njegovog  ostavljanja  i  izvršenja  svega  što  ulazi  u  neminovnosti  ostavljanja  poput  tvojih  riječi:  „Ne  pomjeraj  se!“  koje  za  sobom  neminovno  povlače  naredbu  da  se  smiriš  s  obzirom  da  postojanje  zabranjenog  nije moguće uz postojanje njemu suprotnog.    Ovu mes'elu je Ibn Tejmijje spomenuo u „Medžmu'ul‐fetava“ 10/531‐532, u  staroj  štampi,  a  u  novoj  se  nalazi  u  5/466.  Nakon  što  je  spomenuo  riječi  Ibn  Qudame El‐Makdisija u „Er‐Revdi“:  „Naredba nečega je zabrana njemu suprotnog sa aspekta značenja, a što se tiče  aspekta  teksta  ne!  Jer  njegove  riječi  „Ustani!“  nisu  „Nemoj  sjediti!“  već  se  samo  gleda u značenje a ono je traženje ustajanja; da li je ono lično traženje ostavljanja  sjedenja...“,   Eš‐Šenqiti, rahimehullah, kaže:  „Znaj  da  u  pitanju  da  li  je  naredba  nečega  zabrana  njemu  suprotnog  ima  tri  mezheba (mišljenja):   Prvi je da je naredba nečega lično zabrana njemu suprotnog i to je mišljenje većine  (džumhura) apologeta. Kažu da je smiraj koji se naređuje sa „Smiri se!“ na primjer  lično ostavljanje kretanja, pa je on dakle zabrana kretanja lično i naredba smiraja  je zabrana kretanja.   Kažu i da je obuhvatanje prostora od strane nekog tijela lično ostavljanje prostora  sa kojeg se premjestio, i da je udaljenost od zapada lično blizina istoku a da je on u  pogledu na istok blizina a u pogledu na zapad udaljenost. (Kažu) tako je isto i sa  traženjem  smiraja  koje  je  u  pogledu  na  njega  naredba  a  u  pogledu  na  kretanje  zabrana.  Oni  koji  zagovaraju  ovo  mišljenje  su  u  pogledu  naredbe  uvjetovali  da  ono  što  je  naređeno  bude  određeno  i  da  mu  vrijeme  bude  „tijesno“  a  autor  to  nije  spomenuo.  Ako  nije  određeno  poput  naredbe  da  se  uradi  jedan  od  vidova  iskupljenja  to  nije  zabrana  njemu  suprotnog  tako  da  na  primjer  u  ajetu  o  iskupljenju  nije  zabrana  suprotnog  oslobođenju  roba  zbog  dozvoljenosti  ostavljanja  oslobađanja  roba  u  osnovi  i  izvršenja  njemu  suprotnog  i  iskupljenja  nahranjivanjem na primjer...  Isto  tako  i  „vrijeme  u  kojem  ima  prostora“;  pa  naredba  namaza  na  početku  vremena  nije  zabrana  rađenja  njemu  suprotnog  u  tom  vremenu.  Štaviše,  dozvoljeno  je  rađenje  njemu  suprotnog  na  početku  vremena  i  njegovo  okašnjivanje do sredine ili njegovog kraja zbog propisa „vremenskog prostora“. 

 

EBU MUHAMMED

35 

Njegov komentator,34 Allah mu oprostio, kaže:  Ono što se nazire, a Allah najbolje zna, je da je mišljenje apologeta i onih koji su  saglasni  sa  njima  od  učenjaka  usula  da  je  naredba  nečega  lično  zabrana  njemu  suprotnog izgrađena na njihovoj neispravnoj tvrdnji o tome da se naredba dijeli na  dvije vrste: nefsij35 i tekstualna, i da je nefsijj‐naredba od teksta odvojeno značenje  koje  opstoji  u  Biću.  I  prekidanjem  pogleda  u  tekst  i  uzimanjem  u  obzir  nefsijj‐ govora su tvrdili da je naredba nečega lično zabrana suprotnog, iako je ono za šta  se naredba veže traženje a ono čega se zabrana tiče ostavljanje...  Ovim  postaje  očigledno  da  naredba  nije  lično  zabrana  suprotnog  i  da  to  nije  moguće reći osim na osnovi tvrdnje da je naredba duševno (nefsijj) obraćanje koje  opstoji u Biću odvojeno od teksta.  To  pojašnjava  njihovo  uvjetovanje  da  bi  naredba  bila  zabranom  suprotnog  da  naredba bude „duševna“ i time misle na „duševno“ obraćanje koje je odvojeno od  forme (teksta). Vezanost ove mes'ele za duševni govor je decidno tvrdio autor „Ed‐ Dija'ul‐Lami'“  i  drugi.  Autor  je  na  ovo  išaretio  svojim  riječima  „sa  aspekta  značenja, a što se tiče aspekta teksta ne...“ i nije primjetio, jer je ova od mes'ela u  kojima  se  nalazi  vatra  ispod  pepela,  jer  je  osnova  ovog  govora  izgrađena  na  neispravnoj tvrdnji a to je da je Allahov govor puko značenje koje opstoji u Biću,  odvojeno  od  slova  i  formi,  jer  to  neispravno  mišljenje  za  sobom  povlači  da  Gospodar  nebesa  i  zemlje  nije  prozborio  formama  i  slovima  riječi  Kur'ana.  Neispravnost toga je jasna i dodatno će biti objašnjenja u „Temama o Kur'anu“ i  „Temama o naredbi“, inšaAllah.  Drugi  mezheb:  naredba  nečega  nije  lično  zabrana  njemu  suprotnog  već  je  za  sobom neminovno povlači. I ovo je najjače mišljenje jer tvoje riječi „Smiri se!“ na  primjer za sobom povlače zabranu kretanja jer nije moguće postojanje onoga što  je  naređeno  uz  rađenje  njemu  suprotnog  zbog  nemogućnosti  sastavljanja  dvije  suprotnosti  a  i  ono  bez  čega  se  vadžib  ne  može  ostvariti  je  vadžib  kao  što  je  prethodilo.  Na  ovom  mišljenju  su  većina  prijatelja  Malika  i  njemu  se  vratio  El‐ Baqilani u svojim posljednjim djelima a bio je zagovarao prvo.  Treći mezheb: da nije ona lično niti je sadrži i to je mišljenje mu'tezilija i El‐Ebjarija  od  malikija,  i  Imamul‐haremejna  i  Gazalija  od  šafi'ija.  Oni  koji  zagovaraju  ovo  mišljenje  to  dokazuju  time  da  je  dozvoljeno  da  onaj  koji  naređuje  u  vremenu  naredbe nema na umu njemu suprotno, pa ako nema na umu njemu suprotno ne                                                              
34 35

 Šejh Eš‐Šenqiti misli na sebe. 

 Od riječi nefs što znači duša, a ovdje se misli na „Allahov nefs“, jer oni kada govore o osobini Allahovog govora  potvrđuju samo „duševni“ govor.  

  36 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zabranjuje ga jer ne može se zamisliti zabrana nečega a to mu u osnovi nije palo  na pamet.36  Na  ovo  se  odgovara  da  je  ostavljanje  suprotnog  ono  što  na  neodvojiv  način  neminovno  proizilazi  (lāzim)  iz  njegove  naredbe,  jer  nije  ispravno  sprovođenje  naredbe u bilo kojem stanju osim uz ostavljanje suprotnog njoj. Dakle, naredba za  sobom neminovno povlači zabranu suprotnog njoj zbog nemogućnosti sastavljanja  dvije suprotnosti...  U mes'ele koje se nadovezuju na razilaženje u ovom pitanju spadaju riječi čovjeka  svojoj ženi: „Ako se suprotstaviš mojoj zabrani ti si taliq (puštena)!“ a nakon toga  joj kaže: „Ustani!“, a ona sjedne te njeno sjedenje bude suprotstavljanje njegovoj  zabrani na koju je ukazano formom naredbe pa da bude razvedena i po mišljenju  da je za sobom neminovno povlači. Pa se razgranava na poznatom razilaženju da  li je ono što proizilazi iz mišljenja mišljenje ili ne?  Po mišljenju da nije zabrana lično niti je za sobom povlači neće biti razvedena. U  mes'ele koje se takođe grade na ovu je kada bi klanjač u svom namazu ukrao ili  obukao  svilu  ili  pogledao  u  haram.  Na  osnovi  da  je  naredba  nečega  zabrana  suprotnog  naredba  namaza  biva  lično  zabranom  krađe  na  primjer  pa  će  namaz  biti neispravan, po pravilu da zabrana za sobom povlači neispravnost. Pa je krađa  lično zabranjena u namazu naredbom obavljanja namaza. Po mišljenju da zabrana  za sobom povlači neispravnost namaz će biti neispravan...“37    Ovim  govorom  sam  htio  skrenuti  pažnju  na  novotarsko  porijeklo  prilaza  nekih apologeta učenjaka usulul‐fikha ovoj mes'eli i da prikažem plod razilaženja u  ovim  mes'elama  na  primjeru  nekih  fikhskih  propisa.  Kao  što  su  se  svi  složili  da  naredba nečega za sobom neminovno povlači zabranu njemu oprečnog (neqid) a  to  je  ostavljanje  sprovođenja  naredbe.  Npr.,  naredba  čovjeka  drugom  čovjeku:  „Ustani!“. Da li je lično zabrana (činjenja) sjedenja koje je suprotnost (didd) i da li  je za sobom povlači i u sebi sadrži ili ne? Razilaze se kao što si vidio! Slažu se da  onaj koji sjedne nije izvršio naredbu. Ali slažu se da je naredba: „Ustani!“ zabrana  ostavljanja naređenog ili je u sebi sadrži.   Komentator „Meraqis‐su'ud“, na str. 190, kaže: 

‫أﻣﺎ اﻟﻨﻘﻴﺾ اﻟﺬي ﻫﻮ ﺗﺮك اﳌﺄﻣﻮر ﺑﻪ ﻓﺈﻧﻪ ﻲ ﻋﻨﻪ أو ﻳﺘﻀﻤﻨﻪ اﺗﻔﺎﻗﺎ, ﻓﻘﻮﻟﻚ ﻗﻢ ﻳﺴﺘﻠﺰم اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ ﺗﺮك‬
                                                            
Ovo  se  može  reći  za  stvorenje  ali  ne  za  naredbu  Uzvišenog  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  sallallahu  ’alejhi  ve  sellem, jer Allah zna „lāzim“ Svog govora, a i Njegov Poslanik.  37  Mudhekkiretun fi usulil‐fikh od Muhammeda El‐Emina Eš‐Šenqitija, rahimehullah, str. 32‐34 
36 

 

EBU MUHAMMED

37 

...‫ﺧﻼف‬

‫اﻟﻘﻴﺎم ﺑﻼ‬

“Što se tiče oprečnog (neqid) koji je ostavljanje naređenog ona je zabrana njega ili  ga  u  sebi  sadrži  po  saglasnosti.  Otuda  tvoje  riječi:  “Ustani!„  neminovno  povlače  zabranu ostavljanja ustajanja bez razilaženja…“    Kada  Allah  naredi  'ibadet  samo  Njemu  onda  je  ta  ista  naredba  zabrana  ostavljanja  sprovođenja  'ibadeta  samo  Njemu  ili  je  u  sebi  sadrži  i  za  sobom  je  povlači  po  saglasnosti  učenjaka  usula,  bez  razilaženja.  Ko  uradi  širk  ostavio  je  naredbu  sprovođenja  'ibadeta  samo  Allahu  koja  na  zabranu  ostavljanja  sprovođenja  'ibadeta  samo  Allahu  ukazuje  tekstualno  ili  je  u  sebi  sadrži  i  za  sobom  je  po  saglasnosti  povlači,  a  naredbu  sprovođenja  'ibadeta  samo  Allahu  svakako nije izvršio i to po saglasnosti svih, uz razilaženje da li je naredba 'ibadeta  samo  Njemu  ukazala  na  zabranu  suprotnog  (didd)  tekstualno  ili  posredstvom  razuma. Allahulmuste’an!    Isto  tako  po  saglasnosti  svih  nije  ostvario  naredbu  sprovođenja  'ibadeta  samo Njemu ako ne izvrši ono što iz nje neminovno proizilazi. Ove mes'ele su se  ticale  naredbe  i  zabrane  a  ne  smije  se  smetnuti  sa  uma  da  se  pitanje  metoda  i  načina ili vidova ukazivanja pojmova na značenja ne tiče samo naredbe i zabrane  već  i  ostalih  pojmova  koji  na  svoja  značenja  mogu  ukazivati  jednim  od  tri  vida  ukazivanja na koje ćemo se na odgovarajućem mjestu detaljnije osvrnuti:  1) Dilaletul‐mutabeqeh,  tj.  ukazivanje  pojma  na  cijelo  značenje  za  kojeg  je  postavljen;  2) Dilaletut‐tedammun,  tj.  ukazivanja  pojma  na  jedan  dio  značenja  za  kojeg  je  postavljen;  3) Dilaletul‐iltizām, tj. ukazivanje pojma na značenja koja se nalaze izvan njega a  koja  su  od  njega  neodvojiva,  i  iz  njega  proizilaze  neminovnom  uzročnom  povezanošću  ili  su  mu  neminovna,  poput  ukazivanja  pojma  „čovjek“  na  Stvoritelja s obzirom na to da je svako stvorenje dokaz postojanja Stvoritelja i  da je postojanje stvorenog bez Stvoritelja nemoguće.    Prema  Nusretu,  Bilibaniju  i  sljedbenicima  te  medrese  uopšteno  šehadet  tevhida  i  poslanstva  „ne  ukazuje!“  na  to  da  je  izvršioc  širka  mušrik,  a  izvršioc  islama  musliman!!!38  Kao  što  iz  njihovih  laži  proizilazi  da,  s  obzirom  da  negacija  islama mušriku nije od aslud‐dina, ni potvrđivanje islama izvršiocu islama nije od                                                              
  Džahili kažu da vjerovanje da je izvršioc širka mušrik i da nije musliman muvehhid nije od šehadeta LA ILAHE  ILLALLAH niti iz njega neodvojivo neminovno proizilazi tako da njegov nestanak znači nestanak osnove šehadeta,  usljed čega kažu da tekfir mušrika nije od aslud‐dina! 
38

  38 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

aslud‐dina,  a  to  su  vallahi,  kao  što  ćeš  vidjeti,  ogromne  riječi  i  smjelost  na  ovaj  din. Allahulmuste’an!     Prema  tome  iz  njihovog  mezheba  neminovno  proizilazi  da  čovjek  koji  npr.  vidi  meleka  koji  obožava  samo  Allah  dan  i  noć  a  zatim  ne  zna  da  je  taj  melek  musliman  Allahu,  onaj  koji  Ga  je  učinio  jednim,  musliman  ispravnog  islama,  pod  uslovom da ostavi „širk“, u kojeg, kao što si vidio, ne ulazi širk hukma i tehakuma,  i  obožava39  samo  Allaha!  Razumiješ  li?!  Vidjećeš  suštinu  ovog  menhedža  kod  odgovora  na  grešku  Ebu  Muhammeda  El‐Makdisija  i  Ebu  Jusufa  Midhata  sina  Hasana!    Vallahi,  ako  tvrdnja  da  nije  od  osnove  dina  Uzvišenog  Allaha  da  čovjek  vjeruje da je onaj koji je sproveo islam i tevhid musliman ‐ muvehhid i Njegov rob  s  kojim  je  zadovoljan,  ogromna  riječ,  ja  onda  ne  znam  šta  je  „ogromna  riječ  na  Allaha“!?  Ako  makar  priznaju  da  je  Allah  šehadetom  tevhida  naredio  da  čovjek  vjeruje  da  je  onaj  koji  sprovede  islam  i  tevhid  musliman  ‐  muvehhid  i  da  je  to  uvjerenje učinio sastavnim djelom aslud‐dina onda moraju reći da je uvjerenje da  je obožavatelj nekog drugog mimo Njega od aslud‐dina takođe, jer između rukna  negacije  i  rukna  potvrde  u  šehadetu  tevhida  nema  razlike.  I  nek'  je  Allah  na  pomoći!     Ove  teme  se  nalaze  u  poglavlju  o  „naredbi  i  zabrani“  i  vrstama  ukazivanja  pojmova  na  značenja  i  koje  su  od  njih  tekstualne  a  koje  su  razumske.  Allahulmuste’an! Sve su ovo pitanja iz oblasti usulul‐fikha čiju spoznaju i primjenu  su preskočili kolovođe smutnje od neznalica, licemjera i smutljivaca.    Kao  da  šehadetom  tevhida  muslimanu  nije  naređeno  da  vjeruje  šta  je  to  islam i ko je musliman a ko mušrik i kakva je razlika među njima! A isti oni u aslud‐ din,  kao  što  ćeš  vidjeti,  uvode  uvjerenje  da  je  mušrik  na  batilu  a  muvehhid  na  istini i ovdje  pitamo smutljivce, a Allah  nam je dovoljan protiv njih i divan je  On  Zaštitnik,  na  koji  je  to  način  šehadet  tevhida  i  islama  ukazao  na  uvjerenje  da  je  onaj koji 'ibadeti drugom mimo Allaha na neistini, a onaj koji 'ibadeti samo Allahu  na istini a nije ukazao da je onaj koji 'ibadeti drugom mimo Allaha mušrik koji nije  musliman,  a  onaj  koji  'ibadeti  samo  Allahu  muvehhid  ‐  musliman  koji  nije  nemusliman  ili  mušrik!?  Odakle  vam  dokaz  za  prvo  i  dokaz  kojim  ste  napravili  razliku između njega i drugog!? Sram vas i stid bilo banditi jedni!  Štaviše,  vođe  smutnje  i  glavešine  zablude  slijede  Halidija  u  uvjerenju  da  je  tekfir kategorije ili roda (džinsa) taguta od aslud‐dina, a tekfir pojedinaca nije, što                                                              
39

 Iz stava džahila da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“ takođe proizilazi da je onaj koji nije ostvario rukn potvrde u  tevhid Allaha u hakimijjetu, nutrinski i vanjštinski, musliman koji samo Njega obožava!  

 

EBU MUHAMMED

39 

znači  da  je  tekfir  kategorije  ili  roda  taguta  od  šehadeta  tevhida  lično,  tj.  njegov  rukn,  ili iz njega neodvojivo vjerskom uzročnom povezanošću proizilazi, tj. njegov  lazim,  a  uskoro  ćeš  vidjeti  riječi  Nusreta  u  kojima  se  čudi  nama,  koje  naziva  „praaavim  novotarima“,  zbog  toga  što  smo  tekfir  mušrika  uveli  u  šehadet  LA  ILAHE ILLALLAH.  Dovoljan nam je Allah i divan je On zaštitnik protiv svakog prkosnog ahmaka bez  stida!  A sada izvoli riječi šejha Ebu Batina, koje sam ti nagovijestio!    Upitan  je  šejh  Ebu  Batin,  rahimehullah,  o  mišljenju  onoga  koji  kaže  da  naredba 'ibadeta samo Allahu ne ukazuje na zabranu širka, te da je potrebno da  se posebno zabrani širk, pa je odgovorio: 

‫ﻗﻮل اﳉﺎﻫﻞ، اﻟﻜﺎذب ﻋﻠﻰ اﷲ، اﳍﺎﺿﻢ ﻟﻜﻼم اﷲ ﻋﻤﺎ أرﻳﺪ ﻣﻨﻪ، ﻣﻦ ﻗﻮﻟﻪ: إن اﻷﻣﺮ ﺑﻌﺒﺎدﻩ اﷲ وﺣﺪﻩ، ﻻ‬ ‫ﻳﻔﻴﺪ اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ اﻟﺸﺮك، ﺑﻞ ﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ اﻟﺸﺮك، ﻓﻬﺬا ﳐﻄﺊ ﺿﺎل، واﻟﻮﻋﻴﺪ اﻟﺸﺪﻳﺪ ﻓﻴﻤﻦ ﻗﺎل ﰲ‬ ‫اﻟﻘﺮآن ﺑﺮأﻳﻪ، وﻟﻮ أﺻﺎب؛ ﻓﻜﻴﻒ ﲟﻦ ﻗﺎل ﺑﺮأﻳﻪ وأﺧﻄﺄ! وﻗﺪ ﻗﺎل اﺑﻦ ﻋﺒﺎس: ﻛﻞ ﻣﺎ ورد ﰲ اﻟﻘﺮآن ﻣﻦ‬ ‫اﻷﻣﺮ ﺑﺎﻟﻌﺒﺎدة, ﻓﻤﻌﻨﺎﻫﺎ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ؛ وﻋﻠﻰ ﻫﺬا ﲨﻴﻊ اﳌﻔﺴﺮﻳﻦ، واﻟﻌﻠﻤﺎء. ﻓﻌﻠﻰ ﻗﻮل ﻫﺬا اﳉﺎﻫﻞ: إن ﻗﻮﻟﻪ‬ ‫ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ: }اﻋﺒﺪوا رﺑﻜﻢ اﻟﺬي ﺧﻠﻘﻜﻢ{ ]اﻟﺒﻘﺮة: 12[ وﻗﻮﻟﻪ: }إﻳﺎك ﻧﻌﺒﺪ{ ]اﻟﻔﺎﲢﺔ: 5[ وﻗﻮﻟﻪ: }وأﻧﺎ‬ :‫رﺑﻜﻢ ﻓﺎﻋﺒﺪون{ ]اﻷﻧﺒﻴﺎء: 29[ وﻗﻮﻟﻪ: }وﻣﺎ ﺧﻠﻘﺖ اﻟﺠﻦ واﻹﻧﺲ إﻻ ﻟﻴﻌﺒﺪون{ ]اﻟﺬارﻳﺎت: 65[ وﻗﻮﻟﻪ‬ ،‫}ﻓﺈﻳﺎي ﻓﺎﻋﺒﺪون{ ]اﻟﻌﻨﻜﺒﻮت: 65[ وﳓﻮ ذﻟﻚ، ﻻ ﻳﻔﻴﺪ اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ اﻟﺸﺮك؛ ﻓﺈذا ﻛﺎﻧﺖ اﻟﻌﺒﺎدة اﳌﺄﻣﻮر ﺎ‬ :‫ﻫﻲ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ؛ واﻟﺘﻮﺣﻴﺪ، ﻫﻮ إﻓﺮاد اﷲ ﺑﺎﻹﳍﻴﺔ، وﻧﻔﻴﻬﺎ ﻋﻤﻦ ﺳﻮاﻩ، وﻫﻮ ﻣﻌﲎ: ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ؛ اﻟﱵ ﺣﻘﻴﻘﺘﻬﺎ‬ ‫إﺛﺒﺎت اﻟﻌﺒﺎدة ﷲ وﺣﺪﻩ، وﻧﻔﻲ ﻛﺔ ﻋﻦ اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ ﻓﻴﻬﺎ، وﻫﺬا أﻣﺮ واﺿﺢ، وﻣﺎ ﳛﺘﺎج إﱃ إﻳﻀﺎح، ﻓﻘﺪ‬ ‫اﻟﺸﺮ‬ .‫ﺗﺒﲔ ﺑﻄﻼن ﻗﻮﻟﻪ ﲟﺎ ذﻛﺮﻧﺎﻩ‬
„Riječi  neznalice,  lažova  na  Allaha,  onoga  koji  čini  nepravdu  Allahovom  govoru  tumačeći  ga  u  neželjenom  značenju,  rekavši:  „Naredba  'ibadeta  samo  Allahu  ne  ukazuje  na  zabranu  širka,  već  je  potrebna  zabrana  širka“;  takav  je  pogriješio  i  zabludio.  Postoji  velika  prijetnja  onome  koji  govori  o  Kur'anu  svojim  mišljenjem  makar i pogodio, a kako je tek sa onim koji govori iz svog razmišljanja i pogriješi!  Ibn 'Abbas je rekao: „Svaka naredba 'ibadeta spomenuta u Kur'anu znači tevhid“, i  na tome su svi mufessiri i učenjaci.  Prema riječima neznalice, riječi Uzvišenog: 'Ibadetite vašem Gospodaru, Koji vas  je  stvorio  i  riječi:  Samo  Tebi  'ibadetimo  i  riječi:  Ja  sam  vaš  Gospodar,  pa 

  40 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

'ibadetite  Mi,  i  slično,  ne  ukazuju  na  zabranu  širka!?  Pa  ako  je  značenje  naređenog  'ibadeta  tevhid  a  tevhid  je  činjenje  Allaha  jednim  u  božanstvu  (ilahijjetu)  i  njegovo  negiranje  od  svega  mimo  Njega,  i  to  je  značenje  LA  ILAHE  ILLALLAH,  čija  je  suština  potvrđivanje  'ibadeta  samo  Allahu  i  negacija  učesništva  uz Uzvišenog Allaha u njemu, a to je poznata stvar koja nije potrebna objašnjenja,  onda neispravnost njegovih riječi postaje jasna ovim što smo spomenuli.“40    Pa ko zna da je Allah naredio pridržavanje samo Njegovog šerijata, nutrinom  i  vanjštinom,  time  se  nad  njim  uspostavio  argument  u  pogledu  zabranjenosti  ostavljanja tog pridržavanja i zabrane pridržavanja šejtanskog zakona, hukmom i  tehakumom,  slijeđenjem  i  pokornošću.  Onaj  koji  učini  sebe  ili  drugog  sudijom  mimo Allaha, nutrinski ili vanjštinski, je ostavio Njegov tevhid u hukmu (suđenju) i  propisivanju zakona. I nek' je Allah na pomoći!     Svako ko ima pameti zna koliko je spomenuti temelj važan, jer mnogi džahili  koji  za  ispravnost  osnove  dini  islama  uvjetuju  da  čovjek  vjeruje  u  obaveznost  suđenja  samo  Allahovim  zakonom  i  tehakuma  samo  njemu,  a  Nusret  i  Bilibani,  prema  njihovoj  tvrdnji  da  tehakum  nije  od  aslud‐dina,  to  ne  uvjetuju,  da  Allah  sačuva,  ne  izbacuju  iz  islama  onoga  koji  ne  vjeruje  u  zabranjenost  suđenja  tagutskim  zakonom  i  traženja  riješavanja  sporova  suđenjem  njime,  tj.  tehakuma  njemu, ili onoga koji to radi, ako ne zna poseban tekst koji mu naređuje da vjeruje  u zabranjenost spomenutog i da ga ostavi.     Dakle,  iako  je  poznavanjem  prvog  nad  njim  uspostavljen  argument,  nakon  kojeg zaslužuje tekfir kufrom kazne, on prije njegove uspostave, zbog vjerovanja u  dozvoljenost  suđenja  tagutom  i  tehakuma  njemu,  ili  nevjerovanja  da  je  to  zabranjeno,  ili  pak  sumnje  u  pogledu  toga  ili  činjenja  istog,  nije  musliman  zbog  toga  što  nije  sproveo  kufr  u  veliki  širk  i  u  taguta  ili  što  je  vjerovao  u  veliki  širk  i  uradio ga i time povjerovao u taguta.      Kao  što  rekoh,  prema  nekim  ljudima  danas,  a  riječi  onih  koji  kažu  da  tehakum  nije  od  aslud‐dina  na  to  ukazuju,  čak  i  oni  koji  ne  znaju  obaveznost  pridržavanja  samo  Allahovog  zakona,  i  zabranu  suprotnog  mogu  biti  opravdani  neznanjem, jer to ne ulazi u aslud‐din! Nastavimo sa navođenjem opisa iz govora  Ibn Tejmijje za koje se veže propis nestanka islama i tekfira kufrom kazne nakon  uspostave argumenta!   

                                                            
40

 Ed‐Durerus‐senijjeh 2/309 

 

EBU MUHAMMED

41 

1.5 Treći opis: ohalaljivanje suđenja onim što Allah nije objavio i tehakuma istom
  Ohalaljivanje  suđenja  odnosno  rješavanja  sporova  ljudi  putem  suđenja  šejtanskim  zakonom  od  strane  taguta  hukma  koji  je  jedan  od  jedinki  taguta  pokornosti  kojima  se  pokorava  neovisno  od  pokornosti  Allahu,  tj.  u  apsolutnoj  nepokornosti Allahu i mimo slijeđenja šerijata, je kod Ibn Tejmijje veliki kufr. Ko to  uradi, kafir je i u pogledu ovoga se slaže čitav ummet!  Rekao je Ibn Tejmijje:    

.‫ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺤﻞ أن ﳛﻜﻢ ﺑﲔ اﻟﻨﺎس ﲟﺎ ﻳﺮاﻩ ﻫﻮ ﻋﺪﻻ ﻣﻦ ﻏﲑ اﺗﺒﺎع ﳌﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ‬

„Pa  ko  god  dozvoli  da  sudi  među  ljudima  onim  što  on  smatra  pravdom,  mimo  slijeđenja onoga što je Allah objavio, kafir je.“ 41    Ohalaljivanje  može  biti  jezikom  ali  nije  uvjet  za  tekfir  onoga  koji  sudi  tagutskim  zakonom  ili  traži  da  mu  se  sudi  kao  što  kažu  braća  taguta,  a  može  se  zaključiti iz činjenice da su taguti hukma i njegovi robovi zamjenili Allahov zakon  za tagutski i posljednji učinili onim koji treba biti slijeđen, a svaki narod tvrdi da je  njegov zakon pravda, pa sve to ukazuje na najveći mogući vid kufra u Gospodara  nebesa i zemlje, i prema pravilima ehlus‐sunneta i džema'ata neminovno je da je  srce  osoba  koji  to  rade,  i  nameću  taj  zakon  ljudima,  i  kažnjavaju  onoga  koji  se  prema  njemu  „ogriješi“  puno  nevjerstva  ili  u  'aqidi  ili  u  djelima  srca,  a  vanjsko  djelo  je  kod  ehlus‐sunneta  lično  veliki  kufr  ili  srčani  kufr  iz  njega  neminovno  proizilazi, a ne znak za srčani kufr kao što kažu džehmije.    Takav  je  kafir  bez  obzira  što  svojim  jezikom  kaže  da  on  to  nije  ohalalio,  jer  činjenica  da  je  nametanje  zakona  uz  indicije  koje  postoje  pri  njima  došlo  u  kontekstu  „nametanja  pravde“  narodu  je  najveći  vid  ohalaljivanja  vladanja  i  suđenja tagutskim zakonima.     Ustavi  i  zakoni  taguta  izričito  ukazuju  na  to  da  pravo  apsolutnog  zakonodavstva posjeduju njihovi parlamenti i više i niže instance vlasti. Pa ima li  većeg  ohalaljivanja  od  ovoga  čak  i  po  uvjetu  onih  koji  za  tekfir  taguta  hukma  uslovljavaju  ispoljavanje  jezičkog  ohalaljivanja!?  Kada  budemo  govorili  o  greškama  Albanija  spomenućemo  riječi  Ibn  'Usejmina  o  ovoj  mes'eli  i  pojasniti  njihovo značenje.                                                              
41

 Minhadžus‐Sunneh 5/83 (Šamilah) 

  42 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kada je u pitanju ohalaljivanje harama pukim djelom imamo primjer kada je  Poslanik, ., naredio ashabima da ubiju čovjeka koji je oženio ženu svoga oca i da  mu  uzmu  imetak.  Protumačio  je  njegovo  djelo  ili  kao  ohalaljivanje  Allahove  zabrane  ili  opiranje  i  odbijanje  pridržavanja  nje  iz  oholosti,  a  oba  opisa  su  kod  ehlus‐sunneh  sami  po  sebi  vrste  kufra.  Kufr  ohaljivanja  zabranjenog  i  kufr  odbijanja, opiranja i  oholosti i slično.    Dakle,  ovdje  imamo  još  jedan  opis  a  to  je  ohalaljivanje  suđenja  šejtanskim  zakonom,  a  maloprije  smo  spomenuli  nepostojanje  uvjerenja  da  je  to  haram.  Ja  spominjem još jedan opis koji se nalazi između ova dva iako ga šejhul‐islam  nije  spomenuo,  a  to  je  da  čovjek  niti  vjeruje  da  je  to  haram  niti  da  je  halal.  Znači,  nema nikakvo mišljenje u pogledu toga. Takav je kafir u osnovi (kafir asli).    

1.6 Četvrti opis: suđenje tagutskim zakonom i smatranje toga onim čime je potrebno suditi mimo Kur'ana i Sunneta
 Suđenje (hukm) šejtanskim zakonom i smatranje toga onim čime je potrebno  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta.  Kaže:  „Štaviše  mnogo  onih  koji  se  pripisuju  islamu  sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio  Allah,  subhanehu  ve  te  'ala,  poput  „sevālifa“  beduina  i  poput  naređenja  onih  kojim  se  među  njima  pokorava (el‐mutā'in) i smatraju da je to ono čime treba suditi mimo Knjige i  Sunneta i to je (pravi)42 kufr.“  Ovdje  je  spomenuo  opis  suđenja  tagutskim  zakonom  a  to  je  djelo  kao  i  opis  uvjerenja  da  je  to  ono  čime  je  potrebno  ili  čime  se  treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunnneta a posljednji je gori od pukog uvjerenja da je dozvoljeno suditi tagutskim  zakonom, jer ovdje se kaže da vjeruju da je to potrebno i ono čime se treba suditi.  

1.7 Peti opis: nepridržavanje samo Allahovog zakona, hukmom i tehakumom, nutrinski i vanjštinski
Na kraju je spomenuo nepridržavanje tevhida Allaha u suđenju (hukmu), rekavši:  

                                                            
42

 Stavio sam „pravi“ jer je je šejh spomenuo riječ „kufr“ sa određenim članom, želeći da time ukaže na poseban  vid kufra. 

 

EBU MUHAMMED

43 

 „Oni kada saznaju da nije dozvoljeno suditi osim onim što je Allah objavio pa  se ne počnu pridržavati43 (iltizām) toga, već ohalale da sude suprotnim onom  što je Allah objavio su kafiri,44 a u suprotnom će biti džahili...“     Dakle,  nepridržavanje  tevhida  Allaha  u  hukmu  bilo  nutrinom  (batinen)  ili  vanjštinom  (zahiren)  je  kufr,  bez  obzira  da  li  je  to  ohalalio  jezikom  ili  nije,  je  li  zanijekao ili nije, a Nusret se sa mnom u pogledu ovoga mora složiti, iako mu je  ostao  problem  sa  riječima  „ušli  u  islam“,  kojeg  ćemo  riješiti,  inšaAllah.  A  nakon  toga  je  spomenuo  „...ohalale...“  što  je  samo  jedan  vid  rušenja  iltizāma  samo  šerijata, ali ne jedini, i koji se kao što smo rekli kod ehlus‐sunneta može ostvariti  srcem, riječima ili djelom.     A  i  da  kažemo  da  su  ti  ljudi  kod  šejhul‐islama  imali  opis  pravnog  islama  na  osnovu  izgovaranja  šehadeta  i  slično  od  dokaza  pravnog  islama  kod  učenjaka,  Nusretu ostaje pitanje šta ćemo uraditi sa njima kada vidimo da imaju pri sebi bilo  koji od uzroka rušenja iltizāma (pridržavanja) samo šerijata Allaha, nutrinski ili u  vanjštini?     Ako bi im Nusret negirao islam, a to zabranjuje njegova tvrdnja da tehakum  nije od aslud‐dina, kao i njegovo shvatanje riječi šejhul‐islama, problem koji ostaje  nije  opasan,  već  je  fikhske  prirode  a  tiče  se  toga  da  li  ćemo  ako  su  bili  opisani  pravnim  islamom,  a  nakon  što  saznamo  da  nisu  vjerovali,  što  može  podrazumijevati da nisu znali da se samo smije i mora pridržavati šerijata Allaha i  da  je  zabranjeno  pridržavati  se  šejtanskog  zakona  i  sprovoditi  ga,  bilo  hukmom,  tehakumom,  pokornošću  ili  slijeđenjem,  takve  nazvati  murteddima  uzimajući  u  obzir njihov vanjski tj. pravni islam, s obzirom da je riddet povratak u kufr nakon  islama i u pravnom smislu se tiče vanjštine a mi ne znamo stanje srca, ili ćemo ih  uprkos njihovom izgovaranju šehadeta i slično kojim su ispoljili „ulazak u islam“ u  vanjštini  nazvati  kafirima  u  osnovi  zbog  toga  što  nam  je  postalo  jasno  da  nikad  nisu ušli u suštinski islam.    Čak  iako  bi  im  se  u  vanjštini  presudilo  da  su  murteddi  zbog  suđenja  tagutskim  zakonom,  to  ne  znači  da  u  suštini  ne  mogu  biti  kafiri  u  osnovi  ako  svojim srcem nikad nisu ostvarili osnovu dini islama. Ovo nije veliki problem. Ova  mes'ela se spominje u pogledu osoba kojima se posvjedoči pravni islam na osnovu  nekog dokaza a nakon toga se pokaže da, npr., ne zna osnovu islama i slično, ili u  slučaju  malodobnog  djeteta  nevjernika  koje  ima  sposobnost  razaznavanja  (mumejjiz), koje primi islam pa se otkine prije punoljetstva; da li je kafir aslij ili se  tretira murteddom u vanjštini.                                                               
43 44

 Na ar. je riječ ‫ التزام‬koju sam preveo  kao  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.    Na ar. kuffar. 

  44 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Važno je da se složimo u pitanju negacije islama onoga koji sruši aslud‐din u  pogledu  pridržavanja  samo  Allahovog  šerijata,  nutrinom  ili  vanjštinom,  tj.  uvjerenjem  ili  djelima  srca,  govorom  jezika  ili  djelima  tijela,  ili  ostavljanjem  uvjerenja  i  djela  srca  bez  kojih  nema  aslud‐dina  kao  što  smo  vidjeli,  ili  ostavljanjem  pridržavanja  (iltizāma)  šerijata  u  potpunosti,  tj.  et‐terkul‐mutlaq,  makar se to ticalo samo jednog propisa, što se manifestuje kroz neke vrste kufra  poput  kufrut‐tevelli  (kufra  okretanja  od  pokornosti),  ili  kufrul‐'irada  (kufra  izbjegavanja)  i  kufrul‐istikbār  (kufra  oholosti)  i  slično,  koje  ulaze  u  kategoriju  potpunog ostavljanja.     S time što je u vanjskoj realnosti često teško ustanoviti te vrste kufrova. Ali  onaj koji upadne u veliki širk i tagutijjet propisivanja zakona, ili tagutijjet suđenja  tagutskim  zakonom,  ili  veliki  širk  tehakuma  koji  se  ogleda  u  traženju  suđenja  tagutskim  zakonom  je  mušrik  i  njegovo  djelo  kategorički  ukazuje  na  nevjerničko  ostavljanje šerijata i pridržavanja (iltizāma) samo njega, jer ko god uradi veliki širk  ostavio  je  tevhid.  Ovo  sam  pojasnio  u  knjizi  „Odgovoru  na  šubhu  poturenu  Ibn  Kethiru“.    Dakle,  u  govoru  šejhul‐islama  imamo  nepostojanje  uvjerenja  u  obaveznost  suđenja Allahovim sudom, ohalaljivanje suđenja zakonom taguta, samo suđenje i  smatranje  toga  onim  čime  treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta,  i  nepridržavanje  Allahovog  zakona  nutrinom  ili  vanjštinom.  Ovo  su  menati,  tj.  opisi  koje  je  spomenuo  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  i  za  koje  je  vezao  propis  tekfira.  Evo  još  jednom riječi šejhul‐islama da se bolje urežu u srce:  „Nema sumnje da je onaj koji ne vjeruje da je obavezno suditi onim što je Allah  objavio Njegovom Poslaniku kafir. Pa ko god dozvoli da sudi među ljudima onim  što  on  smatra  pravdom  mimo  slijeđenja  onoga  što  je  Allah  objavio  je  kafir.  Jer  nema  nijednog  naroda  a  da  ne  naređuje  suđenje  pravdom.  Pravda  u  njihovom  dinu  može  biti  ono  što  smatraju  njihovi  velikani.  Štaviše,  mnogo  onih  koji  se  pripisuju islamu sude svojim običajima koje nije objavio Allah, subhanehu ve te  'ala,  poput  „sevālifa“45  beduina  i  poput  naređenja  onih  kojim  se  među  njima  pokorava (el‐mutā'in)46 i smatraju47 da je to ono čime treba suditi mimo Knjige i  Sunneta i to je (pravi)48 kufr.                                                               
45 46

 Plemenski zakoni.    Na  ar.  ‫  المطاعين‬od  riječi  pokornost.  Ovo  sam  namjerno  ostavio  u  ovom  obliku  da  ne  bi  izgubio  riječ  „pokornost“  jer  se  ovo  tiče  mes'ele  velikog  širka  pokornosti,  a  da  sam  rekao  „glavešine“  izgubio  bih  značenje  pokornosti.   47  Drže, vide...  48  Stavio sam „pravi“ jer je šejh spomenuo riječ „kufr“ sa određenim članom, želeći time ukazati na poseban vid  kufra. 

 

EBU MUHAMMED

45 

Jer,  mnogi  ljudi  su  ušli  u  islam49  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima koje naređuju „el‐mutā'ūn“ (oni kojima se pokorava). Oni kada saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio  pa  se  ne  počnu  pridržavati50  (iltizām)  toga,  već  ohalale  da  sude  suprotnim  onom  što  je  Allah  objavio su kafiri, a u suprotnom će biti džahili...“    Nema  sumnje  da  bi  mi  uzelo  puno  mjesta  i  vremena  kada  bih  htio  da  precizno i u potpunosti protumačim riječi Ibn Tejmijje i objasnim prave menate tj.  opise  za  koje  se  veže  tekfir,  a  koje  je  Ibn  Tejmijje  želio  svojim  govorom,  i  da  anuliram  i  zanemarim  sva  ona  značenja  do  kojih  se  dolazi  putem  metode  oprečnog  shvatanja  (mefhumul‐mukhalefeh)  za  koje  se  prema  konsenzusu  muslimana u ovom pitanju ne smiju vezati propisi.     Tokom  ove  studije  će  se,  inšaAllah,  ponavljati  spomen  važnih  pitanja  kao  i  objašnjenje da se govor Ibn Tejmijje tiče nekih vidova velikog kufra i širka, što ne  znači  da  ne  postoje  manji  vidovi  velikog  kufra  i  širka,  kao  i  činjenicu  da  je  u  pogledu  nekih  uvjeta  govor  Ibn  Tejmijje  došao  u  kontekstu  tretiranja  neke  poznate  i  česte  pojave  u  njegovom  vremenu,  o  kojoj  on  trenutno  govori.  Allahulmuste’an!    Sljedbenici  Albanija  su  se  dočepali  ovog  citata  i  unakazili  i  njega  i  vjeru  igrajući se njime i Allahovim dinom vežući propise tekfira za neželjene opise, tako  da  je  čak  i  Stalna  Komisija  za  Fetve  u  Saudijskoj  Arabiji  izdala  fetve  u  kojima  je  objasnila  greške  spomenutih.  Ja  sam  bio  u  Jordanu  kada  je  rasprava  između  Dr.  Ebu Ruhajjima i 'Alija Halebija bila aktuelna, nakon koje je Ebu Ruhajjim napisao  poznatu knjigu u kojoj je otkrio menhedž sljedbenika Albanija i čak poslao pismo  Stalnoj Komisiji u kojem im je predstavio 'aqidu sljedbenika Albanija i od njih, zbog  naučnog i vjerskog emaneta, zatražio da se oglase što su i učinili. Neki bošnjački  studenti,  sa  kojima  sam  tada  bio  kod  Dr.  Ebu  Ruhajjima,  su  dobro  upoznati  s  tokom odvijanja stvari.   

1.8 Naslovi kroz koje ćemo detaljno pobiti šubhe poturene šejhul-islamu
  Detaljno  pobijanje  ovih  šubhi,  poturenih  šejhul‐islamu,  ćemo  izvršiti  kroz  slijedeće naslove pod kojima ćemo konstatovati važne vjerske temelje.                                                              
49 50

 Na ar. glagol eslemu u trećem licu množine.    Na ar. je riječ ‫ التزام‬koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.  

  46  

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Govor  šejhu‐islama  i  bilo  kojeg  učenjaka  na  zemljinoj  kugli  sam  po  sebi  nije  šerijatski dokaz, iako šejhul‐islam ovdje nije pogriješio.   Pojašnjenje osnove islama kod šejhul‐islama i tumačenje njegovog govora koji  je mnogima nejasan (mutešābih) u svjetlu njegove definicije osnove islama, jer  ona je muhkem51 i mentuq52 u ovom pitanju, a neznalice su do svog zaključka  došle putem umišljenog oprečnog značenja kojeg su zaključili iz činjenice da je  šejhul‐islam prvo protekfirio onoga koji zna a za onoga koji ne zna je rekao da  je džahil a ne kafir, a iz ustezanja učenjaka ehlus‐sunneta od tekfira pojedinaca  ne  proizilazi  neminovno  potvrđivanje  islama  istim.  Zbog  toga  što  je  negirani  tekfir onaj koji biva nakon uspostave argumenta, što ne znači da prije toga nije  kafir  ako  nema  pri  sebi  islam  čiju  je  osnovu  šejhul‐islam  definisao.  Isto  tako  ćemo  kao  muhkem  i  mentuq  njegovog  govora  koristiti  druge  citate  koji  se  naravno  grade  na  njegovu  definiciju  osnove  islama,  te  u  svjetlu  njih  protumačiti  ono  što  je  nekom  nejasno,  jer  najveća  pravda  je  protumačiti  njegove riječi njegovim govorom lično.   Pojašnjenje prepreka koje sprečavaju i zabranjuju uzimanje oprečnog značenja  u obzir i građenje propisa na njemu.   Riječi Ibn Tejmijje, s obzirom da su postale predmet razilaženja, ne mogu biti  „uzete kao dokaz“, jer je pravilo u šerijatu da nije validna „argumentacija“ bilo  kojim dokazom koji je postao predmet hipotetičnosti, a šta da se kaže za govor  ljudi!   Konstatacija  da  šejhul‐islam  sa  aspekta  uspostave  argumenta  prije  i  poslije  njega  koristi  pojam  velikog  kufra  u  dva  značenja.  Veliki  kufr  prije  uspostave  argumenta  nad  pojedincem  koji  u  tom  stanju  za  sobom  ne  povlači  neke  dunjalučke  i  ahiretske  propise  poput  kažnjavanja  i  slično,  i  veliki  kufr  nakon  uspostave argumenta nad pojedincem, i to je onaj koji za sobom povlači kaznu  i  slično.  Što  znači  da  kada  šejhul‐islam  nekom  negira  kufr  to  za  sobom  ne  povlači potvrdu opisa islama istom ako ga pri sebi nema.   Komentar značenja riječi šejhul‐islama „...mnogi ljudi su ušli u islam...“, jer je  to problem protivnicima, nekom više nekom manje.     Kada sve objasnimo, inšaAllah, svaki iskren čitaoc  će u svojim prsima i srcu  osjetiti  rahatluk  i  prepoznati  istinitost  menhedža  i  shvatanja  kojem  nas  je  Allah  uputio, velhamdulillah na početku i na kraju.        
51 52

 
 Ono što je jasno i predstavlja temelj kojem se mora vratiti nejasno.   Značenje na koje je direktno ukazano. 

                                                            

 

     

EBU MUHAMMED

47 

  48     

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  GOVOR IBN TEJMIJJE I OSTALIH UČENJAKA SAM PO SEBI NIJE  ŠERIJATSKI DOKAZ   

 

EBU MUHAMMED

49 

2. Govor Ibn Tejmijje i ostalih učenjaka sam po sebi nije šerijatski dokaz

  Kao  šerijatski  dokaz  u  islamu  se  tretiraju  samo  Kur'an  i  Sunnet  Allahovog  Poslanika,  .,  i  oni  su  osnova.  Nakon  toga  dolaze  idžma',  tj.  konsenzus  koji  se  gradi na dokazu, te qijās, odnosno analogija. Ovo su opšti izvori i dokazi šerijata u  pogledu  kojih  postoji  saglasnost.  Oni  koji  se  suprotstavljaju  analogiji  najčešće  je  potvrđuju i sprovode pod drugim imenom i metodom.     Postoje  takođe  opšti  dokazi  i  izvori  šerijata  u  pogledu  kojih  se  učenjaci  razilaze. Ali su se svi složili da govor bilo kojeg čovjeka mimo Allahovog Poslanika  Muhammeda, ., nije šerijatski, osim kada je u pitanju pravno mišljenje nekog od  ashaba,  gdje  većina  učenjaka  pod  određenim  uvjetima  smatra  da  je  pravno  mišljenje  nekog  od  ashaba  šerijatski  dokaz,  ali  ne  zbog  njega  samog  po  sebi  već  što  se  pretpostavlja  da  je  u  suštini  utemeljen  na  dokazima  Kur'ana  i  Sunneta,  s  obzirom da su ashabi bili svjedoci spuštanja Objave i njenog tumačenja od strane  Poslanika,  ., i da bolje poznaju vjeru od bilo koga nakon njih, posebno u stanju  kada  se  mišljenje  ashaba  u  pitanju  u  kojem  nije  dozvoljen  idžtihad  podiže  na  stepen  onoga  što  je  rekao  Allahov  Poslanik,  .,  lično,  tj.  daje  mu  se  propis  merfu'u  hadisa.  Tokom  knjige  ćeš  vidjeti  govor  šejha  Muhammeda  El‐Emina  Eš‐ Šenqitija o ovoj mes'eli.    Zbog svega toga se sa pravnim mišljenjem ashaba ne može postupati po ćefu  neznalica  već  se  mora  staviti  na  njemu  odgovarajuće  mjesto  kako  u  hijerarhiji  opštih  šerijatskih  dokaza  tako  i  u  pogledu  ophođenja  sa  parcijalnim  dokazima  Kur'an i Sunneta.     Niko od učenjaka islama nije rekao da je govor ostalih ljudi šerijatski dokaz,  što znači da je dokazivanje i argumentiranje govorom običnih ljudi među ulemom  propao projekat prije svog početka. Prema tome shvatanje Ibn Tejmijje, svejedno  odgovaralo istini ili ne, nije šerijatski dokaz. Ko kaže da je govor učenjaka sam po  sebi dokaz i da je on vjera, je kafir u Allaha, +, jer je uzeo učenjake za gospodare  (erbabe) mimo Allaha i za vjerovjesnike mimo Allahovog Poslanika, ..   Danas  imamo  grupe  ljudi  koji  svoja  mišljenja  bukvalno  argumentiraju  i  dokazuju riječima učenjaka daleko od Kur'ana i Sunneta Allahovog Poslanika,  .,  a  problem  leži  još  više  u  tome  što  nisu  u  stanju  da  ih  shvate  već  ih  iskrivljuju.  Paradoks  je  još  veći  kada  kažu  da  ne  razumiju  jasan  govor  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  .,  i  da  im  za  to  treba  posrednik  među  učenjacima,  a  nakon  toga  ih 

  50 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

vidiš kako odjednom navodno razumiju govor učenjaka bez posredstva učenjaka!  Ovo  važi  za  riječi  bilo  kojeg  učenjaka  od  selefa  i  khalefa.  Ibn  Tejmijje  je  u  ovoj  mes'eli na istini, ali ne na onoj koja mu se potura od strane zabludjelih i neznalica.    Musliman  se  treba  potruditi  da  stekne  znanje  i  osposobi  sebe  za  shvatanje  tekstova  Objave  i  argumentiranje  njima,  i  da  u  korijenu  prekida  svaki  pokušaj  manipulisanja  riječima  učenjaka  i  da  odmah  na  početku  odbije  prepucavanja  sa  njihovim  citatima,  jer  to  nikuda  ne  vodi.  Riječi  učenjaka  se  mogu  navesti  nakon  argumentiranja šerijatskim dokazima, kao potvrda tog shvatanja ili da se dokaže  greška u njima ako je ima, a moram priznati da me najviše izmorilo prepucavanje  riječima ljudi.     Bitno je znati din i njegove temelje, naučiti i dokučiti temelje učenjaka da bi  znali  na  čemu  grade  svoje  fetve  i  pravna  rješenja.  Allahulmuste’an!  To  kada  se  nauči  lahko  je  sastaviti  sve  citate  koji  na  izgled  djeluju  proturječnim,  a  u  suštini  nisu.  Govoreći  o  sebi  kažem  da  u  pogledu  naše  'aqide  nemam  problema  ni  sa  jednim citatom učenih koji su došli do mene, pogotovo ne sa onima koje navode  vođe sekte kojima odgovaram i oni od kojih oni prenose. Allahulmuste’an! 

  

EBU MUHAMMED

51 

  52   

ZNAČENJE DEFINICIJE (HADD) ISLAMA I ASLUD‐DINA U    TEKSTOVIMA OBJAVE I KOD ŠEJHUL‐ISLAMA IBN TEJMIJJE                           
Ostala značenja aslud‐dina u govoru učenih  Vjerski dokazi iz medinskog perioda  Dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika  Metode ukazivanja pojmova na značenja  Šehadet tevhida i metode ukazivanja na značenje  Šehadet tevhida putem sve tri metode ukazivanja ukazuje na sav aslu dinil  islam  Uopštene skretnice u pogledu praktičnog tevhida  Pojam 'ibadet se u terminologiji učenjaka koristi u dva značenja  Međusobna uzročna povezanost između vanjštine i srca  O jedinkama velikog širka putem kojih se obožava tagut  Moguće je da neke osobe koriste pojam „veliki širk“ i „'ibadet“ u značenjima  kalupa i oblika velikog širka i 'ibadeta drugom mimo Allaha, a ne u njihovom  suštinskom značenju u vjeri  Terminologija Dr. El‐Qarnija u knjizi „Davabitut‐Tekfir“  O „tekfiru onoga koji ne tekfiri“  Značenje „sveobuhvatnog tekfira“ u riječima učenjaka da've  Posljedice pogrešnog shvatanja pojma „sveobuhvatni tekfir“  Odricanje od suštinskog velikog širka  Odricanje od svake jedinke taguta i kufr u nju ukazuje na odricanje od svake  jedinke suštinskog velikog širka i kufr u njega  Ibn 'Usejmin i opravdanje neznanjem u velikom širku  Značenje pojmova kategorija ili rod, vrsta i jedinka i pobijanje protivničkih  šubhi  Ne smije se praviti razlika između vrsta i jedinki istog roda  Čak se i novotari slažu da se ne smije praviti razlika između jedinki i vrsta  bilo kojeg roda koje imaju istu suštinu  Primjena pravila o vrsti i jedinkama istog roda na osnovu dini islama  Primjena temelja iz govora Ishaqa sina ’Abdurrahmana  Vjerski dokazi ukazuju na odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika  tekstualnom i semantičkom sveobuhvatnošću  Oni koji kažu da u aslud‐din ulazi samo odricanje od kategorije ili roda nam  moraju objasniti značenje kolektivne slike „kategorije“ velikog širka i taguta!  Sveobuhvatno kolektivno značenje „kategorije“ velikog širka, taguta i  mušrika 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 

EBU MUHAMMED

53 

3. Značenje definicije (hadd) islama i aslud-dina u tekstovima Objave i kod šejhul-islama Ibn Tejmijje
    Svaki  musliman  i  učenik  treba  znati  da  se  sa  pojmom  haddul‐islam,53  tj.  definicija islama kod učenjaka islama želi ukazati na minimalan opis sastavljen od  riječi i djela koji sačinjava suštinu osnove dini islama iz kojeg se dobija ime islama  u Allahovoj vjeri i bez kojeg nema tevhida niti ulaska u Džennet.     Kada kažemo „riječi i djela“ mislimo na unutrašnje i vanjske riječi i djela, tj.  na uvjerenja i djela srca i govor jezikom i rad udovima. Po prioritetnom mišljenju  ostavljanja ulaze u djela, inšaAllah, a ako neko kaže da ostavljanja ne ulaze u djela  on  će  u  definiciji  spomenuti  dodatak  ostavljanja  riječi  i  djela  koje  se  ne  mogu  sastati sa osnovom dini islama.     U  opisu  aslu  dinil‐islama  učestvuju  najveći  griješnici  muslimana  i  najbolji  vjernici,  jer  je  to  onaj  opis  bez  kojeg  islam  ne  postoji,  a  sve  ispod  njega  je  nevjerstvo  u  Allaha.  Dakle,  učenjaci,  pored  ostalih  upotreba,  u  osnovi  koriste  pojam aslu dinil‐islam i haddul‐islam za minimalan opis sastavljen od riječi i djela  koji sačinjava suštinu osnove islama kojom čovjek zaslužuje ime islama i ulazak u  Džennet ako umre na tome ili ulazak u Džehennem i vječni ostanak u njemu ako  umre na suprotnom, da Allah sačuva! Ovo značenje je predmet naše knjige.      U  vezi  ovoga  sam  na  lancu  predavanja  o  tehakumu  citirao  riječi  'Abdulmedžida  Eš‐Šazilija  iz  knjige  „Haddul‐islam  ve  haqiqatul‐iman“  gdje  govoreći o ulasku praktičnog tevhida u aslud‐din na 383. str. kaže: 

 ‫وأﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ أﻣﺮ ﻳﺸﱰك ﻓﻴﻪ اﳌﺴﻠﻤﻮن ﻛﻠﻬﻢ وﻳﺘﺤﻘﻖ ﰲ ﻛﻞ ﻣﺴﻠﻢ ﺑﺮا ﻛﺎن أو ﻓﺎﺟﺮا وﻻ ﻳﺘﺤﻘﻖ ﻟﻐﲑﻩ ﳑﻦ‬    .‫ﻳﻌﺒﺪ اﻟﻄﻮاﻏﻴﺖ‬
„Aslud‐din je stvar u kojoj učestvuju svi muslimani i koja se ostvaruje kod svakog  muslimana,  bio  časan  ili  griješan,  a  ne  ostvaruje  se  kod  drugih  od  onih  koji  'ibadete tagutu.“    Kada  dođe  vrijeme  za  to,  vidjećeš  da  je  Eš‐Šazili  praktični  dio  tevhida  koji  ulazi  u  aslud‐din  sveo  na  tevhid  Allaha  u  hukmu  (zakonu),  tevhid  Allaha  u  obredima i tevhid Allaha  u vilajetu, tj. lojalnosti prema Njemu kroz vezanost  za                                                              
53

 Definicija ili granica islama. 

  54 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Njega  Njegovom  vjerom  iz  čega  proizilazi  ljubav  i  mržnja  u  ime  Njega  i  Njegove  vjere.   

3.1 Ostala značenja aslud-dina u govoru učenih 
  Napominjem  da  se  pojmom  aslud‐din  u  govoru  učenjaka  ponekad  nazivaju  stvari koje ne ulaze u prethodno značenje već su u oblasti temelja vjere (usulud‐ din) i stvari koje se ne znaju osim Objavom.    Primjer  za  to  su  propisi  oko  kojih  su  se  složili  svi  vjerovjesnici,  'alejhimusselam,  poput  zabrane  bluda  i  razvrata,  nepravde  i  laganja,  lažnog  svjedočenja i ispoljavanja dina (izharud‐din) i slično. Tada kažu da je to aslud‐din u  smislu da su se svi vjerovjesnici složili u njihovoj propisanosti, a ne u smislu da je  nevjernik onaj koji nešto od toga ne zna i da nema opravdanja u neznanju, kao što  je to slučaj u prvom značenju aslud‐dina kojeg se tiče naš govor.     Na  tu  činjenicu  ukazao  je  'Ali  El‐Hudajr,  da  mu  Allah  popravi  stanje,  na  početku  knjige  „Odjeljak  (džuz')  o  aslu  dini  islama  ‐  Tevhid  i  Poslanica„  u  kojoj  govori  o  aslud‐dinu,  gdje  je  iz  govora  Ibn  Tejmijje  naveo  značenja  u  kojima  neznalica može biti opravdan.     Kada je prenosio taj govor El‐Hudajra u svojim odgovorima na net‐u i slično,  Bilibani nije skrenuo ljudima pažnju na tu činjenicu, niti je neznalica shvatio da je  u  govoru  'Alija  El‐Hudajra  dokaz  da  je  tehakum  samo  Allahu  i  ostavljanje  tehakuma šejtanskim poslanicima od taguta od aslud‐dina, jer će svakom čovjeku  u kaburu biti postavljena tri pitanja: „Ko je tvoj Bog?“, „Ko je tvoj vjerovjesnik?“ i  „Koji  je  tvoj  din?“  A  ovaj  din  je  predanost  Allahu  s  tevhidom  što  podrazumijeva  pridržavanje samo Njegovog dina, nutrinom i vanjštinom. Allahulmuste'an!    Da je ovaj sijač nereda imao imalo stida i veze sa Uzvišenim Allahom shvatio  bi da tevhidul‐hakimijje, s obzirom da ulazi pod sve tri vrste tevhida Allaha kao i  pod  tevhid  Poslanika,  .,  u  slijeđenju  (tevhidul‐muta'be'ah)  i  da  se  Allahov  din  ogleda  u  pridržavanju  samo  Njegovog  šerijata,  ulazi  pod  ova  tri  pitanja,  koja  će  čovjeku biti postavljena u kaburu. Ko je tvoj Bog? Ko je tvoj Poslanik? Koji je tvoj  din?    Zbog toga što onaj koji sebe ili drugog riječju ili djelom učini sudijom mimo ili  uz Allaha, ili ne dao Allah, pridržava se (jeltezim) zakona šejtanskih poslanika, koji  najčešće  oponašaju  Allahove  propise,  nije  ostvario  značenje  tevhida  Allaha  u  hukmu.  Većina  slijepih  sljedbenika  i  bolesnih  srca  je  nasjela  na  laži  Bilibanija  i 

 

EBU MUHAMMED

55 

Nusreta  pored  očitih  dokaza  i  nakon  dugogodišnjeg  slušanja  dersova  o  tevhidu,  imanu  i  kufru,  i  to  onda  kada  je  došlo  do  kolizije  između  vjerovanja  u  Allaha  i  vjerovanja u „voljene“. Da Allah sačuva!    Na pitanje „Šta je to aslud‐din i šta ulazi u aslud‐din?“, Bilibani, nakon što je  naveo  citate  učenjaka  koji  govore  protiv  njegovih  laži,  jer  se  u  njima  spominje  ulazak ostavljanja širka u aslud‐dina a tehakum tagutu je veliki širk, sijač nereda  po zemlji ,navodi54 riječi 'Alija Hudajra:  „Kaže dalje šejh Ali Hudajr u poglavlju kako spoznajemo šta je asl islama (tj. aslud‐ din op. prev):   Spoznajemo aslu el islam na osnovu sljedećih stvari:   1.  Da  su  sve  vjere  složile  na  njemu.  Kaže  Uzvišeni:  „A  mi  prije  tebe  nijednog  Poslanika  nismo  poslali  a  da  mu  nismo  objavili:  Nema  drugog  boga  osim  Mene  zato mene obožavajte“ (Zatim je šejh spomenuo još par ajeta: Šura 13, Bekare 131  i druge ajete).   2. Spoznajemo na osnovu toga što je to prvi vadžib (zatim je šejh spomenuo hadis  Mu'aza  kada  ga  je  Poslanik  poslao  u  Jemen  jer  u  hadisu  stoji  da  prvo  u  što  ih  Mu'az treba pozvati jeste obožavanje Allaha).   3. Na osnovu toga što je to prvo što se traži od čovjeka (zatim je šejh spomenuo  hadis:  „Naređeno  mi  je  da  se  borim  protiv  ljudi  sve  dok  ne  posvjedoče  da  nema  drugog boga sem Allaha i da je Muhammed njegov rob i Poslanik“. A prisjeti se da  je gore šejhul islam rekao da su dva šehadeta aslud‐din).   4.  Spoznajemo  isto  tako  na  osnovu  toga  što  je  to  prva  stvar  u  Islamu.  Kaže  Uzvišeni: „O  ti pokriveni ustani i opominji (a  nema sumnje da se  ovdje opomena  odnosi na opomenu činjenja širka op. prev), i Gospodara svog veličaj (tj. Obožavaj  Allaha op. prev), svoje haljine očisti i kumira se kloni.“ (Sve ovo, dakle, ukazuje da  Uzvišeni  ovdje  naređuje  da  se  Allah  obožava  i  da  se   ostavi  obožavanje  kipova  i  bilo čega drugog mimo Allaha a to je aslud‐din op. prev)   5. Spoznajemo na osnovu onoga što je bilo u mekanskom periodu (a poznato je  da  je  u  mekanskom  periodu  bio  poziv  u  tevhid  i  ostavljanje  širka   a  to  je  opet  aslud‐din. Zatim je šejh ovdje spomenuo riječi šejhul islama oko stvari koje je Allah  zabranio u svakom šerijatu a od njih je širk).  

                                                            
54

Njihove izreke i pisarije prenosim najčešće bez ispravljanja greški koje su u njima. 

  56 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

6. Na osnovu onoga o čemu će rob biti upitan u kabru (zatim je šejh spomenuo  hadis Bera ibn Aziba o pitanju dva meleka u grobu: „Ko je tvoj gospodar, koja je  tvoja  vjera  i  ko  je  tvoj  poslanik.“ (Završen  citat  šejha  Alija  Hudajra  iz  njegove  knjige Aslu dinil islam).   Ovo je dakle definicija šejhul islama i uleme Nedžda a sve ove definije iako različite  u  formi  ipak  su  iste  u  suštini  i  dopunjavaju  i  pojašnjavaju  jednu  drugu  a  Allah  najbolje zna.   Što  se  tiče  toga  da  li  čovjek  ima  opravdanja  u  aslud‐dinu  mislim  da  je  kroz  definicije  ove  uleme  jasno  i  da  nema  potrebe  za  odgovorom.  Stim  što  se  mora  napraviti razlika između osobe koja pobrka u definiciji aslud‐dina a sama pri sebi  ima  aslud‐din  i  između  osobe  koja  pri  sebi  nema  aslud‐dina.  Prva  osoba  se  ne  tekfiri šta više vidio si da šejh Abdurrahman spominje da je neka ulema pogriješila  u tom pojmu, tj. shvatanju aslud‐dina.   Dakle to je aslu din. Kao što vidis šejhul islam nije u aslu din spomenuo odricanje  od  mušrika  ili  tekfir  mušrika  itd.  Normalno  to  ne  znači  da  takva  stvar  ne  može  izvesti iz vjere ali je razlika u tome što se kod ove zadnje stvari može uzeti u obzir  neznanje, tevil, i tome slično. Dok kod prve stvari tj. kod aslu dina to se ne uzima u  obzir. Onaj ko ne ostvari aslu din takav nije vjernik i ne uzima se u obzir sebeb radi  kojeg nije ostvario aslu din.   A Allah najbolje zna.   Odgovorio: prof. Idriz Bilibani“    Ovo  je  odgovor  sijača  nereda!  Ostavio  sam  ga  u  originalnoj  formi  i  nisam  ispravljao gramatičke, pravopisne i ostale greške a masnim slovima sam ukazao na  važne dijelove. Iz svega vidiš da magarac ne smatra da je pridržavanje šejtanskog  zakona  veliki  širk,  ili  da  je  suđenje  šejtanskim  zakonom  ili  tehakum  njemu  veliki  širk, i da to sve ne ruši tevhid Allaha, jer glupak i njegova braća se neumorno bore  da dokažu da „tehakum nije od aslud‐dina“. Allahulmuste’an!    Druga  stvar,  sijač  nereda  kaže  da  „odricanje  od  mušrika  i  tekfir  mušrika  ne  ulazi u aslud‐din“ pored toga što je citat prenio iz knjige „Džuz' o aslu dinil‐islama  – Tevhid i Poslanica„ u kojoj Hudajr spominje da u  aslud‐din ulazi mržnja prema  tagutima, mušricima, mustekbirima i neprijateljstvo prema njima. Zatim spominje  dva stepena u pogledu tekfira:   a) Negacija njihovog islama; 

 

EBU MUHAMMED

57 

b) Njihov tekfir kufrom koji za sobom povlači kaznu. Navodi opšte poznate citate  učenjaka da've o razlici između negacije islama i tekfiru kufrom koji za sobom  povlači kaznu te da je moguće da neko u zadnjem pogriješi.     Iz  svega  toga  razumiješ  da  je  'Ali  El‐Hudajr  negaciju  islama  tagutima,  mušricima i mustekbirima uvrstio u aslud‐din!55 Međutim, smutljivci i sljedbenici  strasti vide samo ono što im odgovora makar ih to isto lično proklinjalo. Od stvari  koje  su  bile  zabranjene  još  u  mekkanskom  periodu  su  „tajni  i  javni  razvrat  i  nasilje“  pored  širka  i  govora  o  Allahovoj  vjeri  bez  znanja.  Tajni  i  javni  razvrat  i  nasilje  nisu  stvari  čije  neznanje  ili  počinjenje,  ne  dao  Allah,  se  ne  može  nikad  sastaviti sa aslud‐dinom.  Isto tako iz riječi ovog sijača nereda proizilazi da ulaskom  u  islam  na  samom  početku  i  kod  prihvatanja  šehadeta  tevhida,  muslimani  nisu  negirali  islam  nemuslimanima,  štaviše,  da  to  nisu  radili  u  čitavom  mekkanskom  periodu!    Ako ahmak kaže da jesu, nećemo ga pitati od kojeg momenta su to radili, da  Allah sačuva nesreće, već ga pitamo zašto to nije uvrstio u aslud‐din? Ako kaže da  je negacija islama nemuslimanima poput „tajnog i javnog razvrata i nasilja“ ostaje  da  se  upita  zašto  nije  ukazao  na  razliku  između  dva  značenja  u  kojima  se  koristi  aslud‐din? Zar je pravednom čovjeku potreban dodatan dokaz da shvati smjelost  ovog stvorenja protiv vjere i nepravdu koju je nanio tevhidu i da'vi u njega i da se  radi o bolesniku koji kao papagaj prenosi tuđe riječi a razumije ih kao...?    Kada  sam  prvi  put  sa  ovom  osobom  pričao  na  PalTalku,  vidio  sam  da  je  neznalica  i  da  ne  zna  islam,  a  to  sam  jednom  prilikom  rekao  jednom  „njihovom  albancu“  koji  mi  je  nakon  što  sam  mu  rekao  da  je  džahil  rekao  da  sam  „tagut“  usljed  čega  je  Bilibani  izgubio  kontrolu  nad  sobom  i  počeo  svoju  klovn‐hajku  protiv  islama  i  muslimana  i  javno  dokazao  i  potvrdio  moje  uvjerenje  da  ne  zna  islam.     Govorio  je  da  kufr  u  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din  i  bestidno  se  razbacivao  tražeći  govor  „makar  jednog  učenjaka“  koji  jasno  ukazuje  da  je  kufr  u  taguta  od  aslud‐dina  a  on  je  „uz  sebe  imao  sve  učenjake“  u  toj  mes'eli,  pa  je  to  poslije  popravio i umalo ga nije uradio, da bi još uvijek i to nakon dvije godine ostao da  tumara u svom neznanju i nepravdi i da ga njegove riječi lično proklinju gdje god  se čuju i pojave. Sve do sada navedeno je samo djelić primjera za jad i bezobrazluk  ove osobe. Dovoljan nam  je Allah i divan je  On Zaštitnik! Za čuditi se je kako  su  „neki  ljudi“  dozvolili  sebi  da  budu  „braća“  i  u  „istom  saffu“  sa ovim  uništivačem  islama pod imenom tevhida i odbrane učenjaka i mudžahida!                                                              
55

  Na puno mjesta  ’Ali El‐Hudajr spomenute stvari naziva temeljima tevhida koji sačinjavaju njegovu osnovu, a  neke od njih ćemo navesti u ovoj knjizi, inšaAllah. 

  58 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Nastavimo s našom temom!    Može se takođe primjetiti da neki učenjaci pojam aslud‐din ponekad koriste  za opise za koje se u određenim situacijama veže propis pravnog, tj. vanjštinskog  islama,  u  smislu  ako  osoba  ne  ispolji  te  opise  presuđuje  joj  se  da  je  kafir  u  vanjštini, što ne znači da mora biti kafir u suštini ako je ostvario aslud‐din u prvom  smislu.  Primjer  za  to  su  potlačeni  muslimani  koji  žive  u  nevjerničkim  državama  (dijarima)  i  nisu  u  stanju  da  ispoljavaju  svoj  din,  kojima  se  u  vanjštini  presuđuje  propisom nevjerničke države i zajednice sa aspekta uopštenosti.    To  možemo  naći  u  fetvi  šejha  Hameda  b.  'Atiqa  i  drugih  učenjaka  tevhida.  Risala šejha Muhammeda „Aslu dini islama i Njegov stub“ koju sam protumačio u  lancu  predavanja  se  tiče  upravo  ove  mes'ele.  Ja  sam  tokom  predavanja  neprestano  skretao  pažnju  na  razliku  između  mes'ele  ostavljanja  ispoljavanja  vjere i mes'ele rušenja aslud‐dina, iako je ispoljavanje vjere bilo uvjet za dobijanje  imena aslud‐dina u vanjštini u posebnom značenju, i to je, elhamdulillah, jasno.     Međutim,  neki  siromasi  nisu  ni  čekali  da  počnem  sa  predavanjima  a  već  su  počeli sa kanonijadom fitni i laži po meni  i po menhedžu tevhida, da Allah sačuva,  a možda su tek nekad kasnije saznali i naučili o čemu se radi, i u kojim značenjima  šejh  i  njegovi  unuci  koriste  pojam  aslud‐dina,  kao  što  su  mnoge  druge  mes'ele  učili  postepeno.  Ali  bolje  ikad  nego  nikad!  Dakle,  u  ovoj  knjizi  koristim  pojam  aslud‐din  u  značenju  minimalnog  opisa  sastavljenog  od  riječi  i  djela  iz  kojeg  se  uzima i dobija ime i opis islama kod Allaha, dželle ve 'ala, i bez kojeg nema spasa  na  ahiretu.  Pitanje  pravnog  islama  pojedincu  je  skroz  druga  mes'ela  i  u  osnovi  nema veze sa našom.     Svaki  musliman  i  ozbiljan  student  treba  da  vjeruje  da  je  tevhid  Allaha  i  ostvarenje osnove vjere najvažnija stvar dini islama, i da sve ostalo ne koristi bez  postojanja  osnove,  i  da  je  Allah  u  Svojoj  Knjizi  i  na  jeziku  Poslanika,  .,  u  potpunosti objasnio njegovo značenje na način kojeg može shvatiti obični beduin i  učenjak. Poslanik  ., kaže da je sura El‐Ikhlas trećina Kur'ana. To zato što trećina  Kur'ana  govori  o  tevhidu  i  aslud‐dinu  koji  je  Allahovo  pravo,  druga  o  pravima  tevhida  a  ona  su  detaljni  propisi  islama,  i  treća  koja  govori  o  vjernicima  i  nevjernicima, njihovim stanjima na dunjaluku i na ahiretu.  A aslu dinil islam se djeli na dva djela:  a) Opšti aslu dinil islam na kojeg ukazuju riječi la ilahe illallah i  b) Posebni  aslu  dinil  islam  na  kojeg  ukazuje  šehadet  Muhammedun  Resulullah  uz prvi dio šehadeta.  

 

EBU MUHAMMED

59 

  Dakle, imamo opšti i posebni aslu dinil‐islam! Prvi se tiče onoga čime su došli  svi  vjerovjesnici  Allaha,  a  posebni  islam  se  od  opšteg  razlikuje  u  detaljnim  propisima  i  zakonima  koji  se  mogu  razlikovati  od  vjerovjesnika  do  vjerovjesnika,  ali  je  srž  njihove  vjere  ista  i  opšti  aslud‐din  kao  i  mnogi  propisi  Uzvišenog  Gospodara  su  nepromjenjivi  od  Adema,  'alejhisselam,  prvog  čovjeka  i  vjerovjesnika  do  Muhammeda,  .,  zadnjeg  poslanika  i  pečata  vjerovjesnika  i  prvaka među Ademovom djecom.    Stvari  i  propise  mimo  aslud‐dina  u  pogledu  kojih  postoji  konsenzus  među  vjerovjesnicima učenjaci nekad takođe nazivaju opštim islamom zbog toga što su  svi vjerovjesnici došli s njima. Ti moraš imati na umu razliku između osnove dini  islama bez koje nema islama niti spasa kod Allaha i pitanja poput vjerovanja da je  blud i lažno svjedočenje haram i slično.     U  Allahovoj  Knjizi  i  Sunnetu  Njegovog  Poslanika,  .,  nalazimo  pojašnjenje  ovog  značenja  od  početka  njegove  misije  do  kraja  života.  U  suri  El‐Muddeththir,  koja je objavljena na samom početku poslaničke misije, Allah naređuje Poslaniku,  ., da se kloni idola i da veliča samo Allaha. 
﴾٥﴿

ِ ‫ﻳﺎ أَﻳﱡﻬﺎ اﻟْﻤﺪﺛﱢﺮ ﴿١﴾ ﻗُﻢ ﻓَﺄَﻧْﺬر ﴿٢﴾ ورﺑﱠﻚ ﻓَﻜﺒﱢـ ْﺮ ﴿٣﴾ وﺛِﻴَﺎﺑَﻚ ﻓَﻄَﻬ ْﺮ ﴿٤﴾ واﻟﺮﺟﺰ ﻓَﺎﻫﺠ ْﺮ‬ َ َ ََ ‫َ َ ﱢ‬ ْ ْ ُ ْ َْ ‫َ ﱡ‬ ُ‫ـ َ ُ ﱠ ـ‬

„O ti, pokriveni!  ﴾1﴿ Ustani i opominji!  ﴾2﴿ I samo Gospodara svog veličaj!  ﴾3﴿ I  haljine svoje očisti! ﴾4﴿ I „rudžza“ se kloni! ﴾5﴿56  Šta sve se razumije iz ovih ajeta?!    Mufessiri  navode  da  se  sa  riječu  „rudžz“  ovdje  misli  na  idole  i  kipove.  Naravno to je sve obuhvaćeno pojmom tagut i pod njega ulazi sve što ulazi pod  značenje  pojma  tagut,  bez  obzira  da  li  se  radi  o  živim  bićima  ili  predmetima.  Pojam  „idol“  obuhvata  zakone  šejtanskih  poslanika  i  one  koji  njima  sude  poput  taguta hukma, vračara i slično.     Kao što u ajetu imamo negaciju i potvrdu, i to je tevhid. Naredba klonjenja  „kumira“  kako  prevodi  Korkut,  tj.  idola  i  kipova  odnosno  taguta  je  negacija  (la  ilahe) a naredba veličanja samo Allaha je potvrda (illallah). Potvrda nije ispravna  bez negacije, koju je Allah propisao da bi se ostvario tevhid kao što negacija nije  ispravna  bez  potvrde,  a  oba  rukna  su  međusobno  povezana  vjerskom  neminovnom  uzročnom  povezanošću.  Zbog  toga  se  u  islamu  ne  kaže  da  neko  vjeruje u Allaha osim ako je ostvario kufr (nevjerstvo) u taguta niti se kaže da je  neko ostvario kufr u taguta osim ako vjeruje u Allaha!                                                              
56

 Sura El‐Muddeththir (74) 1‐5 

  60 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Iz ovog ajeta se razumije da je samo din Allaha ispravan a da je din „rudžza“  drugi din, i da se samo Allah smije veličati a da se o „rudžz“ mora imati najgore  mišljenje, jer stoji nausprot „veličaj“, tj. uradi kufr (nevjerstvo) u „rudžz“, a uraditi  kufr  u  nekoga  je  najveći  vid  kidanja  veze  i  to  je  ono  što  Allah  hoće  kada  su  u  pitanju lažni gospodari i božanstva zadovoljni onim na čemu su njihovi robovi!    Iz ajeta se takođe razumije da nisu isti oni koji veličaju samo Allaha i oni koji  su odbili da veličaju Allaha ili uz Njega veličaju „rudžz“ i da oni nisu na Allahovom  dinu!  Ovo,  vallahi,  shvata  svako  osim  čovjeka  kome  je  Allah  zapečatio  srce  i  oslijepio  ga  pred  svjetlom  Objave.  Da  Allah  sačuva!  Ako  bi  ovim  ajetom  htio  da  definišem  aslud‐din  rekao  bih  da  je  aslud‐din  napuštanje  „rudžza“  i  veličanje  samo Allaha, i elhamdulillah. Nisu mi potrebne riječi ni ovoga niti onoga, jer sam  definisao aslud‐din riječima mog Gospodara i Njegovog Poslanika.     Kao  što  u  ajetu  imamo  sve  vrste  srčanih  'ibadeta  iz  kojih  rezultira  značenje  „veličanja Allaha“, poput ljubavi, straha, strahopoštovanja, oslonca i slično a one  su obavezan rezultat ispravne spoznaje Uzvišenog. Sve to vjerski nije ispravno bez  ostvarenja suprotnog u negaciji la ilahe. Što znači da osoba mora mrzeti „rudžz“ i  one  koji  njih  veličaju,  ne  plašiti  se  njih  mimo  Allaha  u  onome  što  ne  može  osim  Allah,  tj.  ne  pridružiti  ih  Allahu  u  onom  što  je  od  Njegovih  prava  od  kojih  je  „veličanje“  koje  ima  osnovu  u  srčanom  uvjerenju  i  'ibadetima.  Prije  svega  toga  vjerovanje  da  je  Allah  savršen  i  da  samo  On  zaslužuje  da  bude  obožavan  „veličanjem“ a da „rudžz“ nemaju učesništvo u Allahovim specifikama.   Rekao je šejhul‐islam: 

‫ع اﻟﻨﺎس ﰲ اﻷﻣﺮ ﺑﺎﻟﺸﻴﺊ ﻫﻞ ﻳﻜﻮن أﻣﺮا ﺑﻠﻮازﻣﻪ؟ وﻫﻞ ﻳﻜﻮن ﻴﺎ ﻋﻦ ﺿﺪﻩ؟ ﻣﻊ اﺗﻔﺎﻓﻬﻢ ﻋﻠﻰ أن ﻓﻌﻞ‬ ‫ﺗﻨﺎز‬ ...‫اﳌﺄﻣﻮر ﻻ ﻳﻜﻮن إﻻ ﻣﻊ ﻓﻌﻞ ﻟﻮازﻣﻪ وﺗﺮك ﺿﺪﻩ‬
„Ljudi se razilaze u pogledu toga da li naredba nečega biva naredbom za ono što iz  nje  neminovno  proizilazi  (levazim)?  Da  li  je  ona  zabrana  suprotnog?  Uz  njihovu  saglasnost  da  obavljanje  naređenog  neće  biti  ostvareno  osim  uz  obavljanje  onoga što iz njega putem neminovne uzročne povezanosti proizilazi (levazima) i  ostavljanje njemu suprotnog“.57    Znači,  učenjaci  usula  se  razilaze  da  li  je  „emr“,  tj.  naredba  nečega  zabrana  njoj  suprotnoga  i  naredba  onoga  što  iz  nje  neminovno  proizilazi  (levāzim)  iako  nisu izričito spomenuti? Kao ukazivanje broja „4“ na parnost (parni broji) ili broja  „3“  na  neparnost.  Ili  ukazivanja  pojma  „čovjek“  na  to  da  nije  nešto  drugo  mimo 
57

                                                            
 „Medžmu'ul‐Fetava“ 10/253 

 

EBU MUHAMMED

61 

čovjeka  poput  slona  na  primjer,  ili  da  je  stvoren  i  da  ima  Stvoritelja  i  slično.  Ili  poput ukazivanja pojma sto ili krevet na uzdignutost iznad zemlje, ili pojma krov  na stubove i zidove kuće bez kojih krov ne može postojati, ili rečenice „dva plus  dva je...“ na četvorku iako ona nije izričito spomenuta, itd.   Isto  tako  aslud‐din  se  može  razumjeti  iz  riječi  Poslanika,  .,  koje  prenosi  Imam Muslim od 'Amra ibn 'Abese Es‐Sulemija, /, gdje 'Amr kaže: 

ٍ ٍ ِ ِ ْ ِ ِ ‫ﻛْﻨﺖ وأَﻧَﺎ ﰱ اﳉَﺎﻫﻠِﻴﱠﺔ أَﻇُﻦ أَن اﻟﻨﱠﺎس ﻋﻠَﻰ ﺿﻼَﻟَﺔ وأَﻧﱠﻬﻢ ﻟَْﻴﺴﻮا ﻋﻠَﻰ ﺷﻰء وﻫﻢ ﻳَـﻌﺒُﺪون اﻷَوﺛَﺎن ﻓَﺴﻤﻌﺖ‬ ُ ْ َ َ ْ َ ُ ْ ْ َُ ْ َ َ ُ ْ ُ‫ﱡ ﱠ َ َ َ َ ـ‬ َ ُ ُ ِ ِ‫ُ ﻠ‬ ِ ِ ِ -‫ِﺮﺟﻞ ِﲟَﻜ َ ﳜِْ ُ أَﺧَﺎرا َـﻘﻌﺪت ﻋَﻰ راﺣَﱴ َـﻘﺪﻣﺖ ﻋَﻴﻪ َﺈذا رﺳﻮل اﻟﱠﻪ -ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬ ُ َ َ ‫ﺑ َ ُ ٍ ﱠ ﺔ ُ ﱪ ْ ﺒ ً ﻓ َ َ ْ ُ َﻠ َ ﻠ ِ ﻓ َ ْ ُ َﻠْ ﻓ‬ ِ ِ ‫ﻣﺴﺘَﺨﻔﻴًﺎ ﺟﺮءَاءُ ﻋﻠَْﻴﻪ ﻗَـﻮﻣﻪُ ﻓَـﺘَـﻠَﻄﱠﻔﺖ ﺣﱴ دﺧ ْﻠﺖ ﻋﻠَْﻴﻪ ِﲟَﻜﺔَ ﻓَـﻘ ْﻠﺖ ﻟَﻪُ ﻣﺎ أَﻧْﺖ ﻗَﺎل »أَﻧَﺎ ﻧَِﱮ«. ﻓَـﻘ ْﻠﺖ وﻣﺎ‬ َ َ َ ُ ُ ‫ْ ُ َﱠ َ َ ُ َ ِ ﱠ‬ ََ ُ ُ ‫ﱞ‬ ُ ْ َ َُ ْ ْ ُ ٍ ِ َْ َ ‫ﱮ‬ ‫ﻧَِ ﱞ ﻗَﺎل »أَرﺳﻠَﲎ اﻟﻠﱠﻪُ«. ﻓَـﻘ ْﻠﺖ وﺑِﺄَى ﺷﻰء أَرﺳﻠَﻚ ﻗَﺎل »أَرﺳﻠَﲎ ﺑِﺼﻠَﺔ اﻷَرﺣﺎم َﻛﺴﺮ اﻷَوﺛَﺎن وأَن ﻳـُﻮﺣﺪ‬ َ ‫ُ ُ َ ﱢ َ ْ ْ َ َ َ ْ َ ِ ِ ِ ْ َ ِ وَ ْ ِ ْ ِ َ ْ َ ﱠ‬ ِ   .«ٌ‫اﻟﻠﱠﻪُ ﻻَ ﻳُﺸﺮك ﺑِﻪ ﺷﻰء‬ ْ َ َُْ
„Dok sam bio u vremenu džahilijeta vjerovao (dhann) sam da su ljudi u zabludi i da  nisu  na  pravom  putu  ('ala  šej'in)  s  obzirom  da  'ibadete58  idolima.  Pa  sam  čuo  o  nekom čovjeku u Mekki koji obaviještava o različitim stvarima, te sam odjahao do  njega i zatekoh Allahovog Poslanika,  ., kako se krije, a njegov narod bijaše smio  protiv njega. Kriomice sam ušao dok nisam došao do njega u Mekki, pa mu rekoh:  „Ko si ti?“ „Ja sam vjerovjesnik!“, reče on. Rekoh: „Šta je to vjerovjesnik?“. „Allah  mi  je  dao  poslanstvo!“  Rekoh:  „Čime  te  je  obavezao  (poslao)?“.  On  reče:  „Da  se  održavaju rodbinske veze, rušenjem (lomljenjem) idola i da se Allah učini jedinim  (juvehhedAllah) i da Mu se ništa ne pridružuje...“.59    Na početku da've u Mekki Poslanik,  ., je objašnjavao ljudima da je njegova  vjera, na koju ga je Allah obavezao, da se Allah učini jedinim u  Svojim pravima i  specifikama,  i  da  Mu  se  u  njima  niko  i  ništa  ne  pridružuje,  i  da  se  srcem  i  vanjštinom sruši kult obožavanja lažnih božanstava mimo Allaha. U ovim riječima  Poslanika, ., je objašnjen sav aslud‐din, iako neka slijepa srca to ne vide. Jednom  rečenicom  u  kojoj  mu  je  objasnio  aslu  dinil‐islam  mu  je  objasnio  da  onaj  koji  Allahu  pridružuje  nije  musliman  već  da  je  mušrik,  i  da  je  musliman  onaj  koji  je  ostvario  tevhid  Allaha,  tj.  „činjenje  Allaha  jednim“  nasuprot  kojeg  stoji  opis  „pridruživanja Allahu“.  

                                                            
  Pogledaj kako je ’Amr znao da je ono što rade mušrici ’ibadet a to je ono što ne znaju mnogi koji se pripisuju  islamskom znanju i da’vi danas!  59  Sahih Muslim, br. 1967 (Šamilah) 
58

  62 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zato je nemoguće da neko zna značenje islama i tevhida a da ne zna da islam  i tevhid nestaju pojavom velikog širka, tj. pridruživanja Allahu i ovo je temelj za  tekfir  mušrika,  tj.  uvjerenje  da  onaj  koji  obožava  nekog  drugog  mimo  Allaha  i  Njemu ga pridružuje nije muvehhid u obožavanju Allaha, onaj koji je Allaha učinio  jednim.  Ali  neki  ljudi  slijepih  srca  danas  imaju  šubhu  pa  kažu  da  se  ovo  tiče  mušrika koji se ne pripisuju islamu, da nas Allah sačuva Svoje srdžbe i od neznanja  koje  vodi  u  vječnu  kaznu!  To  što  oni  kažu,  na  njima  svojstven  način,  nije  rekao  niko od muslimana.     Pogledaj u poglavlje o riddetu i vidjećeš da se od početka do kraja gradi na  tekstovima  u  kojima  su  protefkireni  mušrici  koji  nemaju  Knjigu,  mušrici  Židova  i  kršćana,  i  munafici  koji  se  pripisuju  islamu.  Pa  se  po  njihovoj  logici  mora  praviti  razlika  između  kršćana  koji  vjeruje  da  je  Allah  jedan  od  trojice  i  čovjeka  koji  se  pripisuje islamu a isto govori?!    Ja  ću  se  kasnije,  inšaAllah,  na  to  detaljnije  osvrnuti.  Ovdje  nam  je  cilj  da  prikažemo aslud‐din na jednostavan način i to tekstovima Objave. Riječi učenjaka  mogu doći tek nakon Allahovih i Poslanikovih,  ., riječi. U suri Ez‐Zumar, koja je  objavljena  u  Mekki,  Allah  spominje  klonjenje  'ibadeta  tagutu  i  neprestanu  predanost i 'ibadet samo Njemu (el‐inabeh), pa kaže: 

ِ ِ ِ ِ ‫ﻗُﻞ إِﱐ أُﻣ ْﺮت أَن أَﻋﺒُﺪ اﻟﻠﱠﻪَ ُْﻠِﺼﺎ ﻟَﻪُ اﻟ ﱢﻳﻦ ﴿١١﴾ وأُﻣ ْﺮت ﻷَن أَﻛﻮن أَول اﻟْﻤﺴﻠِﻤﲔ ﴿٢١﴾ ﻗُﻞ إِﱐ أَﺧﺎف‬ ُ َ ‫ْ ﱢ‬ َ ْ ُ َ‫َ ُ ْ ُ َ ﱠ‬ ً ‫ْ ﱢ ُ ْ َْ ﳐ‬ َ‫ﺪ‬ ِ ِ ِ ٍ ِ َ ْ َ ََ ‫ْ َ َ ُ َﱢ‬ ِِ ً ‫ْ ُ ﳐ‬ ِ ‫إِن ﻋﺼْﻴﺖ رﰊ ﻋﺬاب ﻳَـﻮٍم ﻋﻈﻴﻢ ﴿٣١﴾ ﻗُﻞ اﻟﻠﱠﻪَ أَﻋﺒُﺪ ُْﻠِﺼﺎ ﻟَﻪُ دﻳﲏ ﴿٤١﴾ ﻓَﺎﻋﺒُﺪوا ﻣﺎ ﺷْﺌﺘُﻢ ﻣﻦ دوﻧِﻪ ﻗُﻞ‬ َ ُْ ْ ُ ْ ْ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫إِن اﳋَﺎﺳﺮﻳﻦ اﻟﱠﺬﻳﻦ ﺧﺴﺮوا أَﻧْـﻔﺴﻬﻢ وأَﻫﻠِﻴﻬﻢ ﻳَـﻮم اﻟْﻘﻴَﺎﻣﺔ أَﻻ ذﻟِﻚ ﻫﻮ اﳋُﺴﺮان اﻟْﻤﺒِﲔ ﴿٥١﴾ ﳍُﻢ ﻣﻦ ﻓَـﻮﻗِﻬﻢ‬ ُ ُ ُ َْ ْ َُ َ َ َ َ َ ْ ْ ِ ْ َ ْ ُ َ ُ ُ َ َ َ ِ ْ ‫ﱠ‬ ْ ْ ْ َْ ِ ِ ِ ِ ُ ِ ِ ‫ﻇُﻠَﻞ ﻣﻦ اﻟﻨﱠﺎر وﻣﻦ ﲢﺘِﻬﻢ ﻇُﻠَﻞ ذﻟِﻚ ﳜَﻮف اﻟﻠﱠﻪُ ﺑِﻪ ﻋﺒَﺎدﻩُ ﻳَﺎ ﻋﺒَﺎد ﻓَﺎﺗﱠـﻘﻮن ﴿٦١﴾ واﻟﱠﺬﻳﻦ اﺟﺘَـﻨَﺒُﻮا اﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت‬ ُ ‫ٌ ِ َ ِ َ ِ ْ َْ ِ ْ ٌ َ َ ُ ﱢ‬ َ َ ْ َ َ ِ ِ ‫ﺸ‬ ِ َ ‫أَن ﻳَـﻌﺒُﺪوﻫﺎ وأَﻧَﺎﺑُﻮا إِﱃ اﻟﻠﱠﻪ ﳍُﻢ اﻟْﺒُﺸﺮى ﻓَـﺒَ ﱢﺮ ﻋﺒَﺎد ﴿٧١﴾ اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻳَﺴﺘَﻤﻌُﻮن اﻟْﻘﻮل ﻓَـﻴَﺘﱠﺒِﻌُﻮن أَﺣﺴﻨَﻪُ أُوﻟَﺌِﻚ‬ َ َْ َ ِ ْ َ ِ َ ْ َ َ ُْ ْ َْ ُ َ َْ َ ِ ِ‫اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻫﺪاﻫﻢ اﻟﻠﱠﻪ وأُوﻟَﺌ‬ ِ ‫اﻷ ﺒ‬    ﴾١٨﴿ ‫ُ َ ﻚ ﻫﻢ أُوﻟُﻮ ْ َﻟَْﺎب‬ ُْ َ ُُ ََ َ
Reci:  „Meni  se  naređuje  da  'ibadetim  samo  Allahu,  čisto  ispovjedajući  din  (poniznost)  samo  Njemu  ﴾11﴿  i  naređuje  mi  se  da  budem  prvi  musliman.“  ﴾12﴿  Reci:  „Ja  se  bojim  kazne  na  Velikom  danu,  ako  se  prema  Gospodaru  svom  ogriješim.“  ﴾13﴿ Reci: „Samo Allahu 'ibadetim, iskreno Mu ispovjedajući din, ﴾14﴿  a vi, pored Njega, 'ibadetite  kome hoćete! Reci: „Stradaće, uistinu, oni koji na  Sudnjem  danu  izgube  i  sebe  i  porodice  svoje.  Eto,  to  je  pravo  stradanje!“  ﴾15﴿  Nad njima će biti naslage vatre, a i ispod njih naslage; time Allah straši robove  Svoje. „O robovi Moji, samo se Mene bojte!  ﴾16﴿ Za one koji se klone taguta, da 

 

EBU MUHAMMED

63 

joj 'ibadete,60 i koji se Allahu vraćaju, njima su namijenjenje radosne vijesti, zato  obraduj  robove  Moje,  ﴾17﴿  koji  Kur'an  slušaju  i  slijede  ono  najljepše  u  njemu:  njima je Allah na pravi put ukazao i oni su pametni. ﴾18﴿61  Šta se može razumjeti iz ovih ajeta?!    U ovim ajetima Uzvišeni Allah na početku objašnjava da je aslud‐din  'ibadet  samo  Allahu  bez  primjese  pridruživanja  drugih  u  Njegovim  specifikama.  Objašnjava  da  se  taj  din  zove  islam  i  da  je  onaj  koji  ga  je  ostvario  musliman.  SubhanAllah! Ovo prvo je opšta definicija aslud‐dina koja je dovoljna svakom da  shvati  Allahovu  poruku.  Uprkos  tome,  nakon  što  je  spomenuo  kaznu  onih  koji  'ibadete  drugim,  pa  su  zbog  toga  mušrici  i  nisu  muslimani,  Uzvišeni  prelazi  na  detaljno  objašnjenje  onoga  što  je  uopštio  u  prethodnim  ajetima  pa  spominje  „klonjenje  'ibadeta  tagutu“  i  „stalno  vraćanje  Allahu  sa  'ibadetom  samo  Njemu“.     Pa  se  na  osnovu  ovoga za aslud‐din  može reći da je on klonjenje 'ibadeta  tagutu i stalni čisti 'ibadet samo Allahu bez primjesa širka. Ova definicija uzeta iz  ajeta  koja  govori  o  tevhidu  u  'ibadetu  u  sebi  sadrži  ostale  vrste  tevhida  jer  se  tevhidul‐'ibadeh  gradi  na  uvjerenju  da  je  Allah  savršeni  Gospodar,  Vladar  i  Upravitelj, i da su šteta i korist samo u Njegovoj ruci, i da u Njegovim savršenim  osobinama  na  koje  ukazuju  i  Njegova  Imena  nema  manjkavosti  u  bilo  kojem  smislu  pa  zbog  toga  samo  On  zaslužuje  da  bude  Bog  i  da  se  samo  Njemu  približava, i da se samo Njemu pokorava.     Ono na šta ova definicija na koju ukazuje šehadet LA ILAHE ILLALLAH putem  neminovne  uzročne  povezanosti  (dilaletul‐iltizām)  ukazuje  jeste  da  onaj  koji  'ibadetI tagutu i pridružuje ga Allahu nije onaj koji čisto 'ibadeti samo Allahu i čini  Ga  jednim.  Odnosno  da  je  jedan  mušrik  a  drugi  musliman!  Pored  svega  toga  neznalice  tvrde  da  šehadet  tevhida  ne  ukazuje  na  to  da  je  obožavaoc  taguta  mušrik  a  obožavoc  samo  Allaha  musliman!!!  Teško  li  se  njima  zbog  njihove  smjelosti!    Uvjetovanje klonjenja 'ibadeta tagutu za ostvarenje aslud‐dina se razumije iz  činjenice  da  je  Allah  na  to  nadovezao  nagradu  a  na  suprotno  vječnu  kaznu.  U  ovom  ajetu  se  spominje  tagut  'ibadeta  uopšteno,  a  u  taj  pojam  kao  i  u  pojam  „rudžz“ ulaze tagut pokornosti i slijeđenja, tagut hukma i tagut rituala kojima se  mušrici  njima  približavaju  da  bi  oni  od  njih  odagnali  štetu  ili  pribavili  im  korist,                                                              
60 61

 Ovo je bukvalan prijevod, a riječ tagut je ovdje došla u ženskom rodu.  
 Sura Ez‐Zumer (39) 11‐18 

  64 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

opisujući  ih  djelima  i  osobinama  koje  pripadaju  samo  Uzvišenom  i  Svetom  i  obožavajući ih ritualima ('ibadetima) kao što se obožava Uzvišeni.    Obrati  pažnju  na  to  da  se  iz  riječi  „se  klone  taguta,  da  joj  'ibadete“  uzima  negacija  islama  i  tevhida  taguta  i  onih  koji  mu  'ibadete.  Pa  neka  je  Allah  na  pomoći!  Ovo  što  smo  rekli  u  pogledu  ovih  i  prethodnih  ajeta  se  kaže  kod  svih  ostalih. Koliko je samo ovaj Kur'an jasan! Ali kada Allah nekom želi kušnju niko ga  ne može sačuvati.    Zato  mi  vjerujemo  da  je  kufr  u  taguta  sa  svim  svojim  ruknovima  koji  se  spominju  u  Kur'anu  i  Sunnetu  a  koje  nam  je  ulema  objasnila  uvjet  za  ispravnost  rukna potvrde, i da je on rukn u cjelini suštine LA ILAHE ILLALLAH. Ako bismo rekli  da  su  mržnja,  neprijateljstvo  i  negacija  islama  taguta  i  njihovih  robova  od  lavazima a ne od ruknova, u tome se ne bi ništa promjenilo.     Kasnije ćemo objasniti da se tu samo radi o razilaženju u terminologiji; da li  se neki opisi nalaze unutar samog šehadeta, tj. da li su njegovi ruknovi ili šehadet  na njih ukazuje poput neminovne uzročne povezanosti (dilaletul‐iltizām) i da li je  ova vrsta ukazivanja pojma na značenje (dilaletul‐iltizām), tekstualno ili razumsko  ukazivanje na lavazime, tj. stvari na koje tim putem ukazuje i koje su neodvojive  od  osnove  iz  koje  proizilaze  tako  da  njihov  nestanak  znači  nestanak  njihove  osnove,  iz  čega  dolazi  pravilo  „zevalul‐lāzim  delil  'ala  zevalil‐melzum“,  tj.  „nestanak lazima je dokaz nestanka osnove iz koje proizilazi“.    Zbog  svega  toga  vjerujemo,  govorimo  i  pozivamo  u  vjerovanje  da  kufr  u  taguta znači odricanje od velikog širka i tagutijeta, i odricanje od taguta i njihovih  robova,  tj.  vjerovanje  da  nisu  muslimani  i  to  se  u  poglavlju  aslud‐dina  o  kojem  govorimo želi pojmom tekfir mušrika i taguta, koji se ponekad može upotrijebiti  u  značenju  tekfira  kufrom  kazne,  a  ne  samo  u  pukoj  negaciji  islama.  Štaviše,  pojam tekfir u govoru učenjaka se najčešće upotrebljava u značenju kufra koji za  sobom  povlači  kaznu.  Pa  je  prvi  kufr  ono  što  je  suprotno  osnovi  dini  islama  i  s  čime se aslud‐din ne može sastati a drugi kufr je suprotstavljanje poslanici bilo  kojom vrstom nevjerstva!    Mi  smo  zbog  ovog  vjerovanja  haridžije,  neo‐haridžije,  ekstremisti  (gulati),  psihopate,  slijepci,  zabludjeli  i  slično.  Molim  Allaha  da  popravi  stanje  Nusretu  i  Bilibaniju, i svim ostalim koji ne shvataju neka pitanja dina! Amin!    Prije  neku  noć,  za  vrijeme  pisanja  ove  knjige,  subhanAllah,  čitah  suru  El‐ En'am, koja je mekkanska sura, i dođoh do ajeta: 

 

EBU MUHAMMED

65 

ِ ِ ِ ِ ِ ِ َ ََ ُ ْ ٍ َ ‫ْ ﱡ‬ ‫ﻗُﻞ أَي ﺷﻲء أَﻛﺒَـﺮ ﺷﻬﺎدةً ﻗُﻞ اﻟﻠﱠﻪُ ﺷﻬﻴﺪ ﺑَـْﻴﲏ وﺑَـْﻴـﻨَﻜﻢ وأُوﺣﻲ إِﱄ ﻫﺬا اﻟْﻘ ْﺮآَن ﻷُﻧْﺬﻛﻢ ﺑِﻪ وﻣﻦ ﺑَـﻠَﻎ أَﺋِﻨﱠﻜﻢ‬ ْ ُ َ ْ َ َ ْ ُ‫َ ٌ ِ َ ُ ْ َ َ َ ﱠ َ َ ُ ُ ر‬ َ ْ ِ ‫ﻟَﺘﺸﻬﺪون أَن ﻣﻊ اﻟﻠﱠﻪ آَﳍﺔ أُﺧﺮى ﻗُﻞ ﻻ أَﺷﻬﺪ ﻗُﻞ إِﳕَﺎ ﻫﻮ إِﻟَﻪ واﺣﺪ وإِﻧﱠﲏ ﺑﺮيء‬ ِ ِ ِ ‫َ َُْ ﱠ‬ ِ ‫ْ ُ َ ٌ َ ٌ َ ِ َِ ٌ ﳑﱠﺎ ﺗُﺸﻛﻮن‬ َ ُ‫ْ ﺮ‬ ََ ‫َ َُْ َ ﱠ‬ ْ َ ْ ًَ
Reci: „Ko je svjedok najpouzdaniji?“ – i odgovori: „Allah, On je svjedok između  mene i vas. Meni se ovaj Kur'an objavljuje i da njime vas i one do kojih on dopre  opominjem.  Zar  vi  zaista  svjedočite  da  pored  Allaha  ima  drugih  koji  zaslužuju  obožavanje?  Reci:  „Ja  ne  svjedočim.“  Reci:  „Samo  je  jedan  Bog  Koji  zaslužuje  obožavanje,  i  ja  sam  beri'i  (čist,  nevin,  nemam  ništa  sa)  od  onog  što  pridružujete“.62    U  ovom  ajetu  se  objašnjava  da  je  aslud‐din  bera'at,  tj.  odricanje  od  svega  što  mušrici  pridružuju  Allahu,  tj.  taguta,  i  jezičko  i  praktično  svjedočenje  da  je  Allah jedini koji zaslužuje ilahijjet, tj. obožavanje.     Odricanje  od  taguta  kategorički  ukazuje  na  odricanje  od  onih  koji  ih  pridružuju  Allahu,  a  sve  to  opet  u  sebi  sadrži  odricanje  od  velikog  širka  koji  predstavlja  vezu  između  taguta  i  mušrika  koji  su  zadovoljni  njime.  Tagut  je  zadovoljan  da  bude  obožavan  a  mušrik  je  zadovoljan  da  obožava  drugog  mimo  Allaha. Ovo je značenje kufra u taguta i kufra u veliki širk.    S time što je rječitije da se kaže „odričem se od onih koje pridružujete“ što  obuhvata  odricanje  od  mušrika  i  taguta  i  onoga  što  ih  povezuje  od  velikog  širka  nego da se samo kaže „odričem se od širka“ ili da se razloži u tri djela „odričem se  od širka, onih koje pridružujete i vas koji pridružujete“! Pa kada će ovo doći do  vaših srca!     Danas ima nekih jadnika i siromaha koji bi voljeli da se Allah nije izrazio kao  što  jeste.  Harf  „ma“  u  riječima  „mimma  tušrikun“  ima  značenje  prenosne  zamjenice, tj. „ellezine“ koja u arapskom jeziku i kod učenjaka usulul‐fikha spada u  pojmove  koji  imaju  sveobuhvatno  značenje,  tj.  u  elfazul‐'umum  koji  svojim  značenjem „iscrpljuju“ svaku moguću jedinku pri kojoj se ostvarilo to značenje.   Rekao je imam mufessira Et‐Taberi, rahimehullah, u tefisru ovog ajeta: 

،‫ﰒ ﻗﺎل ﻟﻨﺒﻴﻪ ﳏﻤﺪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ:"ﻗﻞ"، ﻳﺎ ﳏﻤﺪ "ﻻ أﺷﻬﺪ"، ﲟﺎ ﺗﺸﻬﺪون: أن ﻣﻊ اﷲ آﳍﺔ أﺧﺮى‬ ‫ﺑﻞ أﺟﺤﺪ ذﻟﻚ وأﻧﻜﺮﻩ "ﻗﻞ إﳕﺎ ﻫﻮ إﻟﻪ واﺣﺪ" ، ﻳﻘﻮل: إﳕﺎ ﻫﻮ ﻣﻌﺒﻮد واﺣﺪ، ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﻳﺴﺘﻮﺟﺐ‬

                                                            
62

 Sura El‐En'am (6) 19 

  66 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

،‫ﻋﻠﻰ ﺧﻠﻘﻪ ﻣﻦ اﻟﻌﺒﺎدة "وإﻧﲏ ﺑﺮئ ﳑﺎ ﻛﻮن"، ﻳﻘﻮل: ﻗﻞ: وإﻧﲏ ﺑﺮيء ﻣﻦ ﻛﻞ ﺷﺮﻳﻚ ﺗﺪﻋﻮﻧﻪ ﷲ‬ ‫ﺗﺸﺮ‬ ّ    .‫وﺗﻀﻴﻔﻮﻧﻪ إﱃ ﻛﺘﻪ، وﺗﻌﺒﺪوﻧﻪ ﻣﻌﻪ، ﻻ أﻋﺒﺪ ﺳﻮى اﷲ ًﺎ، وﻻ أدﻋﻮ ﻏﲑﻩ إﳍًﺎ‬ ‫ﺷﻴﺌ‬ ‫ﺷﺮ‬
„Zatim  je  rekao  svom  vjerovjesniku  Muhammedu,  .:  „Reci!“,  o  Muhammede:  „Ne  svjedočim“  ono  što  vi  svjedočite,  tj.  da  uz  Allaha  ima  drugih  božanstava.  Štaviše  ja  to  niječem  i  poričem“.  „Reci:  „Samo  jedan  je  Bog!“  Kaže  da  postoji  samo jedan ma'bud Koji nema sudruga u onome što zaslužuje kod Svojih stvorenja  od  'ibadeta.  „I  ja  sam  beri'i  mimma  tušrikun“  Kaže:  „Reci:  „Ja  sam  beri'i  od  svakog  sudruga  kojeg  molite  mimo  Allaha  i  kojem  pripisujete  učešće  sa  Njim,  i  'ibadetite  mu  uz  Njega.  Ja  mimo  Allaha  ničemu  ne  'ibadetim  niti  se  mimo  Njega  drugom molim.“    Obrati  pažnju  na  riječ  „svakog“  koju  je  Et‐Taberi  uzeo  iz  čestice  „ma“  čiju  smo funkciju i značenje objasnili. Tako naši dragi učenjaci koji su nam Allahovom  podrškom sačuvali ovaj din idu sa Kur'anom gdje god on bio. Ono što je uopšteno  i sveobuhvatno tako mora i ostati i niko iz toga ne smije ništa izuzeti bez dokaza.  Suština  aslud‐dina,  kao  što  ćeš  naučiti,  ne  može  biti  predmet  izuzimanja  u  koju  ulazi specifiziranje (takhsis) i ograničavanje (taqjid) niti predmet derogacije.     Otuda se ne može reći da „kategorija ili rod velikog širka uopšteno“ izvodi  iz  islama  a  „neke  jedinke  velikog  širka“  ne,  kao  što  se  ne  može  reći  da  se  „netekfirenje kategorije ili roda taguta  i mušrika uopšteno“ ne može sastati sa  aslud‐dinom,  a  „netekfirenje  nekih  jedinki  taguta  i  mušrika“  može!  Zbog  toga  što  je  Allah  aslud‐din  vezao  za  određeni  opis  a  taj  opis  u  ruknu  negacije  je  „odricanje  od  velikog  širka  i  mušrika“,  tj.  od  svakog  velikog  širka  i  od  svih  mušrika.  Zapamti  ovo  zlatno  pravilo  i  ne  poklanjaj  svoj  din  neznalicama  i  smutljivcima!    Nusret i Bilibani su upali u stravičnu grešku pa su se suprotstavili Allahovim  riječima sa shvatanjem Halidija koje on pripisuje određenim učenjacima.  Ja  ću ti  dokazati da je govor Halidija obična glupost i da će se pretvoriti u maglu kada se  podvrgne ispitu od strane istine koju je Allah objavio. Zato je musliman dužan da  obrati pažnju na tekstove Objave u ovom kontekstu u kojima se spominju elfazul‐ 'umum,  tj.  čestice  koje  ukazuju  na  sveobuhvatno  značenje  koje  iscrpljuje  svaku  moguću  jedinku  koja  mu  odgovara.  Jadnici  kažu:  „Da!  Ali  'am,  tj.  sveobuhvatan  tekst  može  biti  sužen  u  propisu.“,  tj.  da  bude  predmet  takhsisa  odnosno  izuzimanja.     Jeste, i mi se slažemo s tim, ali to se tiče propisa koji se vežu za suštine a ne  suština stvari. Takhsis (specifiziranje) sveobuhvatnog ('am) u vjeri je da se nekim 

 

EBU MUHAMMED

67 

jedinkama sveobuhvatnog ('am) da propis različit od propisa ostalih jedinki ali ne  postoji  nijedan  pametan  čovjek  koji  specifiziranjem  mijenja  suštinu  stvari.  To  može  da  uradi  samo  džahil  ili  glupak  a  ako  se  desi  da  neko  od  učenih  upadne  u  fitnu, zar se u tome smije slijediti!?    Evo ti mali primjer! Pojam „el‐insan“ sa određenim članom „el“, u prijevodu  „čovjek“,  ima  sveobuhvatno  značenje  kojim  iscrpljuje  svaku  jedinku  pri  kojoj  postoji  značenje  osnove  „insanijjeta“  i  on  obuhvata  sve  moguće  vrste  i  jedinke  ljudi;  crnce,  bijelce,  žutu  i  crvenu  rasu,  stare  i  mlade,  muškarce,žene  i  djecu,  zdrave i bolesne, čitave i sakate i slično, sve dok postoji osnova iz koje se dobija  ime „insan“ iako fali jedan vid „ljudske potpunosti“ kao što je u slučaju sakatih i  bolesnih. Uzvišeni Allah je „el‐insana“ u Svojoj Knjizi opisao određenim opisima i  za njega, ovisno od njegovih postupaka, vezao određene propise.    Često  ga  prvo  opiše  sveobuhvatnim  opisom  ili  propisom  a  zatim  iz  njega  izdvoji  određe  jedinke  „el‐insana“.  Ni  u  jednom  slučaju  specifiziranje  ili  ograničavanje  pojma  „el‐insan“  u  nekim  vrstama  ili  jedinkama  nije  promjenilo  suštinu značenja „insanijjeta“ iz kojeg se dobija ime „el‐insan“.   Rekao je Uzvišeni u suri El‐’Asr: 

ِ ‫ﱠ‬ ِ ِ‫ﱠ‬ ِ ‫إِﻻ اﻟﱠﺬﻳﻦ آَﻣﻨُﻮا وﻋﻤﻠُﻮا اﻟﺼﺎﳊَﺎت وﺗَـﻮاﺻﻮا ﺑِﺎﳊَﻖ وﺗَـﻮاﺻﻮا‬ ََ َ َ َْ َ َ ‫َ َ َْ ْ ﱢ‬

﴾٢﴿

ٍ ْ ُ ِ َ ِْ ‫ﱠ‬ ‫إِن اﻹﻧْﺴﺎن ﻟَﻔﻲ ﺧﺴﺮ‬ َ

﴾١﴿

ِْ َ َ ‫واﻟْﻌﺼﺮ‬ ِْ ‫ﺑ ﱠ‬ ﴾٣﴿ ‫ِﺎﻟﺼﱪ‬

Tako  mi  vremena!  ﴾1﴿ Uistinu,  (svaki)  insan  je  na  gubitku,  ﴾2﴿  osim  onih  koji  budu vjerovali i dobra djela činili i jedan drugom istinu i strpljenje oporučivali.  63 ﴾3﴿     U  ovoj  kratkoj  suri  je  riječ  čovjek  na  arapskom  “insan”  došla  sa  određenim  članom  “el”,  tj.  “el‐insan”  pa  sam  zbog  toga  u  zagradi  stavio  “svaki”.  Uzvišeni  je  prvo  presudio  da  je  svaki  insan  na  gubitku  i  ta  presuda,  s  obzirom  da  se  tiče  sveobuhvatnog pojma, obuhvata sve moguće vrste i jedinke insana. To znači da su  svi oni na gubitku; arapi i nearapi, muškarci i žene, itd.    Nakon toga je Uzvišeni Allah napravio “takhsis”, tj. specifiziranje kojim je iz  sveoubuhvatnog propisa “bitka na gubitku” koji se tiče svake jedinke, izuzeo one  “koji  budu  vjerovali  i  dobra  djela  činili  i  jedan  drugom  istinu  i  strpljenje  oporučivali.” Time je svim jedinkama insana, koje pri sebi budu imale spomenute  opise, dao drugi propis, a to je da će oni uspjeti i da nisu na gubitku kao nevjernici.                                                               
63

 Sura El‐Asr (103) 1‐3 

  68 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovaj “takhsis” nije zalazio u suštinu pojma “insan” niti za sobom povlači da  neke  jedinke  koje  pri  sebi  imaju  “insanijjet”  nisu  insani  ako  upadnu  u  određene  opise. A ti, kada budeš  čitao Allahovu Knjigu, obrati pažnju na ajete u kojima  se  govori o “insanu” i opisima i propisima koje je Allaha vezao za njega i na vidove  specifiziranja i ograničavanja u njima.     Isto važi i za druge kolektivne sveobuhvatne pojmove koji svojim značenjem  iscrpljuju  svaku  moguću  jedinku  i  za  one  koje  je  Allah  vezao  za  određene  opise  poput  pojma  “islam”  čiji  su  ruknovi  kufr  u  taguta  koji  podrazumijeva  negaciju  islama  tagutu  i  njegovim  obožavateljima,  i  iman  u  Allaha  što  podrazumijeva  vjerovanje da su ostvarioci islama muslimani.    Učenjaci islama su za osobe koje na osnovu uopštenih dokaza i predaja koje  se  tiču  “događaja  vezanih  za  pojedince”  (qadajal‐e’ajan),  vrše  specifiziranje  osnovnih propisa koje je Zakonodavac vezao za sveobuhvatne pojmove ili one koji  su vezani za određene opise, rekli da su zabludjeliji od magarca, kao što ćeš vidjeti  u riječima šejha Ishaqa sina ’Abdurrahmana, rahimehullah. Tebi ostaje da izabereš  naziv  za  one  koji  tvrde  da  specifiziranje  (takhsis)  i  ograničavanje  (taqjid)  zalazi  u  suštine  stvari  i  svoju  zabludu  primjenjuju  nad  opisom  za  kojeg  je  Allah  vezao  postojanje  aslu  dinil  islama.  Ovi  zadnji  su  gori  od  magaraca  a  kada  je  u  pitanju  osnova dini islama ja ih nazivama šejtanima ljudi, koliku god bradu da imaju.       Moram spomenuti da sam jednom prilikom razgovarao sa jednim magarcem  kojeg su ljudi nepravedno okitili nazivima od kojih je taj čist poput „šejha“ i slično,  kao  što  je  i  islam  čist  da  takvi  ljudi  budu  u  njemu  šejhovi.  Upitah  ga  da  li  riječi  Uzvišenog  „Uistinu,  svaki  insan  je  na  gubitku“  kategorički  ukazuju  na  svaku  jedinku  ili  hipotetički?  Dakle,  da  li  u  pojam  „insan“  ulazi  svaka  moguća  jedinka?  On  me  pogleda  zbunjeno  i  pun  sramote  reče  da  ne  zna!  Ja  mu  rekoh:  „Iskren  si  bio!“ Molim Allaha da ga uputi istini a nas sačuva od nezhvalnosti i zablude!    Postoji  jedna  druga  mes’ela  u  metodologiji  islamskog  prava  (usulul‐fikh)  o  kojoj  neznalice  i  smutljivci  misle  da  se  tiče  mog  postavljenog  pitanja  a  u  suštini  nije tako niti ta mes’ela ima ikakvog odraza na aslud‐din. Prema onome što sam  do sada vidio razilaženje učenjaka u toj mes’eli se odrazilo samo na neke fikhske  propise.   Mes’ela:    Da  li  sveobuhvatan  pojam  na  svoje  jedinke  ukazuje  kategorički  ili  hipotetički? 

 

 

EBU MUHAMMED

69 

  U  knjigama  usulul‐fikha  se  nalazi  pod  naslovom  „dilaletul‐’am“,  tj.  „ukazivanje  sveobuhvatnog  pojma“.  Ovo  se  tiče  propisa  koji  je  vezan  za  sveobuhvatan  pojam  i  da  li  vjerski  dokaz  u  kojem  je  taj  propis  potvrđen  sveobuhvatnom  pojmu  kategorički  ukazuje  na  njegovu  punovažnost  za  svaku  jedinku  ili  na  to  ukazuje  hipotetički?  U  ovoj  mes’eli  učenjaci  imaju  određene  stavove.  Evo ti primjer! Rekao je Uzvišeni:  Zabranjuje vam se strv.  
64

‫ﺣﺮﻣﺖ ﻋﻠَْﻴﻜﻢ اﻟْﻤْﻴﺘَﺔ‬ َ َ ُ ُ َ ْ ‫ُﱢ‬

  Dakle, zabranjuje vam se jedenje strvi (el‐mejteh). Riječ „el‐mejteh“ je došla  sa određenim članom „el“ i ima sveobuhvatno iscrpljujuće značenje svake jedinke.  Rečenica u ajetu je „sastavljena“ od sveobuhvatnog pojma „el‐mejteh“ i glagola uz  prijedlog i ličnu zamjenicu „zabranjuje vam se“ na arapskom „hurrimet ’alejkum“.    Primjena spomenute mes’ele nalaže pitanje da li ovaj dokaz na zabranjenost  jedenja svake jedinke strvi ukazuje kategorički ili hipotetički? Šta se nadovezuje na  to  razilaženje?  Sa  specifizranjem  (takhsisom)  se  ovdje  misli  na  ograničavanje  propisa sveobuhvatnog pojma na neke jedinke gdje se nekima daje različit propis  kao  što  se  dogodilo  sa  jedinkama  strvi  ribe  i  skakavca  čije  konzumiranje  je  dozvoljeno vjerskim dokazom.     Kao  prvo,  učenjaci  su  se  složili  da  ukazivanje  sveobuhvatnog  na  jednu  jedinku  mora  biti  kategoričko,  jer  ta  „jedna  jedinka“65  ne  smije  postati  predmet  „specifiziranja“ inače stvar prelazi u derogaciju (en‐neskh), jer derogacija mijenja  propis svih jedinki sveobuhvatnog pojma. U pogledu ovoga se svi slažu, a razilaze  se u pogledu propisa „ostalih jedinki“ na dva mišljenja:  1) Neki,  među  kojim  su  učenjaci  hanefijskog  mezheba,  su  mišljenja  da  „sveobuhvatan  pojam“  kategorički  ukazuje  na  punovažnost  propisa  za  sve  jedinke  sve  dok  se  ne  dogodi  specifiziranje  (takhsis)  sveobuhvatnog  dokaza.  Kada  se  dogodi  specifiziranje,  na  „ostatak  jedinki“  ukazuje  hipotetički  a  ne  kategorički.  2) Većina  učenjaka,  tj.  „džuhmhur“  su  mišljenja  da  „sveobuhvatan  pojam“  hipotetički ukazuje na punovažnost propisa za ostale jedinke. 

                                                            
 Sura El‐Maideh (5) 3    U  drugom  djelu  ove  knjige  prilikom  kritike  Halidijevog  stava  će  se  spomenuti  mes’ela:  „Do  koliko  jedinki  se  sveobuhvatan pojam smije specifizirati“. 
65 64

  70 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Šta je značenje kategoričnosti i hipotetičnosti o kojima se ovdje govori? I šta  se nadovezuju na razilaženje u ovoj mes’eli? Sa kategoričnošću se ovdje misli na  nestanak  mogućnosti  specifiziranja  nastalog  iz  dokaza,  a  ne  na  negaciju  mogućnosti  specifiziranja  apsolutno,  pa  ako  se  uspostavi  dokaz  za  njegovo  specifiziranje, njegovo ukazivanje na svaku jedinku je hipotetičko.    Zagovarači  prvog  mišljenja  to  dokazuju  time  da  je  sveobuhvatan  pojam  u  jeziku  postavljen  za  iscrpljivanje  svih  njegovih  jedinki,  i  ovo  je  ono  suštinsko  značenje sveobuhvatnog pojma, tako da je obaveza da se tako protumači kada se  neograničeno  spomene,  i  nije  dozvoljeno  odstupiti  od  njega  osim  uz  dokaz  koji  ukazuje na njegovo specifiziranje i ograničavanje na neke jedinke.     Što  se  tiče  mogućnosti  specifiziranja  bez  uspostavljenosti  dokaza  za  tu  mogućnost  to  je  stvar  na  koju  se  ne  osvrće  niti  se  na  nju  obazire.  Tako  da  ukazivanje sveobuhvatnog pojma na sve jedinke ostaje kategoričko a mogućnost  specifiziranja  bez  dokaza  na  to  nema  nikakvog  uticaja,  jer  ta  mogućnost  je  u  kategoriji umišljaja a on se ne uzima u obzir.    Zagovarači drugog mišljenja, a oni su većina učenjaka, kažu da je najčešće da  propis  sveobuhvatnog  biva  specifiziran,  i  na  to  ukazuje  iščitavanje  šerijatskih  tekstova u kojima su spomenute „sveobuhvatne forme“. Tako da nema nijednog  sveobuhvatnog  pojma  a  da  nije  postao  predmetom  specifiziranja  osim  rijetkih  slučajeva, pa se među učenim čak proširilo da ne postoji sveobuhvatan pojam čiji  dio  nije  specifiziran.  Pa  s  obzirom  da  je  to  tako  mogućnost  specifiziranja  je  vrlo  jaka i nije umišljaj pa shodno tome njegovo ukazivanje na punovažnost propisa za  ostale jedinke nije kategorički.  Šta je plod ovog razilaženja među učenjacima?   1) Specifiziranje  sveobuhvatnog  teksta  iz  Kur’ana  „specifičnim“  tekstom  kojeg  prenose  pojedinci  (khaberul‐ahad)  koji  nije  na  stepenu  mutevatira  kao  Allahova knjiga ili analogijom (qijasom).    Učenjaci  su  se  složili  da  je  dozvoljeno  da  se  sveobuhvatni  tekst  Kur’ana  specifizira  Kur’anom  ili  mutevatir  sunnetom,  ali  su  se  razišli  u  pogledu  dozvoljenosti sa ahad sunnetom, jer je Kur’an mutevatir a sunnet kojeg prenose  pojedinci je hipotetičke potvrđenosti a hipotetičko ne posjeduje potrebnu snagu  da specifizira ono što je kategorički utvrđeno.     To  je  mišljenje  hanefija  kod  kojih  nije  dozvoljeno  specifiziranje  Kur’ana  sunnetom  kojeg  prenose  pojedinci,  osim  kada  sveobuhvatan  tekst  Kur’ana  bude  specifiziran dokazom koji posjeduje istu snagu poput teksta iz Kur’ana i mutevatir 

 

EBU MUHAMMED

71 

sunneta,  jer  nakon  specifiziranja  njegovo  ukazivanje  na  ostale  jedinke  postaje  hipotetičko (dhanni) te ga može specifizirati ono što je hipotetičko poput predaje  koje prenose pojedinci.     Kod većine učenjaka je dozvoljeno specifiziranje sveobuhvatnog spomenutog  u Kur’anu sa specifizirajućim koji se spominje u predajama koje prenose pojedinci  od  Poslanika,  .,  tj.  ahad‐predajama.  Jer,  ahad‐predaje,  iako  su  hipotetičke  potvrđenosti,  na  svoje  značenje  s  obzirom  da  su  specifizirajuće  ukazuju  kategorički  a  sveobuhvatan  tekst  Kur’ana  iako  je  kategoričke  utvrđenosti  na  validnost propisa za ostale jedinke ukazuje hipotetički pa se time izjednačavaju i  specifiziranje  sveobuhvatnog  teksta  Kur’ana  specifizirajućim  ahad‐tekstom  biva  mogućim.   2)  Postupak  učenjaka  kada  dođe  do  oprečnosti  između  sveobuhvatnog  i  specifizirajućeg u određenoj mes’eli.    Oni  koji  kažu  da  sveobuhvatan  kategorički  ukazuje  na  validnost  propisa  za  ostale jedinke potvrđuju oprečnost među njima zbog jednakosti u kategoričnosti  ukazivanja.  Ako  u  tom  slučaju  znaju  da  je  specifizirajući  vremenski  spomenut  povezan  sa  sveobuhvatnim  khas‐tekst  se  tretira  specifizirajućim  sveobuhvatnog.  Ako  je  došao  kasnije,  khas‐tekst  se  tretira  derogirajućim  sveobuhvatnog  u  pogledu  nekih  jedinki.  Ako  ne  znaju  datum  spomena  khas‐teksta  postupa  se  prema  prioritetnijem  u  svjetlu  pravila  davanja  prioriteta  (terdžiha).  Ako  ni  to  ne  bude moguće, ne argumentira se ni sa jednim.     Zagovornici  drugog  mišljenja,  prema  kojem  sveobuhvatan  na  punovažnost  propisa  za  ostale  jedinke  ukazuje  hipotetički  ne  potvrđuju  oprečnost  između  sveobuhvatnog  i  specifizirajućeg  teksta,  jer  khas‐tekst  ukazuje  kategorički  a  sveobuhvatan  hipotetički,  pa  se  daje  prednost  kategoričkom  i  radi  se  po  njemu.  Dakle, specifizira se sveobuhvatni svejedno da li se zna koji je stariji ili ne. Ovo je  mišljenje hanbelija, šafi’ija i drugih.     Autor  knjige  „Nethrul‐Vurud  'ala  Mera'qis‐Su'ud“,  Dr.  Muhammed  Veled  Sejjidi  Veled  Habib  Eš‐Šenkqiti,  u  kojoj  se  komentariše  hiljadnica  u  usulul‐fikhu  pod nazivom „Meraqis‐su’ud“, koji je tumačio jedan dio a ostali je prije svoje smrti  tumačio  stari  šejh  Muhammed  El‐Emin  Eš‐Šanqiti,  rahimehullah,  u  poglavlju  o  „sveobuhvatnom“ kod jednog stiha kaže: 

‫ﻓﺈذا ﻋﺮﻓﺖ ﻫﺬا ﻋﻠﻤﺖ أن ﻣﺪﻟﻮل اﻟﻌﺎم ﻗﺒﻞ ﻛﻴﺐ ﻛﻞ اﻷﻓﺮاد ﻻ اﳊﻜﻢ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻓﺮد ﻓﺈذا ﻛﺐ ﻛﺎن‬ ‫ر‬ ‫اﻟﱰ‬
...‫اﻷﻓﺮاد‬

‫ﻣﺪﻟﻮﻟﻪ ﻛﻠﻴﺔ ﺣﻴﺚ وﻗﻊ اﳊﻜﻢ ﻋﻠﻰ ﲨﻴﻊ‬

  72 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Kada  to  spoznaš  znaćeš  da  je  značenje  sveobuhvatnog  prije  „konstrukcije“  sve  jedinke,  ne  propis  za  svaku  jedinku,  a  kada  se  „konstruiše/sastavi“  njegovo  značenje je kullijjeh s obzirom da je propis obuhvatio sve jedinke...“66    Znači,  kada  Allah  kaže  „el‐mejteh“,  tj.  strv  njeno  značenje  je  sve  jedinke,  a  kada se kaže „zabranjuje vam se jedenje strvi“ njegovo značenje je „kullijjeh“ jer  je propis obuhvatio sve jedinke. Značenje pojma „kullijjeh“ u terminologiji usulul‐ fikha znači „povrđenost propisa za svaku jedinku tako da nijedna ne ostane“. Kaže  Dr. Muhammed na str. 247: 

.‫و اﻟﻜﻠﻴﺔ ﻫﻲ ﺛﺒﻮت اﳊﻜﻢ ﻟﻜﻞ واﺣﺪ ﲝﻴﺚ ﻻ ﻳﺒﻘﻰ واﺣﺪ‬
„Kullijjeh je potvrđenost propisa za svakog tako da ne ostane nijedan.“    Uveo sam te u značenje pojma „kullijjeh“ zbog toga što će se tokom knjige u  govoru učenjaka spomenuti pojam „kullijj“ kojeg ćemo protumačiti na njegovom  mjestu.   Autor „Meraqis‐su’ud“, govoreći o svemu ovome, kaže: 

‫ﻋﻠﻴﻪ ﰲ ﻛﻴﺐ ﻣﻦ ﺗﻜﻠﻤﺎ‬ ‫اﻟﱰ‬ ‫ وﻓﻬﻢ اﻻﺳﺘﻐﺮاق ﻟﻴﺲ ﺟﺰﻣﺎ‬ ‫ واﻟﻘﻄﻊ ﻓﻴﻪ ﻣﺬﻫﺐ اﻟﻨﻌﻤﺎن‬
Značenje mu je kullijjeh ako presudi I on na jednu ukazuje obavezno Već je kod većine preovladavajuće
67

‫ ﻣﺪﻟﻮﻟﻪ ﻛﻠﻴﺔ إن ﺣﻜﻤﺎ‬ ‫وﻫﻮ ﻋﻠﻰ ﻓﺮد ﻳﺪل ﺣﺘﻤﺎ‬ ‫ﺑﻞ ﻫﻮ ﻋﻨﺪ اﳉﻞ ﺑﺎﻟﺮﺟﺤﺎن‬
nad njim u konstrukciji govornik  a značenje iscrpljivanja nije kategoričko  a kategoričnost je mezheb Nu’mana68 

Kaže Dr. Muhammed:  „Tj. ukazivanje sveobuhvatnog na osnovu njegovog značenja a to je jedna jedinka  je  kategoričko  zbog  obaveznosti  njenog  ostanka  prilikom  specifiziranja...  A  značenje njegovih riječi „obavezno“ je „decidno“ i „jekinski“, a zatim je ukazao da  razumijevanje  iscrpljivanja  svih  jedinki  nije  „obavezno“  tj.  nije  stvar  koja  se  kategorički  tvrdi,  već  je  hipotetički  (madhnun)  kao  što  je  na  to  ukazao  svojim  riječima: „Već je kod većine prevagnjujuće“, tj. „mišljenje“ (dhann)...“                                                              
66 67

 Nethrul‐Vurud 'ala Mera'qis‐Su'ud, str. 248    Sa hipotetičkim se u prethodnoj mes’eli misli na preovladanost mišljenja da će nešto od preostalih jedinki biti  predmet specifiziranja.  68  Ebu Hanife, rahimehullah. 

 

EBU MUHAMMED

73 

  Shvatamo  da  sa  pojmom  „hipotetičko“  i  „preovladavajuće“  misle  na  „preovladavajuće mišljenje“ (galebetudh‐dhann). Odnosno da sveobuhvatan tekst  putem preovladavajućeg mišljenja ukazuje na važnost propisa za ostale jedinke, tj.  da preovladava mišljenje da će nešto od njih biti predmet specifiziranja. Ovo sam  spomenuo,  jer  riječ  „hipotetički“  po  mom  shvatanju  ne  posjeduje  snagu  pojma  „preovladavajuće mišljenje“.     Pa  šta  je  to  spriječilo  „šejhove”  da  znaju  da  pojam  el‐insan  sam  po  sebi  kategorički  ukazuje  na  svaku  jedinku  i  da  pojam  “el‐mušrik”  takođe  sam  po  sebi  takođe  kategorički  ukazuje  na  svaku  jedinku  bez  obzira  na  vjeru  kojoj  se  pripisuje!? Utičemo se Allahu od zla ovog vremena!  A  onaj  „šejh“  se  možda  prepao  ove  mes’ele  misleći  da  postoji  razilaženje  o  tome  da  li  riječ  „el‐insan“  na  svaku  svoju  jedinku  ukazuje  kategorički  ili  „hipotetički“  ne  shvativši  da  se  u  spomenutoj  mes’eli  govori  o  snazi  mogućnosti  specifiziranja  propisa  nekih  od  preostalih  jedinki  nakon  one  jedne  koja  po  konsenzusu ne smije biti predmet specifiziranja. Allahulmuste’an! Pa se sustegao  od  odgovora  na  pitanje  da  li  riječ  „el‐insan“  obuhvata  svaku  jedinku  bijelaca,  crnaca i slično!!! Opasni li su „šejhovi ovog vremena“!    „Efendije” Nusret, Bilibani i Hisen Ademi nam moraju objasniti kako je i kojim  dokazom „magareća eminencija” uspjela „da specifizira” sveobuhvatne tekstove o  suštini tevhida i islama pa tvrde da:  1) Ostavljanje širka hukma i tehakuma;  2) Uvjerenje da neke jedinke taguta nisu muslimani.  Ne ulazi u aslud‐din!? Iako je Allah pojam islam vezao za opis koji je sačinjen od:  1) Kufra u taguta koji podrazumijeva odricanje od svakog velikog širka i uvjerenje  da svaki tagut i mušrik nisu muslimani;  2) Vjerovanja u Allaha koje podrazumijeva lojalnost prema islamu i uvjerenje da  su izvršioci islama muslimani.    Kako  i  kojim  dokazom  su  ta  značenja  „specifiziranjem  izvukli“  iz  sveobuhvatnih tekstova?! Gdje je taj specifizirajući tekst iz Kur’ana i Sunneta koji  presuđuje da neki vidovi velikog širka poput širka propisivanja zakona, suđenja i  tehakuma ne stoje nasuprot aslu dinil islama i da se on može sastati s njima? Gdje  je  taj  dokaz  koji  presuđuje  da  „neodricanje  od  nekih  jedinki  taguta“  ne  stoji  nasuprot  dini  islama  i  da  se  on  može  sastati  s  time,  a  što  su  izvukli  iz  sveobuhvatnih  neograničenih  dokaza  koji  presuđuju  da  „neodricanje  od 

  74 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kategorije ili roda taguta sveobuhvatno“ stoji nasuprot aslu dinil islama i da se on  ne može sastati s tim opisom?  Sram i stid ih bilo!    Gdje  je  taj  dokaz?  Kada  je  vremenski  u  odnosu  na  sveobuhvatni  i  neograničeni  spomenut?  Je  li  došao  uz  dokaze  koji  presuđuju  da  veliki  širk  i  neuvjerenje da taguti, mušrici i mustekbiri nisu muslimani ili je došao nakon njih?  Je  li  pojam  širk  u  Kur’anu  prije  nego  što  se  dogodilo  „vaše  specifiziranje“  obuhvatao te jedinke koje „se mogu sastati sa aslu dinil islamom“ ili ne? Da li su  pojmovi „el‐mušrik“ i „el‐mušrikun“, čiji tekfir (negacija islama) ulazi u aslud‐din, u  Kur’anu i Sunnetu prije nego što se dogodilo „vaše specifiziranje“ obuhvatali sve  moguće  jedinke  mušrika?  Kako  ćete  stati  pred  Allaha  sa  vašim  lažima  na  vjeru  i  njenim iskrivljivanjem ako pameti imate?!    Ako  je  specifizirajući  dokaz  došao  „nakon  obaveznosti  sprovođenja  sveobuhvatnog“  što  postaje  obavezno  od  prvog  izgovaranja  šehadeta  tevhida  onda je to derogacija a derogacija u aslud‐dinu nije moguća. Mezheb hanefija je  da  specifizirajući  dokaz  bude  spomenut  uz  sveobuhvatni,  a  većina  učenjaka  dozvoljava  da  specifizirajući  dokaz  dođe  malo  nakon  sveobuhvatnog  ali  pod  uslovom  da  se  spomene  u  vremenu  kada  je  sprovođenje  sveobuhvatnog  uz  specifizrane jedinke vjerska obaveza, a ovdje govorimo o šehadetu tevhida!     Da  vas  naučimo!  Vaše  laži  i  smjelost  na  islam  za  sobom  povlače  da  se  specifizirajući  dokaz  morao  spomenuti  uz  poziv  u  la  ilahe  illallah  jer  je  rad  po  njemu  obavezan  od  prvog  izgovaranja.  Pa  je  od  samog  početka  ljudima  moralo  biti  „objašnjeno“  da  se  „neke  jedinke  velikog  širka“  mogu  sastati  sa  aslom  dinil  islama i da netekfirenje nekih jedinki taguta, a kod vas ni tekfir kategorije ili roda  mušrika  uopšteno  ne  ulazi  u  aslud‐din,  ne  stoji  nasuprot  islama  iz  straha  da  musliman „ne protekfiri onoga koji je upao u veliki širk i koji ne tekfiri neke jedinke  mušrika  i  taguta“  jer  to  je  put  haridžija,  neoharidžija,  ekstremista,  novotaraca,  slijepaca, zabludjelih skupina...     Ovakvi idioti tvrde da su „svi učenjaci na njihovoj strani“!!! Poželite smrt ako  istinu govorite! Ili pozovite Allahovo prokletstvo na vas i vaše žene i djecu ako ste  slagali na Allaha! Kukavice ste vi od glave do pete od prvog do zadnjeg!    Na ova pitanja bi magarci trebali odgovoriti u mes’elama u kojima je moguće  specifiziranje  i  ograničavanje.  U  pogledu  suština,  a  suština  aslud‐dina  je  temelj  Allahove  vjere,  nije  dozvoljeno  niti  je  moguće  derogiranje,  specifiziranje  niti  ograničavanje.  Šta tek moja drago braćo i poštovane sestre treba reći za ove ljude 

 

EBU MUHAMMED

75 

koji tvrde da značenje pojma „islam“ iz kojeg se dobija ime „musliman“, kojeg je  Allah vezao za opise:  1) Odricanje od svakog velikog širka;  2) Odricanje  od  svih  taguta,  mušrika  i  mustekbira,  čija  ja  osnova  uvjerenje  da  nisu  muslimani  zbog  toga  što  su  upali  u  veliki  širk  ili  odbijaju  obožavanje  Allaha.    Nije  obuhvatilo  odricanje  od  „nekih  vidova  velikog  širka“  i  odricanje  od  „nekih jedinki taguta“. Svi znamo da smutljivci još uvijek nisu počeli da vjeruju da  je  odricanje  od  „kategorije  ili  roda  mušrika  sveobuhvatno“  od  aslud‐dina  iako  vjeruju  da  „odricanje  od  kategorije  ili  roda  taguta  sveobuhvatno“  ulazi  u  aslud‐ din! Zamisli prostaka!    Kakva je to razlika u vjeri Istinskog Boga između onoga koji je zadovoljan da  bude obožavan mimo Allaha i onoga koji je zadovoljan da obožava drugog mimo  Allaha?  Naravno  da  je  tagut  gori  od  mušrika,  ali  koja  to  razlika  nalaže  da  tekfir  jednih  ulazi  u  aslud‐din  a  tekfir  drugih  ne  osim  obožavanje  strasti  i  neznanja  na  koje ih je navelo obožavanje „sveštenika i monaha“!? Sram ih bilo! Koliko su samo  štete nanijeli Allahovoj vjeri! Sa kakvom smjelošću se ova ološ samo usuđuje kada  je u pitanju islam!?    Znate kakvi su im dokazi? Vidjećete ih, inšaAllah, na kraju ove knjige. U njima  nema  nijedan  dokaz  iz  Kur’ana  i  Sunneta  osim  nekih  pokušaja  koji  najbolje  ukazuju  na  to  da  su  ovi  ljudi  stranci  kada  je  u  pitanju  govor  o  islamu,  njegovim  disciplinama  i  metodama  argumentacije.  Ostali  „dokazi“  su  za  kolovođe  ove  zabludjele sekte mutešabih citati iz govora učenjaka čije značenje ćemo pojasniti  sa lahkoćom i koji idu nama u prilog a ne njima.     Da  bi  još  bolje  shvatio  značenje  njihovog  menhedža  o  primjeni  „specifiziranja“    kojim  iz  aslu  dinil  islama  vade  opise  koji  ga  sačinjavaju,  vadeći  „neke  jedinke“  iz  sveobuhvatnosti  pojma  „širk“  i  „mušrikun“  želim  ti  navesti  još  neke primjere.  Napominjem  da  oni  kažu  da  je  onaj  ko  ne  negira  islam  i  tevhid  „kategoriji ili rodu taguta sveobuhvatno“ kafir jer bez toga nema aslud‐dina ali ko  ne negira islam i tevhid nekim jedinkama taguta iako poznaje njihovo stanje i zna  da je opis u kojeg su upali tagutijjet i veliki širk, ali ih opravdava neznanjem pa im  ne negira islam, ili vjeruje da je njihovo djelo mali kufr pored njegove jasnoće, je  kod njih musliman.     To  ne  dokazuju  argumentima  iz  Kur'ana  i  Sunneta  Allahovog  Poslanika,  .,  već riječima i shvatanjem Halidija koji navodno bolje od njih razumije govor uleme 

  76 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

a oni s druge strane bolje razumiju riječi Halidija ili Alu Ferradža nego govor Allaha  koji kod njih u tom pogledu valjda nije dovoljno jasan!     Nekim  neznalicama  među  njima,  koji  su  pročitali  „dva‐tri  reda“  iz  knjiga  usulul‐fikha ili više ali to očigledno nisu razumjeli, pade na pamet da je to „samo“  vid vađenja nekih jedinki iz sveobuhvatnog teksta specifizirajući ih propisima koji  se  razlikuju  od  propisa  ostalih  jedinki  koje  nisu  izuzete,  što  ukazuje  da  Zakonodavac u osnovi nije želio te jedinke sveobuhvatnim tekstom, jer da ih je  želio a nakon toga ih „izuzeo“ to bi bila derogacija. Ovo je značenje specifiziranja  kod učenjaka usulul‐fikha znali oni to ili ne znali!  Evo ti još nekih primjera uz ponovni kratak osvrt na pitanje „strvi“!     Allah  je  zabranio  jedenje  strvi,  tj.  „el‐mejteh“  koja  se  u  ajetu  spominje  sa  određenim  članom  što  riječi  daje  sveobuhvatno  značenje,  i  iz  kojega  se  naravno  mora  uzeti  propis  zabranjenosti  jedenja  svih  vrsta  i  jedinki  „el‐mejteh“  (strvi).  U  hadisu  Poslanika,  .,  se  izuzimaju  dvije  vrste;  skakavac  i  riba,  pa  je  muslimanu  dozvoljeno  da  jede  strv  ribe  i  skakavca.  Kažu  da  je  ovo  primjer  za  specifiziranje  jedinki drugim propisom!    Odgovaramo,  jeste  propisom,  ali  se  specifiziranje  tiče  propisa  a  ne  suštine  strvi, tj. vađenje nekih jedinki iz propisa zabranjenosti konzumiranja ih nije izvela  iz bitka strvlju i nije promjenila opšte poznatu suštinu za koju se veže ime „strv“.  Dakle,  ona  se  još  uvijek  zove  el‐mejteh,  a  Poslanik,  .,  je  rekao:  „Dozvoljene  su  nam dvije el‐mejteh“, pa ih je nazvao istim imenom a dao im drugi propis. Dakle,  predmet specifiziranja su propisi nekih jedinki a ne suštine!     Ali  ako  bi  činjenicu  da  pojava  suštine  „strvi“,  koja  u  moždanoj  predožbi  postoji kao slika, u jedinkama vanjske realnosti iste čini „strvlju“ nazvali propisom  onda taj propis takođe ne smije biti predmet specifiziranja. Kao kada bi se reklo  da  postojanje  značenja  „insanijjeta“  u  jedinkama  u  vanjskoj  realnosti  njih  čini  „insanima“.  „Ovaj  propis“  ne  može  biti  predmet  specifiziranja  jer  bi  se  u  ovom  kontekstu  dogodila  „promjena  suština“  stvari.  Ili  kao  kada  bi  se  reklo  da  „neke  jedinke velikog širka“ ne ruše islam i tevhid iako se suština islama i tevhida sastoji  od rukna „ostavljanja svakog velikog širka“.    Dalje,  Uzvišeni  Allah  je  dio  nasljedstva  odredio  za  djecu  (el‐evlad),  ali  ubica  svog roditelja nema pravo na nasljedstvo zbog zabrane u hadisu Poslanika,  ., u  kojem kaže da ubica ne naslijeđuje. Šta je razlika između nekog od (evlada) koje je  ubilo i onoga koje nije i ima pravo na nasljedstvo? Razlika je u propisu. Ubica ne 

 

EBU MUHAMMED

77 

naslijeđuje! Gubi li on zbog toga ime el‐veled69? Ne gubi, već se još uvijek naziva  tim imenom! Ime koje dobija, iz suštine koja se ogleda u činjenici da je od vjerski  validnog  potomstva  ubijenog,  može  promjeniti  samo  džahil!  Ali  može  se  reći  da  nije  više  „el‐veled“  u  pogledu  nasljeđivanja  kao  što  kafir  prije  uspostave  argumenta  nije  kafir  u  dozvoljenosti  krvi,  imetka,  časti  i  vječnoj  kazni  u  Džehennemu.    Allah je u ajetu sure El‐Baqara zabranio da se muslimani žene mušrikinjama i  zabranio im je da udaju muslimanke za mušrike. Što se tiče žena, ispravno je da se  taj  ajet  tiče  mušrikinja  koje  nemaju  Knjigu,  a  ajet  u  suri  El‐Ma'ideh  dozvoljava  ženidbu mušrikinjama sljedbenika knjige. Je li specifiziranje mušrikinja sljedbenika  knjige  propisom  dozvoljenosti  ženidbe  njima  promjenio  činjenicu  da  su  mušrikinje? Nije i ne može!     Prema njihovoj logici bi to, samo kada bi toga bili svjesni, trebali uraditi, jer  „metodom  specifiziranja“  iz  propisa  „nepostojanja  islama“  izuzimaju  pojedinca  koji  ne  tekfiri  neke  jedinke  taguta  na  spomenuti  način,  pod  uslovom  da  tekfiri  „kategoriju  ili  rod  taguta  sveobuhvatno“,  dolazeći  tako  do  propisa  „postojanja  islama“ istog. I to čine Allahovom vjerom!    Isto tako po jednom dijelu te logike, s obzirom da se u ajetu u suri El‐Baqara  u  kojem  se  zabranjuje  udaja  muslimanki  za  mušrike  koji  nemaju  Knjigu  ili  se  ne  pripisuju  dini  islamu,  ne  bi  trebalo  biti  u  osnovi  haram  udati  muslimanku  za  mušrika koji se pripisuje islamu, jer po nekim od njih ti ajeti se tiču onih zbog kojih  su objavljeni a ne svakog ko upadne u veliki širk kao što je moguće da „musliman“  upadne  u  neke  jedinke  „manje  poznatog  velikog  širka“  kao  što  kažu  Nusret,  Bilibani  i  Ademi,  i  da  bude  musliman!  Ne  kažem  da  je  ovo  njihovo  mišljenje  u  mes'eli udaje muslimanke za počinioca velikog širka ali to proizilazi iz jednog dijela  njihovih temelja prema kojem „neke jedinke velikog širka“ ne izvode iz islama.    Da  me  ne  bi  optužili  da  lažem,  kako  bi  to  oni  voljeli,  da  je  to  mišljenje  Nusreta  u  pogledu  „manje  poznatog  velikog  širka“  navodim  slijedeće  riječi  iz  jednog  od  njegovih  predavanja,  u  kojem  je  napravio  katastrofalne  greške  u  pogledu pravila „Ko ne tekfiri mušrike ili sumnja u njihov kufr ili smatra njihov put  ispravnim“ i obavezivao nas na lančani tekfir koji nama nije obaveza „dokazujući“  da smo „praaaaaavi novotari“. Kaže Nusret:  „Odkud ti pravo da idžtihadiš kad je ovo asludin? Jesmo li sad shvatili ili će svi biti  kafiri do tebe ili ćeš se vratiti na naš mezbeh ehli suneta i reći i ovaj prvi treba mu  objasniti, čak i onom prvom koji čini širk kojeg si ti odmah protekfirio možda čak                                                              
69

 Jednina od evlad. 

  78 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

i njemu treba objasniti jer se radi možda o mesail el khafijjeh ili nečemu drugom  ili  možda  čak  nije  ni  širk  i  kufr  kako  si  ti  izdefinisao.  Jeste  li  razumili?  Dobro!  Drago mi je da ste nešto razumili.“70    Dakle, kod ovog neznalice se ne negira islam ni kada čovjek upadne u veliki  širk ako se radi o „manje poznatim pitanjima“ (el‐mesa'ilul‐khafijjeh). Da je time  mislio na suštinski veliki širk dokazuje to što je nakon toga spomenuo „ili možda  čak nije ni širk i kufr“, a prije toga „onom prvom koji čini širk“ što znači da govori o  suštinskom velikom širku.     Na  istoj  osnovi  su  izgradili  uvjerenje  da  se  veliki  širk  u  hakimijjetu  može  sastati sa aslom dinil islama, i da čovjek može biti musliman iako je upao u veliki  širk u pitanjima zakona, odnosno hakimijjeta. Ovo je ono što znam o ovom džahilu  i jedan od razloga zbog kojih smo zauzeli naš poznati stav prema njemu i njegovim  sljedbenicima.   Pravilo: Sve što kažemo u pogledu specifiziranja (takhsisa) kažemo u pogledu  ograničavanja (taqjiida). 

 

  Zbog svega toga im kažemo da, ako žele da sprovedu takhsis u pitanju nekih  jedinki  taguta,  to  mogu  samo  učiniti  ostavljanjem  imena  tagutijjeta  tagutu  zbog  suštine  koja  je  pri  njemu,  a  u  pogledu  nekih  jedinki  i  u  određenim  stanjima  ustezanjem  od  spuštanja  nekih  propisa  na  njega,  poput  ubijanja,  ohalaljivanja  imetka, časti i slično.     Ovo je kada se radi o tekfiru taguta u propisima koji bivaju nakon uspostave  argumenta,  tako  da  se  nekada  mogu  opravdati  one  osobe  koje  su  pogriješile  u  spuštanju  nekih  propisa  na  taguta  uz  vjerovanje  da  su  oni  taguti  i  mušrici,  tj.  nemuslimani,  kao  što  se  desilo  onim  učenicima  šejha  Muhammeda  bin  'Abdulvehhaba  koji  su  pogriješili  u  nepravljenju  razlike  između  razumijevanja  argumenta i njegove uspostave.     Nusret je nekad ranije, želeći da dokaže da tekfir taguta ili jedinki taguta nije  od osnove kufra u taguta, navodio to pismo šejha Muhammeda svojim učenicima,  a zatim im pripisao da su oni vjerovali da su dotični taguti muslimani, i da ih šejh  Muhammed nije tekfirio, a na šta ukazuje činjenica da im je nazvao selam! Zatim  je, naravno, opalio po onima koji se ne slažu sa njim.                                                               
 Predavanje pod nazivom „8. Vrste velikog širka, licemjerstvo i otpadništvo. Šta negira‐ruši islam?“. Braća su mi  prepisala ovo predavanje od dvadeset devete do četrdeset i treće minute, a ova rečenica je među posljednjim.  
70

 

EBU MUHAMMED

79 

  Danas, preko neke braće, saznajem da je promjenio svoje mišljenje. Ne znam  je li ga javno promjenio da to svi znaju kao što su saznali prvu laž, i da kaže da su ti  učenici  pogriješili  u  tekfiru  ali  nisu  u  negaciji  islama,  baš  onako  kao  što  smo  mi  uvijek govorili. To je vrlo moguće našao u djelu 'Alija Hudajra, da mu Allah popravi  stanje, u kojem tretira opravdanje neznanjem u velikom širku gdje u zagradi kaže  da  su  pogriješili  u  tekfiru  a  ne  u  tešriku,  tj.  ne  u  negaciji  islama  i  davanju  imena  širka spomenutim. Elhamdulillah!    Neka  su  promjenili  i  treba  tako,  ali  od  njih  očekujem  da  se  sada  jedan  drugom  izruguju  poput  jednog  licemjera  i  neznalice  koji  je  lažno  stavljen  u  red  daija  koji  našu  braću,  poturajući  im  da  mene  slijede,  pita  na  kojem  su  od  mojih  mišljenja?  Onom  od  juče,  prekjuče,  itd...?  Želeći  da  dokažu  da  je  promjena  mišljenja dokaz da je čovjek na pogrešnom putu. Bože sačuvaj od napasnika ovog  vremena!  Svima  je  vrlo  dobro  poznato  šta  sam  promjenio  i  kako  i  kada  mi  god  postane  jasno  da  nešto  nisam  dobro  shvatio  i  da  sam  pogriješio  opet  ću  ga  promjeniti  u  ime  Allaha.  Oni  neka  truhnu  u  svojoj  oholosti,  neznanju  i  licemjerstvu,  dok  im  Allahova  vatra  ne  izgori  lice  kojeg  nemaju  pa  u  njoj  ostanu  iskeženih zuba.     Na kraju, što je ovdje najvažnije, moram da skrenem pažnju Nusretu da su se  učenjaci  islama  složili  da  u  osnovi  islama  nema  derogacije,  niti  specifiziranja  niti  ograničavanja značenja na način kojeg su oni sproveli. Nazvati muslimanom onoga  koji se nije odrekao nekog suštinskog velikog širka ili od nekog taguta čije stanje i  opis  poznaje  znači  vjerovati  u  postojanje  vjerskog  značenja  islama  uprkos  nepostojanju nekih ruknova ili uvjeta bez kojih se ne može ostvariti osnova cjeline  i to je u suštini promjena Allahove vjere i derogacija suštine islama na određeno  vrijeme; vađenjem iz njega nekog rukna ili šarta ili neophodnog lazima  tvrdeći da  je  ta  „novonastala  unakažena  i  promjenjena  tvorevina“  Allahov  islam.  Allahulmustean!     To bi ti isto bilo kao kada bi rekli da podne namaz ima svoje ruknove i vi to  znate  a  zatim  vidite  čovjeka  koji  je  klanjao  ispuštajući  neke  ruknove  a  zatim,  oslanjajući se na vaš princip izuzimanja  jedinki, tvrdite da taj čovjek pri sebi ima  još  uvijek  suštinu  podne  namaza  i  da  se  šerijatski  naziva  obavljačem  podne  namaza. Ispravno je da u pogledu „obavljača namaza“ izuzmete pojedince samo u  propisima, a ne u suštinama pa da kažete da ako je džahil i nije mogao naučiti nije  griješan, a u suprotnom jeste, itd. Ali podne namaz nije klanjao.    Ili da imate nekog kradljivca, ubicu, „pijača“ vina, „jedača“ kamate, bludnika  i  slično,  koji  radi  nešto  od  spomenutog  i  vi  znate  šta  spomenute  suštine  u  Allahovoj vjeri znače, a zatim njihovog počinioca iz neznanja ili te'vila ne nazovete 

  80 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

imenom djela kojeg je učinio, na jedno određeno vrijeme i dok mu se ne objasni.  Pa određene pojedince nazivate tim imenima a druge koji isto rade iz neznanja i  slično nazivate suprotnim ili oprečnim.    Kradljivca  nazivate  onim  koji  daje  sadaku,  „pijača“  vina  nazivate  „pijačem“  vode,  onoga  koji  jede  kamatu  nazivate  onim  koji  jede  halal  imetak,  bludnika  nazivate  čednim,  a  ubicu  nazivate  onim  koji  ostavlja  ljude  u  životu.  Dakle,  neznanje  i  njegove  pratilje  od  te'vila,  slijepog  slijeđenja  i  idžtihada  nemaju  nikakvog uticaja na promjenu suštine opisa u kojeg je čovjek upao i iz kojeg dobija  njegovo ime vjerski, razumski, jezički i fitretski.     Islam je kufr u svaki veliki širk, što podrazumijeva negaciju islama tagutima i  mušricima,  i  lojalnost  prema  Allahu  i  Njegovom  dinu  'ibadetom  samo  Njemu  i  vjerovanjem  da  su  izvršioci  islama  muslimani.  Ova  osnova  dolazi  prije  mržnje  prema tagutima, mušricima i mustekbirima i prije ljubavi prema vjernicima, jer je  uvjerenje  da  su  jedni  muslimani  a  drugi  nemuslimani  osnova  ljubavi  i  mržnje  i  prijateljevanja i neprijateljevanja koji se nadovezuju na njih.    Ako  je  kod  vas  tekfir  „kategorije  ili  roda  taguta71  sveobuhvatno“,  kao  što  misli Halidi, uvjet za ispravnost aslud‐dina u bilo kojem vremenu i za aslud‐din u  kojeg  ulazi  taj  opis  se  veže  postojanje  i  nepostojanje  islama,  a  onaj  koji,  netekfireći  neke  jedinke,  ostavi  njegovu  suštinu  kod  vas  uprkos  tome  biva  muslimanom,  onda  vam  je  obaveza  da  isto  to  uradite  sa  suštinom  bilo  kojeg  pojma čije postojanje je vezano za postojanje određenih opisa pa kada dođe neka  osoba  i  upadne  u  jedinke  značenja  koje  se  ne  mogu  sastati  sa  osnovom  suštine  tog  pojma,  dotičnu  osobu  nazovete  imenom  te  suštine  i  pripišite  mu  njeno  posjedovanje kao kada bi bludnika nekim jedinkama bluda nazvali čednim, ubicu  nekih  jedinki  čije  ubijanje  nije  dozvoljeno  pravednim,  pijača  nekih  jedinki  vina  pijačem vode ili onim koji to ne radi i sve ostalo.     Zato ću vam kasnije, kada budem objašnjavao da se ne smije praviti razlika  između  vrsta  i  jedinki  istog  roda  (džins),  spomenuti  riječi  šejha  Ishaqa  ibn  'Abdurrahmana u kojim čovjeka koji kolektivnom sveobuhvatnom neograničenom  tekstu, koji obuhvata svaku svoju jedinku i onome koji je vezan za određeni opis  poput  pojma  „el‐islam“  i  „eš‐širk“,  oponira  hipotetičkim,  uopštenim  i  dokazima  koji se tiču pojedinaca, naziva zabludjelijim od svoga magarca.  

                                                            
 Bilibani se dugo suprotstavljao nama u vjerovanju da kufr u taguta ulazi u asl dinil islama da bi kasnije uvidio  svoju  grešku  ali  upao  u  drugu,  doduše  manju  u  odnosu  na  prvu,  vjerujući  da  je  tekfir  kategorije  taguta  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina  a  tekfir  nekih  jedinki  nije.  Svoje  poricanje  opšte  poznatog  među  djecom  muslimana  je  nazvao “greškom u definiciji”! 
71

 

EBU MUHAMMED

81 

  Ove  važne  koristi  u  pogledu  činjenice  da  suština  aslud‐dina  ne  može  biti  predmet  specifiziranja  (takhsisa)  i  ograničavanja  (taqjiida)  na  spomenuti  način  sam zaključio ličnim razmišljanjem primjenjujući nad mes’elom ono što znam i to  sam  prvi  put  spomenuo  u  raspravi  sa  jednim  arapom  na  jednom  od  foruma  na  internetu a Ebu Merjemu Kuvajćaninu se dopalo i to je potvrdio. Isto sam ponovio  u odgovoru Ebu Muhammedu El‐Makdisiju kojeg sam napisao tokom pisanja ove  knjige za tu i tamo ne više od četiri dana, elhamdulillah.     Nakon  toga  mi  je  jedan  od  svršenika  medinskog  fakulteta,  koji  se  pripisuje  ovoj  da’vi,  skrenuo  pažnju  da  je  Eš‐Šazili  to  takođe  spomenuo  u  svojoj  knjizi  „Aslud‐din“, sa kojom sam prije toga bio upoznat ali vjerovatno nisam bio shvatio  važnost  i  vezu  između  njegovih  riječi  i  mes’ela  o  kojima  govorimo  a  koje  su  predmet aktuelnog spora. Kaže Eš‐Šazili, spominjući specifike aslud‐dina: 

،‫١ - أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﺤﻜﻢ ﻻ ﻳﺪﺧﻞ ﻋﻠﻴﻪ ﻧﺴﺦ وﻻ ﲣﺼﻴﺺ وﻻ اﺳﺘﺜﻨﺎء وﻻ ﻳﺘﻐﲑ ﻣﻦ رﺳﺎﻟﺔ إﱃ رﺳﺎﻟﺔ‬ ,‫وأﺣﻜﺎﻣﻪ واﺣﺪة ﰲ ﻛﻞ اﻟﺮﺳﺎﻻت ﲞﻼف اﻟﻔﺮوع ﻣﻨﻬﺎ ﻣﺎ ﻳﺘﻐﲑ ﻣﻦ رﺳﺎﻟﺔ إﱃ رﺳﺎﻟﺔ ﺑﻞ وﰱ ﻧﻔﺲ اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ‬ .‫وﻣﻨﻬﺎ ﻣﺎ ﻻ ﻳﺘﻐﲑ‬
„1) Aslud‐din je muhkem ne trpi derogaciju, niti specifiziranje niti izuzimanje niti  promjenu  od  poslanice  do  poslanice.  Njegovi  propisi  su  isti  u  svakoj  poslanici  suprotno  ograncima  koji  od  poslanice  do  poslanice  trpe  promjenu,  štaviše,  u  jednoj te istoj poslanici. Među njima ima onih koji se ne mijenjaju.“  Takođe je rekao: 

‫٣ - ﻻ ﻳﻘﺒــﻞ ﻛ ــﻦ ﻣــﻦ ﻛــﺎن اﻟﺤــﺪ ﺑﻐﻴ ــﺮ اﻟـ ﻛﻦ اﻵﺧ ــﺮ ﻓــﻼ ﻳﻘﺒــﻞ ﺗﺼــﺪﻳﻖ ﺑﻐــﲑ اﻟﺘ ـﺰام وﻻ اﻟﺘ ـﺰام ﺑﻐــﲑ‬ ‫ـﺮ‬ ‫أر‬ ‫ر‬ ‫ﺗﺼﺪﻳﻖ، ﻓﻼﺑﺪ ﻣﻦ اﺳﺘﻴﻔﺎء اﳊﺪ ﻛﻠﻪ ﻻﺳﺘﺤﻘﺎق اﻻﺳﻢ واﻟﺼﻔﺔ وﲣﻠﻒ ﻛﻦ ﻣﻦ ﻛﺎن اﻷﺻﻞ ﻳﺘﺨﻠـﻒ ﺑـﻪ‬ ‫أر‬ ‫ر‬ ْ‫اﻷﺻﻞ، واﻟﺪﻳﻦ ﻳﺘﺨﻠﻒ ﺑﺘﺨﻠﻒ اﻷﺻـﻞ. أﻣـﺎ اﻟﻔـﺮوع ﻓﺎﻟﻐﺎﻟـﺐ ﻓﻴﻬـﺎ أﻻ ﺗـﻼزم ﺑﻴﻨﻬـﺎ ﻟﻘﻮﻟـﻪ ﺗﻌـﺎﱃ: }ﺧﻠَﻄُـﻮا‬ َ ‫ﻋﻤـﻼً ﺻــﺎﻟِﺤﺎ وآﺧــﺮ ﺳـﻴﱢﺌًﺎ{, وإن ﻛﺎﻧــﺖ ﺑﻌــﺾ اﻟﺴــﻴﺌﺎت ﲢــﺒﻂ ﺑﻌــﺾ اﳊﺴــﻨﺎت وﲤﻨــﻊ ﻣــﻦ ﻗﺒــﻮل اﻟــﺒﻌﺾ‬ َ َ َ َ ً َ ََ ‫اﻵﺧــﺮ وﺑﻌــﺾ اﳊﺴــﻨﺎت ﻳﻜﻔــﺮ ﻋــﻦ ﺑﻌــﺾ اﻟﺴــﻴﺌﺎت ﻓــﺈن اﳊﺴــﻨﺎت ﻳــﺬﻫﱭ اﻟﺴــﻴﺌﺎت وﺑﻌــﺾ اﳊﺴــﻨﺎت ﳍــﺎ‬ .‫ﺗﺒﻌﻴﺾ ﺑﻴﻦ ﻛﺎﻧﻪ‬ ‫أر‬
„3) Nijedan rukn od ruknova definicije (hadd) se ne prihvata bez drugog rukna.  Tako  se  ne  prihvata  vjerovanje  u  istinitost  (tasdiq)  bez  pridržavanja  (iltizām)  niti  pridržavanje bez tasdiqa. Dakle, neophodno je da se ispuni cijela definicija da bi 

‫ﺧﺼﺎﺋﺺ ﰲ اﻟﺘﻜﻔﲑ ﻋﻦ اﻟﺬﻧﻮب ﻟﻴﺴﺖ ﻟﻐﲑﻫﺎ إﻻ أن اﻟﻔﺮوع ﺗﺘﺒﻌﺾ وﺗﺘﻔـﺎوت، واﻷﺻـﻞ ﻻ ﺗﻔـﺎوت وﻻ‬

  82 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

se  dobilo  ime  i  opis  a  izostanak  jednog  od  ruknova  asla  za  sobom  povlači  izostanak  asla,  a  din  izostaje  izostankom  asla.  Što  se  tiče  ogranaka,  najčešće  u  pogledu njih je da među njima nema neminovne uzročne povezanosti72 zbog riječi  Uzvišenog: ...pomiješali su dobro djelo s drugim, lošim.  Iako neka loša djela uništavaju neka dobra djela i sprečavaju da se druga prihvate,  a neka dobra djela brišu neka loša djela jer dobra djela odnose loša a neka dobra  djela  u  brisanju  grijeha  imaju  specifičnosti  koje  nemaju  druga,  s  time  što  se  ogranci rasparčavaju i međusobno variraju. U aslu nema međusobnog variranja  niti rasparčanosti među njegovim ruknovima.“    Prema  riječima  Šazilija  nije  dozvoljeno  reći  da  se  „neki  vidovi  velikog  širka“  mogu sastaviti sa aslud‐dinom a neki ne, niti se smije reći da se „netekfirenje nekih  jedinki  taguta  i  mušrika“  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  a  neki  ne  jer  je  to  šejtansko  rasparčavanje.  To  je  menhedž  zabludjele  sekte  na  čije  zablude  i  laži  ovom knjigom odgovaramo i na njih već više od dvije godine upozoravamo.     Tajna  u  ovoj  mes’eli,  pored  toga  što  je  Uzvišeni  ime  islama  vezao  za  opis  kufra u svaki veliki širk i negaciju islama svakom tagutu, mušriku i mustekbiru, leži  u tome što je pravljenje razlike između jedinki i vrsta jednog roda koje imaju istu  suštinu  pored  suprotstavljanja  dinu  svih  poslanika  kategorički  dokaz  o  nestanku  razuma i zdrave ljudske prirode onih koji to zagovaraju.    Razilaženje  učenjaka  da  li  je  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  rukn  u  šehadetu tevhida ili njegov lāzim je čisto terminološke prirode i na njega se, koliko  je meni poznato, ništa ne nadovezuje. Riječi onih koji kažu da je rukn su jasne a  oni  koji  kažu  da  je  „lazim“  vjeruju  da  izostanak  „lazima“  kategorički  ukazuje  na  nestanak „melzuma“, tj. osnove iz koje neminovno proizilazi i od koje se ne može  odvojiti  u  bilo  kojem  stanju.  Pa  šta  je  nakon  ovoga  ostalo  šejtanima  od  ljudi!?  Allah ih ubio kuda se odmeću!  Vratimo se dokazivanju aslud‐dina sa ajetima Allahove Knjige!    Dakle,  u  Allahovoj  Knjizi  nalazimo  ogroman  broj  mekkanskih  i  medinskih  ajeta  u  kojima  se  spominje  značenje  osnove  islama.  Nekada  je  to  uopšteno,  ali  dovoljno. Nekada se spominju uvjeti i ruknovi, a nekada i „lavazimi“, itd. Uzet ću  još  jednu  suru  iz  mekkanskog  perioda  a  nakon  toga  ćemo  preći  na  neke  ajete  iz                                                              
 Rekoh, ali između ruknova i od njih neodvojivih levazima poput tekfira, mržnje i neprijateljevanja ima itekako,  zbog  toga  što  je  nestanak  levazima  kategorički  dokaz  nestanka  osnove  iz  koje  proizilaze,  a  riječi  Eš‐Šazilija  ukazuju na saglasnost sa ovom konstatacijom zbog toga što se ograničio samo na spomen „ogranaka“, a od ljudi  poput  njega  se  očekuje  da  ne  negiraju  međusobnu  uzročnu  povezanosti  između  ruknova  tevhida  i  njegovih  levazima. 
72

 

EBU MUHAMMED

83 

medinskih  sura  i  nećemo  duljiti,  jer  se  ovdje  ne  radi  o  stvarima  koje  vođe  ove  sekte  ne  znaju,  a  ono  u  čemu  griješe  i  prema  svemu  nisu  dokučili  podrobno  objašnjavamo sa naše tačke gledišta.     Sura El‐Kafirun, sura odricanja, koju učenjaci nazivaju jednom od sura ikhlasa  ili  praktičnog  tevhida,  koja  u  sebi  sadrži  objašnjenje  svega  u  pogledu  čega  se  razilazimo. 

‫ﻗُﻞ ﻳَﺎ أَﻳﱡﻬﺎ اﻟْﻜﺎﻓِﺮون ﴿١﴾ ﻻ أَﻋﺒُﺪ ﻣﺎ ﺗَـﻌﺒُﺪون ﴿٢﴾ وﻻ أَﻧْـﺘُﻢ ﻋﺎﺑِﺪون ﻣﺎ أَﻋﺒُﺪ ﴿٣﴾ وﻻ أَﻧَﺎ ﻋﺎﺑِﺪ ﻣﺎ ﻋﺒَﺪﰎ‬ ََ َ ُْ َ ُْ َ َ ُ َ َ‫ْ ـ‬ ُ ْ َ َ ُ َ ْ ََ ُْ ْ َ َ ٌ َ ِ ِ َ َِ ْ ُ ‫ﻟ ُ ْ ِﻳﻨ‬ ﴾٦﴿ ‫﴿٤﴾ وﻻ َْـُﻢ ﻋﺎ ِﺪون ﻣﺎ َﻋﺒﺪ ﴿٥﴾ َﻜﻢ د ُﻜﻢ وﱄ دﻳﻦ‬ ُ ُ ْ ‫ََ أﻧ ﺘ ْ َ ﺑ ُ َ َ أ‬
„Reci:  „O  kafiri!  ﴾1﴿  Ja  ne  'ibadetim  onome  čemu  vi  'ibadetite,  ﴾2﴿  i  vi  niste  obožavaoci  Onoga  Kome  ja  'ibadetim.  ﴾3﴿  Niti  sam  ja  obožavaoc  ('abid)  onoga  kojem ste vi 'ibadetili,  ﴾4﴿ a i vi niste obožavaoci Onoga Kojem 'ibadetim.  ﴾5﴿ Vi  imate vaš din (vjera) a ja imam moj din!73 ﴾6﴿“74    U ovoj mekkanskoj suri Uzvišeni Allah objašnjava vjeru islam koja se sastoji  od ruknova odricanja od svega što mušrici obožavaju u šta ulaze taguti  koji su s  time zadovoljni, te svih mušrika i onoga što ih veže a to je svaki veliki širk. Sve ovo  ponovo  razumijemo  iz  čestice  „ma“,  koja  ima  sveobuhvatno  značenje  kada  se  govori  o  tagutima  mušrika  kojim  'ibadete  mimo  ili  uz  Allaha.  Ako  obožavaju  meleke,  vjerovjesnike  ili  dobre  ljude  o  kojima  znamo  da  nisu  zadovoljni  time  musliman  se  odriče  velikog  širka  i  mušrika  uz  lojalnost  prema  melekima,  vjerovjesnicima i dobrim ljudima, koji ne ulaze u značenje pojma tagut.    Prema ovoj suri aslud‐din je ostavljanje 'ibadeta svih mogućih jedinki taguta  koje  obožavaju  njihovi  robovi,  tj.  mušrici  putem  tog  'ibadeta  njima,  što  je  veliki  širk.  SubhanAllah!  Ima  li  išta  rječitije  i  jasnije  od  ove  sure!?  Na  kraju  dolazi  potvrda i pojašnjenje značenja suštine od Allaha željenog odricanja od svih jedinki  taguta  i  mušrika  riječima  „Vi  imate  vaš  din  a  ja  imam  moj  din!“  Dakle,  svako  odricanje od bilo koje jedinke taguta i mušrika, čije stanje je poznato, koje u sebi  ne sadrži negaciju tevhida i islama tagutima i mušricima, je nepotpuno i ruši islam,  tj. islam se ne ostvaruje sa takvim odricanjem, a ne početku sure je naređenje da  im  se  kaže,  što  prije  svega  podrazumijeva  uvjerenje,  da  su  oni  kafirun.  Dakle,  nevjernici čiji ma'bud nije samo Allah i koji imaju drugi din. Ovo je značenje sure  El‐Kafirun.  

                                                            
73 74

 Ili „Vama vaš din a meni moj din“   Sura Kafirun (109) 1‐6 

  84 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Da ljudi danas imaju pameti shvatili bi tajnu i mudrost u činjenici da Uzvišeni  Allah  uvijek  prvo  spominje  odricanje  od  mušrika  i  taguta  a  često  ne  spomene  posebno  odricanje  od  širka  jer  se  ono  podrazumijeva  iz  odricanja  od  taguta  i  mušrika. U nekim ajetima se spominje odricanje od njihovog djela i da oni nemaju  nikakve veze sa našim djelom niti vjernici s njihovim.      Značenje  obaveznosti  pravljenja  razlike  u  vjeri  između  muslimana  ‐  muvehhida i mušrika i taguta se ističe kroz tri stvari:  1) Uzvišeni je naredio da im se kaže da su kafiri;  2) Naredba, s kojom je završena sura, da im se kaže da imaju drugi din;  3) Negacija,  spomenuta  u  sredini  sure,  tevhidul‐'ibadeh  mušricima,  jer  je  Allah  naredio  da  im  se  negira  da  su  'abidun  onoga  Kome  on  'ibadeti,  tj.  da  im  se  negira  opis  participom  aktivnim  od  glagola  'abede,  tj.  obožavati,  kojeg  zaslužuje samo onaj koji Allahu ne čini širk, pa mu je opis tevhida u 'ibadetu  stalan,  što  nije  slučaj  kod  mušrika  koji  ponekad  obožavaju  samo  Allaha,  kao  što  biva  kada  se  nađu  u  tjeskobi,  a  kada  ih  Allah  iz  nje  izbavi  ponovo  se  vraćaju  širku,  s  time  što  se  mora  napomenuti  da  oni  nisu  na  suštinskom  tevhidu ni u onom momentu tjeskobe u kojem se mole samo Allahu zbog toga  što ne vjeruju da samo Allah zaslužuje 'ibadet u blagostanju i nemaju namjeru  da se toga pridržavaju ako im Allah ukaže pomoć. Kao što sura u sebi sadrži  obaveznost  vjerovanja  da  je  onaj  koji  ostvari  tevhid  'abid  samo  Allahu  Uzvišenom, tj. musliman predan Allahu s tevhidom.     Napominjem  da  je  ispoljavanje  dina  kojeg  je  Allah  naredio  u  ovoj  suri  obaveza  i  spada  u  kategoriju  obavezne  potpunosti  imana,  koja  kada  se  bez  vjerskog  opravdanja  ostavi  za  sobom  ne  povlači  nestanak  aslud‐dina  ali  je  ogroman  grijeh.  Kao  što  ova  sura  ne  ukazuje  na  to  da  je  musliman  dužan  u  svakom stanju svom sagovorniku u lice reći da je kafir, pogotovo kada se nalazi u  stanju  pozivanja  u  Allahov  din,  tako  da  svako  stanje  ima  svoj  propis.  Isto  tako  napominjem  da  nije  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina  da  čovjek  naziva  mušrike  imenom mušrik ili kafir već je važno da vjeruje da oni imaju drugi din i da su na  batilu i da ma'bud mušrika nije samo Allah.     Ovo  kažem  zato  što  je  moguće  da  postoje  osobe  koje  imaju  aslud‐din  a  do  njih  nisu  došli  tekstovi  Objave  iz  kojih  bi  mogli  naučiti  da  Gospodar  nebesa  i  zemlje takve naziva mušricima i kafirima. Isto tako je moguće da neko ima aslud‐ din ali ne zna da se Allahova vjera zove islam a pri sebi ima njenu suštinu pa  će  Allahovom dobrotom ući u Džennet.  

 

EBU MUHAMMED

85 

  Primjer  za  to  je  Zejd  sin  'Amra  sina  Nufejla,  jedan  od  monoteista  (muvehhida)  prije  Poslanstva,  kojem  su  jevrejski  i  kršćanski  učenjak  rekli  da  je  prava vjera da bude „hanif“ a on upita šta je to hanif pa mu rekoše: „Ne 'ibadeti  nikom  osim  Allahu.“  Što  ukazuje  da  nije  znao  da  se  Allahov  din  naziva  imenom  „hanifijjeh“ i da je onaj koji ga ostvari „hanif“ iako je on lično bio jedan od njih.    Međutim danas je osnova da svi koji se pripisuju dini islamu znaju da se kafir  kaže za onoga koji nije musliman, tj. predan samo Allahu svim vidovima 'ibadeta.  Dakle,  Nusrete,  ovo  su  naši  dokazi,  a  doći  će  ih  još.  Činjenicu  da  izharud‐din,  tj.  ispoljavanje dina nije uvjet ispravnosti aslud‐dina u suštini nismo uzeli od običnih  ljudi već smo je shvatili iz tekstova Objave u kojima Allah osobe koje su iz straha  od mušrika krili islam naziva vjernicima i vjernicama. To je i kod tebe jasno!    Jedna  od  katastrofa  smutljivca  Bilibanija  je  bila  upravo  ta  što  je  neulaženje  negacije  islama  (tekfira)  tagutima  i  mušricima  „dokazivao“  činjenicom  da  ostavljanje  ispoljavanja  negacije  islama  spomenutim  za  sobom  ne  povlači  nestanak aslu dinil islama, pa nije napravio razliku između ostavljanja ispoljavanja  i nestanka uvjerenja da tagut i mušrik nisu muslimani, i na to je idiot nadovezao  da „uvjerenje da tagut i mušrik nisu muslimani“ ne ulazi u aslu dinil islam. On je to  spominjao u više prilika a jedan od dokaza za to su oni prokleti letci dijeljeni  od  strane vođa licemjerstva u najnižim klasama ljudskog roda iz Salzburga u kojim se  „laže“:  „Dokazi da odricanje od mušrika ne spada u aslud‐din  Svima je poznato što ne negira ni ova strana koja tvrdi da ovo spada u aslud‐din  da  odricanje  od  mušrika  i  kufr  u  taguta  izražava  se  srcem,  udovima  i  riječima,  a  dokaz tome je Ibrahim, a.s.  Međutim  stav  uleme  je  da  osoba  kada  se  nađe  u  stanju  potlačenosti  nemajući  snage da ispolji ovo odricanje sa sve tri komponente (srce, udovi, jezik) i nemajući  mogućnosti da učini hidžru da je takvom dovoljno da ostane u islamu da se u tom  stanju potlačenosti odrekne mušrika samo srcem. Ovo je stvar koju ne negiraju ni  ovi što kažu da je odricanje od mušrika i kufr u taguta aslud‐din. Dokaz ovome su  muslimani  Mekke  koji  su  bili  potlačeni  i  od  mušrika  odricali  se  samo  u  srcu  ne  ispoljavajući javno jezikom i udovima zbog neposjedovanja snage.   Postavlja se pitanje na koje treba dobro obratiti pažnju: “Kako to ako je odricanje  od  mušrika  i  kufr  u  taguta,  kako  vi  tvrdite,  aslud‐din  za  kojeg  svi  znamo  da  jedino  opravdanje  može  biti  ikrah  a  spomenuli  smo  šartove  da  bi  prisila  bila  prihvatljiva kao prepreka, kako to da sad u stanju potlačenosti dovoljno je samo  odricanje u srcu. Zašto su izostali udovi i jezik ako se radi o aslud‐dinu? Iz ovoga 

  86 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

jasno vidimo da ova stvar nikako ne može biti aslud‐din ili neminovno ispade da  su muslimani Mekke bili mušrici zbog izostavljanja šartova za ispravnost aslud‐ dina.  Drugo pitanje: “Kako ste se onda složili sa nama da u slučaju potlačenosti dovoljno  je odricanje  srcem i  kako  to da niste protekfirili sve  one koji su se složili sa ovim  vršeći idžtihad po ovom pitanju još od učenjaka prvih generacija.  Zašto oni nisu kafiri iako su idžtihadili u aslud‐dinu i složili se da u potlačenosti  dovoljno je učiniti odricanje u srcu?“    Ispravio sam veliki broj gramatičkih i pravopisnih greški u ovom citatu a neke  sam ostavio da bude svjedok smjelosti ovih bakterija na islamsku nauku. Isto tako  pogledaj  kako  ovaj  tekst  odiše  prostaklukom,  neznanjem  i  prljavštinom  srca!  U  njemu se vide tragovi ubjeđenja šejtana da „kufr u taguta nije od aslud‐dina“ kao  što  se  vidi  blentavo  poređenje  ispoljavanja  tekfira  i  uvjerenja  da  taguti  i  mušrici  nisu muslimani.    Ovaj ahmak i sijač nereda po zemlji zvani Bilibani je izgleda prisluškivao moja  predavanja „aslud‐din“ u kojima sam u detaljima objasnio najvažnije mes'ele koje  se  mogu  naći  u  ovoj  knjizi,  gdje  sam  tumačio  poslanicu  šejha  Muhammeda  „Temelj dini islama i njegov stub“, i mržnja, srdžba i ljubomora mu najvjerovatnije  nisu dali ni da čuje da mi ispoljavanje dina nismo uvrstili u aslu dini islam u smislu  da onaj koji ne ispolji svoj din nikako ne može biti musliman.    Štaviše, tada smo govor učenjaka Nedžda u kojem se u vanjštini tekfiri onaj  koji nije ispoljio din sveli na situaciju postojanja darul islama i mogućnosti hidžre k  njemu  a  pojedincima  smo  davali  opis  pravnog  islama  na  osnovu  obilježja  specifičnih za vjeru islama poput brade, hidžaba i slično, smatrajući ih u dotičnom  stanju  prevagnjujućim  ili  kategoričkim  dokazom  koji  ukazuje  na  izgovaranje  šehadeta ili klanjanje namaza. Allahulmuste’an!     Isto  tako  pogledaj  kako  nas  magarac  obavezuje  da  tekfirimo  učenjake  koji  „ostavljanje  ispoljavanja“  nisu  učinili  uvjetom  ispravnosti  aslu  dinil  islama  bez  kojeg nema osnove islama! Pogledaj kako prostak spominje „nekakav idžtihad“ u  aslud‐dinu  čime  je  izgleda  zarazio  Nusreta!  Kako  njegov  govor  ukazuje  da  je  „odricanje od mušrika srcem“ od aslu dinil islama iako se oni danas bore upravo  protiv toga. Da li to sada znači da se glupak slaže sa nama da uvjerenje da tagut i  mušrici  nisu  musliman  ulazi u aslud‐din bez  kojeg nema imena ni opisa islama u  suštini?! Bože sačuvaj!   Zatim ide još dalje sa svojom bahatošću, pa kaže: 

 

EBU MUHAMMED

87 

„Odgovor na ova pitanja je više nego jasan i neka se svako pripremi kako će stati  pred Allaha iako ovi dokazi neminovno ukazuju na suprotno tvrdnjama ovih ljudi.“    Može  li  ovaj  lažov  „neminovno“  dokazati  da  je  neko  od  nas  u  bilo  kojem  djeliću vremena vjerovao i govorio da čovjek u suštini ne može biti musliman bez  ispoljavanja negacije islama tagutima i mušricima?! Allah ih ubio kuda se odmeću!  A zatim neviđeni bezobrazluk kruniše „šejtanskim povraćanjem“, pa kaže:  „Imam Sujuti je napisao djelo koje nosi naziv „“Et‐Tazimu vel minne fi enne ebevej  Resulillah  fil  Dženneh“  vezano  za  ulemu  koja  smatra  da  su  roditelji  Poslanika  u  Džennetu  iako  mi  znamo  da  su  oni  bili  mušrici.  Ulema  Ehlu  Sunneta  nije  protekfirila ove učenjake iako oni ne samo da se nisu odrekli od mušrika već ih  staviše  u  Džennet.  Za  dokaz  su  uzeli  izmišljeni  hadis  da  je  Allah  oživio  roditelje  Poslanika  i  oni  povjerovali  u  Njega.  Iako  su  nasuprot  tome  znali  da  su  hadis  u  Muslimovoj zbirci gdje Poslanik sam kaže da su njegovi roditelji u vatri.“    Pogledaj smjelost ovog smutljivca! Kako dokazuje da srčano negiranje islama  mušricima  ne  ulazi  u  aslud‐din!?  Kako  se  odgovora  na  ovaj  prostakluk?  Lahko!  Kažemo da su oni koji su pripisali islam roditeljima Poslanika,  ., to uradili nakon  što su povjerovali da ih je Allah oživio  i da su primili islam, što znači da su imali  namjeru  pripisivanja  islama  muslimanima  a  ne  mušricima,  i  ovo  ne  naziva  „neodricanjem od mušrika“ osim notorna neznalica.     „Neodricanje  od  mušrika“  i  nenegiranje  islama  mušricima,  koje  izvodi  iz  vjere,  bi  se  ostvarilo  da  su  rekli  da  su  roditelji  Poslanika,  .,  bili  muslimani  ‐  muvehhidi prije nego što su primili islam, tj. dok nisu bili na aslu dinil islamu! Da je  neko  od  „učenjaka“  to  uradio,  pa  zar  bi  pametan  musliman  oklijevao  u  pogledu  tekfira istih? To što ih „staviše u Džennet“ je neminovan razlog vjerovanja da ih je  Allah  oživio  pa  su  primili  islam,  te  će  ih  usljed  toga  uvesti  u  Džennet.  Dakle,  oni  nisu imali namjeru nazvati onoga koji je upao u opis velikog širka mušrikom, već  su imali namjeru nazvati onoga koji je izvršio islam muslimanom i to su uradili.    Ovaj  mezheb  je  bez  sumnje  neispravan  i  suprotstavlja  se  hadisu  Poslanika,  ., i opšte poznatom u pogledu toga da su njegovi roditelji u vatri, jer su umrli na  velikom širku. Ovo nije greška u aslu dinil islamu već se tiče „vjerovanja i poricanja  tekstova“ (tasdiq ve reddul‐khaber). 

  Ibn  Hadžer  u  „Fethul‐Bari“,  u  kojem  komentariše  Sahih  imama  Buharije,  spominje neke rivajete koji ukazuju da se glava munafika 'Abdullah sin Ubeja sina  Selula  pokajao  i  da  su  neki  ljudi  povjerovali  u  to  iako  su  u  Allahovoj  Knjizi  jasni  dokazi  o  tome  da  je  Ibn  Selul  umro  na  velikom  nifaku.  Hoće  li  magarac  i  za  njih 

  88 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

reći  da  „nisu  protekfirili  kafira“  i  da  se  ta  mes'ela  tiče  aslud‐dina,  i  ovaj  događaj  uvrstiti u red svojih „dokaza“? Allahulmuste’an!    Ono što ruši aslud‐din jeste da ne negira islam onome koji nije ostvario islam  i tevhid koji se sastoji od ostavljanja velikog širka i obožavanja samo Allaha! Ako  čovjek povjeruje da je neki nevjernik primio islam i na osnovu toga vjeruje da je  musliman, odakle smjelost i manjkavost razuma da se kaže da je to „netekfirenje  mušrika“ o kojem se govori u poglavlju o aslu dinil islama i da ga poredi s njime i  izjednači njihove propise!?  Zaista je ovo neviđen bezobrazluk i ahmakluk!    Ako  je  u  nekom  društvu  opšte  poznato  da  su  određene  osobe  umrle  na  nevjerstvu  poput  faraona  kojeg  je  Uzvišeni  potopio  i  slično  onda  se  tekfiri  onaj  koji ga ne tekfiri jer je porekao opšte poznato u vjeri Uzvišenog. A Jevreji, kršćani i  muslimani su se složili da je potopljeni faraon umro kao nevjernik.    Isto  tako  možemo  teoretski  reći  da  kada  se  nad  onim  koji  tvrdi  da  je  Allah  oživio  roditelje  Poslanika,  .,  pa  su  primili  islam,  uspostavi  argument  da  je  taj  hadis neispravan i da se suprotstavlja autentičnim vjerskim dokazima, isti postaje  kafirom zbog laganja na Allaha i poricanja i odbijanja vjerskih tekstova.    S  druge  strane  sam  u  govoru  Nusreta  vidio  stvar  koja  ga  u  potpunosti  čini  kvalifikovanim  za  kritiku  „svog  brata“  Bilibanija,  gdje  Nusret,  govoreći  o  pravilu  „Ko ne tekfiri kafira kafir je“, kaže:  „Tekfir od strane Allaha i Poslanika za nekog pojedinca gdje se ne može razići oko  čega  se  to  odnosi  poput  riječi  tebbet  jeda  ebi  lehebin  we  tebb  ovdje  nema  mogućnosti  nikakvog  te'vila.  Može  li  se  ovo  prote'viliti  nekako  drugačije?  Ne  može!  Pa  dokazi  sunneta  za  Ebu  Taliba  ili  za  svoje  roditelje  za  koje  je  dovio  Poslanik; ovakve ko ne tekfiri kafir je i on...“75    Evo,  Nusretov  govor  neograničeno  i  bez  detalja  ukazuje  da  je  onaj  koji  ne  tekfiri roditelje Poslanika, ., kafir. Pa ko je preči Bilibanijeve laži i budalaštine? Ja  ili  njegov  brat  „šejh  Nusret“?!  Nakon  toga  Bilibani  spominje  govor  šejha  Sulejmana  sina  Sehmana  kojeg  ćemo  objasniti  u  drugom  dijelu  ove  knjige.  Kada  vidiš kako dokazuje da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“, bojim se da ne dobiješ čir  na želucu. 

                                                            
75

 Predavanje „8. Vrste velikog širka, licemjerstvo i otpadništvo. Šta negira i ruši islam?“ Prenio sam ga kao što mi  je prenešeno! 

 

EBU MUHAMMED

89 

  Tvrditi da mi „samo tako“ tekfirimo onoga koji ne protekfiri onoga koga smo  mi  protekfirili  je  preizkalkulirana  sistematska  laž  kojom  se  služe  protivnici  ove  da've da bi je suzbili i proširili svoje laži. Allah nam je dovoljan protiv njih i divan je  On  Zaštitnik!  Sav  dunjaluk  zna  da  mi  ne  tekfirimo  osim  jasnim  (sarih)  uzrocima  tekfira,  i  da  poznajemo  mes'elu  tekfira  dvosmislenim  uzrocima  uz  uzimanje  u  obzir indicija i dokaza stanja koji se vežu za osobu i da smo precizno odredili opis  svakog  velikog  širka  kojim  tekfirimo  a  kamoli  da  tekfirimo  osobu  koja  je  prote'vilila stanje neke osobe koja je upala u neki od uzroka tekfira.    Kako  da  to  bude  naš  mezheb  kada  nismo  tekfirili  onoga  koji  nije  tekfirio  panteistu  Ibn  'Arabija  pravdajući  ga  time  da  je  nekim  riječima  želio  vjerski  prihvatljivo  značenje  pored  činjenice  da  ovakvo  shvatanje  vlada  među  našom  braćom  što  je  najbolji  dokaz  da  protivnici  lažu  na  nas!?  Ova  knjiga  je  potvrda  svega što sam prije govorio i kruna dokaza.  Govoreći o suri „El‐Kafirun“ Ibn Tejmijje je rekao: 

ٍ ِ ْ ُْ َ ُ َ .‫ﻓَـﻘﻮﻟُﻪُ: }ﻻ أَﻋﺒُﺪ ﻣﺎ ﺗَـﻌﺒُﺪون وﻻ أَﻧْـﺘُﻢ ﻋﺎﺑِﺪون ﻣﺎ أَﻋﺒُﺪ{ ﻳَـﻘﺘَﻀﻲ ﺗَـْﻨﺰﻳﻬﻪُ ﻋﻦ ﻛﻞ ﻣﻮﺻﻮف ﺑِﺄَﻧﱠﻪُ ﻣﻌﺒُﻮدﻫﻢ‬ َ ْ ََ َ ُ ْ َ ُ ْ َ ْ َ ُ َْ ‫ِ َ َ ْ ُ ﱢ‬ ْ ُُ َْ ِ ِ ِْ ِ ِ ِ ِ ُْ ُ َْ ُ ُ َ ً َ َ َ ْ َ ‫ﱠ ُ ﱠ‬ ُ‫ﻷَن ﻛﻞ ﻣﺎ ﻋﺒَﺪﻩُ اﻟْﻜﺎﻓﺮ وﺟﺒَﺖ اﻟْﺒَـﺮاءَةُ ﻣْﻨﻪُ ﻷَن ﻛﻞ ﻣﻦ ﻛﺎن ﻛﺎﻓﺮا ﻻ ﻳَﻜﻮن ﻣﻌﺒُﻮدﻩُ اﻹﻟَﻪَ اﻟﱠﺬي ﻳَـﻌﺒُﺪﻩ‬ َ ْ ََ ُ َ َ َ َ ‫ﱠ ُﱠ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ُ‫اﻟْﻤﺆﻣﻦ. إذ ﻟَﻮ ﻛﺎن ﻫﻮ ﻣﻌﺒُﻮدﻩُ ﻟَﻜﺎن ﻣﺆﻣﻨًﺎ ﻻ ﻛﺎﻓﺮا. وذﻟﻚ ﻳَـﺘَﻀﻤﻦ أُﻣﻮرا. أَﺣﺪﻫﺎ: أَن ذﻟﻚ ﻳَﺴﺘَـ ْﻠﺰم ﺑَـﺮاءَﺗَﻪ‬ َ ُ ْ َ َ ‫ُْ ُ ْ ْ َ َ َُ َ ْ َ َ َ ُْ َ َ ً َ َ َ َ ﱠ ُ ُ ً َ ُ َ ﱠ‬ ‫ﻣﻦ أَﻋﻴَﺎن ﻣﻦ ﻳَـﻌﺒُﺪوﻧَـﻬﻢ ﻣﻦ دون اﻟﻠﱠﻪ. اﻟﺜﱠﺎﱐ: أَﻧﱠﻬﻢ إذا ﻋﺒَﺪوا اﻟﻠﱠﻪَ وﻏْﻴـﺮﻩُ ﻓَﻤﻌﺒُﻮدﻫﻢ اﻟْﻤﺠﻤﻮعُ وﻫﻮ ﻻ ﻳَـﻌﺒُﺪ‬ ُ ْ َ ََُ ُ ْ َ ْ ُُ ْ َ َ َ َ ُ َ َ ْ ُ‫ِ ْ ْ ِ َ ْ ْ ُ ُ ْ ِ ْ ُ ِ ِ ِ ـ‬ ِ ِ ِ ...‫اْﻤﺠﻤﻮع ﻻ َـﻌُﺪ إﻻ اﻟﱠ َ وﺣﺪ ُ. َـَـﻌُﺪ ُ ﻋَﻰ وﺟﻪ إﺧﻼص اﻟ ﱢﻳﻦ َ ُ ﻻ ﻋَﻰ وﺟﻪ اﻟ ﱢﺮك َـﻴـَ ُ وَـﲔ‬ َ ْ ‫ﻟ َ ْ ُ َ َ ﻳ ْ ﺒ ُ ﱠ ﻠﻪ َ ْ َ ﻩ ﻓ ﻴ ْ ﺒ ُ ﻩ َ ﻠ َ ْ ْ َ ِ ﺪ ِ ﻟﻪ َ َ ﻠ َ ْ ﺸ ْ ﺑ ْ ﻨﻪ َ ﺑ‬
„Njegove  riječi:  „Ne  'ibadetim  onome  čemu  vi  'ibadetite,  niti  ste  vi  obožavaoci  Onoga Kome ja 'ibadetim“ za sobom povlače njegovu čistoću od cjelog opisanog  kao  njihov  ma'bud.  Jer  obaveza  je  odricanje  od  svega  čemu  'ibadeti  kafir  zbog  toga  što  ma'bud  bilo  kojeg  kafira  nije  Onaj  Kome  'ibadet  mu'min,  jer  da  je  On  njegov ma'bud bio bi mu'min ne kafir. To u sebi sadrži nekoliko stvari.  Jedna od njih je: da to za sobom neminovno povlači njegovo odricanje od svake  jedinke (ličnosti) onih kojima 'ibadete mimo Allaha.  Druga: je da je njihov ma'bud,  kada 'ibadete Allahu i drugim mimo Njega, „zbir“ a  on ne 'ibadeti „zbiru“; ne 'ibadeti osim Allahu Jedinom, Kojem 'ibadeti sa ikhlasom  dina ne na način pridruživanja drugih Njemu...“76    U riječima Ibn Tejmijje „od svake jedinke“ je potvrda našeg razumijevanja i u  to  ulazi  svako  živo  biće  taguta  i  svaki  predmet  i  tagutski  zakon,  a  to  sve                                                              
76

 Medžmu’ul‐fetava 16/598 (Šamilah) 

  90 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

podrazumijeva odricanje od svake jedinke koja 'ibadeti tagutu jer u osnovi nema  razlike između onoga koji je zadovoljan da obožava i onoga koji je zadovoljan da  bude obožavan mimo Allaha. Ova sura je jedan od glavnih dokaza našeg uvjerenja  kojeg  branimo  i  kojem  pozivamo  u  ovoj  knjizi.  Ona  je  dokaz  da  je  tekfir  mušrika  uvjet ispravnosti aslud‐dina i da čovjek ne može biti musliman dok ne negira islam  i  tevhid  svakom  tagutu,  mušriku  i  mustekbiru  iz  vanjske  realnosti,  čije  stanje  poznaje.     U suri El‐En'am, koja je mekkanska, Uzvišeni Allah posebno spominje pitanje  propisivanja zakona mimo Njega i veliki širk pokornosti, iako se iz samog šehadeta  tevhida  kojem  je  Poslanik,  .,  pozivao  od  samog  početka,  bez  posebnog  spominjanja  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  (tešri'i),  ili  tešrika  ili  tekfira  onoga  koji  upadne  u  veliki  širk  pokornosti  ili  hukma  i  tehakuma,  s  obzirom  na  to  da  u  opšte  značenje  'ibadeta  kojeg  ne  zaslužuje  niko  mimo  Allaha  ulaze  apsolutna  poniznost, apsolutna pokornost, apsolutno slijeđenje, koji se ruše velikim širkom  propisivanja zakona mimo Njega, velikim širkom pokornosti tim zakonima (širkut‐ ta'ah),  velikim  širkom  suđenja  tagutskim  zakonima  i  velikim  širkom  tehakuma  pred njima, tj. traženja da se suđenjem njima riješavaju sporovi i slično.     Kao  što  ćeš  kasnije  vidjeti  u  mom  odgovoru  protivnicima  tevhida  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  su  kategorički  dokaz  za  veliki  širk  pokornosti  i  slijeđenja  i  sadrže  ga  u  sebi  neminovno,  dok  nije  moranje  da  onaj  koji  uradi  veliki  širk  pokornosti  sudi  tim  zakonom  ili  traži  da  mu  se  njime  sudi,  tj.  da  upadne  u  širk  hukma i tehakuma iako bez sumnje širk pokornosti u sebi sadrži značenje davanja  drugom mimo Allaha prava na propisivanje zakona i presudu pa sa ove strane ima  veze sa tevhidom u hukmu i tehakumu.     Ove  vrste  širka,  koje  smo  spomenuli,  su  sve  međusobno  isprepletene  i  povezane ali se razlikuju i njihova poglavlja u knjigama tevhida su različita. Greška  Nusreta  koja  kategorički  ukazuje  na  to  da  on  ne  zna  šta  znači  tehakum  tagutu  jeste  to  što  on  značenje  tehakuma  tagutu  izjednačava  sa  širkom  pokornosti  vraćajući razliku između velikog i malog kufra u njima samo na uvjerenje, a to je  velika katastrofa.  Vratimo se suri El‐En'am!    Mušrici  su  se  u  mekkanskom  periodu  raspravljali  sa  muslimanima  oko  propisa zabrane jedenja strvi. Pa je šejtan objavio mušricima da muslimane pitaju  kako  to  vi  dozvoljavate  da  se  jede  ono  što  ste  svojom  rukom  zaklali  a  ne  dozvoljavate  da  se  jede  ono  što  je  Allah  ubio,  odnosno  zaklao  svojim  „zlatnim 

 

EBU MUHAMMED

91 

nožem“,  ili  slično  tome  od  šejtanskih  vesvesa,  pa  je  Allah  u  toj  suri  koja  je  objavljena odjednom, rekao: 

‫وﻻ ﺗَﺄْﻛﻠُﻮا ِﳑﱠﺎ ﱂْ ﻳُﺬﻛﺮ اﺳﻢ اﻟﻠﱠﻪ ﻋﻠَْﻴﻪ وإِﻧﱠﻪُ ﻟَﻔﺴﻖ وإِن اﻟ ﱠﻴَﺎﻃﲔ ﻟَﻴُﻮﺣﻮن إِﱃ أَوﻟِﻴَﺎﺋِﻬﻢ ﻟِﻴُﺠﺎدﻟُ ﻛﻢ وإِن‬ ْ َ ْ ُ‫َ ْ َ ِ ْ ُ ِ َ ِ َ ِ ْ ٌ َ ﱠ ﺸ ِ َ ُ َ َ ْ ِ ْ َ ِ ﻮ‬ ُ ََ ِ ‫أَﻃَﻌﺘُﻤﻮﻫﻢ إِﻧﱠﻜﻢ ﻟَﻤﺸﻛﻮن‬ َ ُ‫ْ ُ ُ ْ ُ ْ ُ ْ ﺮ‬
Nemojte jesti ono nad čime nije spomenuto Allahovo ime. To je uistinu grijeh.  Šejtani objavljuju svojim štićenicima da bi se s vama raspravljali, pa ako biste im  se pokorili, sigurno biste bili mušrici.77    Te je objasnio da je mušrik svako ko im se pokori u tom zakonu, prihvatajući  ga srcem ili vanjštinom. Dakle, ako bude govorio da je jedenje strvi halal, takav je  mušrik bez obzira na ono što mu je u srcu. Ako taj tagutski zakon prihvati i pokori  mu se uz namjeru pridržavanja (iltizāmen) tagutskog zakona takav je mušrik čak i  kada ne zna da je Allah zabranio jedenje strvi, a pravi uzrok njegovog tekfira ovdje  jeste pridržavanje tagutskog zakona i pokornost njemu bez obzira na vanjski opis i  izgled tog pojedinačnog propisa taguta.     Međutim,  ako  se  desi  da  neki  musliman,  iz  opravdanog  neznanja,  smatra  jedenje strvi halalom i taj propis pripisuje vjeri islamu, imavši namjeru pokornosti  Allahovom vjersko‐zakonskom htijenju i pridržavanja Njegovog zakona, takvom se  ne  negira  islam  sve  dok  se  nad  njim  ne  uspostavi  argument  o  zabranjenosti  jedenja strvi u islamu a o ovim važnim aspektima ćemo kasnije govoriti. Isto tako  je mušrik svaki onaj koji sudi tim propisom ili traži da mu se njime sudi, čak i da  vjeruje ili govori da je jedenje strvi haram.    To zbog toga što je propis uvjerenja dozvoljenosti jedenja strvi tagut kojeg je  propisao šejtan pa ko bude tražio da mu se njime presudi ili bude njega tahkimio,  tj. uzeo za sudiju ili njime sudio, što podrazumijeva tahkim, time je učinio nekog  drugog mimo Allaha sudijom i propisivačem zakona. Ovo je osnova iz koje se ne  izlazi sa vesvesama.     Tokom  knjige  ću  objasniti  „vidove  i  oblike  velikog  širka  u  suđenju  i  traženju  presude“  koji  ne  povlače  za  sobom  gubljenje  imena  islama  prije  uspostave  argumenta i da se to tiče onog muslimana koji iz neznanja pripiše šerijatu nešto  što  nije  od  njega  i  time  upadne  u  opis  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  i  promjenu šerijata, uz namjeru pokornosti Allahovom zakonu i pridržavanja njega.  Ali  onaj  koji  traži  suđenje  tagutskim  zakonom  je  uvijek  mušrik  jer  je  namjerno                                                              
77

 Sura El‐En'am (6) 121 

  92 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

učinio  nekog  drugog  mimo  Allaha  sudijom  i  propisivačem  zakona,  bez  obzira  na  ono što mu je u srcu.      Ajet u suri Et‐Tevba u čijem komentaru se spominje priča 'Adija b. Hatima Et‐ Ta'ija,  /,  koji  nije  znao  da  je  pokornost  ljudima  u  prihvatanju  zakona  suprotnih  Allahovim  obožavanje  tih  ljudi  i  „uzimanje  njih  za  gospodare“,  je  svima  nama  poznat.  Na  ovaj  širk  pokornosti  koji  u  sebi  sadrži  ukazivanje  na  širk  propisivača  zakona  mimo  Allaha  i  širk  onih  koji  ga  uzimaju  za  sudiju,  je  ukazano  u  velikom  broju mekkanskih sura.    Pogledaj  suru  Eš‐Šua'ra  i  obrati  pažnju  kod  govora  o  poslanicima  i  njihovoj  da'vi gdje svojim narodima govore:  Bojte se Allaha i pokorite mi se!78 

ِ ِ ‫ﻓَﺎﺗﱠـﻘﻮا اﻟﻠﱠﻪَ وأَﻃﻴﻌُﻮن‬ ُ َ

  Znači,  pokorite  se  samo  Allahu  i  samo  Njegovom  zakonu,  kojeg  je  objavio  meni,  a  pokornost  meni  je  pokornost  Allahu.  Zašto  kažem  „samo  Njegovom“?  Zato  što  je  značenje  'ibadeta  u  Kur'anu  tevhid,  pa  otuda  i  naredba  slijeđenja  i  pokornosti  znači  tevhid  u  slijeđenju  i  pokornosti,  tj.  odricanje  od  slijeđenja  i  pokornosti tagutskom zakonu i slijeđenje i pokornost samo Allahovom zakonu, jer  se  tevhid  sastoji  od  negacije  i  potvrde  i  ne  biva  tevhidom  osim  uz  negaciju  i  potvrdu.  Na jednom mjestu te sure: 
﴾١٥٢﴿‫ﻳﺼِﺤﻮن‬ َ ‫ْﻠ‬

ُ

ِ ِ َ ِ ِ ََ ِ ْ ْ َ ُ ِ ْ َ ِ ُ َ ِ ْ ُ َْ ُ ‫ﻓَﺎﺗﱠـﻘﻮا اﻟﻠﱠﻪَ وأَﻃﻴﻌُﻮن ﴿٠٥١﴾ وﻻ ﺗُﻄﻴﻌُﻮا أَﻣﺮ اﻟْﻤﺴﺮﻓﲔ ﴿١٥١﴾ اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻳـُﻔﺴﺪون ِﰲ اﻷَرض وﻻ‬ َ َ

Bojte  se  Allaha  i  pokorite  mi  se!  ﴾150﴿  Ne  pokoravajte  se  naredbama  onih  koji  pretjeruju, ﴾151﴿ koji na Zemlji nered čine i red ne zavode! ﴾152﴿79    Ovo je značenje la ilahe illallah jer od značenja riječi „el‐ilah“, tj. „Bog“ jeste  „el‐muta'a“  odnosno  „Onaj  Kojem  se  pokorava“.  Pa  treba  li  pametnom  nešto  mimo ovih ajeta?! Allahulmuste’an!    Ovdje  se  sjetih  jednog  jadnika,  kojeg  ljudi  tretiraju  kao  „velikog  šejha“,  koji  me, želeći da dokaže kako prije ajeta o tehakumu tagutu iz sure En‐Nisa' nije bilo  drugih koji na to ukazuju i kako se na to pitanje Objava prije ajeta u suri En‐Nisa'  nije  osvrnula  u  smislu  kojeg  mi  zagovaramo  i  traži  mi  dokaz  pa  mu  rekoh  da  su  dokaz  svi  oni  ajeti  u  kojima  Allah  naređuje  slijeđenje  i  pokornost.  Štaviše,                                                              
78 79

 Sura Eš‐Šua'ra (26) 126   Sura Eš‐Šua'ra (26) 150‐152 

 

EBU MUHAMMED

93 

šehadetom  la  ilahe  illallah  se  nad  arapima  uspostavio  argument  u  pitanju  jednoće Allaha u 'ibadetu, hukmu i tehakumu, pokornosti i slijeđenju i odricanju  od taguta, mušrika i mustekbira!    U  isto  vrijeme  čudim  se  kako  su  ljudi  preskočili  i  zaboravili  sve  one  mekkanske ajete u kojima se spominje zakon i suđenje (hukm) i Allahova jednoća  u  njemu.  Ponavljam,  da  nemamo  ništa  drugo  osim  riječi  la  ilahe  illallah  i  da  poznajemo njihovo vjersko značenje to bi nam bilo dovoljno da shvatimo sve ove  mes'ele,  kao  što  će  biti  dovoljno  vjernicima  pred  Sudnji  dan,  kada  nestane  islamskog znanja i ljudi ne budu znali šta je namaz, niti post, niti sadaqa, osim što  će  ostvariti  značenje  riječi  la  ilahe  illallah,  čime  će  ih  Allah  spasiti  od  vatre.  Jer,  „ilah“  je  na  arapskom  jeziku  između  ostalog  Onaj  koji  zaslužuje  apsolutnu  pokornost i slijeđenje i poniznost. Nema snage niti promjene osim uz Allaha!    A ti brate muslimanu i radoznali tragaoče za istinom uzmi Allahovu Knjigu i  obrati  pažnju  na  ajete  o  pokornosti,  slijeđenju,  poniznosti  i  hukmu  pa  će  ti  sve  postati jasno.   Ibn 'Abbas, /, je rekao: 

.‫إذا ﺳﺮك أن ﺗﻌﻠﻢ ﺟﻬﻞ اﻟﻌﺮب ﻓﺎﻗﺮأ ﻣﺎ ﻓﻮق اﻟﺜﻼﺛﲔ واﳌﺎﺋﺔ ﻣﻦ ﺳﻮرة اﻷﻧﻌﺎم‬ ‫َﱠ‬
„Ako te raduje da saznaš neznanje arapa čitaj suru El‐En’am nakon sto triedesetog  ajeta!“80  Rekao je Uzvišeni: 

‫وﺟﻌﻠُﻮا ﻟِﻠﱠﻪ ِﳑﱠﺎ ذرأَ ﻣﻦ اﳊَْﺮث واﻷَﻧْـﻌﺎم ﻧَﺼﻴﺒًﺎ ﻓَـﻘﺎﻟُﻮا ﻫﺬا ﻟِﻠﱠﻪ ﺑِﺰﻋﻤﻬﻢ وﻫﺬا ﻟِﺸﻛﺎﺋِﻨَﺎ ﻓَﻤﺎ ﻛﺎن ﻟِﺸﻛﺎﺋِﻬﻢ ﻓَﻼ‬ َ ْ ِ َ‫َ َ َ ِ َ َ ِ َ ْ ِ َ ْ َ ِ ِ َ َ َ ِ َ ْ ِ ِ ْ َ َ َ ُ ﺮَ َ َ َ ُ ﺮ‬ َ َ ِ ‫ﻳﺼﻞ إِﱃ اﻟﻠﱠﻪ وﻣﺎ ﻛﺎن ﻟِﻠﱠﻪ ﻓَـﻬﻮ ﻳﺼﻞ إِﱃ ﺷﻛﺎﺋِﻬﻢ ﺳﺎء ﻣﺎ ﳛﻜﻤﻮن ﴿٦٣١﴾ ﻛﺬﻟِﻚ زﻳﱠﻦ ﻟِﻜﺜِﲑ‬ ٍ َ َ َ َ َ‫و‬ ‫ﻣﻦ‬ َ ُ ُ َْ َ َ َ ْ ِ َ‫َ ِ ُ َ ِ َ َ َ َ ِ ُ َ َ ِ ُ َ ُ ﺮ‬ َ َ َ َ ِ ‫اﻟْﻤﺸﻛِﲔ ﻗَـْﺘﻞ أَوﻻدﻫﻢ ﺷﻛﺎؤﻫﻢ ﻟِﻴـﺮدوﻫﻢ وﻟِﻴـ ْﻠﺒِﺴﻮا ﻋﻠَﻴﻬﻢ‬ ِ ‫ُ ْ ﺮ َ َ َْ ِ ِ ْ ُ ﺮَ ُ ُ ْ ُ ْ ُ ُ ْ َ َ ُ َ ْ ِ ْ دﻳﻨَـﻬﻢ وﻟَﻮ ﺷﺎءَ اﻟﻠﱠﻪُ ﻣﺎ ﻓَـﻌﻠُﻮﻩُ ﻓَﺬرﻫﻢ وﻣﺎ‬ َ َْ ُْ ََ ْ ُْ َ َ َ َ
﴾١٣٧﴿

‫ﻳَـﻔﺘَـﺮون‬ َ ُْ

Oni  određuju  za  Allaha  dio  ljetine  i  dio  stoke,  koju  je  On  stvorio,  pa  govore:  "Ovo je za Allaha" ‐ tvrde oni ‐ " a ovo za božanstva (šureka’) naša!" Međutim,  ono  što  je  namijenjeno  božanstvima  njihovim  ne  stiže  Allahu,  dok  ono  što  je  određeno za Allaha stiže božanstvima (šureka’) njihovim. Kako ružno oni sude!  ﴾136﴿  Mnogim  mušricima  su  tako  isto  njihova  božanstva  (šureka‘)  ubijanje  vlastite  djece  lijepim  prikazali  da  bi  ih  upropastili  i  da  bi  ih  u  dinu  njihovom                                                              
80

 Tefsir Ibn Kethir 3/347 (Šamilah) 

  94 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zbunili.  A  da  je  Allah  htio,  oni  to  ne  bi  činili.  Zato  i  njih  i  njihove  izmišljotine  ostavi! ﴾137﴿81    Pa su učinili zabranjeno lijepim i propisanim lažući na Allaha. One koji su im  to  propisali  Allah  naziva  šureka‘,  tj.  “učesnici”,  njihove  robove  Allah  naziva  mušricima.  Nazvani  su  „učesnicima“  ili  „ortacima“  zato  što  su  im  ljudi  svojim  srcima  ili  vanjštinom  dali  „učešće“  u  onom  što  je  specifično  i  posebno  samo  za  Uzvišenog  Stvoritelja.  Mušrici  arapa  kojim  je  poslan  Allahov  Poslanik,  .,  su  vjerovali  da  je  Allah  Stvoritelj  svega,  i  da  samo  On  upravlja  stvorenim,  i  da  je  u  Njegovoj vlasti sluh i vid i da samo On spušta opskrbu.    Međutim,  skrenuli  su  u  pitanju  obožavanja  meleka,  vjerovjesnika  i  dobrih  ljudi i umiljavali im se različitim postupcima želeći, s obzirom da sebe nisu smatali  dostojnim  da  direktno  traže  od  Allaha,  da  ih  oni  približe  Allahu.  Pa  su  im  se  umiljavali  različitim  vidovima  ’ibadeta  koji  pripadaju  samo  Allahu,  namirisavajući  kipove  koji  simboliziraju  na  njih,  prinoseći  im  žrtve,  određivajući  im  dio  ljetine,  boraveći kod njihovih kipova i slično.     Možda  su  neki  tražili  direktno  od  meleka,  vjerovjesnika  i  dobrih  ljudi  da  od  njih  odagnaju  štetu  i  pribave  im  korist,  približavajući  im  se  time,  ne  bi  li  oni  zamolili Uzvišenog Allaha da od njih odagna štetu i pribavi im korist koje su od njih  tražene.  Da  Allah  sačuva  zablude!  Uzvišeni  Allah  je  u  Svojoj  Knjizi  detaljno  objasnio vidove širka predislamskih arapa koji su se lažno pripisivali dinu Isma’ila i  Ibrahima, ’alejhimusselam.   Uzvišeni dalje kaže: 

‫ﻗَﺎﻟُﻮا ﻫﺬﻩ أَﻧْـﻌﺎم وﺣ ْﺮث ﺣﺠﺮ ﻻ ﻳَﻄْﻌﻤﻬﺎ إِﻻ ﻣﻦ ﻧَﺸﺎءُ ﺑِﺰﻋﻤﻬﻢ وأَﻧْـﻌﺎم ﺣﺮﻣﺖ ﻇُﻬﻮرﻫﺎ وأَﻧْـﻌﺎم ﻻ ﻳَﺬﻛﺮون‬ َ ُ ُ ْ َ ٌ َ َ َ ُ ُ ْ َ‫َ ِ ِ َ ٌ َ َ ٌ ِ ْ ٌ َ َ ُ َ ﱠ َ ْ َ َ ْ ِ ِ ْ َ َ ٌ ُ ﱢ‬ ‫ِ َ ِ ِ ْ َ ِ َ َﺔ‬ َ ْ ِِْ َ ِ َ َ َ َ ِ َ ْ ٌ ‫اﺳﻢ اﻟﻠﱠﻪ ﻋﻠَْﻴـﻬﺎ اﻓِْﱰاءً ﻋﻠَْﻴﻪ ﺳﻴَﺠﺰﻳﻬﻢ ِﲟَﺎ ﻛﺎﻧُﻮا ﻳَـﻔﺘَـﺮون ﴿٨٣١﴾ وﻗَﺎﻟُﻮا ﻣﺎ ِﰲ ﺑُﻄُﻮن ﻫﺬﻩ اﻷَﻧْـﻌﺎم ﺧﺎﻟِﺼ‬ َ ُْ َ َ ِ ِ ِ ِ ‫ﻟِﺬﻛﻮرﻧَﺎ وﳏَﺮم ﻋﻠَﻰ أَزواﺟﻨَﺎ وإِن ﻳَﻜﻦ ﻣْﻴﺘَﺔً ﻓَـﻬﻢ ﻓِﻴﻪ ﺷﻛﺎءُ ﺳﻴَﺠﺰﻳﻬﻢ وﺻﻔﻬﻢ إِﻧﱠﻪُ ﺣﻜﻴﻢ ﻋﻠِﻴﻢ ﴿٩٣١﴾ ﻗَﺪ‬ ْ ْ ُ َ ْ ُ ْ َ َ ْ َ ٌ‫ُ ُ ِ َ ُ ﱠ‬ ٌ َ ٌ َ ْ ُ َ ْ َ ْ ِ ْ َ َ‫ُ ﺮ‬ َ ِ ِ ٍ ِ ِْ ً َ َ ْ ُ َ َ ْ ‫ﺧﺴﺮ اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻗَـﺘَـﻠُﻮا أَوﻻدﻫﻢ ﺳﻔﻬﺎ ﺑِﻐَﲑ ﻋ ْﻠﻢ وﺣﺮﻣﻮا ﻣﺎ رزﻗَـﻬﻢ اﻟﻠﱠﻪُ اﻓِْﱰاءً ﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ ﻗَﺪ ﺿﻠﱡﻮا وﻣﺎ ﻛﺎﻧُﻮا‬ َ ََ َ ْ ِ َ َ َ َ َ ُ ُ ََ َ ُ‫َ َ ﱠ‬ ِ‫ﻣﻬﺘﺪﻳﻦ ﴿٠٤١﴾ وﻫﻮ اﻟﱠﺬي أَﻧﺸﺄَ ﺟﻨﱠﺎت ﻣﻌﺮوﺷﺎت وﻏﻴـﺮ ﻣﻌﺮوﺷﺎت واﻟﻨﱠﺨﻞ واﻟﺰع ُْﺘﻠ‬ ِ ِ ٍ َ ٍ َ ‫ٍ ﱠ‬ ‫َ ْ َ َ ﱠر َ ﳐَ ﻔﺎ أُﻛﻠُﻪُ واﻟﺰﻳْـﺘُﻮن‬ َ ‫ً ُ َﱠ‬ ْ َ َ َ َْ ُ ََُ ُ ْ َ َ َْ َ ُْ ِ ِ ْ َ ِ ِ َ َ َ ْ ‫َ ﱡ ﱠ َ ُ َ َ َ ُ َ ٍ ُ ِ َ ِِ َ ْ َ َ ﻘ‬ ‫واﻟﺮﻣﺎن ﻣﺘَﺸﺎ ًِﺎ وﻏْﻴـﺮ ﻣﺘَﺸﺎﺑِﻪ ﻛﻠُﻮاْ ﻣﻦ ﲦَﺮﻩ إِذا أَﲦَﺮ وآﺗُﻮاْ ﺣ ﱠﻪُ ﻳَـﻮم ﺣﺼﺎدﻩ وﻻَ ﺗُﺴﺮﻓُﻮاْ إِﻧﱠﻪُ ﻻَ ﳛﺐ اﻟْﻤﺴﺮﻓِﲔ‬ َ ِْ ُ ‫ُ ﱡ‬ َ َ ِ ‫ِ ﺸ‬ ِ‫﴿١٤١﴾ وﻣﻦ اﻷَﻧْـﻌﺎم ﲪُﻮﻟَﺔً وﻓَـﺮﺷﺎ ﻛﻠُﻮاْ ِﳑﱠﺎ رزﻗَﻜﻢ اﻟﻠّﻪُ وﻻَ ﺗَـﺘﱠﺒِﻌُﻮاْ ﺧﻄُﻮات اﻟ ﱠﻴﻄَﺎن إِﻧﱠﻪُ ﻟَﻜﻢ ﻋﺪو ﻣﺒ‬ ‫ُ ْ َ ُﱞ ﱡ ﲔ‬ ُ ً ْ َ َ ِ َ َ َِ ٌ ْ َ ُ ُ ََ َ ُ ِ ِ ِ‫ْ ٍ ﱢ ﱠ‬ ِ ‫ﱠَ ِ ﱠ‬ ‫﴿٢٤١﴾ ﲦَﺎﻧِﻴَﺔَ أَزواج ﻣﻦ اﻟﻀﺄْن اﺛْـﻨَـﲔ وﻣﻦ اﻟْﻤﻌﺰ اﺛْـﻨَـﲔ ﻗُﻞ آﻟﺬﻛﺮﻳْﻦ ﺣﺮم أَم اﻷُﻧﺜَـﻴَـﲔ أَﻣﺎ اﺷﺘَﻤﻠَﺖ ﻋﻠَْﻴﻪ‬ َ َ ْ َ ْ ‫ِْ ﱠ‬ َ َ َ ْ ِْ ِْ َ َ َ ِْ َ َ
                                                            
81

 Sura El‐En’am (6) 136‐137 

 

EBU MUHAMMED

95 

ِ ِ ِ ‫أَرﺣﺎم اﻷُﻧﺜَـﻴَـﲔ ﻧَـﺒﱢـﺆوﱐ ﺑِﻌِْﻠﻢ إِن ﻛﻨﺘُﻢ ﺻﺎدﻗِﲔ ﴿٣٤١﴾ وﻣﻦ اﻹﺑْﻞ اﺛْـﻨَـﲔ وﻣﻦ اﻟْﺒَـﻘﺮ اﺛْـﻨَـﲔ ﻗُﻞ آﻟﺬﻛﺮﻳْﻦ ﺣﺮم‬ َ َ ْ ُ ٍ ِ ُ ِْ َ‫َ َ ِ ِ ْ ِ َ َ َ ِ ْ ِ ْ ﱠ َ َ ِ َ ﱠ‬ ُ َْ ِ ‫أَم اﻷُﻧﺜـﻴـﲔ أَﻣﺎ اﺷﺘﻤﻠَﺖ ﻋﻠَﻴﻪ أَرﺣﺎم اﻷُﻧﺜـﻴـﲔ أَم ﻛﻨﺘﻢ ﺷﻬﺪاء إِذ وﺻﺎﻛﻢ اﻟﻠّﻪ ِ ـﺬا ﻓَﻤﻦ أَﻇْﻠَﻢ‬ ِ ْ ََ ُ َ ْ ِ ْ َ ْ َ ْ ‫ِ ََ ْ ِ ﱠ‬ ‫ْ ُ ُ ْ ُ َ َ ْ َ ﱠ ُ ُ ُ َ َ َ ْ ُ ﳑﱠﻦ اﻓْـﺘَـﺮى‬ َ َ ِ ِ ِ ِ ِ ِ‫ﻋﻠَﻰ اﻟﻠّﻪ ﻛﺬﺑﺎ ﻟِﻴﻀﻞ اﻟﻨﱠﺎس ﺑِﻐَﲑ ﻋ ْﻠﻢ إِن اﻟﻠّﻪ ﻻَ ﻳـﻬﺪي اﻟْﻘﻮم اﻟﻈﱠﺎﻟ‬ ِ ِ ِ ﴾١٤٤﴿ ‫ﻤﲔ‬ َ َ َْ َ ‫َ ً ُ ﱠ َ ْ ٍ ﱠ‬ ََْ
Oni govore: "Ova i ova stoka i ti i ti usjevi su zabranjeni, smiju ih jesti samo oni  kojima mi dozvolimo" ‐ tvrde oni ‐ "a ove i ove kamile je zabranjeno jahati." Ima  stoke prilikom čijeg klanja ne spominju Allahovo ime, izmišljajući o Njemu laži.  On će ih, sigurno, zbog onoga što izmišljaju kazniti. ﴾138﴿ Oni govore: "Ono što je  u  utrobama  ove  i  ove  stoke  dozvoljeno  je  samo  muškarcima  našim,  a  zabranjeno  ženama  našim.  Ako  se  plod  izjalovi,  onda  su  u  tome  sudionici."  ‐  Allah će ih za neistine njihove koje oni pričaju kazniti, On je Mudri i Sveznajući.  ﴾139﴿ Oni koji iz lahkoumnosti i ne znajući šta rade djecu svoju ubijaju i koji ono  čime  ih  je  Allah  podario  zabranjenim  smatraju,  govoreći  neistine  o  Allahu,  sigurno će nastradati. Oni su zalutali i oni ne znaju šta rade.  ﴾140﴿ On je taj koji  stvara  vinograde,  poduprte  i  nepoduprte,  i  palme  i  usjeve  različita  okusa,  i  masline i šipke, slične i različite ‐ jedite plodove njihove kad plod dadu, i podajte  na dan žetve i berbe ono na šta drugi pravo imaju, i ne rasipajte, jer On ne voli  rasipnike,  ﴾141﴿  i  stoku  koja  se  tovari  i  kolje  ‐  jedite  dio  onoga  čime  vas  Allah  opskrbljuje, a ne slijedite šejtanove korake, jer vam je on pravi neprijatelj,  ﴾142﴿  i  to  osam  vrsta:  par  ovaca  i  par  koza  ‐  Reci:  "Da  li  je  On  zabranio  mužjake  ili  ženke ili ono što se nalazi u utrobama ženki?" Kažite mi, i dokažite, ako je istina  to  što  govorite  ‐  ﴾143﴿  i  par  kamila  i  par  goveda.  Reci:  "Da  li  je  On  zabranio  mužjake ili ženke ili ono što se nalazi u utrobama ženki? Da li ste vi bili prisutni  kad vam je Allah to propisao?" Ima li onda nepravednijeg od onoga koji izmišlja  laži  o  Allahu  da  bi,  ne  znajući,  ljude  u  zabludu  doveo.  Allah,  sigurno,  neće  ukazati na Pravi put ljudima koji su nepravedni. ﴾144﴿82    Dakle,  apsolutno  slijeđenje  šejtanovih  koraka  (‫  )المتابعة المطلقة‬je  isto  kao  i  apsolutna  pokornost  (‫  )الطاعة المطلقة‬i  to  je  drugi  din.  Djelimično  (nepotpuno)  slijeđenje  taguta83  (‫  )مطلق المتابعة‬ili  djelimična  (nepotpuna)  pokornost84  (‫لطاعة‬ ‫ )مطلق‬tagutima ne izvodi iz vjere već je grijeh. Isto važi i za hukm i tehakum! To je  pitanje malog kufra ili velikih grijeha u slijeđenju, pokornosti i hukmu i tehakumu.                                                               
82 83

 Sura El‐En’am (6) 138‐144   Ovim terminom se misli na minimum koji se može nazvati slijeđenjem i ovo se tiče velikih grijeha pa naniže  poput bluda, konzumiranja strvi i slično. Ne mora značiti da je onaj koji čini blud taj čin ohalalio i slično. Dakle,  onaj koji radi blud, slijedi šejtanove stope ali samim bludom ne postaje kafirom, što ne znači da čovjek ne može  izaći iz islama zbog riječi nevjerstva koje izgovori ili djela nevjerstva kojeg uradi bez obzira na ono što mu je u  srcu, iako vanjsko nevjerstvo za sobom neminovno povlači srčano, bilo u uvjerenjima srca ili njegovim djelima.  84  To je minimum koji se može nazvati pokornošću. O ovome se kaže isto kao i o slijeđenju. 

  96 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kakva je suština malog kufra u hukmu i tehakuma? Nusret, Bilibani i Ademi  to nisu dokučili niti su ga ikad precizno objasnili i greška u toj mes’eli ih je navela  na  nerazlikovanje  između  malog  i  velikog  širka  i  mušrika  i  muslimana  u  ovom  poglavlju.  Ja  sam,  Allahovom  dobrotom,  u  nekoliko  predavanja  u  „Lancu  o  tehakumu“ objasnio granicu malog kufra u hukmu i tehakumu a u ovoj studiji ću  ga pismeno i detaljno objasniti.    Dakle, mušrici su slijedili šejtane  džina  i ljudi i pokoravali im se  u zakonima  koji  su  propisani  neovisno  od  Allaha  i  koji  su  s  obzirom  da  je  tako  i  u  suštini  i  vanjštini bili suprotni Allahovim propisima. Jer, „suprotnost Allahovom zakonu“ u  govoru učenjaka se tiče dva opisa:  1) Da  je  propisan  neovisno  od  Allaha,  tj.  neovisno  od  Njegovog  vjersko‐ zakonskog  htijenja,  makar  u  vanjštini  bio  identičan  pojedinačnom  propisu  Uzvišenog.  Ovakav  zakon  je  suprotan  Allahovom  u  osnovi  jer  ga  je  propisao  šejtan koji se učinio neovisnim od Allaha i mimo toga nameće svoje vjersko‐ zakonsko htijenje;  2) Da  je  propisan  neovisno  od  Allaha  a  u  vanjštini  se  razlikuje  od  Allahovog  propisa.     Na ovo skrećem pažnju jer ogromna većina ljudi kada čuje pojam „suprotan  Allahovom zakonu“ misli samo na suprotnost u vanjštini, pa se na to nadovezuje,  ne  dao  Allah,  neodricanje  od  tagutskog  zakona  koji  je  u  vanjštini  identičan  Allahovom,  usljed  čega  neke  neznalice  tehakum  takvom  zakonu  taguta  ne  smatraju  tehakumom  tagutu  koji  izvodi  iz  vjere,  iako  je  osoba  time  vjersko‐ zakonsko htijenje taguta i njegovu ličnost učinilila zakonom i sudijom. Utičemo se  Allahu od uzroka Njegova srdžbe!    Kao  što  moram  napomenuti  da  nije  moguće  da  bilo  koji  detaljan  propis  taguta  u  vanjštini  bude  identičan  Allahovim  propisima  u  potpunosti  i  da  među  njima postoje esencijalne razlike. Jedna od njih je što Allahovi propisi nakon smrti  Njegovog Poslanika, ., ne mogu biti promjenjeni i derogirani a tagutski mogu.     Glavna  razlika  leži  u  činjenici  da  je  tagutskih  zakon  izgrađen  na  neispravnoj  osnovi  pa  je  i  on  sam  neispravan  bez  obzira  na  svoj  oblik  i  izgled,  i  jedan  je  propisan od šejtana a drugi od Istinskog Boga, Gospodara i Vladara. Tako da se za  zakon taguta u osnovi uvijek kaže da je suprotan Allahovom zakonu bez obzira na  vanjski  oblik.  Vratimo  se  ajetima  sure  El‐En’am  i  „neznanju  i  širku  predislamskih  arapa“!    Činjenica  da  su  predislamski  arapi  svjesno  lagali  na  Allaha  i  Njegovom  dinu  lažući  pripisivali  zakone  i  propise  od  kojih  je  čist  ne  znači  da  je  tagutijjet  i  širk 

 

EBU MUHAMMED

97 

ograničen samo na ovaj opis u smislu da onaj koji od sebe lično propiše neki zakon  kojeg  ne  pripisuje  Allahu  time  ne  upada  u  opis  koji  se  ne  može  sastaviti  sa  aslu  dinil  islamom.  Ne!  Prema  konsenzusu  muslimana  „tagutijjet  i  širk“  i  opis  „promjene zakona“ se sa aspekta onoga kome se taj zakon pripisuje dijeli na dvije  vrste:  1)  Pripisivanje  dotičnog  propisa  Allahovom  dinu.  Ovdje  se  kaže  da  je,  ako  je  to  namjerno  uradio  ili  iz  neznanja  ali  uz  postojanje  mogućnosti  da  stekne  znanje  i  kada je ta mes’ela opšte poznata, onaj koji to učini tagut kafir. Ali nije isti onaj koji  ne  tekfiri  onoga  koji  je  to  namjerno  uradio  i  onaj  koji  ne  tekfiri  onoga  koji  je  to  uradio iz neznanja uz uspostavu argumenta nad njime, ako je pogriješio u mes’eli  kakvoće uspostave argumenta u opšte poznatim pitanjima.  2) Propisivanje zakona od sebe, tj. neovisno od Allaha. Ovakav je tagut mušrik u  bilo  kojem  stanju  i  predstavlja  jednog  od  glavešina  taguta.  Ovo  je  opis  Džingis  Khana  i  današnjih  sekularnih  i  demoktratskih  uređenja  i  sličnih  njima.  Ovaj  ne  samo da je „promjenio zakon“ već je promjenio osnovu dinil islama na kojem ga  je Allah stvorio koji se ogleda u ostvarenju Božje Jednoće u gospodarstvu, vlasti i  božanstvu, jer je srušio pridržavanje Allahove jednoće u propisivanju zakona, a to  je djelo koje pripada samo Uzvišenom Stvoritelju.      U  surama  Junus  i  En‐Nahl,  koje  su  mekkanske,  Uzvišeni  spominje  njihovo  laganje na Allaha, pa kaže: 

ِ ِ ٍ ِ ‫ﻗُﻞ أَرأَﻳْـﺘُﻢ ﻣﺎ أَﻧْـﺰل اﻟﻠﱠﻪُ ﻟَﻜﻢ ﻣﻦ رزق ﻓَﺠﻌ ْﻠﺘُﻢ ﻣْﻨﻪُ ﺣﺮاﻣﺎ وﺣﻼﻻ ﻗُﻞ آَﻟﻠﱠﻪُ أَذن ﻟَﻜﻢ أَم ﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ ﺗَـﻔﺘَـﺮون‬ ََ َ ْ َ ْ َ ُْ ِ َ ْ ُْ َ ْ َ َ ِْ ْ ْ ُ ْ ً َ َ َ ً ََ ِ ‫ِ َ ِ َ ْ َ ِ َِ ﱠ‬ ‫﴿٩٥﴾ وﻣﺎ ﻇَﻦ اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻳَـﻔﺘَـﺮون ﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ اﻟْﻜﺬب ﻳَـﻮم اﻟْﻘﻴَﺎﻣﺔ إِن اﻟﻠﱠﻪَ ﻟَﺬو ﻓَﻀﻞ ﻋﻠَﻰ اﻟﻨﱠﺎس وﻟَﻜﻦ أَﻛﺜَـﺮﻫﻢ ﻻ‬ َ ْ َُ ْ ‫ِ َ ِ ﱠ‬ َ ٍْ ُ َ َ ُ ْ َ ‫ََ ﱡ‬ ﴾٦٠﴿ ‫ﻳﺸﻜﺮون‬ َ ُُ ْ َ
Reci:  "Kažite  vi  meni  zašto  jednu  hranu  koju  vam  Allah  daje  smatrate  zabranjenom, a drugu dopuštenom?" Recite: "Da li vam je prosuđivanje o tome  Allah prepustio ili o Allahu laži iznosite?"  ﴾59﴿ I šta misle oni koji o Allahu iznose  laži,  šta  će  na  Sudnjem  danu  biti?  Allah  je  doista  neizmjerno  dobar  prema  ljudima, ali većina njih ne zahvaljuje. ﴾60﴿85  U suri En‐Nahl kaže Uzvišeni: 

                                                            
85

 Sura Junus (10) 59‐60 

  98 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ِ ِ ِ ‫وﻻ ﺗَـﻘﻮﻟُﻮا ﻟِﻤﺎ ﺗَﺼﻒ أَﻟْﺴﻨَﺘُﻜﻢ اﻟْﻜﺬب ﻫﺬا ﺣﻼل وﻫﺬا ﺣﺮام ﻟِﺘَـﻔﺘَـﺮوا ﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ اﻟْﻜﺬب إِن اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻳَـﻔﺘَـﺮون‬ َ ُ ْ َ ِ ‫ِ َِ َ ﱠ‬ ُ َ ُ ْ ٌ ََ َ َ َ ٌ َ َ َ َ َ َ ُ ُ َ ُ ََ ﴾١١٧﴿ ‫ﻋَﻰ اﻟﱠﻪ اْﻜﺬب ﻻ ﻳـﻔِﺤﻮن ﴿٦١١﴾ ﻣَ ٌ َِﻴﻞ وﳍُﻢ ﻋﺬاب أِﻴﻢ‬ َ ُ ‫َﻠ ﻠ ِ ﻟ َ ِ َ َ ُ ْ ﻠ‬ ٌ ‫َ ﺘﺎع ﻗﻠ ٌ َ َ ْ َ َ ٌ َﻟ‬
I ne govorite neistine jezicima svojim: "Ovo je dopušteno, a ovo je zabranjeno",  da biste tako o Allahu neistine iznosili. Oni koji o Allahu govore neistine ‐ neće  uspjeti, ﴾116﴿  kratko će uživati, i njih će strašna patnja čekati. ﴾117﴿86  U medinskoj suri El‐Ma’ideh, Uzvišeni spominje: 

ِ ِ ِ ِ ٍ ِ ِ ٍ ِ َ ٍ ‫ﻣﺎ ﺟﻌﻞ اﻟﻠﱠﻪُ ﻣﻦ ﲝﲑة وﻻ ﺳﺎﺋِﺒَﺔ وﻻ وﺻﻴﻠَﺔ وﻻ ﺣﺎم وﻟَﻜﻦ اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻛﻔﺮوا ﻳَـﻔﺘَـﺮون ﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ اﻟْﻜﺬب وأَﻛﺜَـﺮﻫﻢ‬ َ َ ُ ْ ُ َ َ َ ‫ََ َ ٍ َ ﱠ‬ ْ ُُ ْ َ َ َ َ َ َ ََ َ َ ْ َ ََ َ ِ ‫ﻻ ﻳـﻌﻘﻠُﻮن ﴿٣٠١﴾ وإِذا ﻗِﻴﻞ ﳍﻢ ﺗَـﻌﺎﻟَﻮا إِﱃ ﻣﺎ أَﻧْـﺰل اﻟﻠﱠﻪ وإِﱃ اﻟﺮﺳﻮل ﻗَﺎﻟُﻮا ﺣﺴﺒـﻨَﺎ ﻣﺎ وﺟﺪﻧَﺎ ﻋﻠَﻴ‬ ِ ‫َ ﱠ‬ ‫َ ْ ُ َ َ َ ْ َ ْﻪ آَﺑَﺎءَﻧَﺎ أَوﻟَﻮ‬ َ َِْ َ ُ َْ َ ُ َ َ َ َ ْ َ ْ َُ َ َ َ
﴾١٠٤﴿

‫ﻛﺎن آَﺑَﺎؤﻫﻢ ﻻ ﻳَـﻌﻠَﻤﻮن ﺷْﻴﺌًﺎ وﻻ ﻳَـﻬﺘَﺪون!؟‬ َ ُ ْ ََ َ َ ُ ْ َ ْ ُ ُ َ َ

Allah  nije  propisao  ni  behiru,  ni  saibu,  ni  vasilu,  a  ni  hama;  to  oni  koji  su  zanevjerovali govore o Allahu laži, i većina njih nema pameti. ﴾103﴿ A kada im se  kaže:  "Pristupite  onome  što  Allah  objavljuje,  i  Poslaniku!",  oni  odgovaraju:  "Dovoljno  nam  je  ono  što  smo  od  predaka  naših  zapamtili."  ‐  Zar  i  ako  preci  njihovi nisu ništa znali i ako nisu na Pravome putu bili?! ﴾104﴿87    Dakle, imena i propisi koje su izmislili za određene životinje su njihova laž na  Allaha, i u tome se pokoravaju i slijede svoje šejtane i tagute. A ko je nepravedniji  od onoga koji uzima Allahova prava i uzima drugog za Boga mimo Njega?    Kao  što  su  putem  tih  propisa  određene  vrste  spomenute  stoke  posvećivali  „svojim božanstvima“ od meleka, vjerovjesnika i dobrih ljudi, želeći da im se time  umile, ne bi li ih oni približili Allahu zauzimajući se za njih kod Njega, i od Njega  zatražili  da  od  njih  odagna  štete  i  nevolje  ili  pribavi  im  neku  korist.  Ekstremni  mušrici  traže  od  meleka,  i  mrtvih  vjerovjesnika  i  dobrih  ljudi  lično  da  im  daju  opskrbu,  i  od  njih  odagnaju  štetu  i  pribave  im  korist,  vjerujući  da  je  Allah  te  mogućnosti  poklonio  melekima,  vjerovjesnicima  i  dobrim  ljudima.  A  najekstremniji  među  mušricima  ovog  svijeta  vjeruju  da  se  htijenje  njihovih  božanstava ostvaruje bez obzira na ono što Allah hoće i želi, iako na kraju moraju  reći  da  Allah  želi  ono  što  oni  žele,  i  da  je  njihovo  „djelo“  ovisno  od  Njegovog  htijenja, moći i stvaranja. A rijetki vjeruju da su  njihova božanstva u potpunosti  neovisna od Allahovog htijenja, moći i stvaranja. Allahulmuste’an!                                                               
86 87

 Sura En‐Nahl (16) 116‐117   Sura El‐Ma’ideh (5) 103‐104 

 

EBU MUHAMMED

99 

  Znači, postoje mušrici koji su bili puno ekstremniji od predislamskih arapskih  mušrika. Danas veliki broj grupacija koje se pripisuju islamu slijede put ekstremnih  mušrika kada su u pitanju određenja uvjerenja, na šta grade propisanost traženja  od stvorenja svega onoga što se može i smije tražiti samo od Stvoritelja stvorenja.    Predislamski arapi koji su djeca Isma'ila i Ibrahima, 'alejhimasselam, i koji su  amidžići  izraelićanima  sinovima  Ja'kuba  sina  Ishaqa  sina  Ibrahima,  su  jedno  vrijeme bili na vjeri tevhida ali kada je proteklo određeno vrijeme i znanje nestalo  jedan od njihovih glavešina ih prevari i odvede u širk a da toga nisu bili ni svjesni.     Onaj  koji  je  promjenio  vjeru  Ibrahima,  'alejhisselam,  i  namjerno  propisao  nove  zakone  suprotne  Allahovim,  i  naveo  arape  da  obožavaju  meleke,  vjerovjesnike i dobre ljude, i da od njih traže zauzimanje i posredstvo kod Allaha  molitvom i drugim 'ibadetima, se zvao 'Amr b. Luhajj, Allah ga prokleo. Rekao je  Ibn Kethir, rahimehullah: 

‫وﻗﺪ ﺛﺒﺖ ﰲ اﻟﺼﺤﻴﺢ أن رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻗﺎل: "رأﻳﺖ ﻋﻤﺮو ﺑﻦ ﻟُﺤﻲ ﺑﻦ ﻗَﻤﻌﺔ ﻳَﺠﺮ‬ ُ ََ َّ ‫ﻗُﺼﺒَﻪ ﻓﻲ اﻟﻨﺎر" ﻷﻧﻪ أول ﻣﻦ ﺳﻴﺐ اﻟﺴﻮاﺋﺐ. ﻛﺎن ﻫﺬا اﻟﺮﺟﻞ أﺣﺪ ﻣﻠﻮك ﺧﺰاﻋﺔ، وﻫﻮ أول ﻣﻦ ﻓﻌﻞ‬ ‫و‬ ْ .‫ﻫﺬﻩ اﻷﺷﻴﺎء، وﻫﻮ اﻟﺬي ﲪَﻞ ﻗﺮﻳﺸﺎ ﻋﻠﻰ ﻋﺒﺎدة اﻷﺻﻨﺎم، ﻟﻌﻨﻪ اﷲ وﻗﺒﺤﻪ‬ َ
„U Sahihu je potvrđeno da je Allahov Poslanik,  ., rekao: „Vidio sam 'Amra sina  Luhajja sina Qame'ah kako vuče svoja crijeva u vatri“. Jer je on prvi koji je uveo  „seva'ib“.88 Ovaj čovjek je bio jedan od kraljeva plemena Khuza'ah i on je prvi koji  je uradio ove stvari, i on je onaj koji je naveo Kurejšije da 'ibadete kipovima, Allah  ga prokleo!“    Ovo je citat iz tefsira Ibn Kethira u suri Eš‐Šura a slično, uz sened hadisa, je  spomenuo u tumačenju ajeta sure El‐Ma'ideh kojeg smo naveli.   Kod tumačenja ajeta sure Eš‐Šura: 

ِ َ َ ِ ‫َ ُ ﺮَ َ َ ﱢ ﺪ‬ ُ‫أَم ﳍُﻢ ﺷﻛﺎء ﺷﺮﻋُﻮا ﳍُﻢ ﻣﻦ اﻟ ﱢﻳﻦ ﻣﺎ ﱂْ ﻳَﺄْذن ﺑِﻪ اﻟﻠﱠﻪ‬ َ َ َ َ ْ ْ

Zar oni imaju božanstva (šureka') koji su im od dina propisali ono što Allah nije  dozvolio?89  Ibn Kethir je rekao: 

                                                            
88 89

 Množina od sa'ib, koja se spominje u ajetu sure El‐Ma'ideh.   Sura Eš‐Šura (42) 21 

  100 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫اﻟﺪﻳﻦ اﻟﻘﻮﱘ، ﺑﻞ ﻳﺘﺒﻌﻮن ﻣﺎ ع ﳍﻢ ﺷﻴﺎﻃﻴﻨﻬﻢ ﻣﻦ اﳉﻦ واﻹﻧﺲ، ﻣﻦ ﲢﺮﱘ ﻣﺎ ﺣﺮﻣﻮا ﻋﻠﻴﻬﻢ، ﻣﻦ اﻟﺒﺤﲑة‬ ‫ﺷﺮ‬ ‫واﻟﺴﺎﺋﺒﺔ واﻟﻮﺻﻴﻠﺔ واﳊﺎم، وﲢﻠﻴﻞ اﳌﻴﺘﺔ واﻟﺪم واﻟﻘﻤﺎر، إﱃ ﳓﻮ ذﻟﻚ ﻣﻦ اﻟﻀﻼﻻت واﳉﻬﺎﻟﺔ اﻟﺒﺎﻃﻠﺔ، اﻟﱵ‬ .‫ﻛﺎﻧﻮا ﻗﺪ اﺧﱰﻋﻮﻫﺎ ﰲ ﺟﺎﻫﻠﻴﺘﻬﻢ، ﻣﻦ اﻟﺘﺤﻠﻴﻞ واﻟﺘﺤﺮﱘ، واﻟﻌﺒﺎدات اﻟﺒﺎﻃﻠﺔ، واﻷﻗﻮال اﻟﻔﺎﺳﺪة‬
„Njegove riječi: Zar oni imaju božanstva (šureka') koji su im od dina propisali ono  što Allah nije dozvolio?, tj. oni ne slijede ispravan din kojeg je Allah propisao tebi,  već slijede ono što su im propisali njihovi šejtani od džinna i ljudi od zabranjivanja  onog što su im zabranili od behire, sa'ibeh, vesile i hama, i ohalaljivanja strvi, krvi,  kocke i slično od lažnih zabluda i neznanja, koje su izmislili u džahilijetu, od tahlila i  tahrima90 i lažnih 'ibadeta i neispravnih mišljenja“91    Ajet iz sure Eš‐Šura je dokaz da su oni koji propisuju zakone mimo Allaha kao  i  oni  koji  ih  u  tome  slijede  i  u  njima  im  se  na  spomenuti  način  pokoravaju  nevjernici. Onaj koji namjerno slaže na Allahov šerijat je tagut kafir, kao i onaj koji  ljudima uljepšava veliki širk u 'ibadetu o bilo kojoj vrsti širka da se radi i u njega ih  poziva  i  naređuje  ga,  da  Allah  sačuva.  Onaj  koji  ga  slijedi  u  tome  je  mušrik,  rob  taguta mimo Uzvišenog Allaha.     Oni  koji  danas  lažu  na  dini  islam  i  kažu  da  je  tehakum  tagutu  koji  je  obožavanje taguta i šejtana dozvoljen mimo prisile, prema konsenzusu muslimana  su taguti, zbog toga što su veliki širk učinili dinom, i ulaze u značenje ovih ajeta,  iako žestina nevjerstva taguta od jednog do drugog može varirati, a oni koji ih u  tome  slijede  su  njihovi  robovi  mušrici.  I  svi  oni  lažu  na  Uzvišenog  Allaha,  iako  je  značenje tevhida u Allahovoj knjizi jasno objašnjeno.     Iako je opšte poznato među ehlus‐sunnetom da u tehakumu mora postojati  opis velikog širka koji se tiče djela, a riječi neznalica koji nevjerstvo mutehakima  tagutu uvjetuju srčanim nevjerstvom kategorički  ukazuju na to da oni uopšte ne  vjeruju  da  čovjek  može  pukim  djelom  i  riječima,  bez  obzira  na  ono  što  je  u  srcu  iako  vanjski  kufr  za  sobom  neminovno  povlači  srčani,  obožavati  taguta  hukma  činom tehakuma. Allah ih ubio kuda se odmeću!    Vallahi,  sav  Kur'an,  od  početka  do  kraja,  govori  o  tevhidu  i  ovim  propisima  pred  kojim  su  većina  ljudi  danas  slijepi,  ali  ja  navodim  neke  važne  ajete  da  bi  naučili kako da dokažemo naše vjerovanje opšte poznatim argumentima.                                                              
 Ohalaljivanja i oharamljivanja.   Mišljenja. 

ِ ِ َْ ‫ﻗﻮﻟﻪ: }أَم ﻟَﻬﻢ ﺷ َﻛﺎءُ ﺷﺮﻋُﻮا ﻟَﻬﻢ ﻣﻦ اﻟ ﱢﻳﻦ ﻣﺎ ﻟَﻢ ﻳَﺄْذن ﺑِﻪ اﻟﻠﱠﻪُ{ أي: ﻫﻢ ﻻ ﻳﺘﺒﻌﻮن ﻣﺎ ع اﷲ ﻟﻚ ﻣﻦ‬ ‫ﺷﺮ‬ ْ َ ِ ‫ْ ُ ْ ُ ﺮَ َ َ ُ ْ َ ﺪ‬

90 91

 

EBU MUHAMMED

101 

Na početku sure Eš‐Šura Uzvišeni Allah je rekao: 

ِ ٍ ِ ْ ِ ِ ‫ِ ﱠ‬ ‫أم اﲣَﺬوا ﻣﻦ دوﻧِﻪ أَوﻟِﻴَﺎءَ ﻓَﺎﻟﻠﱠﻪُ ﻫﻮ اﻟْﻮِﱄ وﻫﻮ ﳛﻴِﻲ اﻟْﻤﻮﺗَﻰ وﻫﻮ ﻋﻠَﻰ ﻛﻞ ﺷﻲء ﻗَﺪﻳﺮ ﴿٩﴾ وﻣﺎ اﺧﺘَـﻠَﻔﺘُﻢ ﻓِﻴﻪ‬ ْ ُ ْ ُ ْ ْ ََ ٌ ْ َ ‫ُ َ َ ﱡ َ ُ َ ُْ َ ْ َ ُ َ َ ُ ﱢ‬ ٍ ِ ِ ِ ِ ﴾١٠﴿ ‫ﻣﻦ ﺷﻲء َﺤ ْﻤ ُ ِﱃ اﻟﱠﻪ ذِﻜﻢ اﻟﱠ ُ رﰊ ﻋَﻴﻪ َـ ﻛﻠﺖ وَِﻴﻪ أ ِﻴﺐ‬ ُ ‫ْ َ ْ ﻓ ُ ﻜ ُ ﻪ إ َ ﻠ َﻟ ُ ُ ﻠﻪ َ ﱢ َﻠْ ﺗ ﻮﱠ ْ ُ َ إﻟْ ُﻧ‬ َ
Zar  oni  da  druge,  a  ne  Njega,  za  zaštitnike  (evlija')    uzimaju,  a  Allah  je  jedini  zaštitnik (velijj)!? On će oživiti umrle, samo je On kadar sve.  ﴾9﴿ U čemu god da  se  raziđete  propis/presuda  za  to  je  (samo)  kod  Allaha.  To  vam  je  Allah,  moj  Gospodar. (Samo) na Njega se oslanjam i (samo) Njemu se obraćam. ﴾10﴿92    Znači,  u  bilo  kakvom  vašem  sporu  vi  za  sudiju  smijete  uzeti  samo  Allahov  zakon,  kojeg  je  objavio  u  Knjizi  i  Sunnetu.  To  zbog  toga  što  je  on  vaš  Stvoritelj,  Vladar,  Upravitelj  i  Mudri  Sudac  i  samo  On  zaslužuje  apsolutnu  pokornost,  slijeđenje  i  poniznost  i  samo  Njemu  pripada  pravo  na  propisivanje  zakona  i  suđenje među stvorenjima na dunjaluku i ahiretu.   Rekao je imam mufessira Et‐Taberi, rahimehullah: 

‫ﺷﻲء ﻓﺘﻨﺎزﻋﺘﻢ ﺑﻴﻨﻜﻢ، ﻓﺤﻜﻤﻪ إﱃ اﷲ. ﻳﻘﻮل: ﻓﺈن اﷲ ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻘﻀﻲ ﺑﻴﻨﻜﻢ وﻳﻔﺼﻞ ﻓﻴﻪ اﳊﻜﻢ. ﻛﻤﺎ‬ ‫ﺣﺪﺛﲏ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﻤﺮو، ﻗﺎل: ﺛﻨﺎ أﺑﻮ ﻋﺎﺻﻢ، ﻗﺎل: ﺛﻨﺎ ﻋﻴﺴﻰ; وﺣﺪﺛﲏ اﳊﺎرث، ﻗﺎل: ﺛﻨﺎ اﳊﺴﻦ، ﻗﺎل: ﺛﻨﺎ‬ ٍ ِِ ْ ْ ِ ‫ورﻗﺎء ﲨﻴﻌﺎ، ﻋﻦ اﺑﻦ أﰊ ﳒﻴﺢ، ﻋﻦ ﳎﺎﻫﺪ، ﰲ ﻗﻮﻟﻪ:}وﻣﺎ اﺧﺘَـﻠَﻔﺘُﻢ ﻓِﻴﻪ ﻣﻦ ﺷﻲء ﻓَﺤ ْﻤﻪُ إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠﻪ{ ﻗﺎل‬ ََ ْ ُ ‫ْ َ ْ ُﻜ‬ .‫اﺑﻦ ﻋﻤﺮو ﰲ ﺣﺪﻳﺜﻪ: ﻓﻬﻮ ﳛﻜﻢ ﻓﻴﻪ، وﻗﺎل اﳊﺎرث: ﻓﺎﷲ ﳛﻜﻢ ﻓﻴﻪ‬
„Njegove riječi: U čemu god da se raziđete propis mu je (samo) kod Allaha. Kaže  nek  mu  je  Spomen  uzvišen:  O  ljudi!  U  čemu  god  da  se  raziđete  i  međusobno  se  sporite presuda za to je kod Allaha. Kaže: jer Allah je Onaj Koji sudi među vama i  rješava93 (fasl) presudu (hukm) u njemu.   Kao  što  mi  je  pričao  Muhammed  b.  'Amr,  rekavši:94  pričao  nam  je  Ebu  'Asim:  pričao  mi  je  El‐Harith  rekavši:  „Pričao  nam  je  El‐Hasan,  rekavši:  „Svima  nam  je  pričao Verqa' od Ibn Ebi Nedžiha od Mudžahida u vezi Njegovih riječi: U čemu god                                                              
92 93 94

ٍ ِِ ِ ‫ﻗﻮﻟﻪ:}وﻣﺎ اﺧﺘَـﻠَﻔﺘُﻢ ﻓِﻴﻪ ﻣﻦ ﺷﻲء ﻓَﺤ ْﻤﻪُ إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠﻪ{ ﻳﻘﻮل ﺗﻌﺎﱃ ذﻛﺮﻩ: وﻣﺎ اﺧﺘﻠﻔﺘﻢ أﻳﻬﺎ اﻟﻨﺎس ﻓﻴﻪ ﻣﻦ‬ ْ ْ ْ ََ ُ ‫ْ َ ْ ُﻜ‬

 Sura Eš‐Šura (11) 9‐10   Razdvaja, donosi, odlučuje. Faslun‐niza' je rješavanje spora.    Nisam navodio navodne znake nakon dvije tačke jer se u lancima prenosioca i njihovim izrekama potreba za  time  prečesto  ponavlja,  a  bojao  sam  se  da  navodni  znaci  ne  odnesu  duh  lanca  prenosioca  i  njegovu  jednostavnost. Time sam na svoju ruku odlučio da govor prenosioca u lancu ostavim bez navodnih znakova i ne  podredim ga uobičajenim pravilima u pisanju. A Allah najbolje zna! 

  102 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

da  se  raziđete  propis/presuda  za  to  je  (samo)  kod  Allaha.  Rekao  je  Ibn  'Amr  u  svom govoru: „Pa On sudi u njemu“. El‐Harith je rekao: „Allah sudi u njemu.“    U ovom ajetu je dokaz da se pojmom „hukm“ i glagolom „jahkum“ ne misli  samo na „vladanje“95 kao što se često može čuti kod nekih ljudi, već se njima misli  na  rješavanje  spora  zakonom  i  donošenja  presude  i  odluke  u  njemu,  pa  nek'  je  Allah  na  pomoći.  Oni  koji  su  ga  ograničili  na  „vladanje“  veliki  širk  u  hukmu  i  tehakumu  ograničavaju  samo  na  slučaj  u  kojem  tagut  hukma  zamjeni  šerijat  drugim  zakonom  i  njime  vlada  određenim  narodom,  nameće  ga  i  slično...  A  ako  presudi  njime  „jednom,  dva  puta  i  slično...“  imajući  namjeru  tahkima  istog,  tj.  činjenja istog zakonom i sudijom, to je kod njih mali kufr pod uslovom da vjeruje  da je to što radi zabranjeno! Ovo se da primjetiti u Nusretovim predavanjima.     Obrati  pažnju  kako  su  Et‐Taberi  i  ovi  učenjaci  protefsirili  značenja  hukma  u  ajetu  u  značenju  rješavanja  spora  zakonom,  presude  i  odluke  u  njemu  što  podrazumijeva tevhid Allaha u propisivanju zakona i suđenju zakonom. Iz ovoga i  mnogih drugih ajeta se razumije da hukm pored značenja vladanja znači suđenje  rješavanjem sporova zakonom i obavezivanje drugog na pridržavanje zakona.     Nepotpuno je prevoditi glagol hakeme u ovom kontekstu riječju „vladati“ pa  da  se  riječ  el‐hakim  prevede  kao  vladar,  iako  je  to  dio  značenja.  Glagol  hakeme  posebno  ukazuje  na  spomenuto  značenje.  A  „el‐hukmu  bigajri  ma  enzelAllah“96  prvenstveno znači rješavanje sporova suprotnim zakonom ili obavezivanje drugog  na suprotan zakon makar ne postojao spor.     U malom kufru, kao što ću objasniti, kadija ne rješava spor tagutskim sudom  i  ne  uzima  strasti  za  sudiju  već  i  u  toj  određenoj  parnici  i  slučaju  u  osnovi  sudi  Allahovim zakonom, ali je slijeđenjem strasti ostavio obaveznu potpunost imana,  što ga samo po sebi ne izvodi iz vjere ali ga čini velikim griješnikom, ili naređuje ili  zabranjuje  nešto  ali  ne  u  svojstvu  sudije  čija  karakteristika  je  obavijest  o  zakonu  već u svojstvu nepravednog muslimana koji ono što čini ne pripisuje vjeri i zakonu,  a sve ovo se vraća  namjeri i a ne uvjerenju kao što misle džahili. 

                                                            
  Nusret  Imamović  pojmove  „hukm“  i  „jahkumu“  u  kojima  se  događa  veliki  širk  često  koristi  u  značenju  „vladanja“ i to se takođe može vidjeti u vrlo slabom prijevodu knjige „El‐Mukhtesar“ iz koje Nusret prenosi, pa je  moguće da je iz nje „pokupio“ to značenje.   96  Suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio. 
95

 

EBU MUHAMMED

103 

3.2 Vjerski dokazi iz medinskog perioda
  Naravno  u  medinskim  surama  imamo  mnogobrojne  jasne  ajete  u  kojima  Allah negira iman ljudima koji sude (hukm) tagutskim zakonom i traže da im se u  sporovima  njime  sudi,  ili  odbijaju  i  okreću  se  od  pokornosti  Allahu  u  hukmu  i  tehakumu.  Ovo  sve  biva  djelima  i  to  će  biti  težište  naše  rasprave,  jer  se  niko  ne  razilazi u pogledu srčanih i jezičkih nevjerstava koja neminovno ukazuju na srčana  poput ohalaljivanja, mržnje islamskog zakona i slično.   U suri El‐Baqara, koja je medinska, Uzvišeni je, pojašnjavajući aslud‐din, rekao:  

ِ ِ ‫ﻻ إِﻛﺮاﻩ ِﰲ اﻟ ﱢﻳﻦ ﻗَﺪ ﺗَـﺒَـﲔ اﻟﺮﺷﺪ ﻣﻦ اﻟْﻐَﻲ ﻓَﻤﻦ ﻳَﻜﻔ ْﺮ ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت وﻳـُﺆﻣﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ ﻓَـﻘﺪ اﺳﺘَﻤﺴﻚ ﺑِﺎﻟْﻌُْﺮوة‬ ُ ْ ْ َ ‫ﺪ ِ ْ ﱠَ ﱡ ْ ُ ِ َ ﱢ‬ َ َ ْ ْ َ ِ ْ ِْ َ ِ َ َْ َ َ ِ ِ    ‫اﻟْﻮﺛْـﻘﻰ ﻻ اﻧْﻔﺼﺎم ﳍَﺎ واﻟﱠ ُ ﲰﻴﻊ ﻋِﻴﻢ‬ ٌ ‫ُ َ َ َ َ َ َ ﻠﻪ َ ٌ َ ﻠ‬
Nema  prisile  u  vjeru.  Pravi  put  se  jasno  razlikuje  od  zablude!  Onaj  ko  zanevjeruje u taguta i povjeruje u Allaha, prihvatio se za najčvršću vezu, koja se  neće prekinuti. A Allah je Svečujući i Sveznajući.97    Iz ovoga ajeta zaključujemo da je aslud‐din kufr u taguta i iman u Allaha jer  onaj koji to nema pri sebi se nije prihvatio za najčvršću vezu a ona je šehadet la  ilahe illallah. Tagut je svako biće koje je zadovoljno da mu se daju prava Uzvišenog  Allaha  ili  svaki  predmet  kojeg  su  ljudi  i  džinni  podigli  na  stepen  Istinskog  Boga  dajući mu nešto od Njegovih specifika.     Ko  god  nekom  stvorenju  da  bilo  koje  od  Allahovih  prava,  time  ’ibadeti  glavešini  svih  taguta  a  to  je  Iblis,  odnosno  šejtan.  Pojmom  tagut  se  takođe  nazivaju  zakoni  koje  je  tagut  propisao  i  svaki  zakon  koji  je  suprotan  Allahovom  i  ulazi u „tagute predmeta“.    Kufr u taguta kojeg je Allah propisao i naredio i učinio ga jednim od ruknova  aslud‐dina predstavlja najveći vid odricanja koji svoju osnovu ima u uvjerenju da  tagut  nije  musliman  –  muvehhid  zbog  svog  zadovoljstva  sa  'ibadetom  kojeg  mu  njegovi robovi mušrici usmjeravaju mimo Allaha. Znači, Uzvišeni Allah opis tekfira  taguta,  odnosno  negacije  islama  i  tevhida  tagutu,  koji  se  neminovno  razumije  iz  opisa  kufra  u  taguta,  ovim  ajetom  čini  uvjetom  za  ispravnost  imana  u  Allaha  i  ruknom u kufru u taguta koji je rukn u aslud‐dinu.      Ako  iz  tekfira  taguta  zbog  'ibadeta  koji  mu  se  usmjerava  mimo  Allaha  a  s  čime je tagut zadovoljan ne proizilazi negacija islama i tevhida onome koji 'ibadeti  tagutu  ili  mu  daje  neko  od  Allahovih  prava  i  to  lično  ovim  ajetom  ili  ruknom                                                              
97

 Sura El‐Baqara (2) 256 

  104 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

negacije  u  šehadetu  tevhida,  svejedno  da  li  rekli  da  se  radi  o  tekstualnom  ukazivanju  ili  ukazivanju  teksta  na  značenje  posredstvom  razuma  po  pravilu  ukazivanja  pojma  na  ono  što  iz  njega  neodvojivo  neminovno  proizilazi,  onda  je  neko od nas zaista veliki lažov i glupak?!     Ja, vallahi, vjerujem da je tekfir svakog mušrika rukn u kufru u svakog taguta,  jer riječ tagut je spomenuta sa određenim članom „el“ i kao takva spada u elfazul‐ 'umum,  tj.  sveouhvatne  pojmove  što  znači  da  se  njom  želi  ukazati  na  svakog  taguta  kojeg  ljudi  obožavaju.  Oni  koji  bez  dokaza  i  slijedeći  šejtanske  vesvese  iz  ovoga pojma izvlače nekakve jedinke nek' čekaju Allahovu kaznu nakon svih koje  su im do sada došle a da nisu svjesni!    Ajet  u  suri  El‐Baqara  direktno  i  tekstualno  ukazuje  na  negaciju  islama  i  tevhida  tagutu  odnosno  na  njegov  tekfir,  jer  kufr,  tj.  nevjerstvo  u  njega  znači  kidanje najmanjeg vida lojalnosti a ovdje se govori o kidanju vjerske lojalnosti čija  je  osnova  negacija  islama  i  tevhida  onoga  koji  je  zadovoljan  mu  se  daju  prava  Istinskog  Boga.  Isto  tako  riječi  neke  osobe  muslimanu:  „Ja  sam  kafir  u  tebe!“  u  osnovi  ukazuju  da  ga  ne  smatra  muslimanom.  Ovo  je  značenje  ove  rečenice  u  šerijatskoj terminologiji.     Tekfir  taguta  je  kategorički  dokaz  ispravnog  odricanja  od  onoga  što  tagut  naređuje  i  u  šta  poziva  a  to  je  veliki  širk  i  jasan  kufr.  Napominjem  da  pojmom  „zadovoljstvo  da  bude  obožavan“  želim  ukazati  na  minimum  iz  kojeg  se  dobija  opis i ime taguta i da većina taguta to izričito traži, naređuje, uljepšava i nameće.  Isto tako ovim dodatkom želim spriječiti ulazak meleka, vjerovjesnika i dobrih ljudi  u  pojam  taguta  jer  oni  nisu  zadovoljni  onim  što  im  pripisuju  mušrici  od  prava  Allahovog  gospodarstva  i  božanstva  i  svetosti,  i  'ibadetima  koje  im  mušrici  usmjeravaju i kojim ih žele mimo Allaha.     Glagolu  „jekfur“,  prezentu  od  glagola  „kefere“,  kojeg  sam  preveo  sa  zanevjerovati je uslijedila čestica „bi“ u „bit‐taguti“, tj. „u taguta“, koja značenju  kufra  u  nešto  i  nekog  daje  maksimalno  značenje.  Značenje  nevjerstva  u  nekog  i  nešto  lijepo  oslikava  Iblisova  hutba  u  Džehennemu.  Iblis  se  u  džehennemskoj  hutbi  odriče  svojih  sljedbenika  i  obavještava  ih  da  je  još  na  dunjaluku  zanevjerovao u njih i odrekao ih se onog momenta kada su uradili veliki kufr i širk,  pa će im reći: 

ِ ِ ْ‫ْ ﺮ‬ ‫إِﱐ ﻛﻔ ْﺮت ِﲟَﺂ أَﺷﻛﺘُﻤﻮن ﻣﻦ ﻗَـْﺒﻞ‬ ُ ََ ‫ﱢ‬ ُ َ ُ

Ja sam ranije bio zanevjerovao u vaše pridruživanje mene (Allahu).98                                                              
98

 Sura Ibrahim (14) 22 

 

EBU MUHAMMED

105 

  U suri El‐Hašr kada čovjeka navede da učini kufr i ovaj ga učini, stoji da šejtan  kaže:  

‫ ﻓَـﻠَﻤﺎ ﻛﻔﺮ ﻗَﺎل إِﱐ ﺑَﺮيءٌ ﻣﻨﻚ إِﱐ أَﺧﺎف اﻟﻠﱠﻪ‬ َ ُ َ ‫ﱠ َ ََ َ ﱢ ِ ﱢ َ ﱢ‬

I kada on zanevjeruje on kaže: „Ja se tebe odričem, ja se bojim Allaha...99    Dakle, kufr u nečega i nešto znači odricanje, tj. el‐bera'ah koliko god nekima  od vas ova riječ smetala, a Kur'an potvrđuje sam sebe. Odmah u slijedećem ajetu,  pred kojim su mnogi slijepi, Allah objašnjava značenje ovog ajeta i kufra u taguta i  imana u Allaha, pa kaže: 

ِ ِ َ ِ ِ ِ ِ ِ ‫اﻟﻠﱠﻪُ وِﱄ اﻟﱠﺬﻳﻦ آَﻣﻨُﻮا ﳜْﺮﺟﻬﻢ ﻣﻦ اﻟﻈﱡﻠُﻤﺎت إِﱃ اﻟﻨﱡﻮر واﻟﱠﺬﻳﻦ ﻛﻔﺮوا أَوﻟِﻴَﺎؤﻫﻢ اﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت ﳜْﺮﺟﻮﻧَـﻬﻢ ﻣﻦ اﻟﻨﱡﻮر‬ َ َ ْ ُُِ ُ َ َ ‫َ ﱡ‬ َ ْ ُ ُِ ُ ُ ُ ُ ُ ْ َُ َ َ َ ِ ‫إِﱃ اﻟﻈﱡﻠُﻤﺎت أُوﻟَﺌِﻚ أَﺻﺤﺎب اﻟﻨﱠﺎر ﻫﻢ ﻓِﻴﻬﺎ ﺧﺎﻟِﺪون‬ َ َ ُ َ َ ُْ ِ ُ َ ْ َ َ
Allah  je  zaštitnik  (velijj)  onih  koji  vjeruju  i  On  ih  izvodi  iz  tmina  na  svjetlo,  a  onima  koji  ne  vjeruju,  zaštitnici  (evlija‘)  su  tagut  i  oni  ih  odvode  sa  svjetla  na  tmine; oni će biti stanovnici vatre, oni će u njemu vječno ostati.100    Iz  ajeta  zaključujemo  da  je  musliman  samo  onaj  koji  je  lojalan  (jetevella)  i  vezan  samo  za  Allaha  tevhidom  i  ljubavlju  i  prijateljevanjem  u  Njegovo  Ime,  jer  ljubav  i  prijateljevanje  (el‐muvalah)  proizilaze  iz  imana  u  Allaha  i  islam.  Neki  učenjaci  će  za  njih  reći  da  su  rukn  a  neki  da  su  levazim,  tj.  značenja  koje  se  ne  nalaze  u  pojmu  direktno  ali  iz  njega  neodvojivo  neminovno  proizilaze  a  neće  se  razići u pogledu toga da bez ljubavi i prijateljavanja u ime Allaha nema aslu dinil  islama.     Onaj koji je lojalan (jetevella sa vilajetom) prema tagutu 'ibadetom i ljubavlju  prema  njemu  i  njegovim  robovima  i  prijateljevanjem  (muvalah)  prema  njima  na  vjerskoj  osnovi,  takav  je  kafir,  jer  je  Allah  rekao:  vellezine  keferu  evlija'uhumut‐ tagut, tj. ...oni koji su zanevjerovali njihovi „evlija'“ su tagut.     Vilajet  prema  tagutu  u  osnovi  biva  'ibadetom  njemu  i  davanjem  tagutu  Allahovih  prava  kao  i  nazivanjem  njega  i  njegovih  robova  muslimanima  ‐   muvehhidima. Na ovom svijetu nema ljepše pohvale za neko stvorenje od toga da  se kaže da je on musliman ‐ muvehhid samo Allahov rob! Uzvišeni Allah je Svog  Poslanika  u  najuzvišenijim  kontekstima  za  Svoja  stvorenja  nazvao  „Svojim  robom“. Pa ima li jasnijeg dokaza od ovoga?                                                              
99 100

 Sura El‐Hašr (59) 16   Sura El‐Baqara (2) 257 

  106 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Znači, Allah je one koji su „lojalni“ prema tagutu nazvao nevjernicima odmah  nakon  ajeta  u  kojem  je  asl  dinil  islama  definisao  kufrom  u  taguta  i  imanom  u  Allaha. Kakvog smisla ima da se kaže da je prijateljevanje prema tagutu i njegovim  robovima na vjerskoj osnovi opis koji se nikad ne može sastati sa aslu dinil islamu  a da se nakon toga kaže da je opis taguta i njegovih robova islamom i tevhidom,  što  podrazumijeva  konstataciju  da  je  njihov  ma'bud  samo  Allah,  stvar  koja  se  može sastati sa aslu dinil islamom?     Kakva  je  razlika  između  prijateljevanja  sa  tagutima  i  njihovim  robovima  na  vjerskoj  osnovi  i  davanja  tagutima  i  njihovim  robovima  imena  i  opisa  vjere  Uzvišenog  Allaha?  Allahulmuste’an!  Štaviše,  onaj  koji  pomaže  tagute  i  njihove  robove  protiv  muslimana  je  nevjernik  po  idžma'u  muslimana  makar  mrzio  vjeru  taguta i opis njegovog postupka se nikad ne može sastati sa aslu dinil islamom, pa  kako  da  ovaj  opis  bude  na  visočijem  stepenu  od  mes'ele  netekfirenja  taguta  i  njegovih robova, ili što je još gore davanja njima opisa tevhida i islama!?     Isto  tako  pametni  razumiju  da  je,  s  obzirom  da  je  kufr  u  taguta  uvjet  za  ispravnost  imana  u  Allaha,  uvjerenje  da  je  vjera  taguta  pogrešan  din  isto  tako  uvjet za ispravnost uvjerenja da je islam jedini ispravan din, i da je mržnja prema  tagutu zbog njegovog dina uvjet ispravnosti ljubavi prema Allahu. Mržnja prema  robovima taguta je uvjet ispravnost ljubavi prema muslimanima u ime islama, i da  je  neprijateljstvo  prema  njemu  i  njegovim  robovima  uvjet  za  ispravnost  prijateljevanja  sa  vjernicima,  i  da  je  negiranje  islama  i  tevhida  tagutu  i  njegovim  robovima  uvjet  za  ispravnost  vjerovanja  da  su  sprovodioci  islama  i  tevhida  muvehhidi ‐ muslimani.     Zato  učenjaci  tevhida  kažu  da  je  ostvarenje  osnove  rukna  negacije  i  onoga  što slijedi uvjet ispravnosti rukna potvrde; njegove osnove i onoga što slijedi! Jer  iz  Allahove  naredbe  da  se  sprovede  rukn  negacije  neminovno  proizilazi  naredba  da se sprovode rukn potvrde a iz Njegove naredbe da se sprovede rukn potvrde  neminovno proizilazi naredba da se sprovede rukn negacije.     Iz  naredbe  odricanja  od  velikog  širka  neminovno  proizilazi  negacija  islama  i  tevhidima mušricima, mržnja i neprijateljevanje prema njima, kao što iz naredbe  lojalnosti  prema  islamu  neminovno  proizilazi  potvrda  islama  i  tevhida  muvehhidima  ‐  muslimanima  i  ljubav  i  prijateljevanje  prema  njima.  Pored  svega  toga Uzvišeni Allah je zasebno naredio svaki dijelić ruknova negacije i potvrde koji  sačinjavaju  asl  dinil  islama,  tako  da  je  aslu  dinil  islam  sa  svim  opisima  koji  ga  u  ruknovima  negacije  i  potvrde  sačinjavaju,  što  podrazumijeva  njihove  levazime,  savršena međusobno isprepletena i bez pukotina povezana građevina kojoj nema  ravne. Allahulmuste’an! 

 

EBU MUHAMMED

107 

  Nazvati  taguta  muslimanom  uz  poznavanje  njegovog  stanja  predstavlja  osnovu  za  rušenje  skoro  svih  opisa  iz  rukna  negacije  koji  su  uvjet  za  ispravnost  imana  u  Allaha  i  opisa  koji  rezultiraju  iz  njega  u  ruknu  potvrde.  Onaj  koji  tagutu  pripiše islam i tevhid, a to je dovoljno jer je time potvrdio da je ma'bud taguta i  muslimana jedan te isti će ga voljeti u „ime islama“, prijateljevati prema njemu u  „ime  islama“  i  čak  mu  pomagati  protiv  muslimana,  pogotovo  ako  je  taj  tagut  vladar  a  muslimani  „tekfirovci  i  haridžije“,  kao  što  radi  vaša  „poštovana  ulema“  taguta, koji valjda toliko imaju znanja da još ne znaju šta je kufr u taguta i ko je  tagut  i  ne  vide  šta  njihova  „kraljevina“  radi!  Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!     A mi smo ekstremisti, haridžije i neo‐haridžije, a vaši „učenjaci“ koji vjeruju u  taguta i prosipaju krv „vaše braće mudžahida“ su bogobojazni ehlus‐sunnetlije, a  vi ste oni koji su uspjeli sastaviti ljubav prema njima i njihovim neprijateljima od  „mudžahida“,  uprkos  tome  što  sastavljanje  dvije  suprotnosti  nije  moguće  osim  kod  munafika,  jer  u  islamu  je  nemoguće  da  čovjek  bude  vjerski  prijatelj  dvojici  neprijatelja na vjerskoj osnovi u ovim mes'elama.     Dakle,  kufr  u  taguta  znači  više  nego  napuštanje  velikog  širka  i  obožavanje  samo Allaha. U tom smjeru se rječitost Kur'ana u svim ajetima ogleda u tome da  spomene  odricanje  od  taguta  i  mušrika  da  bi  se  iz  njega  zaključilo  odricanje  od  velikog širka koji je predstavlja vezu između taguta i mušrika. Allahulmuste’an!  Zato  je  Ibn  Kethir  tumačeći  riječi  'Omera  u  kojima  kaže  da  je  tagut  šejtan,  a  mi  znamo izreke uleme u vezi taguta i da taguta ima puno i da ima svoje glavešine,  rekao: 

‫وﻣﻌﲎ ﻗﻮﻟﻪ ﰲ اﻟﻄﺎﻏﻮت: إﻧﻪ اﻟﺸﻴﻄﺎن ﻗﻮي ًّا ﻓﺈﻧﻪ ﻳﺸﻤﻞ ﻛﻞ ﺷﺮ ﻛﺎن ﻋﻠﻴﻪ أﻫﻞ اﳉﺎﻫﻠﻴﺔ، ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة‬ ‫ﺟﺪ‬ .‫اﻷوﺛﺎن واﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻬﺎ واﻻﺳﺘﻨﺼﺎر ﺎ‬
„Značenje  njegovih  riječi  u  pogledu  toga  da  je  tagut  šejtan  je  vrlo  jako,  jer  obuhvata  svo  zlo  na  kojem  su  bili  sljedbenici  džahilijeta  od  'ibadeta  idolima,  tehakuma njima, i traženja pomoći od njih.“    Pa je Ibn Kehtir, rahimehullah, odricanje od svih mogućih vrsta širka i kufra  zaključio iz kufra u ličnost svake jedinke taguta a glavna jedinka taguta je Iblis koji  stoji  iza  svakog  taguta  koji  se  manifestuje  u  živom  biću  ili  predmetu.  Među  vidovima velikog širka i jasnog kufra koje naređuje Iblis je spomenuo i tehakum i  'ibadet  tagutima,  iz  čega  vidimo  da  učenjaci  islama  ne  prave  razliku  između  tehakuma  tagutu  i  'ibadeta  tagutu  ritualima  a  konstatacija  ovog  temelja  će  se  ponovljati u ovoj studiji.  

  108 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kako onda da Nusret, Bilibani i Ademi kažu da tehakum ne ulazi u aslud‐din i  da  zbog  toga  vode  rat  protiv  islama  i  muslimana?!  Znači,  kod  njih  ostavljanje  tehakuma  tagutima  i  njihovim  zakonima  i  tahakum  samo  Allahu  i  Njegovim  zakonima nije od aslud‐dina. Pogotovo ako znamo da neznalice vjeruju da postoji  tehakum  koji  je  veliki  širk  i  onaj  koji  kada  se  ostavi  čovjek  postaje  kafirom.  Kod  nekih  možda  i  bez  uvjetovanja  srčanog  kufra!  Nema  sumnje  da  se  ovdje  radi  o  ogromnoj grešci. Molim Allaha da im popravi stanje!    Dakle, pojam tagut i drugi koji se spominju u ajetima ukazuju na obaveznost  kufra  u  sve  vrste  i  jedinke  velikog  širka  te  u  dvije  strane  koje  su  njime  vezane;  stranu taguta i mušrika. Ovo je pakleni trougao: tagut, veliki širk i mušrik.  Mes'ela  i  pravilo:  Nema  razlike  između  onoga  koji  je  zadovoljan  da  bude  obožavan mimo Allaha i onoga koji obožava nekog ili nešto mimo Uzvišenog  Allaha.  

 

  Ovim  pravilom  se  odgovora  blesanima  koji  kažu  da  je  „tekfir  kategorije  ili  roda  taguta  sveobuhvatno“  od  aslu  dinil  islama  a  „tekfir  kategorije  ili  roda  mušrika sveobuhvatno“ nije od aslu dinil islama, tj. onaj koji ne tekfiri „kategoriju  ili  rod  mušrika  sveobuhvatno“  ima  aslu  dinil  islam,  a  onaj  koji  ne  tekfiri  „kategoriju ili rod taguta sveobuhvatno“ nema aslu dinil islam. Allahulmuste’an!    Koliko god da je blesavo uvjerenje Bilibanija, Nusreta i onih koje oni slijede  poput Halidija, na osnovu kojeg pripisuju islam osobi koja nije protekfirila „neke  jedinke  taguta“  pod  uslovom  da  tekfiri  „kategoriju  ili  rod  taguta  sveobuhvatno“,  vađenje  tekfira  „kategorije  ili  roda  mušrika  sveobuhvatno“  iz  aslu  dinil  islama  je  još luđe. Da Allah sačuva!     Uzvišeni Gospodar ne pravi razliku između onoga koji je zadovoljan da bude  obožavan  mimo  Allaha  a  to  je  tagut  i  onoga  koji  je  zadovoljan  da  ga  obožava  mimo Allaha a to je mušrik i tu razliku ne prave ni vjernici, niti ijedan iole razuman  čovjek. Subhanallah! Kako je moguće da se nekom koji se pripisuje ljudskoj vrsti  dogodi da napravi razliku između ova dva opisa?! Nakon toga kako je moguće da  se nekom, koji se pripisuje islamskom znanju, tevhidu i džihadu i odbrani „uleme i  mudžahida“  desi  da  napravi  razliku  između  onoga  koji  je  zadovoljan  da  bude  obožavan i onoga koji je zadovoljan da obožava! Zar ovo ne ukazuje na ogromnu  kaznu koja je pogodila Bilibanija, Nusreta i Ademija?!     Zar  nije  zajednički  opis  za  taguta  i  mušrika  „zadovoljstvo  obožavanjem  drugog  mimo  Allaha“?!  Naravno  da  jeste!  Pa  zašto  onda  šejtani  ljudi  lažu  na 

 

EBU MUHAMMED

109 

Allaha  i  kažu  da  je  On  napravio  razliku  između  ove  dvije  skupine?!  Gdje  je  taj  argument  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  .,  kojim  se  to  dokazuje?!  Allahu  dragi!  Kako  je  samo  izašlo  na  vidjelo  licemjerstvo  svih  onih  ljudi  koji  su  prihvatili  ovo  uvjerenje nakon što je do njih došla 'aqida tevhida! Sram ih i stid bilo ako imalo  obraza imaju!     Na  ovu  činjenicu  sam  skretao  pažnju  u  lancu  predavanja  o  tehakumu  i  u  drugim  prilikama  ukazujući  na  to  da  je  menhedž  Halidija  da  „tekfir  kategorije  ili  roda  mušrika  sveobuhvatno“  ulazi  u  aslu  dinil  islama  kao  i  „tekfir  kategorije  ili  roda  taguta  sveobuhvatno“  jer  je  tekfir  obožavaoca  taguta  spomenuo  u  kufru  u  taguta  a  „pravilo  Halidija“  kojim  „izuzima  netekfirenje  nekih  jedinki“  svojim  duhom i opisom obuhvata „netekfirenje jedinki taguta i mušrika“. Nakon žaljenja  Allahu,  subhanehu  ve  te  'ala,  izašao  sam  pred  muslimane  i  one  koji  se  islamu  pripisuju  i  objašnjavao  im  da  Nusret  i  Bilibani  u  toj  mes'eli  nisu  na  menhedžu  Halidija i da su glupaci napravili razliku između dva ista opisa.     Grešku  Halidija,  Allah  ga  uputio,  ćemo  uništiti  i  njeno  pravo  porijeklo  dokazati u drugom djelu ove knjige. Utičemo se Allahu od uzroka Njegove srdžbe!  Vidite sada ovo! Ljudi znaju da munafik Bilibani i njegova klapa prisluškuju našim  predavanjima  a  Allah  zna  šta  su  sve  uzeli  od  nas.  Nakon  što  je  licemjer  i  sijač  smutnje  sa  svojim  bratom  Nusretom  proširio  vjerovanje  da  „tekfir  kategorije  ili  roda mušrika sveobuhvatno“ ne ulazi u aslu dinil islam a „tekfir kategorije ili roda  taguta  sveobuhvatno“  ulazi  u  aslud‐din  i  da  čovjek  može  biti  musliman  ako  ne  tekfiri  neke  jedinke  taguta  iako  zna  da  je  njihovo  djelo  veliki  širk,  pravdajući  ih  neznanjem,  ili  pak  vjerujući  da  je  opis  u  kojeg  je  tagut  upao  mali  širk  pored  jasnoće  postupka  taguta,  u  govoru  ovog  prokletnika  se  odjednom  pojavljuje  „opcija da tekfir kategorije ili roda mušrika sveobuhvatno“ bude od aslud‐dina.     Dokaz  za  to  je  razgovor  kojeg  je  vodio  jedan  od  naše  braće  muslimana  sa  Bilibanijem. Prije svega želim da svi znaju da se ja nijednom u svom životu nisam  anonimno  javio  bilo  kome  od  kafira  i  licemjera  a  kamoli  muslimana.  Drugo,  od  kako  je  nastala  ova  smutnja  u  aslu  dinil  islamu  i  od  kako  su  mi  uzeli  mikrofon  i  spriječili mi da govorim u njihovoj sobi možda sam jednom ili dva puta ušao u nju  na  nekoliko  sekundi,  i  to  u  periodu  od  više  od  dvije  godine.  Treće,  uvijek  sam  savjetovao  braći  da  se  mušricima  ne  javljaju  anonimno  i  da  ako  žele  da  se  raspravljaju  sa  njima  predstave.  Četvrto,  onoj  braći  koji  ne  poznaju  detalje  mes'ela sam savjetovao da ne ulaze u rasprave.     Na  svu  žalost,  u  mnogim  razgovorima  koje  su  mi  braća  muslimani  poslali,  kako  bih  iskoristio  kao  argumente  kojim  ću  potvrditi  ispravnost  onoga  što  pripisujem protivnicima i da me ne bi nazvali lašcem; to je ono što bi oni voljeli ali 

  110 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

u Allahovoj ruci je svaka stvar, našao sam mnogo greški u govoru naše braće. Iako  se njihove greške naravno ne mogu porediti sa greškama Bilibanija!    Na  kraju  želim  reći  da  mi  se  želudac  grči  zbog  toga  što  moram  navoditi  razgovore  sa  interneta,  bilo  da  su  bili  na  MSN‐u  ili  Pal  Talk‐u,  jer  najviše  mrzim  rekla‐kazala,  priče  iz  komšiluka  i  prepirke  besposlenih  „tetki“.  Međutim,  dokazivanje da ih je Bilibani lično rekao, potrebno je u ovom trenutku.     Nije daleko bilo kada je ovaj šejtan, Allah nek' prema njemu postupi kako On  želi,  naredio  da  se  objavi  razgovor  vođen  između  njega  i  čovjeka  sa  imenom  „Aisha...“  i  još  nekih,  tvrdeći  da  sam  to  bio  ja  i  koristeći  ga  kao  „putokaz  za  raspravu sa tekfirovcima“ iako je taj razgovor, kojeg do dan danas nisam pročitao  u  cjelosti,  najveći  dokaz  svega  ovoga  što  pripisujemo  ovim  licemjerima  i  prkosnicima. Molim Allaha da sačuva islam i muslimane od njihovog zla i laži!    Razgovor se vodio između Bilibanija, koji koristi ime „ebu ‐ usama“, i osobe  pod imenom „VIP‐PROFESSIONAL“. Izvoli isječke iz njega:  „ebu ‐ usama: i kada bi tekfir musrika  ebu ‐ usama: svrstali u asludin  VIP‐PROFESSIONAL: ebu usama  ebu ‐ usama: rekli bi da je tekfir dzinsa (roda)  VIP‐PROFESSIONAL: ja te dobro razumijem  ebu ‐ usama: musrika  ebu ‐ usama: od asludina  VIP‐PROFESSIONAL: mislim da ti mene ne razumijes  ebu ‐ usama: a aposle bi opet gledali   ebu ‐ usama: ali zar se tekfir musrika vip sveo na to da je potrebna logika  ebu ‐ usama: zasto ne predemo na dokaze serijatske  ebu ‐ usama: na osnovu kojih  ebu ‐ usama: si to svrstao u asl?“    Pogledaj kako Bilibani ovdje olahko prilazi pitanju da li u aslu dinil islam ulazi  „tekfir kategorije ili roda mušrika sveobuhvatno“ ili ne? Kako se u govoru vidi da je  najvažnija  stvar  za  Bilibanija  da  „tekfir  svake  jedinke  taguta  i  mušrika“  ne  uđe  u  aslud‐din,  jer  nakon  toga  bi  morao  da  protekfiri  „svoje  poštovane  učenjake  i  mudžahide“!  Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!  Znači,  aslu  dinil  islam  se  kod njih spustio na stepen „ako bi to rekli onda to svakako ne bi...“, itd.     U  razgovoru  između  „VIP‐a  i  Bilibanija“  se  vidi  veliki  broj  njihovih  šubhi  na  koje  odgovaramo  u  ovoj  knjizi.  Međutim,  naša  braća  muslimani  su  toliko  bili  dostojanstveni  da  se  nikad  nisu  htjeli  srozati  na  stepen  objavljivanja  privatnih 

 

EBU MUHAMMED

111 

razgovora  sa  Bilibanijem  na  stranicama  interneta,  za  razliku  od  njega  koji  je  požurio da objavi svoj jad na svojoj jadnoj stranici u kojem je zagovarao da kufr u  taguta nije od aslud‐dina i mnoge druge laži na din Uzvišenog Allaha.     Ja  odavde  poručujem  toj  neznalici  da,  ako  kaže  da  nije  od  mene  čuo  da  prema Halidijevom temelju „tekfir kategorije mušrika sveobuhvatno“ mora ući u  aslud‐din kao i tekfir kategorije taguta, na sebe i svoju ženu, djecu nećemo dirati,  pozove Allahovo prokletstvo. Molim Allaha i nadam se da će jednog dana dati da  se  odmore  islam  i  muslimani  od  ovog  kova  ljudi  koje  nije  stid  ni  od  ljudi  ni  od  Allaha.  Ali  oni  su  kukavice!  Nikad  u  životu  oni  ne  smiju  izaći  sa  nama  na  „mubahalu“  pa  da  pozovemo  Allahovo  prokletstvo  na  onoga  ko  je  slagao  na  Njegov din! Nikad u životu! Allah ih ubio kuda se odmeću!    Na ostatak njihovih zabluda i šubhi ćemo odgovoriti tokom knjige, inšAllah, a  do  sada  spomenuto  možeš  tretirati  kao  zaslađeni  uvod  u  preostalu  materiju  knjige. Ovaj ajet iz sure El‐Baqara, pored sure El‐Kafirun, je jasan dokaz za sve što  sam  rekao  i  što  ću  reći.  To  su  naši  dokazi  protiv  glupaka,  a  oni  ako  imaju  neke  neka ih navedu i protumače da vidimo i to čudo i bruku...    

3.3 Dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika
Izvoli jedan dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika, .:  Imam Muslim, rahimehullah, bilježi: 

ٍ ِ ِ ِ ٍ ‫وﺣﺪﺛَـﻨَﺎ ﺳﻮﻳْﺪ ﺑْﻦ ﺳﻌِﻴﺪ واﺑْﻦ أَﰊ ﻋُﻤﺮ ﻗَﺎﻻ ﺣﺪﺛَـﻨَﺎ ﻣ ْﺮوان ﻳَـﻌﻨِﻴَﺎن اﻟْﻔﺰاري ﻋﻦ أَﰊ ﻣﺎﻟِﻚ ﻋﻦ أَﺑِﻴﻪ ﻗَﺎل ﲰﻌﺖ‬ ُ َْ َ ْ ُ َ َ ‫َ ﱠ َُ ُ ُ َ َ ُ ِ ََ َ َ ﱠ‬ َ ِ ْ َ ‫ََ ِ ﱠ‬ َْ ِ ِ ُ ُِ ِ َ ‫ﱠ‬ َ َ َْ ُ َ ََِ َ ُ‫رﺳﻮل اﻟﻠﱠﻪ ﺻﻠﱠﻰ اﻟﻠﱠﻪُ ﻋﻠَْﻴﻪ وﺳﻠﱠﻢ ﻳَـﻘﻮل: }ﻣﻦ ﻗَﺎل ﻻ إِﻟَﻪَ إِﻻ اﻟﻠﱠﻪُ َﻛﻔﺮ ﺑِﻤﺎ ﻳُـﻌﺒَﺪ ﻣﻦ دون اﻟﻠﱠﻪ ﺣﺮم ﻣﺎﻟُﻪ‬ َ َُ َ ْ ْ َ َ َ َ‫و‬ َ َُ ِ ِ ‫ودﻣﻪُ وﺣﺴﺎﺑﻪُ ﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠ‬     {.‫ﻪ‬ َ ُ َ َ َُ َ
„Pričao  nam  je  Suvejd  b.  Se’id  i  Ibnu  Ebi  ’Omer  rekavši:  pričao  nam  je  Mervan  misleći  na  El‐Fezarija  od  Ebu  Malika  od  njegovog  oca  da  je  rekao:  „Čuo  sam  Allahovog  Poslanika,  .,  da  kaže:  „Ko  kaže  la  ilahe  illallah  i  zanevjeruje  u  sve  čemu  se ’ibadeti mimo Allaha, zaštićen mu je imetak i život, a račun će polagati  pred Allahom“.101    Upotrijebio je česticu „ma“ koja je sveobuhvatnog značenja usljed čega sam  je  preveo  kao  „sve“,  koja  obuhvata  sve  moguće  jedinke  taguta.  Iz  hadisa  se                                                              
101

 Sahih Muslim, br. 139. (Šamilah) 

  112 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

razumije  da  je  kufr  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  u  šehadetu  LA  ILAHE  ILLALLAH  dodatak  na  ostavljanje  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha,  jer  Poslanik,  ., ne ponavlja dva puta jedno te isto značenje na jednom mjestu bez  postojanja  razlike  među  njima  u  spomenutom  kontekstu.  Može  se  reći  da  je  spomen  „kufra  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha“  došlo  u  smislu  spomena  posebnog nakon sveobuhvatnog i to spada u vidove rječitosti, tj. kufr u sve čemu  se 'ibadeti mimo Allaha je obuhvaćen ruknom negacije „la ilahe“ ali ga je Poslanik,  ., posebno spomenuo na kraju hadisa da bi istakao njegovu važnost.     Kao primjer za spomen posebnog nakon sveobuhvatnog se mogu spomenuti  riječi Uzvišenog: ...osim onih koji vjeruju i dobra djela čine..., jer je iman odnosno  „vjerovanje“  vjersko  značenje  u  koje  ulazi  činjenje  dobrih  djela  te  spomen  dodatka činjenja dobrih djela nakon imana ne znači da on ne ulazi u iman već se  radi  o  isticanju  važnosti  činjenja  dobrih  djela  i  spomenu  posebnog  nakon  sveobuhvatnog.     Ako  bi  neko  rekao  da  činjenje  dobrih  djela  ne  ulazi  u  suštinu  imana  već  je  ono  što  putem  međusobne  uzročne  povezanosti  iz  imana  neminovno  proizilazi  i  da  nestanak  kategorije  činjenja  dobrih  djela  za  sobom  neminovno  povlači  nestanak imana u u srcu u 'aqidi ili djelima srca, onda bi se ovdje radilo samo o  terminološkom sporu.     Dakle, osoba naziva kategoriju činjenja dobrih djela „lazimom“ a ne ruknom  imana, ali vjeruje da nestanak lazima neminovno ukazuja na nestanak melzuma,  tj. osnove iz koje proizilazi. Najpoznatiji učenjaci ehlus‐sunneta kategoriju činjenja  dobrih djela nazivaju ruknom imana i uvode ga u njegovu suštini kao i rukn govora  jezikom.   Eh sada, ako bi se to primjenilo nad ovim hadisom Poslanika, ., reklo bi se:  1) Kufr  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  je  rukn  u  negaciji,  tj.  u  „la  ilahe“  a  njegov  spomen  nakon  spomena  šehadeta  je  došao  u  smislu  spomena  posebnog nakon sveobuhvatnog i to ne znači da kufr u sve čemu se 'ibadeti  mimo Allaha ne ulazi u suštinu rukna negacije, tj. u „la ilahe“ odnosno „nema  nikog koji istinski zaslužuje obožavanje“.  2) Kufr  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  je  ono  što  neodvojivo  neminovno  proizilazi  iz  rukna  negacije  i  ne  ulazi  u  njegovu  suštinu  ali  njegovo  neostvarenje neminovno znači neostvarenje rukna negacije iz kojeg proizilazi  zbog  neminovne  međusobne  uzročne  povezanost  među  njima,  tj.  zbog  telazuma.  

 

EBU MUHAMMED

113 

  Mi  zaista  nalazimo  da  neki  učenjaci  negaciju  islama  i  tevhida  tagutima  i  mušricima  smatraju  ruknom  aslu  dinil  islama,  a  neki  je  smatraju  „lāzimom“,  tj.  onim što proizilazi iz ruknova ali njegov nestanak znači nestanak njegove osnove a  osnova  je  sačinjenja  od  ruknova,  što  znači  da  njegov  nestanak  neminovno  znači  nestanak ruknova.     Uvjet ispravnosti svih ruknova je spoznaja, vjerovanje i ubjeđenje da je islam  predanost  Allahu  tevhidom  što  se  ogleda  u  čistoći  od  svakog  vida  velikog  širka  i  obožavanju  samo  Allaha.  Zato  učenjaci  kažu  da  je  znanje  o  značenju  šehadeta  tevhida u negaciji i potvrdi prvi uvjet prihvaćenosti šehadeta LA ILAHE ILLALLAH.  Dakle, razilaženje je čisto terminološke prirode i na njega se, prema onome što je  meni poznato, ništa ne nadovezuje, suprotno tvrdnji sijača smutnje koji ne voli da  mu se spominju „nekakvi lazimi“! Bože sačuvaj!    Šejh  'Abdullatif,  rahimehullah,  je  u  knjizi  „Misbahuz‐zalam“  odgovorio  na  različita neznanja i laži 'Osmana sina Mensura i Davuda sina Džirdžisa koji su bili  neprijatelji  da've  tevhida,  a  prvi  je  jedno  vrijeme  ispoljavao  prihvatanje  da've  i  podučavao ljude „Knjizi tevhida“, a kasnije se radi prolaznih interesa ovog svijeta  odmetnuo,  među  kojima  ovaj  filozofira  o  poznatoj  argumentaciji  šejha  Muhammeda  sina  'Abdulvehhaba,  rahimehullah,  hadisom  kojeg  smo  naveli,  pa  mu šejh 'Abdullatif kaže: 

‫ﱠ‬ ‫ﱠ‬ ‫وﺗﻘﺮﻳﺮ اﻟﺸﻴﺦ ﻋﻠﻰ ﻫﺬا اﳊﺪﻳﺚ ﻣﻦ أﺣﺴﻦ اﻟﺘﻘﺎرﻳﺮ وأدﳍﺎ وأﺑﻴﻨﻬﺎ، ﻓﺈﻧﻪ اﺳﺘﺪل ﺑﺎﳉﻤﻠﺔ اﳌﻌﻄﻮﻓﺔ اﻟﺜﺎﻧﻴﺔ‬ ‫ﻋﻠﻰ أن اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﻣﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ )ﺷﺮط ﰲ ﲢﺮﱘ اﻟﺪم واﳌﺎل، وأن ﻻ ﻋﺼﻤﺔ ﲟﺠﺮد اﻟﻘﻮل‬ ‫ﱠ‬ ‫واﳌﻌﺮﻓﺔ وﻻ ﲟﺠﺮد ﺗﺮك ﻋﺒﺎدة ﻣﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ(؛ ﺑﻞ ﻻ ﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺮ ﲟﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ، واﻟﻜﻔﺮ ﻓﻴﻪ‬ ‫ﱠ‬ ‫ﺑﻐﻀﻪ ﻛﻪ، وردﻩ، واﻟﱪاءة ﻣﻨﻪ وﻣﻌﺮﻓﺔ ﺑﻄﻼﻧﻪ، وﻫﺬا ﻻ ﺑﺪ ﻣﻨﻪ ﰲ اﻹﺳﻼم. ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ: }ﻓَﻤﻦ ﻳَﻜﻔﺮ‬ ‫وﺗﺮ‬ ‫ﱠ‬ ُْ ْ ْ َ ِ ِ ِ ‫ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت وﻳُـﺆﻣﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ ﻓﻘﺪ اﺳﺘﻤﺴﻚ ﺑﺎﻟﻌﺮوﺛﺔ اﻟﻮﺛﻘﻰ{. ﻓﺠﻤﻊ ﺑﲔ اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ واﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﰲ‬ ْ َْ ‫َ ْ َ َ ِ ُ ِ ِ َ ْ ِ ِ ِ َاء‬ ٌ ‫ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ وﳍﺎ ﻧﻈﺎﺋﺮ ﰲ ﻛﺘﺎب اﷲ. ﻛﻘﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ ﻋﻦ إﺑﺮاﻫﻴﻢ: }وإِذ ﻗَﺎل إِﺑْـﺮاﻫﻴﻢ ﻷَﺑِﻴﻪ وﻗَـﻮﻣﻪ إِﻧﱠﻨﻲ ﺑَـﺮ‬ ِ ِ ‫ُ َ ﱠ‬ ِ ِْ َ ‫ﻣﻤﺎ ﺗَـﻌﺒُﺪون إِﻻ اﻟﱠﺬي ﻓَﻄَﺮﻧِﻲ ﻓَِﺈﻧﱠﻪُ ﺳﻴَـﻬﺪﻳﻦ{ ﻓﺪﻟﱠﺖ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ وﻣﺎ ﻗﺒﻠﻬﺎ ﻋﻠﻰ أن اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت‬ ْ ‫ﱠ‬ َ ‫ﱠ‬ ‫ﺷﺮط ﻻ ﳛﺼﻞ اﻹﺳﻼم ﺑﺪوﻧﻪ، وﻫﻜﺬا ﻫﺬا اﳊﺪﻳﺚ ﻣﺜﻞ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺎت، ﻓﺈن اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ ﻫﻮ ﺷﻬﺎدة ﻻ إﻟﻪ‬ .‫إﻻﱠ اﷲ، وﻣﻊ ذﻟﻚ ذﻛﺮ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﻣﻌﻪ ﰲ ﺣﺼﻮل اﻻﺳﺘﻤﺴﺎك ﺑﺎﻟﻌﺮوة اﻟﻮﺛﻘﻰ‬
„Konstatacija  šejha  u  vezi  ovog  hadisa  spada  u  najljepše,  najjasnije  i  najukazivljivije  konstatacije.  Jer  je  on  drugom  nadovezanom  rečenicom102                                                              
102

 Riječima: „I zanevjeruje u sve čemu se ’ibadeti mimo Allaha“. 

  114 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

argumentovao  da  je  kufr  u  taguta  i  ono  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  (uvjet  zaštićenosti života i imetka, i da nema zaštićenosti na osnovu pukog izgovaranja i  spoznaje niti pukim ostavljanjem 'ibadeta onoga čemu se 'ibadeti mimo Allaha;  štaviše, neophodan je kufr (nevjerstvo) u ono103 čemu se 'ibadeti mimo Allaha, a  kufr  u  sebi  sadrži  njegovu  mržnju,  odbijanje,  odricanje  od  njega  i  spoznaju  njegove  neispravnosti  i  ovo  je  neophodno  za  islam.  Rekao  je  Uzvišeni:  Pa  ko  zanevjeruje u taguta a povjeruje u Allaha prihvatio se za najčvršću vezu.  Te je u ovom ajetu sastavio između imana u Allaha i kufra u taguta. U Allahovoj  Knjizi ima dosta njemu sličnih. Poput riječi Uzvišenog o Ibrahimu: I kada Ibrahim  reče  svom  ocu  i  svom  narodu:  „Ja  se  uistinu  odričem  svega104  čemu  'ibadetite  osim Onoga Koji me je stvorio, i On će me uputiti!“  Ovaj ajet i ono prije njega ukazuje da je kufr u taguta uvjet bez kojeg se islam ne  ostvaruje.  Isto  tako  je  ovaj  hadis  poput  ovih  ajeta  jer  iman  u  Allaha  je  svjedočenje  la  ilahe  illallah,  a  on  je  i  pored  toga  uz  njega  za  ostvarenje  prihvatanja za najčvršću vezu spomenuo kufr u taguta.“    Rukn  kufra  u  taguta  je  u  odnosu  na  rukn  potvrde  uvjet105  ispravnost  rukna  potvrde,  tj.  „illallah“  ali  je  u  cjelini  tevhida  koji  se  sastoji  od  rukna  negacije  i  potvrde rukn.106 Znači, rukn negacije i njegovi djelići su u odnosu na rukn potvrde  uvjeti. Kao kada bi se reklo da je stajanje u namazu uvjet za ispravnost pregibanja  (ruku'a)  iako  su  oboje  ruknovi  u  cjelini  namaza.  A  između  ruknova,  kao  što  sam  objasnio, takođe postoji međusobna uzročna povezanost. Allahulmuste'an!  Dalje kaže šejh: 

‫وﻗﺪ ﻳﻔﺮد اﻹﳝﺎن وﳜﺺ ﺑﺎﻟﺬﻛﺮ، ﻓﻴﺪﺧﻞ ﻓﻴﻪ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت، ﻛﺸﻬﺎدة أن ﻻ إﻟﻪ إﻻﱠ اﷲ، ﻓﺈ ﺎ داﻟﺔ ﻋﻠﻰ‬ ‫اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ اﳌﺘﻀﻤﻦ ﻟﻠﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﻋﺒﺎدة اﷲ وﺣﺪﻩ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ. وﻗﺪ ﳚﻤﻊ ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ ﻛﻤﺎ ﰲ ﺣﺪﻳﺚ‬ ‫ﻃﺎرق، ﻓﻴﺴﺘﻔﺎد ﻣﻌﲎ زاﺋﺪ وﺣﻜﻢ آﺧﺮ، ﺳﻮاء ﻛﺎﻧﺖ اﳉﻤﻠﺔ اﻟﺜﺎﻧﻴﺔ ﻛﺪة أو ﻣﺆﺳﺴﺔ، وأﻳﻀﺎً ﻓﺈن دﻻﻟﺔ‬ ‫ﻣﺆ‬ ‫ﱢ‬ ،‫اﻷﻟﻔﺎظ واﻷﲰﺎء ﲣﺘﻠﻒ ﰲ ﺣﺎل اﻗﱰا ﺎ واﻧﻔﺮادﻫﺎ، وﻣﻌﻠﻮم أن اﳉﻤﻠﺔ اﳌﻌﻄﻮﻓﺔ أﻓﺎدت ﻓﺎﺋﺪة أﺧﺮى‬ ‫وﺣﺼﻞ ﺎ ﺣﻜﻢ ﱂ ﳛﺼﻞ ﺑﺎﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ، ﻋﻠﻰ اﻟﻘﻮل ﺑﺄ ﺎ ﻣﺆﺳﺴﺔ، ﻛﺬا اﻟﻘﻮل ﺑﺄ ﺎ ﻛﺪة. ﻓﺈن اﻟﻨﻔﻲ‬ ‫ﻣﺆ‬ ‫ﱢ و‬ ‫ﰲ اﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ ﻳﺘﻀﻤﻦ اﻟﻜﻔﺮ ﲟﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ ﻋﻠﻰ وﺟﻪ اﻟﻌﻤﻮم اﳌﺴﺘﻔﺎد ﻣﻦ اﻟﻨﻔﻲ، وﰲ اﳉﻤﻠﺔ‬ ‫ﱠ‬
                                                            
103 104

 „...u sve“ jer je čestica „ma“ ima sveobuhvatno značenje.   „onoga“ a preveo sam ga u sveobuhvatnom značenju jer se ono želi ajetom.   105  Na ovo skrećem pažnju da šejtan ne bi nekom ubacio misao da Ebu Muhammed kaže da je kufr u taguta ili  rukn ili lazim u aslu dinil islamu a učenjaci tevhida kažu da je šart, tj. uvjet.   106  Ovdje nećemo ulaziti u detalje mes’ela koje se nadovezuju na pitanje je li kufr u taguta rukn ili je lazim u aslu  dinil islamu ili je nešto u njemu rukn a nešto lazim, itd., da ne bi zbunili čitaoca. 

 

EBU MUHAMMED

115 

‫اﻷﺧﺮى ﺧﺼﺖ أﺣﺪ اﳌﻌﺎﱐ اﳌﺴﺘﻔﺎدة ﻣﻦ اﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ، ﺗﻨﺒﻴﻬﺎً ﻋﻠﻰ أﻧﻪ أﺟﻞ ﻣﻌﺎﻧﻴﻬﺎ وأﳘﻬﺎ وﻫﺬا ﻣﺸﻬﻮر‬ ‫ﱠ‬ ‫ﰲ ﻛﻼم اﷲ ﻛﻼم رﺳﻮﻟﻪ ﻛﻼم اﻟﻌﺮب. وﻗﻮل اﻟﺸﻴﺦ: "إﻧﻪ ﻻ ﳛﺮم دﻣﻪ وﻣﺎﻟﻪ ﺣﱴ ﻳﻀﻴﻒ إﱃ ذﻟﻚ اﻟﻜﻔﺮ‬ ‫و‬ ‫و‬ .‫ﲟﺎ ﻳﻌﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ" ﻫﻮ ﻧﺺ اﳊﺪﻳﺚ وﻣﻨﻄﻮﻗﻪ وﺻﺮﳛﻪ‬
„Moguće je da se iman ponekad zasebno i posebno spomene pa da u njega uđe  kufr u taguta107, kao šehadet LA ILAHE ILLALLAH jer on ukazuje na iman u Allaha  koji u sebi sadrži kufr u taguta i ’ibadet Allahu, jedino, Koji nema sudruga. Moguće  je  da  se  zajedno  spomenu  kao  što  je  u  hadisu  Tariqa108  pa  se  dobije  dodatno  značenje i drugi propis, svejedno da li je druga rečenica potvrđujuća ili osnivajuća.  Takođe, značenja pojmova i imena su različita u stanju spojenosti i samoće.   Poznato je da je nadovezana rečenice ukazala na drugu korist (fajdu) i da se njom  ostvario propis koji se nije ostvario prvom rečenicom kako prema mišljenju da je  ona osnivajuća tako i prema mišljenju da je ona potvrđujuća. Jer zabrana u prvoj  rečenici u sebi sadrži kufr u ono109 čemu se ’ibadeti mimo Allaha na sveobuhvatan  način, koji se dobija iz negacije.110   U  drugoj  rečenici  je  posebno  izdvojeno  jedno  od  značenja  koje  se  dobija  iz  prve  rečenice, sa ciljem skretanja pažnje na to da je ono od njenih najveličanstvenijih i  najvažnijih  značenja.  To  je  poznato  u  govoru  Allaha  i  Njegovog  Poslanika  i  u  govoru arapa. Riječi šejha: „...i da mu nije zaštićen život i imetak sve dok tome ne  doda kufr u ono čemu se ’ibadeti mimo Allaha“ je tekst hadisa, njegov mentuq111 i  njegov sarih.112“ 

‫وﻫﺬا اﳌﻔﱰي ﻳﻘﻮل: ﲪﱠﻠﻪ ﻣﺎ ﱂ ﳛﺘﻤﻞ، وﺧﺎﻟﻔﻪ ﺧﻼﻓﺎً أوﺿﺢ ﻣﻦ اﻟﺸﻤﺲ، ﻓﺄي ﺟﻬﻞ ﻛﺬب وﻣﻜﺎﺑﺮة ورد‬ ‫و‬ ‫ﻟﻠﻨﺼﻮص أﻋﻈﻢ ﻣﻦ ﻫﺬا؟ ﻓﻨﻌﻮذ ﺑﺎﷲ ﻣﻦ اﳉﻬﻞ واﻟﻌﻤﻰ، واﻟﻀﻼل ﺑﻌﺪ اﳍﺪى، وإﻧﻜﺎر ﻣﺎ ﻗﺎﻟﻪ ﺷﻴﺨﻨﺎ ﳑﺎ‬ ‫ﱠ‬ .ً‫دل ﻋﻠﻴﻪ اﻟﻨﺺ ﻫﻮ اﻟﺒﺎﻃﻞ ﺷﺮﻋﺎً وﻋﻘﻼً وﻟﻐﺔ‬
                                                            
107 108

 Kada se u šerijatu kaže „iman u Allaha“ u to neminovno ulazi „kufr u taguta“.   To je hadis kojeg smo naveli.  109  U sve čemu se ’ibadeti.   110  Autor misli na negaciju „la ilahe“ tj. „nema Boga“ odnosno „nema ma’buda“, tj. „onoga Koji istinski zaslužuje  ’ibadet“.  Čestica  „la“  za  koju  se  kaže  „La  koja  negira  kategoriju  (en‐nafijetu  lildžins)“  i  imenica  „ilahe“  koja  je  došla u neodređenoj formi i u kontekstu negacije pa ima sveobuhvatno značenje, ukazuju da se negacijom, koja  ima sveobuhvatno značenje iscrpljuje svaka jedinka koja ulazi u značenje kategorije ili roda a to je svako lažno  neistinito  božanstvo.  Nakon  negacije,  u  ruknu  potvrde  „illallah“  i  njime,  se  iz  rukna  negacije  izuzima  Uzvišeni  Allah Stvoritelj Nebesa i Zemlje, jer samo On posjeduje osobine apsolutnog savršenstva pa zbog toga samo On  istinski zaslužuje da Mu se ’ibadeti. Allahulmuste’an!  111  Značenje na koje direktno ukazuje.  112  Očigledno jasno značenje. 

  116 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Ovaj  lažov  kaže:  „Dao  mu  je  značenje  kojeg  ne  podnosi  i  suprotstavio  mu  se  suprotstavljanjem jasnijim od sunca.“ Pa koje neznanje, i laž, i oholost i odbijanje  tekstova  je  veće  od  ovoga?  Utičemo  se  Allahu  od  neznanja  i  slijepila  i  zablude  nakon upute! Poricanje onoga što je rekao naš šejh od stvari na koje ukazuje tekst  je ono što je neispravno vjerski, razumski i jezički.“ 

‫وﻟﻮ ﺟﻌﻠﻨﺎﻩ ﻣﻦ ﻋﻄﻒ اﳌﺮادف، أو ﻋﻄﻒ اﳋﺎص ﻋﻠﻰ اﻟﻌﺎم ﻓﻬﻮ دال ﻋﻠﻰ ﺗﻘﺪﻳﺮ ﲟﻨﻄﻮﻗﻪ ﻋﻠﻰ أن اﻟﻜﻔﺮ‬ ‫ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﻣﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ ﻻ ﺑﺪ ﻣﻨﻪ ﰲ اﻹﳝﺎن واﻹﺳﻼم؛ وﻻ ﻋﺼﻤﺔ ﻟﻠﺪم واﳌﺎل إﻻﱠ ﺑﺬﻟﻚ، وإﻧﻜﺎر‬ ‫ﻫﺬا ﻣﻜﺎﺑﺮة ﻇﺎﻫﺮة. ﻓﺈن اﻟﻜﻔﺮ ﲟﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ إن ﻛﺎن ﻣﻦ ﻣﺪﻟﻮل اﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ، واﻟﺜﺎﻧﻴﺔ ﻛﺪة‬ ‫ﻣﺆ‬ ‫ﻓﺎﳊﻜﻢ اﻟﺬي ﻗﺮرﻩ، وﻟﻴﺲ ﻓﻴﻪ ﻣﺎ ﻳﺴﱰﻳﺢ ﺑﻪ ﻫﺬا اﳌﻌﱰض؛ ﻟﻜﻨﻪ ﻻ ﻳﺘﺄﺗﻰ ﻋﻠﻰ ﻗﻮاﻋﺪ اﻟﻌﺮﺑﻴﺔ، ﻷن اﳊﺎل‬ ‫ﱠ‬ .‫وﺻﻒ ﻓﻀﻠﺔ ﻣﻔﻬﻢ ﻟﻠﺤﺎﻟﻴﺔ؛ وﻳﺸﱰط ﰲ ﻛﻮن اﳉﻤﻠﺔ ﺣﺎﻻً ﺷﺮوط ﻻ ﺗﺘﺄﺗﻰ ﻫﻨﺎ‬
“Kada bi rekli da se radi o nadovezivanju sinonima, ili nadovezivanju posebnog na  sveobuhvatno,  on,  u  svakom  slučaju,  svojim  mentuqom113  ukazuje  da  je  kufr  u  taguta i ono čemu se ‘ibadeti mimo Allaha neophodno u imanu i islamu; i život i  imetak neće biti zaštićeni osim time, a poricanje ovoga je očigledno oholjenje. Jer  kufr  u  ono  čemu  se  ‘ibadeti  mimo  Allaha  ako  ulazi  u  značenje  prve  rečenice  a  druga je potvrđujuća propis je ono što je konstatovao,114 i u tome nema ničeg čime  se  odmara  ovaj  koji  se  ispriječava;  ali  to  prema  pravilima  arapskog  jezika  nije  moguće zbog toga što je stanje (hal) opis dodatka koji pojašnjava značenje stanja  (halijjeh)  a da bi rečenica došla u značenju stanja  (hal) se uslovljavaju uvjeti  koji  ovdje nisu ostvareni.”  

،ً‫ﺗﻘﻊ ﻟﻠﻌﻄﻒ واﻟﺘﺸﺮﻳﻚ، واﳉﻤﻠﺔ ﺑﻌﺪﻫﺎ ﻻ ﺗﺼﺢ أن ﺗﻜﻮن ﻟﻠﺤﺎل، ﻓﺈ ﺎ ﲨﻠﺔ ﻓﻌﻠﻴﺔ ﻣﺎﺿﻴﺔ ﻻ ﺗﻘﻊ ﺣﺎﻻ‬ ّ ‫وﻟﻐﲑ ذﻟﻚ ﻣﻦ ﻣﻮاﻧﻊ اﳊﺎﻟﻴﺔ ﻛﻤﺎ ﻳﻌﻠﻢ ﻣﻦ ﺑﺎب اﳊﺎل ﰲ "اﳋﻼﺻﺔ" وﻏﲑﻫﺎ ﻣﻦ ﻛﺘﺐ اﻟﻌﺮﺑﻴﺔ. وﻫﺬا اﻟﻐﻤﺮ‬ ‫ﻳﺮﻣﻲ أﺗﺒﺎع اﻟﺸﻴﺦ ﺑﻌﺪم اﻟﻌﻠﻢ ﺑﺎﻟﻌﺮﺑﻴﺔ، وﻫﻮ ﻓﻴﻬﺎ أﺷﺪ ﳊﻨﺎً، وأﻓﺴﺪ ﻛﻴﺒﺎً ﻣﻦ اﻟﱪﺑﺮ واﻟﺪﻳﻠﻢ، أﻳﻦ أﻧﺖ‬ ‫ﺗﺮ‬ ّ ‫وﻣﻌﺮﻓﺔ ﻣﻌﺎﱐ اﳊﺮوف واﻟﱰاﻛﻴﺐ؟‬
“Njegove  riječi:  “Ili  česticu  “i”  učinili  uvjetom  ili  dali  joj  funkciju  stanja”  je  govor  džahila o pravilima arapskog jezika, onoga koji ga ne poznaje. Jer “i” ne dolazi kao  uvjet  (šart),  već  dolazi  kao  veznik  i  u  značenju  davanja  učešća,  a  rečenica  nakon                                                              
 Značenje na koje pojam direktno ukazuje!    Ono što je konstatovao šejh Muhammed u svojoj poznatoj argumentaciji ovim hadisom koju ćemo spomenuti  kasnije.  
114 113

‫ﱠ‬ ‫ﻓﻘﻮﻟﻪ: )أو ﺟﻌﻠﻨﺎ اﻟﻮاو ﺷﺮﻃﺎً أو ﻟﻠﺤﺎل( ﻛﻼم ﺟﺎﻫﻞ ﺑﻘﻮاﻋﺪ اﻟﻌﺮﺑﻴﺔ ﻻ ﻳﺪرﻳﻬﺎ، ﻓﺎﻟﻮاو ﻻ ﺗﻘﻊ ﺷﺮﻃﺎً، وإﳕﺎ‬

 

EBU MUHAMMED

117 

toga ne može doći u značenju stanja (hala) jer je ona glagolska rečenica u formi  prošlog vremena i ne dolazi u značenju stanja, te zbog drugih stvari od prepreka  stanja  kao  što  je  to  poznato  u  poglavlju  o  stanju  u  “El‐Khulasah”    i  drugim  knjigama arapskog jezika.  Ovaj neznalica optužuje sljedbenike šejha da ne znaju arapski jezik a on je u njemu  žešćeg  griješenja  i  kvarnije  konstrukcije  od  berbera  i  dejlemija.  Pa  gdje  si  ti  u  odnosu na spoznaju značenja čestica i konstrukcija?”115    Pojam  “kufr  u  sve  čemu  se  ‘ibadeti  mimo  Allaha”  obuhvata  više  opisa  a  za  značenje  napuštanja  velikog  širka,  mržnje  i  neprijateljstva  prema  njemu  se  bez  sumnje kaže da je rukn i da šehadet tevhida na njega direktno ukazuje i u sebi ga  sadrži.     Opisi  koji  se  tiču  taguta,  mušrika  i  mustekbira  od  negacije  islama  i  tevhida,  mržnje i neprijateljevanja su predmet razilaženje u terminološkom smislu gdje ih  neki nazivaju ruknovima a neki levazimima, tj. onim što proizilazi. Isto to se može  reći  za  svjedočenje  islama  muslimanima  ‐  muvehhidima  i  ljubav  i  prijateljevanje  prema njima. Kao što rekoh, ovdje se radi o pukom terminološkom razilaženju na  koji se ne nadovezuje nijedan meni poznat spor.     Iz prethodnog zaključujemo da je moguće da čovjek zna značenje šehadeta,  vjeruje u njegovu ispravnost, ostavi širk, i obožava samo Allaha, ali nije musliman  zato što nije ostvario kufr u taguta srcem i vanjštinom. U najvažnije opise u kufru  u  taguta  spada  vjerovanje  da  ni  on  ni  njegovi  robovi  mušrici  nisu  muslimani  ‐  muvehhidi,  tj.  njihov  tekfir,  uz  obaveznost  pravljenja  razlike  između  srčanog  i  vanjskog tekfira jer posljednji ulazi u  obaveznu potpunost.     Zato  Allah  u  suri  El‐Mumtehaneh,  pojašnjavajući  vjeru  Ibrahima,  .,  čije  slijeđenje je naređeno Muhammedu, ., i njegovim sljedbenicima, prvo spominje  odricanje od mušrika a zatim od svega čemu 'ibadete mimo Allaha, pa kaže: 

َِ ُ ِ ِ ِ ‫ﻗَﺪ ﻛﺎﻧَﺖ ﻟَﻜﻢ أُﺳﻮٌ ﺣﺴﻨَ ٌ ِﰲ إِﺑْـﺮاﻫﻴﻢ واﻟﱠﺬﻳﻦ ﻣﻌﻪُ إِذ ﻗَﺎﻟُﻮا ﻟِﻘﻮﻣﻬﻢ إِﻧﱠﺎ ﺑـُﺮاء ﻣﻨﻜﻢ وِﳑﱠﺎ ﺗَـﻌﺒُﺪون ﻣﻦ دون‬ ‫ْ َ ْ ُ ْ ْ َة َ َ ﺔ‬ ْ ََ َ ِ َ َ ِ َ ُ ْ َ ْ ُ َ ْ ِ َْ ِْ ‫ً ﱠ‬ َ َ ْ ُ ََ ِ ََْ ِ َ ْ َ َ ََ ُ ُ َ ُ‫اﻟﻠﱠﻪ ﻛﻔ ْﺮﻧَﺎ ﺑِﻜﻢ وﺑَﺪا ﺑَـْﻴـﻨَـﻨَﺎ وﺑَـْﻴـﻨَﻜﻢ اﻟْﻌﺪاوةُ واﻟْﺒَـﻐﻀﺎء أَﺑَﺪا ﺣﱴ ﺗُـﺆﻣﻨُﻮا ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ وﺣﺪﻩ‬ َ
Vi  imate  divan  uzor  u  Ibrahimu  i  onima  koji  su  sa  njim,  kada  rekoše  svom  narodu:  „Mi  se  odričemo  od  vas  i  svega  čemu  'ibadetite  mimo  Allaha! 

                                                            
115

 Misbahuz‐zalam, str. 162‐164. (Darul‐Hidajeh... ‐ Rijad) 

  118 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Zanevjerovali  smo  u  vas,  i  između  vas  i  nas  će  očigledno  biti  neprijateljstvo  i  mržnja, zauvijek, sve dok ne povjerujete u Allaha, Njega jedino...116    Ovo  je  tevhid  i  aslu  dinil  islam  sa  detaljno  objašnjenim  ruknom  negacije  i  uopštenim  ali  jasnim  ruknom  potvrde,  jer  ispoljavanje  tekfira,  mržnje  i  neprijateljstva  ukazuje  na  suprotno  u  ruknu  potvrde.  Pa  nemojte  dozvoliti  da  padnete na stepen onih kojima je sve potrebno crtati! Nije ovo jedini ajet u kojem  Allah spominje mržnju, neprijateljstvo i rušenje aslud‐dina prijateljevanjem prema  mušricima i tagutima i slično. To vam je poznato.    Tako  vam  Allaha?!  Zašto  neki  koji  iz  aslud‐dina  izbacuju  negaciju  islama  i  tevhida pod izgovorom da je „niđe nema“ u šehadetu u aslud‐din uvode ljubav i  prijateljevanje prema muslimanima i mržnju i neprijateljevanje prema mušricima,  a ona se isto kao i tekfir u šehadetu direktno ne spominje?! Nema sumnje da se  ovdje radi o ljudima koji su slijepi pred svjetlom Objave i ne poznaju arapski jezik,  usulul‐fikh i kakvoću ukazivanja pojmova na značenja.     Zato  sam  takvima  uvijek  govorio  a  i  danas  to  radim  da  ako  iz  aslud‐dina  izbace  tekfir  isto  tako  iz  njega  moraju  izbaciti  ljubav  i  mržnju,  prijateljevanje  i  neprijateljevanje a ne da prave razliku između tih opisa od kojih svaki predstavlja  ili  rukn  ili  lazim  u  ruknovima  negacije  i  potvrde  nakon  čega  ostaju  zbunjeni  kao  neki njihovi šejhovi čije ćemo riječi kasnije spomenuti.     Dakle, protivnici na čije greške u ovoj knjizi odgovoramo moraju znati kojom  metodom šehadet tevhida ukazuje na mržnju i neprijateljstvo prema širku, mržnju  i  neprijateljstvo  prema  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima,  ljubav  i  lojalnost  prema islamu i ljubav i prijateljevanje prema muslimanima ‐ muvehhidima.     Pa  ako  se  magarci  „odluče“  da  šehadet  tevhida  na  to  ukazuje  metodom  „tedammuna“,  tj.  ukazivanjem  pojma  na  jedan  dio  značenja  kojeg  u  sebi  sadrži  moraju nam objasniti zašto uvjerenje da tagut, mušrik i mustekbir nisu muslimani  ‐ muvehhidi, i da su izvršioci islama muslimani ‐ muvehhidi, ne ulazi u to značenje!     Ako  se  odluče  za  opciju  da  šehadet  tevhida  na  neka  od  spomenuta  pitanja  koja se tiču sljedbenika širka ili islama ukazuje putem „iltizāma“, tj. onoga što iz  njega  neodvojivo  i  neminovno  proizilazi,  neka  nam  magarci  objasne  zašto  u  to  značenje ulaze ljubav i mržnja, prijateljevanje i neprijateljevanje, a uvjerenje da su  sljedbenici širka nemuslimani, a sljedbenici islama, muslimani – muvehhidi, ne!    Ovo  kažem  jer  je  kao  što  si  vidio,  a  tokom  knjige  ćeš  to  još  bolje  upoznati,  tekfir mušrika, taguta i mustekbira, i uvjerenje da su izvršioci islama muslimani ‐                                                              
116

 Sura El‐Mumtehaneh (60) 4 

 

EBU MUHAMMED

119 

muvehhidi  ili  rukn  u  šehadetu  tevhida  ili  njegov  lazim  čiji  nestanak  ukazuje  na  nestanak  osnove  (melzuma)  i  ukazivanje  šehadeta  na  spomenuto  je  jasno  kao  sunce u po' b'jela dana. Allahulmuste’an!     Kako  se  zove  onaj  koji  'ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  Njemu  pridružuje? Muvehhid koji Ga je učinio jednim?! Da Allah sačuva zablude! Kako se  zove onaj koji je Allaha učinio jednim? Mušrik koji Mu druge pridružuje?! Ispravan  odgovor  ovdje  je  nezaobilizan.  Onaj  koji  pridružuje  nije  onaj  koji  je  Uzvišenog  učinio jednim, a onaj koji Ga je učinio jednim nije onaj koji Mu pridružuje. Nakon  što  si  koliko  toliko  upoznao  određene  naučne  vjerske  temelje  možeš  shvatiti  prostakluk i jad u Nusretovim riječima kada kaže:  „...Oni  koji  nas  nepravedno  i  zulmen  i  zbog  svoje  bolesti  i  zbog  svojih  grešaka  u  menhedžu tekfira koji su nas proglasili kafirima već i tako se odnose prema nama,  pozivamo da saslušaju gdje su pogriješili i da se pokaju i da se vrate ne menhedž  ehlussunneta na kojem su do skoro bili...“  Nakon toga spominje novotarije nekih sekti, poredeći nas sa njima, pa kaže:  „...Tako su ovi došli do pravila kojeg imam Muhammed ibn Abdulvehhab spominje  kao stvar koja izvodi iz vjere i kaže:“Ko ne tekfiri mušrike i sumnja u njihov kufr ili  smatra  njihov  mezheb  ispravnim,  učinio  je  kufr  i  sam  je  kafir.“  Pa  su  odavde  izdefinirali pravilo, ko ne tekfiri pravilo – ko ne tekfiri kafira i sam je kafir. Ovo je  pravilo,  šta  je  ovo,  istina,  ovo  pravilo  je  istina,  jel  tako?  Ko  mušrike  ne  tekfiri  ili  sumnja u njihov kufr ili smatra njihov put ispravnim, da je sam kafir, jel tako? Ovo  je braćo istina, ali oni su uzeli ovo pravilo, pa onda uzmu muslimane117 i kažu, ko  ih  ne  tekfiri  i  on  je  kafir.  Onda  su  uzeli  ovo  pravilo  i  učinili  ga  od  samog  šehadeta,118 učinili ga osnovom vjere, najvažnijom stvari u ovoj vjeri, učinili ga,  ovo pravilo, temeljem vjere, jel tako?   Onda poslije ko god nekog kafira kojeg su oni zamislili da je kafir119 ne protekfiri i  on je kafir. I greška je ovde glavna, šta? Što se ovo smatra osnovom vjere, a nije                                                              
 Reći da je onaj koji ne tekfiri tagute, mušrike i mustekbire musliman je prava laž. Meni nije poznato da smo mi  protekfirili jednog jedinog muslimana. Ako Nusret zna da smo mi protekfirili nekog muslimana na osnovu ovog  pravila neka nam ga spomene i dokaže da je musliman! On je sigurno musliman po „Nusretovom islamu“.   118   Iz  ovoga  vidiš  da  ovaj  džahil  ne  priznaje  da  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  ili  ulazi  u  sam  šehadet  ili  šehadet na njega ukazuje metodom dilaletul‐iltizām, tj. putem ukazivanja nekog pojma na značenje koje se nalazi  izvan  njega  ali  iz  njega  neodvojivo  i  neminovno  proizilazi.  Ovo  je  dokaz  da  je  čovjek  došao  nepozvan  na  sofru  govora o islamu i da je stranac kada je u pitanju arapski jezik i islamske naučne discipline. Allahulmuste’an!  119  Ovo je takođe jedna od njihovih laži na mene i moju braću. Jer opšte poznato je da mi ne tekfirimo onoga koji  ne zna stanje neke osobe ili ga pogrešno protumači i da smo često navodili primjer učenjaka islama koji su govor  panteiste Ibn ’Arabija protumačili u značenju koje ne izvodi iz vjere. Naravno, radilo se o govoru koji je podnosio  takvo tumačenje. 
117

  120 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

osnova vjere, znači smatra se temeljem vjere, smatra se šehadetom samim,120 a  nije  tako,  jer  i  sam  šejh  Muhammed  ibn  AbdulVehhab  i  učenjaci  Nedžda  nisu  to  pravilo tako gledali na njega121 iako su ga općenito122 vako izgovarali i govorili ko  ne tekfiri kafira i on je kafir, jel tako?“    Govor  Nusreta  je  pun  neznanja  i  na  njemu  izgrađen  od  početka  do  kraja,  uzduž i poprijeko. Na njihove glavne šubhe i temelje njihove laži ću odgovoriti u  dolazećem  djelu  knjige  uz  uvjerenje  da  je  pametnom  dovoljno  i  ovo  što  sam  do  sada spomenuo. U tom dersu Nusret, a ovaj citat navodim iz pravednosti prema  njemu, i da se ne bi rekli da Ebu Muhammed trga njegove riječi iz konteksta, uz  uvjerenje  da  je  njihov  kontekst  laž  na  Allaha  i  da  ih  nikad  ne  može  navući  na  prihvatljivo značenje, takođe kaže:  „Dobro šta je onda pogrešno ovde kod njih, gdje su oni pogriješili? Zato što su to  stavili  da  je  to  osnova  vjere,  a  mi  kažemo  da  nije  osnova  vjere.123  Šta  nam  je  dokaz  da  nije  osnova  vjere?  Zato  što  ni  sami  prave  kontradiktornost  svojoj  tvrdnji!124 Oni kažu osnova je vjere, a onda dođu i šta urade? Kažu ovaj prvi koji  učini  širk  on  je  mušrik,  jel  tako,  mi  se  slažemo  ‐  onaj  koji  je  učinio  širk  on  je  mušrik,125 dođe ovaj drugi i neće da protekfiri ovog prvog ‐ oni kažu mušrik, dobro,  dođe  ovaj  treći  i  neće  da  protekfiri  ovog  drugog,  što  nije  htio  protekfirit  ovog  prvog ‐ kažu ovaj treći nije kafir.   Što  nije  kafir?!  Neće  da  protekfiri  kafira!  Zašto  nije  kafir?!  Ovo  je  osnova  vjere!Moraš  da  je  primjeniš  sad  ako  je  osnova  vjere.  Šta  će  onda  reći?:    „Pa  ne  misli  se  to  tako  bukvalno  i  općenito.«  Aha  ‐  vidi  sad  se  ne  misli  bukvalno  i                                                              
 Ovo je dokaz da ovaj stranac poriče da uvjerenje da tagut, mušrik i mustekbir nisu muslimani muvehhidi i da  su izvršioci islama muslimani muvehhidi, ulazi u aslud‐din i da je od šehadeta la ilahe ilalllah, svejedno rekli da je  rukn ili da je lazim. Allah nam je dovoljan protiv njih i divan je On Zaštitnik!  121  Ovo je tvrdnja džahila koji ne razumije govor Allaha i Njegovog Poslanika, ’alejhisselam, a kamoli da razumije  govor učenjaka.  122  Glupak želi ovim da kaže da aslud‐din može biti predmet specifiziranja (takhsisa) a to je mes’ela koju smo već  dobro objasnili. Elhamdulillah!  123  Obrati pažnju kako ponovo ponavlja da vjeruje da se islam i tevhid ostvaruje bez uvjerenja da tagut, mušrik i  mustekbir nisu muslimani muvehhidi!  124   Pogledaj  tako  ti  Allaha  u  ovaj  vjerski  dokaz!  Stvar  kojom  Nusret  dokazuje  da  negacija  islama  i  tevhida  tagutima, mušricima i mustekbirima odnosno njihov tekfir nije od aslud‐dina jeste „naša kontradiktornost“. Bože  sačuvaj! Nije mu palo na pamet da se to samo njemu učinilo da smo kontradiktorni, kao što mu se „učinilo“ da  šehadet la ilahe illallah ne ukazuje na uvjerenje da onaj koji nema tevhida nije muvehhid a da je onaj koji ga je  sproveo muvehhid. Allahulmuste’an! Nije se za čuditi da ne shvata moj govor za kojeg je lično rekao nekim od  naše braće iz Salzburga da ga  „ne sluša“ kao što Bilibani kaže da ga „ne sluša“ već „slušaju ulemu“. Pa kako onda  govorite o mojim stavovima i onome čemu pozivamo ako niste lično čuli šta sam rekao i u šta pozivam!  125  Ovaj ders je izgleda jedan od kasnijih, i u njemu se vidi da je naučio da onaj koji upadne u veliki širk ne može  biti musliman već mušrik. To još uvijek ne sprovode kada je u pitanju veliki širk hukma i tehakuma i tekfir (tešrik)  onih  koji  su  ga  dozvolili  bez  šubhe  prisile,  ili  onih  koji  ga  rade.  Jer  „tehakum“  kod  njih  ne  ulazi  u  aslud‐din!!!  Možda i to jednog dana shvate. 
120

 

EBU MUHAMMED

121 

općenito, a rekli ste da je od osnove vjere, onda će reći: »Nije ulema tekfirila nikad  tog  trećeg.«  Mi  kažemo,  ako  je  ovo  osnova  vjere  onda  je  ta  ulema  sva  izašla  iz  vjere, zato što nisu primjenili i sproveli osnovu vjere do kraja.   Treća stvar ‐ otkud ulemi pravo da idžtihadi u osnovi vjere kad se sva ulema složila  da nema idžtihada u osnovi vjere?“    Ovaj  čovjek  se  izgleda  pravi  lud  ili  zaista  misli  da  će  njegove  manipulacije  i  trikovi imati efekta a Allah ne daje uspjeh djelima onih koji nered siju. Prije svega,  kao što sam rekao, konstatovanje opisa (tahqiqul‐menat) za kojeg je Zakonodavac  vezao  propis  u  riječima  ili  djelima  mukellefa  iz  vanjske  realnosti  ulazi  u  domen  idžtihada i tu osoba može pogriješiti. Zato ne tekfirimo onoga koji je pogriješio u  „tahqiqul‐menat“ i nije protekfrio neku osobu vjerujući da  njegove riječi ili djelo  ne ukazuju kategorički na veliki širk i jasan kufr.      Ovo se naravno tiče slučajeva koji podnose grešku u tumačenju. Govor ovog  prkosnika  i  oholnika  ukazuje  na  to  da  mi  tekfirimo  onoga  koji  ne  tekfiri  neku  jedinku taguta, mušrika ili mustekbira u vanjskoj realnosti, samo ako zamislimo da  je prvi mušrik i bez ikakvih pravila, uvjeta i prepreka.    Međutim, istina je u skroz nečem drugom. Istina je u činjenici da je ovaj bivši  „hodža“ službeno a još uvijek „hodža“ moralno stranac u shvatanju ovih vjerskih  poglavlja  i  mnogim  islamskim  naučnim  discplinama  pa  nad  nama  i  našem  menhedžu  presuđuje  na  osnovu  svog  smušenog  i  smiješnog  shvatanja  želeći  da  dokaže svojim slijepim sljedbenicima da i on ima „konja za trku“.     Razlog zbog kojeg se zaustavljamo kod treće osobe je jasan. Radi se o tome  što šehadet ukazuje na tekfir onoga koji ’ibadeti nekom drugom mimo Allaha ili je  zadovoljan  time  poput  taguta,  ili  odbija  da  ’ibadeti  Allahu  poput  mustekbira,  a  ona „druga osoba“ u „lancu“ nije upala u opis vanjskog ’ibadeta nekom drugom  mimo  Allaha  niti  vanjsko  odbijanje  ’ibadeta  Uzvišenom  Allahu  iako  je  njena  greška, s obzirom da ne tekfiri mušrika, ogromna i kreće se između nepoznavanja  značenja  tevhida  i  islama  ili  prkošenja  istini,  a  oboje  stoji  nasuprot  aslu  dinil  islama.   A treći u lancu je musliman koji iz jednog ili više razloga nije još dokučio da se  greška  drugog  tiče  nepoznavanja  suštine  islama  i  tevhida,  s  time  što  tekfir  „trećeg“  u  vanjskoj  realnosti  najčešće  nije  lahak,  i  što  je  „tekfir  trećeg“  u  „lancu  tekfira“  „lazim  od  lazima“  a  šehadet  ukazuje  samo  na  lazim,  a  ne  na  „lazim  od  lazima“, tj. na ono što proizilazi iz onoga što proizilazi. A to da li je tekfir mušrika  rukn u tevhidu se ne zna osim poslanicom, iako spoznaja tevhida neminovno vodi  u tekfir mušrika i taguta i to je ono što je „treći u lancu“, hvala Allahu, sproveo. 

  122 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ova „treća osoba“ koja se odrekla od širka, taguta i mušrika, i obožava samo  Allaha, imajući lojalnost prema vjernicima i odričući se od mustekbira, tim opisom  ima aslu dinil islama i možda nikad u životu nije razmišljala o propisu onoga koji  ne tekfiri mušrike posebno kada znamo u koliko slika i na koliko načina se može  pojaviti opis netekfirenja mušrika.     Najpametniji  među  nama  su  morali  uložiti  ogroman  trud  da  konstatuju  sve  dimenzije vezane za „lančani tekfir“ a kamoli obični neuki musliman. Zbog toga je  Uzvišeni Allah za ispravnost osnove dini islama od Svojih robova zatražio da znaju  da širk ruši tevhid i da je onaj koji je u njega upao mušrik a onaj koji je ostvario  tevhid  muvehhid  i  ovo  znanje  je  prirodno  i  neminovno  za  svakog  ko  je  shvatio  značenje tevhida.     Dakle,  mi  se  držimo  tekstova  i  ne  prelazimo  ih.  Allahulmuste’an!  „Trećoj  osobi“  koja  najčešće  griješi  zbog  toga  što  vjeruje  da  negacija  islama  i  tevhida  tagutima, mušricima i mustekbirima ne ulazi u aslud‐din, ne bivši svjesna značenja  svojih riječi, treba objasniti da onaj koji ne tekfiri tagute, mušrike i mustekbire ili  ne zna islam i tevhid, a takav je mušrik, ili prkosi islamu a takav je gori od njega.  Što znači da se tekfir „treće osobe“ gradi na onome što iz njenih riječi neminovno  proizilazi  a  ona  toga  nije  svjesna,  niti  bi  ga  se  pridržavala  kada  bi  joj  bilo  objašnjeno.     Obavezivati  ljude  da  od  početka  islama,  kao  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina,  znaju  propis  „drugog  i  trećeg  i  četvrtog...  pa  do  milionitog  i  u  beskraj“  u  „lancu  tekfira“ je novotarija na koju ne ukazuje ni Kur'an niti Sunnet Allahovog Poslanika,  ., i najviše liči na novotariju mu'tezila koji su ostvarenje ulaska u islam uvjetovali  poznavanjem  njihovih  „razumskih  pravila“  koja  najčešće  nisu  imali  puno  veze  sa  razumom i ljudskom prirodom. A u drugom djelu ove knjige ću ti navesti riječi El‐ Maltija o mezhebu mu'tezilija u lančanom tekfiru u nedogled.    Uz napomenu da je predstava o „lančanom tekfiru od trećeg u beskraj“ kao  uvjet za ostvarenje aslu dinil islama, iako je odvratna novotarija ovoga vremena,  mnogo  lakša  nego  njeno  sprovođenje  u  praksi,  odnosno  u  vanjskoj  realnosti.  To  zbog toga što se opis za kojeg je vezan propis (menat) tokom lanca sve više i više  mijenja i udaljuje od osnovnog opisa. Pa nije isti onaj koji nije protekfirio mušrika i  onaj  koji  nije  protekfirio  onoga  koji  nije  protekfrio  onoga  koji  nije  protekfrio  onoga  koji  nije  protekfirio  onoga  koji  nije  protekfirio  ...onoga  koji  nije  ...onoga  koji..., itd. Da nas Allah sačuva uzroka Svoje srdžbe!     Isto tako mi nevjerstvo onoga koji ne tekfiri tagute, mušrike i mustekbire ne  ograničavamo  kao  Makdisi  na  odbijanje,  poricanje  ili  nijekanje  vjerskih  tekstova, 

 

EBU MUHAMMED

123 

jer to je suprotno tekstovima Objave i iz njega proizilaze najodvratniji opisi kao da  je moguće da čovjek bude musliman iako ne zna da onaj koji voli širk i mrzi tevhid  iz dna duše i psuje Stvoritelja dan i noć nije musliman, a do njega nisu došli vjerski  tekstovi o tekfiru te osobe koje bi mogao poreći, zanijekati, odbiti i slično kada se  ne može ostvariti Makdisijev temelj za tekfir onoga koji ne tekfiri tagute, mušrika i  mustekbire.     Nusret je onaj koji, iz svog neznanja, za tekfir onoga koji ne tekfiri mušrike,  tagute i mustekbire uvjetuje poricanje tekstova i slično ponavljajući riječi učenjaka  u pogledu kojih je stranac, rekavši:  „Kaže  dalje,  ovdje  zapazite  ovu  stvar,  kaže:  „Zato  što  tjera  u  laž  Allaha,  subhanehu  ve  te  ’ala,  i  Poslanika,  .,  i  zato  što  se  suprostavlja  idžma’u  –  konsenzusu  ummeta.“  Pa  to  je  mjerilo  gdje  se  primjenjuje  ovo  pravilo.  Onaj  ko  neće  da  protekfiri  kafira,  kojeg  je  protekfirio  Allah,  subhanehu  ve  te  ’ala,  i  Poslanik,  .,  jasnim  i  očitim  dokazom,  on  u  tom  slučaju  šta,  tjera  Allaha  i  Njegovog  Poslanika  u  laž  i  konsenzus  muslimana  i  naravno  da  na  njega  slijedi  pravilo ko ne tekfiri kafira da je i on kafir, na njemu će se onda primjeniti.“    Svaki iole pametan čovjek zna da iz ovoga proizilazi da ona osoba koja nikad  u životu nije čula riječi Allaha i Njegovog Poslanika i ne zna za idžma’ muslimana i  nađe se na primjer među mušricima predislamskih arapa ili drugih i ne zna da nisu  muslimani  ‐  muvehhidi  koji  obožavaju  samo  Allaha  ima  aslu  dinil  islama  jer  nije  utjerao u laž Allaha i Njegovog Poslanika i idžma’ muslimana.     Ili  da  iz  toga  proizilazi  da  su  ljudi  koje  je  Poslanik,  .,  pozivao  u  la  ilahe  illallah i oni ga izgovore, ostave širk, mrze ge i imaju neprijateljstvo prema njemu i  obožavaju  samo  Allaha,  vole  tevhid  i  imaju  prijateljevanje  prema  njemu  ali  s  obzirom  da  su  na  početku  „islama“  još  uvijek  ne  znaju  da  arapski  mušrici  nisu  muslimani ‐ muvehhidi, i da Jevreji i kršćani nisu muslimani ‐ muvehhidi, iako zna  njihove  širkijjate  i  jasne  kufrove,  muslimani  koji  su  ostvarili  suštinu  aslu  dinil  islama i da će ući u Džennet ako umru na tome, jer nisu porekli riječi Zakonodavca  i idžma’a muslimana koji ukazuju na to da su oni koji upadnu u opise širka u koje  su upali predislamski arapi, Jevreji i kršćani mušrici. Allahulmuste’an!     Ako  te  nije  stid  radi  šta  hoćeš!  Ovo  je suština  njihovog  vjerovanja  i  toga  se  moraju pridržavati u pogledu osoba koje su na početku „islama“ i svih osoba koje  nisu bile u stanju da nauče tekstove koji tekfire one koji upadnu u opise velikog  širka. Uistinu, velike riječi izlaze iz njihovih usta!    Je  li  moguće  da  ovom  starom  hodžusiji  nije  palo  na  pamet  šta  iz  njegovih  riječi  proizilazi?!  Koje  su  gore?  Naše  iz  kojih  prema  njegovom  pogrešnom 

  124 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

shvatanju proizilazi lančani tekfir ili njegove koje jasno ukazuju na opis za kojeg se  veže  propis  tekfira  onoga  koji  ne  tekfiri  tagute,  mušrike  ili  mustekbire,  a  to  je  „tjeranje Allaha i Njegovog Poslanika u laž i idžma’a muslimana“. Da Allah sačuva!  To biva kada osoba govori bez stida i znanja i kada joj je aslud‐din da ne bude na  onome na čemu je Ebu Muhammed!     Značenje  riječi  učenjaka  „zbog  toga  što  je  utjerao  u  laž  Allaha  i  Njegovog  Poslanika“  ću  pojasniti,  inšaAllah.  Isto  tako  Nusret  u  tom  svom  predavanju  zaključuje pa kaže: „Prema tome, ovo pravilo nije tekst ni Kur'ana ni sunneta i nije  osnova vjere, nije temelj vjere, nije šehadet LA ILAHE ILLALLAH. Dokaza za to je  mnogo...“126  Ovdje  potvrđuje  sva  prethodna  buncanja  i  majevičke  monologije  i  poriče  da  je  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  osnova  vjere,  temelj  vjere  i  da  ulazi u šehadet la ilahe illallah kao rukn ili kao lazim. Allahulmuste’an!     Dokazi  koje  je  spomenuo  su  hadis  Ebu  Mu'avije  El‐Hakemija  u  kojem  se  spominje  priča  oslobođene  robinje  kojoj  je  Poslanik,  .,  potvrdio  pravni  islam  nakon  što  je  upitao:  „Gdje  je  Allah?“  i  „Ko  sam  ja?“,  pa  je  odgovorila  ispravno.  Spomenuo je i događaj vezan za učenike šejha Muhammeda koji neke tagute nisu  tekfirili tekfirom kazne iako su ih smatrali tagutima. Govor šejha Muhammeda o  netekfirenju  onih  koji  'ibadete  turbetu  El‐Kivvaz,  itd.  U  ovoj  knjizi  će  biti  odgovoreno na sve njihove, meni poznate šubhe i laži na kojima se bazira njihov  san.     Opaska:  nevjerovatno  smiješno  je  to  što  neznalice  tvrde  da  u  šehadet  la  ilahe  illallah  ulazi  uvjerenje  da  je  ono  što  radi  tagut,  mušrik  ili  mustekbir  neispravno  (batil)  i  uvjerenje  da  se  oni  nazivaju  imenom  „oni  koji  rade  batil„  (mubtilun) a da uvjerenje da se ono što rade tagut, mušrik i mustekbir nikada ne  može sastati sa aslud‐dinom i uvjerenje da se zbog toga nazivaju imenom „oni koji  nisu izvršili tevhid i islam“, tj. „nemuslimani ‐ nemuvehhidi“ ne ulazi u aslud‐din.  Ovo nepotpuno shvatanje je danas prošireno među ljudima. Da Allah sačuva!    Kaže  Bilibani  (ebu‐usama)  u  poznatom  razgovoru  sa  „Aisha_340“  poredeći  mes'elu ostavljanja namaza i odricanja mušrika time vadeći tekfir mušrika iz aslud‐ dina:  „aisha_340: zato što Namaz dolazi poslije poslanice!  ebu ‐ usama: PA ZATO I OVO GORE NE DOLAZI  ebu ‐ usama: POSLE POSLANICE                                                              
  Ders  Nusreta  kojeg  sam  dobio  pod  nazivom  „Novi  ders“,  kojeg  posjedujemo  u  pisanoj  i  audio  formi,  a  trenutno se ne može naći na njihovim stranicima. Sličnih „bisera“ ima u svom dersu kojeg je održao u Goraždu  gdje govori o „Najnovijim dešavanjima na terenu“. 
126

 

EBU MUHAMMED

125 

aisha_340: i nikome nije naredjen dok se ne upozna sa njim  ebu ‐ usama: ISTO I SA ODRICANJEM OD MUŠRIKA  aisha_340: Odricanje od Mušrika, pa kako znadose Amr i zejd onda da jeste?  ebu  ‐  usama:  ZATO  STO  SU  ČINILI  ŠIRK,  OBOŽAVALI  DRUGOG  MIMO  ALLAHA  A  FITROM JE ZNAO DA JE TO NEISPRAVNO PA NORMALNO DA SU NEISPRAVNI I TI  KOJI GA ČINE  aisha_340: kako su se to njih odricali i smijavali se sa njima i govorili im vi ste svi  mušrici‐mnogobošci, a mi smo jedini na vjeri  ebu ‐ usama: DAJ MI DOKAZ DA JE REKAO VI STE MUŠRICI  ebu ‐ usama: ?“    Dakle,  želi  da  kaže  da  je  uvjerenje  da  su  mušrici  neispravni  od  aslud‐dina  valjda zbog toga što se mora znati da je ono što rade neispravno ali da uvjerenje  da su oni mušrici ili kafiri ili nemuslimani ‐ nemuvehhidi nije od aslud‐dina kao da  iz  spoznaje  osnove  tevhida  ne  proizilazi  neminovno  da  je  ono  što  oni  rade  suprotno tevhidu, tj. obožavanje drugog mimo Allaha. To se ponavlja u razgovoru.  Kaže:  „ebu ‐ usama: ZATO ŠTO SU FITROM ZNALI DA JE OBOŽAVANJE KIPOVA ŠIRK  aisha_340: moguće, hadz  aisha_340: neznam za drugo  ebu ‐ usama: A ČIM ZNAŠ DA JE TO LOŠE  ebu ‐ usama: ZNAŠ    aisha_340: ti mi reci?  ebu ‐ usama: DA JE I ONAJ KO TO RADI U ZABLUDI  ebu ‐ usama: I DANAS KO NE SMATRA DA SU TAKVI U ZABLUDI JE KAFIR  aisha_340: koje bio u zabludi?  ebu ‐ usama: ALI RIJEČ JE OKO TEKFIRANJA TAKVIH  ebu ‐ usama: KAZEM  aisha_340: amr i Zejd?  ebu ‐ usama: DANAS NA PRIMJER OSOBA OBOŽAVA KABUR  ebu ‐ usama: KO NE KAŽE DA JE TAKVA OSOBA U ZABLUDI JE KAFIR  ebu ‐ usama: ALI TEKFIR  ebu ‐ usama: JE DRUGA STVAR“    U  ovom  djelu  se  još  jednom  vidi  spomenuta  zabluda.  Štaviše,  ovaj  džahil  toliko  sebi  skače  u  stomak  i  potvrđuje  da  su  muvehhidi  prije  dolaska  objave  Allahovom Poslaniku,  ., poput Zejda sina ’Amra sina Nufejla, znali da je ono što  su radili mušrici od obožavanja kipova širk. Kaže džahil:   „ZATO ŠTO SU FITROM ZNALI DA JE OBOŽAVANJE KIPOVA ŠIRK“ 

  126 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ako su znali da je ono što rade veliki širk, zašto nisu znali da je onaj koji to  radi  mušrik?  Zašto  to  ne  ulazi  u  aslud‐din  a  uvjerenje  da  su  „neispravni“  ulazi?!  Ako je onaj koji radi „neispravno“ neispravan onda je i onaj koji radi širk mušrik!  Mislim,  gluposti  koje  je  izvaljala  i  objavila  ova  osoba  nisam  čuo  u  svom  čitavom  životu. Ime mušrik je ime koje se dobija iz samog djela poput imena:        Zalim, tj. nepravednik;  Zinalučar, tj. bludnik;  Murabin, tj. kamatojedac;  Kezzab, tj. lažov;  Qatil, tj. ubica;  Pijač, tj. onaj koji pije, itd. 

  Dakle,  ovo  spada  u  kategoriju  imena  koji  se  dobijaju  iz  samog  opisa  čim  se  pojavi  i  znanje  o  tom  je  ukorijenjeno  u  ljudskoj  prirodi  i  jeziku  i  u  spomenutim  slučajevima razliku između opisa i onoga koji je u njega upao ne pravi osim ludak,  notorni džahil ili prokleti munafik. Ime mušrik spada u kategoriju „imena kojim se  kude djela“ (esma’u dhemmil‐efa’al).     Volio  bih  znati  kojom  je  to  metodom  šehadet  la  ilahe  illallah  ukazao  da  uvjerenje da je mušrik „neispravan“ i „u zabludi“ ulazi u aslud‐din a uvjerenje da  je  onaj  koji  čini  širk  mušrik  ne  ulazi  u  aslud‐din?  Isto  tako  moramo  pitati  ovog  džahila  da  li  u  aslud‐din  ulazi  uvjerenje  da  je  ono  što  radi  mušrik  veliki  širk  ili  je  dovoljno da vjeruje da radi nešto neispravno?! Posljednje je mes’ela odricanja od  velikog širka koja se ruši:  1) Nazivanjem velikog širka malim širkom;  2) Nazivanjem velikog širka velikim grijehom pa sve do mekruha koji je batil;  3) Nazivanje velikog širka velikim širkom bez tekfira onoga koji je u njega upao  pravdajući ga neznanjem, te’vilom, taqlidom i idžtihadom.     Svi  ovi  opisi  ruše  značenje  odricanja  od  velikog  širka  koji  ulaze  u  aslud‐din.  Allahulmuste’an! Budalaštine neznalica ne zaslužuju da im se posveti više od ovih  redova  koje  sam  naveo  samo  da  bih  dokazao  da  je  Bilibani  autor  i  ove  šubhe  i  batila.   Isto  tako  ovdje  obavezno  moram  skrenuti  pažnju  da  onaj  ahmak,  Nusret,  kada se opire i nama buni zbog toga što smo tekfir mušrika uveli u aslud‐din, tj. u  sami  šehadet  la  ilahe  illallah,  u  stvari  iste  kritiku  upućuje  Halidiju,  sebi  i  svom  bratu Bilibaniju a da toga nije ni svjestan. Kako to? 

 

EBU MUHAMMED

127 

Ahmaci, slijedeći Halidija, lično vjeruju da je tekfir roda taguta sveobuhvatno  od aslud‐dina, tj. od šehadeta LA ILAHE ILLALLAH, pa se ovom ahmaku kaže kako  to da tekfir roda taguta sveobuhvatno ulazi u šehadet LA ILAHE ILLALLAH, a tekfir  roda mušrika koji su zadovoljni da ’ibadete drugom mimo Allaha kao što je tagut  zadovoljan da mu se ’ibadeti mimo Allaha, ne ulazi u šehadet LA ILAHE ILLALLAH,  svejedno da li rekli da je rukn ili da je lazim.  Štaviše, kaže mu se kako je moguće  da  tekfir  roda  taguta  sveobuhvatno  bude  od  aslud‐dina  a  tekfir  svakog  taguta  ne?!  A Bilibani kao što si vidio otvara mogućnost – od koga li je to samo čuo?! –  da  tekfir  roda  mušrika  sveobuhvatno  bude  od  aslud‐dina,  kao  što  je  tekfir  roda  taguta sveobuhvatno od aslud‐dina, tj. od šehadeta LA ILAHE ILLALLAH. Pa, ako je  tako, kaže im se zašto onda nije moguće da tekfir svakog mušrika bude od aslud‐ dina na kojeg ukazuje šehadet LA ILAHE ILLALLAH?!   Što znači da nam ahmak poriče ono što rade njegov šejh, on i Bilibani, lično,  ili  možda  „branioci  tevhida  i  džihada“  vjeruju  da  je  „tekfir  roda  taguta  sveobuhvatno“  od  „aslud‐dina  koji  nema  nikakve  veze  sa  šehadetom  LA  ILAHE  ILLALLAH“. Allahulmuste’an! Neka nam to malo pojasne!  Allah ih ubio kuda se odmeću!   Što  se  tiče  riječi  učenjaka  u  kojima  za  ispravnost  islama  određene  osobe  uvjetuju  da  vjeruje  da  je  ono  što  mušrik  radi  neispravno  (batil)  i  da  su  oni  neispravni (mubtilun) to se mora shvatiti na jedan od dva načina:  1) Da se pojmom batil i mubtilun misli na veliki širk i mušrikun. Rekao je Uzvišeni  Allah u suri El‐A’araf: 

ِ ِ ِ ِِ ‫وإِذ أَﺧﺬ رﺑﱡﻚ ﻣﻦ ﺑَﲏ آَدم ﻣﻦ ﻇُﻬﻮرﻫﻢ ذُرﻳﱠﺘَـﻬﻢ وأَﺷﻬﺪﻫﻢ ﻋﻠَﻰ أَﻧْـﻔﺴﻬﻢ أَﻟَﺴﺖ ﺑِﺮﺑﱢﻜﻢ ﻗَﺎﻟُﻮا ﺑَـﻠَﻰ ﺷﻬﺪﻧَﺎ‬ ْ َِ ْ ُ َ ُ ْ ْ ُ َ ْ ُ َ َ ْ َ ْ ُ ‫َ ْ َ َ َ َ ْ ِ ََ ْ ُ ِ ْ ﱢ ـ‬ ِ ِ ِ ِ ‫أَن ﺗَـﻘﻮﻟُﻮا ﻳَـﻮم اﻟْﻘﻴَﺎﻣﺔ إِﻧﱠﺎ ﻛﻨﱠﺎ ﻋﻦ ﻫﺬا ﻏﺎﻓِﻠِﲔ ﴿٦٧١﴾ أَو ﺗَـﻘﻮﻟُﻮا إِﳕَﺎ أَﺷﺮك آَﺑَﺎؤﻧَﺎ ﻣﻦ ﻗَـْﺒﻞ َﻛﻨﱠﺎ ذُرﻳﱠﺔً ﻣﻦ‬ َ َ ََ َْ ُ َ َْ ُ ْ ْ ‫ْ ُ ﱠ ْ َ َ ُ ْ ُ وُ ﱢ‬ ِِ ِ ‫ﺑـﻌﺪﻫﻢ أَﻓَـﺘـﻬﻠِﻜﻨﺎ ﺑِﻤﺎ ﻓَـﻌﻞ اﻟْﻤﺒ‬ ﴾١٧٣﴿ ‫ُ ْﻄ ُﻮن‬ َ ‫ﻠ‬ َ َ َ َُ ْ ُ ْ ْ َ
Kada Gospodar tvoj iz kičmi sinova Adema izvede njihovo potomstvo i uze ih za  svjedoke  protiv  sebe  samih:  „Zar  nisam  Ja  vaš  Gospodar?“  Rekoše:  „Jesi!  Svjedočimo!“ Da ne biste na Kijametskom danu rekli: „Mi o ovome ništa nismo  znali!“  ﴾172﴿ Ili da ne biste rekli: „Pridruživali su samo naši preci ranije a mi smo 

  128 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

﴾173﴿

potomstvo nakon njih! Zar ćeš nas uništiti zbog onoga što su uradili mubtilun?! 127  

  Pa se sa riječju mubtilun žele oni „koji su pridruživali“, tj. mušrikun! Ovdje je  svaki mušrik mubtil i obratno.  Kaže Uzvišeni u suri El‐Hadždž: 

ِِ ِ ِ ِ ِ َ ‫ِ ﱠ ُ َِ ﱡ‬ َُ ُ‫ذﻟﻚ ﺑﺄَن اﻟﻠﱠﻪَ ﻫﻮ اﳊَﻖ وأَن ﻣﺎ ﻳَﺪﻋﻮن ﻣﻦ دوﻧﻪ ﻫﻮ اﻟْﺒَﺎﻃﻞ وأَن اﻟﻠﱠﻪَ ﻫﻮ اﻟْﻌﻠﻲ اﻟْﻜﺒﲑ‬ َ َُ ُ ْ َ ُ ْ َ ‫َ َ ﱠ َُ ْ ﱡ َ ﱠ‬
To  je  zbog  toga  što  je  samo  Allah  istina  a  ono  čemu  se  oni  mimo  Njega  mole  neispravno i što je samo Allah Svevišnji Veliki.128    Iz ovoga ajeta se uzima propis da je svaki tagut batil i da je ’ibadet mušrika  bilo kome mimo Allaha batil. Ovaj ajet u sebi sadrži ukazivanje na to da je onaj koji  to radi mubtil jer se moli nekom drugom mimo Allaha i obožava ga a onaj koji to  radi  nije  muvehhid  ‐  musliman  čak  i  po  saglasnosti  arapskih  beduina  koji  su  to  razumjeli samo iz značenja šehadeta la ilahe illallah. Allahulmuste’an! Na šta smo  mi spali!? Da objašnjavamo da svaki čovjek razumije da onaj koji obožava nekog  drugog  mimo  Allaha  ne  obožava  samo  Allaha  pa  zbog  toga  nije  musliman  ‐  muvehhid  svog  Gospodara!  Dova  (molitva)  koja  se  spominje  u  ajetu  obuhvata  dvije vrste:  1) Dovu (molitvu) traženja (du’aul‐mes’eleh);  2) Dovu ’ibadeta (du’aul‐’ibadeh), pa se tim pojmom u Allahovoj knjizi misli i na  ’ibadet, što ne znači da dova traženja nije ’ibadet takođe.    Ovo zaslužuje samo Gospodar nebesa i zemlje. Onaj koji se moli melekima,  mrtvim  vjerovjesnicima  i  dobrim  ili  lošim  ljudima,  i  živim  odsutnim  ljudima,  je  mušrik  u  Allaha  velikom  širkom  koji  izvodi  iz  vjere.  Isto  tako  je  i  sa  onim  koji  ritualima (’ibadetima) želi nekog drugog mimo Allaha i približava mu se svejedno  da li time  traži da ga približi Allahu ili  da zamoli Allaha da mu pribavi korist i od  njega odagna štetu, ili lično od njega traži da to uradi. Utičemo se Allahu uzroka  Njegove srdžbe.    Uvjerenje  da  je  ono  što  određene  osobe  rade  „neispravno“  i  da  su  one  „neispravne“  mimo  tekfira  i  svjedočenja  da  je  to  djelo  veliki  širk  koji  izvodi  iz  islama učenjaci islama uvjetuju u pogledu djela koja se mogu protumačiti na više  načina.  Primjer  za  to  bi  bili  postupci  „obožavaoca  kaburova“  koji  se  mogu  protumačiti kao:                                                              
127 128

 Sura El‐A’araf (7) 172‐173   Sura El‐Hadždž (22) 62 

 

EBU MUHAMMED

129 

 Veliki širk;   Mali širk;   Novotarija sa primjesom širka.    Može  se  dogoditi  da  onaj  koji  gleda  u  njih  ne  zna  da  li  oni  ’ibadetom  žele  mrtvog  ili  Gospodara  mrtvog  i  slično.  Na  primjer  čovjek  čini  sedždu  u  pravcu  kabura  pa  se  ljudi  raziđu  i  neki  vjeruju  da  je  učinio  sedždu  Allahu  na  kaburu  pogotovo ako se okrenuo prema kibli, drugi kažu da je učinio sedždu mrtvom i da  je želio mrtvog sedždom kao što se želi Allah da bi se umilio mrtvom i da bi ga on  približio Allahu i kod Njega uložio dobru riječ za njega, ili od njega odagnao štetu  ili pribavio mu korist, a treći kaže da je učinio sedždu pozdrava mrtvom i nije ga  njome obožavao.     U  ovoj  situaciji  i  sličnoj  njoj  se  od  muslimana  traži  da  vjeruje  da  je  to  djelo  neispravno.  Ili  primjer  čovjeka  koji  kolje  žrtvu  na  kaburu.  Neki  kažu  da  je  žrtvu  zaklao želeći tim djelom Allaha a drugi kažu da je zaklao žrtvu želeći mrtvog. Tu se  određenoj osobi najčešće presuđuje na osnovu indicija i dokaza stanja koji se veže  za dotično djelo.     U  ovim  situacijama  je  obaveza  svakom  muslimanu  da  vjeruje  da  je  taj  postupak neispravan inače je njegov islam u opasnosti. Jer, u najmanju ruku onaj  koji kolje na grobovima misli da je Allah taj postupak učinio vjerskim uzrokom za  postizanje dobra i odagnavanjem i odbijanjem štete. Ovo pogotovo važi za neuke  muslimane koji nisu sposobni da tumače značenje indicija kao učenjaci ili učenici. I  tako  dalje...  Ovo  je  uopšten  odgovor  na  Bilibanijevu  šubhu  u  vezi  govora  šejha  Sulejmana sina Sehmana, kojeg ću detaljno pojasniti u drugom djelu knjige. Kaže  se u raspravi između Bilibanija i Aisha_340:  „ebu ‐ usama: riječi Sulejmana ibn Sahmana : "Zatim kada bi pretpostavili da neko  od  uleme  zastane  po  pitanju  kufra  nekog  od  ovih  neznalica  od  džehmijskih  mukallida  ili  neznalica  od  mukallida  obožavalaca  grobova  mogli  bi  takvog  opravdati  da  griješi  [pogledaj  kako  se  šejh  izražava  :  da  griješi  a  ne  kaže  da  je  grešan] i opravdan, a nećemo reći da je time učinio kufr jer niko nije sačuvan od  greške. " Fetve imama Nedžda 3/73.  ebu ‐ usama: ŠTA JE SAD SA OVIM ŠEJHOM  ebu ‐ usama: OPRAVDAVA   ebu ‐ usama: OVE LJUDE ?  ebu ‐ usama: U SMISLU NJIHOVA NE TEKFIRANJA  ebu ‐ usama: UČENJAK NEDŽDA  ebu ‐ usama: ETO NIJE DANAŠNJI  aisha_340: niko danas ne tekfiri za grijehe! 

  130 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ebu ‐ usama: PA JEL OVO GRIJEH  ebu ‐ usama: OBOŽAVAOCI KABURA  ebu ‐ usama: ONAJ KO NE TEKFIRI OBOŽAVAOCE KABURA  aisha_340: Niko danas zivi ne tekfiri za grijehe  ebu ‐ usama: VIDIŠ LI ŠTA JE SPOMENUO ŠEJH  ebu ‐ usama: PROČITAJ  ebu ‐ usama: JOS JEDNOM  ebu ‐ usama: VIDI O KOJEM SE GRIJEHU RADI  ebu ‐ usama: NE ODRICANJU OD MUŠRIKA“    Sve ovo i više od njega će detaljno biti uništeno, inšaAllah, u drugom dijelu  knjige u poglavlju o tekfiru mušrika gdje ću protumačiti sve meni poznate za njih  problematične  citate  učenjaka.  Ali  ponovo  podsjećam  na  to  da  sam  ubjeđen  da  sam u dosadađnjem djelu knjige postavio temelje za odgovor na svaki „temelj“ i  šubhu protivnika. To zna onaj koji zna a ne zna onaj koji neće da zna.    Sura El‐Kafirun, ajet iz sure El‐Baqara i ovaj hadis Poslanika, ., pored čitave  Allahove knjige i Sunneta Poslanika, su naši dokazi u pogledu toga da je vjerovanje  da tagut i mušrici koji obožavaju drugog mimo Allaha nisu muslimani ‐ muvehhidi  koji obožavaju samo Allaha uvjet ispravnosti vjerovanja u Allaha i opis bez kojeg  se aslu dinil islama ne ostvaruje!    Našu vjeru kao što se vidi nismo uzeli iz riječi učenjaka već iz jasnih dokaza  na osnovi ispravne metodologije razumijevanja. Dokaz protivnika da tekfir taguta i  mušrika  nije  od  aslud‐dina  i  da  to  učenjaci  islama  nisu  htjeli  reći  kada  su  spominjali određene fetve nisu ajeti i hadisi već neke „fetve“ tih učenjaka koje su  bez  sumnje  pogrešno  razumjeli  znajući  da  u  pogledu  njihovog  shvatanja  postoji  razilaženje između dvije skupine i pored svega toga grade svoj din na njima!    Na ovom mjestu ću prekinuti navođenje najvažnijih vjerskih dokaza a u dijelu  u kojem budemo raspravljali pitanje tekfira mušrika i taguta i da li je on od aslud‐ dina  ili  ne  ćemo  spomenuti  mnoge  druge  dokaze,  koji  su  svima  poznati,  ali  čije  značenje  nije  došlo  do  mnogih  srca  zbog  naslaga  grijeha  i  koprene  koja  je  nad  njima. 

3.4 Metode ukazivanja pojmova na značenja
  Dakle, šehadet la ilahe illallah Muhammedun Resulullah ukazuje na aslud‐din  putem tri metode ukazivanja (dilalat) na značenje. 

 

EBU MUHAMMED

131 

1) Dilaletul‐mutabaqeh,  tj.  ukazivanje  pojma  na  svo  značenje  za  koje  je  riječ  postavljena, poput ukazivanja riječi insan i na dušu i na tijelo;  2) Dilaletut‐tedammun,  tj.  ukazivanje  pojma  na  jedan  dio  značenja  za  kojeg  je  pojam postavljen, poput ukazivanja riječi insan ili na tijelo ili na dušu;  3) Dilaletul‐iltizām, tj. ukazivanje pojma na od njega neodvojivo značenje koje se  nalazi  van  značenja  pojma,  ali  između  njega  i  pojma  postoji  neminovna  uzročna povezanost tj. telazum, poput ukazivanja riječi insan na stvorenost i  Stvoritelja, ili ukazivanja riječi auto na fabriku i onoga koji ga je sklopio.    U  fusnoti  komentara  Muhammeda  sina  Ibrahima  Alu  šejha  risale  „Kešfuš‐ šubuhat“  čiji  je  autor  šejh  Muhammed  bin  'Abdulvehhab,  rahimehullah,  Muhammed sin 'Abdurrahmana sina Qasima kaže: 

‫دﻻﻟﺔ اﳌﻄﺎﺑﻘﺔ ﻫﻲ دﻻﻟﺔ اﻟﻠﻔﻆ ﻋﻠﻰ ﲤﺎم ﻣﺎ وﺿﻊ ﻟﻪ, ﻛﺪﻻﻟﺔ ﻟﻔﻆ اﻟﺒﻴﺖ ﻋﻠﻰ ﻣﻌﲎ اﻟﺒﻴﺖ )اﻟﺴﻘﻒ‬ ‫واﳉﺪران(. ودﻻﻟﺔ اﻟﺘﻀﻤﻦ ﻛﻮن اﳉﺰء ﰲ ﺿﻤﻦ اﳌﻌﲎ اﳌﻮﺿﻮع ﻟﻪ, ﻛﺪﻻﻟﺔ ﻟﻔﻆ اﻟﺒﻴﺖ ﻋﻠﻰ )اﻟﺴﻘﻒ( ﻷن‬ ‫ﻟﻔﻆ اﻟﺒﻴﺖ ﻋﺒﺎرة ﻋﻦ اﻟﺴﻘﻒ واﳉﺪران. ودﻻﻟﺔ اﻻﻟﺘﺰام ﻛﻮن ج ﻻزﻣﺎ ﻟﻠﻤﻌﲎ اﳌﻮﺿﻮع ﻟﻪ ﻛﺪﻻﻟﺔ ﻟﻔﻆ‬ ‫اﳋﺎر‬ ‫اﻟﺴﻘﻒ ﻋﻠﻰ اﳊﺎﺋﻂ ﻷن اﻟﺴﻘﻒ ﻏﲑ ﻣﻮﺿﻮع ﻟﻠﺤﺎﺋﻂ ﺣﱴ ﻳﻜﻮن ﻣﻄﺎﺑﻘﺎ ﻟﻪ, وﻻ ﻳﺘﻀﻤﻦ إذ ﻟﻴﺲ اﳊﺎﺋﻂ‬ ‫ﺟﺰءا ﻣﻦ اﻟﺴﻘﻒ ﻛﻤﺎ ﻛﺎن اﻟﺴﻘﻒ ﺟﺰءا ﻣﻦ ﻧﻔﺲ اﻟﺒﻴﺖ ﻛﻤﺎ ﻛﺎن اﳊﺎﺋﻂ ﺟﺰءا ﻣﻦ ﻧﻔﺴﻪ أﻳﻀﺎ, ﻟﻜﻨﻪ‬ ‫و‬ .‫ﻛﺎﻟﺮﻓﻴﻖ اﳌﻼزم ج ﻣﻦ ذات اﻟﺴﻘﻒ اﻟﺬي ﻻ ﻳﻨﻔﻚ ﻋﻨﻪ‬ ‫اﳋﺎر‬
„Dilaletul‐mutabeqah  je  ukazivanje  pojma  na  sve  za  što  je  postavljen  poput  ukazivanja  riječi  „kuća“  na  značenje  kuće  (krov  i  zidovi).  Sadržajno  ukazivanje  (dilaletut‐tedammun)  je  bitak  parčeta  unutar  značenja  za  kojeg  je  postavljen129  poput  ukazivanja  pojma  „kuća“  na  (krov)  jer  pojam  kuća  se  sastoji  od  krova  i  zidova. Nužno uzročno ukazivanje (dilaletul‐iltizām) je bitak vanjskog neophodnim  za značenje za koje je postavljen130 poput ukazivana pojma „krov“ na zid jer pojam  „krov“ nije postavljen za zid pa da ga on obuhvata mutabaqom, niti ga sadrži jer  zid nije dio krova kao što je krov dio kuće lično i kao što je zid takođe dio nje lično,  ali je kao neodvojivi pratilac koji se nalazi izvan suštine krova, koji je neodvojiv od  njega.“131  Kaže „njihov šejh“ Ibn ’Usejmin u „El‐Qava’idul‐muthla...“:                                                              
 Ukazivanje pojma na parče značenja za kojeg je postavljen.   Ukazivanje pojma na stvar koja se nalazi van njega koja je nužna za njega i od njega neodvojiva.  131  Ovo nalazimo u svim knjigama usulul‐fikha. Pogledaj npr. „Revdatun‐Nazir...“ od Ibn Qudame sa komentarom  Dr. ’Abdulkerima En‐Nemleh 1/94, izdanje Darul‐’Asimeh. I El‐Bahrul‐muhit od imama Ez‐Zerkešija 2/269 i nakon  toga, izdanje Darul‐Kutub. 
130 129

  132 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Četvrto pravilo:  Ukazivanje  imena  Uzvišenog  Allaha  na  Njegovo  biće  i  osobine  biva  putem  mutabaqeh,  i  tedammuna  i  iltizāma.  Primjer  za  to:  „Stvoritelj“  ukazuje  na  Allahovo biće i osobinu stvaranja putem dilaleletul‐mutabaqeh i ukazuje samo na  biće  i  samo  na  osobinu  stvaranja  putem  parcijalno‐sadržajnog  ukazivanja  (tedammun)  i  ukazuje  na  osobine  znanja  i  moći  putem  uzročno‐neminovnog  ukazivanja  (iltizām).  Zbog  toga  je  Allah  kada  je  spomenuo  stvaranje  nebesa  i  zemlje rekao: ...da biste znali da je Allah kadar na sve i da je znanjem obuhvatio  sve... Et‐Talaq 12  Uzročno‐neminovno  ukazivanje  (dilaletul‐iltizām)  je  vrlo  korisno  za  učenika  kada  razmisli  o  značenju  i  Uzvišeni  Allah  ga  podrži  da  shvati  nužnu  uzročnu  vezu  jer  time putem samo jednog dokaza dođe do mnogih mes’ela.“132    Protivnici  koji  kažu  da  vjerovanje  da  taguti,  mušrici  i  mustekbiri  nisu  muslimani ‐ muvehhidi i da su sljedbenici islama muslimani ‐ muvehhidi, ne ulazi u  šehadet ili iz njega nužnom uzročnom povezanošću ne proizilazi, su pravi stranci  kada je u pitanju shvatanje pojmova i poznavanje metoda njihovog ukazivanja na  značenja  i  primjenu  istog.  Vrhunac  svega  je  u  tome  što  su  oni  pogriješili  u  aslu  dinil  islamu  i  prvoj  mes’eli  koja  se  za  njega  veže,  da  Allah  sačuva,  i  tu  nisu  bili  podržani  od  strane  Gospodara  svjetova!  Utičemo  se  Allahu  uzroka  Njegove  srdžbe!    Imam Ez‐Zerkeši, rahimehullah, govoreći o ovom poglavlju objašnjava da se  ukazivanje pojma na značenje (ed‐dilaleh) dijeli na dvije vrste, pa kaže:  „Ono  se  dijeli  na  tekstualnu133  (jezičku)  i  na  netekstualnu.134  Druga  može  biti  terminološka  (vad’ijje)  poput  ukazivanja  postojanja  onoga  za  što  se  nešto  drugo  uvjetuje  (mešrut)  na  postojanje  uvjeta  (šart),  i  razumska  poput  ukazivanja  traga  na onoga koji ga je ostavio kao ukazivanje dima na vatru i obratno.  Prva:  tekstualna  (lafzijje)  se  dijeli  na  razumsku  poput  ukazivanja  glasa  na  život  svog vlasnika, i prirodnu poput ukazivanja „ah“ na bol u prsima, i terminološka. I  djeli  se  na  tri:  onu  za  cijelo  značenje,  sadržajnu,  nužno  ukazujuću,  jer  pojam  ukazuje ili na cjelinu za koju je postavljen kao prvo. Prvo: je ona koja ukazuje na  cjelo značenje poput ukazivanja pojma insan na govoreće živo biće, a druga se ili  tiče  parčeta  njegovog  značenja  kao  prvo  a  to  je  parcijalno‐sadržajno  ukazivanje  kao  ukazivanje  pojma  „insan“  samo  na  živo  biće  ili  samo  na  govoreće,  i  poput                                                              
132 133

 El‐Qava’idul‐muthla, str. 14. Izdanje Mektebetus‐sunneh.    Na ar. lafzijjeh.  134  Na ar. gajru lafzijje. 

 

EBU MUHAMMED

133 

ukazivanja vrste na kategoriju. Druga je da bude izvan njegovog značenja a to je  uzročno‐neminovno  ukazivanje  poput  njegovog  ukazivanja  na  onoga  koji  piše  ili  onoga koji se smije...  Sve  vrste  ukazivanja  su  se  sastavile  u  pogledu  pojma  „deset“  jer  on  ukazuje  na  cjelinu  sastavljenu  od  jedinki  putem  ukazivanja  na  cjelo  značenje,  na  pet  parcijalno‐ sadržajno i na parnost135 putem iltizāma.“136     Pojašnjavajući  značenje  pojma  „lāzim“  kojeg  smo  preveli  kao  ono  što  iz  nečega neodvojivo i neminovno proizilazi i nalazi se van njega čiji nestanak znači  nestanak njegove osnove (melzum)  El‐Džurždani ’Ali sin Muhammeda sina ’Alija,  rođen 740 g.h. a preselio 816 g.h. je u svojoj knjizi „Et‐Ta’rifat“ rekao: 

‫واﻟﻼزم اﻟﺒﲔ ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻜﻔﻲ ﺗﺼﻮر ﻣﻊ ﻣﻠﺰوﻣﻪ ﰲ ﺟﺰم اﻟﻌﻘﻞ ﺑﺎﻟﻠﺰوم ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ ﻛﺎﻻﻧﻘﺴﺎم ﲟﺘﺴﺎوﻳﲔ ﻟﻸرﺑﻌﺔ‬ ‫ﻓﺈن ﻣﻦ ﺗﺼﻮر اﻷرﺑﻌﺔ وﺗﺼﻮر اﻻﻧﻘﺴﺎم ﲟﺘﺴﺎوﻳﲔ ﺟﺰم ﲟﺠﺮد ﺗﺼﻮرﳘﺎ ﺑﺄن اﻷرﺑﻌﺔ ﻣﻨﻘﺴﻤﺔ ﲟﺘﺴﺎوﻳﲔ وﻗﺪ‬

‫٦٠٢١ - اﻟﻼزم ﻣﺎ ﳝﺘﻨﻊ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﻟﺸﻲء‬

‫اﻻﺛﻨﲔ أدرك أﻧﻪ ﺿﻌﻒ اﻟﻮاﺣﺪ واﳌﻌﲎ اﻷول أﻋﻢ ﻷﻧﻪ ﻣﱴ ﻛﻔﻰ ﺗﺼﻮر اﳌﻠﺰوم ﰲ اﻟﻠﺰوم ﻳﻜﻔﻲ ﺗﺼﻮر‬ ‫اﻟﻼزم ﻣﻊ ﺗﺼﻮر اﳌﻠﺰوم ﻓﻴﻘﺎل ﻟﻠﻤﻌﲎ اﻟﺜﺎﱐ اﻟﻼزم اﻟﺒﲔ ﺑﺎﳌﻌﲎ اﻷﺧﺺ وﻟﻴﺲ ﻛﻞ ﻣﺎ ﻳﻜﻔﻲ اﻟﺘﺼﻮرات‬ ‫ﻳﻜﻔﻲ ﺗﺼﻮر واﺣﺪ ﻓﻴﻘﺎل ﳍﺬا اﻟﻼزم اﻟﺒﲔ ﺑﺎﳌﻌﲎ اﻷﻋﻢ واﻟﻼزم اﻟﻐﲑ اﻟﺒﲔ ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻔﺘﻘﺮ ﺟﺰم اﻟﺬﻫﻦ‬ ‫ﺑﺎﻟﻠﺰوم ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ إﱃ وﺳﻂ ﻛﺘﺴﺎوي اﻟﺰواﻳﺎ اﻟﺜﻼث ﻟﻠﻘﺎﺋﻤﺘﲔ ﻻ ﻳﻜﻔﻲ ﰲ ﺟﺰم اﻟﺬﻫﻦ ﺑﺄن اﳌﺜﻠﺚ ﻣﺘﺴﺎوي‬ .‫اﻟﺰواﻳﺎ ﻟﻠﻘﺎﺋﻤﺘﲔ ﺑﻞ ﳛﺘﺎج إﱃ وﺳﻂ وﻫﻮ اﻟﱪﻫﺎن اﳍﻨﺪﺳﻲ واﻟﻼزم ﰲ اﻻﺳﺘﻌﻤﺎل ﲟﻌﲎ اﻟﻮاﺟﺐ‬
„1206 – Lāzim je ono što nije moguće odvojiti od nečega 

‫ﻳﻘﺎل اﻟﺒﲔ ﻋﻠﻰ اﻟﻼزم اﻟﺬي ﻳﻠﺰم ﻣﻦ ﺗﺼﻮر ﻣﻠﺰوﻣﻪ ﺗﺼﻮرﻩ ﻛﻜﻮن اﻹﺛﻨﲔ ﺿﻌﻔﺎ ﻟﻠﻮاﺣﺪ ﻓﺈن ﻣﻦ ﺗﺼﻮر‬

Jasan lāzim je onaj u pogledu kojeg je dovoljno steći predodžbu o njegovoj osnovi  (melzumu)  da  bi  razum  odsječno  utvrdio  postojanje  neminovne  uzročne  povezanosti  među  njima,  poput  djeljivosti  broja  četiri  brojem  dva.  Jer  ko  stekne  predodžbu  o  broju  četiri  i  djeljivost  dvjema  istim  decidno  će  zaključiti  na  osnovi  puke predodžbe o njima da je četiri djeljivo dvjema istim. Može se reći „jasan“ za  „lāzim“  čija  predodžba  neminovno  proizilazi  iz  sticanja  predodžbe  o  njegovoj  osnovi  (melzum)  poput  bitka  broja  dva  duplim  broja  jedan.  Jer  ko  stekne  predodžbu o dva, dokučiće da je on duplo od jedan. Prvo značenje je obuhvatnije                                                              
135 136

 Tj. da je broj deset parni broj.    El‐Bahrul‐muhit 2/269‐270 

  134 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

jer  čim  je  dovoljna  predodžba  o  osnovi  za  konstataciju  uzročne  povezanosti  dovoljna je predodžba o „lāzimu“ uz predodžbu o „melzumu“.   Pa se za drugo značenje kaže „jasan lazim“ u posebnijem značenju...   „Lazim  koji  nije  jasan“  je  onaj  u  pogledu  kojeg  je  mozgu  (mislima)  potreban  posrednik  da  bi  ustanovio  postojanje  međusobne  povezanosti  između  njih  poput  jednakosti tri ugla u odnosu na dvije okomite.137 Da bi mozak decidno zaključio da  je trokut jednakih uglova u odnosu na dvije okomite potreban mu je posrednik a to  je geometrički dokaz. U upotrebi „lazim“ znači „vadžib“. 

‫وﻻزم اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﺎ ﳝﺘﻨﻊ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ ﻫﻲ ﻣﻊ ﻗﻄﻊ اﻟﻨﻈﺮﻋﻦ اﻟﻌﻮارض ﻛﺎﻟﻀﺤﻚ ﺑﺎﻟﻘﻮة ﻋﻦ‬ ‫اﻹﻧﺴﺎن واﻟﻼزم ﻣﻦ اﻟﻔﻌﻞ ﻣﺎ ﳜﺘﺺ ﺑﺎﻟﻔﺎﻋﻞ وﻻزم اﻟﻮﺟﻮد ﻣﺎ ﳝﺘﻨﻊ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﻊ ﻋﺎرض‬ .‫ﳐﺼﻮص وﳝﻜﻦ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ ﻫﻲ ﻫﻲ ﻛﺎﻟﺴﻮاد ﻟﻠﺤﺒﺶ‬
„A „lāzim“ suštine je ono što nije moguće odvojiti od suštine sa aspekte nje same  bez obzira na prolazna svojstva poput odvojivosti sposobnosti smijanja od insana.  „Lāzim“ djela je ono što je specifično za počinioca, a egzistencijalni „lāzim“ je ono  što  je  od  suštine  uz  posebno  prolazno  svojstvo  nemoguće  odvojiti  a  njegova  odvojivost od suštine sa aspekta nje same je moguća poput crnila za abesince.“138     Bez  ulaženja  u  detalje  i  njihova  pojašnjenja,  cilj  navođenja  ovih  citata  je  samo da se stekne uvid u govor učenjaka o „lāzimu“ i njegovim vrstama. Ono što  je bilo teško prevesti ili eventualno teško shvatiti svakako nema uticaj na mes’ele  o kojima govorimo.  Rekao je Ez‐Zerkeši, rahimehullah:  „Lāzim se dijeli na dvije vrste: lāzim u mozgu (mislima) u smislu da mozak dolazi  do  njega  kod  shvatanja  značenja,  i  iz  sticanja  predodžbe  o  nečemu  proizilazi  predodžba o njemu, poput neparnosti za „tri“ i parnosti za „četiri“, svejedno da li  je on njegov lāzim u vanjskoj realnosti takođe, poput kreveta u svojoj uzdignutosti  iznad  zemlje,  jer  krevet  kada  god  se  nađe  na  zemlji  je  podignut  i  kada  god  se  pojavi predodžba o njemu u mozgu on je podignut, ili nije139 poput crnila kada se  uzme  uz  dodatak  da  je  suprotnost  „bjelini“,    jer  sticanje  predodžbe  o  njemu  sa  ovog aspekta za sobom neminovno povlači sticanje predodžbe o „bjelini“, tako da                                                              
 Namučio sam se u prijevodu ovog dijela i nisam siguran da sam potrefio značenje koje je autor želio ali govori  o matematičkom pitanju.  138  Et‐Ta’rifat, str. 244‐245. Izdanje Darul‐kitabil‐’arebi.   139  Nije njegov lazim u vanjskoj realnosti. Allah najbolje zna! 
137

 

EBU MUHAMMED

135 

su  u  mozgu  (mislima)  međusobno  povezani  a  u  vanjskoj  realnosti  jedno  drugo  isključuje...  Drugi  lāzim  se  tiče  egzistencije  (vudžud)140  a  to  je  bitak  značenja  takvim  da  njegovo  ostvarenje  u  vanjskoj  realnosti  (kharidž)  za  sobom  povlači  ostvarenje  vanjskog u njemu...“141  Nakon nekoliko stranica Ez‐Zerkeši nastavlja rekavši:  „Nema  razilaženja  da  je  ukazivanje  dilaletul‐mutabeqeh  tekstualno,  a  u  pogledu  parcijalno‐sadržajnog  i  uzročno‐neminovno  neodvojivog  su  se  razišli  na  tri  mezheba:  Jedan od njih: je da su razumski, jer ukazivanje značenja na njih biva posredstvom.  To mišljenje je prihvatio El‐Ghazali i autor  „El‐Mahsul“ i odabrao ga Ethirud‐din  El‐Ebheri u „Kešful‐haqaiq“ i Es‐Safijj El‐Hindi.   Rekavši:  „Opisani  su  razumskim  samo  zbog  toga  što  se  razum  osamostaljuje  u  upotrebi pojma u njima dvoma bez potrebe za upotrebom pojma u njima dvoma  od strane jezičara. Ovo je ispravno prema mišljenju onih koji „postavljanje“142  ne  uzimaju  u  obzir  u  el‐medžazu143  ili  zbog  toga  što  je  ono  što  pravi  razliku  između  njihovih značenja, a to su parče i „lāzim“, razum.“  Drugi: da su tekstualni a neki od njih to pripisuju većini, i to je odabrao Vasil u  „Šerhu džumelil Khavendži“.  Treći:  da  je  parcijalno‐sadržajno  ukazivanje  tekstualno  a  uzročno‐neminovno  ukazivanje  razumsko.  To  je  mišljenje  El‐Amidija  i  Ibnul‐Hadžiba,  jer  parče  ulazi  u  ono za što je postavljen pojam suprotno „lazimu“ jer se on nalazi van njega.  El‐Hindi je rekao:   „Ovo  je  slabo,  jer  ako  se  učini  tekstualnom  zbog  toga  što  se  do  razumijevanja  parčeta iz nje dolazi posredstvom teksta (riječi) pa i nužno uzročno ukazivanje je  isto  tako  jer  se  „lāzim“  iz  njega  razumije  posredstvom  teksta  (riječi)  koji  ukazuje  na melzum (osnovu).                                                               
  Ovim  primjerom  misli  na  ono  što  je  El‐Džurdžani  spomenuo  u  vezi  svojstva  crnila  za  abesince  jer  su  oba  nazvali „lazimom u postojanju“. A Allah najbolje zna!   El‐Bahrul‐muhit 2/273  142  Postavljanje pojma za neko značenje.   143   El‐medžaz  je,  kod  učenjaka  usulul‐fikha,  pojam  koji  se  koristi  u  nekom  drugom  značenju  mimo  njegovog  osnovnog značenja zbog veze među njima a indicija sprečava njegovu upotrebu u prvobitnom značenju, kao kada  bi  se  reklo:  „Zejd  je  lav!“  Pa  je  nazvan  lavom  u  prenešenom  smislu  zbog  hrabrosti  a  Zejd  se  ne  može  nazvati  pojmom lav u prvobitnom značenju jer je lav životinja.  
141 140

  136 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ako  je  zbog  toga  što  je  riječ  postavljena  za  njega  posebnim  postavljanjem  za  prvobitno  značenje  (haqiqah)  to  je  neispravno,  ili  za  prenešeno  (medžaz)  i  prvobitno  (haqiqah)  značenje  kolektivnim  (mušterek)  postavljanjem,  lāzim  je  takođe takav ako se u obzir uzme postavljanje u prenešenom značenju. Najpreče  analogiji među njima je postavljanje. Ako je zbog toga što parče ulazi u značenje a  lazim je izvan njega onda je to čisto procjenjivanje i terminologija bez smisla.“  Autor „Ed‐Daqa’iqa“, je rekao:   „Ko  učini  uzročno‐neminovno  ukazivanje  tekstualnim  je  pogriješio  jer  mozak  prelazi  od  pojma  do  njegovog  značenja  i  od  njegovog  značenja  do  neodvojivosti  (luzuma),  a  parcijalno‐sadržajna  nije  izvan  značenja  pojma  suprotno  uzročno‐ neminovno ukazujućoj. A mimo toga svako (ukazivanje) od njih je pripisano tekstu  (riječi) i svako od njih je u određenom smislu i sa određenog aspekta razumsko.“144    Ovo  razilaženje  učenjaka  je  slično  onome  kojeg  smo  spomenuli  prilikom  govora da li je naredba nečega zabrana njemu suprotnog i naredba za ono što je  neodvojivo od naređenog? Ovdje se kao što vidiš govori o tome da li su dilaletut‐ tedammun  i  dilaletul‐iltizām  tekstualni  ili  razumski?  Svi  se  slažu  da  se  iz  jednog  pojma razumije ono što je neodvojivo od njega i da onaj koji nije izvršio „lazim“  nije sproveo naređeno.     Sve ovo ukazuje na neznanje i smjelost osoba koje su se usudile da kažu da  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  ne  ulazi  u  šehadet  ili  ne  proizilazi  iz  njega  neminovno u smislu da njegov nestanak znači nestanak šehadeta. Dodatno tome  značenja  na  koja  šehadet  ukazuje  putem  sve  tri  metode  ukazivanja  su  vjerska  značenja  i  Uzvišeni  Allah  kada  je  naredio  šehadet  tevhida  zna  da  iz  ispravnosti  njegove osnove proizilazi tekfir taguta, mušrika i mustekbira, i da s druge strane  nestanak  tekfira  taguta,  mušrika  i  mustekbira  znači  nestanak  šehadeta  tevhida  zbog vjerske međusobne uzročne povezanosti tevhida i njihovog tekfira.     Onaj  koji  kaže  da  tevhid  i  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  nisu  na  ovaj  način povezani tjera u laž Allaha i Njegovog Poslanika i idžma’a muslimana i mimo  Allaha propisuje novi din i drugačiji „šehadet“. Utičemo se Allahu uzroka Njegove  srdžbe!    

                                                            
144

 El‐Bahrul‐muhit 2/277. 

 

EBU MUHAMMED

137 

3.4.1 Šehadet tevhida i metode ukazivanja na značenje
  Svjedočenje „la ilahe illallah“ putem ukazivanja na cjelo značenje za koje je  postavljeno  ukazuje  na  sve  vrste  tevhida,  počevši  od  tevhida  Stvoritelja  u  obožavanju  i  pokornosti  koji  se  gradi  na  uvjerenju  da  je  Allah  jedini  apsolutni  neovisni Gospodar, Vladar i Upravitelj opisan svim osobinama savršenstva a to je  teoretsko 'aqidetski tevhid u kojeg ulaze tevhid Allaha u gospodarstvu (tevhidur‐ rububijjeh) i tevhid Allaha u Imenima i Svojstvima (tevhidul‐esma'i ves‐sifat).    Parcijalno‐sadržajnim  ukazivanjem  se  ukazuje  samo  na  tevhid  u  'ibadetu  i  pokornosti  ili  samo  na  tevhid  u  rububijjetu  ili  samo  na  tevhid  u  Imenima  i  Svojstvima.  Putem  dilaletul‐iltizāma  ukazuje  na  ono  što  je  van  njega  ali  iz  njega  neminovno  proizilazi  i  od  njega  je  neodvojivo.  To  bi  bili  tekfir,  mržnja  prema  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima  i  neprijateljstvo  prema  njima  i  uvjerenje  da  su  sljedbenici  tevhida  muslimani  ‐  muvehhidi  i  ljubav  i  prijateljevanje  prema  njima. A oni koji kažu da su spomenuti opis ruknovi tevhida će reći da šehadet na  njih ukazuje putem parcijalno‐sadržajnog ukazivanja. 

  3.4.2 Šehadet tevhida putem sve tri metode ukazivanja ukazuje na sav aslu dinil islam
  Tako  šehadet  tevhida  ukazuje  na  sav  aslu  dinil  islam  putem  dilaletul‐ mutabaqah, dilaletut‐tedammun, i dilaletul‐iltizāma. Rekao je šejh ’Abdurrahman  sin Hasana, nek’ je Allahova milost nad njima: 

،‫ﻓﻼﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻌﻠﻢ ﲝﻘﻴﻘﺔ ﻣﻌﲎ ﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻤﺔ، ﻋﻠﻤﺎً ﻳﻨﺎﰲ اﳉﻬﻞ، ﲞﻼف ﻣﻦ ﻳﻘﻮﳍﺎ، وﻫﻮ ﻻ ﻳﻌﺮف ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ‬ ‫وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻴﻘﲔ، اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺸﻚ، ﻓﻴﻤﺎ دﻟﺖ ﻋﻠﻴﻪ ﻣﻦ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ؛ وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻹﺧﻼص، اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺸﺮك، ﻓﺈن‬ ‫ﻛﺜﲑا ﻣﻦ اﻟﻨﺎس ﻳﻘﻮﳍﺎ، وﻫﻮ ﻳﺸﺮك ﰲ اﻟﻌﺒﺎدة، وﻳﻨﻜﺮ ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ، وﻳﻌﺎدي ﻣﻦ اﻋﺘﻘﺪﻩ، وﻋﻤﻞ ﺑﻪ، وﻻﺑﺪ ﻣﻦ‬ .‫اﻟﺼﺪق، اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﻜﺬب، ﲞﻼف ﺣﺎل اﳌﻨﺎﻓﻖ، اﻟﺬي ﻳﻘﻮﳍﺎ ﻣﻦ ﻏﲑ ﺻﺪق‬
„Dakle  neophodna  je  spoznaja  značenja  ove  riječi,  znanjem  koje  isključuje  neznanje, suprotno onom koji ih govori a ne zna njihovo značenje. I neophodno je  čvrsto ubjeđenje (jeqin) koje isključuje sumnju u pogledu onoga na što ukazuje od  tevhida.  Neophodan  je  ikhlas  koji  isključuje  širk,  jer  mnogi  ljudi  ih  izgovaraju  a  pridružuju u ’ibadetu i poriču njihovo značenje i neprijateljuju prema onome koji u  njega  vjeruje  i  radi  po  njemu.  I  neophodna  je  iskrenost  koja  isključuje  laganje,  suprotno stanju munafika koji ih izgovara bez iskrenosti...“ 

  138 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻘﺒﻮل، اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺮد؛‬

[11

‫ﲞﻼف ﻣﻦ ﻳﻘﻮﳍﺎ، وﻻﻳﻌﻤﻞ ﺎ، وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﶈﺒﺔ، ﳌﺎ دﻟﺖ ﻋﻠﻴﻪ، ﻣﻦ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ، واﻹﺧﻼص، وﻏﲑ ذﻟﻚ؛‬ ،‫و ح ﺑﺬﻟﻚ، اﳌﻨﺎﰲ ﳋﻼف ﻫﺬﻳﻦ اﻷﻣﺮﻳﻦ، وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻻﻧﻘﻴﺎد ﺑﺎﻟﻌﻤﻞ ﺑﻬﺎ، وﻣﺎدﻟﺖ ﻋﻠﻴﻪ ﻣﻄﺎﺑﻘﺔ‬ ‫اﻟﻔﺮ‬ .‫وﺗﻀﻤﻨﺎ، واﻟﺘﺰاﻣﺎ؛ وﻫﺬا ﻫﻮ دﻳﻦ اﻹﺳﻼم، اﻟﺬي ﻻ ﻳﻘﺒﻞ اﷲ دﻳﻨﺎ ﺳﻮاﻩ‬
„Kao  što  je  rekao  Uzvišeni:  (Govore  svojim  jezicima  ono  što  nije  u  njihovim  srcima.) ‐ El‐Feth 11. Neophodno je prihvatanje koje isključuje odbijanje, suprotno  onima koji ih izgovaraju a ne rade po njemu. Neophodna je ljubav prema onome  na  što  ukazuju  od  tevhida  i  ikhlasa  i  drugog  i  radost  zbog  toga,  koje  isključuju  suprotne  ovim  dvjema  stvarima.  Neophodno  je  povinovanje  (pokornost)  i  rad  prema njemu, i onome na što on ukazuje metodom ukazivanja na cjelo značenje  (mutabaqah),  parcijalno‐sadržajnog  (tedammunen)  i  uzročno‐neminovnog  ukazivanja (iltizāmen). Ovo je dini islam mimo kojeg Allah neće prihvatiti drugi  din.“145    Nakon svega što smo naveli srećni konstatujemo da se uvođenju spomenutih  opisa  u  aslu  dinil  islam  pod  izgovorom  da  ih  u  šehadetu  nema  neće  buniti  osim  čovjek  koji  ne  zna  svoj  din  kako  treba  i  koji  je  u  žestokom  sukobu  sa  ljudskom  prirodom, jezikom, i šerijatskim znanjem. Allahulmuste’an!    

:‫ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ: }ﻳﻘﻮﻟﻮن ﺑﺄﻟﺴﻨﺘﻬﻢ ﻣﺎﻟﻴﺲ ﻓﻲ ﻗﻠﻮﺑﻬﻢ{ ]اﻟﻔﺘﺢ‬

3.5. Uopštene skretnice u pogledu praktičnog tevhida
  Uopšteno  rečeno,  kada  se  govori  o  praktičnom  tevhidu,  kažemo  da  on  obuhvata tevhid Allaha u 'ibadetu, pokornosti i slijeđenju i hukmu146 i tehakumu.  Osnova  praktičnog  tevhida  je  u  djelima  srca  koja  neminovnom  uzročnom  povezanošću za sobom povlače pojavu vanjskog praktičnog tevhida.     Glavešine onih koji su srušili praktični tevhid su tri vrste taguta koji su uzeli  sebi  to  jedinstveno  pravo  Uzvišenog  Allaha.  Pravo  da  samo  On  bude  obožavan,  pravo  da  samo  on  bude  uzet  za  Sudiju,  pravo  da  samo  Njegova  odredba  bude  slijeđena  i  pravo  da  se  samo  Njegovoj  odredbi  pokorava.  Oni  su  tagut  'ibadeta,  tagut  pokornosti  i  slijeđenja  i  tagut  hukma.  A  nakon  toga  dolaze  oni  koji  im  'ibadete mimo Allaha obredima i molitvom, pokornošću i slijeđenjem, i hukmom i  tehakumom.                                                              
145 146

 Ed‐Durerus‐senijjeh 2/244   Zakonu i suđenju. 

 

EBU MUHAMMED

139 

  Isto tako ukratko napominjem da se značenje 'ibadeta u uopštenom smislu i  sa  aspekta  njega  samog  po  sebi  ogleda  u  apsolutnoj  ljubavi  i  apsolutnoj  poniznosti  koje  imaju  svoju  osnovu  u  spoznaji,  uvjerenju  i  ubjeđenju  iz  koje  rezultiraju  drugi  srčani  ruknovi  'ibadeta  koji  su  neminovan  rezultat  apsolutne  ljubavi  i  poniznosti  srca,  a  to  neminovno  za  sobom  povlači  kategoriju  vanjskog  uopštenog 'ibadeta i robovanja Uzvišenom Allahu koje je rukn u cjelini tevhida.     Međutim,  detaljne  „oblike“  i  „kalupe“  'ibadeta  (obreda)  u  koje  se  uliva  'ibadet  u  uopštenom  značenju  ne  smijemo  izmišljati  već  je  osnova  u  njima  obaveznost  sustezanja  sve  dok  ih  Allah  ne  propiše.  Uzvišeni  Allah  je  Svojom  objavom  propisao  savršeni  zakon  i  opisao  nam  vrste  i  jedinke  kojim  ćemo  se  Njemu približavati ulivajući u njih značenja 'ibadeta u uopštenom smislu; srcem i  vanjštinom.  Neki  od  primjera  za  te  „oblike“  i  „kalupe“  su  sedžda,  ili  ruku'u  (pregibanje) ili qijam (stajanje) u cjelini namaza koji je sam po sebi „oblik i kalup“,  zekat, post, hadž, džihad i bilo koji drugi vid jedinki 'ibadeta u posebnom smislu.    Ove  kalupe  su  učenjaci  nazvali  'ibadetima  zbog  toga  što  se  očekuje  da  musliman  u  njih  ulije  opšte  značenje  'ibadeta  te  da  se  putem  njih  ponizno  i  sa  ljubavlju njihovom osnovom i onim što iz njih neminovno proizilazi od stanja srca i  vanjštine približava Uzvišenom Allahu.     Svaki vid činjenja tih oblika i kalupa, bez da u njima bude suštinsko značenje  'ibadeta,  tj.  'ibadeta  u  uopštenom  smislu,  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  ne  predstavlja u islamu usmjeravanje (sarf) suštinskog 'ibadeta drugom mimo Allaha,  tj. suštinski veliki širk.147 Jer da je to tako Allah nikad ne bi naredio melekima da  urade oblik sedžde, koja je bila sedžda pozdrava i počasti, Ademu, 'alejhisselam, ili  ne  bi  dozvolio  da  to  bude  propisano  u  prijašnjim  šerijatima,  kao  što  nam  je  poznato  u  kazivanju  o  sedždi  roditelja  i  braće  Jusufa,  'alejhisselam,  koji  su  pred  njim učinili sedždu ali ga tom sedždom nisu obožavali.    Isto  tako  svako  ko  u  vanjštini  pokazuje  usmjeravanje  (sarf)  oblika  i  kalupa  'ibadeta Allahu a u njima nema suštinu 'ibadeta u uopštenom smislu, bilo srcem ili  vanjštinom, u suštini nije musliman, ali samo Allah zna njegovo pravo stanje i ovo  je slučaj munafika koji će biti u najnižim dubinama vatre.   Svaki  opis  od  riječi  i  djela  koji  je  Uzvišeni  Allah  nazvao  velikim  širkom  i  'ibadetom drugog mimo Njega u sebi sadrži suštinsko rušenje tevhida Uzvišenog  Allaha  i  suštinski  'ibadet  drugom  mimo  Njega,  vanjštinski  ili  nutrinski,  tako  da  muslimanu  nije  dozvoljeno  da  zamišlja  mogućnost  nepostojanja  suštinskog                                                              
147

 Za vrijeme čitanja knjige će ti postati jasno zbog čega sam u ovoj knjizi koristio pojam „suštinski veliki širk“. 

  140 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

'ibadeta  u  onome  što  je  Allah  nazvao  velikim  širkom  i  'ibadetom  drugog  mimo  Njega, iz čega rezultira zaključak da je moguće da takav ne bude mušrik.    

3.5.1 Pojam 'ibadet se u terminologiji učenjaka koristi u dva značenja
  Iz ovoga zaključujemo da se pojam 'ibadet u terminologiji učenjaka koristi u  dva značenja:  1) Prvo sa aspekta suštine 'ibadeta samog po sebi i ovo je 'ibadet u uopštenom  smislu  2) Drugo  u  smislu  kalupa  i  oblika  koji  sami  po  sebi  ne  moraju  biti  'ibadetom  u  prvom  smislu,  svejedno  radilo  se  o  munafiku  ili  osobama  koje  oblicima  i  kalupima  'ibadeta  ne  žele  nekog  drugog  mimo  Allaha,  tj.  ne  usmjeravaju  ih  njima  (sarf)  mimo  Allaha,  niti  im  se  približavaju,  niti  to  rade  uz  neko  od  značenja  kojim  se  ostvaruje  značenje  suštinskog  'ibadeta.  Pojam  „sarful‐ 'ibadeti ligajrillah“, tj. usmjeravanje 'ibadeta nekom drugom mimo Allaha u  govoru  učenjaka  ima  posebno  značenje  i  ne  obuhvata  osobe  koje  su  uradile  neki kalup i oblik 'ibadeta u posebnom smislu pred nekim drugim mimo Allaha  poput sedžde pozdrava i slično. Jer meleki nisu usmjerili (sarf) sedždu Ademu,  niti  je  Mu'az  usmjerio  sedždu  Poslaniku,  .,  niti  su  roditelji  Jusufa  i  njegova  braća  usmjerili  sedždu  Jusufu,  ali  svaki  od  njih  je  učinio  sedždu  pred  nekim  drugim mimo Allaha i time nije upao u veliki širk. Ne dao Allah!    Ovo pravilo nam je važno da bismo razumjeli pitanja suštinskog velikog širka  i tekfira, i da bismo  mogli odgovoriti na neke greške protivnika.  Jer nije moguće  govoriti o tekfiru mušrika i onome ko ih ne tekfiri sve dok se precizno ne odredi  značenje velikog širka.  

  3.5.2 Međusobna uzročna povezanost između vanjštine i srca
  Da  bi  se  ovo  detaljno  shvatilo  potrebno  je  takođe  shvatiti  suštinu  veze  između  imana  srca  i  imana  vanjštine  i  između  kufra  i  širka  srca  i  kufra  i  širka  vanjštine  i  značenje  postojanja  neminovne  uzročne  povezanosti  među  njima,  tj.  telazuma kod učenjaka ehlus‐sunneta i džema'ata.  

 

EBU MUHAMMED

141 

  Dakle, ono što je u vanjštini se u suštinskom smislu ne naziva imanom osim  ako u srcu postoji iman. Ono što je Zakonodavac u vanjštini nazvao velikim kufrom  i  velikim  širkom  je  time  nazvano  zbog  neminovnog  postojanja  međusobne  uzročne  povezanosti  između  njega  i  kufra  u  srcu.  Pa  koga  god  Allah  i  Njegov  Poslanik zbog određenih riječi i djela protekfire takav je kafir u vanjštini i u srcu.     Međutim, bitno je pojasniti zašto sedžda pred nekim drugim mimo Allaha ne  mora  biti  obožavanje  onoga  pred  kojim  se  učinila,  jer  to  je  mnoge  navelo  da  tu  sliku i stanje preslikaju na pitanja velikog širka u tehakumu a neke čak i na pitanje  psovanja Uzvišenog Allaha kao što se dogodilo Albaniju koji je na osnovu vanjskih  indicija pokušavao zaključiti da li je neka osoba kafir u srcu ili ne pa je ovisno od  tih  indicija  neke  psovače  Allaha  tekfirio  a  neke  nije,  pa  su  mnogi  džahili  počeli  govoriti da Albani u pogledu tekfira psovača Uzvišenog Allaha ima dva mišljenja.  Da Allah sačuva zablude i smjelosti neznalica!     Kada ovo znaš možeš zaključiti da je razlika između oblika sedžde i tehakuma  u tome što ne mora značiti da je svako ko učini sedždu pred nekim mimo Allaha  njome istog učinio ma'budom, tj. onim kojem se 'ibadeti ali je onaj koji od taguta  hukma traži da presudi tagutskim zakonom ili namjerno presudi zakonom kojeg je  on  lično  izmislio  time  je  neminovno  učinio  drugog  ili  sebe  sudijom  mimo  Uzvišenog Allaha i srušio svoj tevhid Allaha u hukmu i tehakumu kao što onaj koji  čini  sedždu  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  ili  je  traži  sebi  učinio  drugog  mimo Allaha ma'budom.148     U hukmu i tehakumu ne postoji značenje pozdrava i počasti niti se za njegov  bitak  velikim  širkom  uvjetuje  opis  približavanja  (teqarrub)  kao  što  je  to  slučaj  u  velikom širku u obredima! Sve ovo je zabludjele navelo na uvjerenje da je moguće  da čovjek upadne u veliki širk hukma i tehakuma a da bude musliman kao što je  Albanija  njegova  novotarija  navela  da  vjeruje  da  je  moguće  da  neko  opsuje  Uzvišenog Allaha i da bude musliman, jer obje skupine u tami novotarskih uvjeta  za tekfir kod Allaha uslovljavaju srčani kufr i jezičku obavijest o srčanom kufru za  tekfir u vanjštini.     Ekstremne murždije prije njih, poput džehmija i slično, iako su vjerovali da taj  vanjski  opis  lično  nije  veliki  kufr  kao  što  vanjska  dobra  djela  lično  nisu  iman,  se  nisu  pridržavali  svoje  zablude  do  kraja  već  su,  iako  ne  potvrđuju  neminovnu  uzročnu  povezanost  između  vanjštine  i  srca,  protekfirili  onoga  kojeg  su  zbog  određenih riječi i djela protekfirili Allah i Njegov Poslanik.                                                               
148

 Onaj kome se ’ibadeti a pravo na to ima samo Allah. 

  142 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Najekstremniji,  o  kojima  Ibn  Tejmijje  kaže  da  su  izašli  iz  islama,  kažu  da  je  moguće  da  onaj  kojeg  su  protekfirili  u  vanjštini  zbog  jasnog  kufra  u  riječima  i  djelima bude vjernik kod Allaha ako u svom srcu nije imao kufr. Zato smo uvijek  govorili  da  je  Albani  gori  od  najekstremnijih  džehmija  kao  i  svi  oni  koji  hode  sličnim putem makar i djelimično i da njihova greška ne spada više u domen greški  islamskih  sektri  od  sljedbenika  strasti  i  novotarija  već  u  neostvarenje  kufra  u  taguta,  pa  se  zbog  toga  ne  smiju  zvati  murdžijama  kao  što  to  smatra  struja  doktora iz Saudijske Arabije i oni koji ih slijede a što je zahvatilo glavešine skupine  na čije novotarije i greške odgovaram.    Pravilo  je  da  vanjski  veliki  širk  i  veliki  kufr  za  sobom  neminovno  povlače  nevjerstvo  u  uvjerenju  srca  ili  njegovim  djelima,  pa  se  na  primjer  ne  smije  reći  „nije kafir ako nije ohalalio“ i slično od opisa koji se tiču 'aqide ili „nije kafir ako  mrzi ono što radi“ jer su zadnjim uzeta u obzir samo neka djela srca a zaboravilo  se da osoba vjerski mora biti kafir u vanjštini i u suštini makar neuki ne dokučio  onaj opis imana koji je nestao iz njegovog srca ili suprotni koji se pojavio a propisi  se svakako vežu za vanjštinu.     Činjenica  da  smo  rekli  da  je  u  jedinkama  (kalupima  i  oblicima)  'ibadeta  osnova  sustezanje  dok  ne  dođe  šerijatski  dokaz  ne  znači  da  ne  može  doći  do  obožavanja  taguta  oblicima  i  kalupima  koji  nemaju  taj  oblik  u  islamskim  'ibadetima  kao  kada  bi  neko  obožavao  tagute  plesom,  vriskom,  zviždanjem,  meditacijama, dubljenjem na glavi, stavljenjem cigara u usta kipa ili šta ti ja znam  od  gluposti  koje  rade  ljudi  bez  pameti.  Ovo  kažem  jer  sam  zatekao  ljude  iz  čijih  riječi  se  ovo  značenje  može  razumijeti.149  A  spomenuti  oblici  su  'ibadet  tagutu  zbog  namjere  približavanja  tagutu  njima,  ili  traženja  od  njega  njima  ono  što  on  nije  kadar  učiniti,  ili  zbog  pridržavanja  tagutskog  vjersko‐zakonskog  htijenja,  odnosno njegovog zakona, što predstavlja apsolutnu pokornost i poniznost. 

  3.5.3 O jedinkama velikog širka putem kojih se obožava tagut
  Učenjaci  koji  spominju  jedinke  velikog  širka  kojima  se  obožava  tagut  u  pogledu velikog broja istih nisu našli vjerske tekstove u kojima Allah poimenično                                                              
  Kada  definišu  širk  u  ’ibadetu  prvo  definišu  ’ibadet  u  šerijatu  i  da  je  to  sve  ono  što  je  šerijat  učinio  mustehabbom  ili vadžibom  pa  kažu  da  je  svako  ko  od  toga  nešto  usmjeri  drugom  mimo  Allaha  mušrik,  što  ne  zatvara  mogućnost  da  je  veliki  širk  usmjeriti  tagutu  neki  drugi  oblik  koji  u  sebi  sadrži  značenje  približavanja,  traženja  onoga  što  obožavani  mimo  Allaha  nije  kadar  učiniti,  ili  pridržavanje  tagutskog  zakonskog  htijenja.  Pa  nek’ je Allah na pomoći! 
149

 

EBU MUHAMMED

143 

spominje veliki širk klanja žrtve tagutu, veliki širk tavafa oko taguta i slično. Već su  ta imena uzeli iz šerijatskih oblika 'ibadeta samo Allahu s ciljem lakšeg određivanja  imena  jedinki  velikog  širka  i  imena  onoga  koji  upadne  u  njih  te  radi  pojašnjenja  ljudima šta ne smiju raditi, bilo u suštinskom ili samo kalupskom smislu.     Kao  primjer  za  to  se  može  navesti  oblik  i  kalup  sedžde  kojeg  je  Allah  u  posljednjoj  objavi  ograničio  na  Sebe  i  zabranio  da  se  ona  čini  i  usmjerava  bilo  kome  drugom  mimo  ili  uz  Njega  kao  i  pred  bilo  kime.  Tako  su  iz  činjenice  da  je  klanje žrtve u ime Allaha uz namjeru približavanja Allahu 'ibadet kojim obožavamo  Uzvišenog  učenjaci  rekli  da  je  onaj  koji  taj  'ibadet  usmjeri  nekom  drugom  mimo  Njega  upao  u  veliki  širk  jer  ga  je  time  obožavao  mimo  Allaha.  Dakle,  za  mnoge  jedinke velikog širka ne postoji izričit dokaz ali su uzete iz činjenice da se Allah u  šerijatu obožava njima i da ih je ograničio na Sebe.    Imamo  takođe  primjer  zavjeta  (nezr)  koji  je  u  šerijatu  u  osnovi  pokuđen  ali  kada  se  čovjek  zavjetuje  meleku,  mrtvom  ili  odsutnom  da  će  mu  ako  izliječi  bolesnika i slično od stvari koje je samo Allah u stanju učiniti, klanjati dva reka'ata  ili  zaklati  žrtvu  ili  u  njegov  grob  ubaciti  nekoliko  maraka  time  postaje  mušrik  velikim širkom. Pa se iz imena jedinki velikog širka vade imena za one koji su upali  u  njih  pa  se  kaže  mušrik  velikim  širkom  klanja  žrtve,  mušrik  velikim  širkom  zavjetovanja, mušrik velikim širkom ljubavi, mušrik velikim širkom tehakuma itd.    U oblicima koji nisu identični šerijatskim 'ibadetima se dotični mušrik može  nazvati opštim imenom širka pa da se samo kaže da je mušrik ili da se u njegovom  postupku pokuša dijagnozirati ono šta ga je na to navelo od ljubavi prema tagutu,  straha  i  slično.  Pa  da  to  bude  veliki  širk  ljubavi  ili  veliki  širk  straha,  ili  veliki  širk  nade, itd., uz uvjerenje da je vanjski opis lično veliki širk i veliki kufr.    Upravo zbog realne mogućnosti da dotična osoba čineći kalup i oblik 'ibadeta  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  nije  imala  namjeru  usmjeriti  mu  'ibadet,  u  uopštenom ili posebnom smislu,150 želeći njih lično mimo Allaha, ili približavajući  im se, ili uz bilo koje drugo značenje kojim se ostvaruje suštinski 'ibadet, iz jednog  ili  drugog  razloga,  istu  nije  dozvoljeno  odmah  protekfiriti  sve  dok  se  ne  ostvare  uvjeti  (šartovi)  tekfira  pojedinca  i  nestanu  njegove  prepreke.  S  obzirom  da  se  ovdje radi o konstataciji opisa (tahqiqul‐menat)  za kojeg je šerijat vezao propis i  spuštanju  vjerskog  temelja  na  opis  u  vanjskoj  realnosti,  može  se  desiti  da  se                                                              
  Usmjeravanje  (sarf)  jedinki  ’ibadeta  odnosno  njihovo  posvjećivanje  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  željenje  drugog  mimo  Njega  je  suštinski  veliki  širk  i  jedan  vid  usmjeravanja  suštinskog  ’ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha.  Postoji  idžma’  muslimana  da  je  to  veliki  širk,  a  na  osnovu  pravila  o  neminovnoj  uzročnoj  povezanosti  između vanjštine i srca vjerujemo da u njegovom srcu mora biti kufr u ’aqidi ili u djelima srca.  
150

  144 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

muslimani  raziđu  u  pogledu  tekfira  određene  osobe  ovisno  od  odnosa  prema  određenim pitanjima.     Pogotovo  kada  se  radi  o  pitanju  tumačenja  indicija  i  dokaza  stanja  koji  se  vežu za određenu osobu, čije djelo ili riječ podnosi tumačenje u drugom značenju  a ne u značenju jasnog velikog širka i kufra. Iako je obaveza svakom muslimanu da  spusti propis na opis koji je „zahir“ a „zahir“ u ovom slučaju, bez obzira govorili o  riječima ili djelima, je značenje koje se automatski nameće slušaocu ili onome koji  gleda  u  nečije  stanje  nakon  poznavanja  tradicije  naroda  te  osobe  u  upotrebi  dotičnih riječi i djela, čije  značenje, ako se zanemari, za sobom povlači nestanak  najveće  odlike  ljudske  rase  a  to  je  „razumijevanje  i  komunikacija“  kao  što  kaže  Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, govoreći o sličnom poglavlju.     Ovaj „zahir“ se u normalnim uslovima mora uzeti u obzir iako stanje podnosi  neko  daleko  prevagnuto  značenje.  U  stanju  nužde  (darure)  je  prihvatljivo  i  propisano  da  se  u  pogledu  nekih  osoba  uzmu  u  obzir  indicije  koje  ukazuju  na  ispravnost i iskrenost njihove tvrdnje da određenim riječima i djelima nisu željeli  značenje velikog širka i kufra i da im se ne presudi velikim širkom i kufrom. Ali u  jasan (sarih) vanjski veliki širk ili kufr u vjeri nije dozvoljeno upasti osim u stanju  prisile (ikraha), kao što se prevagnjujući uopšteno može reći da u kalupe i oblike  velikog širka takođe nije dozvoljeno upasti osim u stanju prisile, zbog toga što je  razlika između suštinskog jasnog velikog širka i kufra i kalupa i oblika širka i kufra  najčešće  samo  u  namjeri  a  ne  u  vanjskom  obliku,  a  mi  znamo  da  su  učenjaci  islama konstatovali zabranu ispoljavanja kufra, misleći time na vanjski oblik. Tako  da  muslimanu  nije  dozvoljeno  da  uradi  sedždu  pred  kipom  imajući  namjeru  činjenja sedžde Allahu osim u stanju prisile.  

3.6 Moguće je da neke osobe koriste pojam „veliki širk“ i „'ibadet“ u značenjima kalupa i oblika velikog širka i 'ibadeta drugom mimo Allaha, a ne u njihovom suštinskom značenju u vjeri
  Kada je u pitanju značenje „činjenja kalupa i oblika“ bez suštinskog 'ibadeta  odnosno  'ibadeta  u  uopštenom  smislu  kao  i  bez  značenja  usmjeravanja  jedinke  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  koje  ulazi  u  'ibadet  drugog  mimo  Allaha  u  uopštenom  ili  suštinskom  smislu,  se  teoretski  može  desiti  da  čujemo  nekog  učenjaka  ili  običnog  muslimana  da  kaže  da  u  pitanjima  velikog  širka  postoji  opravdanje  neznanjem,  a  koji  pojmom  „veliki  širk“  ne  misle  na  suštinski  'ibadet 

 

EBU MUHAMMED

145 

nekom  drugom  mimo  Allaha,  tj.  suštinski  veliki  širk,  niti  na  usmjeravanje  (sarf)  jedinke 'ibadeta nekom drugom mimo Allaha, već misle na činjenje oblika i kalupa  pred  nekim  drugom  mimo  Allaha,  uz  drugu  namjeru,  mimo  namjere  suštinskog  'ibadeta  i  mimo  namjere  usmjeravanja  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Njega,  tj.  bez namjere njegovog posvećivanja njemu ili željenja njega njime, ili približavanja  njemu  ili  bilo  kojeg  drugog  značenja  kojim  se  ostvaruje  značenje  suštinskog  'ibadeta koje čovjeka čini mušrikom.    Naročito  ako  imaju  „poseban“  odnos  prema  definiciji  velikog  širka  prema  kojoj  je  veliki  širk  u  'ibadetu  „usmjeravanje  (sarf)  bilo  koje  vrste  ili  jedinke  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha“,  gdje  oni  puko  činjenje  jedinke  'ibadeta  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  bez  ulivenosti  značenja  'ibadeta  u  uopštenom  smislu  u  njemu  i  bez  namjere  značenja  kojim  se  ostvaruje  suštinski  'ibadet  drugom mimo Allaha od kojih smo već neke spomenuli, nazivaju „velikim širkom“  ne  želeći  pojmom  „veliki  širk“  prethodno  konstatovano  značenje  „usmjeravanja  (sarf)  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha“  koje se  ovom  rečenicom  u  govoru  učenjaka prvobitno želi.    Dakle, koriste termin „veliki širk“ ali ne u njegovom originalnom značenju u  tekstovima Objave i u govoru učenjaka već u posebnom značenju. Ako se dokaže  da  je  terminologija  neke  osobe  da  „činjenje  kalupa  i  oblika“  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha,  bez  ulivenosti  suštinskog  'ibadeta  u  njima  i  bez  značenja  njihovog  usmjeravanja  ili  posvjećivanja  drugom  mimo  Allaha  i  željenja  njega  njime,  i  približavanja  njima,  naziva  „velikim  širkom“  i  zagovara  uvjerenje  da  u  tom  „velikom širku“ postoji opravdanje neznanjem i da je onaj koji upadne u taj „veliki  širk“  još  uvijek  musliman  kojeg  nije  dozvoljeno  tekfiriti  prije  uspostave  argumenta,  prema  takvom  nije  dozvoljeno  postupiti  kao  prema  osobama  koje  vjeruju da je onaj koji iz neznanja, kojeg od sebe nije mogao odagnati uz ulaganje  maksimalnog truda, upadne u suštinski veliki širk, musliman ‐ muvehhid, jer je to  upravo onaj opis koji kategorički ukazuje na nepoznavanje tevhida ili na prkošenje  tevhidu  i  time  se  ruši  aslu  dinil  islam  i  tevhid  u  njegovom  ruknu  ili  u  njegovom  „lazimu“ čiji nestanak ukazuje na nestanak osnove (melzum) iz koje je proizišao a  ona je „neposjedovanje ispravne predodžbe“ o dini islamu i tevhidu ili neki drugi  opis u 'aqidi ili djelima srca.     Međutim,  najveći  problem  je  kada  dođe  neko  poput  potpisnika  proglasa  i  sličnih  njima  koji  imaju  istu  novotariju  u  djelimičnom  smislu  i  govor  takvih  učenjaka instrumentaliziraju u značenju suštinskog 'ibadeta i suštinskog velikog  širka pa kaže da u njemu postoji opravdanje neznanjem, te'vilom,151 taqlidom152 i                                                              
151

 Pogrešno tumačenje tekstova. 

  146 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

idžtihadom153 i slično. Mnogi to čak rade kada je u pitanju psovanje vjere i širk u  rububijjetu, itd.     Potpisnici proglasa to primjenjuju u svim vidovima velikog širka i na tome su  bili  Nusret  i  Bilibani  da  bi  danas  završili  na  uvjerenju  da  tehakum,  odnosno  tevhidul‐hakimijje,  ne  ulazi  u  aslud‐din  na  što  kategorički  ukazuju  njihove  riječi  koje  smo  naveli  i  koje  ćemo  navesti.  Još  uvijek  se  propagira  da  učenjaci  islama  imaju „dva mišljenja“ u mes'eli opravdanja neznanjem u 'ibadetu nekom drugom  mimo Allaha!!! Allahulmuste’an!    Ovo  nam  još  jednom  pokazuje  i  dokazuje  koliko  je  problematično  i  opasno  kada  potonje  generacije  ili  džahili  koriste  i  argumentiraju  govorom  prethodnih  generacija  učenjaka  nepoznavajući  temelje  na  kojim  su  oni  izgradili  svoje  fetve  i  izreke.  Ovo  nije  samo  problem  u  fikhskim  poglavljima  vezanim  za  brak,  razvod  braka, kupoprodaju i slično, već se dogodilo i u poglavljima aslud‐dina, tj. tekfira  mušrika  i  taguta,  odnosno  svih  onih  koji  nisu  ostvarili  šehadetom  naređeno  značenje.     Ovdje se moramo prisjetiti riječi Ibnul‐Qajjima, rahimehullah, u kojima kaže  da je šteta ovakvih ljudi za vjeru veća nego šteta laika ljekara po tijelo bolesnika.  Nema  sumnje  da  smo  mi  danas  svjedoci  ogromnih  fitni  i  žrtve  prelamanja  Allahovim stvaranjem presudnih događaja za islam i muslimane.    Kao primjer za upotrebu pojma „'ibadeti“ ili „djelo od djela širka“ ili „oblik  od oblika širka“ u spomenutom značenju bih mogao navesti riječi Dr. El‐Qarnija,  autora knjige „Pravila tekfira kod ehlus‐sunneta i džema'ata“ u kojoj pojmovima  „djelo od djela širka“ ili „oblik od oblika širka“ i „'ibadeti“ naziva činjenje kalupa  i oblika ili mes'ele u kojima čovjek nekada može biti opravdan neznanjem, poput  sedžde  pozdrava  ili  ohalaljivanja  pijenja  vina  za  određenu  grupu  ljudi  kao  što  je  uradio Qudameh bin Maz'un, /.    Na  greške  u  ovoj  knjizi  je  pokušao  odgovoriti  Ahmed  El‐Halidi  i  knjiga  je  poznata  studentima  koji  izučavaju  tevhid  i  traže  istinu.  U  tom  odgovoru  Qarniju  on  upozorava  na  mnoge  propuste  u  koje  je  upao  Qarni,  ali  Halidi,  iz  meni  nepoznatog razloga, nije mogao shvatiti zašto Qarni na jednom mjestu kaže da je  onaj  koji  'ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  mušrik  i  da  u  tome  nema  opravdanja  u  neznanju  i  te'vilu,  a  na  drugim  mjestima  iste  knjige  opravdava  počinioca nekog od „djela širka“ ili „oblika širka“ neznanjem pa mu je Halidi na to                                                                                                                                                          
152 153

 Slijepo slijeđenje nečijeg mišljenja bez poznavanja dokaza.   Ulaganje maksimalnog truda od strane mudžtehida sa ciljem dolaska do vjerskog propisa. 

 

EBU MUHAMMED

147 

odgovorio  svim  dokazima  i  citatima  'uleme  iz  kojih  se  zaključuje  da  se  svi  muslimani slažu da je onaj koji 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha mušrik.     Halidi  je  to  protumačio  kao  kontradiktornost  Qarnija.  Nakon  što  sam  pročitao knjigu Halidija, zaista sam mislio da Qarni opravdava mušrike neznanjem,  ali  prije  nego  što  sam  se  upustio  u  pisanje  ovih  redova  odlučio  sam  da  izučim  Qarnijevu knjigu s ciljem da lično vidim njegovo razmišljanje kako u spomenutom  pitanju  tako  i  u  pitanju  tehakuma  i  da  bi  upoznao  šubhe  protivnika  i  lakše  odgovorio na njih.     Nakon  nekih  mojih  drugih  iskustava  ustanovio  sam  da  Qarni  ne  opravdava  onoga  koji  čini  suštinski  'ibadet  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  usmjerava  ga  njemu,  već  opradava  onoga  koji  pred  njim  čini  kalupe  i  oblike  koje  on  naziva  „djelima širka“ i „oblicima širka“, tj. mezāhiruš‐širk.    U  elektronskoj  biblioteci  „Eš‐Šamilah“  sam  pretražio  da  li  se  u  govoru  učenjaka  selefa  i  khalefa  spominje  pojam  „mezahiruš‐širk“.  Pretražio  sam  fetve  Ibn Tejmijje i „Ed‐Durerus‐senijjeh“ od učenjaka da've i nisam našao da je neko od  njih upotrebljavao pojam „mezāhiruš‐širk“, tj. „oblici širka“. Ali sam istog našao u  govoru suvremenika i vidio sam da ga upotrebljavaju u različitim značenjima. Na  početku  knjige  „Komentar  Kešfuš‐šubuhata“,  od  Muhammeda  sina  Ibrahima,  na  dvanaestoj strani, takođe sam našao pojam „mezāhirul‐kufr“, tj. „oblici kufra, gdje  se kaže:  

‫وﻣﻦ أﺳﺒﺎب ﺑﻘﺎء ﻋﺎﻣﺘﻬﻢ ﻋﻠﻰ اﻟﺸﺮك أن ﻛﺜﲑا ﳑﻦ ﻳﺪﻋﻲ اﻟﻌﻠﻢ واﻹﻣﺎﻣﺔ ﰲ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﻨﻬﻢ ﻳﺸﺎرك ﻋﺒﺎد‬ ‫اﻟﻘﺒﻮر ﰲ ﻋﺒﺎدا ﻢ واﺣﺘﻔﺎﻻ ﻢ وﻳﺄﻛﻞ ﻣﻦ ذﺑﺎﺋﺤﻬﻢ. وإذا ﺷﺪد اﻹﻧﻜﺎر ﻋﻠﻴﻪ واﻧﻘﻄﻌﺖ ﺣﺠﺘﻪ ﻗﺎل: "ﻫﺬﻩ‬ ‫ﻣﻈﺎﻫﺮ اﻟﻜﻔﺮ" وﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻤﺔ ﲣﻔﻲ ﲢﺘﻬﺎ أن ﻋﻘﺎﺋﺪﻫﻢ ﰲ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ﺻﺤﻴﺤﺔ ﺳﻠﻴﻤﺔ. وﻳﻌﺘﺬر ﺑﻌﻀﻬﻢ ﻋﻦ‬ ‫ﻋﺎﻣﺘﻬﻢ: ﺑﺄ ﻢ ﺟﻬﺎل ﺟﻬﺎل, أو ﺧﺮاﻓﻴﻮن, أو ﺻﻮﻓﻴﺔ, أو ﻣﺎ ﻗﺼﺪوا ﺑﻌﺒﺎدة أﺻﺤﺎب اﻟﻘﺒﻮر إﻻ اﷲ ﻓﻼ‬ ‫ﳜﺮﺟﻮن ﻣﻦ داﺋﺮة اﻹﺳﻼم ﺬﻩ اﻷﻓﻌﺎل و أﺷﺒﺎﻩ ﻫﺬﻩ اﻟﻌﺒﺎرات اﻟﱵ ﻓﻴﻬﺎ اﻟﺘﻬﻮﻳﻦ ﻣﻦ ﺷﺄن اﻟﺸﺮك أو‬ .‫ﺗﺴﻮﻳﻐﻪ‬
“U razloge ostanka većine njih na širku spada i to što veliki broj onih koji se među  njima pozivaju na znanje i imamet u dinu učestvuje sa obožavaocima kaburova u  njihovim  ‘ibadetima  i  proslavama  i  jede  meso  životinja  koje  su  zaklali.  Kada  se  bude  žestok  u  njegovoj  kritici  i  prekine  se  njegov  argument  kaže:  „Ovo  su  oblici  kufra!“.154  Ova  riječ  u  sebi  krije  da  su  njihova  uvjerenja  u  tevhidu  ispravna  i                                                              
154

 Mezāhirul‐kufr. 

  148 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zdrava.  Neki  svoj  narod  pravdaju  govoreći  da  su  oni  džahili  ili  da  se  povode  za  bajkama  ili  da  su  sufije  ili  da  ’ibadetom  mrtvih  nisu  željeli  osim  Allaha  pa  tim  djelima  ne  izlaze  iz  islama  i  izreke  slične  ovima  u  kojima  je  olahak  odnos  prema  širku ili njegovo dozvoljavanje.“    U  ovom  govoru  se  vidi  da  ovaj  pojam  koriste  mnogi  ljudi  koji  se  pripisuju  znanju  i  imametu  u  vjeri  čineći  ga  sredstvom  preko  kojeg  izbjegavaju  tekfir  mušrika. Da Allah sačuva!     S  druge  strane  mnogi  učenjaci  i  oni  koji  se  pripisuju  znanju  ga  koriste  u  značenju suštinskog veliki širka, za postupke koji mogu biti protumačeni kao veliki  ili mali širk te za mali širk. Što se mene tiče ja dajem prednost postupku selefa i  khalefa uz opasku i uvjerenje da nije problem koristiti „novi termin“ ako se njime  želi ispravno značenje i da se mora biti oprezan u pogledu ophođenja sa istim ako  postoji opasnost da će iz takve upotrebe proizići ono što je Allah zabranio.     Ako u ovoj knjizi budem upotrebljavao pojam „oblici širka“, tj. „mezāhiruš‐ širk“  možda  u  drugima  neću.155  Ovdje  to  činim  zbog  toga  što  ga  koristi  Qarni  i  mnogi od naših protivnika, koji nisu shvatili Qarnijev govor.    Isto tako sam primjetio  da Qarni  drugačije  tumači riječi šejha  Muhammeda  b. 'Abdulvehhaba, rahimehullah, u vezi netekfirenja onoga koji 'ibadeti turbetu El‐ Kivvaz, koje smo mi  i svi  meni  poznati do sada tumačili u značenju ustezanja od  tekfira  kazne  uz  potvrđivanje  imena  širka  i  suštinskog  'ibadeta  turbeta  El‐Kivvaz.  Ali Qarni ih tumači u smislu da su ti ljudi oko tog turbeta radili stvari u kojima nije  morao  biti  suštinski  'ibadet,  tj.  u  značenju  postupaka  koje  neko  može  uraditi  sa  namjerom 'ibadeta ili u značenju novotarije sa primjesom malog širka i slično.     On  šejhu  Muhammedu  b.  'Abdulvehhabu,  rahimehullah,  pripisuje  da  glagol  „ja'budu“,  tj.  'ibadeti  koristi  u  drugom  značenju  mimo  značenja  suštinskog  'ibadeta.  Ovakvo  tumačenje  značeja  glagola  „'ibadeti“  i  pripisivanje  ove  terminologije šejhu Muhammedu, iako je kod mene neispravno i katastrofalno a  mogu  samo  slutiti  šta  je  razlog  tome,  otvorilo  mi  je  vrata  da  zaključim  da  nije  nemoguće da mnogi ljudi danas koriste istu terminologiju. Uzvišeni Allah pojmom  širk i 'ibadet drugom mimo Njega u Svojoj Knjizi u osnovi nije želio osim njihovu  suštinu, a to je onaj opis koji se ne može sastati sa aslu dinil islamom, i mi smo ih  stalno tako shvatali.    Iz  ovoga  proizilazi  da  oni  koji  „činjenje  kalupa  i  oblika“  pred  nekim  mimo  Allaha  i  slično  nazivaju  imenom  „veliki  širk“  ili  „'ibadet“  neće  tekfiriti  njihovog                                                              
155

 Mišljenja sam da je Dr. El‐Qarni spomenute pojmove u većini slučajeva upotrebio na ispravnom mjestu. 

 

EBU MUHAMMED

149 

počinioca,  jer  vjeruju  da  on  nije  upao  u  suštinu  velikog  širka  i  'ibadeta  nekom  drugom mimo Allaha. S druge strane Qarni u knjizi išareti da danas postoje grupe  koje pitanje dobijanja imena širka i pravilo tekfira mušrika sprovode u kalupima i  oblicima  i  kažu  da  je  to  aslu  dinil  islam,  a  mi  smo  nevini  i  čisti  od  toga.  Allahulmuste’an!     To  je  greška  bez  sumnje  i  tu  se  obično  radi  o  osobama  koje  nisu  shvatile  detalje  određenih  pitanja,  a  u  svemu  tome  problem  kulminira  kada  na  to  nadovežu tekfir onoga koji „ne tekfiri mušrike“ kao što su uradili neki naši momci  u pitanju potpisa pa im je Allah dozvolio da shvate svoju grešku.     Što  se  nas  tiče,  opšte  je  poznato  da  mi  ne  tekfirimo  osobu  koja  ne  tekfiri  mušrika  ako  je  razlog  njegovog  ustezanja  bilo  nepoznavanje  (džehlul‐hāl)  ili  pogrešno  tumačenje  stanja  (te'vilul‐hāl)  tog  mušrika,  usljed  njegove  nejasnoće  i  zamršenosti.  Velika  je  nepravda  i  daleko  od  istine  da  nam  neko  pripisuje  da  mi  prvo protekfirimo nekog pojedinca ili „to zamislimo“ a zatim tekfirimo svakog ko  ga ne protekfiri. Ali Allah nam je dovoljan kao Zaštitnik i divan je On Pomagač!    To dodatno dokazuje da među nama ima braće koji ne tekfire neke ljude od  učenih koje ja tekfirim i ja ih ne smatram kafirima zbog toga već im dajem prostor  za idžtihad u tekfiru pojedinca. Isto tako je jedan od braće, koji nam je nedavno  zulum učinio, prestao tekfiriti Bin Ladina nakon što ga je tekfirio pa ga nisam zbog  toga  protekfirio.  Kad  bih  sada  čuo  nekog  od  braće  da  ne  tekfiri  nekog  od  pojedinaca,  čiji  se  tekfir  proširio  među  nama,  od  onih  koji  su  dozvolili  tehakum  pred  tagutom  pod  izgovorom  da  nema  šerijatskih  sudnica,  i  svoje  ustezanje  od  tekfira argumentira prihvatljivim dokazima, opet ga ne bih tekfirio.    Svako  će  pred  Allahom  snositi  odgovornost  kako  zbog  uvjerenja  da  je  neko  musliman tako zbog uvjerenja da je neko kafir. Ovim ne želim da povučem tekfir  nekog  pojedinca  kojeg  sam  protekfirio.  Ne  vallah!  Ubjeđeniji  sam  nego  što  sam  ikad  bio  da  su  daleko  od  islama  i  tevhida  i  da  su  krivi  za  ovaj  rat  protiv  islama  i  tevhida i ove mubarek da've.     Teoretski, ako bi se uspostavilo da je neko od njih koristio pojam „tehakum  tagutu“,  misleći  njime  na  nešto  što  nije  kufr  samo  po  sebi  poput  sulha,156  ili  uzimanja  lične  karte,157  ili  nekih  drugih  mogućnosti  koje  ću  spomenuti,  te  osobe  imaju  pri  sebi  veliki  broj  drugih  opisa  koji  izvode  iz  vjere  islama.  Mesdžidi  su  im  puni  ljudi  koji  su  kafiri  i  koji  godinama  ne  znaju  značenje  tevhida,  i  ruše  ga  na                                                              
156 157

  Rješenje spora izmirenjem koje se bazira na obostranom zadovoljstvu bez suđenja tagutskim zakonom.    Obaviješten sam da Ebu Jusuf Alu Ferradž vađenje lične karte smatra tehakumom. Možda je to razlog zbog  kojeg  kaže  da  je  „tehakum  tagutu“  dozvoljen  u  daruri  a  što  je  i  meni  lično  rekao  u  jednom  telefonskom  razgovoru.  

  150 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

jedan  ili  drugi  način  i  svi  se  međusobno  muslimankaju,  cmakaju,  bratkaju  i  udruženo se bore protiv da've tevhida i  muslimana.    

3.6.1 Terminologija Dr. El-Qarnija u knjizi „DavabitutTekfir“
  Prije  nego  što  počnem  navoditi  dotične  citate  iz  Qarnijeve  knjige,  moram  navesti  njegovo  shvatanje  o  menhedžu  ehlus‐sunneh  u  pogledu  definicije  i  značenja  aslud‐dina  a  u  tome  ću  se  koncentrisati  na  najvažniije,  a  ti  čitaoče  se  pomozi strpljenjem i bogobojaznošću. Kaže Qarni:    „Zbog toga se niko ne opravdava,158 od onih do kojih je došla da'va, neznanjem i  te'vilom  ili  prisilom  u  pogledu  uopštenog  pridržavanja159  suprotno  detaljnom  iltizāmu,160  jer  se  u  detaljnom  pridržavanju  uvjetuje  uspostava  detaljnog  argumenta nad pojedincem i da je sposoban da ga se pridržava.   To  znači  da  se  ljudi  međusobno  razlikuju  u  pogledu  dolaska  poslaničkog  argumenta i nakon njega shodno razlikama svojih mogućnosti. Svejedno ticalo se  to spoznaje svih naredbi ili se tiče spoznaje zabrana. U to spadaju i djela vanjskog  širka  koja  mogu  biti  skrivena  nekim  ljudima,  a  moguće  je  da  ih  oni  rade  bez  namjere za značenjem s kojim biva širk...   ...pa  ako  je  srušio  iltizām  putem  upadanja  u  neka  „djela  širka“  na  primjer,  neophodno je da se nad njim uspostavi argument i da se provjeri njegovo stanje i  da mu se prvo ponudi tevba, pa ako odbije i ustraje biva kafirom, a ako se vrati  musliman je. Prije toga nije problem ophoditi se prema njemu onako kako nalaže  islam, jer mu je to vanjštinsko stanje, osim kada je u pitanju osoba u pogledu koje  smo na jeqinu...161“162     U  pogledu  ovog  citata  mogu  pogriješiti  dvije  grupe.  Prva  grupa  koja  će  ga  protekfiriti  misleći  da  ne  tekfiri  mušrike,  ne  poznavajući  njegovu  terminologiju.  Druga grupa koja će iz njega izvesti opravdanje onih koji čine suštinski veliki širk, i  upecati se u mrežu dodatka „skrivena“ te reći da je počinioc velikog širka, ako je  taj vid velikog širka bio skriven, opravdan.                                                               

158 159

 Govori o tekfiru koji dolazi nakon argumenta.   Iltizāma.  160  Pridržavanju.  161  Jeqīn je čvrsto ubjeđenje.  162  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 50‐51 

 

EBU MUHAMMED

151 

  U to su upali Nusret i Bilibani kada je u pitanju tevhidul‐hakimijjeh, tj. veliki  širk hukma, tehakuma i propisivanja zakona, jer su našli Halidija da spominje da su  danas pitanja hakimijjeta  neobjašnjena i skrivena i iz toga razumjeli islam onoga  koji sruši tevhid velikim širkom u hukmu, ili tehakumu ili neodricanjem od taguta  hukma. Riječi Nusreta u kojima za tekfir mušrika uvjetuje objašnjenje ako se radilo  o nekom manje poznatom velikom širku su protekle.     To  je  bio  njihov  menhedž  prije  nego  što  su  naučili  da  su  islam  i  širk  dvije  suprotnosti i da se ne mogu sastaviti u jednoj ličnosti u isto vrijeme i da počinioc  velikog  širka  mora  biti  mušrik,  ali  još  uvijek  pate  od  pitanja  velikog  širka  u  tevhidul‐hakimijje „koje je danas u oblasti manje poznatih pitanja pa se u njima ne  smije negirati islam mušricima“.    Kada su neki od njih upitani o 'ibadetu kipovima i slično odgovoriše da to nije  manje  poznato  (skriveno)163  kao  tehakum,  a  riječi  šejhul‐islama  koje  tumačimo  protumačiše u značenju pripisivanja aslu dinil islama osobama koje ne sude osim  plemenskim  zakonima  zbog  toga  što  je  pitanje  tevhida  Allaha  u  hukmu  i  tehakumu za njih bilo skriveno i manje poznato, ne shvatajući u kojem značenju  šejhul‐islam  upotrebljava  riječi  „ušli  su  i  islam“  i  da  se  one  ne  tiču  suštinskog  islama  već  da  njima  želi  reći  da  su  ispoljili  ulazak  u  islam  ili  da  su  ušli  u  „njihov  umišljeni  islam“  a  ne  islam  Uzvišenog  Allaha.  A  to  ćemo  dokazati  u  ovoj  knjizi,  inšaAllah!  Na 74‐toj strani Qarni kaže:   „Ovdje se mora reći:   Prvo:  ne  postoji  neminovna  uzročna  povezanost  (telazum)  između  upadanja  u  neka  djela  vanjskog  kufra  i  između  neznanja  značenja  dva  šehadeta  sa  jedne  strane, niti između  upadanja u to i obaveze tekfira pojedinca zbog toga sa druge  strane.   Svaki  musliman  mora  poznavati  značenje  dva  šehadeta  sa  aspekta  njihovog  ukazivanja na tevhid Allaha i na uopšteno pridržavanje šerijata. Ali i pored toga se  može desiti da on ne zna neke oblike širka ili da iz neznanja ili te'vila radi nešto što  ruši iltizām šerijata, bez imanja namjere za onim čime nastaje kufr u suštini.  Zbog  toga  je  ehlus‐sunneh  napravio  razliku  između  uopštenog  tekfira  i  tekfira  pojedinca  i  uvjetovali  su  uspostavu  argumenta  nad  pojedincem  prije  njegovog  tekfira  i  provjeru  njegove  namjere  u  slučaju  mogućnosti  da  njegovim  vanjskim                                                              
163

 Valjda vjeruju da to nikada ne može biti manje poznato a to je neispravno jer je itekako moguće da u nekom  vremenu i mjestu ne postoje vjerski tekstovi koji zabranjuju ’ibadet kipovima. Allahulmuste’an! 

  152 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

djelom  nije  namjeravao  ono  čime  nastaje  kufr.  Moguće  je  da  se  raziđu  da  li  je  argument  nad  pojedincem  uspostavljen  ili  ne,  ali  se  ne  razilaze  u  pogledu  uspostavljanja  argumenta  i  nisu  se  zadovoljili  pukim  poznavanjem  značenja  dva  šehadeta,  koje  je  uvjet  za  njihovo  ostvarenje  u  pogledu  znanja  o  rušiteljima164  (nevaqid) kao što puko upadanje u oblike kufra nisu učinili dovoljnim u ukazivanju  na nepoznavanje dva šehadeta.“    Ovdje  autor  vodi  raspravu  o  pravnom  islamu  i  njegovim  znakovima,  a  nas  interesuju  njegove  riječi  „neka  djela  vanjskog  kufra“,  i  „oblici  širka“,  jer  njima  misli,  kao  što  sam  napomenuo,  na  djela  poput  sedžde  koja  može  biti  pozdrav  ili  'ibadet i sva druga djela u kojima je to moguće. Sa vanjskim djelima kufra misli na  mukeffirate u kojima može biti opravdanja neznanjem poput ohalaljivanja pijenja  vina iz neznanja i slično. Ovdje ako se ne zna terminologija ovog čovjeka i sličnih  njemu može se desiti da neko pomisli da on u teoriji ne tekfiri mušrike kao što se  desilo Halidiju u pogledu „oblika širka“, iako je pojam „djelo kufra“ jasan.     Riječi Ibn Tejmijje, rahimehullah, koje šejh 'Abdurrahman spominje na kraju  komentara risale „Osnova dini islama...“:  „...ali  zbog  preovladavanja  neznanja  i  manjkavosti  znanja  o  tragovima  poslanice  među mnogim od potonjih nije ih moguće tekfiriti time sve dok im se ne objasni  ono čime je došao Poslanik, ., od stvari u kojima postupa suprotno...“    Ove  riječi  Halidi,  'Ali  Hudajr  i  Ebu  Merjem  i  mi  smo  do  sada  tumačili  kao  negaciju tekfira kazne a potvrđivanje imena širka ili kufra širka, međutim Qarni ih  tumači kao da Ibn Tejmijje govori o ljudima koji su radili „oblike i kalupe“ širka a  ne suštinski širk. Najpreče je da je Qarni pogriješio u tumačenju riječi Ibn Tejmijje,  jer je 'Ali El‐Hudajr u „Džuz'u o aslud‐dinu“ spomenuo opise kojim je šejhul‐islam  okarakterisao tadašnje mušrike.     Tu  se  radilo  o  jasnim  opisima  velikog  širka  poput  dozvoljavanja  da  se  od  Poslanika,  ., traži pomoć u svemu u čemu se traži od Allaha, ali mi iako kažemo  da je Qarni pogriješio u tumačenju riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje ističemo da nije  pogriješio  u  temelju  jer  čovjek  ne  opravdava  mušrike  neznanjem  i  njegovim  pratiljama.  Uz  činjenicu  da  nemam  lijepo  mišljenje  o  Qarniju  i  njegovom  starom  mentoru, Dr. Seferu El‐Havaliju, koji mu je nadzirao ovaj magistarski rad.   Kaže Qarni: 

                                                            
164

 Poništivačima i negatorima islama.  

 

EBU MUHAMMED

153 

„U  to  spada  i  ono  što  je  spomenuo  šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  o  nekim stanjima širka u njegovom vremenu, ali im nije presudio kufrom samo na  osnovu njihovog upadanja u to... (pa kaže)  ...Imam Ibn Tejmijje ne želi ovdje reći da je je onaj koji čini 'ibadet nekom drugom  mimo Allaha apsolutno opravdan, već želi reći da nije obaveza tekfiriti onoga koji  je upao u nešto od oblika širka dok se nad njim ne uspostavi poslanički argument,  zbog  mogućnosti  da  je  džahil,  i  da  do  njega  nije  došao  argument,  ili  da  je  mute'evvil koji ima šubhu zbog koje je opravdan. Dakle, njegov govor ovdje se tiče  propisa u vanjštini.   Što  se  tiče  onoga  koji  se  približava165  drugom  mimo  Allaha  i  'ibadeti  drugom  mimo Allaha takav je kafir nutrinom (bātinen) i vanjštinom (zāhiren), uspostavio  se argument nad njim ili ne.166 Ali to se ne zna samo na osnovu vanjskog djela pa  se zbog toga za tekfir uvjetuje uspostava argumenta.“    Halidi kada je ovo vidio je riječi autora protumačio kao proturječnost. Kako  to da na jednom mjestu kaže da onaj koji čini 'ibadet nekom drugom mimo Allaha  ili  je  upao  u  neke  oblike  širka  može  biti  opravdan  i  da  njegovo  djelo  ne  ukazuje  kategorički na suštinski širk, a odmah nakon toga stoji da je onaj koji se približava  ili 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha kafir, nutrinom i vanjštinom, bez obzira na  uspostavu argumenta.     Qarni i ljudi poput njega pojam 'ibadet167 i ja'budu168 koriste kako u značenju  kalupa  i  oblika  'ibadeta,  tako  i  u  suštinskom  značenju  pojma  'ibadet  i  to  isto  preslikavaju na širk pa kažu oblici širka ili možda veliki širk i jušriku169 kao ja'budu.  Koje  značenje  su  u  dotičnom  kontekstu  htjeli,  moramo  zaključiti  iz  indicija  njihovog  govora  a  to  nije  teško  ako  znaš  da  u  mes'eli  tekfira  mušrika  imaju  ispravan temelj i poznaješ njihov običaj u upotrebi tih termina.     Međutim,  ja  ne  znam  ni  jedan  šerijatski  tekst  u  kojem  se  pojam  ja'budu  tj.  obožava nekog drugog mimo Allaha neograničeno koristi u značenju kalupa a ne  suštinskog 'ibadeta i isto važi za pojam jušrikun tj. pridružuju nekog drugog Allahu. 

                                                            
 Ovdje je spomenuo opis približavanja, tj. „teqarruba“.    U  ovim  riječima  je  jedan  od  dokaza  da  Qarni  tekfiri  mušrike  i  da  ne  vjeruje  da  čovjek  ako  ’ibadeti  nekom  drugom mimo Allaha prije uspostave argumenta nad njim može biti musliman ‐ muvehhid. Dakle, nakon ovoga je  navažnije da se precizno odredi značenje velikog širka u ’ibadetu i da se nauče pravila tekfira pojedinca i onoga  koji ga ne tekfiri.  167  Robovanje i obožavanje.  168  Prezent glagola obožavati, robovati.  169  Prezent glagola ešreke (od riječi širk) u trećem licu jednine što znači pridruživati. 
166 165

  154 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Dakle, ovo je njihova privatna terminologija koju su uveli zbog meni nepoznatog  razloga!170    Ako se pojam „jušriku“ koristi u pitanju malog širka onda je taj tekst uvijek  popraćen indicijama koje ukazuju na to da se ne radi o velikom širku. Ali da bude  ostavljen  bez  indicija?!  Nemoguće!  Za  nas  je  najvažnije  da  ukažemo  na  to  da  postoje ljudi koji imaju navedenu terminologiju.   Još jednom na stranici 228 kaže:  „Da  li  s  obzirom  da  se  samim  priznanjem171  ostvaruje  argument  u  aslud‐dinu  u  smislu  da  onaj  koji  upadne  u  širk  i  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha  ili  se  ne  pridržava  šerijata  uopšteno  nema  opravdanja  u  neznanju  i  te'vilu,  to  znači  da  svako ko upadne u neko djelo od djela vanjskog širka, ili presudi (uzme za sudiju)  laičkim  zakonom,  neminovno  mora  biti  kafirom  zbog  samog  svog  vanjštinskog  djela?“    Obratite  pažnju!  Na  početku  pasusa  koristi  pojam  „'ibadeti“  i  „širk“  u  suštinskom smislu a na kraju korist pojam „djelo od djela vanjskog širka“ u smislu  kalupa poput sedžde Mu'aza Poslaniku, ., kojom je želio pozdrav a ne 'ibadet.     Zatim, u pogledu laičkog zakona spominje stvar koja mnogim ljudima može  biti  razlogom  propasti  kod  Allaha  ako  ne  razumiju  terminologiju  autora  i  njemu  sličnih,  a  ja  se  bojim  da  je  Nusret  iz  ove  knjige  „naučio“  poređenje  sedžde  pozdrava  sa  tehakumom  tagutu  i  suđenjem  šejtanskim  zakonima  jer  ovu  knjigu  posjeduje odavno i često je pokušavao dokazati našu grešku tim poređenjem.     Prije nego što objasnim u čemu je poenta, želim da nastavim sa citatom sve  dok ponovo ne dođemo do spomena laičkog zakona jer sam i ja sam na početku  razmatranja autorovih riječi zastao i učinilo mi se da autor proturječi sam sebi ali  sam na kraju shvatio šta je njima želio, a to nije ono što je možda shvatio Nusret,  Allah mu popravio stanje!   Kaže Qarni:  „Neophodno je da napravimo razliku između propisa kufra u suštinskom smislu i  onoga  što  se  veže  za  srce  i  presude  nad  pojedincem  sa  kufrom  u  vanjštini  zbog  toga što nije neminovno da se sa svakim djelom od djela širka u vanjštini željelo  ono čime se ostvaruje 'ibadet drugom mimo Allaha, jer je moguće da ga uradi ne                                                              
  Kao  da  su  htjeli  da  postave  temelj  za  opravdanje  Ibn  ’Usejmina  i  sličnih  njemu  čije  riječi  ukazuju  na  netekfirenje mušrika prije uspostave argumenta!  171  Na ar. „iqrar“, kojim se misli na izgovoranje šehedeta tevhida. 
170

 

EBU MUHAMMED

155 

u smislu približavanja nekom drugom mimo Uzvišenog Allaha. Otuda,neophodno  je da se provjeri njegovo stanje prije presude kufrom nad njim da bi se uklonila ta  mogućnost,  osim  ako  njegovo  djelo  apsolutno  ne  podnosi  drugo  značenje  osim  značenja  'ibadeta  i  približavanja  (teqarrub)  drugom  mimo  Allaha.  Tada  se  nad  njim presuđuje kufrom zbog nepostojanja mogućnosti da je imao drugu namjeru.  Isto tako je i sa onim koji uzme za sudiju172 (sudi) laičke zakone, jer moguće je da  to ne radi zbog neznanja o osnovi pridržavanja šerijata, i da tim djelom ne prkosi,  već  možda  misli  da  to  njegovo  djelo  ne  ruši  suštinu  njegovog  pridržavanja  šerijata.  Pa  njegovo  neznanje  biva  sa  strane  nepostojanja  znanja  o  suprotstavljanju  njegovog  djela  osnovi  pridržavanja  šerijata  ne  sa  strane  neznanja o suštini pridržavanja (iltizām).173 Te je neophodno da se provjeri (stanje)  prije tekfira i da se uspostavi argument i ukloni šubha.“174    Kada sam pročitao ovaj govor, odmah sam shvatio koliko može biti opasan za  mnoge  ljude  i  bilo  mi  je  čudno  zašto  autor,  nakon  cijele  knjige  i  konstatacije  da  tehakum  ulazi  u  aslud‐din,  na  kraju  spominje  rečenicu  poput  ove  iz  koje  se  razumije da se suđenje šejtanskim, tj. laičkim zakonom, odnosno uzimanje njega  za  sudiju  (hakema)  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom,  uz  opasku  da  on  izričito  napominje  da  se  radi  o  opisu  koji  ruši  osnovu  pridržavanja  šerijata.  Znači,  opasnost  leži  u  tome  što  se  iz  njegovih  riječi  može  shvatiti  uvjerenje  da  se  uzimanje „laičkog zakona“ za sudiju može sastati sa aslu dinil islamom a to je laž  na Allaha i Njegovog Poslanika.    Na više mjesta u knjizi, autor konstatuje da je iltizām, tj. pridržavanje samo  šerijata  Allaha  hukmom  i  tehakumom,  nutrinom  i  vanjštinom,  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina. Vidjeli smo ga gdje kaže da je onaj koji ne zna da se mora pridržavati  samo  šerijata  kafir  u  osnovi.  Takođe  kaže  da  je  kafir  onaj  koji  namjerno  presudi  tagutskim zakonom, odnosno negira islam zbog tahkima šejtanskog zakona zbog  toga  što  se  taj  opis  nikada  ne  može  sastati  sa  tevhidom  Allaha  u  hukmu  i  tehakumu  jer  je  njime  učinio  sudijom  (hakemom)  nekog  drugog  mimo  Allaha    i  sada odjednom ovo!    Razmišljao  sam  o  tome  da  tokom  cijele  knjige  nije  pravio  razliku  između  nepostojanja  opravdanja  neznanjem  u  usmjeravanju  suštinskog  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  takhima  tagutskog  zakona,  a  ovdje  to  naizgled  radi,                                                               
172 173

 Tahkim.    Zna  da  šehadet  kojeg  izgovara  nalaže  obaveznost  pridržavanja  šerijata  u  uopštenom  smislu  ali  ne  zna  da  „njegovo suđenje laičkim zakonom“ ruši osnovu tog pridržavanja!  174  Upozoravam čitaoca da je Qarni u svojoj knjizi napravio niz greški u pitanju mes’ele uspostave argumenta u  opšte  poznatim  pitanjima  uslovljavajući  uvjete  koji  su  potrebni  za  uspostavu  argumenta  u  manje  poznatim  pitanjima (mesa’il khafijjeh).  

  156 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

negirajući  islam  zbog  usmjeravanja  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  ostavljajući  ga  uz  opis  suđenja  laičkim  zakonima,  rekavši  između  ostalog  da  je  moguće da osoba koja to radi ne zna da time ruši osnovu držanja samo šerijata iz  čega se nameće shvatanje da je neznanje osobe o tome da se njen postupak ne  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  opis  koji  sprečava  negaciju  njenog  islama.  Usljed  toga  se  upitah  zašto  to  isto  ne  kaže  za  osobu  koja  usmjerava  suštinski  'ibadet nekom drugom mimo Allaha i približava mu se jer između ove dvije vrste  nema razlike!?     Na početku sam pomislio da je pogriješio u suštini i da njegovu grešku mogu  dokazati  njegovim  riječima  lično.  Na  koji  način?  Putem  dokazivanja  da  se  vjerovanjem u obaveznost pridržavanja samo šerijata, hukmom i tehakumom, što  je kod autora uvjet ispravnosti aslud‐dina, ostvario argument u pogledu zabrane  svakog opisa koji ga ruši poput pridržavanja (iltizām) tagutskog zakona ili uzimanja  istog za sudiju makar u jednom pitanju.     Menhedž autora je da se izgovaranjem šehadeta, tj. potvrdom ili priznanjem  (iqrar) nad čovjekom ostvaruje argument u pogledu Allahove jednoće (tevhida) i  pridržavanja samo šerijata Allaha, hukmom i tehakumom i slično. Odgovoriću mu  kao  što  je  Ebu  Batin  odgovorio  onome  koji  je  za  uspostavljenost  argumenta  u  pogledu  zabrane  širka  pored  postojanja  naredbe  činjenja  'ibadeta  samo  Allahu  uslovio poseban dolazak zabrane činjenja velikog širka uz činjenicu da se pametni  ne razilaze da nije od uvjeta tekfira da osoba koja je upala u prestup zna propise  koji se na njen prestup nadovezuju.     Dokaz za posljednje je da je Allah u suri Et‐Tevba protekfirio ljude koji su se  „samo  igrali  i  zabavljali“,  tj.  koji  su  se  za  vrijeme  pohoda  na  Tebuk  rugali  učenjacima i hafizima ashaba Allahovog Poslanika,  ., ne želeći da time postanu  nevjernici i ne znajući da se na njihovo „samo igranje i zabavu“ nadovezuje propis  tekfira.    Allah mi je dao riješenje i neka Mu je neizmjerna hvala. Naime, shvatio sam  da  autor  pojmom  „laički  zakon“  misli  na  suprotan  propis  kojeg  neki  kadija  musliman  iz  neznanja  pripiše  Allahovoj  vjeri,  kao  što  je  ashab  Qudameh  ibn  Maz'un,  /,  pripisao  islamu  dozvoljenost  pijenja  vina  dobrim  vjernicima,  kojeg  ashabi  nisu  protekfirili,  ali  su  od  njega  tražili  da  se  pokaje  ili  će  ga  protekfiriti  i  ubiti  kao  murtedda,  pa  se  on  pokajao,  a  Omer  je  naredio  da  se  izbičuje  zbog  pijenja  vina.  Dakle,  Qarni  ovaj  suprotni  zakon  Allahovom  naziva  „laičkim  zakonom“ i njega poredi sa nekim oblicima širka uz činjenicu da njihovi počinioci  ponekad  mogu  biti  opravdani.  Onaj  koji  je  upao  u  oblike  širka,  uz  nepostojanje  namjere  da  tim  djelom  želi  ono  čime  se  ostvaruje  značenje  suštinskog  'ibadeta 

 

EBU MUHAMMED

157 

nekom  drugom  mimo  Allaha,  a  posljednji  neznanjem  da  je  to  djelo  suprotno  šerijatu i prije svega nepostojanjem namjere uzimanja tagutskog propisa za zakon  i sudiju.    Vrati se riječima Qarnija i vidjećeš da ne izlaze iz ovoga! Pa s obzirom da je  stvar  onakva  kakva  jeste,  kažemo  da  se  mi  s  Qarnijem  u  tome  u  potpunosti  slažemo  i  da  smo  mi  to  davnih  dana  jasno  i  glasno  objašnjavali  na  našim  predavanjima.  Ne  slažem  se  sa  njegovim  terminom,  zato  što  taj  termin  sugerira  neželjena značenja koja ljude izvode iz vjere, ako ih pogrešno shvate, kao što se  moguće desilo Nusretu, Allah mu popravio stanje i pomogao mu da izađe na put  istine!    Primjer  kojim  bi  približio  značenje  u  kojem  El‐Qarni  upotrebljava  pojam  „tahkim  laičkog  zakona“  bi  mogao  biti  da  dvojica  muslimana  posvjedoče  kod  kadije da je 'Amr pio vino i kadija prihvati to svjedočenje i konstatuje da je 'Amr  pio  vino,  a  zatim  želeći  da  ispita  stanje  'Amra  u  vjeri,  sazna  da  je  'Amr  dobar  vjernik  i  od  onih  koji  vjeruju  i  rade  dobra  djela  a  zatim  se  boje  Allaha  i  vjeruju  i  rade  ihsan,  kao  što  se  spominje  u  ajetu  sure  El‐Ma'ideh,  kojeg  je  Qudameh  pogrešno protumačio, pa nakon toga kadija kaže: „Sud je konstatovao da je 'Amr  pio vino. S obzirom da je on od vjernika o kojima Allah kaže to i to, sud presuđuje  da 'Amr nije počinio grijeh“ te svojim djelom, tj. presudom na stanje 'Amra kojeg  je spomenuo i konstatovao spusti propis (hukm) „nemanja grijeha“ iz kojeg se vidi  da  je  kod  tog  kadije  pijenje  vina  pod  tim  uvjetima  dozvoljeno.  Ovo  Qarni  zove  presudom  laičkim  zakonom  zbog  toga  što  ga  nije  propisao  Allah  već  ga  je  „postavio  čovjek“,  a  mi  je  ne  nazivamo  tim  imenom,  ne  dao  Allah,  iako  je  ova  presuda tagut, jer iz toga može proizići shvatanje da je onaj koji namjerno uzme  tagutski sud za sudiju musliman.     Zato smo na lancu predavanja o tehakumu objasnili da sudija može upasti u  djelo velikog kufra, a da ne bude kafir i da može presuditi tagutom, a da ne bude  kafir.  Ali  eto,  opet  nema  puno  razlike  između  naše  upotrebe  pojma  „tagut“  u  spomenutom kontekstu i  autorove upotrebe termina „laički zakoni“ s tim što se  čitaocu  kod  prvog  puta,  ako  ne  shvati  srž  govora,  automatski  može  nametnuti  značenje namjernog uzimanja tagutskog laičkog zakona za sudiju.     Ako  bi  kadija  rekao:  „Sud  presuđuje  francuskim  zakonom“  ili  engleskim,  ili  zakonom Ka'ba sina Ešrefa175 ili zakonom vračara iz „plemena Džuhejne“, takav je                                                              

 Jedan od jevrejskih taguta za vrijeme Allahovog Poslanika, ’alejhisselam, koji ga je vrijeđao i time srušio svoj  ugovor s njim i muslimanima usljed čega su ga muslimani pod vođstvom Muhammeda sina Mesleme, radijAllahu  ’anhu, ciljano i preciznim zahvatom eliminirali. 

175

  158 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kafir na licu mjesta po idžma'u muslimana, jer je s time povjerovao176 u taguta i  njegov zakon i podigao ga na stepen sudije mimo ili uz Allaha, koji mu ne dolikuje i  koji pripada samo Allahu.     Time je u pogledu njega prešao granicu svejedno što možda ne zna da se taj  zakon  taguta  u  vanjskom  opisu  suprotstavlja  šerijatskom  propisu  ili  što  misli  da  može  uzeti  tagutski  zakon  za  sudiju  ako  je  njegov  propis  u  vanjštini  identičan  šerijatskom. Štaviše, kafir je i onaj koji prvom ne negira islam, jer nije izvršio kufr u  taguta  koji  u  sebi  sadrži  tekfir  mušrika.  I  neka  je  hvala  Allahu  i  na  početku  i  na  kraju!     Međutim,  autor  takođe  ima  čudan  govor  u  pitanju  tehakuma  zakonima  laičkih sudnica u stanju nužde (darure) i Halidi, kada ga je u toj mes'eli kritikovao,  nije  pogriješio.  Ja  sam  koliko  god  je  to  bilo  moguće  pokušao  da  izvučem  El‐ Qarnija,  i  u  toj  mes'eli  ću  mu,  u  slučaju  da  je  želio  ružno  značenje,  odgovoriti  njegovim govorom lično, jer bi on u tom slučaju sam sebi proturječio. Da nas Allah  sačuva  urzoka  Svoje  srdžbe.  Njegov  govor  na  tu  temu  ću  spomenuti  na  odgovarajućem  mjestu.  Allahulmuste’an!  Molim  Allaha  da  sačuva  islam  i  muslimane od svih iskušenja u vjeri!    Već sam skrenuo pažnju na to da El‐Qarni slično postupa i sa govorom šejhul‐ islama  Muhammeda  b.  'Abdulvehhaba,  rahimehullah,  u  pogledu  onoga  koji  'ibadeti turbetu El‐Kivvaz, te riječi šejha „'ibadeti“ tumači u značenju kalupa a ne  suštinskog 'ibadeta. 'Ali El‐Hudajr, Halidi, Ebu Merjem i mi to tumačimo u smislu  negacije  tekfira  kazne  a  potvrđivanja  imena  širka  i  suštinskog  'ibadeta  turbetu,  kao što vam je poznato.    Kaže El‐Qarni, prenoseći riječi šejha Sulejmana ibn Sehmana, koji objašnjava  menhedž  šejha  Muhammeda  u  pogledu  tekfira  i  uvjetovanja  uspostave  argumenta:   „Znaj da učenjaci islama i njihova braća među tragaocima za znanjem, koji su na  njihovom putu, idu menhedžom šejhul‐islama Muhammeda b. 'Abdulvehhaba, i da  su  uzeli  u  obzir  sve  njegove  riječi  o  građanima  stanovnika  Nedžda  i  njihovim  beduinima, koji su živjeli u njegovom vremenu.   Pa su uzeli u obzir njegove riječi na “šestom mjestu“ kojeg je prepričao iz biografije  (sire)  spuštajući  ga  na  beduine  stanovnika  Nedžda,  s  obzirom  da  se  pri  njima  uspostavio opis koji za sobom povlači tekfir, nakon što su pozivani tevhidu Allaha i  nakon  uspostave  argumenta  nad  njima  i  upozorenja.  Uzeli  su  i  njegove  riječi  u                                                              
176

 Vanjskim riječima i djelom. 

 

EBU MUHAMMED

159 

pismu kojeg je napisao Šerifu kada ga je pitao o stvarima zbog kojih tekfiri ljude i  zbog kojih se bori protiv njih. Isto tako ono što je spomenuo u pismu Suvejdiju i da  tekfiri  ljude  sveobuhvatno  ('umumen),  a  isto  tako  i  ono  što  spominju  njegova  djeca u tim mes'elama, a mi ćemo navesti ono što su spomenuli.  „Rekao  je  šejhul‐islam  Muhammed  b.  'Abdulvehhab  u  svom  pismu  Šerifu  nakon  što  je  spomenuo  zbog  čega  tekfiri  ljude  i  bori  se  protiv  njih  od  stvari  koje  su  poznate kao njegovi stavovi:   „Što se  tiče laži i potvore, poput  njihovih riječi da mi tekfirimo sveobuhvatno ili  da onoga koji je u stanju da u svojoj zemlji ispolji svoj din obavezujemo na hidžru k  nama, ili da mi tekfirimo onoga koji ne tekfiri177 i ne bori se, i drugo slično i gore  od  tog;  sve  je  to  laž  i  potvora  i  stvar  kojom  odvraćaju  ljude  od  Allahovog  dina  i  Njegovog Poslanika.   Pa  ako  ne  tekfirimo  onoga  koji  'ibadeti  kipu  koji  je  na  kaburu  Ahmeda  El‐ Bedevija zbog njihovog neznanja i nepostojanja nekog ko bi im skrenuo pažnju, pa  kako da tekfirimo onoga koji nije učinio širk u Allaha ako ne učini hidžru nama i  ne tekfiri178 i ne bori se. Slavljen neka si Ti, ovo je ogromna potvora! Naprotiv, mi  tekfirimo četiri vrste zbog njihovog suprotstavljanja Allahu i Njegovom Poslaniku.“  To je suprotno onome na čemu su te neznalice koji tekfire ljude sveobuhvatno179 i  tekfire onoga koji nije učinio hidžru kao što je poznato od njih...“.    Mi  ovaj  tekst  šejha  Muhammeda  i  šejha  Sulejmana  razumijemo  u  potpunosti, ali je problem kada dođu neznalice i ljudi bolesnih srca, koji ne znaju  vjeru  islam,  njene  temelje  i  temelje  učenjaka,  a  zatim  svoje  stavove  počnu  „argumentirati“  sličnim  citatima.  Ima  li  šta  opasnije za  nearape,  koji  se  pripisuju  islamu,  od  glupaka  koji  je  nekako  naučio  samo  malo  arapskog  jezika  a  zatim  se  dočepao  knjiga  i  počeo  soliti  pamet  ljudima,  pretvarajući  se  time  u  šejtanovog  glasnogovornika a da toga ni svjestan nije.  Tumačeći riječi „...'ibadeti kipu“ El‐Qarni u fusnoti kaže:  „Šejh  ovdje  ne  želi  reći  da  je  onaj  koji  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha180  opravdan  neznanjem. Predmet ovog govora ovdje je ono što se tiče vanjštinskih propisa. Pa                                                              
 Ova rečenica je „dokaz“ mnogim neznalicama da „tekfir mušrika“ nije od aslu dinil islama. Njeno tumačenje je  jedan od ciljeva ove knjige.  178  Ne tekfiri mušrike.  179   Kažu  da  se  nad  svakim  pojedincem  ostvario  argument  i  da  je  kod  Allaha  kafir  kufrom  kazne  jer  šejh  ovdje  govori o tekfiru kufrom kazne. Isto tako nije ispravno da musliman vjeruje da je svaki pojedinac u darul‐kufru u  suštini mušrik nad kojim nije uspostavljen argument, zbog toga što je moguće da u darul‐kufru žive muslimani  koji kriju svoj din a nisu ispoljili jasan kufr i širk.  
177

  160 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kada  bi  se  kategorički  znalo  da  oni  imaju  namjeru  činjenja  'ibadeta  i  približavanja  (teqarrub)  Ahmedu  El‐Bedeviju  ili  drugom,  ne  bi  bili  opravdani  neznanjem.“    Pripisuje  šejhul‐islamu  Muhammedu  da  riječ  „'ibadeti“  kojom  je  opisao  vanjštinu tih ljudi koristi u ovom citatu u značenju kalupa i oblika a ne u značenju  suštinskog  'ibadeta  iz  kojeg  neminovno  proizilazi  postojanje  nevjerstva  u  vjerovanju  ili  djelima  srca.  Iako  ovo  smatramo  greškom  u  koju  je  El‐Qarni  upao,  ističemo da je bitno da nam se ne suprotstavlja u temelju.     Ovo  važi  za  svaku  osobu  koja  pogrešno  protumači  govor  učenjaka  na  način  koji  ne  ruši  temelj  vjere  i  koji  za  sobom  povlači  optuživanje  učenjaka  ili  običnih  muslimana da ne znaju da onaj koji usmjerava suštinski vanjski181 'ibadet nekom  drugom  mimo  Allaha  nije  musliman.  Posljedice  pogrešnog  shvatanja  govora  učenjaka  u  ovoj  mes'eli  smo  lično  okusili  na  svojoj  koži  u  slučaju  potpisnika  proglasa koji su daleko od tevhida kao nebo od zemlje, a koje su Nusret i Bilibani,  nakon  sve  naše  borbe  i  svoje  ćutnje,  uzeli  za  „selefijsku  braću“  a  nas  svrstaše  u  džehennemsku paščad i haridžije koji „govore bez dokaza“.     Tako zalim postade mazlum a mazlum postade zalim. Borci za din postadoše  izdajnici  vjere  a  stari  dokazani  munafici  i  prodane  duše,  robovi  dinara  i  dirhema  postadoše mudžahidi i mučenici. Teško li se vama od Allaha! Zaista ste prešli sve  granice. Varljive li su ovo godine!    Obim  ove  knjige  ne  dozvoljava  da  detaljno  objašnjavamo  govor  šejha  Sulejmana  b.  Sehmana  i  šejha  Muhammeda,  ali  ćemo  se  na  njega  površno  osvrnuti, inšaAllah.  U sklopu ove knjige doći  će poglavlje u kojem ćemo obraditi  menhedž šejhul‐islama Ibn Tejmijje i šejha Muhammeda i njegovih sljedbenika od  djece, unuka i drugih, u mes'eli pravljenja razlike između imena širka ili kufra širka  prije uspostave argumenta i imena kufra nakon uspostave argumenta, gdje ćemo  ponoviti  ono  što  smo  davno  objasnili,  a  to  je  da  se  tekfir  sa  aspekta  uspostave  argumenta i da li biva prije ili poslije njega djeli na dvije vrste; tekfir prije i tekfir  poslije argumenta. Svejedno radilo se o srčanom ili vanjskom suštinskom širku.     Vjerujte mi, moja braćo i poštovane sestre u islamu i ostali čitaoci, da mi se  od ovoga momenta otvaraju vrata shvatanja osnove jedne druge šubhe Nusreta i                                                                                                                                                          
  Pogledaj  kako  El‐Qarni  koristi  pojam  „’ibadeti  drugom  mimo  Allaha“  u  značenju  mimo  značenja  suštinskog  velikog  širka  i  suštinskog  obožavanja  drugog  mimo  Allaha.  Mi  pojam  „’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha“  koristimo  u  značenju  suštinskog  velikog  širka  i  ’ibadeta  drugom  mimo  Allaha  i  nije  nam  poznat  nijedan  vjerski  tekst u kojem se pojavljuje El‐Qarnijeva upotreba. A Allah najbolje zna! Allahulmuste’an!  181   Ona  stvar  koja  vanjsko  djelo  čini  suštinskim  ’ibadetom  je  namjera  a  ne  uvjerenje,  a  vanjsko  djelo  često  ne  ukazuje kategorički na namjeru. Allahulmuste’an!  
180

 

EBU MUHAMMED

161 

Bilibanija,  na  koju  sam  odgovorio  u  raznim  predavanjima,  koja  se  ogleda  u  njihovoj  tvrdnji  da  njima  nije  obaveza  da  tekfire  počinioca  velikog  širka  prije  uspostave argumenta zbog toga što ne prave razliku između kufra i širka „kao mi“  već, kao jedan dio učenjaka ehlus‐sunneta, smatraju da su oni sinonimi.182     Na  ovu  njihovu  šubhu  ću,  inšaAllah,  odgovoriti  kada  dođe  vrijeme  za  nju.  Mutevatir su predaje i dokazi da Bilibani govori da ne mora tekfiriti mutehakima  tagutu  zbog  toga  što  su  učenjaci  rekli  da  je  to  veliki  kufr  a  nije  veliki  širk  a  u  jednom  interenetskom  razgovoru  s  jednim  od  naše  braće,  iz  istog  razloga  ne  tekfiri tagute pokreta Hamas. Allahulmuste’an!     Paralelno tome vrlo je moguće da su naišli na nekog koji koristi El‐Qarnijevu  terminologiju  i  vidjeli  da  ne  negira  islam  onome  „koji  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha“ uz konstataciju da je upao u vanjsko djelo kufra, i zaključili da to ima veze  sa razilaženjem učenjaka u pitanju jesu li kufr i širk sinonimi ili ne uz vjerovanje da  onaj dio učenjaka koji kaže da su ova dva pojma sinonimi vjeruje da kufr nikako ne  biva prije uspostave argumenta i da je to njihov mezheb u pogledu velikog širka  takođe.183  Da  Allah  sačuva!  Ukratko  rečeno  i  s  ciljem  da  se  razjasne  te  stvari  odmah kako bi mogli nastaviti sa knjigom rahat duše i srca, osnova njihove greške  u tome se ogleda u činjenici da nisu shvatili riječi Qarnija ili bilo koga drugog koji  ih spominje.    Ne  znaju  njihovu  terminologiju  i  to  da  oni  koriste  riječ  „'ibadeti“  kako  u  značenju  vanjskih  kalupa  i  oblika  tako  i  u  značenju  suštinskog  'ibadeta,  a  isto  tako i pojmove oblici širka ili djela širka ili možda čak veliki širk i „jušriku“. Pa su  ih  zatekli  kako  u  njima  opravdavaju  neznanjem  i  ustežu  se  od  tekfira  ljudi  koji  upadnu u neki „oblik širka“, iako ti isti ljudi ne opravdavaju neznanjem onoga koji   suštinski 'ibadeti184 nekom drugom mimo Allaha, pa su to sve onda pomješali sa  mes'elom koja nema veze s time a tiče se pitanja jesu li kufr i širk jedno te isto ili  ne, pripisujući ulemi Nedžda a i nama da vjerujemo da se ime širka mora dobiti iz  „kalupa i oblika“.                                                               
  Razilaženje  učenjaka  u  pogledu  toga  da  li  su  kufr  i  širk  sinonimi  ili  među  njima  postoji  razlika  je  čisto  terminološko i na njega se na nadovezuje nijedan jedini propis.   183   Na  ovo  ukazuju  stavovi  Bilibanija  i  jednog  njegovog  „ahbaba“  iz  Misra  kojeg  su  lično  preda  mnom  ispoljili  rekavši da ne prave razliku između kufra i širka. Među učenjacima islama ne postoji niko ko vjeruje da kufr koji se  ne može sastati sa osnovom imana ne biva osim nakon uspostave argumenta, a kamoli da kaže da je to propis  širka takođe na osnovi uvjerenja da su kufr i širk sinonimi. Dakle, ovo je još jedna izmišljotina neznalica!  184   Vjerujem  da  se  pojmovi  „usmjeravanje  ’ibadeta“  i  „’ibadeti“  smiju  koristiti  samo  u  značenju  suštinskog  ’ibadeta  nekog  drugog  mimo  Allaha,  a  ako  se  desi  da  ga  neko  upotrebljava  u  značenju  činjenja  nekih  oblika  i  kalupa  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  kao  što  je  Mu’az  uradio  sedždu  Poslaniku  i  kao  što  je  Allah  naredio  melekima da učine sedždu Ademu vjerujemo da treba ostaviti tu upotrebu i taj pojam koristiti samo u značenju  kojeg sam spomenuo. Nisam zapazio da je El‐Qarni pojam „usmjeravanje (sarf) ’ibadeta drugom mimo Allaha“  koristio izvan značenja suštinskog velikog širka iako si vidio da pojam „’ibadeti“ koristi u značenju kalupa i oblika. 
182

  162 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ulema Nedžda i mi smo čisti od toga, s time što Qarni spominje u knjizi da  danas valjda postoje neki koji to rade, a Allah najbolje zna. Čak i da takvi postoje,  Qarnijeva  terminologija  je  diskutabilna  i  onaj  koji  dobro  poznaje  govor  učenjaka  Nedžda ne može a da ne pomisli da Dr. El‐Qarni ili nije čitao njihove knjige, koliko  god  to  nekima  zvučalo  čudno,  ili  ih  ne  shvata  ili  namjerno  otvara  ova  vrata  radi  ciljeva i uz namjere koje su poznate samo Gospodaru džinna i ljudi.185 Ovoliko je  ovdje dovoljno.     Dakle, mnogi ljudi ne poznaju ni menhedž učenjaka Nedžda niti naš, a to im  se nije desilo osim zbog nepoznavanja osnove suštine islama. Jer, da su poznavali  suštinu islama nikad ne bi uzeli riječi nekih ljudi poput Qarnija i protumačili ih u  značenju suštinskog širka a drugom pripisali da je nedvojbeno na neistini, ili da je  to menhedž jednog djela učenjaka kojeg nisu dužni prihvatiti.    Da su poznavali suštinu osnove islama kako treba vruhnac koji im se mogao  desiti je kada vide riječi Qarnija i drugih ljudi sa sličnom terminologijom koja je za  njih  trenutno  nepoznata,  da  vjeruju  da  Qarni  opravdava  neznanjem  i  te'vilom  počinioca suštinskog velikog širka kao što se dogodilo Halidiju. Na kraju krajeva ni  Halidi  nije  puno  kriv  obzirom  da  je  Qarni  pogriješio  u  tumačenju  značenja  citata  šejha Muhammeda b. 'Abdulvehhaba, kao što je slučaj sa 'ibadetom kipu na kabru  Bedevija.  Pored  toga  kažem  da  bih,  kada  bih  poznavao  detalje  situacija  koje  je  pred  sobom  imao  šejh  Muhammed,  mogao  presuditi  da  li  je  u  ovom  pitanju  u  pravu Qarni ili Halidi, ’Ali El‐Hudajr, Ebu Merjem i mi.     Kao što rekoh, među nama, s obzirom da su nam temelji isti, nije problem da  drugačije protumačimo određeni slučaj ili citat učenjaka. Problem je da tekfirimo  jedan drugog a ne poznajemo terminologiju onoga kojeg smo zbog nje protekfirili,  a to opet na kraju ulazi u idžtihad u tekfiru pojedinca iz ljubomore prema vjeri koji  se  gradi  na  ispravnim  temeljima  za  kojeg  iskreni  i  kvalifikovan  ima  nagradu  kod  Allaha iako pogriješi a to se dešavalo čak i među ashabima.    Šta onda reći ako neko od nas u nekoj mes'eli greškom protekfiri čovjeka koji  koristi Kur'anske termine o 'ibadetu drugog mimo Allaha i veliki širk za neko svoje  „privatno“  značenje,  a  isti  taj  se  do  guše  uvalio  u  ostale  mukeffirate  kao  što  su  lojalnost  prema  tagutima,  vjerovanje  i  propagiranje  da  su  taguti  muslimani  i                                                              
 Mnogi ljudi nisu shvatili menhedž šejha Muhammeda i učenjaka da’ve u pravljenju razlike između tekfira prije  i poslije argumenta pa mu zbog toga ili pripisuju da ima dva mišljenja u mes’eli opravdanja neznanjem u velikom  širku ili da neke osobe o kojima je rekao da „’ibadete drugom mimo Allaha“ nije protekfirio zato što je njihovo  djelo  kod  njega  u  datom  trenutku  podnosilo  neko  drugo  značenje  mimo  značenja  suštinskog  ’ibadeta  drugih  mimo  Allaha,  pripisujući  mu  time  da  pojam  „’ibadeti  drugom  mimo  Allaha“  koristi  za  opise  koji  nisu  suštinski  veliki širk. 
185

 

EBU MUHAMMED

163 

legitimni  vladari  kojima  se  u  Allahovom  dinu  obaveza  pokoriti,  dozvoljavanje  tehakuma tagutu mimo stanja prisile i bez šubhe prisile i slično!  Qarni na idućoj strani kaže:  „Iz prethodnog govora šejha imama i učenjaka da've je postalo jasno da je njegov  menhedž  u  tekfiru  pojedinca  menhedž  ehlus‐sunneta  iz  kojeg  ne  proizilazi  neminovno, s obzirom da ne opravdavamo neznanjem u suštinskom širku, da nad  svakim  koji  upadne  u  nešto  od  djela  vanjskog  širka  presudimo  da  je  mušrik.  Naprotiv,  potrebno  je  da  provjerimo  njegovo  stanje  i  da  uspostavimo  argument  nad njime u  pogledu toga da je ono  što on radi 'ibadet kojeg ne zaslužuje osim  Allah,186 jer je moguće da on na primjer ne zna da je to 'ibadet.187   To se ne zna osim posebnim dokazom,188 a ne putem opšteg argumenta fitrom i  uopštene potvrde. Prema ovome njegov govor u vezi neopravdavanja neznanjem  se  tumači  u  smislu  suštinskih  propisa  (ahkāmul‐bātin)  i  (u  smislu)  da  je  onaj  koji  'ibadeti nekom drugom mimo Allaha mušrik jer nije moguće da musliman ne zna  da 'ibadet ne zaslužuje osim Allah, jedino, i nije moguće da u tome ima šubhu.  Onaj koji to ne zna ili u tome ima šubhu u osnovi (nikad) nije bio musliman.   Kao što se njegov govor u pogledu opravdanja neznanjem tumači u smislu onoga  što se veže za vanjske presude jer se to tiče parcijalnih stvari, gdje je moguće da  musliman ne zna da su širk,189 pa se neće donijeti presuda da je kafir zbog samog  upadanja u njih, dok se nad njim ne uspostavi poseban poslanički argument u vezi  njega.“190    Eh moja braćo! Ovaj citat je ogromne važnosti za nas a spoznaja postojanja  ovakvog  načina  prilaska  stvarima  od  strane  nekih  ljudi  je  bila  stvar  kojom  mi  je  Allah  dao  ogroman  rahat,  elhamdulillah.  Prvi  put  sam  se  sa  ovim  tumačenjem                                                              
 Na ar. „la tesihhu illa lillah“.    Qarni  ne  želi  reći  da  onaj  koji  usmjerava  suštinski  ’ibadet  drugom  mimo  Allaha  ne  znajući  da  je  to  ’ibadet  opravdan jer kao što smo vidjeli čovjek ne opravdava neznanjem u suštinskom velikom širku što je ’aqida svakog  muslimana.  Već  želi  reći  da  ona  osoba  koja  čini  „oblik  ili  kalup“  ’ibadeta  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  ne  želeći  time  „približavanje“  (teqarrub)  ili  značenje  kojim  biva  ’ibadet  poput  željenja  njega  njime  i  posjvećivanja  ’ibadeta njemu, ne znajući da je taj oblik i kalup Uzvišeni propisao ograničivši ga samo na Sebe, u tome nekada  može biti opravdana. Iz ovoga se zaključuje jedan drugi propis a to je propis osobe koja zna da je Allah određene  oblike i kalupe učinio vidovima ’ibadeta samo Njega i pored toga nastavlja u njihovim činjenju pred drugim mimo  Allaha a slučaj takve osobe se često može protumačiti kao izigravanje sa pravom Uzvišenog Allaha koje se ogleda  u ograničenosti tog oblika i kalupa samo na Njega, dželle ve ’ala. Dakle, s time nema igre!  188   Oblici  i  kalupi  ’ibadeta,  kao  i  detaljni  propisi  Uzvišenog,  se  neznaju  osim  poslanicom.  Ali,  značenja  pojma  ’ibadeta, hukma i  tehakuma, slijeđenja i pokornosti u uopštenom  smislu su urođeni u čovjeku i bez njih nema  tevhida.  189   Ovim  riječima  Qarni  misli  na  postupke  poput  „sedžde  pozdrava  Poslaniku“,  ’alejhisselam,  koju  je  uradio  Mu’az, radijAllahu ’anhu.  190  Davabitut‐tekfir, str. 234 
187 186

  164 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

susreo prošlog ramazana kada sam na jednom od arapskih foruma diskutovao sa  jednim arapom, čije su pisarije moguće došle do Nusreta i drugih. Ovo kažem jer  sam čuo da ih neki djele po Beču.     Taj  Arap  je  u  sklopu  odgovora  neo‐haridžijama  u  njih  uvrstio  i  „grupu  Ebu  Merjema  Kuvajćanina“,  kojeg  slijede  „neuki  stranci“.  Ja  sam,  nakon  što  sam  to  saznao,  došao  na  forum  i  diskusija  je  počela.  Ukratko  rečeno,  nakon  nje  sam  zaključio  da  se  taj  tip  svo  vrijeme  prema  nama  ophodio  kao  da  mi  tekfirimo  pojedinca zbog  „činjenja kalupa i oblika“, i da tekfirimo onoga koji njih ne tekfiri  sve  to  sa  pristrastnom  željom  da  odbrani  razne  svoje  „velikane“  među  „mudžahedinima“ i drugim.     Ja  sam,  iako  sam  mu  predočio  svoje  stavove,  pojasnio  da  ne  tekfirimo  pojedinca  osim  zbog  jasnog  velikog  širka.  Međutim,  on  je  tokom  cijelog  našeg  razgovora  iz  riječi  „veliki  širk“  shvatao  značenje  kalupa  i  oblika  na  način  koji  će  doći nakon nekoliko redova. Iznenadio se kada je čuo da ne tekfirimo onoga koji  sumnja  u  djelić  Allahove  moći,191  i  mnoge  druge  mes'ele  u  kojima  ne  tekfirimo  pojedinca počinioca poput “pitanja sedže pozdrava“ a kamoli da tekfirimo onoga  koji ga ne tekfiri.    Bilo  kako  bilo,  mi  smo  se  ispucali,  a  ja  sam  tek  kasnije  shvatio  značenje  „njegovih termina“, a ne znam da li je on ikad shvatio značenje naših. Vjerovatno  jeste. Ebu Merjem je nakon toga napisao nekoliko odgovora na njegove šubuhate  i  neznanja,  kojim  ga  je  Allah  zbog  početne  namjere  da  ne  traži  istinu  već  da  po  svaku cijenu brani „mudžahide“ znajući da ne tekfire vladu Hamasa, jer je to opšte  poznato  u  „džihadskim“  krugovima,  iskušao,  kao  što  se  svo  vrijeme  trudio  da  njihov menhedž u pogledu opravdavanja neznanjem svede na kalupe i oblike širka  pored toga što na primjer 'Abdulqadir  b. 'Abdul'aziz spominje opravdanje onoga  koji  učini  sedždu  kipu  i  slično  kao  i  onoga  koji  uopšteno  negira  obračun  i  proživljenje.     Ja  ću,  na  odgovarajućem  mjestu,  spomenuti  teoretski  moguća  opravdanja  onih  koji  „opravdavaju  neznanjem  u  velikom  širku“  i  pojasniti  pravila  kojima  se  mora  podrediti  tumačenje  njihovih  riječi,  inšaAllah.  Govorio  je  da  „mudžahidi“  kažu da je ono što radi „Hamas“ bez sumnje veliki kufr, ali ih ne tekfire zbog toga  što  hamasovci  imaju  šubhu  da  su  prisiljeni  i  to  pripisuje  autoru  djela  „Mi  smo  zalutala  omladina“.  Ovo,  ako  je  istina,  je  menhedž  samo  nekih  od  njih  koji                                                              
 Ovo se tiče osoba koje vjeruju da su određene stvari „nemoguće“ iako su one u suštini moguće. Pa onaj koji  vjeruje da su „nemoguće“ kaže da se Allahova moć ne tiče nemogućeg. Poput osoba koje bi zbog vjerovanja da je  zemlja ploča negirale da je nemoguće da Allah stvori da čovjek krene od jedne tačke i nastavi putovati dok se ne  vrati na nju, ne znajući da je zemlja okrugla. 
191

 

EBU MUHAMMED

165 

izbjegavaju  tekfir  „Hamasa“  dok  njihovi  prvaci  i  glavešine  imaju  nevjerničko  uvjerenje  u  mes'eli  opravdanja  neznanjem  u  velikom  širku,  pa  ne  tekfire  čak  ni  učenjake  rafidija  ako  se  nad  njima  nije  uspostavio  argument  a  kamoli  njihove  neznalice kao što ćeš vidjeti u govoru Zavahirija koji se oslanja na „svoju verziju“  knjige „El‐džam’i fi talebil‐’ilm eš‐šerif“ autora 'Abdulqadira sina 'Abdul'aziza.      Nakon toga smo posebno pričali o mes'eli mjesta tekfira mušrika u tevhidu  kojeg  je  na  početku  definisao  kao  predanost  Allahu  'ibadetom  i  pokornošću  i  odricanjem od širka i mušrika da bi na kraju naše rasprave, iz razloga koji će ti se  dodatno  razjasniti  iako  sam  već  postavio  najvažnije  temelje,  u  definiciji  tevhida  izostavljao dodatak „odricanje od mušrika“. Ali naša braća su ga tada lovili uvijek  na isti način.     Ta rasprava je snimljena, elhamdulillah, i moji odgovori su bili duži i sastoje  se  od  četiri  dijela,  a  administracija  stranice  tog  foruma  je  zaključala  temu  i  zabranila joj prilaz tako da više niko ne može ući, nakon što je jedan od braće iz  Kuvajta,  uz  dogovor  sa  tim  tipom,  pozvao  Allahovo  prokletsvo  na  onoga  koji  griješi.192  Da  vas  ne  zamaram...  Tokom  knjige  ćete  se  upoznati  sa  mnogo  interesantnih stvari, inšaAllah.   Vratimo se prethodnom citatu Qarnija!     Kao  prvo,  vidite  da  on  lično  konstatuje  da  nije  moguće  da  čovjek  bude  musliman  ako  usmjerava  suštinski  'ibadet  drugom  mimo  Allaha  iz  kojeg  neminovno proizilazi nevjerstvo srca, bilo to putem približavanja njemu (teqarrub)  ili  željenjem  onog  značenja  kojim  biva  'ibadet,  ili  ako  ne  zna  da  je  to  samo  Allahovo  pravo.  Ovo  pravilo  se  tiče  svih  opisa  koji  ulaze  u  pojam  'ibadeta  u  uopštenom smislu poput značenja pokornosti i slijeđenja u koje neminovno ulazi  hukm i tehakum.     Isto tako ste vidjeli da Qarni kalupe i oblike naziva pojmom „'ibadeti“ ali ne  u  suštinskom  smislu.  Zbog  toga  sam  vam  rekao  da  učenjaci  pojmom  'ibadet  između  ostalog  nazivaju  „el‐mute'abbedu  bihi“,  tj.  „ono  čime  nam  je  naređeno  da  'ibadetimo  Allahu,  približavajući  Mu  se  njime  ulivajući  u  njega  suštinski  'ibadet“ u šta ulaze razni oblici poput oblika ruku'a (pregibanja), sedžde i slično.      Kao što činjenje toga pred nekim drugim mimo Allaha naziva djelom širka u  kojem otvara vrata opravdavanja neznanjem. Ali na koji način? Kaže ako nije znao  da je to 'ibadet i da je to pravo samo Uzvišenog Allaha, usljed čega ne zna da je to                                                              
 Zaista je tog čovjeka pogodio musibet, jer je u kasnijim raspravama sa Ebu Merjemom spomenuo stvari koje  dokazuju da on više ne zna ni šta je veliki širk. Allah nam je dovoljan i divan je On Zaštitnik! 
192

  166 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

što radi „djelo širk“ jer se ne može znati da li je neka jedinka ili vid 'ibadeta i taj  parcijalni oblik „propisani 'ibadet“ osim poslanicom.     To  je  ono  na  što  smo  skrenuli  pažnju  kada  smo  tumačili  značenje  šehadeta  rekavši  da  se  jedinke  'ibadeta  kojim  nam  je  naređeno  da  se  približavamo  Allahu  ulivajući u njih značenje suštinskog 'ibadeta ne znaju osim Objavom i da u osnovi  nije  dozvoljeno  da  ih  izmišljamo,  te  da  je  zbog  toga  temelj  učenjaka  da  se  u  pitanjima  'ibadeta  susteže  i  ništa  ne  izmišlja  dok  ne  nađemo  vjerski  dokaz  koji  ukazuje  da  je  određeni  oblik  'ibadet  a  neki  oblik  'ibadeta  može  biti  mustehabb  (pohvalno) ili vadžib (obavezno).     Zato  Qarni  na  jednom  mjestu  kaže  da  je  usmjeravanje  bilo  kojeg,  dokazom  propisanog,  oblika  za  'ibadet  samo  Allahu,  bio  on  mustehabb  ili  vadžib,  nekom  drugom mimo Njega veliki širk. Ova činjenica s druge strane ne smije značiti da se  suštinski  širk  ne  može  desiti  preko  nekog  oblika  koji  ne  postoji  u  islamskim  'ibadetima, jer to poriče ono što je opšte poznato u vanjskoj realnosti, kao što ne  može  značiti  da  ljudi  ne  mogu  obožavati  samo  Allaha  prije  dolaska  poslanice.  A  riječi  šejhul‐islama  o  tome  da  je  „ime  mušrika“  potvrđeno  prije  poslanice  su  poznate, kao što je opšte poznato da je moguće da čovjek ostane na urođenom  instinktu  (fitri)  na  kojem  ga  je  Allah  stvorio,  bivši  nevjernik  u  obožavanje  stvorenog i obožavajući samo Allaha, što znači da je „fitra“ u stvari tevhid.  Što  se  tiče  riječi  El‐Qarnija  „...jer  je  moguće  da  on  na  primjer  ne  zna  da  je  to  'ibadet“ u pasusu:  Naprotiv,  potrebno  je  da  provjerimo  njegovo  stanje  i  da  uspostavimo  argument  nad njime u  pogledu toga da je ono  što on radi 'ibadet kojeg ne zaslužuje osim  Allah,193 jer je moguće da on na primjer ne zna da je to 'ibadet.194“  One su za mene djelimično problematične, jer mi svi znamo da je Mu'az ibn  Džebel  znao  da  je  sedžda  'ibadet  prije  nego  što  je  učinio  pred  Allahovim  Poslanikom, ., želeći njome da ga pozdravi a ne da mu 'ibadeti. Tako da ne znam  kako bi El‐Qarni odgovorio na ovu primjedbu, osim  ako time  misli reći da  Mu'az                                                              
 Na ar. „la tesihhu illa lillah“.    Qarni  ne  želi  reći  da  onaj  koji  usmjerava  suštinski  ’ibadet  drugom  mimo  Allaha  ne  znajući  da  je  to  ’ibadet  opravdan jer kao što smo vidjeli čovjek ne opravdava neznanjem u suštinskom velikom širku što je ’aqida svakog  muslimana.  Već  želi  reći  da  ona  osoba  koja  čini  „oblik  ili  kalup“  ’ibadeta  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  ne  želeći  time  „približavanje“  (teqarrub)  ili  značenje  kojim  biva  ’ibadet  poput  željenja  njega  njime  i  posjvećivanja  ’ibadeta  njemu,  ne  znajući  da  je  taj  oblik  i  kalup  Uzvišeni  ograničio  samo  na  Sebe,  u  tome  nekada  može  biti  opravdana. Iz ovoga se zaključuje jedan drugi propis a to je propis osobe koja zna da je Allah određene oblike i  kalupe učinio vidovima ’ibadeta samo Njega i pored toga nastavlja u njihovim činjenju pred drugim mimo Allaha  a  slučaj  takve  osobe  se  često  može  protumačiti  kao  izigravanje  sa  pravom  Uzvišenog  Allaha  koje  se  ogleda  u  ograničenosti tog oblika i kalupa samo na Njega, dželle ve ’ala. Dakle, s time nema igre! 
194 193

 

EBU MUHAMMED

167 

ibn Džebel nije znao da je Allah, nakon što je melekima naredio da urade sedždu  pred  Ademom,  i  nakon  što  je  sedžda  pozdrava  bila  propisana  u  zakonima  prijašnjih vjerovjesnika, u islamu Allahovog Poslanika, Muhammeda,  ., zabranio  činjenje sedžde pred stvorenjem i njen oblik ograničio samo na Sebe, bez obzira  na to je li zabrana sedžde pozdrava čiji propis je Mu'azu bio nepoznat195 postojala  prije tog događaja ili je zabranjena tek u tom trenutku. A Allah najbolje zna!   Zbog ovoga su dakle riječi El‐Qarnija „...ne zna da je to 'ibadet“ problematične.   Sve što se kaže za „oblik sedžde“ se prema ovoj osnovi može reći za bilo koji  oblik šerijatskih 'ibadeta poput tavafa196 i drugih. Tako da se od pravog muslimana  očekuje  da  će,  ako  nije  znao  da  je  Allah  naredio  da  se  tavaf  obavlja  samo  oko  Njegove  kuće,  tj.  Časne  Ka'be,  a  kojeg  možda  iz  neznanja  obavlja  oko  nekog  kabura i slično, ne želeći time da se približi mrtvom ili bilo koje značenje kojim se  ostvaruje 'ibadet, isti trenutačno ostaviti. Isto važi na primjer za oblike ljubljenja  crnog  kamena  i  propisane  oblike  dodirivanja  Ka'be  kojim  obožavamo  Allaha,  a  mušrici  kao  što  znamo  ljube  kaburove  koji  su  „kuće  stvorenja“  i  njih  dodiruju  i  otiru se od njih. A u protivnom mu se može pripisati neka od vrsta kufra, poput  kufra prkosa vjerskim propisima ili izigravanja vjerom i Allahovim pravom i slično.  Rečeno  za  pojedinca  važi  i  za  zajednice  sa  aspekta  uopštenosti.  A  Allah  najbolje  zna!   Napominjem  da  se  pojmom  „oblici  i  kalupi  širka“  nazivaju  samo oni  vanjski  uzroci koji podnose tumačenje u nekom drugom značenju mimo značenja velikog  širka, i da u njih ne ulaze na primjer moljenje meleka, mrtvih i odsutnih, što spada  u traženje od stvorenja ono što je samo Allah u stanju da učini, niti traženje od  taguta da propiše zakon ili njime presudi jer tagut vjerski to nije u stanju učiniti, s  obzirom  da  se  radi  o  djelima  i  osobinama  u  kojima  je  Allah  apsolutno  Jedan  i  Neovisan  kao  što  je  slučaj  sa  stvaranjem,  vlašću  i  upravljanjem  nebesima  i  zemljom kosmičkom odredbom.   Veliki  širk  u  stvaranju,  vlasti  i  upravljanju  nebesima  i  zemljom  u  sebi  sadrži  značenje  neovisnosti  od  Allahove  kosmičke  odrebe  ili  neostvarenje  naređenog  imana  u  Allaha  u  tim  djelima  i  osobinama,  a  veliki  širk  u  propisivanju  zakona,  suđenju  i  tehakumu,  u  sebi  sadrži  neovisnost  od  Allahove  vjersko‐zakonske  odrebe i Njegovog vjersko‐zakonskog htijenja. Allahulmuste'an!                                                                  
195 196

 To ako bi se reklo da je hadis vjerodostojan.    Obilaženja oko Ka’be. 

  168 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

O „tekfiru onoga koji ne tekfiri“
  Govor  o  „tekfiru  onoga  koji  ne  tekfiri“  kojeg  se  šejh  Muhammed  odriče  s  obzirom  na  moguća  značenja  pojma  „tekfir“  u  njihovoj  upotrebi  i  posebnosti  okolnosti tekfira pojedinaca iz vanjske realnosti može protumačiti na više načina  iako ja vidim da je osnova u govoru učenjaka Nedžda i ehlussunneta uopšteno da  se  tekfirom  misli  na  tekfir  kazne.  Otuda  bi  značenje  njegovih  riječi  bilo  da  nije  tačno da šejh Muhammed tekfiri kufrom kazne onoga koji ne tekfiri mušrike.     Štaviše,  nije  tačno  da  šejh  Muhammed  negira  ime  islama  onome  koji  ne  tekfiri  mušrike  kufrom  kazne  kao  što  se  desilo  njegovim  učenicima  u  poznatoj  fetvi. Čak, vallahi, nije tačno da šejh Muhammed ili bilo koji učenjak negiraju ime  islama  onome  muslimanu  koji  se,  oslanjajući  se  na  prihvatljive  argumente,  sustegao od negacije islama određenoj osobi! To je i naš menhedž, elhamdulillah.  Kako  da  šejh  Muhammed  to  radi  kada  on  lično  ne  tekfiri  zbog  velikih  grijeha,  višesmislenih uzroka i slično!?     Ovdje  se  sjetih  kako  je  jedan  misirac  sa  imenom  'Abdul‐Akhir  Hamad,  nekadašnja vodeća ličnost u „El‐Džema'ah el‐islamijjeh“ iz Misra, želeći da upozori  na Ebu Merjema i nas, i da objasni ljudima da negacija islama mušricima nije od  aslud‐dina, tj. da tekfir mušrika nije od aslud‐dina, spomenuo ove citate tumačeći  ih  na  „svoj  način“.  Tada  je  Abdul‐Akhir  bio  u  Bonu  a  čuo  sam  da  boravi  u  Njemačkoj. Molim Allaha da mu popravi stanje!  

Značenje „sveobuhvatnog tekfira“ u riječima učenjaka da've
  Pojmom  „et‐tekfir  bil‐'umum“,  tj.  sveobuhvatni  tekfir  u  navedenom  citatu,  kojeg se šejh odriče, se misli na vjerovanje da se nad svakim pojedincem ostvario  argument  bilo  u  pogledu  suštinskog  širka  a  naravno  još  preče  i  mes'eli  kalupa  i  oblika,  tj.  misli  se  na  tekfir  kufrom  kazne  svakog  pojedinca  u  društvu.  Ovo  značenje je jasno istaknuto u odgovoru šejhovih sinova na slijedeće pitanje: 

‫ﺳﺌﻞ أﺑﻨﺎء اﻟﺸﻴﺦ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﻟﻮﻫﺎب، رﲪﻬﻢ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ: ﻣﻦ ﱂ ﺗﺸﻤﻠﻪ داﺋﺮة إﻣﺎﻣﺘﻜﻢ، وﻳﺘﺴﻢ ﺑﺴﻤﺔ‬ ‫دوﻟﺘﻜﻢ، ﻫﻞ دارﻩ دار ﻛﻔﺮ وﺣﺮب ﻋﻠﻰ اﻟﻌﻤﻮم؟‬
„Je  li  dar  (teritorija  ili  zajednica)  onih  koje  ne  obuhvata  vaša  vlast  (imamet)  i  ne  pripisuju se vašoj državi dar kufra i rata (harb) uopšteno?“ 

  Pa su odgovorili: 

EBU MUHAMMED

169 

‫اﻟﺬي ﻧﻌﺘﻘﺪﻩ وﻧﺪﻳﻦ اﷲ ﺑﻪ، أن ﻣﻦ دان ﺑﺎﻹﺳﻼم، وأﻃﺎع رﺑﻪ ﻓﻴﻤﺎ أﻣﺮ، واﻧﺘﻬﻰ ﻋﻤﺎ ﻰ ﻋﻨﻪ وزﺟﺮ، ﻓﻬﻮ‬ ‫اﳌﺴﻠﻢ ﺣﺮام اﳌﺎل واﻟﺪم، ﻛﻤﺎ دل ﻋﻠﻰ ذﻟﻚ اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وإﲨﺎع اﻷﻣﺔ، وﱂ ﻧﻜﻔﺮ أﺣﺪا دان ﺑﺪﻳﻦ‬ ‫اﻹﺳﻼم، ﻟﻜﻮﻧﻪ ﱂ ﻳﺪﺧﻞ ﰲ داﺋﺮﺗﻨﺎ، وﱂ ﻳﺘﺴﻢ ﺑﺴﻤﺔ دوﻟﺘﻨﺎ، ﺑﻞ ﻻ ﻧﻜﻔﺮ إﻻ ﻣﻦ ﻛﻔﺮ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ، وﻣﻦ‬ ‫زﻋﻢ أﻧﺎ ﻧﻜﻔﺮ اﻟﻨﺎس ﺑﺎﻟﻌﻤﻮم، أو ﻧﻮﺟﺐ اﳍﺠﺮة إﻟﻴﻨﺎ ﻋﻠﻰ ﻣﻦ ﻗﺪر ﻋﻠﻰ إﻇﻬﺎر دﻳﻨﻪ ﺑﺒﻠﺪﻩ، ﻓﻘﺪ ﻛﺬب‬ .‫واﻓﱰى‬
 „Ono  u  šta  mi  vjerujemo  i  čime  robujemo  Allahu  je  da  je  musliman  zaštićenog  imetka i krvi svako ko robuje dini islamom i pokorava se svom Gopodaru u onome  što je naredio i kloni se onoga što je zabranio kao što na to ukazuje Knjiga, Sunnet  i idžma‘ ummeta, i nismo protekfirili nikog koji robuje dini islamom zbog toga što  nije ušao u „naš krug“ i što se nije pripisao našoj državi. Ne tekfirimo osim onoga  kojeg  je  protekfirio  Allah  i  Njegov  Poslanik  a  ko  tvrdi  da  mi  tekfirimo  ljude  sveobuhvatno  ili  da  onoga  koji  je  kadar  da  u  svojoj  zemlji  ispolji  svoj  din  obavezujemo na hidžru k nama je slagao i izmislio.“ 

‫وأﻣﺎ ﻣﻦ ﺑﻠﻐﺘﻪ دﻋﻮﺗﻨﺎ إﱃ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﷲ، واﻟﻌﻤﻞ ﺑﻔﺮاﺋﺾ اﷲ، وأﰉ أن ﻳﺪﺧﻞ ﰲ ذﻟﻚ، وأﻗﺎم ﻋﻠﻰ اﻟﺸﺮك‬ ;‫ﺑﺎﷲ، وﺗﺮك ﻓﺮاﺋﺾ اﻹﺳﻼم، ﻓﻬﺬا ﻧﻜﻔﺮﻩ وﻧﻘﺎﺗﻠﻪ، وﻧﺸﻦ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﻐﺎرة، ﺑﻞ ﺑﺪارﻩ‬
„Što  se  tiče  onoga  do  kojeg  je  došla  naša  da’va  u  tevhid  Allaha  i  u  izvršenje  Allahovih  farzova  pa  odbije  da  „uđe“  u  to  i  ostane  na  širku  Allahu  i  ostavljanju  farzova islama, takvog tekfirimo i borimo se protiv njega i napadamo ga. Štaviše  i na njegov dar (teritoriju)! 

‫ﻛﻞ ﻣﻦ ﻗﺎﺗﻠﻨﺎﻩ ﻓﻘﺪ ﺑﻠﻐﺘﻪ دﻋﻮﺗﻨﺎ، ﺑﻞ اﻟﺬي ﻧﺘﺤﻘﻖ وﻧﻌﺘﻘﺪﻩ: أن أﻫﻞ اﻟﻴﻤﻦ و ﺎﻣﺔ، واﳊﺮﻣﲔ واﻟﺸﺎم‬ ‫و‬ ‫واﻟﻌﺮاق، ﻗﺪ ﺑﻠﻐﺘﻬﻢ دﻋﻮﺗﻨﺎ، وﲢﻘﻘﻮا أﻧﺎ ﻧﺄﻣﺮ ﺑﺈﺧﻼص اﻟﻌﺒﺎدة ﷲ، وﻧﻨﻜﺮ ﻣﺎ ﻋﻠﻴﻪ أﻛﺜﺮ اﻟﻨﺎس، ﻣﻦ اﻹﺷﺮاك‬ ‫ﺑﺎﷲ ﻣﻦ دﻋﺎء ﻏﲑ اﷲ، واﻻﺳﺘﻐﺎﺛﺔ ﻢ ﻋﻨﺪ اﻟﺸﺪاﺋﺪ، وﺳﺆاﳍﻢ ﻗﻀﺎء اﳊﺎﺟﺎت، وإﻏﺎﺛﺔ اﻟﻠﻬﻔﺎت; وأﻧﺎ ﻧﺄﻣﺮ‬ ‫ﺑﺈﻗﺎم اﻟﺼﻼة، وإﻳﺘﺎء ﻛﺎة، وﺳﺎﺋﺮ أﻣﻮر اﻹﺳﻼم; وﻧﻨﻬﻰ ﻋﻦ اﻟﻔﺤﺸﺎء واﳌﻨﻜﺮات، وﺳﺎﺋﺮ اﻷﻣﻮر‬ ‫اﻟﺰ‬ ‫اﳌﺒﺘﺪﻋﺎت; وﻣﺜﻞ ﻫﺆﻻء ﻻ ﲡﺐ دﻋﻮ ﻢ ﻗﺒﻞ اﻟﻘﺘﺎل، ﻓﺈن اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ أﻏﺎر ﻋﻠﻰ ﺑﲏ‬ .‫اﳌﺼﻄﻠﻖ وﻫﻢ ﻏﺎرون، وﻏﺰا أﻫﻞ ﻣﻜﺔ ﺑﻼ إﻧﺬار وﻻ دﻋﻮة‬
„Naša  da’va  je  došla  do  svih  protiv  kojih  smo  se  borili.  Štaviše,  ono  u  što  smo  činjenično  ubjeđeni  i  u  šta  vjerujemo  je  da  je  naša  da’va  došla  do  stanovnika  Jemena,  Tihame,  Dva  Harema,  Šama  i  ‘Iraqa,  i  da  su  shvatili  da  mi  naređujemo 

  170 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ikhlas197 ‘ibadeta samo Allahu i da poričemo ono na čemu je većina ljudi od širka  Allahu,  poput  dove  drugim  mimo  Allaha,  traženja  pomoći  od  njih  u  tjeskobi,  traženja od njih da ispune želje i potrebe i pomognu u muci, i da mi naređujemo  da se klanja namaz i daje zekat i ostale stvari islama. I da zabranjujemo razvrat i  zla  djela  i  ostale  inovacije.  Takve  nije  obaveza  pozivati  prije  borbe  jer  je  Vjerovjesnik, ., napao Benil‐Mustelaq iznenadno i krenuo u pohod na stanovnike  Mekke bez upozorenja ili da’ve.“ 

‫ وأﻣﺎ ﻗﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻟﻌﻠﻲ ﻳﻮم ﺧﻴﱪ، ﳌﺎ أﻋﻄﺎﻩ اﻟﺮاﻳﺔ، وﻗﺎل: " اﻧﻔﺬ ﻋﻠﻰ رﺳﻠﻚ ﺣﱴ ﺗْﻨﺰل‬ ‫ﺑﺴﺎﺣﺘﻬﻢ، ﰒ ادﻋﻬﻢ إﱃ اﻹﺳﻼم"، ﻓﻬﻮ ﻋﻨﺪ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﻋﻠﻰ اﻻﺳﺘﺤﺒﺎب، وأﻣﺎ إذا ﻗﺪرﻧﺎ: أن أﻧﺎﺳﺎ ﱂ‬ ،‫ﺗﺒﻠﻐﻬﻢ دﻋﻮﺗﻨﺎ، وﱂ ﻳﻌﻠﻤﻮا ﺣﻘﻴﻘﺔ أﻣﺮﻧﺎ، ﻓﺈن اﻟﻮاﺟﺐ دﻋﻮ ﻢ أوﻻ ﻗﺒﻞ اﻟﻘﺘﺎل، ﻓﻴﺪﻋﻮن إﱃ اﻹﺳﻼم‬ ‫وﺗﻜﺸﻒ ﺷﺒﻬﺘﻬﻢ إن ﻛﺎن ﳍﻢ ﺷﺒﻬﺔ، ﻓﺈن أﺟﺎﺑﻮا ﻓﺈﻧﻪ ﻳﻘﺒﻞ ﻣﻨﻬﻢ، ﰒ ﻳﻜﻒ ﻋﻨﻬﻢ، ﻓﺈن أﺑﻮا ﺣﻠﺖ دﻣﺎؤﻫﻢ‬ .‫وأﻣﻮاﳍﻢ‬
„Što  se  tiče  njegovih  riječi,  .,  'Aliji,  /,  kada  mu  je  dao  zastavu  i  rekao:  „Idi  spokojno  dok  ne  dođeš  do  njihovog  predgrađa  a  zatim  ih  pozovi  u  islam“,  to  se  kod  učenjaka  tumači  u  smislu  pohvalnosti  (istihbab).  Ako  bi  pretpostavili  da  postoje  ljudi  do  kojih  naša  da'va  nije  došla  i  koji  ne  poznaju  suštinu  naše  stvari,  takve je obaveza pozvati prije borbe, pa će biti pozvani u islam i šubha će im biti  otkonjena  ako  imaju  šubhu.  Pa  ako  se  odazovu  bit  će  im  prihvaćeno  i  biće  ostavljeni, a ako odbiju, njihovi životi i imetak postaju dozvoljenim.“198 

  Posljedice pogrešnog shvatanja pojma „sveobuhvatni tekfir“
  Danas  postoje  neki  ljudi  koji  negacijom  „sveobuhvatnog  tekfira“  u  riječima  šejha  Muhammeda  „dokazuju“  da  je  on  ljude  tih  zajednica  (dijār)  smatrao  muslimanima sa aspekta uopštenosti i da je obaveza da i mi današnje dijare kufra  smatramo  muslimanskim  ili  stanovništvo  muslimanima  sa  aspekta  uopštenosti  uprkos  tome  što  su  danas  proširene  i  nametnute  i  zavladale  sve  vrste  kufra,  od  laičkih zakona, njihovih taguta i robova, do oholjenja prema islamu, izigravanja sa  njegovim propisima, a da ne govorimo o tome da ljudi ne poznaju suštinu islama.  

                                                            
197 198

 Čistoću od širka.    Ed‐Durerus‐senijjeh 9/253 

 

EBU MUHAMMED

171 

  Pogledajte u njihove „daije“, koji se godinama bave „izučavanjem nauka“ koji  još uvijek ne znaju šta je suština islama, a isti takav slučaj je i sa „borcima“, među  kojima  mnogi  sigurno  imaju  dobru  namjeru,  ali  se  u  svom  poznavanju  i  praktikovanju  vjere  ne  razlikuju  puno  od  svojih  „daija“,  među  kojim  su  i  „poštovani  branioci  taguta“,  koji  svojim  fetvama  ubijaju  njihovu  braću  po  menhedžu i obavezuju na pokornost tagutu i desetine stvari od kojih skoro svaka  sama po sebi izvodi iz vjere.     Dakle, ne smijemo se razići u pogledu temelja, a moguće je da se raziđemo u  pogledu pojedinaca, pogotovo u pitanjima koja se tiču tevhidul‐uluhijje199 u kojem  je  teže  ustanoviti  opis  suštinskog  velikog  širka  u  pogledu  kojeg  se  muslimani  ne  razilaze nego u pitanjima koja se tiču tevhidur‐rububijje200 i slično, ili izreka koje na  značenja jače ukazuju nego djela.     Ovo je što se tiče tekfira pojedinca u vanjskoj realnosti ali govor o temeljima  je skroz druga stvar i ja u svojoj da'vi govoreći o velikom širku i odricanju od njega  i  onima  koji  se  nisu  odrekli  od  mušrika  sam  uvijek  govorio  o  temeljima,  a  ne  sprovođenju  toga  u  vanjskoj  realnosti,  jer  tu  dolazi  mes'ela  nestanka  prepreka  tekfira pojedinca.     Ako  vjerujem  da  je  neki  pojedinac  kafir  to  je  zbog  toga  što  sam  u  pogledu  njegovog slučaja idžtihadio i što sam ubjeđen da zaslužuje tekfir. U slučaju nekih  čovjek  svoju  presudu  gradi  na  ubjeđenju  zbog  samo  jednog  uzroka,  a  u  pogledu  drugih  dobije  ubjeđenje  zbog  skupa  stvari  i  indicija  vezanih  za  te  osobe  i  svi  ovi  problemi  koje  imamo  danas  bi  nestali kada  bismo  imali  svoj  dar  i  svoje  sudstvo,  jer bi se tada muslimani odvojili od mušrika, a u dārul‐islamu  ehlul‐kitabije nose  odjeću kojom se razlikuju od muslimana.     Isto  tako  bi  bilo  ako  bismo  radili  po  pojašnjenoj  metodi  odnosa  prema  činjenju kalupa i oblika 'ibadeta pred stvorenjem ili njemu nakon što smo se složili  da se nad narodom sa aspekta uopštenosti uspostavio argument u pogledu toga  da je Allah te kalupe i oblike ograničio samo na Sebe i da ih nije dozvoljeno činiti  pred  stvorenjem  ili  njemu  i  ne  bi  došlo  do  problematičnih  razilaženja  u  pogledu  pojedinaca. Tekfir pojedinca je, kao što rekoh, predmet idžtihada. 

 

                                                            
199 200

 Tevhidul‐’ibadeh odnosno tevhid Allaha u djelima robova (’ibadet). Ovo je praktični tevhid.   Tevhid u gospodarstvu odnosno jednoća Allaha u Svojim djelima. 

  172 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

3.7 Odricanje od suštinskog velikog širka
  Sada ćemo preći na drugu važnu temu, inšaAllah, a tiče se mes'ele odricanja  od suštinskog velikog širka iako je dodatak „suštinski“ potreban samo u pogledu  vanjskih uzroka tekfira koji mogu biti predmet višesmislenosti.    Nema sumnje da je odricanje od suštinskog velikog širka uvjet za ispravnost  aslu dinil islama i da se odricanje tiče kako kategorije ili roda velikog širka tako i  svih vrsta i jedinki suštinskog velikog širka a onaj koji u ovo ne vjeruje je kafir, koji  nije učinio kufr u taguta i koji ne zna šta je islam zbog toga što vjeruje da se islam  ostvaruje bez odricanja od velikog širka. Kafir je ne samo zbog poricanja tekstova  objave, već prije svega zbog neostvarenosti aslud‐dina iz kojeg se izvodi ime i opis  islama.      Nekim  „ljudima“  je  puno  teško  kada  se  spomene  riječ  „odricanje“  jer  osjećaju  i  znaju  da  ona  znači  više  nego  rečenica  „ostavljanje“  velikog  širka.  Pričajući o ovim mes'elama sa jednim čovjekom, koji ima šubhe poput Nusreta i  Bilibanija,  spomenuh  riječ  „odricanje“  i  citat  šejha  'Abdurrahmana  koji  će  doći  malo kasnije u kojem je upotrijebio ovaj kur'anski termin, on mi reče da je bolje  da se kaže „tedžerrud“ (ostavljanje)201 nego odricanje. Rekoh mu, ne vallah, jer se  u  tekstovima  objave  koliko  je  meni  poznato  na  više  mjesta  spominje  riječ  odricanje a riječ tedžerrud nikad nisam vidio.    

3.8 Odricanje od svake jedinke taguta i kufr u nju ukazuje na odricanje od svake jedinke suštinskog velikog širka i kufr u njega
  Na  obaveznost  odricanja  od  svakog  velikog  širka  između  ostalog  ukazuje  obaveza odricanja od svake jedinke  taguta i  mušrika. Iako je bez sumnje osnova  da se čovjek odrekne širka, ali Allah prvo spominje odricanje od taguta i mušrika  da  bi  shvatili  da  se  onaj  koji  se  k'o  bajagi  „odriče“  od  velikog  širka  a  njime  ne  tekfiri tagute i mušrike, u stvari nije odrekao od velikog širka onako kako mu je to  Allah naredio.     Jer,  da  je  tako  on  bi  znao  da  veliki  širk  ruši  islam  pa  bi  vjerovao  u  nepostojanje islama i tevhida kod tih taguta i mušrika i tekfirio bi ih. S obzirom da  je  'aqida  Nusreta  i  Bilibanija  sada  da  je  tekfir  kategorije  (džinsa)  ili  roda  taguta,                                                              
201

 Otprilike.  

 

EBU MUHAMMED

173 

nakon  što  kod  Bilibanija  nije  bio,  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina,  ali  tekfir  nekih  vrsta  ili  jedinki  nije,  jer  je  kod  njih  onaj  koji  tekfiri  kategoriju  ili  rod  taguta  a  ne  tekfiri neke vrste i jedinke musliman, u čemu siromasi slijede Halidija, razumijemo  da je suština njihovog menhedža, iako mnogi njihovi sljedbenici toga nisu svjesni,  da  je  onaj  koji  se  odrekao  od  kategorije  ili  roda  velikog  širka  ali  se  nije  odrekao  nekih vrsta ili jedinki suštinskog velikog širka isto tako musliman.    Kada  „objašnjavaju“  to  pitanje  navode  primjere  u  kojima  čovjek  koji  ne  tekfiri neke tagute kaže da je to djelo veliki kufr i suštinski veliki širk ali vjeruje da  u  njemu  ima  opravdanja  neznanjem  i  da  je  onaj  ko  u  njega  upadne  još  uvijek  musliman ‐ muvehhid ili neko drugo neprihvatljivo opravdanje, ili vjeruje da je to  djelo mali kufr i mali širk, koji ne izvodi iz vjere pa zbog toga ne tekfiri te vrste ili  jedinke  tagute.  Naravno,  gore  je  da  čovjek  vjeruje  da  je  veliki  širk  mali  širk  a  vjerovanje  da  onaj  koji  upadne  u  suštinski  veliki  širk  time  ne  izlazi  iz  islama  i  tevhida se ne može sastati sa aslu dinil islamom.    Mi smo jasnim tekstovima Objave dokazali da se onaj koji ne negira islam i  tevhid zbog suštinskog velikog širka nije odrekao velikog širka a kamoli onaj koji  ga  smatra  malim  širkom.  Jer,  ostavljanje  negacije  islama  i  tevhida  zbog  velikog  širka  kategorički  ukazuje  na  nepoznavanje  islama  i  tevhida  i  značenja  'ibadeta  nekog drugog mimo Allaha u islamu ili na prkošenje Uzvišenom Allahu. Onaj koji  ne pravi razliku između obožavanja taguta i velikih grijeha je još gori. Podsjećam  čitaoca da ja ovdje ne govorim o nekom pojedincu u vanjskoj realnosti čije djelo  može  biti  predmet  razilaženja,  već  govorim  o  temeljima,  a  kada  se  dogovorimo  oko  temelja,  preći  ćemo  na  njihovo  sprovođenje,  a  podjela  Nusreta  i  Bilibanija  i  njihovih prijatelja i sljedbenika predstavlja njihov temelj.    Kada riješimo ovo pitanje lahko ćemo lupiti od zid njihovu 'aqidu prema kojoj  je  onaj  koji  ne  tekfiri  kategoriju  ili  rod  taguta  nevjernik  a  musliman  ako  tekfiri  kategoriju ili rod taguta a ne tekfiri neke jedinke ili vrste. Govoreći o ovoj mes'eli,  kao  što  ćemo  vidjeti  u  drugom  djelu  knjige,  kažu  da  u  kategoriju  ili  rod  taguta  ulaze taguti Židova,  kršćana i drugih skupina koji se ne pripisuju dini islamu i da je  onaj koji njih ne tekfiri kafir, a ko ne protekfiri neke jedinke taguta koji se pripisuju  dini islamu koji su upali u isto u šta su upali taguti Jevreja i kršćana na primjer je  još uvijek musliman ‐ muvehhid opravdan neznanjem.     Vidjećeš da iz njihovih riječi proizilazi da ni tekfir taguta Židova i kršćana nije  od  aslud‐dina  i  da  će  morati  da  prihvate  naš  menhedž  istine  ili  da  ostave  svoj  temelj  i  odu  dalje  u  zabludu  i  da  kažu  da  tekfir  taguta  Židova  i  kršćana  nije  od  aslud‐dina  kao  što  tekfir  nekih  jedinki  koji  se  pripisuju  dini  islamu  nije  od  aslud‐ dina i mnoge druge laži koje proizilaze iz njihovog temelja. 

  174 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Mes'ela:  iz  menhedža  onih  koji  zagovaraju  da  tekfir  nekih  vrsta  ili  jedinki  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din  proizilazi  da  odricanje  od  nekih  vrsta  ili  jedinki  suštinskog velikog širka ne ulazi u aslud‐din.  

  3.9 Ibn 'Usejmin i opravdanje neznanjem u velikom širku
  Upoznali smo se se činjenicom da neke osobe koriste termine „djelo od djela  širka“  ili  „oblik  od  oblika  širka“  i  „ja'budu“  tj.  'ibadeti  u  značenju  koje  nije  suštinski veliki širk i 'ibadet nekom drugom mimo Allaha već u značenjima koja se  mogu  sastati  sa  aslud‐dinom;  u  to  ulazi  oblici  velikog  kufra    u  kojima  postoji  opravdanje  neznanjem,  pitanja  malog  širka  i  kufra  i  one  slike  koje  u  vanjštini  podnose tumačenje u značenju velikog i malog širka.     Što  se  tiče  oblika  velikog  kufra  u  mes'elema  u  kojima  se  može  opravdati  neznanjem  tu  nije  ništa  problematično.  Problem  može  nastati  iz  upotrebe  pojmova  „ja'budu“,  tj.  'ibadeti  ne  u  značenju  suštinskog  'ibadeta,  ili  pojmova  „djelo  od  djela  širka“  ili  „veliki  širk“    ili  „jušriku“  ako  time  ne  misli  na  suštinski  veliki  širk  pa  da  neko  na  to  nadoveže  uvjerenje  da  je  onaj  koji  „iz  neznanja“  obožava  drugog  mimo  Allaha  i  pridružuje  Mu  druge  u  Njegovim  pravima  musliman ‐ muvehhid, kao što se danas dogodilo.    Ibn  'Usejmin  je  u  svojoj  knjizi  „Eš‐šerhul‐mumt'i  'ala  zadil‐mustaqni'“  spomenuo  govor  iz  kojeg  se  razumije  da  vjeruje  da  je  onaj,  koji  iz  opravdanog  neznanja 'ibadeti kaburu (grobu) ili nekom evliji, musliman i da ga nije dozvoljeno  tekfiriti  prije  uspostave  argumenta.  Ali,  s  obzirom  da  smo  vidjeli  da  postoji  mogućnost  da  određeni  ljudi  pojmom  „'ibadeti“  ne  žele  značenje  suštinskog  'ibadeta, ostaje mogućnost da Ibn 'Usejmin pojmom „'ibadet kaburu ili evliji“ nije  mislio na suštinski 'ibadet nekom drugom mimo Allaha koji se ne može sastati sa  aslu dinil islamom.     Meni  je,  iskreno  rečeno,  kada  sam  prvi  put  vidio  taj  govor  Ibn  'Usejmina,  toliko bilo čudno i teško da povjerujem da se čovjeku sa njegovim znanjem moglo  dogoditi da ne zna da onaj koji ne obožava samo Allaha već mimo Njega obožava  druge  nije  musliman  ‐  muvehhid.  Kako  razumjeti  riječi  Ibn  'Usejmina?!  Allahulmuste’an!  Izvoli njegove riječi: 

 

EBU MUHAMMED

175 

‫وﻟﻜﻦ ﻫﻞ ﺗﻘﺒﻞ دﻋﻮى اﳉﻬﻞ ﻣﻦ ﻛﻞ أﺣﺪ؟‬ ‫اﻟﺠﻮاب: ﻻ، ﻓﺈن ﻣﻦ ﻋﺎش ﺑﲔ اﳌﺴﻠﻤﲔ، وﺟﺤﺪ اﻟﺼﻼة، أو ﻛﺎة، أو اﻟﺼﻮم، أو اﳊﺞ، وﻗﺎل: ﻻ‬ ‫اﻟﺰ‬ ‫أﻋﻠﻢ، ﻓﻼ ﻳﻘﺒﻞ ﻗﻮﻟﻪ؛ ﻷن ﻫﺬا ﻣﻌﻠﻮم ﺑﺎﻟﻀﺮورة ﻣﻦ دﻳﻦ اﻹﺳﻼم؛ إذ ﻳﻌﺮﻓﻪ اﻟﻌﺎﱂ واﻟﻌﺎﻣﻲ، ﻟﻜﻦ ﻟﻮ ﻛﺎن‬ ،‫ﺣﺪﻳﺚ ﻋﻬﺪ ﺑﺎﻹﺳﻼم، أو ﻛﺎن ﻧﺎﺷﺌﺎً ﺑﺒﺎدﻳﺔ ﺑﻌﻴﺪة ﻋﻦ اﻟﻘﺮى واﳌﺪن، ﻓﻴﻘﺒﻞ ﻣﻨﻪ دﻋﻮى اﳉﻬﻞ وﻻ ﻳﻜﻔﺮ‬ ‫وﻟﻜﻦ ﻧﻌﻠﻤﻪ ﻓﺈذا أﺻﺮ ﺑﻌﺪ اﻟﺘﱠﺒﻴﲔ ﺣﻜﻤﻨﺎ ﺑﻜﻔﺮﻩ، وﻫﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔـ أﻋﲏ ﻣﺴﺄﻟﺔ اﻟﻌﺬر ﺑﺎﳉﻬﻞ ـ ﻣﺴﺄﻟﺔ ﻋﻈﻴﻤﺔ‬ ‫ﺷﺎﺋﻜﺔ، وﻫﻲ ﻣﻦ أﻋﻈﻢ اﳌﺴﺎﺋﻞ ﲢﻘﻴﻘﺎً وﺗﺼﻮﻳﺮاً. ﻓﻤﻦ اﻟﻨﺎس ﻣﻦ أﻃﻠﻖ وﻗﺎل: ﻻ ﻳﻌﺬر ﺑﺎﳉﻬﻞ ﰲ أﺻﻮل‬ ،‫اﻟﺪﻳﻦ ﻛﺎﻟﺘﻮﺣﻴﺪ، ﻓﻠﻮ وﺟﺪﻧﺎ ﻣﺴﻠﻤﺎً ﰲ ﺑﻌﺾ اﻟﻘﺮى أو اﻟﺒﻮادي اﻟﻨﺎﺋﻴﺔ ﻳﻌﺒﺪ ﻗﱪاً أو وﻟﻴﺎً، وﻳﻘﻮل: إﻧﻪ ﻣﺴﻠﻢ‬ ‫وإﻧﻪ وﺟﺪ آﺑﺎءﻩ ﻋﻠﻰ ﻫﺬا وﱂ ﻳﻌﻠﻢ ﺑﺄﻧﻪ ﺷﺮك ﻓﻼ ﻳﻌﺬر. واﻟﺼﺤﻴﺢ أﻧﻪ ﻻ ﻳﻜﻔﺮ؛ ﻷن أول ﺷﻲء ﺟﺎءت ﺑﻪ‬ ‫اﻟﺮﺳﻞ ﻫﻮ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ، وﻣﻊ ذﻟﻚ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ: }وﻣﺎ ﻛﻨﱠﺎ ﻣﻌﺬﺑِﻴﻦ ﺣﺘﱠﻰ ﻧَـ ْﺒـﻌﺚ رﺳﻮﻻً{ ]اﻹﺳﺮاء: 51[ ﻓﻼ ﺑﺪ‬ َ َ ‫ََ ُ َُ ﱢ‬ َُ َ َ .‫أن ﻳﻜﻮن اﻹﻧﺴﺎن ﻇﺎﳌﺎً، وإﻻ ﻓﻼ ﻳﺴﺘﺤﻖ اﻟﻌﺬاب‬
“Ali da li se od svakog prihvata tvrdnja neznanja?  Odgovor: Ne! Jer onaj koji živi među muslimanima i niječe namaz ili zekat ili post  ili hadždž i kaže: „Ne znam!“, njegove riječi se ne prihvataju, jer je to neminovno  poznato u dini islamu s obzirom da ga zna učenjak i običan čovjek. Ali ako je tek  primio islam, ili je odrastao u pustinji dalekoj od gradova od njega će se prihvatiti  tvrdnja neznanja i neće se protekfiriti, ali ćemo ga podučiti, pa ako ustraje nakon  objašnjenja presudićemo da je kafir.   Ova mes’ela, mislim na mes’elu opravdanja neznanjem, je velika i teška, i spada u  mes’ele koje su najviše izučavane i predstavljane. Ima ljudi koji su generalizirali i  rekli:  „Nema  opravdanja  u  temeljima  dina  kao  što  je  tevhid.  Pa  kada  bi  našli  muslimana u nekim gradovima ili dalekim pustinjama da ’ibadeti kaburu ili evliji i  da govori da je musliman i da je našao svoje pretke na tome i da nije znao da je to  širk, ne opravdava se.   A ispravno je da se ne tekfiri, jer prva stvar s kojom su došli poslanici je tevhid, a  Uzvišeni  je  pored  toga  rekao:  (Mi  ne  kažnjavamo  sve  dok  ne  pošaljemo  poslanika.) ‐ El‐Isra’ 15  Tako da je neophodno da čovjek bude zulumćar, inače ne zaslužuje kaznu.“202 

                                                            
202

 Eš‐Šerhul‐mumti’i 6/193 (Šamilah) 

  176 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ako  bi  njegove  riječi  „'ibadeti  kaburi  ili  evliji“  protumačili  u  smislu  suštinskog 'ibadeta a to je ono značenje koje se njome želi u tekstovima Kur'ana i  Sunneta,  značenje  koje  se  neminovno  nameće  je  da  Ibn  'Usejmin  vjeruje  da  je  mušrik  musliman.  Na  to  ukazuje  činjenica  da  je  izabrao  da  je  ispravno  da  se  ne  tekfiri  onaj  koji  'ibadeti  kaburi  ili  evliji  a  nijednom  nije  negirao  da  je  musliman  kojim se deklariše. Allahulmuste’an!     Ako bi rekli da je pojmom „'ibadeti kaburu ili evliji“ mislio na kalupe i oblike  poput  El‐Qarnija,  stvar  je  jasna  i  Ibn  'Usejmin  ne  opravdava  neznanjem  u  suštinskom velikom širku, što je mezheb svih muslimana.     Međutim, kako sada presuditi Ibn 'Usejminu u ovoj mes'eli? Vjerujem da je  prije  svega  potrebno  da  se  poznaje  njegova  „tradicija“  ('urf)  u  upotrebi  pojma  „'ibadeti“  jer  samo  tako  možemo  odrediti  koje  značenje  je  u  njegovom  govoru  „zahir“, tj. ono što se automatski nameće i ono čije zanemarivanje znači obaranje  komunikacije koja je specifika ljudskog roda.     Bez  toga  njegov  govor  ukazuje  na  preovladavajuće  i  daleko  prevagnuto  mišljenje, tj. „radžih i merdžuh“. A preovladavajuće kod mene, koje ne mora biti  „zāhir“,  je  da  se  njegove  riječi  „'ibadeti  kaburi  ili  evliji“  protumače  u  šerijatskoj  tradiciji  i  upotrebi,  a  to  je  suštinski  'ibadet  nekom  drugom  mimo  Allaha  a  za  očekivati je da ljudi koji se pripisuju znanju, poput Ibn 'Usejmina, koriste vjersku  terminologiju i to je osnova.     Dalje, ako Ibn 'Usejmin koristi pojam „'ibadeti kaburu ili evliji“ u „privatnom  značenju“, a zna značenje tog pojma u šerijatu i da će ljudi iz njega shvatiti da je  onaj koji suštinski 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha, musliman ‐ muvehhid koji  je ostvario 'ibadet samo Allahu, zašto nije na to upozorio?! Jer i El‐Qarni koji se, iz  meni nepoznatih razloga, poveo za tom terminologijom je ponavljao više puta da  onaj koji 'ibadeti suštinski nekom drugom mimo Allaha ne može biti musliman. To  bih  uradio  i  ja  u  slučaju  da  koristim  njihovu  terminologiju  i  imam  ispravno  vjerovanje.    Treća,  kod  mene  najslabija,  mogućnost  je  da  Ibn  'Usejmin  govori  o  suštinskom 'ibadetu nekog drugog mimo Allaha i da negacijom tekfira želi negirati  tekfir kufrom kazne i ono što se nadovezuje na kufr nakon uspostave argumenta  na  što  ukazuje  njegov  govor  o  kazni  i  da  se  potvrđenost  islama  mušriku  u  njegovom  govoru  razumije  samo  iz  oprečnog  shvatanja.  Međutim,  to  pobijaju  lično njegove riječi u kojima kaže: 

 

EBU MUHAMMED

177 

„Pa  kada  bi  našli  muslimana  u  nekim  gradovima  ili  dalekim  pustinjama  da  ’ibadeti kaburu ili evliji i da govori da je musliman i da je našao svoje pretke na  tome i da nije znao da je to širk, ne opravdava se.“.    Pa je rekao: „kada bi našli muslimana“!, tj. muslimana koji 'ibadeti kaburu ili  evliji! A opcija kojom bi ga i ovdje mogli izvući je da se kaže da je, mimo toga što  se  potvrđenost  suštinskog  islama  spomenutom  razumije  samo  metodom  oprečnog shvatanja, moguće da Ibn 'Usejmin pojmom „musliman“ želi reći da je  takav  musliman  samo  u  pravnom  smislu,  tj.  da  je  musliman  samo  u  nekim  propisima  poput  zaštićenosti  života,  imetka  i  krvi  i  slično,  tj.  nije  kafir  u  njima  kufrom koji biva nakon argumenta. Najbolji način za provjeru ovog stava bi bio da  se  on  i  slični  njemu  upitaju  da  li  će  ovaj  „musliman“  ako  umre  na  „'ibadetu  kaburima  i  evlijama  ući  u  Džennet“?  Pa  ako  bi  to  negirao  znali  bi  da  mu  nije  pripisao suštinski islam i tevhid, i da vjeruje da je on u suštini mušrik.     Da li je moguće da je El‐Qarni svojim govorom htio postaviti temelje kojim će  se  spriječiti  tekfir  Ibn  'Usejmina?!  I  da  li  je  Ibn  'Usejmin  ona  osoba  na  koju  neprestano  aludira  'Ali  El‐Hudajr  kada  kaže  da  danas  postoje  neki  koji  opravdavaju neznanjem u velikom širku i to dokazuju pitanjima sljedbenika strasti  i novotarija od sekti koje su još uvijek unutar okvira islama?!     Znamo  da  je  Albani  bio  u  velikom,  opšte  poznatom  musibetu,  ali  nije  nemoguće  da  je  'Ali  El‐Hudajr  upravo  ciljao  na  Ibn  'Usejmina  kao  što  sam  sto  posto  ubjeđen  da  je  na  nekim  mjestima  upozoravao  na  novotariju  El‐Qarnija  u  mes'eli traženja dove od mrtvih poput riječi čovjeka: „O Allahov Poslaniče! Zamoli  Allaha  da  mi  oprosti!“  gdje  El‐Qarni  kaže  da  je  to  novotarija, a  ne  veliki  širk  i  to  pripisuje  shvatanju  Ibn  Tejmijje,  a  'Ali  El‐Hudajr  kaže  da  je  to  veliki  širk.  Ja  sam  prilično dosta pročitao o ovoj mes'eli i došao sam do zaključka da je ona suštinski  veliki širk i na nju ću se osvrnuti u drugom djelu ove knjige prilikom govora o šubhi  uzetoj iz govora šejha 'Abdullaha sina Muhammeda o Ibn Hadžeru El‐Hejtemiju.     Dakle, kod mene je jače da Ibn 'Usejmin nije shvatio vezu između aslu dinil  islama  i  opravdanja  neznanjem  u  suštinskom  velikom  širku  a  oni  od  naše  braće  koji ne tekfire u sličnim stanjima zbog mogućnosti da osoba nije željela suštinsko  značenje 'ibadeta i velikog širka su još uvijek naša braća u vjeri i imaju pravo na  idžtihad  pod  uslovom  da  su  kvalifikovani  za  njega,  uz  napomenu  da  tekfir  pojedinca  takođe  zahtijeva  da  čovjek  poznaje  vjerska  pravila  vezana  za  to  poglavlje. Svima nam je obaveza da onoga momenta kada nam  se pokaže šta je  „zāhir“  u  govoru  bilo  koje  osobe,  tj.  ono  značenje  koje  se  nakon  spoznaje  upotrebne tradicije te osobe automatski nameće, istoj shodno tome presudimo. 

  178 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovo je što se tiče Ibn 'Usejmina! Vjerujem da se isto može reći i za govor Ebu  Basira  i  „'Abdulqadira  bin  'Abdul'aziza“  i  da,  iako  se  iz  njega  može  razumjeti  da  pripisuju  islam  i  tevhid  onome  koji  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha,  kao  što  se  'ibadeti Allahu, postoji prevagnuta mogućnost da su svojim govorom željeli oblike  i kalupe a ne suštinski veliki širk koji se ne može sastati sa islamom posebno kada  znamo da se govor uvijek tiče osoba i slučajeva u kojima se ne zna zbog čega i na  koji način na primjer tavafi oko kaburova, radi sedždu pred kaburom ili kipom.   Međutim,  kada  pokušaš  da  opravdaš  „'Abdulqadira“  sa  ove  strane,  on  ti  zatvori vrata svog opravdanja spominjući osobu koja poriče obračun i proživljenje,  a  da  li  je  moguće  da  osoba  učini  „sedždu  kipu  vjerovjesnika  i  slično“  a  da ona  u  sebi ne sadrži 'ibadet je diskutabilno i osnova je da se kaže da to nije moguće!?203    Želim reći da riječi određenih osoba mogu ukazivati na opravdanje mušrika  neznanjem  na  preovladavajući  način  ili  slabije  od  toga  ali  da  postoji  prevagnuta  mogućnost  da  žele  neko  drugo  značenje  što  nalaže  spoznaju  prirode  njihove  terminologije. A Allah najbolje zna! Sve ovo kažem radi pravde i zbog toga što mi  je  teško  da  povjerujem  da  onaj  koji  od  početka  svog  traženja  znanja  sluša  i  čita  riječi  „veliki  širk  koji  izvodi  iz  milleta  i  islama“  ne  zna  da  se  islam  i  veliki  širk  ne  mogu sastati i da mušrik nije musliman.     Takođe  postoji  jedna  mogućnosti  koja  se  može  uzeti  u  obzir  i  nju  ću  spomenuti  u  drugom  djelu  ove  knjige  a  tiče  se  osoba  koje  mušricima  ostavljaju  samo „ime islama u nekim propisima“ ne želeći time da kažu da su oni suštinski  muslimani ‐ muvehhidi već da su muslimani u nekim propisima poput munafika i  da ako umre u tom stanju neće ući u Džennet jer nemaju pri sebi suštinu islama a  u Džennet ne ulazi osim musliman ‐ muvehhid.    Međutim,  ogroman  je  minus,  ako  sebe  smatraju  onima  koji  poznaju  aslud‐ din, to što nisu upozorili slušaoca i čitaoca na to da se iz njihovih riječi ne smije  razumjeti  da  je  mušrik  musliman.  I  to  je  ono  što  kod  nekih  može  prouzrokovati  razumjevanje  da  je  prevagnujuće  značenje  njihovih  riječi  presuda  mušriku  islamom. A Allah im neće nepravdu učiniti.     Kao što bez sumnje postoje osobe koje pripisuju islam i obećavaju Džennet  osobama  koje  su  upale  u  suštinski  veliki  širk  bilo  da  se  tiče  srca,  riječi  ili  djela  tijela.  Pa  ako  je  neko  u  određenom  momentu  nedovoljno  objasnio  željeno  značenje  u  svojim  riječima,  oni  koji  dolaze  nakon  njih  su  iz  njihovog  govora  zaključili nevjerničko značenje koje se ogleda u uvjerenju da je mušrik musliman ‐   muvehhid. Utičemo se Allahu od uzroka Njegove srdžbe!                                                              
203

 „Abdulqadir” opravdava neznanjem „muslimana“ koji čini sedždu kipu i negira obračun i proživljenje. 

 

EBU MUHAMMED

179 

  Ova zadnja mes'ela je slična stavu Ibn Hadžera El‐Hejtemija koji dar kufra koji  je nekad bio pod vlašću  islama i muslimana naziva darom islama uzimajući u obzir  ono  na  čemu  je  taj  dar  bio  ranije,  ali  dajući  mu  propise  kufra.204  Propisi  koji  se  vežu za kufr se ne znaju osim poslanicom te je moguće da osoba u njima pogriješi.  Sve dok nije pogriješio u suštini već u terminima i nekim propisima ne znači da je  osoba  izgubila  aslu  dinil  islama.  Zamislivo  je  da  su  neke  osobe  iz  hadisa  „zatul‐ envat“  razumjele  da  je  mušrik  koji  se  pripisuje  dini  islamu  „pravno  musliman  u  nekim propisima“  ili da se prema njemu odnosi kao prema muslimanima, ali da  to ne znači da vjeruju da osoba koja je upala u opise velikog širka ulazi u Džennet  koji  je  zabranjen  mušricima,  što  znači  da  mu  negiraju  tevhid  i  to  je  ono  što  je  bitno.    Spoznaja ovih opcija i mogućnosti su rezultat našeg razmišljanja i istraživanja  i  želje  za  pravdom  i  nisam  ih  našao  ni  u  čijem  govoru.  Allahulmuste’an!  Najveći  problem je u tome što mnogi ljudi koji su govorili o ovoj mes'eli nisu shvatili vezu  između  aslu  dinil  islama  i  nenegiranja  islama  i  tevhida  mušricima,  tagutima  i  mustekbirima.   

3.10 Značenje pojmova kategorija ili rod, vrsta i jedinka i pobijanje protivničkih šubhi
  Da  bi  bolje  shvatili  o  čemu  se  radi,  moramo  naučiti  šta  znače  termini  kategorija  ili  rod,  vrsta  i  jedinka  i  u  kakvom  odnosu  stoje  i  mogu  doći.  Arapska  riječ  za  ono  što  sam  preveo  kao  kategorija  ili  rod  je  „džins“,  vrsta  je  „nev'u“  a  jedinka je „ferd“.   

3.10.1 Ne smije se praviti razlika između vrsta i jedinki istog roda
  Svi pametni ljudi su se složili da se ne smije praviti razlika u propisu između  jedinki  i  vrsta  istog  roda  ili  kategorije,  zbog  toga  što  imaju  istu  (zajedničku)  suštinu.     Pojmom „kategorija ili rod“ (džins) u ovom smislu mislim na sveobuhvatno  kolektivno  značenje  koje  ne  postoji  u  vanjskoj  realnosti  lično,  već  je  u  stvari  teoretsko‐moždana  slika  i  predodžba  o  nekom  pojmu  kada  se  on  spomene  kao                                                              
204

 Dakle, kaže za dār kufra da je dār islama ali mu daje sve propise dāra kufra. 

  180 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kada  se  prilikom  spomena  riječi  insan205  u  slušaocu  koji  zna  značenje  te  riječi  neminovno  pojavi  slika  insana.  Ta  slika  u  vanjskoj  realnosti206  ne  postoji  osim  u  svojim  jedinkama.  Vrste  u  odnosu  na  jedinke  takođe  mogu  biti  kategorija  pa  se  otuda i za njih može reći da ukazuju na teoretsko‐moždanu sliku, jer u odnosu na  jedinku  ne  postoje  lično  u  vanjskoj  realnosti.  Riječ  koja  ukazuje  na  „džins“,  tj.  kategoriju ili rod je zajednička ili kolektivna imenica.  El‐Džurdžani je rekao:  „En‐nev'u (vrsta): je ime koje ukazuje na više stvari koje su različite u ličnostima...  –  zatim  je  spomenuo  podjelu  „vrste“  pa  je  rekao  ‐  ...A  „en‐nev'ul‐haqiqi“  (prava  vrsta)  je  kolektivni  (kullijj)  koji  se  izriče  za  jednoga  ili  za  više  stvari  koje  imaju  zajedničku suštinu kao odgovor na pitanje: „Šta je to?“   Dakle,  kolektivni  (el‐kullijj)  je  džins  (kategorija),  a  „koji  se  izriče  za  jednoga“  je  išaret na vrstu koja se ograničava na osobu. Njegove riječi: „za više stvari“ se tiču  vrste čije su osobe mnogobrojne... Nazvan je njime zbog toga što je njegov bitak  vrstom osnovan na razmatranju jedne (iste) suštine u njegovim jedinkama“207    Vrste kategorije insana bi mogli podijeliti, iako to nije jedina mogućnost, na  crnce,  bijelce,  mongoloidne  i  slično.  Podjela  bi  mogla  biti  isto  na  predsjednik,  vratar i sportista, ali uzećemo podjelu crnci, bjelci i kinezi. Njihove jedinke bi bile  npr.  određeni  Hasan  među  bjelcima,  određeni  Samir  među  crncima  i  određeni  Muhammed među predstavnicima žute rase.    Pojam  insan,  kao  kategorija,  je  bez  sumnje  izgrađen  od  opisa  bez  kojih  ne  može opstojati i to su ruknovi njegovog značenja a svaki pojam ima svoje ruknove  i svoju osnovu, čiji nestanak znači njegov nestanak. Kao što postoje opisi koji ulaze  u oblast potpunosti, čiji nestanak ne znači nestanak osnove.     Osnova suštine pojma insan kao kategorije je zajednička za sve njegove vrste  i  jedinke,  jer  sve  one  pri  sebi  imaju  ruknove  insanijjeta.  Zato  svaki  čovjek  koji  poznaje  značenje  riječi  insan  i  zna  da  postoje  bjelci,  crnci  i  mongoloidni,  i  vidi  Hasana,  Samira  ili  Muhammeda,  neće  posumnjati  da  su  oni  obuhvaćeni  značenjem pojma insan koji je zajednička imenica u koju ulaze sve vrste i jedinke  koje pri sebi imaju osnovu insanijeta.     To je u prirodi (fitri) i razumu ljudi slučaj čak i onda kada neko izgubi dio tijela  recimo a ovdje govorimo o aslu insanijjeta u pogledu kojeg se svi ljudi neminovno                                                              
205 206

 Čovjek.   Na ar. el‐kharidž.  207  Et‐Ta’rifat, str. 317, izdanje Darul‐kitabil‐’arabi. 

 

EBU MUHAMMED

181 

slažu. Ako bi neko došao i negirao asl insanijeta Hasanu, Samiru ili Muhammedu,  svaki  pametan  čovjek  bi  rekao  da  negator  asla  insanijjeta  ne  poznaje  značenje  riječi insan, ili se pravi lud ili je zaista lud, ili se oholi ili namjerno laže.     Isto tako bi bilo ako bi negirao da je neka od vrsta poput bjelaca, crnaca ili  mongoloida obuhvaćena pojmom insan. Onaj koji im potvrdi insanijjet će naravno  među njima napraviti razlike koje postoje ali ne utiču na osnovu insanijjeta. Bjelci  su  bjeli,  crnci  su  crni,  mongoloidi  su  žuti.  Hasan  je  snažan,  Samir  je  pametan,  a  Muhammed je plemenit. Sve vrste i jedinke su insani i to je opis koji je zajednički  za sve njih.    Može  se  zamisliti  da  neka  osoba,  npr.,  ne  zna  da  su  bjelci  insani  samo  pod  uslovom da ih nikad nije vidio ili da nije čuo o njima pa zbog toga ne zna značenje  riječi „bjelci“ kao kada bi ga neko pitao: „Jesu li bjelci insani?“ i on upita: „Šta ti je  to bjelci?“ Tada nije ispravno da mu drugi kaže: „Ti ne znaš šta znači riječ insan!“.    Isto  se  kaže  u  pogledu  osobe  koje  ne  poznaje  Samira  lično,  pa  usljed  toga  negira  postojanje  njegove  ličnosti,  iako  će  prvo  značenje  koje  će  mu  pasti  na  pamet  biti  da  se  najverovatnije  radi  o  insanu  jer  je  osnova  da  se  imenom  Samir  naziva čovjek.    Takođe je moguće da ne prepozna da li je neka jedinka insan ili nije u slučaju  da se taj insan preruši ili se zamaskira nekim krznom ili odjelom tako da onaj koji  gleda  u  njega  ne  može  presuditi  da  li  se  radi  o  insanu  ili  nekom  drugom  biću.  Pametan o ovakvom ne kaže da oklijeva zbog toga što ne poznaje značenje insana  već  da  čovjek  nije  mogao  presuditi  zbog  zamršenosti  stanja  zamaskirane  osobe.  Znanje o ovome je prirodna i razumska neminovnost. 

3.10.2 Čak se i novotari slažu da se ne smije praviti razlika između jedinki i vrsta bilo kojeg roda koje imaju istu suštinu208 
  Ovaj sud važi u svim ostalim primjerima u kojima jedinke i vrste roda imaju  istu  suštinu209  i  to  su  kao  što  rekoh  shvatili  svi  ljudi  pa  i  novotari  među  muslimanima, osim ovih „naših mudžahida“ koji sebe nazivaju ehlis‐sunnetom a o  nama kažu da smo džehennemska paščad, havaridži, ili neo‐haridžije, ili tekfirovci,  ili gulati (ekstremisti) i mnoge druge gluposti, koje su izrodili njihovi temelji.                                                               
208 209

 Jedinke i vrste uvijek imaju istu suštinu!   Sve moguće vrste i jedinke istog roda imaju istu (zajedničku) suštinu. 

  182 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  U  drugom  odgovoru  jednom  od  naše  braće  u  kojem  sam  pojasnio  pitanje  potpisa  sam  naveo  primjer  murdžija  i  havaridža  i  njihovog  novotarskog  odnosa  prema suštini imana. Kod obje sekte je iman jedna cjelina s time što murdžije ne  uvode djela u suštinu imana a haridžije uvode i kao ehlus‐sunnet kažu da su sva  djela  od  suštine  imana,  ali  nakon  toga  kažu  da  ostavljanje  bilo  kojeg  vadžiba  ili  činjenje  bilo  kojeg  harama  znači  nestanak  imana  u  potpunost,  jer  je  iman  jedna  nerazdjeljiva cijelina koja se ne može rasparčavati. Džehmije ne ubrajaju u suštinu  imana ni riječi iako ih uslovljavaju za potvrđivanje islama u vanjštini.    Kod obje skupine ono što sačinjava iman ima istu suštinu i može se podijeliti  na vrste i jedinke među kojima ne prave razliku. Upravo zbog nepravljenja razlike  među vrstama i jedinkama je kod haridžija svako ko ostavi bilo koji vadžib ili uradi  bilo  koji  veliki  grijeh  kafir,  jer  je  iman  jedna  nerazdjeljiva  cjelina  i  sve  vrste  i  jedinke  koje  ga  sačinjavaju  imaju  istu  suštinu;  suština  ostavljanja  bilo  kojeg  vadžiba  je  da  za  sobom  povlači  nestanak  imana  kao  i  suština  činjenja  bilo  kojeg  velikog grijeha bez razlike među vrstama i jedinkama!    Isto će biti i kod džehmija koji su iman ograničili samo na srce pa je kod njih  iman samo spoznaja ili tasdiq (vjerovanje da je nešto istina) a nevjerstvo koje je  suprotnost imanu je samo neznanje ili tekzib (poricanje) i ko god ostavi neku vrstu  ili  jedinku  znanja  ili  tasdiqa  bez  kojih  nema  aslu  dinil  islama  ili  upadne  u  neku  vrstu ili jedinku neznanja ili poricanja koja se ne može sastati sa aslu dinil islamom  nema islama.     Za  slučajeve  u  kojima  je  moguće  opravdanje  neznanjem  će  svaku  vrstu  i  jedinku  nazvati  velikim  kufrom  ili  oblikom  velikog  kufra  i  reći  da  ruši  islam.  Niko  među njima nije rekao da ako neko ima osnovu a ostavi neku vrstu ili jedinku bez  koje  nema  aslu  dinil  islama  još  uvijek  biva  muslimanom  ili  da  nije  upao  u  veliki  kufr.  Sustegneće  se  samo  kod  detaljnih  stvari  koje  se  ne  znaju  osim  poslanicom  poput vjerovanja da je pijenje vina haram i slično.    Ehlus‐sunnet,  koji  je  u  ovoj  mes'eli  i  u  svakoj  drugoj  na  istini,  isto  tako  nije  napravio razliku između vrsta i jedinki koje imaju suštinu, ali je shvatio da je iman  jedna raščlanjiva suština, koja se sastoji od tri različite suštine koje predstavljaju  njegove  stepene, pa se zbog toga iman povećava i smanjuje i ne mora značiti da  je ako neko ostavi neki vadžib ili uradi neki haram time poništio osnovu imana.  Pa kažu da se stepeni imana dijele na tri:  1) Aslul‐iman,  tj.  osnova  imana,  a  aslud‐din  je  pojam  užeg  značenja  od  pojma  aslul‐iman;  2) Obavezna potpunost imana (el‐kemalul‐vadžib); 

 

EBU MUHAMMED

183 

3) Pohvalna potpunost imana (el‐kemalul‐mustehabb).     Prvi je nazvan islamom, drugi imanom a treći ihsanom. Svaki od ovih stepeni  ima  posebnu  suštinu  od  kojih  svaka  ima  svoje  vrste  i  jedinke.  Sve  tri  ulaze  u  suštinu vjerskog imana. Ko upadne u nešto što je Allah učinio mukeffirom od opisa  koji se ne mogu sastati sa aslu dinil islamom bilo da se radi o riječima, djelima ili  ostavljanjima je nevjernik bez obzira da li je to uradio u cjelom značenju ili samo u  nekim vrstama ili jedinkama koje se ne mogu sastati sa aslu dinil islamom.    Za mukeffirate koji se nekada mogu sastati sa aslu dinil islamom će reći da su  mukeffirati i neće praviti razliku među njihovim vrstama i jedinkama jer pametni u  tome  ne  prave  razliku!  Isto  tako  će  reći  za  vrste  i  jedinke  obavezne  i  pohvalne  potpunosti pa će reći da ostavljanje bilo kojeg vadžiba i činjenje bilo kojeg velikog  grijeha  za  sobom  povlači  nestanak  obavezne  potpunosti  imana  i  da  ostavljanje  bilo kojeg mustehabba imana i da činjenje bilo kojeg mekruha za sobom povlači  nestanak pohvalne potpunosti imana.    

 

3.10.3 Primjena pravila o vrsti i jedinkama istog roda na osnovu dini islama
  Primjenimo prethodno pravilo na aslu dinil islamu! Svaki pametan čovjek, a  kamoli  musliman,  treba  razumjeti  da  temelj  islama  mora  posjedovati  opise  koji  sačinjavaju  njegovu  osnovu  čiji  nestanak  znači  nestanak  osnove.  Opis  o  kojem  ovdje govorimo je odricanje od velikog širka.     Pa obzirom da je odricanje od velikog širka bez sumnje sastavni dio aslu dinil  islama i njegov rukn nije moguće napraviti razliku između onoga koji se odrekao  od kategorije ili roda velikog širka ali se nije odrekao nekih vrsta ili jedinki velikog  suštinskog širka? Razliku u tome pravi samo čovjek koji je gluplji od onoga koji je  gluplji od svog magarca. Rekao je šejh Ishaq b. 'Abdurrahman: 

،‫وأﻣﺎ اﻟﻠﻔﻆ اﻟﻌﺎم اﻟﻜﻠﻲ اﳌﺴﺘﻐﺮق ﳌﺎ ﺻﻠﺢ ﻟﻪ، اﻟﺼﺎدق ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻓﺮد ﻣﻦ أﻓﺮاد اﳉﻨﺲ، ﻛﺎﻹﻧﺴﺎن ﻣﺜﻼ‬ ‫واﳌﻨﻮط ﺑﺎﻟﻮﺻﻒ ﻛﺎﻹﺳﻼم ﻣﺜﻼ، أو اﻟﺸﺮك، ﻓﻬﻮ ﻣﻦ اﻟﻜﻠﻴﺎت اﳌﻄﻠﻘﺔ؛ وﻣﻦ زﻋﻢ أﻧﻪ ﻳﻌﺎرض ﺑﺎﶈﺘﻤﻞ أو‬
...‫أﻫﻠﻪ‬

‫ﺑﺎﺠﻤﻟﻤﻞ، أو ﺑﺎﻟﻘﻀﺎﻳﺎ اﻟﻌﻴﻨﻴﺔ ﻓﻬﻮ أﺿﻞ ﻣﻦ ﲪﺎر‬

 „Što se tiče sveobuhvatnog kolektivnog (el‐kullijj) pojma koji iscrpljuje sve što mu  odgovara  i  kojim  je  ispravno  nazvati  svaku  jedinku  od  jedinki  kategorije/roda  (džins)  poput  (riječi)  insan  na  primjer,  i  vezanog  za  opis  poput  (riječi)  islam  na 

  184 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

primjer, ili širk, on spada u neograničene kolektivne cjeline. Onaj koji tvrdi da mu  se može oponirati hipotetičkim ili uopštenim (mudžmel), ili slučajevima pojedinaca  takav je zabludjeliji od svog magarca...“210    Rekoh,  objasnio  sam  značenje  termina  „kullijjeh“211  a  ovdje  se  spominje  pojam  „el‐kullijj“  kojeg  sam  preveo  kao  „kolektivan“  Šta  znači  ovaj  pojam  u  govoru učenjaka? Ez‐Zerkeši je govoreći o podjeli imenice u jednini rekao:  „Nakon  toga  imenica  se  djeli  na  al‐kullijj  (kolektivnu)  i  el‐džuz'ij  (parcijalnu),  jer  predodžba o njoj lično ili ne sprečava učesništvo mnogih u njoj ili sprečava; a prva  je  kolektivna  (el‐kullijj).  Značenje  učesništva  ličnosti  u  njoj  je  da  njeno  značenje  obuhvata  njihova  značenja  imenom  i  granicom212  (hadd),  ne  u  značenju  da  ono  postoji  u  njima...  ‐  zatim  kaže  ‐  ...već  postoji  u  razumu  i  to  je  ono  što  svaki  razuman  osjeća  u  sebi  od  značenja  koja  bi  kada  bi  ih  pripisao  odgovarajućim  ličnostima njih obuhvatila.“213    Prije nego što nastavim sa primjenom riječi šejha Ishaqa sina 'Abdurrahmana  nad  temeljima  sekte  protivnika  na  čije  laži  odgovaramo  želim  objasniti  čitaocu  prirodu greške u koju je upala osoba o kojoj šejh govori da bi shvatio zbog čega  sam ja rekao da je onaj koji zagovara mezheb Nusreta i Bilibanija gluplji od onoga  koji je gluplji od svog magarca.    Šejh Ishaq sin šejha 'Abdurrahmana u svojoj brilijantnoj risali koja je jedan od  najvećih  dokaza  njegove  skromnosti  i  poznavanja  islamske  nauke  odgovara  na  greške nepoznate osobe koja je pisala nešto u vezi boravka u dāru širka, tj. među  mušricima,  i  propisima  hidžre  i  putovanja  u  dar  širka  a  u  sklopu  svog  govora  se  takođe  dotakla  značenja  ispoljavanja  dina  i  između  ostalog  područje  u  kojem  je  preovladao širk a koje je nekad bilo dar islam zbog toga nazvala daru islamom.     Dakle,  govori  se  o  propisima  hidžre,  boravka  među  mušricima,  propisu  putovanja u dar širka i tako dalje. Šejh Ishaq, neka je Allahova milost nad njime, je  na način koji dolikuje samo vrhunskim učenjacima ukazao na niz greški koje je ta  osoba  napravila  u  metodologiji  islamskog  prava  (usulul‐fikhu),  pravilima  argumentacije iz kojih su rezultirale greške u propisima.     Taj nepoznati džahil je teritorije i zajednice kojima je nekada vladao islam a  nakon toga je njima preovladao širk i riddet nazvao daru islamom i dao im propise                                                              
210 211

 Ed‐Durerus‐senijjeh 12/425    „Kullijjeh“  u  poglavlju  propisa  koji  je  vezan  za  sveobuhvatan  pojam  znači  pravovažnost  propisa  za  svaku  jedinku sveobuhvatnog pojma, što je već objašnjeno.   212  Ili definicijom.  213  El‐Bahrul‐muhit 2/285, izdanje Darul‐kutub. 

 

EBU MUHAMMED

185 

daru  islama  vezujući  ih  za  ime  u  kojem  je  pogriješio.  Konstatovao  je  da  se  ispoljavanje  vjere  u  tim  „dijarima“  ogleda  u  ispoljavanju  dva  šehadeta,  i  obavljanju  vjerskih  obaveza  poput  obavljanja  namaza,  učenja  ezana  i  Kur'ana  i  slično  i  na  to  nadovezao  dozvoljenost  boravka  u  daru  širka  i  putovanje  u  njega  zanemarivši  značenje  ispoljavanja  suprotstavljanja  mušricima  i  svakom  ko  je  na  pogrešnom putu u onome u čemu su pogriješili.     Šejh Ishaq, rahimehullah, je u odgovoru istakao da se te zajednice i teritorije  ne  nazivaju  darom  islama  i  skrenuo  pažnju  da  oni  učenjaci  koji  osvojenim  teritorijama  islama  od  strane  kafira  ili  murtedda  daju  ime  islama  istim  daju  propise kufra i da je šejh Ebu Batin, rahimehullah, na čije se riječi ne shvatajući ih  džahil oslonio, njima htio reći da ti dijari nemaju propis kafira u osnovi već imaju  propis otpadnika i riječi onih koji takvim dijarima daju propise islama uporedio sa  netekfirenjem mušrika ističući da je šejh Ebu Batin od toga čist. Da Allah sačuva!    Objasnio je da je osnovni  propis za boravak u dijarima širka zabranjenost a  da je kod nekih učenjaka boravak u dijarima širka dozvoljen samo onima koji su u  stanju da ispoljavaju  svoj din tj. svoje neslaganje sa uvjerenjem naroda i to rade,  a onome koji nije u stanju da to uradi je hidžra obavezna. Kod nekih učenjaka je  boravak u dijarima širka apsolutno zabranjen.     Objasnio  je  da  je  putovanje  u  dijare  širka  dozvoljeno  samo  onoj  osobi  koja  poznaje  svoj  din  i  koja  će  ga  ispoljavati  i  postavio  je  opšte  naučne  temelje  iz  metodologije  islamskog  prava  koji  su  dovoljni  kao  dokaz  neispravnosti  mišljenja  protivnika  a  nakon  toga  je  detaljno  odgovorio  na  svaki  protivnikov  argument.  Kada razmislimo o stavovima protivnika u kojima ga je šejh kritikovao neće nam  biti teško da primjetimo da protivnik ni u jednom momentu, osim u pitanju imena  daru  islama  i  njegovog  propisa,  nije  pogriješio  u  suštinama  iz  kojih  se  dobijaju  imena i opisi, već u propisima koje je Zakonodavac vezao za njih. Šta ovo znači?    Dakle, boravak među mušricima je nazvao boravkom među mušricima i nije  rekao  da  neke  vrste  i  jedinke  boravka  među  mušricima  nisu  boravak  među  mušricima ili ih nazvao boravkom među muslimanima ili rekao da se neke vrste ili  jedinke boravka među mušricima mogu sastati sa boravkom među muslimanima  u daru islama. Isto tako nije rekao da neke vrste i jedinke hidžre nisu hidžra ili da  se  neke  vrste  i  jedinke  ostavljanja  hidžre  mogu  sastati  sa  izvršenjem  naređenje  hidžre!    Nije rekao da neke vrste i jedinke putovanja u dar širka koje je dozvolio nisu  putovanje u dar širka niti je rekao da se neke vrste i jedinke putovanja u dar širka  mogu sastati sa ostavljanjem putovanja u dar širka. Dakle, džahil koji je gluplji od 

  186 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

svog magarca nije pogriješio u suštinama stvari i imenima koje se vade iz njih i nije  njih  učinio  predmetom  specifiziranja  i  ograničavanja  kao  što  rade  vođe  ove  zabludjele sekte, već je pogriješio u propisima koji se vežu za ove suštine i njihova  imena i u odnosu prema njihovim dokazima. Allahulmuste’an!     Šejh  Ishaq  sin  'Abdurrahmana,  Allah  im  se  smilovao,  je  spomenuo  neke  njegove  greške  i  laži  na  islamsku  nauku  i  rekao  da  su  osobe  koje  prave  slične  greške gluplje od svog magarca. Navešću ti, inšaAllah, nekoliko važnih citata šejha  Ishaqa u pogledu temelja islamske pravne metodologije, u koje ulazi poznavanje  pravila argumentacije koji su bili dovoljni za dokazivanje greške džahila. Rekao je  šejh Ishaq: 

‫ﻫﺬا واﻋﻠﻢ: أﻧﻪ ﺑﻌﺪ اﻟﺘﺴﻠﻴﻢ ﳊﻜﻢ اﻟﺴﻨﺔ واﻟﻘﺮآن، ووﺟﻮب اﻟﺮد إﻟﻴﻬﻤﺎ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻓﺮد ﻣﻦ أﻓﺮاد ﻧﻮع ﻫﺬا‬ ‫اﻹﻧﺴﺎن، ﻓﻘﺪ أﲨﻊ ﻋﻠﻤﺎء اﻟﺴﻨﺔ أﻧﻪ إذا ﺗﻮاﻃﺄ اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وﺻﺮﻳﺢ اﻟﻌﻘﻞ ﻋﻠﻰ إﺛﺒﺎت ﺣﻜﻢ، ﻓﻼ ﳝﻜﻦ‬ ‫أن ﻳﻌﺎرض ﺛﺒﻮﺗﻪ ﺑﺪﻟﻴﻞ ﺻﺤﻴﺢ ﺻﺮﻳﺢ اﻟﺒﺘﺔ. ﺑﻞ إن ﻛﺎن اﳌﻌﺎرض ﲰﻌﻴﺎ ﻛﺎن ﻛﺬﺑﺎ ﻗﻄﻌﺎ، أو ﻛﺎن اﳌﻌﺎرض‬ .‫ﺑﻪ أﺧﻄﺄ ﰲ ﻓﻬﻤﻪ، أو ﻋﻘﻠﻴﺎ ﻓﻜﺬﻟﻚ‬
„Znaj da nakon predanosti presudi Sunneta i Kur'ana i obaveznosti vraćanja njima  svakoj  od  jedinki  vrste  ovog  insana,  postoji  idžma'  učenjaka  sunneta  da  kada  se  slože  Knjiga  i  Sunnet  i  zdrav  jasan  razum  u  potvrdi  nekog  propisa  apsolutno  nije  moguće  da  se  njegovoj  potvrđenosti  oponira  dokazom  koji  je  sahih  sarih.214  Već  ako  je  ono  što  oponira  tekst  onda  je  nedvojbeno  laž  ili  je  onaj  koji  se  njime  suprotstavlja  pogriješio  u  njegovom  shvatanju,  a  isto  tako  je  ako  je  dokaz  razumski.“215    Rekoh,  džahil  je  dozvolio  boravak  u  dāru  širka  pod  uslovom  da  se  muslimanima  ne  sprečava  da  obavljaju  namaz  u  džematu  i  slično  od  stvari  s  kojima se slažu i mušrici ili čak prijateljuju prema onima koji to rade, a zanemario  uvjet  ispoljavanja  suprotstavljanja  u  uvjerenju  i  time  oponirao  jasnim  sveobuhvatnim  neograničenim  tekstovima  koji  naređuju  ispoljavanje  suprotstavljanja i nije ih specifizirao (takhsis) i ograničio (taqjid) kao što smatra.     Onaj  koji  pod  izgovorom  specifiziranja  ili  ograničavanja  kaže  da  se  neodricanje  od  nekih  vrsta  ili  jedinki  velikog  širka  ili  netekfirenje  nekih  vrsta  ili  jedinki  taguta  i  mušrika  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  je  napravio  mnogostruko  veću  grešku  i  jasno  oponirao  najjasnijim,  najjačim  i  autentičnim  vjerskim dokazima.                                                              
214 215

 Autentičan, jasan.   Ed‐Durerus‐senijjeh 12/395 

 

EBU MUHAMMED

187 

  Odavde  kažemo  vođama  ove  zabludjele  sekte  koji  nemaju  ni  slovo  „d“  od  vjerskog ili razumskog dokaza, osim slijepog slijeđenja ovoga ili onoga, da su ono  što imaju pogrešno razumjeli i da se okane laži i magaričluka.  Šejh Ishaq je takođe rekao: 

‫ﻓﺈن ﻗﻠﺖ: ﻗﺪ أرﺧﻴﺖ ﻋﻨﺎن اﻟﻘﻠﻢ ﰲ ﻫﺬا اﻟﺒﺎب، وأﻃﻨﺒﺖ ﰲ ﻫﺬﻩ اﳌﺴﺎﺋﻞ ﺑﻌﺾ اﻹﻃﻨﺎب، ﻓﺄﺟﺐ ﻋﻦ‬ ‫اﳌﻌﺎرﺿﺔ، وإن ج ﺑﻨﺎ ﻋﻦ ﻗﺎﻧﻮن اﳉﻮاب، ﻟﺸﺪة اﳊﺎﺟﺔ إﱃ ﻛﺸﻒ ﻫﺬا اﳊﺠﺎب. ﻗﻠﺖ: اﳉﻮاب ﻋﻦ‬ ‫ﺧﺮ‬ :‫اﳌﻌﺎرﺿﺔ، وإن ﻛﺎن ﻳﺴﺘﻔﺎد ﳑﺎ ﺗﻘﺪم ﳌﻦ ﺟﻌﻞ اﷲ ﻟﻪ ﻧﻮرا، ﻫﻮ ﻣﻦ وﺟﻬﲔ: ﳎﻤﻞ، وﻣﻔﺼﻞ. أﻣﺎ اﺠﻤﻟﻤﻞ‬ ،‫ﻓﺈﻧﻪ ﻟﻮ ﻛﺎن ﻣﻊ اﺠﻤﻟﻴﺰ ﻧﺺ ﰲ ﳏﻞ اﻟﻨّﺰاع، وأﱏ ﻟﻪ ذﻟﻚ، ﻓﻘﺪ ﺗﻘﺮر ﰲ اﻷﺻﻮل: أﻧﻪ ﻻ ﺗﻌﺎرض ﺑﲔ ﻧﺼﲔ‬ ‫وﻻ ﺑﲔ ﻧﺺ وﻇﺎﻫﺮ، وﻻ ﺑﲔ ﳎﻤﻞ وﻣﻔﺼﻞ; ﻷن اﻟﺘﻌﺎرض ﺑﲔ اﻟﻨﺼﲔ ﳏﺎل ﻗﻄﻌﺎ، ﻷن اﻟﺴﻨﺔ ﻻ ﺗﺘﻨﺎﻗﺾ‬ ،‫وﻻ ﺗﺘﻌﺎرض، وﻟﻮ ﺻﺢ، ﻷﻧﻪ ﻗﺪ ﻳﻜﻮن ﺻﺤﻴﺤﺎ ﻻ ﺻﺮﳛﺎ، ﻓﻴﻘﺪم اﻟﻨﺺ اﻟﺬي ﻻ ﳛﺘﻤﻞ إﻻ ﻣﺪﻟﻮﻻ واﺣﺪا‬ .‫وﳛﻤﻞ ﻋﻠﻴﻪ ﻣﺎ ﻋﺪاﻩ‬
„Ako kažeš: „Otpustio si uzda pera u ovom poglavlju i u ovim mes'elama si se na  izvjestan način proširio, pa sad nam odgovori na protivljenje iako će nas izvesti iz  zakona odgovora zbog veličine potrebe za uklanjanjem ovog zastora!“  Rekoh: odgovor na protivljenje, iako ga onaj kome je Allah da svjetlo može uzeti iz  prethodnog, biva sa dva aspekta: uopšten i detaljan.  Što se tiče uopštenog: kada bi onaj koji dozvoljava posjedovao jasan tekst (nass)216  u  predmetu  spora,  a  odakle  mu  to,  konstatovano  je  u  usulu  da  nema  kolizije  između  dva  nassa  niti  između  nassa  i  zāhira,217  niti  između  uopštenog218  i  objašnjenog,219 zbog toga što je kolizija između dva nassa kategorički nemoguća  jer Sunnet međusobno ne kolizira niti se proturječi, čak i da je sahih (autentičan),  jer  je  moguće  da  bude  sahih  (autentičan)  ali  nije  sarih  (jasan),  pa  da  se  da  prednost  tekstu  koji  ne  podnosi  osim  jedno  značenje  a  da  se  ostali  protumače  u  svjetlu njega.“ 

‫وﻗﺪ ح أﺋﻤﺔ اﻷﺻﻮل ﺑﺄن ﻣﺎ اﺣﺘﻤﻞ ﻣﻌﻨﻴﲔ، ﻛﺎن أﺣﺪﳘﺎ أﻇﻬﺮ، ﻓﺪﻻﻟﺘﻪ ﻇﻨﻴﺔ، وﻻ ﻳﻌﺎرض ﻣﺘﺤﺪ‬ ‫و‬ ‫ﺻﺮ‬ ،‫اﳌﻌﲎ إﲨﺎﻋﺎ، ﺑﻞ ﻳﻄﻠﺐ اﻟﺘﻮﻓﻴﻖ; ﰒ ﻟﻮ ﻛﺎن ﻛﻼﳘﺎ ﻣﺘﺤﺪ اﳌﻌﲎ ﰲ اﳌﻘﺎﺑﻠﺔ، وﻻ ﺳﺒﻴﻞ إﱃ ﻧﺴﺦ وﻻ ﲨﻊ‬
                                                            
 U ovom smislu je nass ono što ima samo jedno značenje.     Zahir  je  pojam  ili  tekst  koji  ukazuje  na  prevagnjujuće  značenje  uz  mogućnost  prevagnutog  a  nekad  se  tim  pojmom želi ono značenje koje se automatski nameće nakon spoznaje upotrebne tradicije govornika.   218  Mudžmel.  219  Mufassal. 
217 216

  188 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ﻓﺎﻟﺘﻮﻗﻒ إﱃ أن ﻳﻈﻬﺮ اﻟﱰﺟﻴﺢ، أو ﲢﻒ اﻟﻘﺮاﺋﻦ، ﻛﺎﳊﻈﺮ ﻣﺜﻼ، ﻓﺈﻧﻪ ﻣﻘﺪم ﻋﻠﻰ اﻹﺑﺎﺣﺔ، ﺧﺼﻮﺻﺎ إذا‬ ،‫ﺻﺎر أﻇﻬﺮ ﰲ ﺳﺪ اﳌﻔﺎﺳﺪ، ﻷن ع ﺟﺎء ﺑﺎﳌﺼﺎﱀ اﶈﻀﺔ. ﰒ إن اﻟﻘﻀﺎﻳﺎ اﻟﻌﻴﻨﻴﺔ ﻣﻘﺼﻮرة ﻋﻠﻰ ﻣﻮاردﻫﺎ‬ ‫اﻟﺸﺮ‬ ‫ﻻ ﻳﻘﺎس ﻋﻠﻴﻬﺎ، وﻻ ﺗﻌﺎرض اﻟﻨﺼﻮص ﺑﻮﺟﻪ ﻋﻨﺪ اﻷﺻﻮﻟﻴﲔ; ﰒ ﻟﻮ ﻛﺎن اﳌﻌﺎرض ﻣﺴﺎوﻳﺎ، ﻓﻘﺪ ﻗﺮروا أن‬ ‫اﳌﺴﺎوي ﻣﺪﻓﻮع، ﻓﻜﻴﻒ ﲟﺎ ﻫﻮ دوﻧﻪ؟‬
„Učenjaci usulul‐fikha su jasno ukazali da ono što podnosi dva značenja, a jedno je  prevagnjujuće,  ima  prevagnjujuće  hipotetičko  (dhanijjeh)  ukazivanje220  a  onome  koji ima jedno značenje se ne oponira po idžma’u, već se traži mogućnost njihovog  spajanja. Zatim ako  bi oba posjedovali jedno  značenje suprotno drugom a  nema  puta  do  derogacije  niti  njihovog  spajanja  prelazi  se  na  sustezanje  sve  dok  ne  postane jasno koje je prioritetnije, ili na osnovu postojećih indicija, poput zabrane  na  primjer,  jer  se  njoj  daje  prednost  nad  dozvoljenosti,  posebno  ako  postane  prečim u preventivi šteta jer šerijat je došao sa čistim koristima.   Zatim događaji koji se tiču pojedinaca se ograničavaju na svoja stanja i na njih se  ne  vrši  analogija,  i  oni  ne  oponiraju  na  bilo  koji  način  tekstovima  kod  učenjaka  usula. Zatim ako je oponirajući jednak konstatovali su da se jednak odbacuje, pa  kako je tek sa onim što je ispod njega?“ 

‫ﻛﻞ ﻣﺎ ذﻛﺮﻧﺎ ﳚﺮي ﰲ ﻣﺴﺄﻟﺘﻨﺎ ﻋﻨﺪ اﻟﺘﺄﻣﻞ واﻟﺘﻔﺼﻴﻞ؛ ﻓﻠﻴﻌﺮض اﺠﻤﻟﻴﺰ ﺑﻀﺎﻋﺘﻪ ﻋﻠﻰ ﻫﺬا اﻷﺻﻞ، اﻟﺬي‬ ‫و‬ ‫ﻳﺴﻠﻤﻪ أﺋﻤﺔ اﻟﻨﻘﻞ، وإن ﱂ ﻳﺘﺨﻠﺺ ﻣﻨﻪ ﻓﻼ ﻳﺪﻋﻲ ﻣﺎ ﻟﻴﺲ ﻟﻪ، وﻟﻴﺘﻌﻠﻢ ﰒ ﻟﻴﺘﻜﻠﻢ. وﻟﻴﺘﻪ ﲨﻊ ﺑﲔ اﻟﻨﺼﻮص‬ ،‫اﳌﺘﻘﺪﻣﺔ، وﺑﲔ ﻣﺎ ﻳﺴﺘﺪل ﺑﻪ، وﱂ ﻳﻀﺮب اﻟﺼﺮﻳﺢ اﻟﺼﺤﻴﺢ ﺑﺘﻠﻚ اﶈﺘﻤﻼت، وأﻋﻄﻰ ﻛﻞ ذي ﺣﻖ ﺣﻘﻪ‬ ‫ﻓﻠﻢ ﻳﻨﻒ وﺟﻮب اﳍﺠﺮة ﻋﻦ ﻛﻞ أﺣﺪ، وﻗﻮﻓﺎ ﻣﻊ اﳌﻨﻊ، وﱂ ﻳﻮﺟﺐ اﳍﺠﺮة ﻋﻠﻰ ﻛﻞ أﺣﺪ، وﻗﻮﻓﺎ ﻣﻊ اﻟﺮﺧﺼﺔ‬ .‫ﺑﺸﺮوﻃﻬﺎ، ﻓﺈﻧﻪ ﺧﲑ ﻣﻦ اﻹﻃﻼق اﳌﺘﻜﺮر ﰲ ﻋﺒﺎراﺗﻪ، وأﺣﺴﻦ ﻋﺎﻗﺒﺔ وأﺧﻒ ﺿﺮرا‬
„Sve što smo spomenuli kada se promisli u detaljima važi u ovoj našoj mes'eli. Pa  neka  onaj  koji  dozvoljava  procjeni  vrijednost  svoje  robe  prema  ovoj  osnovi  koju  prihvataju imami predaje pa ako se nije izvukao iz nje nemoj da tvrdi ono što mu  ne pripada i neka nauči a zatim neka priča. Kamo sreće da je sastavio prethodne  tekstove  sa  onim  čime  je  argumentirao  i  da  nije  opalio  po  sarihu  sahihu  tim  hipotetičkim  stvarima  i  da  je  svakom  dao  njegovo  pravo  te  da  nije  negirao  obaveznost hidžre svakom stajući uz zabranu221 i da nije obavezao hidžru svakom 

                                                            
220 221

 Misli na preovladavajuće mišljenje.   Zabranu boravka u dāru širka. 

 

EBU MUHAMMED

189 

stajući uz dozvolu222 uz njene uvjete, jer to je bolje nego neograničene izreke koje  se ponavljaju u njegovom govoru, i ima bolje posljedice i manje je štetno.“    Rekoh, ovdje pitam vođe ove zabludjele sekte, iako suština aslu dinil islama  ne  može  biti  predmet  specifiziranja  i  ograničavanja,  koji  je  to  dokaz  iz  Kur'ana,  Sunneta  ili  idžma'a  koji  jasno  ukazuje  da  se  neke  vrste  suštinskog  velikog  širka  poput  „manje  poznatog“  suštinskog  velikog  širka  ili  velikog  širka  u  hukmu  i  tehakumu  ili  netekfirenje  nekih  vrsta  ili  jedinki  taguta  i  mušrika  može  sastati  sa  aslu dinil islamom i da suština islama koju je Allah vezao za poznati opis još uvijek  postoji!? Ljubazno od vas tražimo da nam pokažete taj dokaz! Sram vas bilo!     Zatim, da li je taj dokaz kojim ratujete protiv vjere Allaha koju je objavio svim  vjerovjesnicima  jednog  značenja  ili  ga  je  moguće  protumačiti  u  svjetlu  opšte  poznatog?  Zatim,  ako  je  taj  dokaz  „jednak“  u  snazi  dokazima  u  kojima  Allah  suštinu islama veže za opis odricanja od svakog velikog širka i odricanja od svakog  taguta i mušrika zašto ne odbacite „te dokaze“?!     Kako  vas  nije  stid  da  citatima  učenjaka  koji  se  tiču  pojedinaca  rušite  vjeru  Allaha kada su se učenjaci složili da vjerski dokazi koji se tiču događaja vezanih za  pojedince  nemaju  snagu  kojom  oponiraju  autentičnim  jasnim  vjerskim  tekstovima?! Zašto se kada ste vidjeli „oprečnost između vaših dokaza“ i dokaza iz  Kur'ana  i  Sunneta  niste  sustegli  dok  vam  ne  postane  jasno  „koji  su  dokazi  prioritetniji i jači“?!     Na  osnovu  kojeg  pravila  ste  dali  prednost  „vašim  dokazima“  i  riječima  Halidija  nad  jasnim  Kur'anskim  ajetima,  hadisima  Allahovog  Poslanika,  .,  i  idžma'u  svih  vjerovjesnika  i  muslimana?!  Je  li  jača  tekstualna  sveobuhvatnost  ili  semantička koja je osnova  analogije sličnosti?!     Jer ako „imate dokaz u pogledu neke jedinke širka ili taguta i mušrika“ onda  vam za svaku drugu treba analogija i to je semantička sveobuhvatnost (el‐'umum  el‐ma'navij)  pa  se  morate  odlučiti  da  li  je  jača  tekstualna  sveobuhvatnost  koja  ukazuje  na  odricanje  od  svakog  velikog  širka  i  svakog  taguta  i  mušrika  kao  i  semantička  sveobuhvatnost  koja  iz  nje  proizilazi  ili  „vaša  analogija  na  jedinku  o  kojoj  posjedujete  tekst“!  Pa  na  osnovu  čega  dajete  prednost  semantičkoj  sveobuhvanosti  (el‐'umumul‐ma'navii)    nad  tekstualnom  i  semantičkom  koja  je  osnova u mes'eli?  

                                                            
222

 Dozvolu boravka u dāru širka uz njene uvjete. 

  190 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zašto  ako  je  stvar  došla  do  specifiziranja  i  ograničavanja  i  terdžiha,  tj.  davanja  prednosti  (prioriteta)  jednom  od  dokaza  a  što  je  dokaz  da  se  radi  o  idžtihadu kažete da ste vi „ehlus‐sunnet“ a da smo mi sve ono što kažete?!  Napominjem da sam ova pitanja naveo da bih dokazao bankrot ovih glupaka  i  magaraca,  čak  i  da  je  moguće  da  aslu  dinil  islam  bude  predmet  specifiziranja,  ograničavanja i slično. Šta tek treba o njima reći kada znamo da aslud‐din ne biva  predmetom specifiziranja, ograničavanja, derogacije ili rasparčavanja?    Dovoljan  nam  je  Allah  protiv  vas  i  divan  je  On  Zaštitnik.  Molim  Allaha  da  sačuva  islam  i  muslimane  od  vaših  jezika  i  srca  čime  On  želi!  Teško  li  se  vama  i  onom za kojim se povodite, zar se nećete opametiti!    Pa ako je onaj džahil, koji je neke jedinke boravka u dāru širka i putovanja u  njega „dozvolio“ iako ih je nazivao „boravkom“ i „putovanjem“, zaslužio da se o  njemu,  zbog  greške  koju  je  napravio  u  propisu  a  prije  toga  u  pravilima  argumentacije,  kaže  da  je  gluplji  od  magaraca,  pitam  vođe  smutnje  i  glavešine  zablude da li je gori on ili onaj koji kaže da je neka jedinka velikog širka halal,  ili da  nije  veliki  širk,  ili  kaže  da  se  može  sastati  sa  tevhidom223  pa  da  čovjek  uz  njega  bude musliman ‐ muvehhid? Isto važi za netekfirenje nekih vrsta i jedinki taguta i  mušrika!!224    Nadam  se  da  će  Allah  dati  da  ljudi  razumiju  i  nađu  istinu  u  ovim  mojim  riječima  i  da  će  shvatiti  žestinu  smutnje  koju  su  poveli  sijači  nereda  i  smutnje  i  prkosne notorne neznalice poput Bilibanija, Nusreta, Ademija i ostalih neprijatelja  da've tevhida u ovom vremenu. Allah ih ubio kuda se odmeću!  Šejh nastavlja: 

‫وأﻣﺎ اﳉﻮاب اﳌﻔﺼﻞ: ﻓﻘﻮﻟﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻧﻊ: أﻧﻪ اﺳﺘﺪل ﺑﻌﻤﻮﻣﺎت أﺣﺎدﻳﺚ ﻣﻊ ﻣﺎ ﻓﻴﻬﺎ، ﻗﻮل ﺳﺎﻗﻂ ﻻ ﻳﻌﻮل‬ ‫ﻋﻠﻴﻪ، وﻻ ﺳﺒﻘﻪ إﻟﻴﻪ أﺣﺪ ﳑﻦ ﻳﻌﺘﺪ ﺑﻘﻮﻟﻪ وﻳﺮﺟﻊ إﻟﻴﻪ; وﻟﻌﻤﺮ اﷲ، ﻟﺌﻦ ﻛﺎن اﻟﺮد واﻟﻘﺒﻮل ﲟﺠﺮد اﳍﻮى، وﻣﺎ‬ ‫ﻻ ﻳﻼﺋﻢ اﻟﻐﺮض، ﻳﻘﺎل: ﻫﻮ ﻋﻤﻮﻣﺎت وأﺣﺎدﻳﺚ ﻓﻴﻬﺎ ﻣﺎ ﻓﻴﻬﺎ، ﻓﺈن اﳋﺼﻢ ﻻ ﻳﻌﺠﺰ ﻋﻦ ﻣﺜﻞ ﻫﺬﻩ‬ ‫اﻟﻜﻠﻤﺎت، ﻓﻼ ﻳﺜﺒﺖ ﻟﻪ ﺣﺠﺔ ﺑﺸﻲء ﻣﻨﻬﺎ أﺻﻼ. وإن ﻛﺎن اﻟﺮد ﻟﻴﺲ ﺑﺎﳍﻮى، ﺑﻞ ﺑﺎﻟﻌﻠﻢ واﻋﺘﺒﺎر ﺷﺮوﻃﻪ‬ ‫ﻋﻨﺪ أﻫﻠﻪ، ﻓﻼ ﺑﺪ ﻣﻦ اﻻﺗﻔﺎق أوﻻ ﻋﻠﻰ اﻟﺸﺮوط، ﰒ اﺗﺒﺎﻋﻬﺎ ﺣﻴﺚ وﺟﺪت، وﺣﻴﻨﺌﺬ ﻓﺄﻗﻮل: ﻻ ﺟﺮم أن‬ ،‫اﳌﺎﻧﻊ ﻣﻌﻪ اﻟﻨﺼﻮص اﻟﻘﺎﻃﻌﺔ، واﳊﺠﺞ اﻟﺴﺎﻃﻌﺔ اﻟﱵ ﻻ ﲢﺘﻤﻞ ﻏﲑ ﻣﺪﻟﻮل واﺣﺪ، ﲞﻼف ﻣﺎ ﻣﻊ اﺠﻤﻟﻴﺰ‬
                                                            
223

  Svaki  od  njih  je  promjenio  vjerski  propis  velikog  širka.  A  onaj  koji  kaže  da  je  veliki  širk  mali  ili  da  se  može  sastati sa islamom je pogriješio u pogledu njegove suštine.  224  Jer propis netekfirenja spomenutih je nestanak islama i tevhida, a zagovaranje postojanja islama bez tekfira  svakog taguta i mušrika je promjena islama u njegovoj suštini.  

 

EBU MUHAMMED

191 

‫ﻓﺈ ﺎ أﺧﺒﺎر ﺧﺎﺻﺔ ﻻ ﺗﻌﺎرض اﻟﻌﻠﻢ اﳌﻄﻠﻖ اﳌﺴﺘﻐﺮق ﳌﺎ ﺻﻠﺢ ﻟﻪ، ﺑﻞ ﻻ ﻳﻌﻤﻞ ﺎ إﻻ إذا ﺳﻠﻤﺖ ﻋﻦ‬ ‫ﻣﻌﺎرض. وأﻣﺎ إذا ﻛﺎن اﻟﻌﻤﻞ ﺎ ﻳﻔﻀﻲ إﱃ ﺗﺮك اﶈﻜﻢ اﻟﺒﲔ، ﻓﻴﺘﻌﲔ اﳉﻤﻊ ﻛﻤﺎ ﻗﺪﻣﻨﺎ؛ ودﻋﻮاﻫﻢ أ ﺎ‬ ،‫ﻋﻤﻮﻣﺎت ﺧﻄﺄ ﺑﲔ، ﻷن اﻟﻌﻤﻮﻣﺎت ﻋﻨﺪ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﻫﻲ دﻋﻮى ﺗﻨﺎول اﻟﻠﻔﻆ اﻟﻌﺎم ﻟﻠﻤﺤﻜﻢ اﳋﺎص‬ .‫و ع ﻻ ﻳﺴﻠﻢ ذﻟﻚ‬ ‫اﳌﻨﺎز‬
„Što  se  tiče  detaljnog  objašnjenja:  njegove  riječi  o  onome  koji  zabranjuje:225  „Argumentirao  je  sveobuhvatnostima  hadisa  pored  svega  što  je  u  njima.“226  su  bezvrijedne riječi na koje se ne osvrće niti ga je u njima pretekao neko od onih čije  se  riječi  uzimaju  u  obzir  i  kome  se  vraća.  Tako  mi  Allaha,  ako  se  odbijanje  i  prihvatanje radi na osnovu puke strasti pa se o onome što se ne slaže sa interesom  kaže  da  su  sveobuhvatnosti  hadisa  u  kojima  je  ono  što  je,  pa  protivnik  nije  nemoćan da kaže iste te riječi, i da u osnovi ni u čemu ne ostane dokaz za njega.   Ako  se  odbijanje  ne  gradi  na  strasti  već  na  znanju  i  uzimanju  u  obzir  njegovih  uvjeta kod učenjaka hadisa onda je prvo potrebna saglasnost u pogledu uvjeta a  zatim njihovo slijeđenje gdje god se nađu i tada kažem da onaj koji zabranjuje227  ima  kategoričke  tekstove  i  blistave  argumente  koji  ne  podnose  osim  jedno  značenje  suprotno  onome  što  je  uz  onoga  koji  dozvoljava228  jer  to  su  posebne  obavijesti koje ne mogu oponirati neograničenom znanju koje iscrpljuje sve što mu  odgovara. Štaviše, po njima se ne radi osim kada im ništa ne oponira.   Ako rad po njima vodi u ostavljanje jasnog muhkema obaveza ih je sastaviti kao  što  je  prethodilo.  Njihova  tvrdnja  da  su  oni229  sveobuhvatnosti  je  jasna  greška,  zbog  toga  što  su  sveobuhvatnosti  kod  učenjaka  tvrdnja  da  sveobuhvatan  tekst  obuhvata specifičan (poseban) muhkem, a protivnik to ne priznaje.   Što  se  tiče  sveobuhvatnog  kolektivnog  (el‐kullijj)  pojma  koji  iscrpljuje  sve  što  mu  odgovara i kojim je ispravno nazvati svaku jedinku od jedinki kategorije230 (džins)  poput (riječi) insan na primjer, i vezanog za opis poput (riječi) islam na primjer, ili  širk,  on  spada  u  neograničene  kolektivne  cjeline.  Onaj  koji  tvrdi  da  mu  se  može  oponirati hipotetičkim231 ili uopštenim (mudžmel), ili slučajevima pojedinaca takav  je zabludjeliji od svog magarca.“                                                              
225 226

 Boravak i putovanje u dāru širk osim uz poznate uvjete.   Želi reći da su hadisi slabi i da nisu autentični.   227  Zabranjuje boravak i putovanje u dāru širk bez poznatih uvjeta.  228  Boravak u dāru širka i putovanje u njega bez poznatih uvjeta.  229  Dokazi onih koji zabranjuju.  230  Ili roda.  231  Ovo obuhvata i „zāhir“ tj. koji ukazuje na prevagnjujuće značenje uz mogućnosti daljeg prevagnutog značenja.  

  192 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫أﻣﺎ اﳌﺘﻌﻠﻖ ﺑﺎﻟﺸﺨﺺ ﻓﻬﻮ ﳏﻞ ﻧﻈﺮ، ﻓﺈذا ﱂ ﻳﻌﺎرض ﲟﺎ ﻫﻮ أوﱃ ﻣﻨﻪ، ﻓﻬﻮ ﻋﺎم وﻳﻘﺎل ﻓﻴﻪ: اﻟﻌﱪة ﺑﻌﻤﻮم‬ ‫اﻟﻠﻔﻆ ﻻ ﲞﺼﻮص اﻟﺴﺒﺐ؛ وﻗﺪ رﺟﺢ ﻋﻤﻮﻣﻪ ﲝﺪﻳﺚ:"ﺣﻜﻤﻲ ﻋﻠﻰ اﻟﻮاﺣﺪ ﺣﻜﻤﻲ ﻋﻠﻰ اﳉﻤﺎﻋﺔ"...وﻗﺪ‬ ‫وردت ﺑﺤﻤﺪ اﷲ ﻧﺼﻮص اﻟﻘﺮآن واﻟﺴﻨﺔ ﻓﻲ إﺛﺒﺎت ﻫﺬا اﻟﺤﻜﻢ اﻟﻌﺎم، اﻟﻤﺘﻌﻠﻖ ﺑﻜﻞ ﻓﺮد ﻣﻦ أﻓﺮاد‬ ،‫ﺟﻨﺴﻪ، ﻓﻌﻜﺲ ﻫﺬا اﻟﺰاﻋﻢ اﻟﻘﻀﻴﺔ، ﻓﺠﻌﻞ اﻟﻤﺘﺸﺎﺑﻪ دﻟﻴﻼ ﻗﺎﻃﻌﺎ، واﻟﻤﺤﻜﻢ اﻟﺬي ﻫﻮ ﻋﺎم ﻟﺨﻄﺎب‬ ‫اﳌﻨﻮط ﺑﺎﻷوﺻﺎف اﳌﻄﺎﺑﻖ ﳌﺪﻟﻮﻟﻪ، ﺟﻌﻠﻪ ﻣﻦ اﻟﻌﻤﻮﻣﺎت اﻟﺘﻲ ﻳﻀﻌﻔﻬﺎ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ، إذا ﻋﺎرﺿﻬﺎ ﻣﺎ ﻫﻮ‬ ‫أﻗﻮى ﻣﻨﻬﺎ. ﻓﺎﷲ اﳌﺴﺘﻌﺎن! وﻣﻦ ﻟﻢ ﻳﻔﺮق ﺑﻴﻦ اﻟﻌﺎم اﻟﻤﻄﻠﻖ اﻟﻤﻄﺎﺑﻖ ﻟﻤﺪﻟﻮﻟﻪ، وﺑﻴﻦ اﻟﻤﺤﻜﻢ اﻟﺬي‬ .‫ﻳﺪﻋﻲ أن اﻟﻌﻤﻮﻣﺎت ﺗﺘﻨﺎوﻟﻪ، ﻓﻬﻮ ﺣﺎﻃﺐ ﻟﻴﻞ وﺣﺎﻃﻢ ﺳﻴﻞ‬
„Onaj  koji  je  vezan  za  (određenu)  osobu  je  predmet  razmatranja.  Pa  ako  mu  ne  oponira nešto što je preče od njega on je sveobuhvatan ('am) i u pogledu njega  se  kaže:  „Pouka  je  u  sveobuhvatnosti  pojma  ne  u  posebnosti  objave“.  Njegova  sveobuhvatnost je prioritetna hadisom:232 „Moja presuda nad jednim je presuda  nad zajednicom.“...   ...Veliki  broj  tekstova  Kur'ana  i  Sunneta  je,  Allahu  hvala,  došao  potvrđujući  ovaj  sveobuhvatan propis koji se veže za svaku od jedinki njegove kategorije. A ovaj  što  (koji)  tvrdi  (se  poziva)  je  okrenuo  stvar  naopako  pa  je  mutešabih233  učinio  kategoričkim  dokazom  a  muhkem  koji  je  sveobuhvaćujuće  u  poruci,234  i  koji  je  vezan  za  opise  i  obuhvata  svoje  cijelo  značenje,  učinio  od  sveobuhvatnosti  koje  učenjaci  smatraju  slabim  kada  im  oponira  nešto  što  je  jače  od  njih.  Allahulmuste’an!  Onaj  koji  ne  razlikuje  između  sveobuhvatnog  neograničenog  (teksta)  koji  obuhvata svoje cijelo značenje i muhkema za kojeg tvrdi da ga uopštene (izreke)  obuhvataju, je skupljač ljuski po noći i onaj što mlati po potoku.“235    Rekoh, vallahi, da su Nusret, Bilibani i Ademi pogriješili u propisima za njih bi  se  reklo  ono  što  je  šejh  rekao  za  ovog čovjeka  ali  ovi  ljudi  su  načeli  suštinu  aslu  dinil  islama  i  učinili  je  predmetom  specifiziranja  i  ograničavanja  upavši  time  u  promjenu vjere Uzvišenog Allaha a pošto to pripisuju Uzvišenom onda potvrđuju  da  aslu  dinil  islam  može  biti  predmet  derogacije  na  određeno  vrijeme  jer  je  po  njima  onaj  koji  se  nije  odrekao  nekih  vrsta  ili  jedinki  velikog  širka  ili  taguta  i                                                              
  Učenjaci  mu  ne  daju  sveobuhvatno  značenje  osim  ako  mu  ništa  ne  oponira.  Allahulmuste’an!  Ovi  daju  prednost „sveobuhvatnosti mutešābiha“ govora učenjaka kojem oponira muhkem vjere Uzvišenog Allaha i svih  Njegovih poslanika. Bože sačuvaj!  233  Nejasan ili višesmislen.  234  Šerijatskog teksta.  235  Ed‐Durerus‐senijjeh 12/425‐426 
232

 

EBU MUHAMMED

193 

mušrika  musliman  sve  dok  se  nad  njim  uspostavi  argument,  a  to  je  najveća  promjena vjere koja se može dogoditi. Kad' te nije stid čini šta hoćeš! 

3.10.4 Primjena temelja iz govora Ishaqa sina ’Abdurrahmana
  Dakle, nemoguće je da se sveobuhvatnim kolektivnim riječima koje iscrpljuju  svaku jedinku svoga roda (džinsa) poput riječi „insan“ ili onima koje su vezane za  opis poput riječi „islam“ ili „širk“ oponira višesmislenim hipotetičkim (muhtemil) ili  uopštenim  (mudžmel)  šerijatskim  dokazima  niti  sa  događajima  vezanim  za  pojedince iz vremena Objave. Aslu dinil islam ne može biti predmet specifiziranja  ili  ograničavanja  kada  su  u  pitanju  njegovi  mnogi  sveobuhvatni  neograničeni  propisi a kamoli njegova suština. Izvoli nekoliko primjera za ovu konstataciju kako  u vezi suštine tako u pogledu nekih njenih sveobuhvatnih neograničenih propisa.    Rekli  smo  da  je  Uzvišeni  Allah  opis  islama  vezao  za  odricanje  od  svakog  velikog  širka  i  od  svakog  mušrika  i  to  je  ono  na  što  ukazuje  šehadet  LA  ILAHE  ILLALLAH  i  bezbrojni  šerijatski  tekstovi  pa  je  islam na  osnovu  toga  „odricanje  od  svakog velikog širka i svakog mušrika i obožavanje samo Allaha i lojalnost prema  muslimanima“.     Suština riječi onih koji kažu da je onaj koji se nije odrekao od nekih vrsta ili  jedinki  velikog  širka  ili  mušrika  musliman  je  da  islam  nije  odricanje  od  svakog  velikog  širka  i  svakog  mušrika  jer  su  pripisali  islam  onome  koji  nije  ostvario  odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika što kategorički ukazuje na to da  je  islam  kod njih  „odricanje  od  nekih  vrsta  i  jedinki  velikog  širka  i mušrika  ali  ne  svih“  i  ovo  je  oponiranje  aslu  dinil  islamu  u  njegovoj  suštini.  Imamo  definiciju  Uzvišenog Allaha o islamu koja u sebi sadrži opis:  1) Odricanja od svakog velikog širka i svakog mušrika;    Imamo  definiciju  sekte  Nusreta,  Bilibanija  i  Ademija  i  onih  koje  slijede  čije  riječi  pod  plaštom  zagovaranja  pravila  specifiziranja  i  ograničavanja  kategorički  ukazuju na to da je islam:  2) Odricanje od nekih vrsta i jedinki velikog širka i mušrika ali ne svih.     Ako kažu da to nije njihovo mišljenje već da vjeruju da je islam odricanje od  svake poznate vrste i jedinke velikog širka i mušrika obavezujemo ih da negiraju  islam onome koji se nije odrekao nekih vrsta ili jedinki velikog širka ili mušrika a 

  194 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ako  nakon  toga  ponovo  potegnu  poput  magaraca  za  pravilom  specifiziranja  i  ograničavanja  stvar  se  vraća  ponovo  na  njen  početak  i  tako  biva  uvijek  sa  mjesečarima i onim koji buncaju u snu. Ovo je što se tiče suštine!     U  pogledu  sveobuhvatnih  neograničenih  propisa  koji  se  vežu  za  aslud‐din  možemo navesti slijedeći primjer. Uzvišeni Allah je presudio da će svaki musliman  ući  u  Džennet  i  da  je  Džennet  zabranjen  svakom  mušriku,  tj.  da  nijedan  mušrik  neće  ući  u  Džennet.  Rekoh,  ni  u  ovim  propisima  nije  moguće  da  se  dogodi  specifiziranje i ograničavanje jer većina ljudi koji se pripisuju islamu ne bi sumnjali  da  je  onaj  koji  dođe  i  na  osnovu  „nekih  tekstova“  tvrdi  da  neke  vrste  ili  jedinke  muslimana ne ulaze u Džennet ili da neke vrste ili jedinke mušrika ulaze u Džennet  obični magarac ili prodani lažljivi munafik.     Ulazak  i  zabranjenost  ulaska  u  Džennet  su  propisi  koje  je  Allah  vezao  za  suštinu  islama  i  širka  i  ne  mogu  kao  što  vidiš  biti  predmet  specifiziranja  i  ograničavanja  iako  je  onaj  koji  bi  u  njima  pogriješio  potvrdio  značenje  islama  i  širka i napravio razliku između mušrika i muslimana muvehhida. Allahulmuste’an!     Isto  tako  znamo  da  je  Allah  sveobuhvatnim  neograničenim  propisom  rekao  da je imetak nevjernika u osnovi halal236 a ako bi neko tvrdio da postoji neki dokaz  koji  ukazuje  da  imetak  nekih  vrsta  i  jedinki  kafira  nikad  ne  postaje  halal  time  bi  upao u istu grešku. I ovo je još jedan primjer za propise vezane za aslu dinil islam  koji ne smiju biti učinjeni predmetom specifiziranja i ograničavanja.     Šta  onda  reći  za  ove  magarce  bez  obraza  koji  su  se  usudili  na  najveću  promjenu  vjere  koja  se  može  dogoditi  s  obzirom  da  su  promjenili  značenje  dini  islama s kojim su poslati svi poslanici i vjerovjesnici i koji je spušten u svakoj objavi  Uzvišenog Boga.    Specifiziranje  i  ograničavanje  se  može  dogoditi  samo  u  smislu  kojeg  smo  djelimično objasnili a tiče se nevjernika nad kojim se nije uspostavio argument a  mi znamo da je Zakonodavac za nevjerstvo vezao niz propisa na ovom svijetu i na  ahiretu  i  da  su  neki  na  snazi  prije  uspostave  argumenta  poput  zabranjenosti  traženja oprosta za mušrike a neki dolaze tek nakon uspostave argumenta poput  ohalaljivanja krvi, imetka i časti i vječne kazne u džehennemskoj vatri.     Uzvišeni  Allah  je  presudio  da  će  svaki  nevjernik  nad  kojim  se  uspostavio  argument  biti  vječno  u  vatri,  a  ako  bi  neko,  pod  izgovorom  specifiziranja  i  ograničavanja, tvrdio da postoje neke vrste i jedinke nevjernika čiji propis nakon                                                              
236

 Zabranjen je na primjer onda kada između nevjernika u osnovi i muslimana postoji ugovor, ili prije uspostave  argumenta nad njima kada je neuspostavljenost argumenta prepreka ohalaljivanja krvi, imetka, časti i vječnosti  pojedinca u džehennemskoj kazni.   

 

EBU MUHAMMED

195 

uspostave  argumenta  nije  vječni  ostanak  u  vatri  nijedan  iole  malo  obrazovan  musliman ne bi sumnjao da je ovaj daleko od nauke.  Ali postoje hadisi Poslanika,  ., koje je većina učenjaka ehlus‐sunneta uzela  u obzir koji ukazuju na to da će određene skupine nevjernika poput osoba koje su  živjele u vremenima i mjestima mrklog neznanja koje od sebe nisu mogle odagnati  neznanje pored ulaganja maksimalnog truda ili staraca koji ništa nisu razumjeli ili  gluhe  osobe  i  slično  biti  kušane  na  Sudnjem  Danu  i  da  će  im  Allah  tada  poslati  poslanika. Pa ako mu se odazovu i prihvate islam ući će u Džennet, a ako mu se  suprotstave ući će u vatru.     Na  ovom  svijetu  ako  se  desi  da  muslimani  dođu  do  takvih  skupina  nije  im  dozvoljeno  da  otpočnu  borbu  protiv  njih  sve  dok  ih  ne  pozovu  u  islam.  Dakle,  pored toga što je sam opis kufra uzrok dozvoljenosti njihove krvi, imetka, časti i  poroda i vječnosti u džehennemskoj kazni, postoji prepreka koja zabranjuje da se  to  u  pogledu  pojedinca  praktično  uradi  a  ona  je  neuspostavljenost  argumenta.  I  ove  vrste  i  jedinke  nevjernika,  bilo  da  se  radi  o  dunjalučkim  ili  ahiretskim  propisima,  su  primjer  za  specifiziranje  ili  ograničavanje  propisa  koje  je  Uzvišeni  vezao za nevjerstvo u aslud‐dinu.    U  ovim  propisima  koji  mogu  biti  predmet  specifiziranja  i  ograničavanja  je  osoba dužna da se pridržava temelja argumentacije koje je spomenuo šejh Ishaq  sin  'Abdurrahmana  i  da  ne  oponira  sveobuhvatnim  kolektivnim  tekstovima  koji  ukazuju  na  sveobuhvatne  neograničene  propise  već  da  propise  koji  se  vežu  za  pojedince ograniči samo na stanje i kontekst u kojem su spomenuti i da po njima  radi  samo  ako  ne  postoji  vjerski  tekst  koji  im  oponira  a  višesmislene  i  uopštene  tekstove mora sastaviti sa autentičnim i jasnim i protumačiti ih u njihovom svjetlu  ne rušeći vjerske propise koji su temelji dini islama.     Konačno zaključujemo koliki je kredit Nusreta, Bilibanija i Ademija kada je u  pitanju poznavanje aslu dinil islama, usulu‐fikha i jezika i u kakvoj zavadi stoje sa  zdravom  ljudskom  prirodom  i  logikom  i  ovo  je  bez  sumnje  jedan  dio  kazne  Uzvišenog  Allaha  koja  ih  je  pogodila  zbog  okretanja  od  izučavanja  tevhida,  i  na  kraju prkošenja i borbe protiv tevhida i njegovih sljedbenika.     Kada bi njihove temelje primjenili na pojmove „insan“ i „strv“ to bi značilo da  se zbog činjenice da su neke jedinke insana i strvi postale predmet specifiziranja   iste  više  ne  nazivaju  „insanom“  i  „strvlju“  ili  da  na  osnovu  višesmislenih  i  uopštenih  dokaza  kažu  da  zagovaraju  dozvoljenost  jedenja  svake  strvi  što  stoji  nasuprot jasnim kura'nskim ajetima.  

  196 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Nusret, Bilibani i Ademi  zbog svega proteklog  nikad  ne mogu naći dokaz za  svoje nevjerničke tagutske tvrdnje u kojima se oslanjanju na višesmislene fetve i  govor učenjaka, njihove uopštene izreke vezane za slučajeve pojedinaca kojima se  ne smije oponirati bilo kojem poznatom i ustaljenom vjerskom temelju a kamoli  islamu i tevhidu, koji je isti od Adema, 'alejhisselam, do Muhammeda, ..     Ponavljam!  Ljubazno  od  vas  tražimo  da  nam  napokon  pokažete  validan  vjerski  dokaz  koji  pravi  razliku  između  vrsta  i  jedinki  iste  kategorije  ili  roda  koje  imaju istu suštine bilo u pogledu odricanja od velikog širka ili mušrika! Crknite od  muke, uistinu Allah zna ono što se krije u ljudskim prsima!    Lahko je bez dokaza ponavljati „Mi smo ehlus‐sunneh“ i kada bi to bio vjerski  dokaz  onda  bi  svi  koji  se  pripisuju  islamu  bili  na  istini  jer  svi  sebe  smatraju  sljedbenicima sunneta Allahovog Poslanika,  .. Njihova metoda me podsjeća na  metodu  hitlerovog  ministra  za  propagandu,  Gebelsa,  koji  je  zagovarao  teoriju:  „Laži dok ti ne povjeruju!“.    Ko želi biti musliman mora imati temelj na osnovu kojeg vjeruje da je svaka  osoba  koja  se  ne  odriče  bilo  koje  jedinke  velikog  suštinskog  širka  kafir.  U  to  između  ostalog  ulaze  veliki  širk  suđenja  zakonima  kojima  sudi  tagut,  veliki  širk  propisivanja zakona, veliki širk pokornosti i veliki širk traženja od taguta da riješi  spor suđenjem svojim zakonom što podrazumijeva sprovođenje tagutskog lažnog  gospodarstva i božanstva.     Ko god sa aspekta samog temelja ne ostvari odricanje od ovih jedinki velikog  širka uz tekfir njihovih počinioca nije musliman. Ako ima ispravan temelj mora ga  ostvariti čim u vanjskoj realnosti prepozna njegovu sliku koja „opstoji“ u djelima i  riječima ljudi. Tu jedino opravdanje može biti da je pogriješio u tumačenju stanja  određene osobe ili da nekog u pogledu tumačenja istog slijepo slijedi.    Zato  ovi  sektaši  moraju  imati  uvjerenje  da  je  počinioc  spomenutih  jedinki  velikog širka, kao i svih ostalih, kafir kao i onaj koji im to dozvoli bez šubhe prisile.  Nakon toga im je najveća obaveza da vjeruju da onaj koji se nije odrekao svih pa i  tih  mušrika  nije  musliman  bez  pravljenja  razlike  između  vrsta  i  jedinki.  Nije  problem  ako  se  raziđemo  u  praksi.  Musibet  je  ovo  što  se  sada  dešava,  a  to  je  razilaženje u samim temeljima.      Ali  ono  u  šta  ja  vjerujem  jeste  da  vođe  ove  sekte  ne  znaju  suštinu  širka  hukma i tehakuma što će se pokazati u toku knjige, jer kažu da tehakum ne ulazi u  aslud‐din, po nekoj njihovoj desetoj terminologiji, i tehakum tagutu kojim se tagut  čini sudijom mimo Allaha i onim kojem se apsolutno pokorava porede sa sedždom  pozdrava kojom onaj pred kojim je učinjena ne biva uzet za ma'buda (božanstvo) i 

 

EBU MUHAMMED

197 

kažu  da  se  suština  pitanja  tehakuma  tagutu  i  suđenja  tagutskim  zakonima  spoznala putem idžtihada a ne postojanjem autentičnih i jasnih tekstova o tome.     U listovima koji su djeljeni u njihovim mesdžidima je, između ostalog, stajalo  da ne mora biti da je svaki tehakum laičkim sudnicima 'ibadet jer isto kao što se  može desiti da munafik obožava Allaha namazom ili nekim drugim vidom 'ibadeta  i da ga to ne čini muslimanom. Isto tako je moguće da „musliman“ uradi isto to  pred tagutom, imajući u svom srcu kufr u taguta, kao što je munafik u svom srcu  imao kufr u Allaha, uprkos tome što je jasnim vanjskim tehakumom tagutu njega  učinio  sudijom  mimo  Allaha  i  onim  kojem  se  pokorava,  zaboravljajući  da  kod  učenjaka  ehlus‐sunneta  čovjek  izlazi  iz  vjere  kada  upadne  u  jasan  vanjski  opis  velikog širka i kufra bez obzira na ono što je u srcu.     Ja  vjerujem  da  se  vođe  ove  sekte  nisu  odrekli  tih  vidova  širka  i  njihovih  počinioca  od  mušrika  i  onih  koji  su  to  dozvolili.  Mogućnost  da  Nusret,  Bilibani  i  Ademi  govore  o  nekom  postupku  pred  tagutom  koji  sam  po  sebi  nije  kufr  nazivajaći  ga  tehakumom  tagutu  i  velikim  kufrom  i  širkom  kojeg  zabranjuju  je  prevagnuta i daleka.237     Zbog svega ovoga sam rekao da su Nusretove riječi čudne i uopštene i da ću  spomenuti ono što je kod mene značenje koje se samo po sebi nameće  kao i ono  što je moguće u prevagnutom smislu a u to da je te mes'ele pobrkao i da ih nije  shvatio nema sumnje. Pogotovo kada spominju slučaj kadije koji upada u mali kufr  kada  iz  „strasti“  ne  presudi  kao  što  mu  je  Allah  naredio  jednom  i  slično  tome  i  opet  tu  mes'elu  porede  sa  čovjekom  koji  ode  i  traži  od  taguta  hukma  da  mu  presudi svojim zakonom?!     Kakvog  smisla  ima  ovo  poređenje?!  Da  li  je  moguće  da  Nusret  koristi  riječ  tehakum  tagutu  i  ono  što  samo  po  sebi  nije  veliki  kufr  od  „motanja  po  laičkim  sudnicima“  naziva  velikim  kufrom  i  da  je  razilaženje  između  nas  samo  terminološke prirode? Ja u to, pored svog unutrašnjeg nagona za pravednošću, ne  vjerujem iako ne smijem da kažem da nije nemoguće. A Allah najbolje zna!     Traženje  da  Allah  spusti  Svoje  prokletstvo  na  onoga  koji  laže  je  otvorena  opcija  do  Sudnjeg  Dana,  pa  ako  Nusret,  Bilibani  i  Ademi  kažu  da  je  razilaženje  između  nas  i  njih  samo  terminološko  neka  pozovu  Allahovo  prokletstvo  na  sebe  ako u toj tvrdnji lažu!                                                              
 Da ono što u vjeri nije jasan veliki kufr i širk tehakuma tagutu nazivaju tehakumom tagutu i velikim širkom i  kufrom i zabranjuju ga ali ne tekfire onoga koji ga dozvoli ili ga uradi zbog toga što „osjećaju“ da to nije ono što je  Allah  nazvao  tehakumom  tagutu.  Kao  kada  bi  nazvali  sedždu  pozdrava  velikim  širkom  i  zabranjivali  je  ali  ne  tekfire onoga koji je dozvoli ili uradi. 
237

  198 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ono što se kaže za riječ insan, islam i širk se kaže i za riječi musliman, mušrik i  tagut, jer se radi o vjerskim pojmovima koji su vezani za određene opise. Tekstovi  Knjige  i  Sunneta  svojom  tekstualnom  i  semantičkom  (ma'navijj)  sveobuhvatnošću,  kada  je  u  pitanju  islam  i  musliman,  širk  i  mušrik,  tagutijjet  i  tagut, obuhvataju sve vrste i jedinke kao što ukazuju na značenje kategorije. Sjeti  se  ovdje  onog  jadnik‐šejha  koji  nije  znao  da  li  riječ  „insan“  u  suri  El‐'Asr  kategorički obuhvata i ukazuje na svaku jedinku čovjeka! Allahulmuste’an!   

3.10.5 Vjerski dokazi ukazuju na odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika tekstualnom i semantičkom sveobuhvatnošću238 
  Dakle,  ajeti  i  tekstovi  Objave  tekstualnom  i  semantičkom  sveobuhvatnošću  obuhvataju  odricanje  od  svake  jedinke  velikog  širka  i  mušrika.  Tekstualna  sveobuhvatnost se nalazi u tekstovima koji jezički iscrpljuju svaku jedinku koja im  odgovara  a  semantička  (značenjska)  sveobuhvatnost  se  tiče  analogije  nespomenutih  vrsta  i  jedinki  na  spomenute  i  one  zbog  kojih  su  izrečeni  vjerski  tekstovi,  zbog  učestvovanja  u  zajedničkom  opisu  poput  zabrane  svakog  opojnog  pića  i  materije  analogijom  na  u  tekstovima  spomenutu  zabranu  pijenja  vina.  Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

،‫ﻓﺈن ﻧﺼﻮص اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ، اﻟﻠﺬﻳﻦ ﳘﺎ دﻋﻮة ﳏﻤﺪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ، ﻳﺘﻨﺎوﻻن ﻋﻤﻮم اﻟﺨﻠﻖ‬ ‫ﺑﺎﻟﻌﻤﻮم اﻟﻠﻔﻈﻲ واﻟﻤﻌﻨﻮي، أو ﺑﺎﻟﻌﻤﻮم اﻟﻤﻌﻨﻮي، وﻋﻬﻮد اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﰲ ﻛﺘﺎﺑﻪ وﺳﻨﺔ رﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ‬ .‫وﺳﻠﻢ ﺗﻨﺎول آﺧﺮ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ، ﻛﻤﺎ ﺗﻨﺎوﻟﺖ أوﳍﺎ‬
„Tekstovi  Knjige  i  sunneta,  koji  su  da'va  Muhammeda,  .,  obuhvataju  sva  stvorenja,  tekstualnom  i  semantičkom  sveobuhvatnošću  ili  sa  semantičkom  sveobuhvatnošću,  i  Allahove  obaveze  u  Njegovoj  Knjizi  i  sunnetu  Njegovog  Poslanika,  .,  se  tiču  zadnjeg  djela  ummeta  kao  što  su  se  ticali  prvog  djela  ummeta.“ 

‫وإﳕﺎ ﻗﺺ اﷲ ﻋﻠﻴﻨﺎ ﻗﺼﺺ اﻷﻣﻢ ﻗﺒﻠﻨﺎ، ﻟﺘﻜﻮن ﻋﱪة ﻟﻨﺎ، ﻓﻨﺸﺒﻪ ﺣﺎﻟﻨﺎ ﲝﺎﳍﻢ، وﻧﻘﻴﺲ أواﺧﺮ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ‬ ‫ﺑﺄوﳍﺎ، ﻓﻴﻜﻮن ﻟﻠﻤﺆﻣﻦ ﻣﻦ اﳌﺴﺘﺄﺧﺮﻳﻦ، ﺷﺒﻪ ﲟﺎ ﻛﺎن ﻟﻠﻤﺆﻣﻨﲔ ﻣﻦ اﳌﺴﺘﻘﺪﻣﲔ، وﻳﻜﻮن ﻟﻠﻜﺎﻓﺮﻳﻦ واﳌﻨﺎﻓﻘﲔ‬
                                                            
238

 Na ar. „el‐'umumul‐lafzij vel‐ma'navi“. 

 

EBU MUHAMMED

199 

ِ ‫ﻣﻦ اﳌﺴﺘﺄﺧﺮﻳﻦ، ﺷﺒﻪ ﲟﺎ ﻛﺎن ﻟﻠﻜﺎﻓﺮﻳﻦ واﳌﻨﺎﻓﻘﲔ ﻣﻦ اﳌﺴﺘﻘﺪﻣﲔ، ﻛﻤﺎ ﻗﺎل: }ﻟَﻘﺪ ﻛﺎن ﻓِﻲ ﻗَﺼﺼﻬﻢ‬ َ َ َْ ِْ َ ِ َ َ ِ ‫ْ ْﺒ‬ ِ‫ِ ة‬ .[111 :‫ﻋﺒـﺮٌ ﻷُوﻟِﻲ اﻷَﻟَﺎب ﻣﺎ ﻛﺎن ﺣﺪﻳﺜﺎً ﻳُـﻔَـﺮى{ ]ﺳﻮرة ﻳﻮﺳﻒ آﻳﺔ‬ َ َ َ ‫ْﺘ‬ َْ
„Allah je nama ispričao kazivanja naroda prije nas da bi nam bili pouka, te da bi  uporedili  naše  stanje  sa  njihovim,  i  stanje  potonjih  generacija  ovog  ummeta  sa  prvim  pa  da  se  mu’min  potonjih  poistovjeti  sa  mu’minom  prethodnih  i  da  se  poistovjete kafiri i munafici potonjih sa kafirima i munaficima prijašnjih, kao što je  Uzvišeni rekao: Uistinu u kazivanju o njima je pouka za pametne, i to nije govor  koji se izmišlja… Sura Jusuf 111„   

‫وﻗﺎل ﳌﺎ ذﻛﺮ ﻗﺼﺔ ﻓﺮﻋﻮن: }ﻓَﺄَﺧﺬﻩُ اﻟﻠﱠﻪُ ﻧَﻜﺎل اﻵﺧﺮة واﻷُوﻟَﻰ إِن ﻓِﻲ ذﻟِﻚ ﻟَﻌ ْﺒـﺮةً ﻟِﻤﻦ ﻳَﺨﺸﻰ{ ]ﺳﻮرة‬ ْ َ َِ ِ ْ َ َ ََ َ ْ َْ َِ َ َ ‫ﱠ‬ ِ ِ ‫اﻟﻨﺎزﻋﺎت آﻳﺔ: 52-62[، وﻗﺎل: }ﻗَﺪ ﻛﺎن ﻟَﻜﻢ آﻳَ ٌ ﻓِﻲ ﻓِﺌَﺘَـ ْﻴﻦ اﻟْﺘَـﻘﺘَﺎ ﻓِﺌَ ٌ ﺗُـﻘﺎﺗِﻞ ﻓِﻲ ﺳﺒِﻴﻞ اﻟﻠﱠﻪ وأُﺧﺮى‬ ‫ْ َ َ ُْ ﺔ‬ َ َْ َ ُ َ ‫ِ َ ﺔ‬ ًِ ِ َ َ َِ ْ ‫ﱠ‬ ِ َ َ َ ْ ِ ِ ْ ُ ْ َ ‫َ َة‬ ‫ﻛﺎﻓِﺮٌ ﻳَـﺮوﻧَـﻬﻢ ﻣﺜْـﻠَْﻴﻬﻢ رأْي اﻟْﻌ ْﻴﻦ{ إﱃ ﻗﻮﻟﻪ: }إِن ﻓِﻲ ذﻟِﻚ ﻟَﻌ ْﺒـﺮة ﻷُوﻟِﻲ اﻷَﺑْﺼﺎر{ ]ﺳﻮرة آل ﻋﻤﺮان‬ َ َِ ْ ‫آﻳﺔ: 31[، وﻗﺎل ﰲ ﻗﺼﺔ ﳏﺎﺟﺔ ﺑﲏ اﻟﻨﻀﲑ: }ﻓَﺎﻋﺘَﺒِﺮوا ﻳَﺎ أُوﻟِﻲ اﻷَﺑْﺼﺎر{ ]ﺳﻮرة اﳊﺸﺮ آﻳﺔ: 2[، ﻓﺄﻣﺮﻧﺎ أن‬ ُ ْ .‫ﻧﻌﺘﱪ ﺑﺄﺣﻮال اﳌﺴﺘﻘﺪﻣﲔ ﻣﻦ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ، وﻣﺎ ﻗﺒﻠﻬﺎ‬
„A kada je spomenuo priču faraona je rekao: Pa ga je Allah kaznio zbog zadnje i  zbog prve. Uistinu u tome ima pouka za onoga koji se boji – Sura En‐Na'zi'at 25‐ 26 – Rekao je: Vi imate znak u dvjema skupinama koje su se suočile. Skupini koja  se borila na Allahovom putu i drugoj, kafirskoj. Činilo im se da pred sobom imaju  dvostruko više neprijatelja. Sura Alu 'Imran 13. U priči o Benu Nadir je rekao: Pa  uzmite  pouku  o  razumom  obadereni!  Sura  El‐Hašr  2.  Pa  nam  je  naredio  da  uzmemo u obzir stanje prethodnih generacija ovog ummeta, i onih prije njih.“239  Rekao je šejh Muhammed, rahimehullah: 

‫إذا ﺛﺒﺖ ﻫﺬا، ﻓﺘﻜﻔﲑ ﻫﺆﻻء اﳌﺮﺗﺪﻳﻦ، اﻧﻈﺮوا ﰲ ﻛﺘﺎب اﷲ ﻣﻦ أوﻟﻪ إﱃ آﺧﺮﻩ، واﳌﺮﺟﻊ ﰲ ذﻟﻚ إﱃ ﻣﺎ ﻗﺎﻟﻪ‬ ‫اﳌﻔﺴﺮون واﻷﺋﻤﺔ، ﻓﺈن ﺟﺎدل ﻣﻨﺎﻓﻖ، ﺑﻜﻮن اﻵﻳﺔ ﻧﺰﻟﺖ ﰲ اﻟﻜﻔﺎر، ﻓﻘﻮﻟﻮا ﻟﻪ: ﻫﻞ ﻗﺎل أﺣﺪ ﻣﻦ أﻫﻞ‬ ‫اﻟﻌﻠﻢ، أوﳍﻢ وآﺧﺮﻫﻢ: إن ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺎت ﻻ ﺗﻌﻢ ﻣﻦ ﻋﻤﻞ ﺎ ﻣﻦ اﳌﺴﻠﻤﲔ؟ ﻣﻦ ﻗﺎل ﻫﺬا ﻗﺒﻠﻚ؟! وأﻳﻀﺎ‬ ‫ﻓﻘﻮﻟﻮا ﻟﻪ: ﻫﺬا رد ﻋﻠﻰ إﲨﺎع اﻷﻣﺔ؛ ﻓﺈن اﺳﺘﺪﻻﳍﻢ ﺑﺎﻵﻳﺎت اﻟﻨﺎزﻟﺔ ﰲ اﻟﻜﻔﺎر، ﻋﻠﻰ ﻣﻦ ﻋﻤﻞ ﺎ، ﳑﻦ‬ .‫اﻧﺘﺴﺐ إﱃ اﻹﺳﻼم، أﻛﺜﺮ ﻣﻦ أن ﺗﺬﻛﺮ‬
                                                            
239

 Ed‐Durerus‐senijjeh 11/174 

  200 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„S obzirom da je ovo konstatovano, pogledajte što se tiče tekfira tih murtedda u  Allahovu  Knjigu  od  početka  do  kraja;  a  u  tome  se  vraća  onome  što  su  rekli  mufessiri i imami. Ako se neki munafik bude raspravljao govoreći da je dotični ajet  objavljen  zbog  kafira.  Recite  mu:  „Da  li  je  neko  od  učenjaka,  od  prvog  do  zadnjeg, rekao da ti ajeti ne obuhvataju onoga ko uradi ono što je u njima od  muslimana?  Ko  je  to  rekao  prije  tebe?!“  Isto  tako  mu  recite:  „Time  se  odbija  konsenzus  ummeta,  jer  njihovog  argumentiranja  ajetima  koji  su  objavljeni  zbog  nevjernika, u pogledu svakog ko uradi ono što je u njima, od onih koji se pripisuju  islamu, ima više nego što je moguće spomenuti!“240    Dakle,  poglavlje  o  murteddima  se  gradi  na  tekstovima  koji  govore  o  narodima vjerovjesnika, Jevrejima, kršćanima, mušricima arapa, i munaficima koji  su se pripisivali islamu.  

3.10.6 Oni koji kažu da u aslud-din ulazi samo odricanje od kategorije ili roda nam moraju objasniti značenje kolektivne slike „kategorije“ velikog širka i taguta!
  Dalje  vas  pitam!  S  obzirom  da  smo  vidjeli  da  je  „ismul‐džins“,  tj.  zajednička  imenica  riječ  koja  sveobuhvatno  ukazuje  na  značenje  iscrpljujući  svaku  jedinku  roda  koja  mu  odgovara  a  riječi  „veliki  širk“  i  „mušrik“  i  „tagut“  su  sveobuhvatni  vjerski  pojmovi  i  zajedničke  imenice  za  svaku  jedinku  velikog  širka,  mušrika  i  taguta, a vi uslovljavate da bi čovjek bio musliman da se odrekne od „kategorije ili  roda“ velikog širka i taguta a ne svakog velikog širka i taguta; tražimo od vas da  nam  objasnite  suštinu  tog  kolektivnog  značenja  koje  iscprljuje  svaku  jedinku  a  koju vi nazivate „džinsom“, tj. kategorijom.    Šta  mora  čovjek  zamisliti  kada  se  „odriče  od  kategorije  velikog  širka  i  taguta“?  Koje  je  to  značenje?  Vrlo  me  interesuje!  SubhanAllah!  Šta  ćete  ovdje  reći?!  Koje  je  to  kolektivno  iscrpljujuće  značenje  svake  jedinke  koje  je  „čovjek  spoznao“ a ne prepoznaje njegove jedinke u vanjskoj realnosti? Ovo pitamo iako  vjerujemo  da  nije  moguće  da  se  sa  vjerskog  aspekta  kaže  da  je  osoba  spoznala  kolektivno iscrpljujuće značenje pojmova „veliki širk“, „tagut“ i „mušrik“ a da ne  prepoznaje njegove vrste i jedinke.     Hoćete  li  ga  ograničiti  na  obrede  ili  na  širk  pokornosti  i  zašto  ako  date  prednost jednom nad drugim pravite razliku među njima?! Pa ako ga ograničite na                                                              
240

 Ed‐Durerus‐senijjeh 10/58 

 

EBU MUHAMMED

201 

jedno  od  dvoje  i  kažete  na  primjer  da  se  mora  odreći  „taguta  ’ibadeta“  mimo  „taguta hukma i pokornosti“ kako je moguće da je taj vaš „opravdani musliman“  spoznao  da  je  onaj  koji  je  zadovoljan  da  bude  obožavan  mimo  Allaha  a  ne  pripisuje se islamu Allahovog Poslanika Muhammeda,  ., poput taguta  Jevreja i  kršćana, a ne zna da je tagut onaj koji je zadovoljan da se obožava mimo Allaha a  pripisuje se posebnom islamu?!     Dalje, ako u vanjskoj realnosti postoji samo veliki širk pokornosti i veliki širk  hukma i tehakuma i stanovnici zemlje ne rade veliki širk u obredima i približavanju  nekom  drugom  mimo  Allaha  šta  je  onda  značenje  „kategorije“  velikog  širka  i  taguta  koje se mora odreći? Još uvijek veliki širk i  tagut obreda?! Ako kažete  da  jeste pitamo vas odakle vam to?     Ako kažete da čovjek neće biti musliman sve dok ne bude znao tevhid Allaha  u ’ibadetu mi kažemo da čovjek neće biti musliman sve dok ne bude znao tevhid  Allaha  u  ’ibadetu,  pokornosti  i  slijeđenju  i  hukmu  i  tehakumu;  tj.  dok  ne  bude  znao  sav  tevhid  kao  što  mu  je  Allah  naredio  i  posebno  se  odrekao  velikog  širka,  taguta i mušrika koje je vidio i o kojima je čuo a onome što nije vidio i čuo i što mu  nije palo na pamet ga Uzvišeni neće pitati.     Ako  kažete  da  je  u  tom  slučaju  obaveza  da  se  odrekne  od  „kategorije“  velikog širka pokornosti i taguta pokornosti mi vas pitamo kako je moguće da je  taj vaš „opravdani musliman“ spoznao da je onaj koji propisuje zakone neovisno  od Allaha i njima sudi, a ne pripisuje se posebnom islamu, tagut kojeg obuhvata  sveobuhvatno iscprljujuće kolektivno značenje riječi „tagut“ a ne zna da je tagut  onaj koji se pripisuje posebnom islamu a radi isto to? Gdje vam je pamet Allahovi  neprijatelji! Isto vas pitamo o velikom širku hukma i tehakuma i tagutima hukma.    Zatim,  ako  u  vanjskoj  realnosti  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  rade  samo  oni  koji se pripisuju islamu a Jevreji i kršćani ga ne rade i nije nikad čuo da ga rade niti  ih je vidio, je li i tada uvjet ispravnosti kufra u taguta i dio aslud‐dina da vjeruje da  su  taguti  i  mušrici  hukma  Jevreja  i  kršćana  taguti  i  mušrici  a  ako  pogriješi  u  pogledu onih koji se pripisuju islamu, a koji to rade, nije?!     Ako kažete  da jeste pitamo koje je to značenje „taguta hukma“,  na osnovu  kojeg  mora  vjerovati  da  su  taguti  hukma  Jevreja  i  kršćana,  koji  to  ne  rade  u  vanjskoj  realnosti,  taguti  spoznao,  a  putem  istog  nije  spoznao  da  je  onaj  koji  se  pripisuje islamu a radi isto tagut?!     Zatim,  ako  to  u  vanjskoj  realnosti  rade  Jevreji  i  kršćani  a  on  je  spoznajom  tevhida Uzvišenog Allaha prepoznao da su tim opisom lično postali taguti i mušrici  kako  ne  spoznaje  da  taj  isti  opis  čini  tagutom  i  mušrikom  onoga  koji  upadne  u 

  202 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

njega od onih koji se pripisuju islamu ako vjeruje da se taj opis ne može sastati sa  tevhidom  i  islamom?!  Je  li  moguće  da  čovjek  zna  značenje  bilo  koje  zajedničke  imenice, a ne zna prepoznati njene vrste i jedinke?! Nije! To važi za bilo koju vrstu  pojmova; jezičku, tradicionalnu ili vjersku.    Važnost  ovih  pitanja  se  ogleda  i  može  rezimirati  u  slijedećim  redovima.  Dakle,  govori  se  o  velikom  širku  i  tagutu!  Ako  neznalice  kažu  da  je  značenje  kategorije  ili  roda  velikog  širka  kojeg  se  mora  odreći  „veliki  širk  u  ’ibadetu“  mi  kažemo da to nije „kategorija“ već da je to vrsta kategorije.     Ako kažu da je to „veliki širk u pokornosti“ mi kažemo da je to takođe vrsta a  nije  kategorija.  Ako  kažu  da  je  to  „veliki  širk  hukma  i  tehakuma“  mi  kažemo  takođe  da  je  to  vrsta  a  ne  kategorija.  Odnosno  svi  ovi  vidovi  velikog  širka  pojedinačno  predstavljaju  dio  značenja  koji  ulazi  u  sveobuhvatno  kolektivno  značenje koje smo nazvali „kategorijom“.    Isto tako ako kažu da je značenje „kategorije taguta“ kojeg se mora odreći da  bi  bio  musliman  „tagut  ’ibadeta“  mi  kažemo  da  je  to  vrsta  koja  ulazi  u  sveobuhvatno  kolektivno  značenje,  tj.  kategoriju  a  ne  kategorija.  Isto  im  odgovaramo ako značenje kategorije ograniče na bilo koju vrstu taguta, svejedno  radilo se o tagutu hukma i tehakuma ili tagutu slijeđenja i pokornosti. Mi znamo  da  se  rod  taguta  uopšteno  dijeli  na  tri  vrste;  tagut  ’ibadeta,  tagut  slijeđenja  i  pokornosti, i tagut hukma i tehakuma.    Dakle,  nijedno  od  ovih  značenja  koje  bezobrazni  džahili  spominuju  nije  kolektivno  i  ne  može  biti  uzeto  kao  kategorija  koja  obuhvata  sve  vste  i  jedinke.  Allahulmuste’an!  Šta  je  onda  značenje  kategorije  velikog  širka,  mušrika  i  taguta  kojeg  se  mora  odreći  prilikom  izgovaranja  šehadeta  da  bi  postao  musliman?!  Odgovor na to je vrlo lahak! Mora se uzeti kolektivno značenje koje obuhvata sve  vrste i jedinke.  

  3.10.7 Sveobuhvatno kolektivno značenje „kategorije“ velikog širka, taguta i mušrika
Dakle, sveobuhvatno kolektivno značenje kategorije (džinsa) velikog širka bi bilo:  1)  Pridruživanje  nekog  ili  nečega  Uzvišenom  Allahu  u  Njegovim  pravima,  srcem,  riječima ili djelom, na način koji se ne može sastati sa islamom i tevhidom.  Sveobuhvatno kolektivno značenje kategorije taguta bi bilo: 

 

EBU MUHAMMED

203 

2)  Svaka  ličnost  koja  je  sebi  pripisala  bilo  koje  od  jedinstvenih  prava  Uzvišenog  Allaha, ili je zadovoljna da joj se pripisuje, srcem, riječima ili djelom, kao i svaki  predmet kojeg su ljudi i džinni podigli na taj stepen.  Sveobuhvatno kolektivno značenje kategorije mušrika bi bilo:  3) Svako ko pridružuje nekog ili nešto Uzvišenom Allahu u Njegovim jedinstvenim  pravima, srcem, riječima ili djelom.    Ovo  je,  o  „vjerski  kriminalci“,  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  velikog  širka,  taguta  i  mušrika  koje  obuhvata  svaku  vrstu  i  jedinku,  čija  ispravna  predodžba za sobom neminovno povlači prepoznavanje njegovih vrsta i jedinki. S  time što je obaveza čovjeku da se prilikom izgovoranja šehadeta tevhida odrekne  sveobuhvatnog  kolektivnog  značenja  velikog  širka,  taguta  i  mušrika,  a  zatim  njegovih vrsta i jedinki koje vidi u vanjskoj realnosti ili o kojima je čuo. A Allah ga  neće pitati o onome što mu nije palo na pamet niti je ikad čuo o njemu.    Ako bi neko od neznalica značenje „kategorije“ ograničio na skupine koje se  ne  pripisuju  islamu  mi  ponavljamo  da  „oni  koji  se  ne  pripisuju  islamu“  nisu  „kategorija“ već vrsta koja je dio sveobuhvatnog kolektivnog značenja a koja je u  odnosu  na  njene  jedinke  kolektivna,  a  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  smo  precizno  odredili.  Na  kraju  podvlačimo  da  neznanje  o  ulasku  značenja  vrste  ili  jedinke  u  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  znači  nepoznavanje  sveobuhvatnog  kolektivnog značenja i islama i tevhida!    Zato vas savjetujem da se pokajete Allahu i  da prestanete voditi ovaj narod  u zabludu i da vjerujete da čovjek neće biti musliman sve dok se ne bude odrekao  od svake jedinke velikog širka i  tagutijjeta i  mušrika i taguta u vanjskoj realnosti  bez  obzira  na  vjeru  kojoj  se  pripisuje  i  dok  ne  bude  obožavao  samo  Allaha  vjerujući da su oni koji sprovode tevhid muslimani ‐ muvehhidi uz lojalnost prema  njima.     Rekao  je  šejh  'Abdurrahman  b.  Hasan,  rahimehullah,  govoreći  o  značenju  tevhida uopšteno i o suri El‐Kafirun posebno, išareteći na govor Ibn Kethira o toj  suri: 

،‫ﻓﺪوﻧﻚ ﻛﻼم اﻟﻌﻤﺎد اﺑﻦ ﻛﺜﲑ، رﲪﻪ اﷲ، ﰲ ﺗﻔﺴﲑ ﺳﻮرة: }ﻗﻞ ﻳﺎ أﻳﻬﺎ اﻟﻜﺎﻓﺮون{ ذﻛﺮ أن ﻫﺬﻩ اﻟﺴﻮرة‬ ‫ﺳﻮرة اﻟﱪاءة ﻣﻦ اﻟﻌﻤﻞ، اﻟﺬي ﻳﻌﻤﻠﻪ ﻛﻮن، وﻫﻲ آﻣﺮة ﺑﺎﻹﺧﻼص، وأن ﻗﺮﻳﺸﺎً دﻋﻮا رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ‬ ‫اﳌﺸﺮ‬ ‫اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ إﱃ ﻋﺒﺎدة أوﺛﺎ ﻢ ﺳﻨﺔ، وﻳﻌﺒﺪون إﳍﻪ ﺳﻨﺔ؛ ﻓﺄﻧﺰل اﷲ ﻫﺬﻩ اﻟﺴﻮرة، وأﻣﺮﻩ ﻓﻴﻬﺎ أن ﻳﺘﱪأ ﻣﻦ‬

  204 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

{‫دﻳﻨﻬﻢ ﺑﺎﻟﻜﻠﻴﺔ، ﻓﻘﺎل: }ﻻ أﻋﺒﺪ ﻣﺎ ﺗﻌﺒﺪون{ ﻳﻌﲏ ﻣﻦ اﻷﺻﻨﺎم، واﻷﻧﺪاد، }وﻻ أﻧﺘﻢ ﻋﺎﺑﺪون ﻣﺎ أﻋﺒﺪ‬

.‫وﻫﻮ اﷲ وﺣﺪﻩ؛ وﳍﺬا ﻛﺎﻧﺖ ﻛﻠﻤﺔ اﻹﺳﻼم: ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ، ﳏﻤﺪ رﺳﻮل اﷲ؛ و ﻛﻮن ﻳﻌﺒﺪون ﻏﲑ اﷲ‬ ‫اﳌﺸﺮ‬
„Eto  ti  govor  'Imada  b.  Kethira,  rahimehullah,  u  tefsiru  sure:  Reci:  “O  vi  nevjernici!“. Spomenuo je da je to sura odricanja od djela kojeg rade mušrici, i da  ona  naređuje  ikhlas,241  i  da  su  Kurejšije  pozvale  Allahovog  Poslanika,  .,  da  'ibadeti  njihovim  idolima  godinu  dana,  i  da  oni  'ibadete  Njegovom  Bogu  godinu  dana pa je Allah objavio ovu suru i u njoj mu naredio da se u potpunosti odrekne  njihovog  dina,  pa  je  rekao:  Ja  ne  'ibadetim  onome  čemu  vi  'ibadetite,  tj.  od  kipova i endada.242 Niti ste vi obožavaoci Onoga Kojem ja 'ibadetim, a to je Allah,  jedino.  Zbog  toga  je  la  ilahe  illallah  Muhammedun  Resulullah  riječ  islama  a  mušrici 'ibadete drugim mimo Allaha.“ 

‫ﻗﻠﺖ: ﻓﺪﻟﺖ ﻫﺬﻩ اﻟﺴﻮرة اﻟﻜﺮﳝﺔ ﻋﻠﻰ اﻟﱪاءة ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة أﺻﻨﺎم ﻛﲔ، وأوﺛﺎ ﻢ؛ ﻓﺄﻣﺮ اﷲ ﻧﺒﻴﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ‬ ‫اﳌﺸﺮ‬ ،‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ أن ﻳﺘﱪأ ﻣﻦ دﻳﻦ ﻛﲔ، وأﺻﻨﺎﻣﻬﻢ اﻟﺘﻲ ﻛﺎﻧﺖ ﻣﻮﺟﻮدة ﻓﻲ اﻟﺨﺎرج: اﻟﻼت، واﻟﻌﺰى‬ ‫اﳌﺸﺮ‬ ‫وﻣﻨﺎة، وﻏﲑﻫﺎ؛‬
„Rekoh, ova plemenita sura ukazuje na odricanje (bera’ah) od ‘ibadeta kipovima  mušrika i njihovih idola. Allah je naredio Svom Vjerovjesniku, ., da se odrekne od  dina mušrika i njihovih kipova koji su postojali u „vanjskoj realnosti“; Lata, i ‘Uzza  i Menata i drugih…“ 

‫وﻗﺪ أﺧﱪ اﷲ ﻋﻦ ﺧﻠﻴﻠﻪ إﺑﺮاﻫﻴﻢ، ﻋﻠﻴﻪ اﻟﺴﻼم، أﻧﻪ ﻗﺎل ﻷﺑﻴﻪ، وﻗﻮﻣﻪ: )ﻣﺎ( ذا ﻛﻨﺘﻢ )ﺗﻌﺒﺪون( اﻵﻳﺎت‬ ‫]اﻟﺸﻌﺮاء: 07-77[ ح ﺑﻌﺪاوة أﺻﻨﺎﻣﻬﻢ ﺑﺄﻋﻴﺎ ﺎ، وﻫﻲ ﻣﻮﺟﻮدة ﻓﻲ اﻟﺨﺎرج؛‬ ‫ﻓﺼﺮ‬
„Allah nas je obavijestio o Svom prijatelju Ibrahimu, 'alejhisselam, da je svom ocu i  narodu rekao: Sve čemu ste bili ('ibadetili).  Eš‐Šu'ara' 70‐77, pa je jasno izrekao  neprijateljstvo prema njihovim kipovima lično a oni postoje u „vanjskoj realnosti“ 

‫واﺳﺘﺜﲎ ﻣﻦ ﻣﻌﺒﻮدا ﻢ: رب اﻟﻌﺎﳌﲔ، ﻷ ﻢ ﻛﺎﻧﻮا ﻳﻌﺒﺪون اﷲ، ﻟﻜﻨﻬﻢ ﻳﻌﺒﺪون ﻣﻌﻪ اﻷﺻﻨﺎم. ﻓﺎﺳﺘﺜﲎ اﳌﻌﺒﻮد‬
{‫اﳊﻖ، اﻟﺬي ﻻ ﺗﺼﻠﺢ اﻟﻌﺒﺎدة إﻻ ﻟﻪ، ﻓﺄﺧﱪ ﺗﻌﺎﱃ أﻧﻪ ﻗﺎل ﻟﻘﻮﻣﻪ: }أﺋﻔﻜﺎ آﻟﻬﺔ دون اﷲ ﺗﺮﻳﺪون‬

،‫وأﺧﱪ ﻋﻨﻪ أﻧﻪ ﻗﺎل ﻟﻘﻮﻣﻪ: }إﻧﻨﻲ ﺑﺮاء ﻣﻤﺎ ﺗﻌﺒﺪون.إﻻ اﻟﺬي ﻓﻄﺮﻧﻲ ﻓﺈﻧﻪ ﺳﻴﻬﺪﻳﻦ‬
                                                            
241 242

[86

:‫]اﻟﺼﺎﻓﺎت‬

 Obožavanje Allaha uz čistoću od primjesa širka.   Od riječi nidd, a to su oni koje su učinili Allahu ravnim. 

 

EBU MUHAMMED

205 

‫وﻫﻲ: "ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ" ﺑﺈﲨﺎع أﻫﻞ اﳊﻖ، ﻓﻌﱪ ﻋﻨﻬﺎ‬

[28-26

:‫وﺟﻌﻠﻬﺎ ﻛﻠﻤﺔ ﺑﺎﻗﻴﺔ ﻓﻲ ﻋﻘﺒﻪ{ ]اﻟﺰﺧﺮف‬

...‫اﻟﺨﺎرج‬

‫ﺑﺎﻟﱪاءة ﻣﻦ ﻣﻌﺒﻮدا ﻢ، اﻟﺘﻲ ﻛﺎﻧﻮا ﻳﻌﺒﺪوﻧﻬﺎ ﻓﻲ‬

„Iz  njihovih  ma'budata243  je  izuzeo  Gospodara  Svjetova,  jer  su  oni  bili  'ibadetili  Allahu,  ali  su  uz  Njega  'ibadetili  kipovima.  Pa  je  izuzeo  istinskog  ma'buda,  pored  Kojeg  nije  ispravno  'ibadetiti  drugom.  Pa  je  Uzvišeni  obavijestio  da  je  on  rekao  svom  narodu:  Zar  potvorom  hoćete  božanstva  mimo  Allaha?!  Es‐Saffat  86.  Obavijestio nas je da je on rekao svom narodu: Ja sam uistinu beri'i (odričem se)  od svega čemu 'ibadetite, osim Onoga, Koji me je stvorio, i On će me uputiti. I on  je  učini  trajnom  riječju  za  potomstvo  svoje...  Ez‐Zuhruf  26‐28,  a  ona  je  la  ilahe  illallah  prema  idžma'u  (konsenzusu)  sljedbenika  istine.  Te  se  o  njoj  izrazio  kroz  odricanje  (bera'ah)  od  njihovih  ma'budata,  kojima  su  'ibadetili    u  vanjskoj  realnosti...“244    Dakle značenje „džinsa“ postoji u „vanjskoj realnosti“ a Allah je posredstvom  odricanja  od  „kategorije“  naredio  ono  čime  se  u  stvari  din  ostvaruje  a  to  je  odricanje  svega  i  svakoga  pri  kome  se  ostvarilo  značenje  „džinsa“  taguta  u  vanjskoj  realnosti.  Mezheb  Nusreta,  Bilibanija  i  Ademija  je  da  je  musliman  onaj  koji ne zna da je onaj koji se pripisuje posebnom islamu a 'ibadeti Latu i 'Uzza'u i  Menatu i drugim tagutima arapa mušrik.  U odgovoru Kašmiriju, šejh 'Abdurrahman b. Hasan, rahimehullah, je rekao: 

،‫ﻓﺈذا ﻛﺎن اﻟﻜﻼم ﰲ ﺑﻴﺎن ﻣﻌﲎ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ، ﻓﺈن اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﻫﻮ اﻟﺬي ﺗﻮﱃ ﺑﻴﺎﻧﻪ ﰲ ﻣﻮاﺿﻊ ﻣﻦ ﻛﺘﺎﺑﻪ‬ ِ ‫ٍ ﱠ‬ ِ ِ ‫وأﲨﻌﺖ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﺮﺳﻞ ﻣﻦ أوﳍﻢ إﱃ آﺧﺮﻫﻢ، ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ: }وﻣﺎ أَرﺳﻠْﻨَﺎ ﻣﻦ ﻗَـ ْﺒﻠِﻚ ﻣﻦ رﺳﻮل إِﻻ ﻧُﻮﺣﻲ‬ ُ َ ْ َ ْ َ ْ ََ ِ ُ ‫إﻟ ْ ِ أ ﻪ إَﻪ إ ﱠ أ ﻓ ْ ﺒ‬ .[25 :‫َِﻴﻪ َﻧﱠ ُ ﻻ ِﻟ َ ِﻻ َﻧَﺎ َﺎﻋ ُﺪون{ ]ﺳﻮرة اﻷﻧﺒﻴﺎء آﻳﺔ‬
„Ako  je  predmet  govora  objašnjenje  značenja  la  ilahe  illallah  pa  Allah  je  na  više  mjesta u Svojoj Knjizi preuzeo objašnjenje toga i poslanici su se na tome od prvog  do zadnjeg složili. Kao što je Uzvišeni rekao: Prije tebe nijednog poslanika nismo  poslali  a  da  mu  nismo  objavili:  "Ništa  i  niko  ne  zaslužuje  ‘ibadet  (obožavanje)  mimo Mene, zato samo Meni ‘ibadetite!" El‐Enbija’ 25 

                                                            
243

ِِ ِ ِ ِ َ ْ ‫ﺑﻞ اﻟﻘﺮآن ﻛﻠﻪ ﰲ ﺑﻴﺎن ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ، ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ: }وإِذ ﻗَﺎل إِﺑْـﺮاﻫﻴﻢ ﻷَﺑِﻴﻪ وﻗَـﻮﻣﻪ إِﻧﱠﻨِﻲ ﺑَـﺮ ٌ ﻣﻤﺎ ﺗَـﻌﺒُﺪون‬ َ ُ ْ ‫َاء ِ ﱠ‬ ْ َ َ ُ َ -26 :‫ِﻻ اﱠﺬي َ َﺮﻧِﻲ َِﺈﻧﱠ ُ ﺳَـﻬﺪﻳﻦ وﺟﻌ َﻬﺎ ﻛ ِﻤ ً ﺑَ َِ ً ِﻲ ﻋﻘِﻪ َﻌ ﱠﻬﻢ ﻳَـﺮﺟ ُﻮن{ ]ﺳﻮرة اﻟﺰﺧﺮف آﻳﺔ‬ َ ‫إ ﱠ ﻟ ِ ﻓﻄ َ ﻓ ﻪ َ ﻴ ْ ِ ِ َ َ َﻠ َ َ ﻠ َ ﺔ ﺎﻗﻴﺔ ﻓ َ ِ ﺒ ِ ﻟ َﻠ ُ ْ ْ ِ ﻌ‬

 Sve čemu su činili 'ibadet mimo Allaha iako nisu vjerovali da to što obožavaju stvara mimo Allaha, daje život i  usmrćuje i slično.   244  Ed‐Durerus‐senijjeh 2/259‐260 

  206 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫82[ أي: إﻟﻴﻬﺎ ﻣﻦ اﻟﱪاءة ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة ﻛﻞ ﻣﻌﺒﻮد ﺳﻮى اﷲ. وإﺧﻼص اﻟﻌﺒﺎدة ﻟﻪ، ﻛﻘﻮل إﻣﺎم اﳊﻨﻔﺎء ﻋﻠﻴﻪ‬ ‫اﻟﺼﻼة واﻟﺴﻼم، ﰲ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ: }ﻓَﻤﻦ ﻳَﻜﻔﺮ ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت وﻳُـﺆﻣﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ ﻓَـﻘﺪ اﺳﺘَﻤﺴﻚ ﺑِﺎﻟْﻌُﺮوة اﻟْﻮﺛْـﻘﻰ ﻻ‬ َ ُ َِْ َ َ ْ ْ ِ َ ِ ْ ِْ َ ِ ُْ ْ ْ َ ِ .‫اﻧْﻔﺼﺎم ﻟَﻬﺎ{ ]ﺳﻮرة اﻟﺒﻘﺮة آﻳﺔ: 652[، وﻫﻲ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬ َ ََ
„Štaviše  Kur’an  sav  govori  o  objašnjenju  njegovog  značenja,  kao  što  je  Uzvišeni  rekao: Kada Ibrahim svom ocu i narodu reče: „Ja sam uistinu beri’i245 od svega246  čemu ‘ibadetite, osim Onoga Koji me je stvorio i On će me uputiti.“ I on je učini  trajnom riječju za potomstvo svoje ne bi li se vratili. Ez‐Zuhruf 26‐28, tj. (ne bi li  se vratili) njoj od odricanja (bera’ata) od ‘ibadeta svakom ma’budu mimo Allaha i  ikhlasa ‘ibadeta samo Njemu poput riječi vođe pravovjernih, ‘alejhisselam, u ovom  ajetu. Pa ko zanevjeruje u taguta i vjeruje u Allaha prihvatio se za najčvršću vezu  koja se ne kida. El‐Baqara 256, a ona je la ilahe illallah.” 

ِ ِ ،[17 :‫وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ: }واﻟﱠﺬﻳﻦ اﺟﺘَـﻨَﺒُﻮا اﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت أَن ﻳَـﻌﺒُﺪوﻫﺎ وأَﻧَﺎﺑُﻮا إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠﻪ{ ]ﺳﻮرة اﻟﺰﻣﺮ آﻳﺔ‬ ْ َ َ َ َ ُْ ْ َ ،‫ﻛﲔ ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة ﻣﻌﺒﻮدا ﻢ اﻟﱵ ﻛﺎﻧﻮا ﻳﻌﺒﺪو ﺎ ﻣﻦ دون اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬ ‫واﻟﻄﺎﻏﻮت: اﻟﺸﻴﻄﺎن، وﻣﺎ زﻳﻨﻪ ﻟﻠﻤﺸﺮ‬ ‫ﻛﺄﺻﻨﺎم ﻗﻮم ﻧﻮح، وأﺻﻨﺎم ﻗﻮم إﺑﺮاﻫﻴﻢ، واﻟﻼت واﻟﻌﺰى وﻣﻨﺎة، وﻣﺎ ﻻ ﳛﺼﻰ ﻛﺜﺮة ﰲ اﻟﻌﺮب واﻟﻌﺠﻢ‬ ‫وﻏﲑﻫﻢ. وﻫﻲ ﻣﻮﺟﻮدة ﰲ ج ﻣﻌﻴﻨﺔ ﻣﻌﻠﻮﻣﺔ اﻟﻮﺟﻮد، ﻛﺄﺻﻨﺎم ﻗﻮم ﻧﻮح، وﻏﲑﻫﺎ ﳑﺎ ﻻ ﳛﺼﻰ ﻛﺜﺮة؛ ﻓﻤﻦ‬ ‫اﳋﺎر‬ ‫ﻗﺎل ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ ﺑﺼﺪق وإﺧﻼص وﻳﻘﲔ، ﻓﻘﺪ ﺑﺮئ ﻣﻦ ﻛﻞ ﻣﻌﺒﻮد ﻳﻌﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ، ﻣﻤﻦ ﻛﺎن ﻳﻌﺒﺪﻩ‬ .‫أﻫﻞ اﻷرض‬
„Rekao  je  Uzvišeni:  Oni  koji  se  klone  taguta,  da  joj247  'ibadete  i  koji  se  samo  Allahu obraćaju. Ez‐Zumer 17. Tagut je šejtan i sve ono što je uljepšao mušricima  od  'ibadeta  njihovih  ma'budata,  kojima  su  bili  'ibadetili  mimo  Uzvišenog  Allaha,  poput kipova naroda Nuha, i kipova naroda Ibrahima, i Lata, Uzza'a, i Menata, i  svega drugog, što se zbog svojeg mnoštva među arapima i strancima i drugim ne  može izbrojati. Sva ona postoje u vanjskoj realnosti, određena (oličenja) poznate  egzistencije,  poput  kipova  naroda  Nuha  i  drugih,  koji  se  zbog  svog  mnoštva  ne  mogu izbrojati. Pa ko kaže la ilahe illallah sa sidkom (iskreno) i ikhlasom,248 taj se  odrekao  svakog  ma'buda  kojem  se  'ibadeti  mimo  Allaha,  od  onoga  čemu  su  'ibadetili stanovnici zemlje“249                                                              
245 246 247

 Odričem se, čist sam...   Prenosna zamjenica “ma“ ima sveobuhvatno značenje.   Ovdje se riječ tagut koristi u ženskom rodu i ja sam je bukvalno preveo.  248  Samo želeći Allaha, čisto, bez primjesa širka u htijenju i djelu.   249  Ed‐Durerus‐senijjeh 11/242 

 

EBU MUHAMMED

207 

  Dakle,  ko  se  ne  odrekne  svih  taguta  iz  vanjske  realnosti  nije  iskreno  i  sa  ikhlasom  rekao  LA  ILAHE  ILLALLAH  a  osnova  svemu  tome  je  spoznaja  značenja  šehadeta  LA  ILAHE  ILLALLAH!  Odricanje  taguta  i  mušrika  iz  vanjske  realnosti  je  kategorički dokaz da se osoba odriče od velikog širka koji ih spaja. Ali neki ljudi iz  sličnih  riječi  shvataju  da  se  onaj  koji  ostavi  veliki  širk,  rekavši  „iskreno“  i  sa  „ikhlasom“  LA  ILAHE  ILLALLAH,  odrekao  svih  ma'buda  mimo  Allaha,  iako  ih  ne  mrzi  zbog  velikog  širka,  ne  suprotstavlja  im  se  i  ne  negira  tevhid  i  islam  njima  i  njihovim robovima! Da Allah sačuva!  Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

‫واﻟﻜﻠﻰ ﻻ ﻳﻜﻮن ﻛﻠﻴًﺎ إﻻ ﰲ اﻟﺬﻫﻦ، ﻓﺈذا ﻋﺮف ﲢﻘﻖ ﺑﻌﺾ أﻓﺮادﻩ ﰲ ج، ﻛﺎن ذﻟﻚ ﳑﺎ ﻳﻌﲔ ﻋﻠﻰ‬ ‫اﳋﺎر‬ ‫اﻟﻌﻠﻢ ﺑﻜﻮﻧﻪ ﻛﻠﻴًﺎ ﻣﻮﺟﺒًﺎ، ﻓﺈﻧﻪ إذا أﺣﺲ اﻹﻧﺴﺎن ﺑﺒﻌﺾ اﻷﻓﺮاد اﳋﺎرﺟﻴﺔ، ع ﻣﻨﻪ وﺻﻔﺎ ﻛﻠﻴًﺎ، ﻻ ﺳﻴﻤﺎ إذا‬ ‫اﻧﺘﺰ‬ ً ‫اﳋﺎر‬ .‫ﻛﺜﺮت أﻓﺮادﻩ، واﻟﻌﻠﻢ ﺑﺜﺒﻮت اﻟﻮﺻﻒ اﳌﺸﱰك ﻷﺻﻞ ﰲ ج ﻫﻮ أﺻﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﺑﺎﻟﻘﻀﻴﺔ اﻟﻜﻠﻴﺔ‬
„Kolektivni  (el‐kullijj)  ne  biva  kolektivnim  (kullijj)  osim  u  umu.  Pa  kada  se  spozna  ostvarenje  nekih  njegovih  jedinki  u  vanjskoj  realnosti  to  biva  od  stvari  koje  pomažu  u  spoznaji  njegovog  bitkom  kolektivnim  (kullijj)  prouzročnim.  Jer  čovjek  kada osjeti neke vanjske jedinke iz njih izvlači kolektivan (kullijj) opis, naročito ako  su  mu  jedinke  mnogobrojne,  a  znanje  o  postojanju  zajedničkog  opisa  nekog  temelja250 u vanjskoj realnosti je osnova za znanje o kolektivnom pitanju (sudu).“ 

‫وﺣﻴﻨﺌﺬ، ﻓﺎﻟﻘﻴﺎس اﻟﺘﻤﺜﻴﻠﻲ أﺻﻞ ﻟﻠﻘﻴﺎس اﻟﺸﻤﻮﱄ، إﻣﺎ أن ﻳﻜﻮن ﺳﺒﺒًﺎ ﰲ ﺣﺼﻮﻟﻪ، وإﻣﺎ أن ﻳﻘﺎل: ﻻ ﻳﻮﺟﺪ‬ ،‫ﺑﺪوﻧﻪ، ﻓﻜﻴﻒ ﻳﻜﻮن وﺣﺪﻩ أﻗﻮى ﻣﻨﻪ، وﻫﺆﻻء ﳝﺜﻠﻮن اﻟﻜﻠﻴﺎت ﲟﺜﻞ ﻗﻮل اﻟﻘﺎﺋﻞ: اﻟﻜﻞ أﻋﻈﻢ ﻣﻦ اﳉﺰء‬ ‫واﻟﻨﻘﻴﻀﺎن ﻻ ﳚﺘﻤﻌﺎن وﻻ ﻳﺮﺗﻔﻌﺎن، واﻷﺷﻴﺎء اﳌﺴﺎوﻳﺔ ﻟﺸﻲء واﺣﺪ ﻣﺘﺴﺎوﻳﺔ وﳓﻮ ذﻟﻚ. وﻣﺎ ﻣﻦ ﻛﻠﻲ ﻣﻦ‬ ‫ﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻴﺎت إﻻ وﻗﺪ ﻋﻠﻢ ﻣﻦ أﻓﺮادﻩ اﳋﺎرﺟﺔ أﻣﻮر ﻛﺜﲑة، وإذا أرﻳﺪ ﲢﻘﻴﻖ ﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻴﺔ ﰲ اﻟﻨﻔﺲ ﺿﺮب ﳍﺎ‬ ‫اﳌﺜﻞ ﺑﻔﺮد ﻣﻦ أﻓﺮادﻫﺎ. وﺑﲔ اﻧﺘﻔﺎء اﻟﻔﺎرق ﺑﻴﻨﻪ وﺑﲔ ﻏﲑﻩ أو ﺛﺒﻮت اﳉﺎﻣﻊ وﺣﻴﻨﺌﺬ ﳛﻜﻢ اﻟﻌﻘﻞ ﺑﺜﺒﻮت‬ .‫اﳊﻜﻢ ﻟﺬﻟﻚ اﳌﺸﱰك اﻟﻜﻠﻲ، وﻫﺬا ﺣﻘﻴﻘﺔ ﻗﻴﺎس اﻟﺘﻤﺜﻴﻞ‬
„S  obzirom  da  je  tako,  onda  je  analogija  poređenja251  temelj  za  analogiju  obuhvatanja;252 ona je ili uzrok za njeno ostvarenje, ili će se reći da neće postojati  bez nje. Pa kako da ona sama bude jača od nje? Oni navode primjere za kolektivne                                                              
250

 Sa temeljom ovdje misli na mes’elu koja je spomenuta u tekstovima i služi kao „temelj“ u analogiji (qijasu) za  nespomenute.   251  El‐qijasut‐temthilij.  252  El‐qijasuš‐šumulij. 

  208 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

teoretske  cjeline  (kullijjat)  na  primjeru  riječi  onoga  koji  kaže:  „Cjelina  je  veća  od  parčeta,  oprečnosti  se  ne  mogu  sastati  niti  nestati  i  stvari  za  koje  je  zajednička  jedna te ista stvar su identične“ i slično tome.   Ne  postoji  nijedna  kolektivna  teoretska  cjelina  (kullijj)  od  ovih  (kullijata)  a  da  od  njenih  jedinki  u  vanjskoj  realnosti  nisu  poznate  mnogobrojne  stvari.  Kada  se  želi  ostvarenje  ove  kolektivne  cjeline  u  umu  (duši)  za  nju  se  navodi  primjer  putem  spomena  neke  od  njenih  jedinki  i  objašnjava  se  razlika  između  nje  i  drugih  ili  postojanje  zajedničkog  opisa;  i  tada  razum  presuđuje  postojanjem  propisa  za  zajednički opis u kolektivnom.253 Ovo je suština analogije poređenja.“254    Iz  ovoga  shvatate  zašto  Poslanik,  .,  na  početku  da've  kao  i  u  mnogim  prilikama,  nije  spominjao  mnoge  stvari  čijim  nepostojanjem  vi  argumentirate  neispravnost našeg shvatanja. Čak i kada je od ljudi tražio „svjedočenje“ šehadeta,  čije  su  značenje  znali,  on  ih  je  prepustio  njihovoj  spoznaji  tevhida  i  primjeni  spoznaje nad pojavama u vanjskoj realnosti i situacija je tada bila jasna. Vi danas  kada  se  tagut  hukma  proširio  i  uvukao  u  sve  pore  života  umjesto  da  se  borite  protiv toga onako kako vam je Allah naredio, izmišljate kojekakve temelje, koji su  svojom suštinom ogromna greška, i iz kojih proizilaze kobne stvari i najgori grijesi i  prestupi.     

                                                            
 El‐mušterekul‐kullijj je zajednički opis poput “insanijeta” u arapima, bošnjacima i kinezima na primjer. Među  njima postoje mnoge razlike ali je zajedničko za njih da su “insani”. To je njihov el‐mušterekul‐kullij. Kada osoba  konstatuje postojanje tog zajedničkog opisa ne pravi u propisu razliku između vrsta i jedinki.   254  Medžmu’ul‐fetava 9/204 (Šamilah) 
253

   

EBU MUHAMMED

209 

  210   

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  DEFINICIJA ASLU DINIL ISLAMA KOD UČENJAKA ISLAMA 
      Riječi imama Ibnul‐Qajjima  Riječi imama Et‐Taberija  Riječi imama Ibn Kethira  Riječi šejha Sulejmana sina Sehmana  Riječi šejha Muhammeda sina ’Abdulvehhaba  Riječi šejha Sulejmana sina 'Abdullaha  Riječi šejha 'Abdurrahmana sina Hasana  Riječi sinova šejha Muhammeda, 'Abdullaha i Husejna  Tekfir zbog velikog širka i negacije (ta'tila) Allahovih Imena i Svojstava je  najvažnija stvar u kufru u taguta  Komentar o raznolikosti definicija učenjaka o aslu dinil islamu 

         

 

EBU MUHAMMED

211 

4. Definicija aslu dinil islama kod učenjaka islama

Rekao je Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

‫ﻓﺈن اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ﻫﻮ أﺻﻞ اﻹﳝﺎن وﻫﻮ اﻟﻜﻼم اﻟﻔﺎرق ﺑﲔ أﻫﻞ اﳉﻨﺔ واﻟﻨﺎر, وﻫﻮ ﲦﻦ اﳉﻨﺔ وﻻ ﻳﺼﺢ إﺳﻼم‬ .‫أﺣﺪ إﻻ ﺑﻪ‬
„Tevhid  je  temelj  imana  a  on  je  govor  koji  razdvaja  stanovnike  Dženneta  od  stanovnika vatre, on je cijena za Džennet, i ničiji islam nije ispravan bez njega.“255    Dakle, ko ne ostvari tevhid neće ući u Džennet jer nema islama, a u Džennet  može  ući  samo  muvehhid  ‐  musliman.  Govorom  misli  na  značenje  tevhida  na  kojeg ukazuju riječi la ilahe illallah ne na puko izgovaranje šehadeta.  Takođe je rekao: 

.‫ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ ﻻ ﻟﻐﲑﻩ ﺑﺄن ﻳﻜﻮن اﻟﻌﺒﺎدة واﻟﻄﺎﻋﺔ ﻟﻪ واﻟﺬل وﻫﻮ ﺣﻘﻴﻘﺔ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬
„On je potpuna predanost Allahu, ne nekom drugom mimo Njega, time da ’ibadet  i pokornost budu samo Njegovi, i poniznost, i on je suština la ilahe illallah.“256    Ovdje  se  misli  na  predanost  samo  Allahu  i  ’ibadet  i  apsolutna  pokornost  i  apsolutna  poniznost  samo  Allahu  i  ko  srcem,  riječima  ili  djelima  učini  nekog  drugog  mimo  Allaha  ma’budom257  ili  muta’om258  poistovjetio  ga  je  sa  Allahom  u  Njegovim specifikama i time upao u veliki širk. Tagutijjet hukma i širk tehakuma u  sebi sadrže širk pokornosti kao što ćeš vidjeti suprotno Nusretovom shvatanju.    U  ovom  citatu  vidimo  da  učenjaci  riječ  „Ilāh“,  tj.  „Bog“  između  ostalog  tumače  kao  „El‐Muta’u“  odnosno  „Onaj  Kojem  se  apsolutno  pokorava“  a  to  je  samo Allahovo pravo. Iz toga zaključujemo da je spoznajom značenja riječi „Ilāh“  nad ljudima uspostavljen argument u pogledu tevhida Allaha kako u ’ibadetu tako  i u apsolutnoj pokornosti. To je „fitretullah“259 na kojoj ih je Allah stvorio.    Rekao je takođe:                                                              
255 256

 Meždmu’ul‐fetava 24/235, stara štampa i u „Šamili“.   Meždmu’ul‐fetava 5/239, stara štampa i u „Šamili“.  257  Onim kome se ’ibadeti.  258  Onim kome se apsolutno pokorava.  259  Zdrava ljudska priroda i urođeni instinkt. 

  212 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

.‫ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ, وﻫﻮ أﺻﻞ ﻋﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ, وذﻟﻚ ﳚﻤﻊ ﻣﻌﺮﻓﺘﻪ وﳏﺒﺘﻪ, واﳋﻀﻮع ﻟﻪ‬
„On  je  predanost  Allahu,  jedino,  a  ona  je  temelj  ’ibadeta  Njemu  jedino,  a  to  obuhvata spoznaju Njega, ljubav prema Njemu i poniznost Njemu.“ 260    Tj.,  apsolutnu  predanost,  apsolutnu  ljubav  i  apsolutnu  poniznost,  a  osnova  svega toga je spoznaja Uzvišenog Allaha i Njegovih prava. Ko Mu u spomenutom  pridruži  drugog  srcem  ili  vanjštinom  je  mušrik.  Iz  riječi  poniznost  se  uzima   pokornost,  slijeđenje,  suđenje  (hukma)  i  tehakum,  jer  svaki  čovjek  koji  je  spoznao Allaha kako treba nikad se neće pokoriti drugom na način kojeg zaslužuje  samo Allah a što njegovo srce neminovno mora osjećati.  Rekao je: 

‫وﺣﻘﻴﻘﺔ اﻟﻔﺮق أن اﻹﺳﻼم دﻳﻦ, واﻟﺪﻳﻦ ﻣﺼﺪر دان ﻳﺪﻳﻦ دﻳﻨﺎ, إذا ﺧﻀﻊ وذل. ودﻳﻦ اﻹﺳﻼم اﻟﺬي‬ ‫ارﺗﻀﺎﻩ اﷲ وﺑﻌﺚ ﺑﻪ رﺳﻠﻪ ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ ﻓﺄﺻﻠﻪ ﰲ اﻟﻘﻠﺐ ﻫﻮ اﳋﻀﻮع ﷲ وﺣﺪﻩ ﺑﻌﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ‬ ‫دون ﻣﺎ ﺳﻮاﻩ. ﻓﻤﻦ ﻋﺒﺪﻩ وﻋﺒﺪ ﻣﻊ إﳍﺎ آﺧﺮ ﱂ ﻳﻜﻦ ﻣﺴﻠﻤﺎ, وﻣﻦ ﻳﻌﺒﺪﻩ ﺑﻞ اﺳﺘﻜﱪ ﻋﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ ﱂ ﻳﻜﻦ‬ ‫ﻣﺴﻠﻤﺎ, واﻹﺳﻼم ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ, وﻫﻮ اﳋﻀﻮع ﻟﻪ واﻟﻌﺒﻮدﻳﺔ ﻟﻪ ﻫﻜﺬا ﻗﺎل أﻫﻞ اﻟﻠﻐﺔ: أﺳﻠﻢ اﻟﺮﺟﻞ إذا‬ .‫اﺳﺘﺴﻠﻢ‬
„Suština razlike je u tome što je islam din, a din je infinitiv od glagola dāne jedīnu  dīnen,  kada  se  pokori  i  ponizi.  Dinul‐islam  kojim  je  Allah  zadovoljan  i  kojim  je  poslao Svoje Poslanike je predanost samo Allahu, jedino. Njegova osnova je u srcu  a to je poniznost samo Allahu putem ’ibadeta Njemu, jedino, mimo svega ostalog.  Pa ko ’ibadeti Njemu i uz Njega ’ibadeti drugom bogu ne biva muslimanom, a ko  ne ’ibadeti Njemu već se oholi pred ’ibadetom Njemu ne biva muslimanom. Islam  je istislam (potpuna predanost) Allahu a ona je poniznost Njemu i ropstvo Njemu.  Tako su rekli jezičari: Čovjek je esleme kada se u potpunosti preda (istesleme).“261   Takođe je rekao: 

‫وأﻣﺎ اﻹﺧﻼص ﻓﻬﻮ ﺣﻘﻴﻘﺔ اﻹﺳﻼم, إذ اﻹﺳﻼم ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ ﻻ ﻟﻐﲑﻩ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ: }ﺿﺮب اﷲ‬ ‫اﻵﻳﺔ. ﻓﻤﻦ ﱂ‬
29‫اﻟﺰﻣﺮ‬

- {‫ﻣﺜﻼ رﺟﻼ ﻓﻴﻪ ﻛﺎء ﻣﺘﺸﺎﻛﺴﻮن ورﺟﻼ ﺳﻠﻤﺎ ﻟﺮﺟﻞ ﻫﻞ ﻳﺴﺘﻮﻳﺎن ﻣﺜﻼ‬ ‫ﺷﺮ‬

                                                            
260 261

 Meždmu’ul‐fetava 20/115, stara štampa i u „Šamili“.   Meždmu’ul‐fetava 7/263, stara štampa i u „Šamili“. 

 

EBU MUHAMMED

213 

‫ﻳﺴﺘﺴﻠﻢ ﷲ ﻓﻘﺪ اﺳﺘﻜﱪ, وﻣﻦ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﷲ وﻟﻐﲑﻩ ﻓﻘﺪ أﺷﺮك, ﻛﻞ ﻣﻦ اﻟﻜﱪ واﻟﺸﺮك ﺿﺪ اﻹﺳﻼم‬ ‫و‬ .‫واﻹﺳﻼم ﺿﺪ اﻟﺸﺮك‬
„Što se tiče ikhlasa on je suština islama, jer islam je predanost (istislam) Allahu, ne  drugim mimo Njega. Kao što je rekao Uzvišeni: Allah navodi primjer čovjeka koji  je  u  vlasništvu  ortaka  koji  se  oko  njega  otimaju  i  čovjeka  koji  je  predan  samo  jednom čovjeku. Jesu li njihovi primjeri isti? Ez‐Zumer 29  Pa  ko  se  ne  preda  Allahu  uzoholio  se  (istekbere),  a  ko  se  preda  Allahu  i  drugom  mimo Njega pridružio je.262 Svaki od kibra i širka je suprotnost islama a islam je  suprotnost širka.“ 263  Rekao je: 

.‫وﳌﺎ ﻛﺎن اﻟﺪﻳﻦ ﻋﻨﺪ اﷲ ﻫﻮ اﻹﺳﻼم واﻹﺳﻼم ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ وﻟﻪ ﺿﺪان: اﻹﺷﺮاك واﻻﺳﺘﻜﺒﺎر‬ ‫ﻓﺎﳌﺴﺘﻜﱪ اﺳﺘﻜﱪ ﻋﻦ اﻹﺳﻼم ﻟﻪ واﳌﺸﺮك اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻐﲑﻩ, وإن ﻛﺎن ﻗﺪ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ. ﻓﻤﻌﲎ اﻷﺣﺪ ﻳﻮﺟﺐ‬ .‫اﻹﺧﻼص ﷲ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺸﺮك, وﻣﻌﲎ اﻟﺼﻤﺪ ﻳﻮﺟﺐ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻼﺳﺘﻜﺒﺎر‬
„S obzirom da je pravi din kod Allah islam a islam je predanost Allahu, jedino, a on  ima  dvije  suprotnosti:  širk  (pridruživanje)  i  istikbar  (oholost)  pa  se  mustekbir  uzoholio pred predanošću Njemu a mušrik se predao drugom mimo Njega, iako se  predao  i  Njemu.  Otuda  značenje  El‐Ehad  obavezuje  na  ikhlas  Allahu,  koji  negira  širk,  a  značenje  Es‐Samed  obavezuje  na  predanost  Allahu,  jedino,  koja  negira  istikbar (oholost).“264  Rekao je:  „Što  se  tiče  tevhida  kojeg  je  Allah  spomenuo  u  Svojoj  Knjizi  i  kojeg  je  objavio  u  Svojim  knjigama  i  kojim  je  poslao  Svoje  poslanike  i  u  pogledu  kojeg  su  se  složili  muslimani iz svakog naroda, on je kao što su rekli imami: šehadet la ilahe illallah,  a on je 'ibadet Allahu, jedino, Koji nema sudruga, kao što je to objasnio u svojim  riječima:  Vaš  Bog  je  jedan  Bog,  niko  ne  zaslužuje  'ibadet  (obožavanje)  mimo  Njega. On je Milostivi, Samilosni. Pa je obavijestio da je samo jedan Bog i da nije  dozvoljeno da uzmu drugog za Boga mimo Njega i da se ne 'ibadeti osim Njemu...  Širk kojeg je Allah spomenuo u Svojoj Knjizi je u stvari 'ibadet drugom mimo Njega  od  stvorenja  poput  'ibadeta  melekima,  zvijezdama,  suncu,  mjesecu,                                                              
262 263

 Upao je u širk.   Meždmu’ul‐fetava 10/14, stara štampa i u „Šamili“.  264  Bejanu telbisil‐džehmijjeh 2/309 

  214 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

vjerovjesnicima,  ili  kipovima  koji  simboliziraju  njih,  ili  njihovim  grobovima  ili  drugim ljudima i slično od stvari kojih ima mnogo kod tih džehmija i sličnim njima  među  onim  koji  smatraju  da  su  dostigli  vrhunac  tevhida  a  oni  su  najvećeg  širka  među  ljudima.  Rekao  je  Uzvišeni:  Ako  ih  upitaš  ko  je  stvorio  nebesa  i  Zemlju,  sigurno će reći: "Allah!", a ti reci? "Mislite li vi da bi oni kojima se, pored Allaha,  molite  mogli  otkloniti  štetu,  ako  Allah  hoće  da  mi  je  učini,  ili,  da  bi  mogli  zadržati milost Njegovu, ako On hoće da mi je podari?" Reci: "Meni je dovoljan  Allah, u Njega se pouzdaju oni koji se pouzdavaju. Ez‐Zumer 38  Nevjernici  su  priznavali  tevhidur‐rububijjeh,265  a  to  je  vrhunac  kojeg  potvrđuju  ti  apologeti, ako se desi da se sačuvaju od novotarija u njemu, i uprkos tome su bili  mušrici jer su bili 'ibadetili drugom mimo Allaha...  Allahov  din  je  da  Mu  se  robovi  ponize,  pa  da  Mu  'ibadete,  jedino,  i  da  Mu  se  pokoravaju. I to je islam! Pa ko bude želio nešto mimo ovoga za din neće mu se  prihvatiti. Isto tako je rekao u drugom ajetu: Allah svjedoči da niko ne zaslužuje  ’ibadet266 osim Njega ‐ a i meleki i učeni ‐ i da On postupa pravedno. – Niko ne  zaslužuje ’ibadet osim Njega, Silnog i Mudrog! Allahu je prava vjera (din) jedino  ‐ islam. Alu ’Imran 18‐19  Pa je nakon što je obavijestio o Svom svjedočenju i svjedočenju meleka i učenih da  niko ne zaslužuje da bude obožavan mimo Njega spomenuo da je kod Allaha pravi  din islam. El‐Ilāh (Bog) je onaj koji zaslužuje ’ibadet. Što se tiče onoga koji vjeruje  da je Allah Gospodar svega i Njegov Stvoritelj i pored toga ’ibadeti drugom mimo  Njega on je mušrik svom Gospodaru, onaj koji je uzeo drugog boga mimo Njega.   Dakle  el‐ilāhijjeh  (božanstvo)  ne  znači  stvaranje  ili  moć  stvaranja  ili  praiskonstvo  (vječnost) kao što ga tumače ti novotari u tevhidu među apologetima, jer mušrici  arapa i drugih kojima je Allah i Njegov Poslanik posvjedočio da su mušrici nisu bili  sumnjali da je Allah Stvoritelj svega i Njegov Rabb (Gospodar). Da je to (značenje)  ilāhijje značilo bi da su oni govorili la ilahe illallah.   Dakle,  ovo  je  pitanje  ogromne  važnosti,  koje  je  obaveza  naučiti  s  obzirom  da  je  mnogim grupama temelj islama postao nejasan, pa su počeli upadati u ogromne  stvari  koje  su  širk  koji  negira  islam  ne  smatrajući  ih  širkom  a  u  tevhid  i  islam  su  uveli mnoge neispravne stvari, smatrajući ih od tevhida a one ga u stvari negiraju,  a iz islama i tevhida su izbacili mnoge velike stvari, ne smatrajući ih od tevhida, a  one su njegov temelj. Tako većina tih apologeta ne definišu tevhid osim onim što  se tiče govora, mišljenja i vjerovanja u to, mimo onoga što se tiče djela i htjenja i                                                              
265 266

 Tevhid u djelima Gospodara, tj. vjerovanje da je Allah jedan u Svojim djelima.   Da nema Boga osim Njega. 

  uvjerenja u to.  

EBU MUHAMMED

215 

Štaviše onaj tevhid koji je neophodan ne biva osim uz tevhid htjenja i namjere a to  je  tevhid  u  ’ibadetu  i  on  je  ostvarenje  šehadeta  la  ilahe  illallah:  da  sa  ’ibadetom  želi  (traži)  Allaha  mimo  svega  ostalog.  I  to  je  islam  jer  islam  sadrži  u  sebi  dva  temelja:  Prvi: predanost Allahu.  Drugi: da to bude čisto za Njega tako da niko nema učešća u islamu Njemu.  To  je  predanost  Allahu  mimo  svega  ostalog,  a  sura:  Reci:  „O  vi  nevjernici!“  to  objašnjava.  Nema  sumnje  da  su  htijenje  i  namjera  preteknuti  znanjem,  pa  je  neophodno  da  zna  i  svjedoči  la  ilahe  illallah.  Što  se  tiče  teoretsko‐’aqidetskog  tevhida, koji je obavijest o Allahu, on je u suri: Reci: „On, Allah, jedan je!, koja je  jednaka trećini Kur’ana, i u njoj je Njegovo ime El‐Ehad i Es‐Samed. Svako od ova  dva imena ukazuje na suprotno mezhebu tih džehmija kao što smo to objasnili na  njemu odgovarajućem mjestu.  U ’ibadet Allahu, jedino, ulazi potpuna ljubav samo Allaha, potpuni strah samo od  Njega,  nada  Njemu  i  oslanac  na  Njega,  jedino,  kao  što  to  objašnjava  Kur’an  na  više mjesta. Sve je to aslut‐tevhid (temelj tevhida) kojeg je Allah učinio obaveznim  Svojim robovima, i time sav din (vjera) biva Allahu, kao što je Allah naredio Svojim  poslanicima i vjernicima da se bore sve do ostvarenja tog cilja gdje kaže: I borite  se  protiv  njih  dok  smutnje  ne  nestane  i  dok  sav  din (poniznosti)  ne  bude  samo  Allahu. Pa ako prestanu, pa Allah vidi sve što oni rade.“267     Rekoh, u ovoj studiji moraš obratiti pažnju na pojam „pokornost“, jer se za  njega  veže  predmet  našeg  spora  iako,  kao  što  smo  već  rekli,  pokornost  ulazi  u  'ibadet.  Pojmovi  pokornost  i  slijeđenje  su  univerzalni  kao  i  pojam  'ibadet  i  sav  praktični tevhid268 se svodi na njih, kao što se praktični veliki širk i tagutijjet svodi  na  veliki  širk  i  tagutijjet  u  'ibadetu,  pokornosti  i  slijeđenju  i  hukmu269  i  tehakumu.270  Detaljni  šerijatski  obredi  i  propisi  koji  se tiču  'ibadeta,  pokornosti  i  slijeđenja se ne znaju osim putem objave i ne smiju se izmišljati.    Dakle, kod šejhul‐islama, kao i kod svih muslimana, se aslud‐din ne ostvaruje  osim ostvarenjem rukna negacije i potvrde, tj. islam nestaje upadanjem u širk ili  tagutijjet ili oholjenjem pred 'ibadetom Allahu. Ovaj temelj nam je potreban da da                                                              
267 268 269

 El‐Fatava El‐Kubra 5/248‐251   Et‐Tevhidul‐’amelijj, tj. jednoća Allaha u djelima Njegovih robova.   Suđenje.  270  Traženje suđenja. 

  216 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

bi  dokazali  da  oni  „koji  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima“  „muta'una“271  i  ne  pridržavaju  (iltizām)  se  šerijata  kod  šejhul‐islama  nisu  i  ne  mogu  biti  muslimani,  kao da bi dokazali da kada učenjaci islama negiraju tekfir od mušrika to ne znači  da im pripisuju islam, zbog toga što mušrik kod njih ne ulazi u definiciju islama.     Štaviše, ni džehmijske grupacije nisu ostavljale vanjski opis islama onome koji  upadne  u  nešto  zbog  čega  je  Allah  i  Njegov  Poslanik,  .,  negirao  islam.  Mnoge  njihove grupacije, iako ne vjeruju da su govor i djelo od suštine imana, kažu da je  ostavljanje stvari koje izvode iz vjere (mukeffirāt) od suštine imana, tj. od aslud‐ dina. Dakle, iako imaju novotarsku definiciju aslud‐dina i imana oni negiraju islam  mušricima  i  tagutima,  a  šta  je  šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  rekao  o  njima ćeš vidjeti na odgovarajućem mjestu.    U  jednom  dužem  govoru  u  kojem  objašnjava  granicu  (hadd/definiciju)  praktičnog tevhida272 i njegove ruknove, a ja ću vam prenijeti samo potreban dio,  je rekao: 

‫ﻓﺎﻹﺳﻼم ﻳﺘﻀﻤﻦ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ؛ ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ وﻟﻐﲑﻩ ﻛﺎن ﻛﺎ وﻣﻦ ﱂ ﻳﺴﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ ﻛﺎن‬ ‫ﻣﺸﺮ‬ ‫ﻣﺴﺘﻜﱪا ﻋﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ واﳌﺸﺮك ﺑﻪ واﳌﺴﺘﻜﱪ ﻋﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ ﻛﺎﻓﺮ واﻻﺳﺘﺴﻼم ﻟﻪ وﺣﺪﻩ ﻳﺘﻀﻤﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ‬ ...‫وﻃﺎﻋﺘﻪ وﺣﺪﻩ. ﻓﻬﺬا دﻳﻦ اﻹﺳﻼم اﻟﺬي ﻻ ﻳﻘﺒﻞ اﷲ ﻏﲑﻩ‬
„Islam  u  sebi  sadrži  potpunu  predanost  samo  Allahu.  Pa  ko  se  preda  Njemu  i  drugom  mimo  Njega  biva  mušrikom  a  ko  se  ne  preda  Njemu  biva  mustekbirom  pred 'ibadetom Njemu. Mušrik Njemu i mustekbir pred 'ibadetom Njemu je kafir.  Predanost  samo  Njemu  sadrži  u  sebi  'ibadet  Njemu,  jedino,  i  pokornost  Njemu,  jedino. Ovo je dinul‐islam pored kojeg Allah ne prima drugu vjeru...“273    Znači,  onaj  koji  ne  ostvari  tevhid  pokornosti  samo  Allahu,  u  šta  neminovno  ulaze hukm i tehakum, nije musliman, i on će biti ili mušrik ili mustekbir. Između  širka pokornosti i širka tehakuma postoje neke razlike, ali je velika greška reći ono  što  govori  Nusret  koji  veliki  širk  i  kufr  tehakuma  ograničava  samo  na  širk  pokornosti po svom privatnom shvatanju prema kojem je moguće da neko uradi  tehakum  tagutu  a  da  ne  upadne  u  neko  od  neodvojivih  značenja  od  širka  pokornosti  i  da  ne  izađe  iz  islama,  jer  se  iz  riječi  Nusreta  razumije  da  tehakum  tagutu  (npr.  zakonima  laičkih  sudnica)  kod  njega  ne  izvodi  iz  islama  osim  ako  u  sebi sadrži ohalaljivanje harama ili oharamljivanje halala i slično.                                                              
271  272

Onim kojima se pokorava u zakonu mimo Allaha.   Glavni predmet ove knjige je veliki širk i tagutijjet u praktičnom tevhidu.  273  Er‐risaletut‐tedmurijje, str. 52 

 

EBU MUHAMMED

217 

  Kaže Nusret, nakon nekolikominutnog tumaranja i razbajavanja neukima po  majevičkoj šumi:  „Pa  ovo  upućuje  na  šta,  da  taj  tehakum  treba  vidjeti  kako  je  izdefinisan  on  u  šerijatu,  koji  je  to  tehakum  koji  izvodi  iz  vjere?  Pa  kaže  u  ajetu:  Uzeli  su  svoje  svećenike i monahe za gospodare mimo Allaha. Kaže Adij ibni Hatim: „Nismo ih  uzeli  za  gospodare.“274  Kaže  Resul,  .:  „Zar  nije  kad  vam  ohalale  smatrate275  halalom,  kad  vam  oharame  smatrate  haramom.“  „Jeste.“,  „E,  to  vam  je  ibadet  njima.“  Tehakum  koji  je  ibadet,  e  to  je  taj  tehakum  koji  je  ibadet,  kojeg  je  Resul,  .,  izdefinisao kao ibadet, i kaže: »To je vaš ibadet njima.«! Shvatate li braćo? To je  taj ibadet, to je taj tehakum koji je ibadet njima! Jel’ tako?“276     Dakle, tehakum koji je kod Nusreta 'ibadet je samo onaj koji u sebi sadrži širk  pokornosti i to, kao što si vidio, na Nusretov privatan način s obzirom da ga svodi  samo  na  prihvatanje  propisa  i  zakona  taguta  poput  ohalaljivanja  Allahovog  harama  ili  oharamljivanja  Allahovog  halala,  svodeći  ga  na  „srčano  smatranje“  lažući  time  na  Allahovog  Poslanika,  .,  i  zanemarujući  opis  činjenje  taguta  i  njegovog  zakona  sudijom  koji  u  sebi  sadrži  činjenje  taguta  „onim  kome  se  pokorava“  što  u  sebi  sadrži  značenje  koje  je,  ako  nije  gore  onda  je  identično  značenju  prihvatanja  zakona  i  propisa  taguta,  a  to  je  prihvatanje  njegovog  hakimijjeta direktno, jer osoba u tehakumu tagutu od taguta traži da sudi svojim  tagutskim  zakonom.  Allahulmuste’an!  Pa  kako  da  bude  kafir  onaj  koji  vjeruje  u  sihr i prihvata ga a nije kafir onaj koji traži da se radi sihr!?  U jednom drugom predavanju Nusret kaže:  „Jer  kad  se  govori  o  tehakumu  i  hukmu  bi  gajri  ma  enzelellah277  onda  se  govori  istovremeno o širku ta'ah.“278  Nakon toga ga ljudi pitaju: 

                                                            
 U hadisu je rečeno „Nismo im ’ibadetili!“ a ne „Nismo ih uzeli za gospodare!“.      Allahov  Poslanik  nije  rekao  „smatrate“  koje  ukazuje  na  „srčano  smatranje“  već  je  rekao  „učinite  ga“  ili  „ohalalite  ga“.  A  vraćanje  širka  pokornosti  na  „srčano  smatranje“  je  stav  džehmija.  Allahulmuste’an!  I  ovaj  beduin hoće da priča o islamu!?  276  Nusretov ders koji je do mene došao pod nazivom „Novi ders“ kojeg posjedujemo u pretipkanoj i audio formi  a koji se kako je meni rečeno ne može naći na njihovim stranicama. To je onaj u kojem je Nusret „u pet minuta“  „pobio“ naše stavove u vezi tehakuma i aslud‐dina!  277  Suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio.  278  Širku pokornosti. 
275 274

  218 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Pitanje:  braća  pitaju  misle  da  je  širk  ta'ah  kad  se  pokori  nekome  u  nekoj  stvari  koja  nije  širk  i  kufr  a  zadržao  je  ubjeđenje  da  je  ono  zabranjeno  npr.  neko  ga  ponudi alkoholom a on pije pokori se njemu???“  Nusret „pojašnjavajući“ odgovara:  „Misli se na pokornost uz vjerovanje i ubjeđenje i prihvatanje halala i harama od  njih uz prethodno znanje279 da nije...“  Opet mu se postavlja pitanje od minutaže otprilike 01:05 do 01:11:  „Na koji način su monasi dozvoljavali i zabranjivali stvari, i mi pitamo šta je halal i  haram?“  Odgovara:  „Znaš  na  koji  način?  Vi  pitate  šta  je  halal  i  haram  onda  onaj  ko  vam  odgovori  odgovara na osnovu ajeta hadisa ili razumjevanja ili analogije ili predaje ashaba  ne zna dokaz al' učenjaci su rekli tako... Sve dotle je to u redu. Međutim, da dodje  npr., do situacije, da navedemo neku situaciju, boravak na mini poslije 'Arefata i  Muzdelife one noći kad se bacaju kamenčići i dođe neko i kaže ne treba ili nečeg  drugog gdje svi kažu da je vadžib, „Ne treba, promjeni to!“ i ljudi to prihvate, i kad  znaju  da  je  to  vadžib  povedu  se  za  njim.  „Odsjecanje  ruke  može  zatvorom“  to  je  promjena  opšteg  propisa,  to  je  ta  pokornost  u  onome  što  je  Allah  zabranio,  kao  kamatu, pa neko dođe pa kaže „Može mala“ ili „Može ako nemaš stana“ imaš i tih  primjera, Allah zabranio ženi da se ragolićuje i dođe Cerić „Može i ovo i ono meni  je drago što to ima“ zato se ljudi povedu za tim, jel' ovo sad širk ta'ah? Jeste!“280    Ovdje, kao što vidiš, „siromah“ ograničava širk pokornosti (širkut‐ta'ah) samo  na vjerovanje, ubjeđenje i prihvatanje promjene Allahovog zakona, a nevjernički  tehakum  tagutu  paralelno  tome  svodi  samo  na  širk  pokornosti  ne  znavši  da  tahkim tagutskog zakona, tj. uzimanje njega za sudiju u sebi sadrži širk pokornosti  i da je to jedan od njegovih praktičnih vidova, kao što širk pokornosti predstavlja  jedan od vidova širka u tevhidul‐hakimijje.     Ograničavanje nevjerničkog značenja bilo kojeg vida praktičnog velikog širka  samo na srce je put džehmija a Nusret je u ovim pitanjima gori od njih jer pripisuje                                                              
  Iz  ovih  riječi  neko  može  razumjeti  da  čovjek  ako  upadne  u  širk  pokornosti  tagutskom  zakonu  i  prihvatanja  istog,  čak  i  po  njegovim  novotarskim  uvjetima  u  kojima  ga  vraća  samo  na  srce,  „bez  prethodnog  znanja  da  nije...“,  ne  postaje  mušrikom.  Da  Allah  sačuva!  Oni  izgleda  ne  prave  razliku  između  pokornosti  svećenicima  i  monasima u opšte poznatom pitanju i pokornosti tagutima pokornosti iz vanjske realnosti koji propisuju i sude  neovisno od Allaha i svoje zakone ne podređuju Njegovom vjersko‐zakonskom htijenju.   280  Predavanje „8. Vrste velikog širka...“ 
279

 

EBU MUHAMMED

219 

islam  onome  koji  „ne  sudi  osim  aktuelnim  zakonima  kojim  sude  „el‐muta'ūn“  i  onim koji tagutski zakon uzimaju za sudiju, tj. rade njegov tahkim. Ovo je značenje  mojih  riječi  u  kojima  sam  rekao  da  su  veliki  širk  pokornosti  i  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  različiti  ali  međusobno  isprepleteni.  Veliki  problem  leži  takođe  u  njegovim riječima u kojima kaže da se osoba u širku pokornosti ne tekfiri ako je od  onih koji su opravdani u nepoznavanju Allahovog propisa koji je promijenjen.     To je istina, ali njegovi sljedbenici su, a njegov govor u sebi sadrži ukazivanje  da  je  to  takođe  njegovo  mišljenje,  na  to  nadovezali  da  onaj  koji  se  tehakumi  tagutu, ne znajući da je dotični propis i zakon taguta suprotan281 šerijatskom, ne  postaje kafir! To se od strane njegovih sljedbenika proširilo diljem našeg govornog  područja i do mene je lično došla obavijest o tome. Da Allah sačuva!    Isto tako se iz njegovog govora razumije da danas tekfiri onoga koji kaže da  je dozvoljena „mala kamata“ ili „ako nemaš stana“ ili ako „mu je drago da se neka  žena  ne  pokriva  ili  to  dozvoli“  poput  Cerića,  a  jadnik  ne  tekfiri  onoga  koji  je  dozvolio  tehakum  tagutu  radi  manjeg  od  vrijednosti  tog  stana  i  onoga  koji  obavezuje  ljude  na  pokornost  tagutskim  vlastima,  poput  „njihove  uleme“  koji  svakog  ko  se  suprotstavlja  tagutskim  vlastima  nazivaju  nasilnkom,  tekfirovcem,  haridžijom ili kafirom. Allahulmuste’an!     Ovo je ta ćorava škola sa svim njenim izrodima! Tekfiri Cerića zbog toga što  je  rekao  da  mu  je  drago  kada  u  Ferhadiji  vidi  zajedno  pokrivenu  i  razgolićenu  djevojku  i  zbog  dozvoljavanja  razgolićavanja,  a  ne  tekfiri  onoga  koji  dozvoli  tehakum  tagutu  i  obavezuje  na  pokornost  tagutu  i  kaže  da  su  tagut  i  mušrici  muslimani!!!  Ne  tekfiri  one  koji  su  ohalali  krv  „mudžahida“  i  koji  su  dozvolili  dolazak američke vojske na Arapsko Poluostrvo a tekfiri zbog spomenutih razloga!  Sram vas i stid bilo!     'Ali El‐Hudajr je u jednoj od svojih fetvi objasnio grešku onih koji nevjernički  tehakum tagutu svode na širk pokornosti poput Nusreta, Allah ga uputio pravom  putu. Izvoli nekoliko fetvi od Hudajra, Allah mu osvjetlio put do Svog zadovoljstva: 

‫ﻫﻞ ﺷﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ ﻳﻜﻮن ﺑﻤﺠﺮد اﻟﻌﻤﻞ أم ﺑﺎﻻﺳﺘﺤﻼل؟‬ : ‫اﻟﺠﻮاب‬

                                                            
281

 Iz ovoga se razumije da ne tekfire onoga koji se tehakumi tagutu u zakonima koji su u svom vanjskom opisu  identični šerijatskim.  

  220 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

:‫أﻣﺎ ﺷﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ؛ ﻓﻴﻜﻮن ﲟﺠﺮد اﻟﻌﻤﻞ، وﻫﻮ اﻟﻄﺎﻋﺔ، دون اﻟﻨﻈﺮ إﱃ اﻻﻋﺘﻘﺎد أو اﻻﺳﺘﺤﻼل، ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬ ‫ﻛﻮن{، وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ: }إن اﻟﺬﻳﻦ ارﺗﺪوا ﻋﻠﻰ أدﺑﺎرﻫﻢ ﻣﻦ ﺑﻌﺪ ﻣﺎ ﺗﺒﻴﻦ ﻟﻬﻢ‬ ‫}وإن أﻃﻌﺘﻤﻮﻫﻢ إﻧﻜﻢ ﻟﻤﺸﺮ‬ ‫اﻟﻬﺪى اﻟﺸﻴﻄﺎن ﺳﻮل ﻟﻬﻢ وأﻣﻠﻰ ﻟﻬﻢ * ذﻟﻚ ﺑﺄﻧﻬﻢ ﻗﺎﻟﻮا ﻟﻠﺬﻳﻦ ﻛﺮﻫﻮا ﻣﺎ ﻧﺰل اﷲ ﺳﻨﻄﻴﻌﻜﻢ ﻓﻲ‬ ‫ﺑﻌﺾ اﻷﻣﺮ{، وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ: }اﺗﺨﺬوا أﺣﺒﺎرﻫﻢ ورﻫﺒﺎﻧﻬﻢ أرﺑﺎﺑﺎ ﻣﻦ دون اﷲ{ وﻗﺪ ﻓﺴﺮﻫﺎ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ‬ ‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ؛ ﺑﺎﻟﻄﺎﻋﺔ ﰲ اﻟﺘﺤﻠﻴﻞ واﻟﺘﺤﺮﱘ. أﻣﺎ رﺑﻂ ﺷﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ ﺑﺎﻻﻋﺘﻘﺎد أو اﻻﺳﺘﺤﻼل ﻓﻘﻂ؛ ﻓﻬﺬا‬ .‫ﻣﻨﻬﺞ اﳌﺮﺟﺌﺔ واﳉﻬﻤﻴﺔ‬

„Da li širk pokornosti biva pukim djelom ili ohalaljivanjem?  Odgovor:  Što se tiče širka pokornosti on biva pukim djelom a to je pokornost bez obzira na  uvjerenje ili ohalaljivanje. Rekao je Uzvišeni: A ako im se pokorite vi ste uistinu  mušrici! Rekao je Uzvišeni: Oni koji su se vratili svojim stopama nakon što im je  uputa postala jasna, šejtan im je uljepšavao i obećavao. To je zbog toga što su  govorili onima koji mrze ono što je Allah objavio: „Pokorićemo vam se u nekim  stvarima,  rekao  je  Uzvišeni:  Uzeli  su  svoje  učenjake  i  pobožnjake  za  gospodare  mimo  Allaha.  Vjerovjesnik,  .,  ga  je  protefsirio  pokornošću  u  ohalaljivanju  i  oharamljivanju.282   Što se tiče povezivanja širka pokornosti samo sa uvjerenjem ili ohalaljivanjem to  je menhedž murdžija i džehmija.“283  Izvoli još! 

‫ﺳﺆال ﻣﺘﻌﻠﻖ ﺑﺸﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ؛ ﻣﻌﻈﻢ أﻫﻞ اﻹﺳﻼم اﻵن ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن إﱃ ﻏﲑ ع اﷲ، وذﻟﻚ ﻟﺘﺤﺎﻛﻤﻬﻢ ﰲ‬ ‫ﺷﺮ‬ ‫اﶈﺎﻛﻢ اﻟﻘﻀﺎﺋﻴﺔ واﻟﱵ ﲢﻜﻢ ﺑﻘﻮاﻧﲔ ﻓﺮﻧﺴﻴﺔ وأﺧﺮى ﻏﺮﺑﻴﺔ، ﲜﺎﻧﺐ ﺗﻄﺒﻴﻘﻬﺎ ﻟﺒﻌﺾ أﺣﻜﺎم اﻹﺳﻼم - ﻣﺜﻞ‬ ‫اﻷﻣﻮر اﳌﺘﻌﻠﻘﺔ ﺑﺎﻟﻄﻼق واﳌﻮارﻳﺚ - ﻓﻬﻞ ﻫﺬا ﻫﻮ اﳌﻘﺼﻮد ﺑﺸﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ؟ وﻣﺎ ﻫﻮ واﺟﺒﻨﺎ ﻣﻨﻬﺎ، وﻫﻲ اﻟﱵ‬ ‫ﲢﻜﻢ ﰲ ﺟﻞ أﺣﻮاﻟﻨﺎ اﻵن؟ ﻋﻠﻤﺎ ﺑﺎن اﻟﺒﻌﺾ ﳑﻦ ﻳﺘﺼﻔﻮن ﺑﺎﻻﻟﺘﺰام ﺑﺎﻟﺪﻳﻦ؛ ﻳﻌﻠﻤﻮن ﻋﺪم ﺷﺮﻋﻴﺔ ﻫﺬﻩ‬ .‫اﶈﺎﻛﻢ، وﻣﻊ ذﻟﻚ ﻻ ﻳﺴﺘﻄﻴﻌﻮن أن ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮا ﻟﻐﲑﻫﺎ. ﻧﺮﺟﻮ ﻣﻨﻜﻢ اﻟﺘﻮﺿﻴﺢ، وﺟﺰاﻛﻢ اﷲ ﺧﲑا‬

                                                            
282 283

 Praktična pokornost u zakonu.   Fetva uzeta sa „Minbera tevhida i džihada“. 

 

EBU MUHAMMED

221 

‫ﻻ! ﻫﺬا ﺷﺮك اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ، ﻷن ﻓﻴﻪ ﺧﺼﻮﻣﺔ وﺣﻜﻢ ﺑﲔ اﺛﻨﲔ ﻣﺘﺨﺎﺻﻤﲔ. أﻣﺎ ﺷﺮك‬

:‫اﻟﺠﻮاب‬

.‫اﻟﻄﺎﻋﺔ؛ ﻓﻬﻮ ﰲ اﺗﺒﺎع ﻣﻦ ﻟﻪ أﻣﺮ و ﻲ ﰲ أﻣﺮ ﻋﺎم ﳐﺎﻟﻒ ﻟﻠﺸﺮﻳﻌﺔ، ﳐﺎﻟﻔﺔ ﻇﺎﻫﺮة، ﳎﻤﻊ ﻋﻠﻴﻬﺎ‬
„Pitanje  se  tiče  širka  pokornosti;  većina  sljedbenika  islama  danas  se  tehakume  drugim zakonima mimo Allahovog i to zbog svog tehakuma laičkim sudnicima koje  sude francuskim i drugim zapadnjačkim zakonima, pored toga što sprovode neke  propise islama, poput pitanja koja se tiču razvoda braka i naslijeđivanja, da li se to  želi širkom pokornosti? Šta je naša obaveza prema njima a to su one koje sude u  većini  naših  stanja  danas?  Znajući  da  neki  koji  se  opisuju  pridržavanjem  vjere  znaju  nelegitimnost  tih  sudnica  a  pored  toga  ne  mogu  da  se  tehakume  drugim  mimo njih. Tražimo objašnjenje od vas, i neka vas Allah nagradi!“  Odgovor:  „Ne! To je širk tehakuma drugom mimo Allaha i Njegovog Poslanika jer u njemu  postoji spor i presuda između dvojice koji se spore. Što se tiče širka pokornosti on  je  slijeđenje  onoga  koji  naređuje  i  zabranjuje  u  opštoj  stvari  suprotnoj  šerijatu,  koja je poznata i koja je predmet idžma’a.“284    Nakon  toga  je  spomenuo  da  je  vadžib  naspram  njih  da  se  napuste,  da  se  mrze, da se prema njima ima neprijateljstvo da se tekfire njihovi sudije i drugo i  da  tehakum  njime  nije  dozvoljen  osim  u  prisili  tj.  da  nije  dozvoljen  tehakum  laičkim sudnicima u stanju „darure“ kao što to kažu neki ljudi danas. Nakon toga  je  naveo  nekoliko  šerijatskih  dokaza  uz  odgovarajuće  citate  učenjaka.  Allahulmuste’an!    Dakle, Hudajr pravi razliku između širka pokornosti i širka hukma i tehakuma  tagutskom  zakonu!  Kao  što  vidiš  buncanja  majevičkog  „šejha  džihada  i  tevhida“  čak i o širku pokornosti su manjkava, a kamoli o širku hukma i tehakuma.   Nastavimo sa citatima šejhul‐islama! Rekao je takođe: 

‫وﳍﺬا ﻛﺎن ﻛﻞ ﻣﻦ ﱂ ﻳﻌﺒﺪ اﷲ ﻓﻼ ﺑﺪ أن ﻳﻜﻮن ﻋﺎﺑﺪا ﻟﻐﲑﻩ ﻳﻌﺒﺪ ﻏﲑﻩ ﻓﻴﻜﻮن ﻛﺎ وﻟﻴﺲ ﰲ ﺑﲏ آدم‬ ‫ﻣﺸﺮ‬ ‫ﻗﺴﻢ ﺛﺎﻟﺚ ﺑﻞ إﻣﺎ ﻣﻮﺣﺪ أو ﻣﺸﺮك أوﻣﻦ ﺧﻠﻂ ﻫﺬا ﺬا ﻛﺎﳌﺒﺪﻟﲔ ﻣﻦ أﻫﻞ اﳌﻠﻞ واﻟﻨﺼﺎرى وﻣﻦ‬ .‫أﺷﺒﻬﻬﻢ ﻣﻦ اﻟﻀﻼل اﻟﻤﻨﺘﺴﺒﻴﻦ إﻟﻰ اﻹﺳﻼم‬
                                                            
284

 Fetva uzeta sa „Minbera tevhida i džihada“. 

  222 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Zbog  toga  svako  ko  ne  'ibadeti  Allahu  neminovno  mora  biti  obožavaoc  drugog,  pa će biti mušrik i među ljudima nema treće vrste. Ili će biti muvehhid ili mušrik, ili  onaj  koji  je  pomiješao  jedno  s  drugim  poput  onih  koji  su  promjenili285  od  sljedbenika vjera, nasranija (kršćana) i njima sličnih od zabludjelih koji se pripisuju  islamu.“286    Kasnije će nam takođe trebati i pojam el‐mubeddilun koji dolazi od infinitiva  tebdil  što  znači  promjena  a  tiče  se  onih  koji  mijenjaju  propise.  O  tome  će  biti  govora  kod  širka  propisivanja  zakona  (tešri'i),  širka  pokornosti,  širka  hukma  i  tehakuma. Kao što će nam pojašnjenje te teme biti osnova za konstataciju prave  razlike  između  velikog  i  malog  kufra  u  pitanju  suđenja  da  bi  nakon  toga  protumačili riječi šejha Muhammeda b. Ibrahima u kojima kaže da je mali kufr u  suđenju zakonom ako neko ne presudi onim što je Allah objavio jedanput i slično.     Iz  govora  nekih  ljudi,  poput  Nusreta  i  Bilibanija,  može  se  razumjeti  da  je  jedina suštinska razlika između velikog kufra i malog kufra u suđenju to što onaj  koji to radi u slučaju malog kufra to ne radi iz ubjeđenja, tj. uz srčane kufrove, ili  zbog  toga  što  „nije  postavio  taj  zakon  sa  redoslijedom  obavezujući  druge  na  njega“  i  zbog  nekih  drugih  opisa  koje  je  spomenuo  Muhammed  b.  Ibrahim  u  pogledu sudaca laičkim zakonom, koji imaju svoje sudnice, pisane zakone, izvore i  knjige, članove i ostale tagutske izmišljotine.   Šejhul‐islam Ibn Tejmijje je takođe rekao:  „U  kategoriju  (vidove)  prijateljevanja287  prema  nevjernicima  zbog  kojeg  je  Allah  pokudio sljedbenike knjige i munafike je i iman u jedan dio onoga na čemu se od  kufra  i  tehakum  njima  mimo  Allahove  knjige.  Kao  što  je  Uzvišeni  rekao:  Zar  ne  vidiš one kojima je dat dio Knjige, kako vjeruju u džibta i taguta i govore onima  koji su zanevjerovali da su na boljem putu nego oni koji su povjerovali? En‐Nisa'  51.  Poznato  je  da  je  uzrok  njegove  objave  događaj  vezan  za  Ka'ba  ibn  Ešrefa,  jednog od glavešina Židova, kada je otišao mušricima i dao prioritet njihovoj vjeri  nad dinom Muhammeda i njegovih prijatelja. Priču smo spomenuli u „Es‐Sārimul‐ Meslūl“, kada smo spomenuli riječi Vjerovjesnika,  .: „Ko će se pobrinuti o Ka'bu  ibn  Ešrefu?  Ezijetio  je  Allaha  i  Njegovog  Poslanika?“.  Slične  ovom  ajetu  su  riječi  Uzvišenog: A kada im je poslanik od Allaha došao, potvrđujući da je istinito ono  što  već  imaju,  mnogi  od  onih  kojima  je  Knjiga  dana  ‐  za  leđa  svoja  Allahovu  Knjigu  odbacuju,  kao  da  ne  znaju,  i  povode  se  za  onim  što  su  šejtani  o  Sulejmanovoj vladavini kazivali. El‐Baqara 101‐102                                                              
285 286

 Na ar. el‐mubeddilun.   Medžmu’ul‐Fetava 14/282‐284  287  Na ar. el‐muvalah. 

 

EBU MUHAMMED

223 

Obavijestio  je  da  su  slijedili  sihr  i  da  su  ostavili  Allahovu  Knjigu,  kao  što  to  rade  mnogi  Židovi  i  neki  od  onih  koji  se  pripisuju  islamu,  slijedeći  knjige  sihra,  od  neprijatelja  Ibrahima  i  Musa'a  od  filozofa  i  sličnih  njima.  To  je  poput  njihovog  imana u džibta i taguta. 

:‫ﻓﺈن اﻟﻄﺎﻏﻮت ﻫﻮ: اﻟﻄﺎﻏﻲ ﻣﻦ اﻷﻋﻴﺎن، واﳉﺒﺖ: ﻫﻮ ﻣﻦ اﻷﻋﻤﺎل واﻷﻗﻮال، ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﻋﻤﺮ ﺑﻦ اﳋﻄﺎب‬ ‫اﳉﺒﺖ اﻟﺴﺤﺮ، واﻟﻄﺎﻏﻮت اﻟﺸﻴﻄﺎن؛ وﳍﺬا ﻗﺎل اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ: )اﻟﻌﻴﺎﻓﺔ واﻟﻄﲑة، واﻟﻄﺮق ﻣﻦ‬ .‫اﳉﺒﺖ(. رواﻩ أﺑﻮ داود‬
Jer tagut je et‐tāgi (onaj koji prelazi granicu) među pojedincima a džibt obuhvata  riječi  i  djela,  kao  što  je  rekao  'Omer  ibnul  Khattab:  „El‐Džibt  je  sihr,  a  tagut  je  šejtan“. Zbog toga je Vjerovjesnik,  ., rekao: „El‐'Ijafeh i et‐tijereh i et‐tarq288 su  od džibta.“ Bilježi ga Ebu Davud.   Isto  tako  i  Njegova  obavijest  o  sljedbenicima  Knjige,  u  Njegovim  riječima:  Reci:  "Hoćete li da vam kažem koji su gori od takvih i koje će Allah još teže kazniti?  Oni koje je Allah prokleo i na koje se rasrdio i u majmune i svinje pretvorio, oni  koji  su  'ibadetili  tagutu...  El‐Ma'ideh  60.,  tj.  i  one  koji  su  'ibadetili  tagutu.  Jer  je  među  ehlul‐kitabijama  bilo  onih  koji  su  upali  u  širk  i  'ibadetili  tagutu.  Ovdje  je  spomenuo  njihov  'ibadet  tagutu,  a  u  El‐Baqara  je  spomenuo  njihovo  slijeđenje  sihra, a u En‐Nisa' je spomenuo njihovo vjerovanje u oboje: u džibta i u taguta.  

ِ ‫وأﻣﺎ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ ﻛﺘﺎب اﻟﻠّﻪ، ﻓﻘﺪ ﻗﺎل: }أَﻟَﻢ ﺗَـﺮ إﻟﻰ اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻳَـﺰﻋﻤﻮن أَﻧﱠـﻬﻢ آﻣﻨُﻮاْ ﺑِﻤﺎ أُﻧﺰل إﻟىﻚ وﻣﺎ‬ ََ َ َِ َ َ ْ ُ َ ُ ُ ْ َ َ ْ ِ ‫أُﻧﺰل ﻣﻦ ﻗَـﺒﻠِﻚ ﻳﺮﻳﺪون أَن ﻳـﺘﺤﺎﻛﻤﻮاْ إﻟﻰ اﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت وﻗَﺪ أ‬ ِ َِ ‫ِ َ ْ ُﻣﺮواْ أَن ﻳَﻜﻔﺮواْ ﺑِﻪ وﻳُﺮﻳﺪ اﻟﺸ ْﻴﻄَﺎن أَن‬ ُ ‫ْ ُُ ِ َ ِ ُ ﱠ‬ ُ َ َ ََ َ ُ ُِ َ ْ ُ ِ ‫ﻳُﻀﻠﱠﻬﻢ ﺿﻼَﻻً ﺑَﻌﻴﺪا وإِذا ﻗِﻴﻞ ﻟَﻬﻢ ﺗَـﻌﺎﻟَﻮاْ إﻟﻰ ﻣﺎ أَﻧﺰل اﻟﻠّﻪُ وإﻟﻰ اﻟﺮﺳﻮل رأَﻳْﺖ اﻟْﻤﻨَﺎﻓِﻘﻴﻦ ﻳَﺼ ﱡون‬ ََ َ َ ‫ﱠ ُ ِ َ َ ُ ِ َ ُﺪ‬ َ ُْ ِ ْ َ ُْ َ َ َ ً َ ‫ﻋﻨﻚ ﺻﺪودا{ ]اﻟﻨﺴﺎء: 06، 16[. واﻟﻄﺎﻏﻮت: ﻓﻌﻠﻮت ﻣﻦ اﻟﻄﻐﻴﺎن. ﻛﻤﺎ أن اﳌﻠﻜﻮت: ﻓﻌﻠﻮت ﻣﻦ‬ ً ُُ َ َ ،‫اﳌﻠﻚ. واﻟﺮﲪﻮت، واﻟﺮﻫﺒﻮت، واﻟﺮﻏﺒﻮت: ﻓﻌﻠﻮت ﻣﻦ اﻟﺮﲪﺔ ، واﻟﺮﻫﺒﺔ، واﻟﺮﻏﺒﺔ. واﻟﻄﻐﻴﺎن: ﳎﺎوزة اﳊﺪ‬ ‫وﻫﻮ اﻟﻈﻠﻢ واﻟﺒﻐﻲ. ﻓﺎﳌﻌﺒﻮد ﻣﻦ دون اﻟﻠّﻪ إذا ﱂ ﻳﻜﻦ ﻛﺎرﻫﺎ ﻟﺬﻟﻚ: ﻃﺎﻏﻮت؛ وﳍﺬا ﲰﻲ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ‬ .(‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ اﻷﺻﻨﺎم ﻃﻮاﻏﻴﺖ ﰲ اﳊﺪﻳﺚ اﻟﺼﺤﻴﺢ ﳌﺎ ﻗﺎل: )وﻳﺘﺒﻊ ﻣﻦ ﻳﻌﺒﺪ اﻟﻄﻮاﻏﻴﺖ اﻟﻄﻮاﻏﻴﺖ‬ ‫واﳌﻄﺎع ﰲ ﻣﻌﺼﻴﺔ اﻟﻠّﻪ، واﳌﻄﺎع ﰲ اﺗﺒﺎع ﻏﲑ اﳍﺪي ودﻳﻦ اﳊﻖ ـ ﺳﻮاء ﻛﺎن ﻣﻘﺒﻮﻻ ﺧﱪﻩ اﳌﺨﺎﻟﻒ ﻟﻜﺘﺎب‬

                                                            
 Vidovi sujevernih postupaka koje su radili i na čije znakove su se oslanjali mušrici kao kada neko od njih krene  na put i vidi ptice da polete na određenu stranu i to protumači kao znakom da je bolje da ne putuje i slično.  
288

  224 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫اﻟﻠّﻪ، أو ﻣﻄﺎﻋﺎ أﻣﺮﻩ اﳌﺨﺎﻟﻒ ﻷﻣﺮ اﻟﻠّﻪ ـ ﻫﻮ ﻃﺎﻏﻮت؛ وﳍﺬا ﲰﻲ ﻣﻦ ﻛﻢ إﻟﻴﻪ، ﻣﻦ ﺣﺎﻛﻢ ﺑﻐﲑ ﻛﺘﺎب‬ ‫ﲢﻮ‬ ...‫اﻟّﻪ ﻃﺎﻏﻮت‬ ‫ﻠ‬
Što se tiče tehakuma nečem drugom mimo Allahove Knjige, Allah je rekao: Zar ne  vidiš one koji tvrde da vjeruju u ono što se tebi objavljuje i što je objavljeno prije  tebe, hoće (žele) da se tehakume tagutu a naređen im je kufr u njega, a šejtan  želi da ih odvede u daleku zabludu. A kada im se kaže dođite onome što je Allah  objavio i Poslaniku vidiš munafike kako se od tebe okreću. En‐Nisa 60‐61  Tagut je na kalupu fa'luut od riječi tugjan, kao što riječ melekuut dolazi od riječi  mulk  (vlast),  i  er‐rahamuut,  er‐rahabuut  i  er‐ragabuut  su  kalup  fa'luut  od  riječi  rahmeh (milost), rehbeh (strah) ragbeh (želja). Tugjan je prelaženje granice, a to je  nepravda  i  nasilje.  Zato  je  svaki  ma'bud289  mimo  Allaha,  ako  to  ne  mrzi,  tagut.  Zbog toga je  Vjerovjesnik,  ., u vjerodostojnom hadisu nazvao kipove tagutima,  rekavši: „I oni koji su 'ibadetili tagutu će slijediti tagute.“   El‐muta'a (onaj kome se pokorava) u griješenju Allahu,290 i el‐muta'a u slijeđenju  nečeg  drugog  mimo  upute  i  istinske  vjere,  svejedno  da  li  se  radi  o  onome  čija  obavijest suprotna Allahovoj Knjizi biva prihvaćena, ili el‐muta'u (onome kojem se  pokorava)  u  naredbi  suprotnoj  Allahovoj  naredbi,  je  tagut.  Zbog  toga  se  hakim  (sudija)  koji  sudi  nečim  drugim  mimo  Allahove  Knjige,  pred  kojim  se  radi  tehakum, naziva tagutom...“291    Pogledaj kako je u zadnjoj rečenici povezao tagutijjet hukma i širk tehakuma  sa tagutijetom i širkom pokornosti jer onaj koji sebe učini sudijom mimo Allaha je   sebe  učinio  gospodarem  i  bogom  mimo  Njega  s  obzirom  da  ljudima  sudi  suprotnim propisanim zakonom i obavezuje ih na pokornost njemu i sebi!    Obrati  pažnju  kako  je  u  ovom  citatu  nazvao  tehakum  nevjerničkim  prijateljevanjem  prema  tagutima  i  mušricima  i  da  je  onaj  kome  se  pokorava  (el‐ muta'u) neovisno od pokornosti Allahu, a to je griješenje i suprotstavljanje Allahu  i  neminovno  suprotan  put  osnovi  upute  islama  i  istinske  vjere,  tagut,  kao  i  na  sponu između njega i onoga koji mu 'ibadeti a ta spona je tehakum, tj. traženje od  njega da uzimanjem svog zakona za sudiju rješava sporove ili traženjem njegovih  propisa  da  bi  se  njih  pridržavao.  Isto  tako  razmisli  kako  se  Allah  izrazio,  subhanAllah, rekavši: ...vjeruju u taguta, tj. vjeruju u ličnosti i predmete taguta,  srcem ili vanjštinom u šta bez sumnje ulazi tehakum.                                                               
289 290

 Onaj kome se usmjerava ’ibadet mimo Allaha   Sa griješenjem se ovdje misli na kufr, tj. u suprotnosti tevhidu Allahu u pokornosti.  291  Medžmu’ul‐fetava 28/201 (Šamilah) 

 

EBU MUHAMMED

225 

  Allah  je  naredio  da  se  izvrši  kufr  u  taguta  hukma  tj.  da  se  ostavi  tehakum  njemu i srcem i djelom inače se kufr u taguta neće ostvariti, bez obzira na ono što  je u srcu čovjeka i da li je on taj tehakum tagutu ili njegove propise uzeo za vjeru  (din)  ili  ne,  kao  što  neki  govore.  Isto  obrati  pažnju  na  riječi  Gospodara  svjetova:  ...slijede  ono  što  kazuju  šejtani...,  tj.  slijede  sihr.  Iz  čega  razumijemo  da  se  za  svakog  ko  radi  sihr  mora  reći  da  ga  slijedi  makar  ga  svojim  srcem  smatrao  zabranjenim s time što je pravi sahir od srca uzeo sihr za put i šejtana za boga a  onaj  koji  ga  radi  iz  drugih  razloga  je  uzeo  za  boga  šejtana  i  prolazne  stvari  ovog  svijeta koje su ga navele na pravljenje sihra.     To  isto  se  mora  reći  i  za  onoga  koji  radi  bilo  koje  djelo  velikog  kufra  poput  psovanja vjere ili bacanja Kur'ana u prljavštinu ili tehakuma tagutu i slično pa se za  onoga koji je učinio tehakum tagutu kaže da mu se i šejtanu pokorio nevjerničkom  pokornošću  iako  je  teoretski  moguće  da  mrzi  to  djelo,  taguta  i  njegov  zakon,  u  slučaju kada ga je njegovo pravo božanstvo navelo na veliki kufr kojeg mrzi, pa je  dao prednost onome što voli kao što se Allah voli nad ostavljanjem velikog kufra  kojeg mrzi. Ali onaj koji je upao u djelo velikog širka tehakuma, iako se teoretski  može  zamisliti  da  ga  mrzi,  ne  voli  tevhid  Allaha  u  tehakumu  onako  kako  mu  je  vjerski naređeno.     Širk tehakuma tagutu na ovaj način bi bio poput čovjeka koji od sahira traži  da  uradi  sihr  ne  bi  li  mu  pomogao  u  vraćanju  prava,  ili  od  nekog  traži  da  baci  Kur'an  u  prljavštinu  a  traženje  kufra  je  kufr.  Pa  je  traženje  suđenja  i  rješavanja  sporova  tagutskim  zakonom,  što  je  u  stvari  suština  tehakuma,  veliki  kufr,  bez  obzira  što  ne  uzima  dotični  propis  taguta  za  vjeru,  što  ga  ne  slijedi  u  njemu,  ili  tvrdi da ga mrzi ili da ga ne voli.     Ovo je jedan od vidova nevjerničkog tehakuma koji u sebi neminovno sadrži  osnovu širka pokornosti jer mutehakim traži od taguta hukma da uzme taguta za  sudiju, tj. njegov zakon iza kojeg stoji šejtan što podrazumijeva uzimanje taguta i  njegovog  zakona  za  sudiju  mimo  Allaha  i  Njegovog  zakona  ili  uz  Njega  kao  i  zadovoljstvo sa širkom propisivanja zakona na kojeg se egzistencijalno nadovezuje  veliki širk pokornosti, te ili zadovoljstvo sa tagutskim zakonom ili nezadovoljstvo  sa šerijatom kako mu je Allah naredio.     Ovo je jasno svakom osim čovjeku kojeg su uništile smutnje i polovnjacima u  traženju  znanja  i  spoznaji  vjere  i  onome  koji  je  svoje  srce  napunio  zabranjenom  ljubavlju prema stvorenjima i stvarima pa nema svjetla da uoči istinu i snage da je  se prihvati. Allahulmuste’an! Detalje ovoga ćemo pojasniti kada budemo objasnili  Nusretovu  grešku  u  ograničavanju  nevjerničkog  tehakuma  samo  na  vid  u  kojem  ima veliki širk pokornosti po njegovom privatnom shvatanju.  Tj.,  da  je  uvjet  kojim 

  226 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

tehakum  tagutu  izlazi  iz  velikog  širka  i  kufra  da  mutehakim  tagutu  ne  ohalali  haram ili obratno, tj. da ne prihvati zakon tog taguta292 iako je od njega tražio da  uzme laički zakon za sudiju odnosno da učini veliki kufr i širk suđenjem zakonom!  Uz ponovnu opasku da je spomenuo opise „smatranja“, „uvjerenja“ i „ubjeđenja“  što je 'aqida murdžija i džehmija.    Nusret je u ovo upao samo zbog nepreciznog i nedovoljnog shvatanja suštine  velikog  širka  suđenja  (hukma)  tagutskim  zakonom  i  neshvatanja  razlike  između  velikog i malog kufra u pitanjima hukma i tehakuma. Najproblematičnije u svemu  tome  je  što  on  poredi  tahkim  zakona  kojim  sude  taguti  u  vanjskoj  realnosti  sa  kadijom  koji  presudi  suprotno,  ne  određujući  precizno  kakva  je  granica  opisa  postupka  ovog  kadije  kojem  je  analogijom  pridružio  osobu  koja  se  tehakumi  tagutu iako kadija musliman koji je upao u mali kufr ne uzima drugog mimo Allaha  za  sudiju  već  ostavlja  obavezu  i  radi  grijeh  a  tagut  hukma  uzima  drugi  zakon  za  sudiju i sebe čini istim.     Eh taj „neodređeni opis postupka muslimanskog sudije“ koji je kod Nusreta  mali  kufr  je  onaj  opis  koji  ako  se  uradi  u  tehakumu  laičkim  sudnicima,  ali  pod  uslovom da ne ohalali haram i obratno odnosno da ne prihvati zakon taguta tj. da  ne upadne u veliki širk pokornost koji ne biva širkom osim uz opise „smatranja“,  „uvjerenja“ i ubjeđenja“, „onaj tehakum koji nije 'ibadet i koji ne izvodi iz vjere“ i  koji se poredi sa sedždom pozdrava.     Zbog toga Nusret o nama kaže da mi površno shvatamo značenje tehakuma  tagutu  i  da  nije  svaki  tehakum  tagutu  veliki  kufr  i  širk  kao  što  nije  svaki  hukm  (presuda)  muslimanskog  kadije  veliki  kufr  i  širk  upadajući  zbog  toga  i  time  u  najgore grijehe na svijetu.   Kaže Nusret:  „Za  ovih  pet  minuta293  spomenuću  još  jednu  kobnu  grešku  a  to  je  da  su  sam  tehakum – suđenje ili vladanje294 mimo onoga što je Allah, subhanehu ve te ’ala,  objavio isto  tako stavili, šta, u osnovu vjere – u sam šehadet.  Može li tehakum  tako biti osnova vjere, vidjećemo da ne može nikako295 – zašto?                                                              
  Nisam  čuo  da  je  Nusret  lično  rekao  „da  ne  prihvati  zakon  taguta“.  On  je  govorio  o  ohalaljivanju  harama  i  obratno a „prihvatanje zakona  taguta“ je opis koji obuhvata sve o čemu je govorio.  293  Obrati pažnju kako „šejh“ to objašnjava za „pet minuta“ samo!  294  Ovo je dokaz da Nusret koristi riječi „hukm“ i „tehakum“ u značenju vladanja njima državom. Zato se u  predavanjima može čuti da opis velikog kufra u njima ograničava samo na „vladara“ koji je zamjenio šerijat  laičkim zakonom.   295  Pogledaj kako ahmak kaže da „tehakum ne ulazi u šehadet“ i aslud‐din?! Allahulmuste’an!  
292

 

EBU MUHAMMED

227 

Zato  što  ćemo  odmah  doći  do  činjenice  da  su  učenjaci  i  po  ovom  pitanju,  šta,  ‐  idžtihadili, a u osnovi vjere nema idžtihada. Pa šta su došli i rekli – da kadija koji  inače  sudi  po  šerijatu  ali  jednom  presudi  radi  svoje  strasti,  krivo,  ne  presudi  po  onome  što  je  Allah  objavio,  ne  presudi  kako  treba  po  šerijatu,  jel’  tako,  šta  za  njega kažu?: „Nije kafir!“  Pa šta je onda? Griješnik, fasik! Ovo je kufr dune kufr, zato što (postoji)296 predaja  od ’Abdullah ibn ’Abbasa da je to kufr dune kufr, da je to mali kufr koji ne izvodi iz  vjere  ‐  da  je  to  veliki  grijeh.  Mi  kažemo  –  dobro  –  na  osnovu  čega  ste  općeniti  govor297  ’Abdullaha  ibn  ’Abbasa  kufr  dune  kufr  učinili  da  se  odnosi  baš  na  tog  kadiju?! Jel’ tako? Jer ovaj govor ’Abdullaha ibn ’Abbasa: “To je kufr dune kufr!“ ili  druga rečenica gdje kaže: „Nije to kufr kojem ste vi otišli.“ ‐ znači nije veliki kufr,  ovo je općenito,298 nije ’Abdullah ibn ’Abbas rekao: „Kadija koji jednom presudi a  inače sudi po šerijatu nije izašao iz vjere nego učinio kufr dune kufr.“299   Nije tako rekao, nego je općenito!300 Na osnovu čega  ste vi  to sveli da se odnosi  samo na tog kadiju – na osnovu idžtihada,301 vratili ste se i gledali, kojom prilikom  i  kad  je  to  rekao  ’Abdullah  ibn  ’Abbas,  onda  se  to  vidjeli  haber,  odnosno  one  predaje  koje  govore  o  Midžlezu  koji  je  raspravljao  tamo  sa  haridžijama,  da  im  kaže:  »Ne,  ove  emevijske  kadije,  oni  su  prihvatili  islam  i  to  je  njihova  vjera,  al 

                                                            
 Ovu sam riječ dodao da bi se kompletirala misao a u meni predočenoj pretipkanoj formi nije postojala.    Pogledaj kako se ovaj beduin u islamskoj nauci buni tome što učenjaci islama nisu dali prednost govoru Ibn  ’Abbasa  nad  jasnoćom  i  sveobuhvatnošću  ajeta  koji  govore  o  Allahovoj  jednoći  i  velikom  širku  u  hukmu  i  tehakumu uz idžma’ ehlus‐sunneta da kufr i širk bivaju srcem, riječima i djelima, već su ga ograničili na sliku koja  izlazi iz značenja velikog kufra i širka! Ovo je upravo ono o čemu je rekao šejh Ishaq „zabludjelili od magarca“ jer  ovaj džahil traži da se riječi Ibn ’Abbasa prenesu na opis velikog kufra i širka u djelima ili želi da kaže, kao što je  rekao,  da  učenjaci  nisu  ustanovili  razliku  između  malog  i  velikog  širka  i kufra  osim  idžtihadom,  a  to  znači  da  u  pitanjima  velikog  kufra  i  širka  ne  postoje  jasni  tekstovi  pa  je  zbog  toga  idžtihad  bio  dozvoljen  jer  pravilo  glasi  „Nema  idžtihada  uz  postojanje  teksta!“  Bože  sačuvaj!  Nije  ga  ni  stid!?  Ne  znaš  ko  je  gori,  on  ili  Bilibani!?  Ali  i  pored toga prema Nusretu blaže postupam nego prema Bilibaniju.   298  Pogledaj kako džahil ponavlja „ovo je općenito“!!!  299  Nije to rekao, ali je Allah rekao da je kafir onaj koji uzme taguta i njegov zakon za sudiju a ehlus‐sunnet se  složio da veliki kufr i širk kao što bivaju srcem i riječima bivaju i djelima, a riječi ovog beduina ukazuju na to da je  moguće  da  kod  Ibn  ’Abbasa,  radijAllahu  ’anhuma,  ne  postoji  opis  velikog  širka  i  kufra  u  hukmu  i  tehakumu  u  samom djelu već se uslovljava srčano nevjerstvo. Allahulmuste’an!  300  Opet nam „maočki šejh“ skreće pažnju na mogućnost „sveobuhvatnosti općenitih“ riječi ashaba u pogledu čije  autentičnosti postoji razilaženje među učenjacima hadisa, koju želi da upotrijebi protiv značenja u pogledu kojeg  među muslimanima postoji idžma’a.  301   Nismo  na  osnovu  idžtihada,  jer  idžtihad  nije  dozvoljen  kada  postoje  jasni  šerijatski  tekstovi  već  smo  iz  šehadeta la ilahe illallah i mnogobrojnih jasnih ajeta shvatili značenje velikog širka i kufra u hukmu i tehakumu a  vjerujemo da Ibn ’Abbas, radijAllahu ’anhuma, nije kafir ili džehmija, da Allah sačuva zablude! 
297 296

  228 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

nekad  ne  presude  kako  treba,302  to  je  grijeh  kojeg  su  oni  svjesni  (jel  tako),  pa  to  nije kufr (jel tako).«   Vidi sad, na osnovu idžtihada izuzeli ste ovu situaciju, kako može idžtihada biti u  osnovi vjere, kako? Može li biti idžtihada u osnovi vjere?303 Ne može!   Dobro,  kako  ste  vi  onda  ulemu  koja  je  idžtihadila  osnovu  vjere  tako  prihvatili  i  slijedite nju u tome? Otkud kad nema u osnovi vjere, ne smije biti slijeđenja, nema  slijeđenja?!“.     Nakon ovoga dolaze riječi u kojima veliki širk hukma i tehakuma ograničava  na širk pokornosti, uz svoje murdžijsko džehmijske uvjete, pa kaže:  „Prema tome, vidite da ovo šta? Nije osnova vjere! Da je osnova vjere ništa ne bi  bilo  izuzeto304  a  ako  je  nešto  izuzeto  idžtihadom  učenjaka  kako  je  ulema  onda  idžtihadila u osnovi vjere i otkud vam pravo da slijedite učenjake ako su idžtihadili  u  osnovi  vjere?  Prema  tome  tehakum  nije  od  osnove  vjere  nego  vadžib  od  vadžiba!305 Jel’ tako?  Ko  ga  ostavi  u  određenoj  situaciji,  ne  jednom  ili  nekada  zbog  strasti,306  nego  ga  ostavi  slijedeći  nekoga  drugog  u  tahlilu  i  tahrimu,307  okrećući  leđa  šerijatu308  itd. 

                                                            
 Ebu Midžlez nije rekao „ne presude kako treba“ već je rekao „ako nešto od njega ostave“ kao što ćeš vidjeti  na odgovarajućem mjestu. Nusret s obzirom da u pet minuta objašnjava ovu temu ne pazi kome šta pripisuje i  kako se izražava. Allahulmuste’an!  303   Nusret  na  svoju  tvrdnju  da  se  značenje  riječi  Ibn  ’Abbasa  „kufr  dune  kufr“  i  to  da  li  se  one  tiču  praktičnog  velikog  širka  i  kufra  hukma  i  tehakuma  ili  nečeg  drugog  ne  zna  osim  idžtihadom  nadovezuje  uvjerenje  da  „tehakum ne ulazi u aslud‐din“ zbog toga što je postao „predmet idžtihada“ a u aslud‐dinu nema idžtihada! Na  ovu šubhu sam odgovorio u ovoj knjizi takođe.  304  Iz ovoga proizilazi da s obzirom da u ’ibadetu i pokornosti postoji mali širk a koji sigurno nije izuzet idžtihadom  već  jasnim  tekstovima  „’ibadet  i  pokornost“  ne  ulaze  u  aslud‐din,  a  Nusret  kaže  da  oni  ulaze  u  aslud‐din  a  tehakum  ne!!!  Pa  kakva  je  razlika  između  velikog  i  malog  širka  u  ’ibadetu,  pokornosti  i  slijeđenju,  i  hukmu  i  tehakumu?! Problem ovog džahila je u tome što misli da je jedina razlika između velikog i malog širka hukma i  tehakuma u onome što biva u srcu čovjeka, ali mimo namjere srca jer džahil nijednom nije spomenuo namjeru!  305  Ovo su riječi kufra, da Allah sačuva, i nema razlike između njih i riječi nekog čovjeka „’ibadet i pokornost“ nisu  od aslud‐din već vadžib od vadžiba zbog toga što u njima postoji mali širk. Shvati ovo!  306  Ovo je mali širk bez sumnje; ostaviti obavezu u suđenju bez uzimanja taguta za sudiju djelom. Ali nakon toga  dolaze vratolomije.  307   Ovdje  praktični  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  ograničava  na  širk  pokornosti  i  slijeđenja  a  to  je  greška!  A  iz  ovoga se razumije da ako se tehakumi tagutu i njime sudi bez upadanja u veliki širk pokornosti i slijeđenja nije  mušrik, iako to nije  moguće i među njima postoje diferencije.  308   Iz  ovoga  možeš  razumijeti  da  „ako  ne  okrene  leđa  šerijatu“  ali  slijedi  nekog  drugog  u  tahlilu  i  tahrimu  nije  kafir.  Međutim,  vjerujem  da  Nusret  ne  želi  ovo  oprečno  značenje  iako  ga  nepreciznost  u  govoru  ubija.  Ali  se  razumije da ako se tehakumi tagutu ili njime sudi ne okrećući leđa šerijatu nije kafir, ne shvatajući da je onaj koji  se tehakumi tagutu time okrenuo leđa tehakumu samo šerijatu, zbog toga što su širk i tevhid dvije suprotnosti  koje se ne mogu sastati. Ovo je stav ovih sektaša bez imalo sumnje. 
302

 

EBU MUHAMMED

229 

želeći  nečiji  drugi  sud,309  ne  bude  zadovoljan  sa  Allahovim  sudom,310  jel’  tako?  Onda je on šta? Munafik311 kod Allaha, tako Allah, subhanehu ve te ’ala, definiše  munafika  i  to  je  onda  djelo312  kufra  i  širka,  sve  mimo  toga  –  raspravljamo,  jel’  tako, šta je s njim, dokle je to došlo itd.? Jel’ to od tehakuma koji je širk313 ili je to  možda nešto iz kojeg može prozići tehakum koji je širk, itd.?   Pa tekfirimo samo onoga ko sam učini očito djelo314 širka i kufra, a onoga ko učini  neko djelo koje je možda, može bit podrška tom širku i kufru ili možda vodi ka tom  širku i  kufru,  ili možda iz njega proizilazi širk i kufr ali samo  to djelo nije  širk  niti  kufr, njega ne tekfirimo dok ne razjasnimo. E tako mi, ehlus‐sunne,315 ne tekfirimo  odmah onoga ko ne tekfiri tagute i mušrike, jel’ tako, koji čine širk, a pripisuju se  islamu, jel’ tako? Ne tekfirimo ga odmah dok mu ne iznesemo dokaze i razjasnimo  i dok ne vidimo šta je.  Oni316 kažu tehakum je ’ibadet, ako se posveti nekome drugom, odmah je širk. Mi  kažemo, jel’ sedžda’ ibadet? Jest’ – ako neko učini sedždu nekom vladaru ili kralju  jel’  odmah  mušrik  –  nije.  Ne  smiješ  odmah  reći  da  je  mušrik,  zašto,  zato  što  je  Mu’az ibni Džebel došao i Resulu  ., učinio sedždu iz počasti i poštovanja. Pa jel’  sedžda  ibadet?  Jest’!  Al  vidiš  da  nije  svaka  sedžda  ’ibadet.  Jel’  tehakum  ’ibadet?  Jest’!  Al’  vidiš  da  nije  svaki  tehakum  ibadet.  Prema  tome,  ovo  su  krupne  greške,  koji ih se odričemo317 i ne slijedimo taj put. I ovo sam večeras se potrudio,318 da  jasno i glasno,319 kažem onima...“320                                                              
 Iz ovoga se može razumijeti da ako se tehakumi tagutu slijedeći nekog drugog u tahlilu i tahrimu „ne želeći  njegov  sud“  nije  kafir!  Međutim,  i  ovdje  ćemo  „maočkog  šejha“  opravdati  jer  shvatamo  da  je  glavni  opis  kod  njega „slijeđenje nekog drugog u tahlilu i tahrimu“. Mi smo muslimani i pravedni ljudi, hvala Allahu.  310   Iz  ovoga  se  može  razumijeti  da  ako  upadne  u  tehakum  tagutu  slijedeći  nekog  drugog  u  tahlilu  i  tahrimu  ali  „zadovoljan je sa Allahovim sudom“ nije kafir! Međutim, i ovdje ćemo ga opravdati i reći da se radi o opisima  koje  džahil  navodi  iako  nemaju  uticaju  na  ostvarenje  minimalnog  praktičnog  velikog  širka  i  kufra  u  hukmu  i  tehakumu.  Kao  što  se  bez  imalo  sumnje  razumije  da  onaj  koji  se  tehakumi  tagutu  ili  njime  sudi  ali  nije  nezadovoljan  šerijatom  nije  mušrik,  i  ovo  je  shvatanje  glavešina  ove  sekte  koje  sam  im  pravedno  pripisao.  Allahulmuste’an!   311  U vjerskoj terminologiji je munafik onaj koji pokazuje islam a krije kufr a onaj koji pokazuje tehakumu tagutu i  suđenje njime je mušrik kafir.  312  Ako je Nusretu važno „djelo kufra i širka“ zašto onda bunca oko srčanih opisa?! Iz ovoga vidiš da džahil vjeruje  da  vanjsko  djelo  tehakuma  tagutu  i  suđenja  njime  ne  biva  velikim  kufrom  i  širkom  osim  ako  u  srcu  postoji  nevjerstvo,  a  ne  kao  ehlus‐sunneh  koji  vjeruju  da  je  vanjski  jasan  veliki širk  i  kufr  kategorički  dokaz  postojanja  srčanog nevjerstva, svejedno bilo ono u ’aqidi srca ili njegovim djelima. Džahil jedan!  313   Tehakum  tagutu  koji  je  kod  Nusreta  širk  je  onaj  koji  se  ograničava  na  veliki  širk  pokornosti  po  njegovom  privatnom shvatanju.  314  Ako gleda u „djelo“ zašto spominje „želeći drugi sud“ „nije zadovoljan sa Allahovim sudom“ i druge opise koji  se tiču srca?! Ovo je jedna od proturječnosti koje ukazuju na to da čovjek ne zna ono o čemu govori.  315  Ovaj čovjek nije ostvario osnovu islama a naziva se ehlus‐sunnetom! To o sebi može reći bilo ko!  316  Tj., mi kažemo!  317  Beduin se ovim odriče islama iako nema tu namjeru! 
309

  230 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kao  prvo,  kada  se  govori  o  velikom  širku  pokornosti  i  slijeđenja  i  velikom  širku  hukma  i  tehakuma,  ne  spominje  se  i  ne  uvjetuje  se  značenje  približavanja  nekom drugom mimo Allaha kao što je to slučaj u velikom širku u ’ibadetu, tj. u  obredima gdje osoba usmjerava ili posvjećuje određene postupke tagutima želeći  od njih direktno ili posredstvom kod Allaha nakon što su im ’ibadetili ili tražeći od  njih da posreduju kod Uzvišenog Gospodara.     Otuda je neispravno to što se Nusret ograničava na značenje „posvjećivanja  tehakuma  i  njegovog  usmjeravanja“  tagutu.  U  velikom  širku  pokornosti  i  slijeđenja,  hukma  i  tehakuma,  je  poenta  u  tome  što  osoba  putem  njega  tagutu  daje  stepen  Gospodara  koji  propisuje  i  sudi  i  Boga  kojem  se  pokorava  i  čije  presude se prihvataju. Pa kao što onaj koji se ’ibadetom približava nekom drugom  mimo  Allaha  istom  daje  stepen  Allaha  u  jedinstvenoj  zasluzi  da  bude  obožavan  tako  onaj  koji  sudi  uzimajući  taguta  za  sudiju  i  zakon  ili  traži  rješavanje  sporova  uzimajući  taguta  i  njegov  zakon  za  sudiju  istom  daje  stepen  Uzvišenog  Suca  i  Propisivača zakona i Boga kojem se pokorava u hukmu i tehakumu.     Kada tagutu  kažeš „Presudi mi tvojim  zakonom!“ je gore nego kada nekom  kažeš  „Budi  zadovoljan  da  budeš  obožavan  mimo  Allaha“  jer  tagut  hukma  dodatno  na  zadovoljstvo  svojim  postupkom  govori  i  radi  tagutijjet  hukma.  Preciznije  rečeno  riječi  „Presudi  mi  tvojim  zakonom“  i  svaki  postupak  koji  kategorički  ukazuje  na  ovo  značenje  su  poput  riječi  „Obožavaj  sam  sebe  i  svoj  zakon!“, jer osoba postaje tagutom hukma samim djelom bez obzira na uvjerenje,  iako Nusret kaže da je onaj „koji ne sudi osim plemenskim zakonima koje naređuju  taguti“  musliman  i  to  pripisuje  Ibn  Tejmijji,  rahimehullah.  Ako  uradi  tehakum  tagutu  želeći  da  mu  se  približi  ili  imajući  pri  sebi  neke  druge  vidove  srčanog  vjerovanja u njega to je još gore.    Što se tiče poređenja sedžde pozdrava koju je Mu’az učinio pred Poslanikom, 
.,  sa  tehakumom  tagutu,  kažemo  da  je  to  bolesna  i  neispravna  analogija  zbog 

ogromne  razlike  između  značenja  sedžde  pozdrava  kojom  Mu’az  nije  učinio  Poslanika  ma’budom  (bogom)  i  tehakuma  tagutu  kojim  osoba  kategorički  daje  tagutu stepen Sudije, Propisivača zakona, i Boga Kojem se pokorava i Čiji zakon se  slijedi,  bilo  da  se  radi  o  ličnosti  taguta  ili  njegovom  zakonu,  uz  ili  zadovoljstvo  tagutskim zakonom ili nezadovoljstvo šerijatom, a širk i tevhid se ne mogu sastati i                                                                                                                                                          
 Pogledaj ovaj prostakluk! Posvetio je pet minuta govoru o ovoj temi i napunio ih desetinama greški i kaže da  se „potrudio“ a što se mene tiče ja zaista vjerujem da se on potrudio i da ne može više od ovoga.   319  Njegovu galamu i viku po Majevici pred skupinom neukih ljudi niko od nas nije čuo i da mi ljudi nisu skrenuli  pažnju na ovaj „trud“ „maočkog šejha“ ne bih ni čuo ove njegove „jasne i glasne“ riječi.  320  Predavanje koje je do mene došlo pod nazivom „Novi ders“.  
318

 

EBU MUHAMMED

231 

nevjerstvo  mora  biti  ili  u  neostvarenju  rukna  negacije  ili  potvrde,  nutrinski  ili  vanjštinki.      Zbog  toga  što  tehakum,  s  obzirom  da  se  značenje  velikog  širka  u  njemu  ne  ogleda  u  približavanju321  nekom  drugom  mimo  Allaha  kao  što  je  to  slučaj  u  velikom širku u obredima i ritualima, ne podnosi značenje pozdravljanja taguta i  ukazivanja počasti. Onaj koji bi se usudio da tehakum tagutu nazove pozdravom i  počašću ne bi promjenio suštinu tehakuma tagutu i bio bi kafir, kao što ste vi izašli  iz  islama  zbog  nepravljenja  razlike  između  sedžde  počasti  Mu’aza  i  tehakuma  tagutima ličnosti i zakona. Allahulmuste’an!    Ako bi primjenio Nusretove temelje na „traženje sihra“ riječima „Uradi sihr“ i  svako  djelo  koje  kategoričko  ukazuje  na  „traženje  sihra“  od  sahira  isto  ne  bi  izvodilo iz islama sve dok se ne ostvare nusretovski uvjeti! Isto važi i za „traženje  psovanja  vjere“.  Pa  ako  Nusret  kaže  da  je  djelo  „suđenja  tagutskim  zakonom“  samo po sebi veliki širk i tagutijjet kako je moguće da onaj koji traži rješenje spora  ne  postaje  mušrikom  mutehakimom  tagutu  i  robom  taguta  hukma  istim  tim  opisom  samim  po  sebi,  daleko  od  Nusretovog  uvjeta  „širka  pokornosti“  uz  „smatranje“,  „uvjerenje“,  „ubjeđenje“,  „okretanje  leđa  od  šerijata“,  „nezadovoljstva šerijatom“ i druge?!    U  pojam  ’ibadet  u  uopštenom  smislu,  zbog  kojeg  nas  je  Allah  stvorio,  ulazi  značenje  ’ibadeta  u  obredoslovnom  smislu,  značenje  slijeđenja  i  pokornosti,  hukma i tehakuma, a nasuprot njega stoji veliki širk u ’ibadetu i obredima, veliki  širk  u  pokornosti  i  slijeđenju,  i  veliki  širk  u  hukmu  i  tehakumu,  srcem,  riječju  i  djelom.    Molim Allaha da mu popravi stanje i ukaže mu na sve greške i da mu podari  snage  da  se  pokaje!  Na  odgovarajućem  mjestu  ćemo  spomenuti  lijepe  fetve  šejhova  'Abdurrahmana  b.  Hasana  i  Sulejmana  b.  'Abdul'aziza,  nek'  je  Allahova  milost nad njima, iz njihovog komentara „Knjige tevhida“, koju je napisao, kao što  je svima poznato, njihov dedo šejh Muhammed, rahimehullah.    Ovim  nam  je  postalo  jasno  da  ljudi  opisani  u  govoru  šejhul‐islama  u  „Minhadžus‐sunneh“,  bilo  da  se  radi  o  tagutima  ili  mušricima,  ne  mogu  biti  muslimani  ‐  muvehhidi,  jer  ne  ulaze  u  njegovu  definiciju  islama.322  S  obzirom  da                                                              
 Veliki širk tehakuma tagutu se u svojoj suštini i obrazloženju, pored ostalih spomenutih opisa, vraća na opis  „traženja od taguta onoga što je samo Allah „kadar“ da učini“,  jer je to djelo koje pripada samo Allahu, a to što  je Allah svoje vjersko‐zakonsko htijenje učinio predmetom kušnje džinna i ljudi je njihov problem.  322   Naveo  sam  nekoliko  citata  šejhul‐islama  u  kojima  definiše  značenje  aslu  dinil  islama  i  spominje  značenje  pokornosti.  
321

  232 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

smo  došli  do  taguta  hukma,  i  taguta  slijeđenja  i  pokornosti,  želim  da  navedemo  još neke citate učenjaka u pogledu ove mes'ele.  Vidjeli smo da je šejhul‐islam tagute podijelio na dvije grupe:   1) Tagut obavijesti suprotne Allahovoj i  2) Tagut  naredbe  suprotne  Allahovoj,  u  čije  obavijesti  ljudi  vjeruju  i  čijim  zakonima se pokoravaju mimo ili uz Allaha.    Tagut, bez obzira da li se radilo o razumnim živim bićima ili  predmetima je  sve ono čime je čovjek prešao granicu tevhida, tj. ropstva i obožavanja ('ibadeta)  samo Allahu i onoga na čemu se gradi praktičini tevhid od 'aqidetsko‐teoretskog  tevhida.  Pojmom  'ibadet  mislimo  na  'ibadet  u  uopštenom  smislu  u  kojeg  ulazi  'ibadet  u  obredoslovnom  značenju,  značenje  slijeđenja,  pokornosti,  hukma  i  tehakuma. 

  4.1 Riječi imama Ibnul-Qajjima
Rekao je njegov prijatelj i učenik, Ibnul‐Qajjim, rahimehullah,:  „Vjernike njihovo razilaženje ne izvodi iz imana  Što  se  želi  reći  je  da  vjernike  njihovo  razlaženje  u  nekim  mes'alama  vezanim  za  propise  ne  izvodi  iz  suštine  imana  kada  predmet  spora  vrate  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku,  kao  što  im  je  to  Allah  uvjetovao  Svojim  riječima:  O  vi  koji  ste  povjerovali  pokoravajte  se  Allahu  i  pokoravajte  se  poslaniku  i  vašim  pretpostavljenim! A ako se u nečemu sporite vratite ga (spor) Allahu i Poslaniku  ako vjerujete u Allaha i Sudnji Dan.  Nema sumnje da propis vezan za uvjet nestaje njegovim nestankom.323   Vraćanje (spora) Allahu i Njegovom Poslaniku je dokaz postojanja svih propisa u  Kur'anu i Sunnetu.  Od  njih  je:324  da  su  Njegove  riječi:  „A  ako  se  u  nečemu  sporite“,  neodređena  čestica325 u kontekstu uvjetovanja koja obuhvata sve u čemu se vjernici spore od  pitanja vjere, velikog i malog, poznatih i manje poznatih, a da u Allahovoj Knjizi i                                                              
  Onaj  koji  ne  vraća  sporove  samo  Allahovoj  Knjizi  i  Sunnetu  Allahovog  Poslanika,  ’alejhisselam,  ne  vjeruje  u  Sudnji Dan.  324  Od koristi vezanih za navedeni ajet.  325  Riječ šej’un koju sam preveo sa „nečemu“, tj. bilo čemu, a šej’un znači „nešto“.  
323

 

EBU MUHAMMED

233 

kod Njegovog Poslanika ne postoji prois za ono u čemu se spore i da nisu dovoljni  ne bi naredio da se (spor) vraća njima, jer nemoguće je da Uzvišeni naredi da se  spor vrati onome kod kojeg ne postoji rješenje spora (faslu‐niza'a).  Od  njih  je:  da  su  se  ljudi  složili  da  vraćanje  Allahu,  subhaneh,  znači  vraćanje  Njegovoj Knjizi i da vraćanje Poslaniku,  ., znači vraćanje njemu lično dok je živ, i  njegovom Sunnetu nakon njegove smrti.  Nestanak imana nestankom vraćanja 

‫وﻣﻨﻬﺎ: أﻧﻪ ﺟﻌﻞ ﻫﺬا اﻟﺮد ﻣﻦ ﻣﻮﺟﺒﺎت اﻹﻳﻤﺎن وﻟﻮازﻣﻪ ﻓﺈذا اﻧﺘﻔﻰ ﻫﺬا اﻟﺮد اﻧﺘﻔﻰ اﻹﳝﺎن ﺿﺮورة اﻧﺘﻔﺎء‬ ‫اﻟﻤﻠﺰوم ﻻﻧﺘﻔﺎء ﻻزﻣﻪ وﻻ ﺳﻴﻤﺎ اﻟﺘﻼزم ﺑﲔ ﻫﺬﻳﻦ اﻷﻣﺮﻳﻦ ﻓﺈﻧﻪ ﻣﻦ اﻟﻄﺮﻓﲔ ﻛﻞ ﻣﻨﻬﻤﺎ ﻳﻨﺘﻔﻲ ﺑﺎﻧﺘﻔﺎء‬ ‫و‬ ‫اﻵﺧﺮ ﰒ أﺧﱪﻫﻢ أن ﻫﺬا اﻟﺮد ﺧﲑ ﳍﻢ وأن ﻋﺎﻗﺒﺘﻪ أﺣﺴﻦ ﻋﺎﻗﺒﺔ ﰒ أﺧﱪ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ أن ﻣﻦ ﲢﺎﻛﻢ أو ﺣﺎﻛﻢ‬ ‫إﱃ ﻏﲑ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﻓﻘﺪ ﺣﻜﻢ اﻟﻄﺎﻏﻮت وﲢﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ واﻟﻄﺎﻏﻮت ﻛﻞ ﻣﺎ ﺗﺠﺎوز ﺑﻪ اﻟﻌﺒﺪ ﺣﺪﻩ ﻣﻦ‬ ‫ﻣﻌﺒﻮد أو ﻣﺘﺒﻮع أو ﻣﻄﺎع ﻓﻄﺎﻏﻮت ﻛﻞ ﻗﻮم ﻣﻦ ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن إﻟﻴﻪ ﻏﻴﺮ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ أو ﻳﻌﺒﺪوﻧﻪ ﻣﻦ دون‬ ‫اﷲ أو ﻳﺘﺒﻌﻮﻧﻪ ﻋﻠﻰ ﻏﻴﺮ ﺑﺼﻴﺮة ﻣﻦ اﷲ أو ﻳﻄﻴﻌﻮﻧﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﻻ ﻳﻌﻠﻤﻮن أﻧﻪ ﻃﺎﻋﺔ ﷲ ﻓﻬﺬﻩ ﻃﻮاﻏﻴﺖ اﻟﻌﺎﱂ‬ ‫إذا ﺗﺄﻣﻠﺘﻬﺎ وﺗﺄﻣﻠﺖ أﺣﻮال اﻟﻨﺎس ﻣﻌﻬﺎ رأﻳﺖ أﻛﺜﺮﻫﻢ ﳑﻦ أﻋﺮض ﻋﻦ ﻋﺒﺎدة اﷲ إﱃ ﻋﺒﺎدة اﻟﻄﺎﻏﻮت وﻋﻦ‬ ‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﷲ وإﱃ اﻟﺮﺳﻮل إﱃ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت وﻋﻦ ﻃﺎﻋﺘﻪ وﻣﺘﺎﺑﻌﺔ رﺳﻮﻟﻪ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬
...‫وﻣﺘﺎﺑﻌﺘﻪ‬ Od njih je: da je to vraćanje učinio od stvari na koje iman obavezuje i njegovih  lavazima326 pa kada nestane to vraćanje nestane i iman po pravilu neminovnosti  nestanka  melzuma  zbog  nestanka  njegovog  lāzima,  naročito  kada  je  u  pitanju  neminovna  uzročna  povezanost  (telazum)  između  ove  dvije  stvari  jer  potiče  sa  obje strane i svaka nestaje nestankom druge.327 Zatim ih je obavijestio  da je  to  vraćanje  bolje  za  njih  i  da  su  njegove  posljedice  najljepše  posljedice  a  zatim  je,  subhaneh,  obavijestio  da  je  onaj  ko  se  tehakumi  ili  uzima  sud  (hukm)  iz  nečega  drugog mimo onoga čime je poslat Poslanik, uzeo za sudiju taguta i tehakumio se  njemu.   Tagut je sve ono  čime (u čemu) je rob prešao granicu od ma'buda,328 metbu'a329  ili  muta'a.330  Otuda,  tagut  svakog  naroda  je  onaj  kome  se  tehakume  mimo                                                              
326 327 328 

 Ovdje ono što iz njega uzročno neminovno proizilazi.   U ovoj rečenici se vidi primjena pravila o melzumu i lazimu i vezu među njima tj. telazum.  Onih kojim se ’ibadeti.  329  Ono što se apsolutno slijedi, tj. ne u velikom grijehu već u nevjerstvu.  330  Ono čemu se apsolutno pokorava, tj. ne u velikom grijehu već u nevjerstvu. 

  234 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  ili  mu  'ibadete  mimo  Allaha,  ili  ga  slijede  bez  dokaza od Allaha, ili mu se pokoravaju u onom o čemu ne znaju da je pokornost  Allahu. Ovo su (ti) taguti svijeta. Kada o njima razmisliš i razmisliš o stanjima ljudi  u odnosu prema njima vidjećeš da je većina njih (odstupila)331 od 'ibadeta Allahu  ka  'ibadetu  tagutu,  i  od  tehakuma  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku  ka  tehakumu  tagutu,  i  od  pokornosti  Njemu  i  Njegovom  Poslaniku  ka  tagutu  i  slijeđenju  njega.“332    Pa  je  tagute  podijelio  na  tagute  'ibadeta,  taguta  hukma  (zakona),  i  tagute  pokornosti  i  slijeđenja.  Iz  činjenice  da  je  „ove  tagute  svijeta“  i  njihove  opise  spomenuo  zajedno  i  razdvojio  ih  česticom  „ili“  zaključujemo  da  se  radi  o  tri  različite vrste i opisa, koji u knjigama učenjaka imaju različita poglavlja, ali svi ovi  vidovi velikog širka i tagutijjeta, iako su različiti, su međusobno isprepleteni a širk  hukma i tehakuma kategorički ukazuje na širk pokornosti jer širk pokornosti dolazi  nakon  propisivanja  zakona  ili  suđenja  njime  a  mutehakim  tagutu  traži  suđenje  koje u sebi sadrži propisivanje zakona.     Maloprije sam napomenuo da Nusret, pored desetina greški, takođe griješi u  tome  što  smatra  da  tehakum  tagutu  biva  širkom  samo  onda  kada  mutehakim  ohalali haram ili obratno odnosno „prihvati“ nešto od suprotnog zakona makar taj  tagutski  propis  u  nekom  djeliću  svog  vanjskog  opisa  bio  identičan  šerijatskom  propisu. Kažem djeliću, zato što tagutski propisi iako u vanjštini mogu biti slični ili  identični  šerijatskim,  ipak  nisu  poput  šerijatskih,  jer  šerijatski  propisi  između  ostalog nikad ne mogu biti stavljeni van snage i derogirani nakon smrti Poslanika,  ., i slično.     Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  takođe  rekao,  definišući  značenje  osnove  islama, bez koje čovjek ne može biti musliman: 

‫واﻹﺳﻼم ﻫﻮ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﷲ وﻋﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ، واﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ وﺑﺮﺳﻮﻟﻪ واﺗﺒﺎﻋﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﺟﺎءَ ﺑﻪ، ﻓﻤﺎ ﱂ‬ .‫ﻳﺄْت اﻟﻌﺒﺪ ﺬا ﻓﻠﻴﺲ ﲟﺴﻠﻢ وإن ﱂ ﻳﻜﻦ ﻛﺎﻓﺮاً ﻣﻌﺎﻧﺪاً ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ ﺟﺎﻫﻞ‬
„Islam je tevhid Allaha i 'ibadet Njemu, jedino, Koji nema sudruga i iman u Allaha i  Njegovog Poslanika i slijeđenje njega u svemu čime je došao. I sve dok rob ovo ne  ostvari nije musliman. Ako nije kafir prkosnik onda je kafir džahil (neznalica“).“333 

  Ova  riječ  ne  postoji  u  osnovi  knjige.  Za  to  u  nekim  primjercima  stoji  „’adelu“  a  u  nekim  „mimmen  ’arede  ’anhu“.  332  I’lamul‐muweqq’iine 1/58, a u „Šamili“ na stranicama 49‐50.  333  Tariqul‐hidžretejn, str. 411 

331

                                                            

 

EBU MUHAMMED

235 

  Dakle,  aslud‐din  je  iman  u  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  koji  se  ogleda  u  tevhidu  Allaha  i  vjerovanju  u  Poslanika,  .,  u  čiju  suštinu  ulazi  slijeđenje  samo  Poslanika,  .,  mimo  svih  ostalih.  Zato  mnogi  učenjaci  kada  govore  o  vrstama  tevhida  spominju  tevhidul‐muta'beah,  tj.  tevhid  u  slijeđenju,  koji  ulazi  u  opšte  značenje tevhidul‐'ibadeh, a neki spominju tevhidul‐hakimijjeh.     Zbog svega toga nema smetnje da se kaže i tevhid pokornosti i slijeđenja. Ko  bude apsolutno slijedio334 druge mimo Allahovog Poslanika,  ., makar u jednom  pitanju, takav je mušrik i kafir, čak i ako bi se to desilo čovjeku koji je na opštem  tevhidu a nikad nije čuo za poslanike, pa počne apsolutno slijediti ili apsolutno se  pokoravati  šejtanskim  poslanicima  i  to  ulazi  u  'ibadet  šejtanu  kojeg  je  Allah  spomenuo u suri Ja Sin: 

‫أَﱂْ أَﻋﻬﺪ إِﻟَْﻴﻜﻢ ﻳَﺎ ﺑَﲏ آدم أَن ﻻ ﺗَـﻌﺒُﺪوا اﻟ ﱠﻴﻄَﺎن إِﻧﱠﻪُ ﻟَﻜﻢ ﻋﺪو ﻣﺒِﲔ ﴿٠٦﴾ وأَن اﻋﺒُﺪوﱐ ﻫﺬا ﺻﺮاط‬ ٌ َِ َ َ ِ ُ ْ ْ َ َ ْ‫َ ْ َ ْ ُ ْ ِ َ َ ﱠ ْ ُ ﺸ‬ ٌ ‫ُ ْ َ ُﱞ ﱡ‬ ِ ﴾٦١﴿ ‫ﻣﺴَﻘﻴﻢ‬ ٌ ‫ﱡ ْﺘ‬
Zar vam  nisam naredio  o  sinovi Adema da ne 'ibadetite šejtanu, jer  on vam  je  uistinu očiti neprijatelj. ﴾60﴿ I da samo Meni 'ibadetite, to je pravi put. ﴾61﴿335 

  4.2 Riječi imama Et-Taberija
Rekao je imam Et‐Taberi u komentaru ovog ajeta: 

‫ﻗﻮﻟﻪ }أَﻟَﻢ أَﻋﻬﺪ إِﻟَﻴﻜﻢ ﻳَﺎﺑَﻨِﻲ آدم أَن ﻻ ﺗَـﻌﺒُﺪوا اﻟﺸ ْﻴﻄَﺎن إِﻧﱠﻪُ ﻟَﻜﻢ ﻋﺪو ﻣﺒِﻴﻦ{ وﰲ اﻟﻜﻼم ﻣﱰوك‬ ْ ََ َ ‫ﱠ‬ ُْ ٌ ُ ‫ُ ْ َُﱞ‬ ْ ُ ْ ْ َْ ْ ‫اﺳﺘﻐﲏ ﺑﺪﻻﻟﺔ اﻟﻜﻼم ﻋﻠﻴﻪ ﻣﻨﻪ، وﻫﻮ: ﰒ ﻳﻘﺎل: أﱂ أﻋﻬﺪ إﻟﻴﻜﻢ ﻳﺎ ﺑﲏ آدم، ﻳﻘﻮل: أﱂ أوﺻﻜﻢ ﻛﻢ ﰲ‬ ‫وآﻣﺮ‬ ‫اﻟﺪﻧﻴﺎ أن ﻻ ﺗﻌﺒﺪوا اﻟﺸﻴﻄﺎن ﻓﺘﻄﻴﻌﻮﻩ ﰲ ﻣﻌﺼﻴﺔ اﷲ }إِﻧﱠﻪُ ﻟَﻜﻢ ﻋﺪو ﻣﺒِﻴﻦ{ ﻳﻘﻮل: وأﻗﻮل ﻟﻜﻢ: إن‬ ٌ ُ ‫ُ ْ َُﱞ‬

‫اﻟﺸﻴﻄﺎن ﻟﻜﻢ ﻋﺪو ﻣﺒﲔ، ﻗﺪ أﺑﺎن ﻟﻜﻢ ﻋﺪاوﺗﻪ ﺑﺎﻣﺘﻨﺎﻋﻪ ﻣﻦ اﻟﺴﺠﻮد، ﻷﺑﻴﻜﻢ آدم، ﺣﺴﺪا ﻣﻨﻪ ﻟﻪ، ﻋﻠﻰ‬ ً ِ‫ﻣﺎ ﻛﺎن اﷲ أﻋﻄﺎﻩ ﻣﻦ اﻟﻜﺮاﻣﺔ، وﻏُﺮورﻩ إﻳﺎﻩ، ﺣﱴ أﺧﺮﺟﻪ وزوﺟﺘﻪ ﻣﻦ اﳉﻨﺔ. وﻗﻮﻟﻪ }وأَن اﻋﺒﺪوﻧ‬ ‫َ ِ ْ ُ ُ ﻲ ﻫﺬا‬ ََ ِ ِ ‫ﺻﺮاط ﻣﺴﺘَﻘﻴﻢ{ ﻳﻘﻮل: وأﱂ أﻋﻬﺪ إﻟﻴﻜﻢ أن اﻋﺒﺪوﱐ دون ﻛﻞ ﻣﺎ ﺳﻮاي ﻣﻦ اﻵﳍﺔ واﻷﻧﺪاد، وإﻳﺎي‬ ٌ ُْ ٌ َ ّ .‫ﻓﺄﻃﻴﻌﻮا، ﻓﺈن إﺧﻼص ﻋﺒﺎدﰐ، وإﻓﺮاد ﻃﺎﻋﱵ، وﻣﻌﺼﻴﺔ اﻟﺸﻴﻄﺎن، ﻫﻮ اﻟﺪﻳﻦ اﻟﺼﺤﻴﺢ، واﻟﻄﺮﻳﻖ اﳌﺴﺘﻘﻴﻢ‬

                                                            
 Na primjer, kada ohalaljuje neki halal ohalaljuje ga zbog toga što ga je tagut neovisno od Allaha ohalalio, a ne  zbog toga što ga je Allah ohalalio, i isto se kaže u pogledu ostalih vjeskih propisa.  335  Sura Ja Sin (36) 60‐61 
334

  236 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Njegove riječi: Zar vam nisam naredio o sinovi Adema da ne 'ibadetite šejtanu,  jer  on  vam  je  uistinu  očiti  neprijatelj?  U  govoru  ima  nešto  izostavljeno  i  nespomenuto zbog ukazivanja konteksta na njega. A to je: „A zatim se kaže: „Zar  vam  nisam  naredio  o  sinovi  Adema?“,  tj.  (kaže)  Zar  vam  nisam  oporučio  i  naredio  vam  na  dunjaluku  da  ne  'ibadetite  šejtanu  pokoravajući  mu  se  u  griješenju Allahu (on vam je uistinu veliki neprijatelj).   Tj. (kaže): „I govorio sam vam da vam je šejtan očiti neprijatelj, koji vam je iskazao  svoje  neprijateljstvo  odbivši  da  učini  sedždu  vašem  ocu  Ademu,  iz  zavisti  prema  njemu zbog počasti koju mu je Allah dao, i time što ga je obmanjivao dok njega i  njegovu  ženu  nije  izveo  iz  Dženneta.“  Njegove  riječi:  I  da  samo  Meni  'ibadetite,  ovo  je  Pravi  put,  tj.  (kaže)  zar  vam  nisam  naredio  i  oporučio  da  samo  Meni  'ibadetite mimo svega ostalog pored Mene od božanstava i endada, i da se samo  Meni  pokoravate,  jer  ikhlas  u  'ibadetu  Meni  i  činjenje  Mene  jednim  u  pokornosti,  i  suprotstavljanje  šejtanu  je  ispravan  din  i  siratun  musteqim  (Pravi  put).“    SubhanAllah!  Pogledaj  govor  ovih  učenjaka  selefa,  neka  je  Allahova  milost  nad  njima,  koliko  je  on  samo  jednostavan  i  jasan.  U  ovim  riječima  imama  Et‐ Taberija imamo sve što smo do sada rekli a to je da onaj koji nije ostvario tevhid  slijeđenja  i  pokornosti  Allahu  u  Njegovom  dinu  i  nije  izvršio  kufr  u  tagute  pokornosti i slijeđenja čiji glavešina je šejtan ne može biti musliman.     Ovo je pravi din! Iz ovoga se ne smije razumjeti da čovjek dobija ime širka tek  nakon dolaska poslanice do Njega, zbog toga što se ime širka dobija i ime islama  nestaje, u bilo kojem vremenu ili mjestu, onog momenta kada se pri osobi pojavi  opis  koji  to  za  sobom  povlači,  jer  Allah  je  objasnio  značenje  islama  i  ono  važi  za  svakog u bilo kojem vremenu. Ali, od pitanja da li je do čovjeka došla poslanica ili  ne  ovisi  da  li  će  Allah  kazniti  mušrika  odnosno  da  li  će  sa  nad  njim  sprovesti  određeni propisi na ovom svijetu ili ne, koji stupaju na snagu tek nakon uspostave  argumenta. O tome ćemo govoriti u posebnom poglavlju.    Definicija  islama  koju  je  spomenuo  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  u  „Tariqul‐ hidžretejn“ je dokaz da su se ashabi i svi koji ih slijede na Pravom putu složili da  čovjek  neće  biti  musliman  sve  dok  ne  ostvari  islam  spomenut  u  definiciji  bez  obzira  na  znanje  i  neznanje.  Ovu  konstataciju  činim  uvodom  za  pobijanje  jedne  Bilibanijeve  laži  na  islam  i  ashabe  u  kojoj  kaže  da  se  od  ashaba  ne  prenosi  tekstualni ili jasan govorni idžma' u pogledu  toga da onaj koji je je upao u veliki  širk  nije  musliman,  već  se  to  prenosi  samo  iz  „njihovog  postupka“  u  ratu  protiv  murtedda.  

 

EBU MUHAMMED

237 

  Sama predodžba o suštini  Bilibanijevih  riječi je  dovoljna da shvatiš smjelost  ovog stvorenja prema vjeri Uzvišenog Allaha i obim nereda kojeg širi po zemlji jer  iz  njegovih  riječi  se  razumije  da  ashabi  nisu  znali  da  mušrik  nije  musliman  i  da  kada  su  se  borili  protiv  murtedda  koje  su,  kako  kaže  šejh  Muhammed,  rahimehullah, tekfirili kao i onoga koji sumnja u njihov kufr, to nisu konstatovali  riječima odnosno govorom već samo „postupkom“!!!     Ti  zamisli  kako  je  prema  ahmakovim  riječima  izgledala  ta  „komunikacija“  ashaba u pogledu tekfira murtedda i onih koji sumnjaju u njihov kufr, na koju se  nadovezuju  najveći  i  najopasniji  propisi,  ako  je  u  pogledu  toga  prenešen  „samo  njihov  postupak“.  Kao  da  su  ashabi  „mumljali“  i  „mahali  sabljama“  i  nisu  progovorili  nijednu  riječ  i  iz  „tog  postupka“  mimo  kojeg  ništa  drugo  nije  preneseno,  su  učenjaci  razumjeli  idžma'  ashaba  u  pogledu  tekfira  otpadnika  nakon  smrti  Poslanika,  .,  kao  i  tekfir  onoga  koji  sumnja  u  njihov  kufr  i  otpadnišvo. Allahulmuste’an! Allah ih ubio kuda se odmeću!    Kaže  ahmak  u  jednom  od  „svojih  odgovora“  koji  se  mogu  naći  na  njihovoj  stranici na internetu:  „Mesela  neopravdanja  neznanjem  nije  mesela  oko  koje  je  neko  od  prijašnjih  učenjaka  prenio koncenzus.336 Nećeš naći da neko od ranijih učenjaka spominje  na primjer koncenzus da nema opravdanja neznanjem u širku ili tome slično.337  Već kasnija ulema, ulema  Nedžda,   spominje taj koncenzus  na osnovu onoga  što  su vidjeli od govora uleme  po pitanju ove mes’ele.338 To se mora uzeti u obzir!339 S  druge  strane  mesela  tekfiranja  mušrika  nije  od  aslu  dina.  Šejh  Midhat  Alu 

                                                            
  Ovo  je  laž  na  učenjake  islama,  jer  Ibnul‐Qajjim  je  prenio  konsezus  ehlussunneta  u  pogledu  tekfira  u  opšte  poznatim  mes’elama  kufrom  kazne  uz  mogućnost  sticanja  znanja,  kao  što  je  naveo  definiciju  islama  iz  koje  se  dobija  ime  i  opis  islama  i  pogledu  toga  postoji  konsenzus.  Idžma’  u  ovoj  mes’eli  prenosi  takođe  šejh  Ishaq  sin  ’Abdurrahmana  i  šejh  ’Abdullatif.  Dalje,  pitamo  ahmaka  u  kojem  se  stoljeću  pojavilo  uvjerenje  da  je  mušrik  musliman  pod  izgovorom  opravdanja  neznanjem?!  Pa  kada  to  shvati  shvatiće  da  je  ono  što  je  prije  toga  bilo  konsenzus muslimana, jer niko od muslimana nije sumnjao da mušrik nije musliman makar bio neznalica.  337  Pogledaj u ovaj mahaluški prostakluk! Allahulmuste’an! Kao da je pročitao sve knjige učenjaka!? Hoćeš li naći  nekog  koji  je  govorio  da  u  suštinskom  velikom  širku  postoji  opravdanje  neznanjem  i  da  je  mušrik  musliman?!  Kako da čovjek ne mrzi ovo stvorenje u ime Allaha!!!  338  Znači, činjenica da se prije protivnika da’ve nije pojavio niko ko je zagovarao opravdanje neznanjem u velikom  širku i da je mušrik musliman pored idžma’ muslimana da je islam ono što je spomenuo Ibnul‐Qajjim u definiciji  islama, ovaj džahil otvara vrata da idžma’ kojeg su prenijeli učenjaci Nedžda nije nedvojben. Zašto onda prenosi  od učenjaka Nedžda? Zašto prenosi od običnih ljudi koji su obične neznalice u odnosu na ulemu Nedžda poput  Ebu  Jusufa  Midhata  i  drugih?!  Ili  hoće  da  slijedimo  njegovo  buncanje  ili  buncanje  onih  koje  obožava  mimo  Allaha?! Allahulmuste’an! Ima li nekog ko je ljubomoran prema Allahovoj vjeri da prema ovom čovjeku postupi  kao što je Allah naredio, a ne da mu povećava broj i moral!?   339  Ovo je laž na vjeru, jer je to zabranjeno uzeti u obzir zato što je laž! 
336

  238 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ferradž340 kaže: "Tekfiranje mušrika koji obožavaju druge mimo Allaha nije od aslu  dina koji je obavezan svakom robu da bi njegov islam bio ispravan i njegov iman  prihvaćen.341 S druge strane konstatujemo isto tako da netekfiranje mušrika može  u  određenim  situacijama  biti  djelo  koje  samo  po  sebi  izvodi  iz  islama  bez  uspostavljanja dokaza i odstranjivanja šubhe." Fethu el‐’alijji el‐hamid, str. 255   Dakle, šejh Midhat želi da kaže da mes’ela nije od aslu dina već od usuli itikada,  poput  mesele  imana,  namaza342  i  njima  slične  mesele.  Stoga  kako  god  nismo  protekfirili  one  koji  su  oprečni  ehli  suunetu  po  pitanju  mesele  imana  i  nismo  protekfirili onoga ko ne tekfiri ostavljača namaza, naprotiv, ne smatramo ga čak  ni grešnim pored toga što je u mes’eli jasan idžma’ ashaba,343 isto tako nećemo  protekfiriti  onoga  ko  zastane  po  pitanju  tekfiranja  određenih  mušrika  za  koje  misle da imaju opravdanja oslanjajući se pri tom na šerijatske tekstove tj. njihove  šubhe koje je spomenuo šejh Midhat u „Pravdanju neznanjem pod lupom šerijata“  a i drugi.344   Po  pitanju  namaza  imamo  jasan  jezički345  idžma  ashaba  i  pored  toga  smo  opravdali one koji nisu istog mišljenja, dok po pitanju pravdanja neznanja imamo  njihov  postupak  ali  ne  i  govor.346  Po  pitanju  mesele  pravdanja  neznanjem347                                                              
 Ahmak, nakon što je ubacio sumnju u idžma’ kojeg prenose učenjaci Nedžda prenosi, „riječi jednog“ Midhata  koji nije učenjak da bi njima dokazao da tekfir mušrika nije od aslud‐dina?! Ja sam dokazao da je tekfir mušrika  itekako od aslud‐dina! Narode moj! Kada ćete se osvijestiti?!   341  Riječi jednog običnog Midhata moramo uzeti u obzir a konsenzus kojeg prenose učenjaci Nedžda u pogledu  toga da mušrik nije musliman, nakon jasnih tekstova objave i idžma’ učenjaka i ćutnje sektaša sve do vremena  protivnika da’ve je stvar hipotetičke prirode!!!  342  Džahil poredi mes’elu namaza, koja se ne zna osim objavom, sa pitanjem uvjerenja da onaj koji nema tevhida  nije muvehhid uprkos tome što je Allah stvorio ljude na tevhidu i njegovoj spoznaji!   343  Ovo je takođe laž, jer u mes’eli propisa ostavljača namaza ne postoji „jasan idžma’ ashaba“ već učenjaci kažu  da se radi o „ćutećem idžma’u ashaba“ s obzirom da se od nekih ashaba prenosi tekfir ostavljača namaza a drugi  su ćutali i nije poznato da se neko suprotstavio! Da je idžma’ bio jasan kao što kaže ovaj ahmak niko od učenjaka  se ne bi sustegao u pitanju tekfira ostavljača namaza!  344  Koji drugi?! Jesu li njihove riječi jače od konsenzusa kojeg prenose „džahili“ učenjaka Nedžda? Jesu li njihove  riječi jače od autentničnih jasnih vjerskih tekstova i od idžma’a učenjaka oko definicije islama u kojoj spominju  „odricanje od mušrika“ i „kufr u taguta“?! Allah ih ubio kuda se odmeću! Pogledaj šta rade „džihadske selefije“,  izrod učenjaka taguta i džehmija!  345  Ovdje dodaje „jezički“ a rekao sam da među ashabima ne postoji jezički idžma! Jedan od tabi’ina po imenu  ’Abdullah sin Šeqiqa prenosi od ashaba uopšteno da su smatrali ostavljanje namaza kufrom. Pogledaj šta radi ova  štetočina!  Kaže  da  postoji  idžma’  u  pogledu  tekfira  ostavljača  namaza  ali  da  ne  postoji  idžma  da  je  musliman  musliman i da je mušrik mušrik?! O Allahu moj! Ti ih preuzmi! Tebi ih prepuštam! Izbroj njihov broj, i sve ih uništi  i nijednog od njih ne ostavi!  346  Znači, ashabi se nisu jezički i jasno složili da mušrik nije musliman i da musliman nije mušrik!!! Teško tebi, jado  jadni!  347   Tekfir  kojeg  su  ashabi  sprovodili  u  borbi  protiv  otpadnika  je  tekfir  kufrom  kazne  jer  je  bilo  nakon  smrti  Poslanika, alejhisselam, i da’va se davnih dana proširila a nad onim koji su se pripisivali islamu pa se nakon toga  otkinuli je argument bio uspostavljeniji nego nad rimljanima i perzijancima, tako da je ovaj džahil ponovo naveo  pogrešan  primjer.  Bilibani  argumentuje  spomenutim  događajem  u  mes’eli  nestanka  islama  upadanjem  u  veliki  širk  rekavši  da  se  od  ashaba  ne  prenosi  ništa  “jasno,  tekstualno  i  jezički”  već  samo  ovo  “misteriozno  djelo 
340

 

EBU MUHAMMED

239 

imamo  kao  primjer  sljedbenike  Musejleme  oko  kojih  se  ashabi  nisu  razišli  pored  njihova džehla ili one koji su uskratili zekat ...i jedno i drugo je dokaz ali želim da  kažem da nema sumnje da je ono što se tekstualno prenosi od ashaba jače od  onoga što se podrazumijeva iz njihova djela.“348  Nastavimo sa citatima učenjaka! 

  4.3 Riječi imama Ibn Kethira
  Rekao  je  Ibn  Kethir,  rahimehullah,  u  tefsiru  dolazećeg  ajeta  iz  sure  Alu  'Imran: 

ِ ‫ﻗُﻞ أَﻃﻴﻌُﻮا اﻟﻠﱠﻪ‬ َ ْ

﴾٣١﴿

ِ ِ ‫ﻗُﻞ إِن ﻛْﻨﺘُﻢ ﲢﺒﱡﻮن اﻟﻠﱠﻪَ ﻓَﺎﺗﱠﺒِﻌُﻮﱐ ﳛﺒِْﺒﻜﻢ اﻟﻠﱠﻪُ وﻳَـﻐﻔ ْﺮ ﻟَﻜﻢ ذُﻧُﻮﺑَﻜﻢ واﻟﻠﱠﻪُ ﻏﻔﻮر رﺣﻴﻢ‬ َ ُِ ْ ُ ْ ْ ْ ُ ْ َ ُ ُ ُْ ِ ٌ َ ٌ َُ َ ْ ُ ِ ِ ِ ﴾٣٢﴿ ‫واﻟﺮﺳﻮل َﺈن َـﻮﱠﻮا َﺈن اﻟﱠ َ ﻻ ﳛﺐ اْﻜ ِﺮﻳﻦ‬ َ ِ ‫َ ﱠ ُ َ ﻓ ْ ﺗ َ ﻟ ْ ﻓ ﱠ ﻠﻪ َ ُ ﱡ ﻟ َ ﺎﻓ‬

Reci: „Ako Allaha volite (samo) mene slijedite, i On će vas voljeti i grijehe vam  oprostiti. Allah je Onaj Koji prašta i Samilosni.“  ﴾31﴿ Reci: „Pokorite se Allahu i  Poslaniku, a ako se okrenete, pa uistinu Allah ne voli kafire. ﴾32﴿349 

‫ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ اﻟﻜﺮﳝﺔ ﺣﺎﻛﻤﺔ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻣﻦ ادﻋﻰ ﳏﺒﺔ اﷲ، وﻟﻴﺲ ﻫﻮ ﻋﻠﻰ اﻟﻄﺮﻳﻘﺔ اﶈﻤﺪﻳﺔ ﻓﺈﻧﻪ ﻛﺎذب ﰲ‬ ‫دﻋﻮاﻩ ﰲ ﻧﻔﺲ اﻷﻣﺮ، ﺣﱴ ﻳﺘﺒﻊ ع اﶈﻤﺪي واﻟﺪﻳﻦ اﻟﻨﺒﻮي ﰲ ﲨﻴﻊ أﻗﻮاﻟﻪ وأﺣﻮاﻟﻪ، ﻛﻤﺎ ﺛﺒﺖ ﰲ‬ ‫اﻟﺸﺮ‬ ِ ‫اﻟﺼﺤﻴﺢ ﻋﻦ رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ أﻧﻪ ﻗﺎل: "ﻣﻦ ﻋﻤﻞ ﻋﻤﻼ ﻟَْﻴﺲ ﻋﻠﻴﻪ أﻣﺮﻧَﺎ ﻓَـﻬﻮ رد‬ ‫ْ ُ ُ َ َﱡ‬ ََ َ َ ْ َ َ
                                                                                                                                                        
mumljanja” u kojem prema njemu nijedan ashab nije progovorio ni jednu riječi. Allahulmuste’an! Ako ovo liči na  ljudski razum a kamoli na slovo “u” od učenika onda je autor ovih riječi uskraćeni jadni siromah!  348  Ashabi su otpadnike tekfirili kufrom kazne a i onoga koji sumnja u njihov kufr, a uvjerenje da musliman nije  mušrik i da mušrik nije musliman je daleko prije toga. Iz riječi ovoga ahmaka razumiješ da se ashabi nisu „jezički“  i  „jasno“  složili  u  pogledu  neopravdanja  otpadnika  neznanjem,  što  znači  da  je  do  toga  najverovatnije  došlo  „nerazumljivim  artikuliranjem“  ili  „urlanjem“  ili  „mumljanjem“  ili  „mahanjem  sablje“  ili  nekim  drugim  „postupkom  i  djelom“  kojim  su  mukom  jedan  drugom  dali  do  znanja  da  otpadnici  i  oni  koji  ih  ne  tekfire  nisu  muslimani! Ehlus‐sunnet se složio u pogledu tekfira kufrom kazne onih koji griješe u opšte poznatim mes’elama i  taj  idžma’  je  prenio  Ibnul‐Qajjim  u  istom  poglavlju  a  tekfiru  kufrom  kazne  u  opšte  poznatim  pitanjima  uz  uspostavljenost argumenta postojanjem mogućnosti sticanja znanja su se suprotstavili samo neki od novotaraca  apologeta  ali  su  im  negirali  islam  i  dali  im  propis  ehlul‐fetre.  Ja  kažem  da  iako  bih,  radi  nastavka  rasprave,  dopustio ovom ahmaku da ashabi nisu progovorili nijednu riječ u navedenom događaju, njihovo djelo u obliku u  kojem se dogodilo jače ukazuje na tekfir nego ćuteći idžma’ ashaba u pogledu tekfira ostavljača namaza ili bilo  koje druge mes’ele, jer je sav dunjaluk bez sumnje shvatio da ashabi tekfire murtedde i one kojih ih ne tekfire.  Dokaz tome je da se učenjaci nisu razišli u pogledu tekfira sljedbenika Musejleme, i onih koji su se vratili ‘ibadetu  kipova ili su učinili kufr u vjerovjesništvo Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve selelm. Eto, to kažem! Ahmaku  su ruke prazne!  349  Sura Alu 'Imran (3) 31‐32 

  240 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Ovaj  plemeniti  ajet  je  presudio  svakom  ko  tvrdi  da  voli  Allaha  a  nije  na  putu  Muhammeda,  jer  je  takav  lažac  u  svojoj  tvrdnji  u  pogledu  te  stvari  sve  dok  ne  bude  slijedio  Muhammedov  zakon  i  vjerovjesnički  din  u  svim  svojim  riječima  i  stanjima,  kao  što  je  konstatovano  u  sahihu  od  Allahovog  Poslanika,  .,  da  je  rekao: „Ko uradi neko djelo koje nije od našeg (emra)350 odbija mu se.“    Dalje  kaže  Ibn  Kethir  u  komentaru:  Reci:  „Pokorite  se  Allahu  i  Poslaniku  a  ako se okrenete, pa uistinu Allah ne voli kafire. 

‫وإن ادﻋﻰ وزﻋﻢ ﰲ ﻧﻔﺴﻪ أﻧﻪ ﳛﺐ ﷲ وﻳﺘﻘﺮب إﻟﻴﻪ، ﺣﱴ ﻳﺘﺎﺑﻊ اﻟﺮﺳﻮل اﻟﻨﱯ اﻷﻣﻲ ﺧﺎﰎ اﻟﺮﺳﻞ، ورﺳﻮل‬ ‫اﷲ إﱃ ﲨﻴﻊ اﻟﺜﻘﻠﲔ اﳉﻦ واﻹﻧﺲ اﻟﺬي ﻟﻮ ﻛﺎن اﻷﻧﺒﻴﺎء - ﺑﻞ اﳌﺮﺳﻠﻮن، ﺑﻞ أوﻟﻮ اﻟﻌﺰم ﻣﻨﻬﻢ- ﰲ زﻣﺎﻧﻪ ﳌﺎ‬ ‫وﺳﻌﻬﻢ إﻻ اﺗﺒﺎﻋﻪ، واﻟﺪﺧﻮل ﻓﻲ ﻃﺎﻋﺘﻪ، واﺗﺒﺎع ﺷﺮﻳﻌﺘﻪ‬

ِ ‫ﰒ ﻗﺎل آﻣﺮا ﻟﻜﻞ أﺣﺪ ﻣﻦ ﺧﺎص وﻋﺎم: }ﻗُﻞ أَﻃﻴﻌُﻮا اﻟﻠﱠﻪَ واﻟﺮﺳﻮل ﻓَِﺈن ﺗَـﻮﻟﱠﻮا{ أي: ﺧﺎﻟﻔﻮا ﻋﻦ أﻣﺮﻩ‬ َْ ْ َ ُ‫َ ﱠ‬ ْ ً ِ ‫ﱠ‬ ِ ِ‫}ﻓَِﺈن اﻟﻠﱠﻪَ ﻻ ﻳُﺤﺐ اﻟْﻜﺎﻓ‬ ،‫ﱡ َ ﺮﻳﻦ{ ﻓﺪل ﻋﻠﻰ أن ﳐﺎﻟﻔﺘﻪ ﰲ اﻟﻄﺮﻳﻘﺔ ﻛﻔﺮ، واﷲ ﻻ ﳛﺐ ﻣﻦ اﺗﺼﻒ ﺑﺬﻟﻚ‬ َ

„Zatim je rekao naređujući svakom: Reci: „Pokorite se Allahu i Poslaniku, a ako se  okrenete),  tj.  ako  se  suprotstavite  njegovoj  odredbi  (pa  uistinu  Allah  ne  voli  kafire), što ukazuje da je suprotstavljanje njemu u putu (vjeri, zakonu) kufr. Allah  ne  voli  onoga  koji  je  opisan  time  iako  tvrdi  i  smatra  sebe  onim  koji  voli  Allaha  i  približava Mu se, sve dok ne bude slijedio Poslanika, vjerovjesnika koji ne zna da  čita i piše, Pečata vjerovjesnika, i Allahovog Poslanika džinnima i ljudima. Onoga,  kojeg bi vjerovjesnici, štaviše poslanici, štaviše 'ulul‐'azm351 među njima, da su bili  u  njegovom  vremenu  morali  slijediti  bez  druge  opcije,  i  ući  u  pokornost  njemu  i  slijeđenje njegovog šerijata.“    Ove citate sam prenio zbog riječi „slijeđenje“ koje je Ibnul‐Qajjim spomenuo  u svojoj definiciji a kada se govori o aslud‐dinu misli se na apsolutno slijeđenje iz  kojeg  izlazi  slijeđenje  šejtanovih  stopa  u  činjenju  velikih  grijeha  i  slično,  čije  ostavljanje je uvjet za ispravnost obavezne potpunosti slijeđenja, tj. imana.     Ako bi zamislili postojanje nekog naroda koji je na tevhidu, svejedno radilo se  o  kršćanima  ili  Židovima,  koji  nisu  čuli  za  Poslanika,  .,  i  imaju  opravdanje  u  neznanju  da  su  dužni  slijediti  Poslanika,  .,  jer  je  njegov  zakon  derogirao  prijašnje,  obaveza  je  smatrati  ih  muslimanima  opštim  islamom  sve  dok  se  nad                                                              
 Vjere i zakona.    Oni  su  Ibrahim,  Mus’a,  ’Isa  i  Nuh,  ’alejhihumusselam.  Naš  Poslanik,  ’alejhisselam,  ima  najveći  stepen  među  božjim  poslanicima  i  vjerovjesnicima.  Allah  ga  je  odabrao  za  posljednjeg  vjerovjesnika  i  poslao  ga  savršenim  šerijatom na kojeg je obavezao sve džinne i ljude do Sudnjeg Dana a ’Isa, ’alejhisselam, kada dođe pred Sudnji  dan dolazi kao sudac šerijatom Muhammeda, ’alejhisselam. 
351 350

 

EBU MUHAMMED

241 

njima  ne  uspostavi  argument  u  pitanju  kojeg  ne  poznaju  a  u  tome  su  opravdani  neznanjem.    Jer,  ajeti  i  tekstovi  kojima  se  svi  narodi  obavezuju  na  slijeđenje  posljednjeg  Božijeg  Vjerovjesnika,  .,  nisu  objavljeni  na  početku  Objave,  već  kasnije,  i  moguće je bilo da neko bude muvehhid ‐ musliman a da ne slijedi zakon Allahovog  Poslanika,  ., kao što je to bio slučaj sa Nedžašijom, kraljem Abesinije,  /, koji je  prema  mom  shvatanju  bio  musliman  ‐  muvehhid  prije  nego  što  su  ashabi  učinili  hidžru u Abesiniju.    U suri El‐'Araf je Uzvišeni rekao: 

ِ ِ ِ ِ ِ ‫ْ َِ ﺮ‬ ‫أﳌﺺ ﴿١﴾ ﻛِﺘَﺎب أُﻧﺰل إِﻟَْﻴﻚ ﻓَﻼ ﻳَﻜﻦ ِﰲ ﺻﺪرك ﺣَج ﻣْﻨﻪُ ﻟِﺘُـْﻨﺬر ﺑِﻪ وذﻛﺮى ﻟِْﻠﻤﺆﻣﻨِﲔ ﴿٢﴾ اﺗﱠﺒِﻌُﻮا ﻣﺎ أُﻧﺰل‬ َ َ َ َ ٌ َ ُْ َْ َ َ َ ٌ َ ُْ ﴾٣﴿ ‫َِﻴﻜﻢ ﻣﻦ رﱢﻜﻢ وﻻ َـﱠِ ُﻮا ﻣﻦ د ِﻪ َوِﻴﺎء َِﻴﻼ ﻣﺎ َ َﻛﺮون‬ َ ُ ‫إﻟْ ُ ْ ِ ْ َﺑ ُ ْ َ ﺗ ﺘﺒﻌ ِ ْ ُوﻧ ِ أ ْ ﻟَ َ ﻗﻠ َ ﺗﺬ ﱠ‬
Elif Lam Mim Sad.  ﴾1﴿ Objavljuje ti se Knjiga ‐ i neka ti u grudima ne bude nikakve  tegobe zbog nje da njome opominješ i da vjernicima bude pouka. ﴾2﴿ Slijedite ono  što vam se od Gospodara vašeg objavljuje i ne slijedite mimo Njega evlija‘a, ‐ A  kako vi malo pouku primate! ﴾3﴿ 352  Rekao je imam Et‐Taberi u komentaru trećeg ajeta: 

ِ ‫ﰒ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ ﳐﺎﻃﺒًﺎ ﻟﻠﻌﺎﱂ: }اﺗﱠﺒِﻌﻮا ﻣﺎ أُﻧﺰل إِﻟَﻴﻜﻢ ﻣﻦ رﺑﱢﻜﻢ{ أي: اﻗﺘﻔﻮا آﺛﺎر اﻟﻨﱯ اﻷﻣﻲ اﻟﺬي ﺟﺎءﻛﻢ‬ ُْ َ ْ ُْْ َ َ ُ ِ ِ ‫ﺑﻜﺘﺎب أﻧﺰل إﻟﻴﻜﻢ ﻣﻦ رب ﻛﻞ ﺷﻲء وﻣﻠﻴﻜﻪ، }وﻻ ﺗَـﺘﱠﺒِﻌُﻮا ﻣﻦ دوﻧِﻪ أَوﻟِﻴَﺎء{ أي: ﻻ ﲣﺮﺟﻮا ﻋﻤﺎ ﺟﺎءﻛﻢ‬ َ َ ْ ُ ْ ّ .‫ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل إﱃ ﻏﲑﻩ، ﻓﺘﻜﻮﻧﻮا ﻗﺪ ﻋﺪﻟﺘﻢ ﻋﻦ ﺣﻜﻢ اﷲ إﱃ ﺣﻜﻢ ﻏﲑﻩ‬
„Zatim je Uzvišeni rekao obrativši se svijetu: …slijedite ono što vam se objavljuje  od vašeg Gospodara, tj. povodite se stopama vjerovjesnika, koji nije znao da čita i  da piše, koji vam je došao sa Knjigom objavljenom vama od Gospodara i Vladara  svega. I ne slijedite mimo Njega evlija‘, tj. nemojte izlaziti iz onoga čime je došao  Poslanik  ka  drugom  mimo  njega,  pa  da  time  odstupite  od  Allahovog  hukma353  hukmu drugih mimo Njega.“    Njegov  komentar  ukazuje  na  isprepletenost  širka  pokornosti  i  slijeđenja  sa  širkom  hukma  i  tehakuma.  Volim,  vallahi,  kada  citiramo  komentare  imama  prijašnjih  generacija,  da  se  ne  svede  sve  samo  na  citate  učenjaka  Nedžda,  ili  ne  dao  Allah,  na  citate  učenjaka  taguta,  kao  da  se  din  nije  mogao  naučiti  osim                                                              
352 353

 Sura El‐'Araf (7) 1‐3   Zakona, presude, ili propisa. 

  242 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

njihovim posredstvom. To je bolest ovog vremena! Rad na ovoj knjizi mi je samo  povećao ubjeđenje da učenjaci Nedžda, Allah im se smilovao, nisu izašli iz okvira  shvatanja prvih generacija muslimana.  Rekao je imam Ibn Kethir, rahimehullah, u komentaru dove Ibrahima, .: 

‫رﺑﱠﻨَﺎ واﺟﻌ ْﻠﻨَﺎ ﻣﺴﻠِﻤﲔ ﻟَﻚ‬ َ ِْ َ ْ ُ َ ْ َ ‫َ ـ‬
Gosopodaru naš! Učini nas predanim (muslimanima) (samo) Tebi!354 

‫ﻗﺎل اﺑﻦ ﺟﺮﻳﺮ: ﻳﻌﻨﻴﺎن ﺑﺬﻟﻚ: واﺟﻌﻠﻨﺎ ﻣﺴﺘﺴﻠﻤﲔ ﻷﻣﺮك, ﺧﺎﺿﻌﲔ ﻟﻄﺎﻋﺘﻚ, ﻻ ﻧﺸﺮك ﻣﻌﻚ ﰲ اﻟﻄﺎﻋﺔ‬ .‫أﺣﺪا ﺳﻮاك, وﻻ ﰲ اﻟﻌﺒﺎدة ﻏﲑك‬
„Rekao je Ibn Džerir: „Time misle: Učini nas predanim (musteslimejni) samo Tvojoj  Odredbi,  poniznim  u  pokornosti  (samo)355  Tebi,  da  Ti  u  pokornosti  ne  pridružujemo nikog mimo Tebe, niti u 'ibadetu drugog mimo Tebe.“356     Ima li neko ko će nakon ovih dokaza i citata reći da „pokornost“ ne ulazi u  opšte  značenje  'ibadeta  i  da  el‐ilah  ne  znači  el‐muta'a  kao  što  znači  el‐ma'bud,  kao što su nam to pojasnili učenjaci islama?! Allahulmuste’an! 

  4.4 Riječi šejha Sulejmana sina Sehmana
  Rekao je šejh Sulejman b. Sehman, rahimehullah, u risali o tagutu u kojoj se  osvrće  na  govor  šejhul‐islama  iz  „Minhadžus‐sunneh“  kojeg  smo  naveli  i  kojeg  objašnjavamo:  „U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog.  Ovima riječima će se razjasniti značenje taguta i obaveznost njegovog napuštanja.  Rekao  je  Uzvišeni  Allah:  Nema  prisile  na  vjeru  ‐  Pravi  put  se  jasno  razlikuje  od  zablude!  Onaj  ko  zanevjeruje  u  taguta  a  vjeruje  u  Allaha  –  prihvatio  se  za  najčvršću  vezu,  koja  se  neće  prekinuti.  ‐  A  Allah  je  Svečujući    Sveznajući.  El‐ Baqara 256  Uzvišeni  je  objasnio  da  je  onaj  koji  se  prihvatio  za  najčvršću  vezu  onaj  koji  je  zanevjerovao u taguta (kufr u taguta); a kufr u njega je spomenuo prije imana u                                                              
354 355

 Sura El‐Baqara (2) 128   Ja sam ubacio riječ „samo“ jer se iz pokornosti želi tevhid u pokornosti.  356  Tefsir Ibn Kethir 1/446 

 

EBU MUHAMMED

243 

Njega, zbog toga što je moguće da neko tvrdi da vjeruje u Allaha a nije napustio  taguta, pa mu je tvrdnja lažna. Uzvišeni je rekao: Mi smo svakom narodu poslali  poslanika:  „Allahu  'ibadetite  a  taguta  se  klonite,  pa  je  spomenuo  da  su  svi  poslanici  poslati  sa  klonjenjem  taguta,  pa  onaj  koji  ga  se  nije  klonio  postupa  suprotno  svim  poslanicima.  Rekao  je  Uzvišeni:  A  oni  koji  se  klone  taguta,  da  joj  'ibadete, i koji se (samo) Allahu obraćaju, njima radosna vijest.   U  ovim  ajetima  imamo  mnogo  aspekata  koji  ukazuju  na  obaveznost  klonjenja  njega.  Sa  klonjenjem  njega  se  želi  mržnja  prema  njemu,  neprijateljstvo  prema  njemu  u  srcu,  vrijeđanje  i  prikazivanje  njega  ružnim  putem  govora,  uklanjanje  njega  rukom  kada  je  to  moguće,  i  napuštanje  njega.  Onaj  koji  tvrdi  da  se  klonio  taguta a to nije uradio nije rekao istinu. Što se tiče njegove suštine, izreke selefa o  njemu  su  mnogobrojne  a  najljepše  što  je  rečeno  je  govor  Ibnul‐Qajjima,  rahimehullah te 'ala, gdje kaže:   „Tagut je sve ono  čime (u čemu) je rob prešao granicu od ma'buda,357 metbu'a358  ili muta'a.359 Otuda, tagut svakog naroda je onaj kome se tehakume mimo Allaha i  Njegovog  Poslanika,  ili  mu  'ibadete  mimo  Allaha,  ili  ga  slijede  bez  dokaza  od  Allaha, ili mu se pokoravaju u onom o čemu ne znaju da je pokornost Allahu. Ovo  su  (ti)  taguti  svijeta.  Kada  o  njima  razmisliš  i  razmisliš  o  stanjima  ljudi  u  odnosu  prema njima vidjećeš da je većina njih (odstupila)360 od 'ibadeta Allahu ka 'ibadetu  tagutu,  i  od  tehakuma  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku  ka  tehakumu  tagutu,  i  od  pokornosti Njemu i Njegovom Poslaniku ka tagutu i slijeđenju njega.“361  Ovo  se  svodi  na  to  da  se  taguti  djele  na  tri  vrste:  tagut  hukma,  tagut  'ibadeta  i  tagut  pokornosti  i  slijeđenja  a  predmet  ovih  listova  je  tagut  hukma,362  jer  su  se  mnoge grupacije onih koji se pripisuju islamu počele tehakumiti363 običajima svojih  predaka i to nazivaju „haqqom“364 „zakonom rifaqah“ poput njihovih riječi „zakon  'Udžmana“,  i  „zakon  Qahtana“  i  drugih.  I  ovo  je  lično  onaj  tagut  kojeg  nam  je  Allah naredio da ga se klonimo.   Šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje  u  svom  „Minhadžu“  i  Ibn  Kethir  u  svom  „Tefsiru“  su  spomenuli  da  je  onaj  koji  to  uradi  kafir  u  Allaha,  a  Ibn  Kethir  je  dodao:  „protiv 
 Onih kojim se čini ’ibadet.   Onoga što se apsolutno slijedi.  359  Ono čemu se apsolutno pokorava.  360   Ova  riječ  ne  postoji  u  osnovi  knjige.  Za  to  u  nekim  primjercima  stoji  „’adelu“  a  u  nekim  „mimmen  ’arede  ’anhu“.  361  I’lamul‐muweqq’iin 1/58, a u „Šamili“ str. 49‐50.  362  Pogledaj kako je šejh napravio razliku između ove tri vrste tagutijjeta, velikog širka i taguta i nije rekao da su  jedno te isto a nakon toga je rekao da će govoriti o tagutima hukma. Allahulmuste’an!   363  Tražiti propise i rješavanje sporova suđenjem tagutskim zakonima  364  Istinom ili pravom. 
358 357

                                                            

  244 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

koga  je  se  obaveza  boriti,  dok  se  ne  vrati  zakonu  Allaha  i  Njegovog  Poslanika“.  Šejhul‐islam je rekao:  „Nema  sumnje  da  je  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obavezno  suditi  onim  što  je  Allah  objavio Njegovom Poslaniku kafir. Pa ko god dozvoli da među ljudima sudi onim  što  on  smatra  pravdom  mimo  slijeđenja  onoga  što  je  Allah  objavio  je  kafir.  Jer  nema  nijednog  naroda  a  da  ne  naređuje  suđenje  pravdom.  Pravda  u  njegovom  dinu može biti ono što smatraju njihovi velikani.   Štaviše,  mnogo  onih  koji  se  pripisuju  islamu  sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio Allah, subhanehu ve te'ala, poput „sevālifa“365 beduina i poput naređenja  onih kojim se među njima pokorava (el‐mutā'ūn)366 i smatraju367 da je to ono čime  treba suditi  mimo Knjige  i Sunneta i to je (pravi)368 kufr. Jer mnogi ljudi su ušli  u  islam369  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima  koje  naređuju  „el‐ mutā'ūn“  (oni  kojima  se  pokorava).  Oni  kada  saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio  pa  se  ne  počnu  pridržavati370  (iltizām)  toga,  već  ohalale da sude suprotnim onom što je Allah objavio su kafiri...371“372  U  tome  je  pojašnjenje  kufra  samog  sudije  (hakima)  i  onih  koji  od  njega  traže  da  sudi (mutehakimun) na način kojeg je spomenuo. Isto tako i onaj koji ne vjeruje u  obaveznost  suđenja  onim  što  je  Allah  objavio,  makar  ne  bio  hakim  (sudija),  niti  mutehakim; razmisli o tome! On je to spomenuo kod riječi Uzvišenog: Ko ne sudi  po onome što je Allah objavio, pa ti, oni su pravi kafiri.   Ibn  Kethir,  rahimehullah,  je  kod  riječi  Uzvišenog:  Zar  džahilijetski  zakon  hoće  (žele)?!, rekao:  „Uzvišeni poriče svakom ko napusti zakon Allaha koji obuhvata svo dobro i pravdu,  i  zabranjuje  svako  zlo,  ka  nečemu  drugom  mimo  njega  od  mišljenja,  strasti,  i  termina  koje  postavljaju  (izmišljaju)  ljudi,  bez  oslonca  na  šerijat  Allaha  poput                                                              
 Plemenski zakoni.    Na  ar.  ‫  المطاعين‬od  riječi  pokornost.  Ovo  sam  namjerno  ostavio  u  ovom  obliku  da  ne  bih  izgubio  riječ  „pokornost“ jer se ovo tiče mes'ele velikog širka pokornosti kojeg u sebi sadrži propisivanje zakona mimo ili uz  Allaha.  Da  sam  rekao  „glavešine“  izgubio  bih  značenje  pokornosti.  U  ovom  se  ogleda  važnost  poznavanja  arapskog jezika i vjerske terminologije.  367  Drže, vide...  368  Stavio sam „pravi“ jer je je šejh spomenuo riječ „kufr“ sa određenim članom, želeći da time ukaže na poseban  vid kufra.  369  Na ar. glagol „eslemu“ u trećem licu množine.   370  Na ar. je riječ „iltizām“ koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.   371  Na ar. „kuffar“.  372  Šejh Sulejman se čak zaustavio kod riječi „kuffar“ i nije naveo dodatak u kojem šejhul‐islam kaže da su džahili  ako  nisu  kafiri?!  Šta  misliš  zbog  čega!?  Mislim  da  je  to  uradio  upravo  zbog  toga  da  se  ne  bi  desilo  ono  što  se  dogodilo Nusretu i drugima koji iz negacije tekfira kufrom kazne vade propis postojanja islama koji je ovdje bez  sumnje neželjeno oprečno značenje. A Allah najbolje zna! 
366 365

 

EBU MUHAMMED

245 

onoga  čime  su  sudili  sljedbenici  džahilijeta  i  poput  onoga  čime  sude  tatari  od  kraljevskih  regulativa  (sijasat)  uzetih  od  njihovog  kralja  Džingis  Khana,  koji  im  je  postavio (sastavio) Jasik. Radi se o knjizi u kojoj su sakupljeni propisi (zakoni) koje  je  on  uzeo  iz  različitih  zakonodavstava;  judeizma,  kršćanstva  i  islamske  vjere  i  drugih, a u njemu ima i velikih broj propisa koje je on uzeo iz svog razmišljanja i  strasti,  pa  je  među  njegovim  narodom  postao  slijeđenim  zakonom,  kojem  daju  prednost nad suđenjem Allahovom Knjigom i Sunnetom Njegovog Poslanika, ..   Ko god to uradi je kafir protiv koga je se obaveza boriti373 sve dok se ne vrati sudu  Allaha i Njegovog Poslanika, tako da mimo njega ne uzima ništa drugo za sudiju,  ni u malom ni u velilkom.“374    Zadovoljiću se u ovom poglavlju sa do sada navedenim citatima o tagutu a u  poglavlju o velikom širku hukma i tehakuma ćemo navesti ostatak citata učenjaka  islama.  Allahulmuste’an!  Želim  spomenuti  još  neke  izreke  učenjaka  islama  u  kojima definišu osnovu islama bez koje niko ne može biti musliman.  

  4.5 Riječi šejha Muhammeda sina ’Abdulvehhaba
Rekao je šejh Muhammed b. 'Abdulvehhab, rahimehullah: 

,‫وﻟﻔﻆ اﻹﺳﻼم ﻳﺘﻀﻤﻦ اﻻﺳﺘﺴﻼم واﻻﻧﻘﻴﺎد, وﻳﺘﻀﻤﻦ اﻹﺧﻼص, ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ وﻟﻐﲑﻩ ﻓﻬﻮ ﻣﺸﺮك‬ .‫وﻣﻦ ﱂ ﻳﺴﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ ﻓﻬﻮ ﻣﺴﺘﻜﱪ‬
„Riječ  islam  sadrži  u  sebi  el‐istislām  (potpuna  predanost)  i  povinutost  i  sadrži  u  sebi  ikhlas.  Pa  ko  se  preda  Njemu  i  drugom  mimo  Njega  je  mušrik,  a  ko  se  ne  preda Njemu je mustekbir.“375  Takođe kaže: 

.‫ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ ﺑﺎﻟﺘﻮﺣﻴﺪ, واﻻﻧﻘﻴﺎد ﻟﻪ ﺑﺎﻟﻄﺎﻋﺔ, واﻟﱪاءة ﻣﻦ اﻟﺸﺮك وأﻫﻠﻪ‬
„On  je  potpuna  predanost  Allahu  sa  tevhidom  i  povinutost  Njemu  pokornošću  i  odricanjem od širka i njegovih sljedbenika (ehluš‐širk).“376 

                                                            
373

 Borba o kojoj se ovdje govori sprovodi samo islamska država, tj. zajednica a ne potlačeni pojedinci koji žive u  dārovima kufra u vremenu nepostojanja islamske države.   Ed‐Durerus‐senijjeh 10/502  375  Ed‐Durerus‐senijjeh 2/83  376  Fetve uleme Nedžda 1/83 
374

  246 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovu  definiciju  je  takođe  spomenuo  El‐Halidi  u  „Podučavanju  najvažnijim  pitanjima“.  Obrati  kako  je  šejh  u  definiciji  islama  spomenuo  odricanje  od  širka  i  mušrika377 kao i pokornost samo Allahu što ukazuje da vjeruje da čovjek ne može  biti musliman bez odricanja od svakog velikog širka i svakog mušrika.  

  4.6 Riječi šejha Sulejmana sina 'Abdullaha
Rekao je šejh Sulejman b. 'Abdillah, rahimehullah: 

.‫ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ ﺗﻌﺎﱃ, واﻻﻧﻘﻴﺎد ﻟﻪ ﺑﻔﻌﻞ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ, وﺗﺮك اﻟﺸﺮك‬
„On  je  potpuna  predanost  Allahu,  Uzvišen  je,  i  povinutost  Njemu  sprovođenjem  tevhida i ostavljanjem  širka.378“379 

  4.7 Riječi šejha 'Abdurrahmana sina Hasana
Rekao je šejh 'Abdurrahman, rahimehullah:  „La  ilahe  illallah  je  riječ  islama.  Nikom  se  neće  ostvariti  islam  osim  spoznajom  onoga  za  što  je  postavljena  i  na  šta  ukazuje,  njegovim  prihvatanjem,  i  uz  povinutost  njemu  djelom  i  ona  je  riječ  ikhlasa,  koji  negira  širk  i  riječ  bogobojaznosti (taqwa).“380  Rekao je dalje: 

‫وأﲨﻊ اﻟﻌﻠﻤﺎء ﺳﻠﻔﺎ وﺧﻠﻔﺎ، ﻣﻦ اﻟﺼﺤﺎﺑﺔ واﻟﺘﺎﺑﻌﲔ، واﻷﺋﻤﺔ، وﲨﻴﻊ أﻫﻞ اﻟﺴﻨﺔ أن اﳌﺮء ﻻ ﻳﻜﻮن ﻣﺴﻠﻤﺎ‬ ،‫إﻻ ﺑﺎﻟﺘﺠﺮد ﻣﻦ اﻟﺸﺮك اﻷﻛﱪ، واﻟﺒﺮاءة ﻣﻨﻪ وﻣﻤﻦ ﻓﻌﻠﻪ، وﺑﻐﻀﻬﻢ وﻣﻌﺎدا ﻢ ﲝﺴﺐ اﻟﻄﺎﻗﺔ، واﻟﻘﺪرة‬ ‫وإﺧﻼص اﻷﻋﻤﺎل ﻛﻠﻬﺎ ﷲ، ﻛﻤﺎ ﰲ ﺣﺪﻳﺚ ﻣﻌﺎذ اﻟﺬي ﰲ اﻟﺼﺤﻴﺤﲔ: "ﻓﺈن ﺣﻖ اﷲ ﻋﻠﻰ اﻟﻌﺒﺎد: أن‬
 

‫ﻳﺸﺮ‬ .‫ﻳﻌﺒﺪوﻩ وﻻ ﻛﻮا ﺑﻪ ﺷﻴﺊ‬

„Postoji  konsenzus  (idžma')  među  'ulemom  prijašnjih  (selefa)  i  potonjih  (khalefa)  generacija,  počevši  od  ashaba,  tabi'ina,  imama  i  svih  učenjaka  ehlis‐sunneta,  da  čovjek  ne  biva  muslimanom  osim  ostavljanjem  velikog  širka,  odricanjem  od                                                              
377 378 379

 Širk i ehluš‐širk u njegovim riječima imaju sveobuhvatno značenje.   Svakog širka jer je „širk“ spomenuta sa određenim članom i ima sveobuhvatno značenje.   Tejsirul‐'azizil‐hamid, str. 110  380  Fetve ‘uleme Nedžda 1/90 

 

EBU MUHAMMED

247 

njega  i  od  onoga  ko  ga  radi,381  mržnjom  prema  njima,  neprijateljstvom  prema  njima  shodno  mogućnosti  i  ikhlasom  (čistim  usmjeravanjem)  djela  samo  Allahu.“382    Pa je uslovio ostavljanje i odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika,  mržnju prema njima zbog širka kojeg rade, koji je gori nego bilo koji mogući grijeh,  kao  i  neprijateljstvo.  Osnova  odricanja  od  mušrika  je  uvjerenje  da  kod  sebe  nemaju  islam  i  tevhid  i  da  nisu  muslimani,  što  dolazi  iz  uvjerenja  da  je  širk  suprotan islamu i da je islam suprotan širku, a onaj koji ne vjeruje da mušrik nije  musliman i da musliman nije mušrik, se nije odrekao od velikog širka niti je lojalan  prema  imanu.  Onaj  koji  ga  nazove  muslimanom  je  dodatno  na  prvo  upao  u  nevjerstvo  prijateljevanja  (muwalāh)  prema  njemu,  koje  stoji  nasuprot  neprijateljevanja prema mušricima, čija je osnova tekfir mušrika.     Ove  riječi  šejha  'Abdurrahmana,  u  kojima  prenosi  idžma'  učenjaka  svih  generacija muslimana da čovjek neće biti musliman sve dok se ne odrekne svakog  velikog  širka  i  svakog  mušrika,  su  dokaz  neispravnosti  i  prostakluka  Bilibanijevih  tvdnji  koji  je  u  svom  repertoaru  u  najkraćem  vremenu  postigao  niz  rekorda  u  laganju i iskrivljavanju vjere Uzvišenog Allaha uz neviđeno nepostojanje naznaka  stida i smjelosti prema islamskim svetinjama. Allahulmuste’an!     Dakle,  uvjet  odricanja  od  mušrika  nisu  uslovili  samo  učenjaci  da've  zbog  nekog  „posebnog“  stanja  među  njima,  kao  što  kažu  neki  danas,  već  je  to  konsenzus  muslimana  svih  generacija,  jer  se  osnova  islama  i  bilo  kojeg  drugog  pojma definiše njegovim ruknovima i daleko od svakog opisa koji ne ulazi u njega.  Jer,  da  je  stvar  kao  što  tvrde  neki  ljudi  onda  bi  se,  ovisno  od  kufrova  koji  su  prošireni u određenom vremenu, prilikom definicije islama trebalo govoriti da je  islam  „uvjerenje  da  je  dozvoljeno  jesti  hljeb  i  tekfir  onoga  koji  ga  zabranjuje“,  ako se među ljudima proširi zabranjenost jedenja hljeba uz uspostavu argumenta  nad njima.     Danas postoje neki ličnosti383 koje smatraju da je šejh Muhammed, definišući  osnovu  islama,  tekfir  mušrika  spomenuo  zbog  toga  što  su  se  u  dotičnoj  situaciji  bili ostvarili svi uzroci za kufr onoga koji ih ne tekfiri, pored toga što je u svakom  svom citatu riječ „mušrici“ spomenuo i ostavio u sveobuhvatnom neograničenom  smislu.384                                                               
381 382 383

 Odricanjem od svakog velikog širka i svakog mušrika.    Ed‐Durerus‐senijje 8/338 i Fetwe 'uleme Nedžda 1/435  Mislim na Ebu Jusufa Alu Ferradža, Allah ga uputio!  384  Nije rekao „ti i ti mušrici“ ili „mušrici mog vremena“. 

  248 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Vidjeli  smo  da  je  sve  to  nemoguće,  i  ponovo  ćemo,  iz  svih  prethodnih  dokaza,  te  na  primjerima  definicija,  kao  i  dokazivanjem  osakaćenosti  argumentacije onih koji zagovaraju nekakav „takhsīs“ ili pravljenje razlike između  vrsta  i  jedinki  koje  ulaze  u  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  neke  imenice.  Ko  želi  da  bude  gluplji  od  magaraca,  neka  ostavi  islam  i  njegove  učenjake  na  miru!  Spomenuta grupa ljudi smatra da se odricanje od mušrika ostvaruje bez uvjerenja  da  oni  nisu  muslimani,  ali  kažu  da  je  mržnja  i  neprijateljstvo  prema  njima  neophodna! Zamisli!  Rekao je šejh 'Abdurrahman: 

:‫ﻟﻮازم ﻣﻌﲎ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬ ‫وأﻣﺎ ﻗﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﰲ اﳊﺪﻳﺚ اﻟﺼﺤﻴﺢ: ﻛﻔﺮ ﲟﺎ ﻳﻌﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ"، ﻓﻬﺬا ﺷﺮط ﻋﻈﻴﻢ ﻻ‬ ‫و‬ ‫ﻳﺼﺢ ﻗﻮل ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ إﻻ ﺑﻮﺟﻮدﻩ، وإن ﻟﻢ ﻳﻮﺟﺪ ﻟﻢ ﻳﻜﻦ ﻣﻦ ﻗﺎل ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ ﻣﻌﺼﻮم اﻟﺪم‬ ‫واﻟﻤﺎل، ﻷن ﻫﺬا ﻫﻮ ﻣﻌﲎ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ؛ ﻓﻠﻢ ﻳﻨﻔﻌﻪ اﻟﻘﻮل ﺑﺪون اﻹﺗﻴﺎن ﺑﺎﳌﻌﲎ اﻟﺬي دل ﻋﻠﻴﻪ ﻣﻦ ﺗﺮك‬ ‫اﻟﺸﺮك واﻟﺒﺮاءة ﻣﻨﻪ وﻣﻤﻦ ﻓﻌﻠﻪ. ﻓﺈذا أﻧﻜﺮ ﻋﺒﺎدة ﻛﻞ ﻣﺎ ﻳﻌﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ، وﺗﺒﺮأ ﻣﻨﻪ، وﻋﺎدى ﻣﻦ‬ َ ِ ‫ﻏ‬ ‫ﻓﻌﻞ ذﻟﻚ، ﺻﺎر ﻣﺴﻠﻤﺎ ﻣﻌﺼﻮم اﻟﺪم واﻟﻤﺎل؛ وﻫﺬا ﻣﻌﲎ ﻗﻮل اﷲ -ﺗﻌﺎﱃ-: }ﻓَﻤﻦ ﻳَﻜﻔ ْﺮ ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎ ُﻮت‬ ُْ ْ َ ِ ِ ‫وﻳـُﺆﻣﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ ﻓَـﻘﺪ اﺳﺘَﻤﺴﻚ ﺑِﺎﻟْﻌ ْﺮوة اﻟْﻮﺛْـﻘﻰ ﻻ اﻧْﻔﺼﺎم ﳍَﺎ واﻟﻠﱠﻪُ ﲰﻴﻊ ﻋﻠِﻴﻢ{. وﻗﺪ ﻗﻴﺪت ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ ﰲ‬ َ ُ َِ ُ َ َ ْ ْ ِ َ ِ ْ ِ ْ َ ٌ َ ٌ َ َ َََ
...‫وﻋﻤﻼ‬

،‫اﻷﺣﺎدﻳﺚ اﻟﺼﺤﻴﺤﺔ ﺑﻘﻴﻮد ﺛﻘﺎل، ﻻ ﺑﺪ ﻣﻦ اﻹﺗﻴﺎن ﲜﻤﻴﻌﻬﺎ، ﻗﻮﻻ، واﻋﺘﻘﺎدا‬

„Lavāzimi385 značenja la ilahe illallah:  Što se tiče njegovih riječi, ., u sahih hadisu: „I zanevjeruje u sve čemu se 'ibadeti  mimo Allaha“; u njima je veliki uvjet bez kojeg riječi la ilahe illallah nisu ispravne i  koji  ako  ne  postoji  život  i  imetak  onoga  koji  ih  izgovara  nisu  zaštićeni,  jer  to  je  značenje la ilahe illallah pa mu ne koristi izgovaranje bez ostvarenja značenja na  kojeg  ukazuje od ostavljanja širka i odricanja od njega i onoga koji ga radi. Pa  kada  porekne  'ibadet  svemu  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  i  odrekne  ga  se  i  neprijateljuje prema onome koji to radi postaje muslimanom, zaštićenog života i  imetka.  To  je  značenje  Allahovih  riječi:  Pa  ko  zanevjeruje  u  taguta  i  vjeruje  u  Allaha,  prihvatio  se  za  najčvršću  vezu,  koja  se  ne  kida.  A  Allah  je  Svečujući  Sveznajući.  Riječi la ilahe illallah su u sahih hadisima uvjetovane teškim uvjetima, koje je sve  neophodno ostvariti govorom, vjerovanjem i djelom...“386                                                              
385

 Značenja koja putem neminovne uzročne povezanosti proizilaze iz osnovnog značenje, čiji nestanak ili rušenje  ukazuje na nestanak osnove kakvoće iz koje su rezultirali ili ona koja se neminovno shvataju iz shvatanja osnove  iz koje proizilaze. 

 

EBU MUHAMMED

249 

  Obrati  pažnju  na  činjenicu  da  je  zajedno  spomenuo  ostavljanje  širka  i  odricanje od njega što ukazuje na to da se njima žele dva različita značenja, iako  imaju  nešto  zajedničko,  ali  je  odricanje  šireg  značenja  od  ostavljanja,  koje  je  temelj  za  neprijateljstvo  i  uvjerenje  da  mušrik  nije  musliman.  Isto  tako  učenjaci  često u svom govoru zajedno spominju pojmove „odricanje od mušrika“ i „tekfir  mušrika“ što ukazuje da se tim pojmovima žele različita značenja.     U  tom  slučaju  se  tekfirom  žele  propisi  koji  dolaze  nakon  uspostave  argumenta  poput  borbe,  ohalaljivanja  imetka,  života,  časti  i  slično  a  odricanjem  od  njih  uvjerenje  da  nisu  muslimani  i  da  imaju  drugi  din  i  da  njihov  ma'bud  nije  samo Allah. Zbog toga je potrebno razumjeti značenje pojma tekfir koji se koristi  u određenom kontekstu ili imati na umu terminologiju učenjaka islama kako bi se  sačuvali  od  zablude  u  koju  su  upali  vođe  protivničke  skupine.  Riječi  šejha  'Abdurrahmana su jasne. 

  4.8 Riječi sinova šejha Muhammeda, 'Abdullaha i Husejna
  Rekli  su  sinovi  šejha  Muhammeda,  rahimehullah,  'Abdullah  i  Husejn,  u  kontekstu odgovora na pitanje koje im je postavljeno: 

،‫اﳌﺴﺄﻟﺔ اﳊﺎدﻳﺔ ﻋﺸﺮة: رﺟﻞ دﺧﻞ ﻫﺬا اﻟﺪﻳﻦ وأﺣﺒﻪ، وﻟﻜﻦ ﻻ ﻳﻌﺎدي ﻛﲔ، أو ﻋﺎداﻫﻢ وﱂ ﻳﻜﻔﺮﻫﻢ‬ ‫اﳌﺸﺮ‬ ‫أو ﻗﺎل: أﻧﺎ ﻣﺴﻠﻢ، وﻟﻜﻦ ﻻ أﻗﺪر أن أﻛﻔﺮ أﻫﻞ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ، وﻟﻮ ﱂ ﻳﻌﺮﻓﻮا ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ،ورﺟﻞ دﺧﻞ ﻫﺬا‬ ّ .‫اﻟﺪﻳﻦ وأﺣﺒﻪ، وﻟﻜﻦ ﻳﻘﻮل: ﻻ أﺗﻌﺮض ﻟﻠﻘﺒﺎب، وأﻋﻠﻢ أ ﺎ ﻻ ﺗﻨﻔﻊ وﻻ ﺗﻀﺮ، وﻟﻜﻦ ﻣﺎ أﺗﻌﺮﺿﻬﺎ‬
„Jedanaesta mes'ela: čovjek koji je ušao u ovaj din i zavolio ga ali ne neprijateljuje  prema mušricima, ili neprijateljuje ali ih nije protekfirio, ili kaže: „Ja sam musliman  ali  nisam  u  stanju  da  tekfirim  one  koji  izgovaraju  la  ilahe  illallah  iako  ne  znaju  njihovo  značenje“.  I  čovjek  koji  je  ušao  u  ovaj  din  i  zavolio  ga  ali  kaže:  „Neću  se  ispriječavati  turbetima,  znam  da  ona  ne  koriste  niti  nanose  štetu,  ali  neću  im  se  ispriječavati. 

‫اﳉﻮاب: أن اﻟﺮﺟﻞ ﻻ ﻳﻜﻮن ﻣﺴﻠﻤﺎ، إﻻ إذا ﻋﺮف اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ودان ﺑﻪ، وﻋﻤﻞ ﺑﻤﻮﺟﺒﻪ، وﺻﺪق اﻟﺮﺳﻮل‬ :‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻓﻴﻤﺎ أﺧﺒﺮ ﺑﻪ، وأﻃﺎﻋﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﻧﻬﻰ ﻋﻨﻪ، وأﻣﺮ ﺑﻪ، وآﻣﻦ ﺑﻪ وﺑﻤﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ; ﻓﻤﻦ ﻗﺎل‬
                                                                                                                                                        
386

 Medžmu’atur‐Resail vel‐mesa’il 2/27‐28 

  250 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ﻻ أﻋﺎدي ﻛﲔ، أو ﻋﺎداﻫﻢ وﱂ ﻳﻜﻔﺮﻫﻢ، أو ﻗﺎل: ﻻ أﺗﻌﺮض أﻫﻞ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ، وﻟﻮ ﻓﻌﻠﻮا اﻟﻜﻔﺮ‬ ‫اﳌﺸﺮ‬ :‫واﻟﺸﺮك وﻋﺎدوا دﻳﻦ اﷲ، أو ﻗﺎل ﻻ أﺗﻌﺮض ﻟﻠﻘﺒﺎب، ﻓﻬﺬا ﻻ ﻳﻜﻮن ﻣﺴﻠﻤﺎ، ﺑﻞ ﻫﻮ ﳑﻦ ﻗﺎل اﷲ ﻓﻴﻬﻢ‬ ‫}وﻳَـﻘﻮﻟُﻮن ﻧُـﺆﻣﻦ ﺑِﺒَـﻌﺾ وﻧَﻜﻔﺮ ﺑِﺒَـﻌﺾ وﻳُﺮﻳﺪون أَن ﻳَـﺘﱠﺨﺬوا ﺑَـ ْﻴﻦ ذﻟِﻚ ﺳﺒِﻴﻼً أُوﻟَﺌِﻚ ﻫﻢ اﻟْﻜﺎﻓﺮون‬ ُ ِ ْ َ ُ ِ َ ٍ ْ ُُ ْ َ ٍ ْ ُ ِْ َ ُ َ َ ُِ َ ُ ُ َ َ َ َ َ ِ ‫اﳌﺸﺮ‬ َّ ً‫ﺣﻘﺎً{. واﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ وﺗﻌﺎﱃ: أوﺟﺐ ﻣﻌﺎداة ﻛﲔ، وﻣﻨﺎﺑﺬ ﻢ، وﺗﻜﻔﲑﻫﻢ، ﻓﻘﺎل: }ﻻ ﺗَﺠﺪ ﻗَـﻮﻣﺎ‬ ْ ُ ِ ‫ِْ َ ِ َ ْ ْ ِ ِ َ د َ َ ْ َ ﱠ‬ ‫ﻳُـﺆﻣﻨُﻮن ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ واﻟْﻴَـﻮِم اﻵﺧﺮ ﻳُـﻮا ﱡون ﻣﻦ ﺣﺎد اﻟﻠﱠﻪَ ورﺳﻮﻟَﻪُ{، اﻵﻳﺔ وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ: }ﻳَﺎ أَﻳﱡـﻬﺎ اﻟﱠﺬﻳﻦ آﻣﻨُﻮا ﻻ‬ َ َ َ ُ ََ ‫ﺗَـﺘﱠﺨﺬوا ﻋﺪوي وﻋﺪ ﱠﻛﻢ أَوﻟِﻴَﺎء ﺗُـﻠﻘﻮن إِﻟَﻴﻬﻢ ﺑِﺎﻟْﻤﻮدة وﻗَﺪ ﻛﻔﺮوا ﺑِﻤﺎ ﺟﺎءﻛﻢ ﻣﻦ اﻟْﺤﻖ ﻳُﺨﺮﺟﻮن‬ َ ُ ِ ْ ‫ِ ُ َ ُ ﱢ َ َ ُ وُ ْ ْ َ ْ ُ َ ْ ِ ْ َ َ ﱠ ِ َ ْ َ َ ُ َ َ َ ُ ْ ِ َ َ ﱢ‬ ِْ ْ ُ َ ‫ﱠ‬ ِ .‫اﻟﺮﺳﻮل وإِﻳﱠﺎﻛﻢ أَن ﺗُـﺆﻣﻨُﻮا ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ رﺑﱢﻜﻢ{ اﻵﻳﺎت؛ واﷲ أﻋﻠﻢ‬ ُْ َ ْ َ ُ
„Odgovor je da čovjek ne biva muslimanom sve dok ne spozna tevhid i pokorava  se  njime,387  i  radi  po  onome  što  on  za  sobom  povlači,388  i  vjeruje  u  istinitost  Poslanika,  .,  u  svemu  o  čemu  je  obavijestio,  i  pokori  mu  se  u  onome  što  je  zabranio  i  naredio,  i  vjeruje  u  njega  i  sve  čime  je  došao.  „Pa  ko  kaže:  „Neću  se  suprotstavljati mušricima“, ili im se suprotstavi (mu'adah), ali ih ne tekfiri, ili kaže:  „Neću  da  se  ispriječavam  ehlu389  „la  ilahe  illallah“,  pa  makar  radili  kufr  i  širk  i  neprijatelji bili (suprotstavljali se) Allahovom dinu“, ili kaže: „Neću se ispriječavati  turbetima“, takav nije musliman. Naprotiv, on je od onih o kojima je Allah rekao: I  govore: „Vjerujemo u neke a u neke ne vjerujemo“ ... do riječi: ...pravi nevjernici.  Allah  je  naredio  suprotstavljanje  (neprijateljstvo)  mušricima,  odricanje  i  odbacivanje i tekfirenje istih.  Nećeš naći narod, koji vjeruje u Allaha i Sudnji Dan, da je u ljubavi sa onima koji  se suprotstavljaju Allahu. El‐Mudžadileh 22  Kao  što  kaže:  O  vi  koji  ste  povjerovali!  Ne  uzimajte  Moje  neprijatelje  i  vaše  neprijatelje za prijatelje, ukazujući im ljubav... El‐Mumtehaneh 1390    Riječ  „mudžeb“  je  objekat  glagola  evdžebe,  koji  znači  nešto  neminovno  za  sobom povući a ja sam to preveo kao  „onome što on za sobom povlači“ i u ovom  kontekstu  je  ona  ista  kao  i  riječ  „lavazim“  jer  se  radi  o  opisima  koji  neminovno  proizilaze  iz  ostvarenje  tevhida  u  srcu,  počevši  od  njegove  spoznaje  do  ostalih  njegovih  srčanih  ruknova,  iz  kojih  proizilaze  ostale  vanjske  stvari,  čiji  nestanak  ukazuje na nestanak tevhida u srcu. 
387 388 389

                                                            

 Uzima ga za din.   Neminovno za sobom povlači putem uzročne povezanosti.    Sa „ehlu“ se ovdje misli na mušrike koji izgovoraju „la ilahe illallah“.  390  Ed‐Durerus‐senijjeh 10/139‐140 

 

EBU MUHAMMED

251 

  Ovo je mezheb ehlus‐sunneta i džema'ata, koji vjeruje u neminovnu uzročnu  povezanost između vanjštine i srca, kao što svi pametni ljudi vjeruju u neminovnu  uzročno  povezanost  između  neke  osnove  i  onih  opisa  koji  se  međusobnom  neminovnom  uzročnom  povezanošću  usko  vežu  za  nju  i  od  ne  ne  mogu  biti  odvojeni. Zato rušenje principa odricanja od mušrika znači nepostojanje tevhida u  svakom mjestu i vremenu.     Dalje,  obrati  pažnju  kako  su  i  sinovi  šejha  prvo  spomenuli  „odricanje“  pa  nakon  toga  „tekfir“,  što  ukazuje  na  različitost  njima  željenih  značenja  u  ovom  kontekstu i kako su rekli da osoba ne biva muslimanom dok ne ostvari spomenuto  a ova izreke se naravno ne tiče samo njihovog vremena jer je njihov govor opšta  definicija islama: „Čovjek ne biva muslimanom prije nego što...“, i ko o ovakvim  izrekama  tvrdi  da  se  njima  misli  „..ne  biva  muslimanom  u  ovom  vremenu...“  je  time  dokazao  svoju  ograničenost,  neznanje,  tendecioznost,  smjelost  na  Allahov  din i ismijavanje učenjaka koji dobro znaju kako se treba izraziti i koji zatvaraju sva  vrata neshvatanja Allahovih propisa pa i svojih riječi lično. Allahulmuste’an! Čime  se mi danas sve moramo bakćati! 

4.9 Tekfir zbog velikog širka i negacije (ta'tila) Allahovih Imena i Svojstava je najvažnija stvar u kufru u taguta
  Šejh 'Abdullatif, rahimehullah, u odgovoru Es‐Sahafu pojašnjava da je tekfir  zbog širka i ta'tila391 najvažnija stvar u kufr u taguta rekavši: 

.‫واﻟﺼﺤﺎف ﻗﺪ ﺧﻠﻂ ﻫﻨﺎ، وأﻃﺎل اﳍﺬﻳﺎن; وزﻋﻢ أن ﻣﻦ ﻛﻔﺮﻫﻢ ﻳﻜﻔﺮ، وﻻ ﻳﺼﻠﻰ ﺧﻠﻔﻪ‬ ‫وﻗﺪ ﻋﺮﻓﺖ أن اﳌﺴﺄﻟﺔ ﻓﻴﻬﺎ ﺗﻔﺼﻴﻞ، ﻛﻤﺎ ﻗﺪﻣﻨﺎﻩ، وﺑﻪ ﻳﻌﺮف ﺣﻜﻢ اﻟﺼﻼة ﺧﻠﻔﻪ، وأ ﺎ ﻻ ﺗﺼﺢ ﺧﻠﻒ ﻣﻦ‬ ‫أﺷﺮك ﺑﺎﷲ، أو ﺟﺤﺪ أﲰﺎءﻩ وﺻﻔﺎﺗﻪ ﻟﻜﻔﺮﻩ؛ وأﻫﻢ ﺷﺮوط اﻟﺼﻼة واﻹﻣﺎﻣﺔ، ﻫﻮ: اﻹﺳﻼم، ﻣﻌﺮﻓﺘﻪ واﻟﻌﻤﻞ‬ ،‫ﺑﻪ; وﻣﻦ ﻛﻔﺮ ﻛﲔ وﻣﻘﺘﻬﻢ، وأﺧﻠﺺ دﻳﻨﻪ ﷲ، ﻓﻠﻢ ﻳﻌﺒﺪ ﺳﻮاﻩ، ﻓﻬﻮ أﻓﻀﻞ اﻷﺋﻤﺔ وأﺣﻘﻬﻢ ﺑﺎﻹﻣﺎﻣﺔ‬ ‫ّ اﳌﺸﺮ‬ .‫ﻷن اﻟﺘﻜﻔﻴﺮ ﺑﺎﻟﺸﺮك واﻟﺘﻌﻄﻴﻞ، ﻫﻮ أﻫﻢ ﻣﺎ ﻳﺠﺐ ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت‬
„Es‐Sahaf je ovdje pobrkao i oduljio buncanje tvrdeći da je kafir onaj koji ih tekfiri i  ne  klanja  iza  njih.  Ti  si  saznao  da  mes'ela  ima  detaljno  objašnjenje  kao  što  smo                                                              
391

  Ovdje  negacija  koja  se  tiče  Allahovih  Imena  i  Svojstava  što  može  biti  u  potpunosti  ili  djelimično.  U  tom  pogledu  imamo  čiste  džehmije,  mu'tezile,  aš'arije  i  maturidije.  Čiste  džehmije  negiraju  sva  Imena  i  Svojstva,  mu'tezile potvrđuju Imena tvrdeći da ona u sebi ne sadrže Svojstva, a posljednji potvrđuju imena ali alegorično  tumače neka Svojstva Uzvišenog. Sa ta'tilom se ovdje misli na ta'til prvih. 

  252 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

prethodno objasnili, i time se zna propisa namaza iza njega i da on nije ispravan  iza  onoga  koji  pridružuje  (širk)  Allahu  ili  niječe  Njegova  Imena  i  Svojstva,  zbog  njegovog kufra. Najvažniji uvjet namaza i imameta je islam, njegova spoznaja i  rad po njemu. Onaj koji tekfiri mušrike i mrzi ih,392 i svoj din čisto ispovijeda Allahu  i ne 'ibadeti drugom mimo Njega, takav je najbolji imam i najpreči imameta, jer je  tekfir zbog širka i ta'tila najvažnija obaveza u kufr u taguta.“393    Može li  čovjek na jasniji način od ovoga ukazati na  to da je tekfir mušrika  i  taguta najvažnija stvar u ruknu kufra u taguta?! Ovim riječima je šejh 'Abdullatif  samo potvrdio riječi Uzvišenog Allaha i Njegovog Poslanika,  ., u kojima se prvo  spominje  odricanje  od  taguta  i  mušrika  da  bi  se  iz  toga  zaključilo  odricanje  od  velikog širka koji ih spaja.     Međutim,  kod  Ebu  Jusufa  Alu  Ferradža,  Makdisija,  i  njihovih  sljedbenika,  i  onih  koji  bi  to  željeli,  poput  Nusreta  i  Bilibanija,  negacija  islama  tagutima  i  mušricima je zadnja stvar u kufru u taguta. Halidija namjerno nisam spomenuo jer  njegova greška nije poput greški spomenutih, iako iz njegovog mezheba proizilazi  mezheb Makdisija ili naš mezheb, što ćemo spomenuti u drugom djelu ovog lanca  u poglavlju u kojem ćemo detaljnije voditi raspravu sa onim koji smatraju da tekfir  mušrika i taguta ne spada u aslud‐dina i asl (osnovu) kufra u taguta.     Makdisi  je  u  toj  mes'eli  zaista  puno  pogriješio,  da  nas  Allah  sačuva  Svoje  srdžbe.  Ebu  Jusuf  Alu  Ferradž  nije  učenjak  i  nije  naučno  sposoban  da  govori  o  detaljima  ovih  mes'ela,  iako  je  svakom  kojeg  je  Allah  sačuvao  nesreće,  vallahi,  lahko  da  shvati  ovo  pitanje,  ali  problem  je  kada  čovjek  prvo  zavoli  neki  put  i  njegove  velikane,  a  zatim  počne  namještati  sebi  vjeru  u  tom  smjeru.  Naravno  Nusret, Bilibani i protivnici uopšteno, ovu bolest pripisuju uvijek drugom.     Za  rješavanje  svih  tih  sporova  postoji  naučno  argumentiranje  vraćanjem  spora Allahovoj Knjizi i Sunnetu Njegovog Poslanika, ., što se neće ostvariti osim  metodologijom  argumentiranja  učenjaka  selefa  u  kojoj  ih  slijede  sretni  među  potonjim generacijama. Kako je moguće da čovjek zna šta je tevhidullah a da ne  zna  šta  je  širk  Allahu  koji  veže  taguta  i  njegove  robove!?  Nije  moguće  osim  u  bolesnim umovima!    Kako  je  moguće  da  čovjek  zna  šta  je  tevhidullah  i  islam  a  ne  zna  ko  je  muvehhid  ‐  musliman  a  ko  nije?!  Nije  moguće!  Jer  je  pravljenje  razlike  između  muslimana  i  nemuslimana  prva  stvar  koja  neminovno  rezultira  iz  shvatanja  tevhidullaha i islama. Kao što onaj koji je spoznao značenje riječi sunce time zna 
392 393

                                                            
 Riječ maqt ukazuje na najveći vid mržnje.   Ed‐Durerus‐senijjeh 12/264 

 

EBU MUHAMMED

253 

da sve što pri sebi nema opis sunca nije sunce iako dotičnu stvar nije vidio niti je  čuo o njoj. Zbog toga učenjaci kažu da je najbliži „lāzim“ neke stvari da ona nije  nešto drugo mimo sebe same.    Stotine je drugih fetvi i citata kojima bi mogli ispuniti hiljade stranica, a čiju  većinu  svi  mi  znamo,  pa  je  zbog  toga,  inšaAllah,  moguće  da  se  zadovoljimo  spomenutim a ostalo prepustimo znanju i upućenosti čitaoca i protivnika. Šehadet  la ilahe illallah Muhammedun Resulullah, koji ukazuje na opšti i posebni islam, na  svoje  značenje,  kao  što  smo  već  objasnili,  ukazuje  putem  ukazivanja  na  cjelo  značenje, parcijalno‐sadržajnog i uzročno‐neminovnog neodvojivog ukazivanja.     Učenjaci  islama  su  se  razišli  u  pogledu  toga  da  li  su  neki  opisi  ruknovi  šehadeta, koji se nalaze unutar tevhida ili su njegovi levāzimi, ali to razilaženje je  puke terminološke prirode, tj. na njega se ne nadovezuje bilo kakvo razilaženje u  vjerovanju  i  praksi,  kao  što  su  se  učenjaci  usulul‐fikha  razišli  da  li  je  dilaletul‐ iltizām  tekstualno  ukazivanje  ili  razumsko  odnosno  da  li  neki  pojam  na  svoje  levazime ukazuje putem teksta ili posredstva razuma, koji zaključuje međusobnu  vezu, ali uzrokom teksta.     Razišli su se u pogledu naredbe i zabrane u mes'elama koje sam spomenuo  ali su se složili da naredba nečega znači zabranu ostavljanja istog, kao što su se svi  složili da onaj koji nije sproveo levazime naredbe, koji iz nje neminovno proizilaze  i  od  nje  su  neodvojive,  nije  sproveo  ono  što  mu  je  naređeno,  jer  je  nestanak  levazima dokaz nestanka osnove (melzum) iz koje proizilaze.     Izvoli  jedan  važan  citat  Ibn  Tejmijje  o  ukazivanju  nestanka  lāzima  na  nestanak  melzuma  u  mes'eli  imana.  Rekao  je  šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah: 

‫إذا ﺗﺒﲔ ﻫﺬا, وﻋﻠﻢ أن اﻹﳝﺎن اﻟﺬي ﰲ اﻟﻘﻠﺐ ﻣﻦ اﻟﺘﺼﺪﻳﻖ واﳊﺐ وﻏﲑ ذﻟﻚ ﻳﺴﺘﻠﺰم اﻷﻣﻮر اﻟﻈﺎﻫﺮة ﻣﻦ‬ ‫اﻷﻗﻮال اﻟﻈﺎﻫﺮة واﻷﻋﻤﺎل اﻟﻈﺎﻫﺮة, ﻛﻤﺎ أن اﻟﻘﺼﺪ اﻟﺘﺎم ﻣﻊ اﻟﻘﺪرة ﻳﺴﺘﻠﺰم وﺟﻮد اﳌﺮاد, وأﻧﻪ ﳝﺘﻨﻊ ﻣﻘﺎم‬ ‫اﻹﳝﺎن اﻟﻮاﺟﺐ ﰲ اﻟﻘﻠﺐ ﻣﻦ ﻏﲑ ﻇﻬﻮر ﻣﻮﺟﺐ ذﻟﻚ وﻣﻘﺘﻀﺎﻩ زاﻟﺖ اﻟﺸﺒﻪ اﻟﻌﻠﻤﻴﺔ ﰲ ﻫﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔ, وﱂ‬ ‫ﻳﺒﻖ إﻻ ﻧﺰاع ﻟﻔﻈﻲ, ﰲ أن ﻣﻮﺟﺐ اﻹﳝﺎن اﻟﺒﺎﻃﻦ, ﻫﻞ ﻫﻮ ﺟﺰء ﻣﻨﻪ داﺧﻞ ﰲ ﻣﺴﻤﺎﻩ ﻓﻴﻜﻮن ﻟﻔﻆ اﻹﳝﺎن‬ ‫داﻻ ﻋﻠﻴﻪ ﺑﺎﻟﺘﻀﻤﻦ واﻟﻌﻤﻮم؟ أو ﻫﻮ ﻻزم ﻟﻺﳝﺎن وﻣﻌﻠﻮل ﻟﻪ وﲦﺮة ﻟﻪ, ﻓﺘﻜﻮن دﻻﻟﺔ اﻹﳝﺎن ﻋﻠﻴﻪ ﺑﻄﺮﻳﻖ‬
   ‫اﻟﻠﺰوم؟‬

  254 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„S  obzirom  da  je  ovo  postalo  jasno  i  da  se  spoznalo  da  iman  koji  je  u  srcu  od  tasdiqa394 i ljubavi i drugog neminovno prouzrokuje (jestelzim) vanjštinske stvari  od  vanjskih  riječi  i  vanjskih  djela,  kao  što  potpuna  namjera  uz  sposobnost  neminovno prouzrokuje postojanje željenog, i da je nemoguće da se u srcu ostvari  obavezni iman bez pojave njegovog prouzrokovanog i onog što za sobom povlači,  nestaju teoretske nedoumice (šubhe) u ovoj mes'eli i ne ostaje osim terminološki  spor  u  vezi  toga  da  li  je  prouzrokovano  unutrašnjeg  imana  parče  u  njemu  koje  ulazi  u  njegovo  ime  pa  da  pojam  iman  na  njega  ukazuje  parcijalno‐sadržajnim  putem395 i putem 'umūma,396 ili je on lāzim397 imana i njegova posljedica i njegov  plod,  pa  da  ukazivanje  imana  na  njega  bude  putem  uzročno‐neminovnog  ukazivanja?398“399    Učenjaci  su  se,  kao  što  sam  rekao,  razišli  u  pogledu  toga  da  li  lojalnost400  i  neprijateljevanje401  ulaze  u  značenje  la  ilahe  illallah  ili  se  radi  o  opisima  koji  su  izvan značenja la ilahe illallah ali iz njega neminovno proizilaze i njihov nestanak  znači nestanak osnove la ilahe illallah.   Kaže Mihmas b. 'Abdillah Muhammed El‐Džel'ud:  „Obaveza  je  svako  muslimanu  da  zna  da  je  Allah  svima  nama  naredio  neprijateljstvo  prema  mušricima  i  da  ne  prijateljujemo  prema  njima  i  sve  nas  je  obavezao  da  volimo  vjernike  i  pomažemo  im  riječju,  djelom  i  uvjerenjem,  i  obavijestio  da  je  to  od  uvjeta  iman  i  velikih  stvari  koje  iz  njega  neminovno  proizilaze,  pa  je  negirao  iman  onome  koji  ukazuje  ljubav  onome  koji  se  suprotstavlja  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku  makar  se  u  tom  ukazivanju  ljubavi  radilo  o  najbližem  rođaku.  Zbog  toga  među  učenjacima  ima  onih  koji  prijateljevanje  i  neprijateljevanje  uvode  u  značenje  la  ilahe  illallah,  a  ima  i  onih  koji se ustežu,402 pa bi u ovoj mes'eli imali dva mišljenja.   Prvo mišljenje: prijateljevanje i neprijateljevanje je od značenja la ilahe illallah...“    Zatim  je  spomenuo  fetve  učenjaka,  čiju  većinu  znamo,  hvala  Allahu  da  bi  nakon toga rekao:                                                              
 Vjerovanje u istinitost.   Putem dilaletut‐tedammun.  396  Sveobuhvatnog ukazivanja. Na ar. umum.  397  Ono što iz njega neminovno proizilazi putem uzročne povezanosti.  398  Putem neminovne uzročne povezanosti.   399  Medžmu’ul‐fetava 7/575, stara štampa i „Šamilah“.  400  El‐muvalāh, tj. prijateljevanje.  401  El‐mu’adāh, tj. suprotstavljanje.  402   Ustežu  se  od  rasprave  da  li  šehadeta  tevhida  na  njih  ukazuje  parcijalno  sadržajnim  ili  neminovno  prouzrokujućim putem. 
395 394

 

EBU MUHAMMED

255 

‫ﻳﻘﻮل اﻟﺸﻴﺦ ﺳﻠﻴﻤﺎن ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﷲ ﺑﻦ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﻟﻮﻫﺎب: إﻧﻪ ﳚﺐ ﻋﻠﻰ اﳌﺴﻠﻢ أن ﻳﻌﻠﻢ أن اﷲ اﻓﱰض‬ ‫ﻋﻠﻴﻪ ﻋﺪاوة ﻛﲔ وﻋﺪم ﻣﻮاﻻ ﻢ، وأوﺟﺐ ﻋﻠﻴﻪ ﳏﺒﺔ اﳌﺆﻣﻨﲔ وﻣﻮاﻻ ﻢ، وأﺧﱪ أن ذﻟﻚ ﻣﻦ ﺷﺮوط‬ ‫اﳌﺸﺮ‬ ‫اﻹﳝﺎن، وﻧﻔﻲ اﻹﳝﺎن ﻋﻤﻦ ﻳﻮاد ﻣﻦ ﺣﺎد اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ، وﻟﻮ ﻛﺎن أﻗﺮب ﻗﺮﻳﺐ ﰲ اﻟﻨﺴﺐ، وأﻣﺎ ﻛﻮن ذﻟﻚ‬ ‫ﻣﻦ ﻣﻌﻨﻰ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ أو ﻣﻦ ﻟﻮازﻣﻬﺎ، ﻓﻠﻢ ﻳﻜﻠﻔﻨﺎ اﷲ ﺑﺎﻟﺒﺤﺚ ﻋﻦ ذﻟﻚ، وإﻧﻤﺎ ﻛﻠﻔﻨﺎ ﺑﻤﻌﺮﻓﺔ أن اﷲ‬ ‫ﻓﺮض ﻋﻠﻴﻨﺎ ذﻟﻚ وأوﺟﺒﻪ وأوﺟﺐ اﻟﻌﻤﻞ ﺑﻪ، ﻓﻬﺬا ﻫﻮ اﻟﻐﺮض اﻟﺤﺘﻢ اﻟﺬي ﻻ ﺷﻚ ﻓﻴﻪ، وﻣﻦ ﻋﺮف‬ .‫أن ذﻟﻚ ﻣﻦ ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ وﻟﻮازﻣﻬﺎ ﻓﻬﻮ ﺣﺴﻦ وزﻳﺎدة ﺧﻴﺮ اﻫـ‬
„Drugo  mišljenje:  mišljenje  onih  koji  se  ustežu  u  pogledu  toga  da  li  je  prijateljevanje  i  neprijateljevanje  od  značenja  la  ilahe  illallah  ili  nije?  Kaže  šejh  Sulejman b. 'Abdillah:  „Obaveza  je  muslimanu  da  zna  da  mu  je  Allah  naredio  neprijateljevanje  prema  mušricima i da ne prijateljuje prema njima i obaveznim mu učinio da voli vjernike i  prijateljevanje prema njima, i obavijestio da je to od uvjeta imana i negirao iman  onom koji ukazuje ljubav onome koji se suprotstavlja Allahu i Njegovom Poslaniku  makar se radilo i o najbližem rođaku.   Što se tiče pitanja da li je to od značenja403 la ilahe illallah ili njegovih levazima,  Allah nas nije obavezao da to ispitujemo, već nas je obavezao da znamo da nam  je  to  Allah  učinio  farzom  i  da  ga  je  učinio  obaveznim  i  da  je  obavezao  na  praktično sprovođenje toga. Ovo je ta neminovna mudrost u koju nema sumnje.  Za  onoga  koji  spozna  da  li  je  to  od  značenja  la  ilahe  illallah  ili  je  od  njegovih  levazima je to lijepo i dodatno dobro.“404    Kaže 'Ali El‐Hudajr, molim Allaha da mu popravi stanje i da ga uputi odricanju  od uleme taguta i istini u svemu u čemu je pogriješio, u knjizi „El‐Vesit“: 

‫اﻟﻘﻮل اﻟﺜﺎﻧﻲ: ﻗﻮل ﻣﻦ ﺗﻮﻗﻒ: ﻫﻞ اﳌﻮاﻻة واﳌﻌﺎداة ﻣﻦ ﻣﻌﲎ »ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ« أم ﻻ؟‬

‫ﻓﺼﻞ‬ ‫ﻗﺒﻞ اﻟﺪﺧﻮل ﰲ أﻧﻮاع اﻟﻌﺒﺎدات ﻓﺈن ﺗﻮﺣﻴﺪ اﻷﻟﻮﻫﻴﺔ ﻳﺘﺒﻌﻪ أﺻﻮل و ﻛﺎﻧﻪ و ﻫﻲ: ﳏﺒﺔ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ وأﻫﻠﻪ‬ ‫أر‬ ‫وﻣﻮاﻻ ﻢ، وﺑﻐﺾ اﻟﺸﺮك وأﻫﻠﻪ وﻣﻌﺎدا ﻢ وﺗﻜﻔﲑﻫﻢ واﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت و ﻛﺎﻧﻪ ﲬﺴﺔ ذﻛﺮﻫﺎ اﳌﺼﻨﻒ ﰲ‬ ‫أر‬
   .‫اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬

‫رﺳﺎﻟﺔ ﻣﺴﺘﻘﻠﺔ ﺑﻌﻨﻮان رﺳﺎﻟﺔ ﰲ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﻣﻮﺟﻮدة ﰲ ﳎﻤﻮﻋﺔ‬

                                                            
403 404

 Unutar.   Medžmu'atut‐tevhid, str. 50‐51 

  256 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Prije  nego  što  počnemo  govor  o  vrstama  'ibadeta,  tevhidul‐uluhijjeh  slijede  temelji i njegovi ruknovi, a oni su: ljubav prema tevhidu i njegovim sljedbenicima i  prijateljevanje  prema  njima,  mržnja  prema  širku  i  njegovim  sljedbenicima,  i  neprijateljevanje prema njima, njihov tekfir, i kufr u taguta; a on se sastoji od pet  ruknova,405  koje  je  spomenuo  autor  u  posebnoj  risali  o  kufru  u  taguta,  koja  se  nalazi u „Medžmu'atut‐tevhid“.“    Zatim je počeo navoditi citate učenjaka na ovu temu. Obrati pažnju na to da  je spomenute stvari nazvao ruknovima tevhida, a svaki iole obrazovan musliman  znači šta znači pojam rukn i da kada rukn bilo koje stvari izostane nestane i suštine  te  stvari.  To  bez  sumnje  zna  i  Nusret!  Samo  je  problem  u  tome  što  je  Allah  na  njega  poslao  šejtane  džinna  i  ljudi  da  ga  podstiču  na  zabludu  a  to  se  ne  dešava  osim zbog grijeha kojeg je Allah sigurno ubrojao iako ga čovjek zna zaboraviti. Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!  'Ali  El‐Hudajr  takođe  spominje  da  kufr  u  taguta ima pet ruknova406 a to su oni opisi, koje smo u međuvremenu svi,  hvala  Allahu, naučili.    Za  ostvarenje  osnove  kufra  u  taguta  se  uvjetuje  da  vjeruje  da  je  'ibadet  tagutu  laž  i  neispravna  stvar,  da  ga  mrzi,  bude  mu  neprijatelj,  napusti  ga,  to  smatra  drugim  dinom,  i  vjeruje  da  su  tagut  i  njegovi  robovi  nemuslimani.  Ako  sazna za pojmove tagut, mušrik, kafir i tekfir, mora ih prihvatiti i sprovoditi ih a  ako je u stanju da to sve ispolji on će to uraditi na odgovarajući način i u skladu sa  pravilima  pozivanja  u  islam  i  uzimanju  u  obzir  opšteg  stanja  muslimana.  Ako  ne  ispolji svoj din, uz mogućnost da to uradi, griješan je ali nije kafir, a nekad se osobi  koja  ne  ispoljava  din  može  presuditi  kufrom  u  vanjštini,  što  ne  znači  da  nije  moguće da ista bude mu'min u suštini.     Razmisli  kako  'Ali  El‐Hudajr  nije  rekao  da  se  riječi  šejha  Muhammeda  i  učenjaka da've tiču samo „njihovog vremena“ u kojem se „nad nekim narodom  uspostavio  argument“  kao  što  to  tvrdi  Ebu  Jusuf  Alu  Ferradž,  da  ga  Allah  uputi  istini i sačuva islam od njegovih greški!  Nakon dvadesetak strana El‐Hudajr kaže: 

،‫)ص063( وﻟﻮازﻣﻬﺎ ﻣﻦ اﻟﻮﻻء، واﻟﺒﺮاء‬

/2

‫وﻣﻨﻬﻢ ﻣﻦ ﺟﻌﻠﻬﺎ ﻣﻦ اﻟﻼزم : ﻗﺎل اﺑﻦ ﺳﺤﻤﺎن ﰲ اﻟﺪرر‬

.‫واﻟﻌﻤﻞ ﺑﺸﺮاﺋﻊ اﻹﺳﻼم، وﻻ ﻳﻼﺋﻤﻪ إﻻ ﻣﺎ واﻓﻖ ﻫﻮاﻩ، أو ﲢﺼﻴﻞ دﻧﻴﺎﻩ؛ وﻫﺬﻩ ﺣﺎل ﻛﺜﲑ ﻣﻦ اﻟﻨﺎس‬
                                                            
405

  Pogledaj  kako  ’Ali  El‐Hudajr  ukazuje  da  su  navedene  stvari  ruknovi  tevhidul‐uluhijjeh  a  mi  znamo  šta  znači  kada je nešto rukn u nečemu! Allahulmuste’an!  406  Što znači da je tekfir mušrika i taguta od aslud‐dina jer je tekfir taguta i mušrika rukn u kufru u taguta. 

 

EBU MUHAMMED

257 

„Među njima ima i onih koji su ih učinili levazimima. Rekao je  Ibn Sehman u Ed‐ Dureru 2/360:  „...I  njenih  lavazima  od  el‐vela'407  i  el‐bera'408  i  sprovođenja  islamskih  propisa.  Njemu  ne  godi  osim  ono  što  je  u  skladu  sa  njegovim  prohtjevima,  ili  sticanjem  dunjaluka, i to je stanje većine ljudi.“    Dakle, nije problem hoće li ih neko tekfir mušrika, taguta i mustekbira i ono  što  se  na  njega  nadovezuje  nazvati  ruknovima  ili  levāzima  sve  dok  se  to  ne  suprotstavlja vjerskom tekstu, već je problem biti džahil pa srušiti opis bez kojeg  nema osnove islama i suprotstavljati se istini i njenim sljedbenicima.     Nusret i Bilibani i ostali koji su sa njima su u posljednje dvije godine ili manje,  imali  vremena  da  zavode  narod  i  manipulišu  ljudskim  emocijama  pod  plaštom  odbrane „poštovanih učenjaka“ i „mudžahida“, koje protekfiriše „džehennemska  paščad“, „neo‐haridžije“, „tekfirovci“ ili „gulati“, kojima ne bi bilo drago kada bi se  sada  uspostavio  „darul‐islam“,  i  koji  su  toliki  džahili  „pa  su  tekfir  mušrika  i  tehakum  uveli  u  značenje  la  ilahe  illallah“  ili  ga  učinili  onim  čiji  nestanak  znači  nestanak osnove la ilahe illallah!!!     Ovo  je  dugačka  lista  njihovog  zuluma  prema  Allahovom  dinu  a  nakon  toga  prema sebi i prema nama. Šta onda treba reći na sve to kada vidimo u kakve su  sramote,  neznanja  i  bućkuriše  upali  Nusret  i  njegova  životna  nesreća  zvana  „Bilibani“, a da ne govorimo o ostalim lažovima i licemjerima, koji su pomislili da  su  ovi  događaji  najbolja  šansa  za  sticanjem  ugleda  i  ostvarenjem  niskih  nagona  duše i pohota, pakosti,zavisti i mržnje prema Allahovim robovima.     Stare  neznalice,  zulumćari  i  eksploatatori  ljudskih  imetaka  i  emocija  odjednom postadoše branioci islama i džihada, dižući svoj „džihad“ na lobanjama i  časti islama i vjernika pa sve to bi kušnja za srca munafika i džahila i svih drugih  koje Allah bolje zna nego mi, te ih fitne uzdrmaše i ono što su im srca krila izađe  na  javu,  pa  neka  je  hvala  Allahu,  Gospodaru  svjetova  Koji  razdvaja  čisto  od  prljavog prilazeći zlikovcima sa strane s koje se najmanje nadaju. Molim Allaha da  nas učini od dobrih i čistih!    Ako ovo nije  vrhunac  poraza i  kušnje šta je onda  značenja poraza i kušnje?  Da  upadneš  u  desetine  kufrova  misleći  da  spadaš  u  najbolju  grupu  muslimana  i  onda ti postane jasno da si svo vrijeme griješio! Ko je taj kojem će Allah dozvoliti  da se pokaje nakon svega? Ko je taj koji će dati prednost Allahovom zadovoljstvu i  istini nad svojim „obrazom“ i „časti“? Ko je taj koji će priznati da je on bio taj koji                                                              
407 408

 Lojalnost i prvrženost.   Odricanje. 

  258 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

je svo vrijeme griješio i radio zulum i da je njegov protivnik, kojem je jeo meso dan  i noć, bio na istini? Allahulmuste’an! Biće ono što Allah odredi.     Onaj  koji  se  istinski  pokaje  i  objavi  svoju  tevbu  i  ispravi  sve  što  je  greškom  pripisao islamu je ljudina u svakom mjestu i vremenu i svi sinovi Adema su griješni  a najbolji među njima su oni koji se često i brzo kaju. Zbog svega što je prethodilo  naš menhedž se ogleda u konstataciji onoga što je rekao šejh 'Abdullatif, a to je da  samo  iz  nedovoljnog  shvatanja  i  nepotpune  predodžbe  o  suštini  tevhida  i  širka,  može proizići rušenje islama iz neznanja, bilo u osnovi rukna negacije409 ili rukna  potvrde,410  ili  onome  što  ih  prati,411  svejedno  nazvali  te  stvari  ruknovima  ili  levazimima ili se ustegli.  Rekao je šejh:  „Znaj da ko god ima predstavu o bilo kojoj suštini onakom kakva je ona u vanjskoj  realnosti i spozna njenu kakvoću iz njenih za nju specifičnih opisa neminovno zna  šta  je  ruši  i  šta  joj  oponira  a  skrivenost  se  može  dogoditi  samo  u  slučaju  neraspoznavanja jedne od dvaju suština ili nepoznavanjem obje kakvoće.  Uz  nestanak  toga  i  ostvarenje  potpune  predstave  o  njima  dvjema,  ono412  nije  nepoznato niti se jedno može pobrkati sa drugim. Koliko je samo grupa nastradalo  zbog manjkavosti znanja i nepoznavanja granica i suština!?413 Koliko se zbog toga  samo pojavilo greški i muka kao na primjeru pravila koje glasi:   „Islam i širk su dvije, jedna drugoj suprotne stvari, ne mogu se sastati, niti nestati  tako  da  nijedna  ne  ostane“.414  Neznanje  o  njihovoj  suštini415  ili  samo  o  jednoj,  uvelo  je  mnoge  u  širk  i  obožavanje  ('ibadet)  dobrih  ljudi  i  to  sve  zbog  nepoznavanja suština i nemanja ispravne predstave o njima...“416    Šejh 'Abdullatif, rahimehullah, je u odgovoru na potvore Ibn Mensura koji je  tvrdio da šejh Muhammed tekfiri  muslimane, nazivajući tim imenom one koji su  upali u veliki širk, takođe rekao: 

‫ﺳﺒﺤﺎﻧﻚ ﻫﺬا ﺘﺎن ﻋﻈﻴﻢ! وأﻣﺎ دﻋﻮى ﻫﺬا اﳌﻔﱰي أن ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ ﳍﺎ ﺣﻜﻢ اﻹﺳﻼم، وﻻ ﻳﻮﺟﺪ ﻓﻴﻬﺎ ﻣﺎ‬ ،‫ﻳﻨﺎﻓﻴﻪ، وﻟﻴﺲ ﻓﻴﻬﺎ ﻣﻦ ﲢﺮم ﻣﻮادﺗﻪ وﻣﻮاﻻﺗﻪ ﻟﻜﻔﺮﻩ ﻛﻪ، ﻓﻤﻘﺘﻀﻰ ﻫﺬا اﻟﻘﻮل ﻧﺒﺬ اﻹﺳﻼم وراء اﻟﻈﻬﺮ‬ ‫وﺷﺮ‬
                                                            
409 410 411

 Rukn negacije je „la ilahe“ a njegova osnova je „odricanje od širka“.   Rukn potvrde je „illallah“ a njegova osnova je „lojalnost prema imanu“.   Ono što ih prati su npr. u ruknu negacije tekfir, mržnja i neprijateljevanje.  412  Ono što je ruši i što joj oponira.  413  Šerijatskih imena.  414  Ili niti obje nestati.  415  Islama i širka.  416  Minhadžut‐Te'sis, str. 12 

 

EBU MUHAMMED

259 

‫واﻹﳝﺎن ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت، واﻻﺧﺘﻼق اﳌﺨﺎﻟﻒ ﻟﻠﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وإﲨﺎع اﻷﻣﺔ، ﻓﺈﻧﻪ - واﻟﺤﺎﻟﺔ ﻫﺬﻩ - ﻗﺪ ﻋﻤﻲ‬ ‫ﻗﻠﺒﻪ ﻋﻦ ﺗﺼﻮر اﻟﺤﻖ ﻋﻠﻰ ﻣﺎ ﻫﻮ ﻋﻠﻴﻪ، وﺗﺼﻮر اﻟﺒﺎﻃﻞ ﻋﻠﻰ ﻣﺎ ﻫﻮ ﻋﻠﻴﻪ، وﱂ ﻳﺼﺪق ﲟﺎ أﺧﱪ ﺑﻪ اﻟﻨﱯ‬ ‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻣﻦ وﻗﻮع اﻟﺸﺮك ﰲ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ؛ ﻓﺎﻧﻘﻠﺐ ﺗﺼﻮرﻩ، وﻋﺎد اﻟﻀﺮر ﻋﻠﻴﻪ، ﻓﺘﻌﲔ رد ﻗﻮﻟﻪ‬ .‫ﻫﺬا ﲨﻠﺔ‬
„Slavljen neka si Ti! Ovo je velika potvora! Što se tiče tvrdnje ovog lažova da ovaj  ummet ima hukm islama i da u njemu ne postoji ono što ga negira, i da u njemu  ne  postoji  niko  prema  kome  je  zabranjeno  ukazivati  ljubav  i  prijateljevati  prema  njemu zbog njegovog kufra i širka.   Značenje  koje  ove  riječi  za  sobom  povlače  je  bacanje  islama  iza  leđa  i  iman  u  taguta,417 i izlagana tvorevina suprotna Knjizi, Sunnetu i idžma'u ummeta, a on – s  obzirom  da  je  stanje  ovako  –  je  slijepog  srca  kada  je  u  pitanju  posjedovanje  predodžbe  o  istini  onakom  kakva  jeste  i  posjedovanjem  predodžbe  o  neistini  onakom  kakva  jeste,  i  ne  vjeruje  u  istinitost  onoga  o  čemu  je  obavijestio  Vjerovjesnik,  .,  od  pojave  širka  u  ovom  ummetu,  pa  mu  se  predodžba  izopačila418 i šteta se vratila na njega, te je preostalo samo da se njegove riječi u  potpunosti odbiju.“419     Pogledaj kako je šejh 'Abdullatif njegovo netekfirenje mušrika i nazivanje njih  muslimanima  nazvao  „imanom  u  taguta“  i  kako  je  presudio  da  je  njegov  stav  dokaz da ne  zna značenje islama i širka te kako je konstatovao da se predodžba  spomenutog  pokvarenjaka  izopačila.  Zato  mi  kažemo  da  vođe  ove  zabludjele  sekte na čije zablude odgovaramo ne znaju šta je islam i tevhid i nemaju ispravnu  predodžbu o njemu, uz mogućnost da ga nauče a što nisu uradili, već više od dvije  godine  prkose  i  čine  nepravdu  i  šire  smutnju.  Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!    Zbog  toga  onaj  koji  ne  zna  suštinu  velikog  širka  ne  vjeruje  da  mušrik  i  mustekbir nisu muslimani ili to zna ali ruši tevhid iz drugog razloga, a onaj koji ne  zna  suštinu  islama  ne  vjeruje  da  muslimani  ‐  muvehhidi  nisu  nevjernici.  Mušrici  Kurejša  su  se  rugali  Poslaniku,  .,  kada  ih  je  pozivao  u  tevhid,  nazivavši  njega  i  ashabe  „sabejcima“,  jer  su  znali  da  su  sabejci  bili  na  tevhidu  i  da  se  njemu  pripisuju  što  ukazuje  da  svjesno  nisu  sprovodili  tevhid  jer  su  počeli  vjerovati  da  tevhid  znači  vrijeđanje  i  omalovažavanje  meleka,  vjerovjesnika  i  dobrih  ljudi,  tj.  „njihovih  božanstava“,  pa  su  muslimani  ‐  muvehhidi  kod  njih  bili  nevjernici  na                                                              
417 418

 Pogledaj kako je netekfirenje mušrika i nazivanje njih muslimanima nazvao imanom u taguta!   Pa misli da su nemuslimani muslimani!  419  Ed‐Durerus‐senijjeh 12/306 

  260 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

neistini,  a  sebe  su  smatrali  upućenim.  Onaj  koji  poznaje  značenje  islama  i  širka  neminovno zna razliku između mušrika i muslimana.     Koliko mi se samo sviđaju riječi autora knjige „Qava'id fi bejan haqiqatil‐iman  'inde  ehlis‐sunneh  vel‐džema'ah“,  'Adila  b.  Muhammeda  b.  'Alija  Eš‐Šikhanija,  u  kojim kaže:  „Iman,  kao  što  smo  prethodno  objasnili,  nije  puki  tasdiq  srcem  ili  jezikom  ili  ispoljavanje imana i njegova tvrdnja. Štaviše, iman ima svoje levazime i uvjete i  ruknove i stvari koje povlači za sobom,420 bez kojih se iman neće ostvariti niti će  biti ispravan...  Iman  u  Allaha  zahtijeva  od  njegovog  sahibije  odricanje  od  širka  i  njegovih  sljedbenika te da nepriteljuje prema Allahovim neprijateljima i da zanevjeruje u  taguta, i da ne prijateljuje osim radi Allaha, Slavljen je i Uzvišen.“421  Nakon toga je spomenuo većinu našeg govora.    

4.10 Komentar o raznolikosti definicija učenjaka o aslu dinil islamu
  Dakle, činjenica da su učenjaci na različite načine definisali osnovu islama ne  predstavlja problem osim bolesnom srcu koje vjeruje u mutešabih a sumnja u ono  što je jasno u Allahovoj Knjizi. Ja sam skoro ubjeđen da se učenjaci nisu bojali da  će neki beduin iz njihovog vremena iz aslud‐dina izvesti ono čime su ga definirali  ili iz njega izbaciti ono što u nekoj od definicija nisu spomenuli kao što se dogodilo  Bilibaniju, koji je iz definicije da je aslud‐din „'ibadet jedino Allahu“ „shvatio“ da  kufr  u  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din  zbog  toga  što  u  njoj  nije  spomenut,  i  da  odricanje  od  svakog  velikog  širka  i  svakog  mušrika  nije  od  aslud‐dina,  iako  je  izričito spomenut u definiciji, pod ovim ili onim izgovorom.     Može  li  se  dogoditi  veća  nepravda  prema  govoru  učenjaka  od  ove?!  Da  iz  definicije  izbaciš  ono  što su  spomenuli  i  ono  što se neminovno  podrazumijeva  u  shvatanju i znanju običnog muslimana. Očigledno je da u njihovom vremenu nije  postojala  bojazan  od  toga  ni  za  obične  muslimane  a  kamoli  za  tragaoce  za  znanjem.  Zbog  toga  vjerujem  da  je  u  vremenima  smutnje  poput  našeg  najbolje,  koliko  god  je  to  moguće,  objasniti  suštinu  aslud‐dina  spomenom  njegovih                                                              
420 421

 Na ar. “el‐muqtedejat”.   Qava'id fi bejan haqiqatil‐iman 'inde ehlis‐sunneh vel‐džema'ah, str. 414 

 

EBU MUHAMMED

261 

ruknova,  uvjeta  i  levazima,  kao  što  je  to  radio  šejh  Muhammed,  rahimehullah,  i  učenjaci da've nakon njega.    Raznolikost  u  njihovim  definicijama  me  podsjetila  na  sličnu  pojavu  u  definicijama  imana  kod  učenjaka  ehlus‐sunneta  vel‐džema'ata,  koje  je  šejhul‐ islam složio objasnivši da među njima nema proturječnosti i suštinske razlike, već  da su učenjaci usljed pojava raznih neshvatanja i šubhi spominjali dodatke kojim  bi zatvarali vrata novotarijama. Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje, rahimehullah.  “U  tom  smislu  su  riječi  selefa  i  prvaka  učenjaka  sunneta  u  definiranju  pojma  “iman”. Ponekad kažu: “On je riječ i djelo i nijjet.”, ponekad: “On je riječ, djelo,  nijjet  i  slijeđenje  sunneta.”,  ponekad:  “Riječ  jezika,  vjerovanje  srca  i  rad  udovima.”  –  zatim  kaže  –  “...i  sve  ove  izreke  su  ispravne,  jer  kada  kažu  riječ  i  djelo,  onda  u  riječ  ulazi  riječ  srca  i  jezika  zajedno,  i  to  se  razumije  iz  pojmova  “riječ” i “govor” i slično kada se spomenu bez dodataka.”     Zatim  kaže:  “Ono  što  želim  ovdje  reći  je  da  oni  od  selefa  koji  su  rekli  da  je  iman riječ i djelo misle na riječ srca i jezika i djelo srca i udova (tijela). Oni koji su  htjeli da ukažu na ´aqidu smatrajući da se ona ne razumije iz pojma riječ, već samo  riječ jezika, ili su se toga pobojali, dodali su ´aqidu srca.   Oni  koji  su  rekli  riječ,  djelo  i  nijjet,  vide  da  pojam  riječ  obuhvata  ´aqidu  i  govor  jezika ali da je moguće da se iz pojma djelo ne razumije nijjet, pa je dodao to. A ko  je dodao slijeđenje sunneta, je to učinio zbog toga što djela nisu voljena od Allaha  osim uz slijeđenje Sunneta.   Dok  oni422  nisu  ciljali  na  bilo  koje  riječi  ili  djela,  već  samo  na  ono  što  je  od  njih  propisano. Njima je bio cilj da odgovore murdžijama koji su iman ograničili samo  na riječi, pa su rekli da je iman riječ i djelo. Oni koji su ga podijelili na četiri dijela  su objasnili šta time žele kao što je upitan Sehl ibn ‘Abdillah Et‐Testeri o imanu i  šta je iman, pa je rekao: “Riječ, djelo, nijjet i sunnet, jer ako bi iman bio samo riječ  bez djela, to bi onda bio kufr. Ako bismo rekli da je riječ i djelo bez nijjeta, onda bi  to bio nifak, a ako bismo  rekli da je on riječ, djelo i nijjet bez slijeđenja sunneta,  onda bi to bio bid´at.“423    Tako  i  mi  danas,  s  obzirom  da  su  se  pojavile  novotarije  u  aslud‐dinu,  spominjemo da je uvjerenje da mušrik, tagut i mustekbir nisu muslimani opis kojie                                                              
422 423

 Koji su rekli riječ i djelo.   Sura Alu‐Iman (3) 162‐163 

 

  262 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

se ne može sastati sa aslud‐dinom svejedno nazvali ga ruknom, šartom (uvjetom)  ili lāzimom. Suštine se mogu definisati spomenom njihovih ruknova ili spomenom  samo njihovih levazima kao što je Ibnul‐Qajjim protumačio značenje “trajne riječi  među  njegovim  potomcima  ne  bi  li  se  vratili”  prijateljevanjem  i  neprijateljevanjem a šejh Ishaq kaže da je to metoda tumačenja nekog značenja  spomenom  njegovih levazima.  Učenjaci fikha, kada  definišu “namaz”, kažu da je  to  poznati  ‘ibadet  koji  se  sastoji  od  određenih  ruknova  i  koji  je  uvjetovan  određenim uvjetima.    Razmisli  takođe  o  tome  kako  je  šejhul‐islam  spomenuo  riječi  i  djela  u  uopštenom smislu ne spominjući njihove vrste i jedinke, i sjeti se njegovih riječi da  onoga  momenta  kada  neko  prizna  da  su  vanjštinska  djela  neminovna  uzročna  posljedica  srčanog  imana  ostaje  samo  terminološki  spor  u  pitanju  toga  da  li  su  vanjska  djela  unutar  suštine  imana  ili  su  njegov  lāzim  čiji  nestanak  kategorički  ukazuje na nestanak srčanog imana, a uvjerenje da mušrik, tagut i mustekbir nisu  muslimani  ulazi  u  spoznaju  i  ‘aqidu  srca  i  tiče  se  spoznaje  aslu  dinil  islama,  a  očuvanje  tog  principa  u  vanjštini  izbjegavanjem  onoga  što  ga  ruši  u  riječima,  nazivanjem  njih  muslimanima  ili  ispoljavanjem  sumnje  u  to  jesu  li  muslimani  ili  nemuslimani,  spada  u  domen  ostavljanja,  a  ostavljanje  spada  u  djelo  po  ispravnom mišljenju.   U pogledu ajeta iz sure El‐Ma'ideh: 

ِ ِ ِ ِ ‫ﺗَـﺮى ﻛﺜِﲑا ﻣْﻨـﻬﻢ ﻳَـﺘَـﻮﻟﱠﻮن اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻛﻔﺮوا ﻟَﺒِْﺌﺲ ﻣﺎ ﻗَ ﱠﻣﺖ ﳍُﻢ أَﻧْـﻔﺴﻬﻢ أَن ﺳﺨﻂ اﻟﻠﱠﻪُ ﻋﻠَْﻴﻬﻢ وِﰲ اﻟْﻌﺬاب ﻫﻢ‬ َ ِ َ ْ ْ ُ ُ ُ ْ َ ْ َ‫َ َ ﺪ‬ ْ ُ ََ َ ْ َ َُ َ َ َ ْ َ ْ ُ ً َ َ ‫ﺧﺎﻟِﺪون ﴿٠٨﴾ وﻟَﻮ ﻛﺎﻧُﻮا ﻳـُﺆﻣﻨُﻮن ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ واﻟﻨﱠﱯ وﻣﺎ أُﻧْﺰل إِﻟَْﻴﻪ ﻣﺎ اﲣَﺬوﻫﻢ أَوﻟِﻴَﺎءَ وﻟَﻜﻦ ﻛﺜِﲑا ﻣْﻨـﻬﻢ ﻓَﺎﺳﻘﻮن‬ َ ُ ِ ْ ُ ِ ً َ ‫َ ْ َ ْ ِ َ ِ َ ِ ﱢ َ َ َِ ِ َ ﱠ ُ ُ ْ ْ َ ِ ﱠ‬ َ ُ َ
﴾٨١﴿

Ti  vidiš  mnoge  od  njih  kako  prijateljuju424  prema  onim  koji  su  zanevjerovali.  Ružno li je zaista ono što sami sebi pripremaju: da se Allah na njih rasrdi i da u  patnji vječno ostanu. ﴾80﴿ A da su vjerovali u Allaha i vjerovjesnika i u ono što se  njemu objavljuje, oni ih ne bi uzeli za evlija‘, ali mnogi od njih su nevjernici.425  426 ﴾81﴿   Rekao je Ibn Tejmijje u komentaru ovih ajeta:                                                              
 Ovim pojmom se u vjeri misli na ljubav prema njima na vjerskoj osnovi, ili pomaganje njih protiv muslimana ili  nazivanje njih muslimanima. Ovo su vidovi prijateljevanja koji izvode iz islama. Dakle sa pojmom prijateljevanje  se ne misli na jezičko značenje riječi.  425  Na. ar. el‐fasiqun, tj. oni koji su svojim griješenjem u  potpunosti napustili pokornost Allahu, što znači da se  ovdje  sa  fisqom  misli  na  veliki  fisq,  a  pravilo  je  da  se  pojmovi  kufr,  fisq,  zulum  i  slično  koji  su  neograničeno  spomenuti u tekstovima objave shvate u ovom smislu, tj. u smislu onoga što izvodi iz vjere.  426  Sura El‐Ma'ideh (5) 80‐81 
424

 

EBU MUHAMMED

263 

‫اﻹﳝﺎن اﳌﺬﻛﻮر ﻳﻨﻔﻲ اﲣﺎذﻫﻢ أوﻟﻴﺎء وﻳﻀﺎدﻩ، وﻻ ﳚﺘﻤﻊ اﻹﳝﺎن واﲣﺎذﻫﻢ أوﻟﻴﺎء ﰲ اﻟﻘﻠﺐ، ودل ذﻟﻚ ﻋﻠﻰ‬
...‫إﻟﻴﻪ‬

‫ﻓﺬﻛﺮ ﲨﻠﺔ ﺷﺮﻃﻴﺔ ﺗﻘﺘﻀﻲ أﻧﻪ إذا وﺟﺪ اﻟﺸﺮط، وﺟﺪ اﳌﺸﺮوط ﲝﺮف "ﻟﻮ" اﻟﱵ ﺗﻘﺘﻀﻲ ﻣﻊ اﻟﺸﺮط اﻧﺘﻔﺎء‬ ِ ‫اﳌﺸﺮوط، ﻓﻘﺎل: }وﻟَﻮ ﻛﺎﻧُﻮا ﻳُـﺆﻣﻨُﻮن ﺑِﺎﷲ واﻟﻨﱠﺒِﻲ وﻣﺎ أُﻧﺰل إِﻟَﻴﻪ ﻣﺎ اﺗﱠﺨﺬوﻫﻢ أَوﻟِﻴَﺎء{ ﻓﺪل ﻋﻠﻰ أن‬ َ َْ َ ِْ ْ ْ ُ ُ َ َ ْ َِ ََ ‫ﱢ‬ ‫أن ﻣﻦ اﲣﺬﻫﻢ أوﻟﻴﺎء، ﻣﺎ ﻓﻌﻞ اﻹﳝﺎن اﻟﻮاﺟﺐ ﻣﻦ اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ واﻟﻨﱯ وﻣﺎ أﻧﺰل‬

„Spomen uvjetavajuće rečenice za sobom povlači da se, kada se pojavi uvjet pojavi  i  uvjetovano  česticom  „da“,427  koja  uz  uvjet  za  sobom  povlači  nestanak  uvjetovanog. Pa je rekao: A da su vjerovali u Allaha i vjerovjesnika i u ono što se  njemu objavljuje oni ih ne bi uzeli za evlija'.428  Ukazuje da spomenuti iman negira njihovo uzimanje za evlija' i oponira mu i da se  ne može sastati iman i njihovo uzimanje za evlija' u srcu. To upućuje da onaj koji ih  je uzeo za evlija' nije sproveo obavezni429 iman od imana u Allaha i vjerovjesnika i  ono što mu se objavljuje.430    Sa obaveznim imanom šejh ovdje misli na osnovu imana jer je u jednom od  prethodnih citata osnovu srčanog i vanjskog imana nazvao „obaveznim imanom“,  a  opšte  poznat  je  idžma'  muslimana  da  je  prijateljevanje  prema  mušricima  i  nevjernicima  rušioc  islama,  a  nazivanje  mušrika  i  mustekbira  muslimanima  je  najveći  vid  prijateljevanja  prema  njima,  jer  se  na  njega  nadovezuje  sve  ostalo,  poput  ljubavi  i  prijateljevanja  u  ime  vjere,  kao  što  s  druge  strane  to  znači  neostvarivanje  principa  odricanja  od  mušrika,  čija  je  osnova  uvjerenje  da  su  nemuslimani, i svjedočenje da je njihov ma'bud samo Allah. Allahulmuste’an!     Zato  pitanje  negacije  imana  mušricima,  tagutima  i  mustekbirima  ulazi  u  sveobuhvatnost neprijateljevanja, i takvi tekstovi su itekako dokaz za mes'elu koja  je predmet našeg spora, a koja je toliko jasna u Allahovoj Knjizi da u nju ne sumnja  osim osoba kojoj je Allah učinio srce slijepim pred svjetlom objave.  Rekao je šejh Hamed b. 'Atiq, rahimehullah: 

 Na ar. “lev”.    One  za  koje  su  privrženi  i  prema  kojim  su  lojalni  ljubavlju  na  osnovi  vjere,  smatranje  njih  muslimanima,  i  pomaganje njih protiv muslimana.   429  Ovdje sa obaveznim imanom misli na osnovu imana a ne na obaveznu potpunost!  430  El‐Iman, str. 14 i Medžmu’ul‐fetava 7/17 (Šamilah) 
427 428

                                                            

  264 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ﻓﺄﻣﺎ ﻣﻌﺎداة اﻟﻜﻔﺎر و ﻛﲔ ﻓﺎﻋﻠﻢ أن اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ وﺗﻌﺎﱃ ﻗﺪ أوﺟﺐ ذﻟﻚ، وأﻛﺪ إﳚﺎﺑﻪ وﺣﺮم ﻣﻮاﻻ ﻢ‬ ‫اﳌﺸﺮ‬ ‫وﺷﺪد ﻓﻴﻬﺎ، ﺣﱴ أﻧﻪ ﻟﻴﺲ ﰲ ﻛﺘﺎب اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﺣﻜﻢ ﻓﻴﻪ ﻣﻦ اﻷدﻟﺔ أﻛﺜﺮ وﻻ أﺑﲔ ﻣﻦ ﻫﺬا اﳊﻜﻢ ﺑﻌﺪ‬ .‫وﺟﻮب اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ، وﲢﺮﱘ ﺿﺪﻩ‬
„Što  se  tiče  neprijateljstva  prema  nevjernicima  i  mušricima,  znaj  da  je  Allah,  subhanehu  ve  te  'ala,  na  to  obavezao  i  potvrdio  obligatnost  toga,  i  zabranio  prijateljevanje  prema  njima  i  to  toliko  naglasio  da  u  Knjizi  Uzvišenog  Allaha  ne  postoji hukm u pogledu kojeg postoji višebrojnijih i jasnijih dokaza od ovog hukma,  nakon obaveze tevhida i zabrane njemu suprotnog“.431    Kaže  Dr.  'Abdul'aziz  El  'Abdullatif,  autor  knjige  „Nevaqidul‐iman  el‐qavlijjeh  vel‐'amelijjeh“: 

‫واﻟﱪاءة ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺎر ﺗﻜﻮن ﺑﺒﻐﻀﻬﻢ - دﻳﻨﺎً - وﻣﻔﺎرﻗﺘﻬﻢ، وﻋﺪم ﻛﻮن إﻟﻴﻬﻢ، أو اﻹﻋﺠﺎب ﻢ، واﳊﺬر‬ ‫اﻟﺮ‬ ‫ﻣﻦ اﻟﺘﺸﺒﻪ ﻢ، وﲢﻘﻴﻖ ﳐﺎﻟﻔﺘﻬﻢ ﺷﺮﻋﺎً، وﺟﻬﺎدﻫﻢ ﺑﺎﳌﺎل واﻟﻠﺴﺎن واﻟﺴﻨﺎن، وﳓﻮ ذﻟﻚ ﻣﻦ ﻣﻘﺘﻀﻴﺎت‬

.‫اﻟﻌﺪاوة ﰲ اﷲ‬

„Odricanje  od  nevjernika  biva  mržnjom  prema  njema,  dinski  (vjerski),  napuštanjem njih, nenaklonjenošću njima, ili njihovim simpatisanjem, opreznošću  od poistovjećivanja sa njima, ostvarenjem razlikovanja od njih u vjerskom smislu, i  džihadom protiv njih govorom, kopljem, i drugim sličnim ovome od stvari koje za  sobom povlači neprijateljstvo u ime Allaha“432    Kakvo  je  to  neprijateljstvo  prema  mušricima  i  kafirima  i  odricanje  od  njih  „čovjek ostvario“ ako ne vjeruje da oni imaju drugi din mimo dini islama i tevhida i  da  njihov  ma'bud  nije  samo  Allah?!  Dalje,  ako  su  se  muslimani  složili  da  je  nevjernik svako ko na bilo koji način pomogne nevjernike protiv muslimana, u bilo  kojem mjestu ili vremenu bez obzira na neznanje, kako da se muslimani ne slože  da nije musliman onaj koji ne vjeruje da  mušrik, tagut i mustekbir nisu muslimani,  ili ne dao Allah, da vjeruje da su muslimani i da ih tako naziva?!    S  obzirom  da  se  mes'ela  tiče  pitanja  ljubavi  i  mržnje,  prijateljevanja  i  neprijateljevanja,  nema  potrebe  da  na  ovom  mjestu  spominjemo  dodatne  šerijatske dokaze i citate učenjaka. Stvar je jasna, hvala Allahu, osim nesrećniku,  šejtanovom prijatelju milom ili varkom.                                                              
431 432

 En‐Nedžatu vel‐fikak,  str. 363   Nevaqidul‐iman el‐qavlijjeh vel‐'amelijjeh, str. 361 

  

EBU MUHAMMED

265 

  266   

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 

TEHAKUM ULAZI U ASLUD‐DIN ZATO ŠTO JE OD TEVHIDUL‐   HAKIMIJJEH A TEVHID BIVA SRCEM, RIJEČIMA I DJELIMA 
 

     

Tevhidul‐hakimijje bez sumnje ulazi u aslud‐din pa hukm i tehakum  takođe  Šubhe Nusreta i Bilibanija na kojim su izgradili tvrdnju da „tehakum nije  od aslud‐dina  Tehakum samo Allahovom zakonu je dio suštine aslud‐dina  Citati suvremenika o ulasku tehakuma u aslud‐din  Riječi dr. El‐Qarnija iz „Davabitut‐tekfir“  'Abdulmedžid Eš‐Šazili i aslud‐din 

 

EBU MUHAMMED

267 

5. Tehakum ulazi u aslud-din zato što je od tevhidul-hakimijjeh a tevhid biva srcem, riječima i djelima

  Kao što sam uvijek govorio, a i nakon svega što je prethodilo, vjerujem bez  imalo sumnje, da tehakum u smislu odricanja od velikog širka tehakuma tagutu i  ostvarenja tehakuma samo pred Knjigom i Sunnetom, ulazi u aslud‐din, i da je to  'aqida  ehlus‐sunneh  vel‐džema'ah,  i  da  čovjek  neće  biti  musliman  sve  dok  se  ne  odrekne velikog širka tehakuma i mušrika tehakuma i taguta hukma.      Kao što vjerujemo da su se svi muslimani složili da je onaj koji upadne u opis  velikog širka tehakuma tagutu mušrik. Sljedbenici ehlus‐sunneta i džema'ata kao i  ekstremne džehmije, koji se u pitanju tekfira dijele na dvije vrste:  1) Prva  kaže  da  je  vanjski  kufr  dokaz  postojanja  srčanog  kufra  iako  srce  i  vanjština međusobno nisu uzročno povezani pa jedni kufr svode na značenje  poricanja a drugi na neznanje.  2) Drugi  kažu  da  je  takav  kafir  u  vanjštini  ali  je  moguće  da  bude  mu'min  kod  Allaha  uprkos  tome  što  je  počinio  jasan  kufr,  analogno  mukrehu  (prisiljeni)  koji izgovori ili učini jasan kufr bivši smirenog srca u imanu, koji je zbog toga  kod Allaha mu'min.433  Mes'ela  i  važno  osnovno  pravilo:  mali  i  veliki  kufr  su  različiti  i  u  suštini  i  obliku i u propisu!      Ovo naše vjerovanje ne stoji u oprečnosti sa našim uvjerenjem da u pitanju  hukma (suđenja) i tehakuma (traženju rješenja spora suđenjem zakonom) postoji  opis  koji  se  u  šerijatu  naziva  malim  kufrom  uz  napomenu  na  jednu  vjersku  i  razumsku neminovnost, a to je da je nemoguće da vanjski opis malog kufra bude  apsolutno identičan vanjskom opisu velikog kufra u vjeri Uzvišenog. Ovo u suštini  važi i za srce, riječi i djela, ali sam se ograničio samo na vanjski opis zbog toga što  su vanjski opisi od uzroka tekfira u riječima i djelima predmet  tekfira i odricanja  od mušrika u vanjskoj realnosti.                                                               
433

 Mukreh koji je opravdan je onaj koji je usljed djelovanja prisile izgubio odabir srca i njegovo htijenje, a onaj  koji nije prisiljen ima potpun odabir i htijenje. 

  268 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Onaj  koji  u  srcu  krije  nevjerstvo  a  pokazuje  tevhid  je  munafik  kod  Allaha,   musliman u vanjštini. Ovo pravilo je osnova, jer riječ ili djelo velikog kufra i širka  samo po sebi izvodi iz islama a riječ ili djelo malog kufra i širka ne izvodi iz islama  osim uz srčano nevjerstvo. Tako da je iz početka neispravno da se razlika između  malog  i  velikog  širka  u  hukmu  i  tehakumu  traži  samo  u  'aqidi  i  djelima  srca!  Zapamti  ovo  i  shvati  ga  Allah  će  te  sačuvati  od  mnogih  zabluda!  Što  se  kaže  za  jednu vrstu ili jedinku velikog kufra i širka se kaže za ostale.    Psovanje Allaha i vjere i svaki drugi opis koji izvodi iz vjere islama po idžma'u  muslimana ne može nikad sam po sebi biti mali kufr i na ovo sam bezbroj puta u  svojim  predavanjima  skrenuo  pažnju  objašnjavajući  braći  da  je mali  kufr  i  širk  u  hukmu  i  tehakumu  sve  ono  što  nije  veliki  kufr  i  širk  te  da  nam,  nakon  što  smo  precizno  naučili  granicu  opisa  velikog  kufra  i  širka,  ostaje  samo  da  precizno  odredimo granicu i opis malog kufra i malog širka.     Na  ovo  se  nadovezuje  da  svako  ko  postavi  pravilo  prema  kojem  kaže  da  je  razlika između velikog i malog kufra i širka u hukmu i tehakumu u tome što mali  kufr biva kada bez srčanog nevjerstva upadne u isti onaj vanjski opis koji je veliki  kufr i širk u pitanju hukma i tehakuma, takav se u suštini nije odrekao od velikog  širka i kufra hukma i tehakuma.     Suština njegovog mezheba i 'aqide je da to djelo samo po sebi nije veliki kufr  i  širk,  i  ovo  je  suština  onoga  na  čemu  su  Nusret  i  Bilibani.  Tu  je  grešku  siromah  napravio čak i u „njegovom širku pokornosti“, a kakvo mu je tek stanje u velikom  širku  hukma  i  tehakuma!?  Iz  njihovih  riječi  razumiješ  da  ona  osoba  koja  presudi  tagutskim  zakonom  i  uzme  ga  za  sudiju  (tahkim)  jednom  ili  dva  puta  i  slično,  a  Nusret u jednom predavanju kaže: „...i još jednom“ ‐ pod uslovom da „tu presudu  ne  učini  stalnom“  i  da  ne  upadne  u  srčano  nevjerstva  poput  „uvjerenja“,  „ubjeđenja“,  „nezadovoljstva  šerijatom“  i  „okretanja  leđa  od  njega“,  nije  tagut  hukma  već  je  upala  u  mali  širk  i  to  pripisuje  bivšem  muftiji  Saudijske  Arabije  Muhammedu sinu Ibrahima, čije će riječi doći.     Dakle,  kod  njega  je  jedina  razlika  između  malog  i  velikog  kufra  u  hukmu  i  tehakumu u tome što se nije ostvario Nusretov uvjet za „njegov širk pokornosti“ i  što  nije  upao  u  srčano  nevjerstvo.  Zbog  toga  kažu  da  je  musliman  onaj  koji  se  tehakumi  tagutu  i  dozvoli  tehakum  tagutu  na  spomenuti  način!  Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!  Da  je  stvar  kao  što  kaže  Nusret  i  njegov  nesrećni  ahbab  nikad  niko  od  onih  koji  se  pripisuju  islamu  samim  djelom  i  riječima  ne  bi  izašao iz vjere islama zbog tehakuma tagutu i suđenja njime, jer je potrebno samo  da  ne  ohalali  haram  i  obratno  i  da  svojim  srcem  mrzi  taguta  i  njegov  zakon  i  da  voli šerijat! Allahulmuste’an! 

 

EBU MUHAMMED

269 

  Preslikano na mes'elu psovanja Allaha i vjere ili rađenja sihra, to bi bilo poput  osobe koja kaže da je psovanje Allaha i vjere bez obzira na srčano uvjerenje i djela  srca samo po sebi veliki kufr,434 ali ako to neko uradi jednom ili dva puta i slično ili  to  traži,  ne  ohalalivši  ga,  ili,  uopšteno  rečeno,  u  svom  srcu  nema  nijedan  opis  velikog kufra, već je to učinio slijedivši strasti, ili ne uzimavši to za din i menhedž i  opšte pravilo, takav je kafir malim kufrom i nije izašao iz islama.     Ko  ovako  nešto  kaže,  u  pogledu  bilo  kojeg  velikog  kufra  koji  je  predmet  idžma'a ehlus‐sunneta, takav je kafir jer se nije odrekao od dotičnog velikog širka i  kufra  i  njihovih  sljedbenika.  Pravljenje  razlike  u  propisu  između  psovanja  vjere  i  velikog širka i kufra hukma i tehakuma ili bilo koje druge vrste ili jedinke velikog  širka i kufra u riječima ili djelima nije dozvoljeno.    Opise  „ili  ne  uzimavši  to  za  din  i  menhedž  i  opšte  pravilo“  sam  namjerno  naveo,  jer  se  spominju  u  Nusretovom  i  Bilibanijevom  govoru,  Allah  im  popravio  stanje, kada govore o malom kufru u hukmu i tehakumu, iako je bilo dovoljno da  samo spomenom jedan „njihov opis“ a on je „učinivši to radi slijeđenja strasti“,  kojeg oni „puno vole“.     Želim reći da je napravio ogromnu grešku ko na takav način napravi razliku  između  vanjskog  velikog  i  malog  kufra,  i  da  je  suština  njegovih  riječi  da  opis  velikog  kufra  sam  po  sebi  ne  izvodi  iz  vjere  i  da  je  gori  od  ekstremnih  džehmija  zbog  toga  što  takve  ne  tekfiri  ni  u  vanjštini,  štaviše,  smatra  ih  najboljim  muslimanima  koji  su  opravdani  ovim  ili  onim,  a  mi  smo  prema  njima  najgora  stvorenja među muslimanima. Allahulmuste’an! 

5.1 Tevhidul-hakimijje bez sumnje ulazi u aslud-din pa hukm i tehakum takođe
  Naravno da pitanje tehakuma na spomenuti način mora ući u aslud‐din jer su  učenjaci  potonjih  generacija  ehlus‐sunneh  vel‐džema'ata  među  vrstama  tevhida  spomenuli tevhidul‐hakimijjeh, tj. tevhid Allaha u zakonu i suđenju a onaj koji se  buni  upotrebi  ovog  termina  mora  uraditi  isto  i  u  pogledu  termina  tevhidul‐ uluhijjeh,435 tevhidur‐rububijjeh,436 tevhidul‐esma'i ves‐sifat,437 tevhidut‐talebi vel‐                                                             
 Nisam nikad čuo da su Nusret i Bilibani „jasno i glasno“ konstatovali opis velikog kufra i širka u samom djelu  hukma i tehakuma, bez ulaženje u uvjerenje i djela srca i slično.   435  Tevhid u božanstvu.  436  Tevhid u gospodarstvu.  437  Tevhid u Imenima i Svojstvima. 
434

  270 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

qasd,438 tevhidul‐ma'rifeti vel‐ithbat439 i svim drugim koje spominju učenjaci selefa  i khalefa, iako oni nisu izričito spomenuti u tekstovima Objave, već su ih učenjaci  zaključili  i  spomenuli  te  podjele  sa  ciljem  olakšavanja  muslimanima  da  nauče  Allahov din i to se tiče svih termina u raznim islamskim naučnim disciplinama koji  nisu izričito spomenuti u Knjizi i Sunnetu.      Nusret, Bilibani i mnogi drugi, iako znaju da kod učenjaka postoji nešto što se  zove tevhidul‐hakimijje i znaju da kod nas ima nešto što se zove mali kufr u hukmu  i tehakumu,  kažu da tehakum ne  ulazi u aslud‐din  a to je džehmijska novotarija.  Ovako  uopštavanje  ove  izreke  je  veliki  kufr  jer  su  time  porekli  tekstove  Objave,  koji  su  vezali  ime  islama  za  opis  tevhida  Allaha  pridržavanjem  (iltizām)  samo  Njegovog dina i zakona, u šta ulazi očuvanje tevhida propisivanja zakona, suđenja  i tehakuma odricanjem od velikog širka u njima i predanošću samo Allahu.     Oni se u toj svojoj tvrdnji oslanjanju na nekoliko pogrešnih shvatanja a sve to  ima  porijeklo  u  činjenici  da  nisu  precizno  odredili  opis  velikog  kufra  u  suđenju  šerijatu  suprotnim  zakonom,  kao  što  bez  sumnje  nisu  naučili  granicu  aslu  dinil   islama.  

5.2 Šubhe Nusreta i Bilibanija na kojim su izgradili tvrdnju da „tehakum nije od aslud-dina
Kažu:  1)  Rivajeti  koji  se  u  pitanju  malog  kufra  prenose  od  Ibn  'Abbasa,  /,  i  drugih  selefa, koji se spominju kod ajeta: Oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti,  oni  su  pravi  nevjernici  ukazuju  da  postoji  nešto  što  je  mali  kufr  u  hukmu  i  tehakumu  a  „riječi  Ibn  'Abbasa  su  općenite“  i  ne  zna  se  da  li  je  on  njima  želio  suđenjem  tagutskim  zakonom  ili  ne  osim  idžtihadom,  a  sve  do  čega  se  došlo  idžtihadom nije od aslud‐dina.440                                                              
 Tevhida traženja i namjere, a on je drugi naziv za tevhidul‐uluhijjeh i tevhidul‐’ibadeh.   Tevhid spoznaje i potvrde, a on obuhvata tevhidur‐rububijjeh i tevhidul‐esma’i ves‐sifat.  440  Već smo ukazali na neispravnost ove tvrdnje i objasnili na čemu se gradi i da ona u sebi sadrži optuživanje Ibn  ’Abbasa da je kafir ili džehmija, a ja ovdje konstatujem čak i u pogledu činjenice da Ibn ’Abbas svojim riječima  nije želio suđenje tagutskim zakonom da se do tog zaključka nije došlo idžtihadom već idžma’om muslimana, jer  se ne prenosi ni od koga da je rekao da je Ibn ’Abbas pogriješio ili da je upao u kufr ili postao kafir, ne dao Allah,  što kategorički ukazuje da svojim riječima „kufr dune kufr“ nije želio suđenje tagutskim zakonom. Isto važi i za  ostale  selefe  od  kojih  se  prenose  izreke  o  malom  kufru.  Pa  da  li  je  preče  ovo  što  sam  ja  rekao  ili  Nusretove  riskantne  tvrdnje?  Ponavljam,  ovo  važi  čak  i  za  Ibn  ’Abbasa  a  kamoli  za  samu  konstataciju  tevhida  u  hukmu  i  tehakumu.  
439 438

 

EBU MUHAMMED

271 

2) Opis kojeg sam načeo pod tačkom jedan a to je da je granica opisa malog kufra  koji se spominje u njihovim izrekama „predmet idžtihada“ i da se ne zna precizno  koje  je  značenje  Ibn  'Abbas  time  želio  i  oni  koji  tvrde  da  time  nije  mislio  na  suđenje  tagutskim  zakonom  to  samo  dokazuju  činjenicom  da  u  vrijeme  Ibn  'Abbasa  i  drugih  selefa  nije  bilo  sudija  koji  sude  tagutskim  zakonom,  iz  čega  zaključuju da Ibn 'Abbas neminovno govori o drugom opisu a sve što je zaključeno  na  osnovu  idžtihada  nikad  ne  može  biti  od  suštine  aslud‐dina  a  postojanje  tog  idžtihada  opet  potvrđuje  postojanje  „učenjaka“  danas  koji  suđenje  tagutskim  zakonima smatraju malim kufrom, poput Albanija, Bin Baza i drugih.   3)  „Dokazivanje“  „islama“  onih  koji  iz  neznanja  sude  tagutskim  ili  plemenskim  zakonima riječima šejhul‐islama koje su osnovna teme knjige: „...jer puno ljudi je  ušlo u islam ali pored toga ne sude osim...“ iz kojih Nusret i Bilibani razumiju da  je  šejhul‐islam  potvrdio  islam  onim  koji  ne  sude  osim  tagutskim  zakonom  što  je  dokaz da to ne ulazi u aslud‐din, jer da je tako ne bi ih smatrao muslimanima.   4)  Poređenje  tehakuma  tagutu  i  suđenja  tagutskim  zakonom  makar  u  jednoj  mes'eli  sa  sedždom  pozdrava  koju  je  Mu'aza  učinio  Poslaniku,  .,  koja  nije  bila  sedžda  'ibadeta.  Zaključuju  da  pošto  je  sedžda  „'ibadet“  a  Mu'az  je  „usmjerio  Poslaniku“ ne želivši njom 'ibadet i time nije postao mušrikom isto tako i onaj koji  sudi tagutskim zakonom ili se tehakumi tagutu tražeći rješavanje spora suđenjem  tagutskim  zakonom,  ne  želeći  time  'ibadet  tagutu,  bez  srčanog  nevjerstva,  nije  mušrik, što ukazuje da tehakum ne ulazi u aslud‐din. 'Ibadet koji se mora ostvariti  u  tehakumu  tagutu  i  suđenju  tagutom,  da  bi  nekog  izveli  iz  islama,    je  „tahlil  i  tahrim“,441  kao  što  je  „poznato“  u  slučaju  'Adija  b.  Hatima,  /.  Pa  ko  sudi  tagutskim zakonom ili tehakumom tagutu traži da mu se sudi tagutskim zakonom  a nije upao u tahlil i tahrim je još uvijek musliman.   5) Kažu da je suđenje tagutskim zakonom i tehakum tagutu veliki kufr a ne veliki  širk, pa onda na to nadovezuju pravila o kojim Allah nikakvog dokaza nije objavio  kao što to radi Bilibani, a i Nusret nije daleko od njega.  6)  Kažu  tekfir  onoga  koji  sudi  tagutskim  zakonom  ili  se  tehakumi  pred  njim  je  obaveza samo onih koji prave razliku između širka i kufra a kufr i širk su kod njih  sinonimi, te im valjda zbog toga nije obaveza da ih tekfire! Napominjem da ranije  pod  istim  izgovorom  nisu  tekfirili  ni  počinioca  velikog  širka  u  'ibadetu  da  bi  na  kraju završili na riječima da postoji razlika između širka 'ibadetom i širka u hukmu i  tehakumu  te  da  u  posljednjem  ne  mogu  tekfiriti  zbog  toga  što  je  ova  mes'ela                                                              
441

 Ohalaljivanje i oharamljivanje. 

  272 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

nepoznata  ljudima  i  to  dokazuju  riječima  šejhul‐islama,  koje  tumačimo  u  ovoj  knjizi braneći ih od njihovih avantura.    Sve to završava neposjedovanjem precizne predodžbe o opisu malog kufra i  širka u pitanju suđenja iz čega rezultira općenit govor, pogrešno shvatajući riječi  šejha  Muhammeda  b.  Ibrahima  na  koje  se  „oslanjaju“,  a  na  šta  se  onda  nadovezuje  neposjedovanje  precizne  predodžbe  o  opisu  velikog  širka  u  kufru  hukma i tehakuma tagutu.     Još uvijek se čudim kako im se moglo dogoditi da slučaj kadije koji namjerno  pogrešno  presudi,  na  način  koji  ga  sam  po  sebi  ne  izvodi  iz  vjere,  uporede  sa  osobom  koja  traži  rješenje  spora  tahkimom  (uzimanjem  za  sudiju)  tagutskog  zakona  a  tahkim  taguta  izvodi  iz  vjere?!  Razlog  tome  je  što  ne  znaju  razliku  između granica opisa velikog i malog kufra u hukmu, jer ako znaš precizno šta je  veliki  širk  i  kufr  u  hukmu  znaćeš  da  je  onaj  koji  je  to  tražio,  a  to  je  mutehakim,  kafir. Zapamti ovo!    Nusret,  a  nakon  njega  Bilibani,  se  s  nama  slažu  u  pogledu  toga  da  je  propisivanje  zakona  mimo  Allaha  veliki  širk  i  da  je  onaj  koji  to  radi  od  glavešina  taguta,  i  da  je  širk  pokornosti  koji  se  ogleda  u  tahlilu  i  tahrimu,  tj.  promjeni  zakona, takođe od stvari koje izvode iz vjere ali ne znam da li će to sprovesti nad  svakom osobom u bilo kojem vremenu ili mjestu jer još uvijek imaju problema sa  shvatanjem granice aslu dinil islama, na šta ukazuje njihovo shvatanje riječi šejhul‐ islama Ibn Tejmijje kojima pripisuju islam onome „koji ne sudi osim plemenskim  zakonima“.    Nakon što navedem riječi nekih kod njih prihvaćenih suvremenika u pogledu  toga  da  tehakum  ulazi  u  aslud‐din,  osvrnuću  se  ukratko  na  širk  propisivanja  zakona  i  širk  pokornosti,  da  bih  nakon  toga  detaljno  ušao  u  određivanje  granice  opisa  velikog  kufra  u  hukmu  iz  kojeg  ćemo  shvatiti  razliku  između  njega  i  malog  kufra,  kao  što  ćemo  shvatiti  značenje  poređenja  tehakuma  tagutu  sa  „neodređenim  opisom“  velikog  i  malog  kufra  kod  Nusreta,  a  nakon  njega  Bilibanija.   

 

EBU MUHAMMED

273 

5.3 Tehakum samo Allahovom zakonu je dio suštine aslud-dina
  Naučili smo do sada kao i u našim predavanjima da se tevhid Allaha u hukmu  (zakonu) veže za sve tri vrste tevhida a navikli smo se na trostruku podjelu tevhida  na:  1) Tevhidur‐rububijeh, odnosno jednoća Allaha u Njegovim djelima ili  gospodarstvu;  2) Tevhidul‐uluhijjeh, odnosno jednoća Allaha u djelima Njegovih robova ili u  božanstvu;  3) Tevhidul‐esma'i ves‐sifat, odnosno jednoća Allaha u Njegovim Imenima i  Svojstvima.    'Ali Hudajr govoreći o načinu  podjele  tevhida kod  učenjaka selefa i khalefa,  nakon što je spomenuo nama poznato, kaže:   „Je  li  dozvoljeno  da  kažemo  da  se  tevhid  djeli  na  četiri  vrste  i  da  mu  dodamo  tevhidul‐hakimijje tj. činjenje Allaha jednim u hukmu?  Posebno bavljenje sa tevhidul‐hakimijje i njegov odvojen spomen nije bilo prisutno  osim  u  zadnjim  stoljećima,  tj.  u  trinaestom  hidžretskom  stoljeću  i  nije  vidljivo  izdvojen u spomenu osim nakon što su postavljeni laički zakoni pa se pojaviše oni  koji  su  govorili  o  njemu  i  o  tome  da  je  hukm  (zakon)  samo  Allahov,  iako  su  se  njegovi počeci počeli javljati u vremenu Ibn Tejmijje i Ibn Kethira u Jasiku442 tatara.   Kažemo da danas postoje neki koji imaju poseban stav prema onima koji govore o  tevhidul‐hakimijje,  koji  se  gradi  na  kritici  „struje  buđenja“443  ili  gradeći  to  na  nekim događajima a ne na činjenici da se tu radi o naučnom pitanju. Izdavane su i  fetve  u  kojima  se  onaj  koji  inovira  tevhidu‐hakimijje  proglašava  novotarom.  Ispravno  je  da  nema  smetnje  u  tome  da  se  doda  tevhidul‐hakimijje  i  da  se  o  takvom ne kaže da je novotar. Proglašavanje novotarom zbog toga je greška jer  prema tome i oni koji su podjelili tevhid na dvije vrste, pa oni nakon njih koji su ga  podijelili na tri vrste isto tako trebaju biti novotari!  Među  učenjacima  ima  i  onih  koji  su  podjelili  tevhid  na  pet  vrsta  pa  su  dodali  tevhidul‐mutabe'ah,  je  li  i  takav  novotar?  Pravilo  je  da  ne  smeta  razići  se  u  terminologiji ako je ona ispravnog značenja i da stanje vanjske realnosti zahtijeva                                                              
442 443

 „Jasik“ je zakonodavstvo Tatara.   Na ar. „tejjarus‐sahveh“. 

  274 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

isticanje  određenog  tevhida  i  brigu  o  njemu  i  da  se  učini  zasebnom  vrstom,  iako  ulazi u vrste prije njega. Nema smetnje u tome i za to imamo puno primjera.  Hakimijjeh ulazi u tevhidul‐esma'i ves‐sifat i gradi se na imenu El‐Hakem, kao što  je u hadisu: Allah, On je El‐Hakem i samo Njemu pripada hukm, i na upravljanju  a ono je od značenja rububijjeta, tj. upravljanju putem naredbe i zabrane. Kakva je  novotarija u tome?...   Isto kažemo da među učenjacima ima onih koji su uvjete la ilahe illallah sveli na  sedam. Neki su idžtihadili i sveli ih na osam pa su spomenuli uvjet kufra u taguta  iako se on nalazi unutar sedam uvjeta, ali zbog njegove važnosti ga je odvojio od  uvjeta ljubavi i učinio ga odvojenim. Je li takav kod njih novotar?   Isto  tako  je  i  sa  imanom.  Neki  selefi  su  ga  sveli  na  dvije  riječi  „riječi  i  djelo“,  pa  kada su novotari došli sa novom neki su rekli „riječi, djelo i uvjerenje“, pa kada su  murdžije  počele  pričati  o  djelu  selefi  su  rekli  „uvjerenje,  riječi  i  sprovođenje  ruknova“ pa su dodali riječ erkan444 s ciljem pojašnjenja, a neki su ga definisali sa  „riječ, djelo, uvjerenje i nijjet“ a neki su dodali „...i slijeđenje“ i sve što je prethodilo  je ispravno. Ali, svaki put kada situacija nalaže pojašnjenje ili zbog važnosti nečega  selefi  su  dodavali  shodno  tome  i  to  nije  izmišljeni  dodatak,  već  se  uopšteno  izrečeno i isprepleteno nalazi u govoru prethodnih.  Prema  njihovom  pravilu  treba  biti  novotar  i  onaj  koji  je  dodao  na  „dvije  riječi“  u  imanu! S time da je bolje da se ustale termini i da se iz njih ne vade novi pa da ih  postane puno i da se oduže, a ustaljeni su na tri vrste; er‐rububijjeh, el‐uluhijjeh,  el‐asma'u ves‐sifat. To su spoznali isčitavanjem i razmatranjem ajeta i hadisa pa  su našli da tevhid ne izlazi iz ove tri vrste te su ga utemeljili na tri osnove ili vrste.  Nijedna vrsta ne izlazi iz ove tri. I neće se izdvojiti niti izvesti bilo koja vrsta a da ne  bude  uzeta  iz  ove  tri.  Zbog  toga  je  ovo  najljepša  podjela,  jer  je  sveobuhvatna  i  sprečava  ulazak  stranog  u  nju,  precizna  i  ostvaruje  željeno.  A  Allah  najbolje  zna.“445  Stari 'Abdullah El‐Gunejman, o ovom pitanju, u jednoj fetvi takođe kaže: 

‫ﻣﺎ رأﻳﻜﻢ ﰲ إﻧﻜﺎر ﺗﻮﺣﻴﺪ اﳊﺎﻛﻤﻴﺔ؟ وﻫﻞ إﻓﺮادﻩ ﺑﻘﺴﻢ ﻣﺴﺘﻘﻞ ﺧﺮوج ﻋﻦ ﻣﺬﻫﺐ اﻟﺴﻠﻒ؟ وﰲ أي أﻧﻮاع‬ ‫اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ﻳﺪﺧﻞ ﻫﺬا اﻟﻘﺴﻢ؟‬
„Šta mislite o poricanju tevhidul‐hakimijjeh? Da li je njegov spomen kao zasebna  vrsta izlazak iz mezheba selefa? U koju vrstu tevhida ulazi ova vrsta?“                                                              
444 445

 Množina od riječi „rukn“.   El‐Vesit. 

 

EBU MUHAMMED

275 

‫اﳊﻤﺪ ﷲ. ﺗﻮﺣﻴﺪ اﳊﺎﻛﻤﻴﺔ ﻻ ﳚﻮز إﻧﻜﺎرﻩ، ﻓﻬﻮ ﻧﻮع ﻣﻦ أﻧﻮاع اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ، وﻟﻜﻨﻪ داﺧﻞ ﰲ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﻟﻌﺒﺎدة‬ ‫ﺑﺎﻟﻨﺴﺒﺔ ﻟﻠﺤﺎﻛﻢ ﻧﻔﺴﻪ - ﻛﺸﺨﺺ - أﻣﺎ ﺑﺎﻟﻨﺴﺒﺔ ﷲ؛ ﻓﻬﻮ - ﻳﻌﲏ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ - ﻓﻬﻮ داﺧﻞ ﰲ ﺗﻮﺣﻴﺪ‬ ‫اﻟﺮﺑﻮﺑﻴﺔ، ﻷن اﳊﺎﻛﻢ ﻫﻮ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ، ﻓﻴﺠﺐ أن ﻳﻜﻮن اﻟﺮب اﳌﺘﺼﺮف ﻫﻮ اﻟﺬي ﻟﻪ اﳊﻜﻢ، ﻓﻬﻮ ﻳﻜﻮن‬ ‫داﺧﻼً ﰲ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﻟﺮﺑﻮﺑﻴﺔ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ اﳊﻜﻢ واﻷﻣﺮ واﻟﻨﻬﻲ واﻟﺘﺼﺮف .أﻣﺎ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ اﻟﺘﻄﺒﻴﻖ واﻟﻌﻤﻞ؛ ﻓﺎﻟﻌﺒﺪ‬

:‫اﻟﺠﻮاب‬

„Odgovor: 

‫داﺧﻞ ﰲ اﻷﻗﺴﺎم اﻟﺜﻼﺛﺔ، واﻟﺘﻘﺴﻴﻢ ﺑﻼ ﻣﻘﺘﻀﻰ ﻳﻜﻮن زﻳﺎدة ﻛﻼم ﻻ داﻋﻲ ﻟﻪ، واﻷﻣﺮ ﺳﻬﻞ ﻓﻴﻪ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ‬ .‫ﺣﺎل، إذا ﺟﻌﻞ ﻗﺴﻤﺎً ﻣﺴﺘﻘﻼً ﻓﻬﻮ ﻣﺮادف، وﻻ ﳏﺬور ﻓﻴﻪ‬

‫ﻣﻜﻠﻒ ﺑﺎﺗﺒﺎع ﺣﻜﻢ اﷲ، ﻓﻬﻮ ﻣﻦ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﻟﻌﺒﺎدة ﻣﻦ ﻫﺬﻩ اﳉﻬﺔ. وﺟﻌﻠﻪ ﻗﺴﻤﺎً راﺑﻌﺎ ﻟﻴﺲ ﻟﻪ وﺟﻪ، ﻷﻧﻪ‬

Hvala Allahu! Nije dozvoljeno poricati tevhidul‐hakimijjeh jer je on jedna od vrsta  tevhida,  ali  s  obzirom  na  sudiju  (vladara)  samog  po  sebi,  kao  osobu,  ulazi  u  tevhidul‐’ibadeh,  a  u  odnosu  na  Allaha  on,  tj.  tevhid,  ulazi  u  tevhidur‐rububijjeh,  jer  Sudija  je  samo  Uzvišeni  Allah  pa  je  obaveza  da  Gospodar  Koji  Upravlja  bude  Onaj  Kome  pripada  sud,  tako  da  on  sa  aspekta  suđenja,  naredbe  i  zabrane  i  upravljanja, ulazi u tevhidur‐rububijjeh.   Što se tiče sprovođenja i djela rob je obavezan da slijedi Allahov zakon i to je od  tevhidul‐’ibadeh sa ove strane. Da se učini četvrtom vrstom nema smisla jer ulazi u  tri vrste a podjela bez povoda je samo dodatan govor za kojeg nema potrebe, iako  je stvar u tome lahka u svakom stanju jer ako ga učine neovisnom vrstom on je  sinonim i u tome nema ništa zabranjeno.“446    Dakle,  Nusretu  i  Bilibaniju  je  trebalo  biti  dovoljno  da  se  sjete  povezanosti  pitanja  Allahove  jednoće  u  hukmu  sa  vrstama  tevhida,  ili  činjenice  da  su  neki  posebno  spomenuli  tevhidul‐hakimijjeh,  da  zaključe  da  kao  što  onaj  koji  sruši  tevhidul‐uluhijjeh  širkom  ili  istikbarom  u  'ibadetu  ili  u  teoretsko‐'aqidetskom  tevhidu rušenjem principa zasluge Allaha da bude Jedini Bog nema islama.     Onaj koji sruši osnovu tevhidul‐hakimijjeh, bilo širkom propisivanja zakona ili  širkom suđenja ili širkom traženja suđenja ili ohološću i okretanjem, takođe nema  islama,  i  da  to,  s  obzirom  da  se  tevhid  sastoji  od  riječi  i  djela,  može  biti  srcem,  riječima  ili  djelima  bez  dodatnog  uvjetovanja  srčanog  nevjerstva  za  tekfir  onoga  koji upadne u veliki širk i kufr u riječima ili djelima.                                                               
446

 Fetva sa „Minbera tevhida i džihada“.  

  276 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovo  iz  razloga  što  u  tevhidul‐hakimijjeh  postoji  opis  malog  širka  koji  ruši  obaveznu potpunost imana, ali ne oponira činjenici da je tevhidul‐hakimijjeh rukn  od  ruknova  vjere  i  dio  suštine  aslud‐dina,  kao  što  postojanje  malog  širka  u  'ibadetu, slijeđenju i pokornosti, ne oponira činjenici da je tevhidul‐uluhijjeh rukn  od ruknova vjere i dio suštine aslu dinil islama.     Isto  tako  i  činjenica  da  čovjek  može  učiniti  i  mali  širk  u  rububijjetu  recimo,  smatrajući  uzrocima  određene  stvari  koje  Allah  nije  učinio  uzrocima,  niti  su  kao  takvi poznati u znanju i iskustvu ljudi, uz osnovu oslonca na Allaha, poput nošenja  konca  oko  ruke  s  ciljem  odagnavanja  nevolje.  Ovo  je  mali  širk  u  rububijjetu  i  uluhijjetu jer je pripisao uzročnost nečem što je ne posjeduje i vezao srce za njega  na način koji ga ne izvodi iz vjere ali je mali širk, da Allah sačuva.    Dakle,  postojanje  opisa  malog  širka  i  kufra  u  bilo  kojoj  od  vrsta  tevhida  pametnog ne navodi da kaže da određena vrsta tevhida, njene vrste i jedinke koje  sačinjavaju  njenu  osnovu,  svejedno  radilo  se  od  odricanja  od  velikog  širka  ili  lojalnosti  prema  tevhidu,  nije  rukn  od  ruknova  Allahove  vjere  i  sastavni  dio  aslu  dinil islama. Ovo je uzrok Nusretove i Bilibanijeve greške, Allah ih uputio istini!    Činjenica da Nusret priznaje da postoji veliki širk propisivanja zakona i veliki  širk  pokornosti  i  da  zna  da  to  ulazi  u  pitanja  tevhidul‐hakimijjeh  i  uprkos  tome  govori da tehakum ne ulazi u aslud‐din samo dodatno dokazuje da on ostvarenje  pridržavanja  (iltizāma)  samo  Allahove  vjere,  očuvanjem  prinicipa  Allahove  jednoće  u  propisivanju  zakona,  hukma  i  tehakuma,  nutrinom  i  vanjštinom,  ne  smatra uvjetom ispravnosti osnove islama, ili dijelom njegove suštine, bez koje ne  postoji aslu dini islam, i to shvatanje potkrijepljuje svojim neshvatanjem riječi Ibn  Tejmijje iz „Minhadža“, što je jasan dokaz da on nije spoznao suštinu islama. Da  nas Allah sačuva uzroka Svoje srdžbe!     Na samom početku ovih previranja su imali probleme i sa tekfirom mušrika u  'ibadetu  prije  uspostave  argumenta  govoreći  da  je  to  obaveza  samo  onoga  koji  pravi  razliku  između  širka  i  kufra  a  kasnije  su  valjda  shvatilli  da  takav  mora  biti  mušrik, a možda su i to izgradili na pogrešnim temeljima, ali neke vrste i jedinke  mušrika  u  pokornosti,  slijeđenju,  hukmu  i  tehakumu,  još  uvijek  smatraju  muslimanima,  posebno  one  koji  to  rade  iz  neznanja,  oslanjajući  se  na  citat  Ibn  Tejmijje i druge njihove šubhe koje sam spomenuo.     Zbog svega što je prethodilo kažem da je mezheb ehlus‐sunneta i džema'ata  vjerovanje  da  je  odricanje  od  svih  vrsta  i  jedinki  velikog  širka  u  hakimijjetu  i  ostvarenje  Allahove  Jednoće  u  njemu,  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina  ili  dio  njegove suštine.  

 

EBU MUHAMMED

277 

  To je jasno u govoru svih selefa i khalefa kao i govoru suvremenika čije knjige  i mišljenja sam upoznao. To je čak i mišljenje branioca taguta, njihove „poštovane  uleme“, kao i Makdisija i ostalih. U to nema sumnje! Nusret i Bilibani se boje da  ću, ako priznaju da pitanja velikog širka hakimijjeta ulaze u aslud‐din, biti u pravu  u svemu što sam rekao i kažem i onda će njihova laž pasti u vodu, i neće više imati  osnovu  kojom  bi  mogli  braniti  svoje  velikane.  Danas  je  aslud‐din  kod  mnogih  postalo da kontriraju Ebu Muhammedu šta god on da kaže. Da Allah sačuva!   

5.4 Citati suvremenika o ulasku tehakuma u aslud-din 5.4.1 Riječi dr. El-Qarnija iz „Davabitut-tekfir“
Izvoli citate Qarnija iz knjige „Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah“: 

،‫وﺣﻘﻴﻘﺘﻪ ﺗﺼﺪﻳﻖ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ، واﻻﻟﺘﺰام ﺑﺎﻟﺸﺮﻳﻌﺔ ﺑﺎﻃﻨﺎً وﻇﺎﻫﺮاً، ﺗﺼﺪﻳﻘﺎً واﻟﺘﺰاﻣﺎً إﲨﺎﻟﻴﲔ‬ ‫ﻳﻨﺸﺄ ﻋﻨﻬﻤﺎ اﻟﺘﺼﺪﻳﻖ ﺑﻜﻞ ﻣﺎ ﳜﱪ ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ واﻻﻟﺘﺰام ﺑﻜﻞ ﻣﺎ ﻳﺮد ﰲ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ ﻣﻦ‬ ‫ﻃﻠﺐ اﻟﻔﻌﻞ أو اﻟﱰك. وﻳﺘﺤﻘﻖ اﻻﻟﺘﺰام اﻟﺒﺎﻃﻦ ﺑﻘﺒﻮل اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ، واﻟﺮﺿﻰ ﺎ، واﻟﺘﺴﻠﻴﻢ ﺑﺄﺣﻜﺎﻣﻬﺎ ﻣﻊ ﲢﻘﻴﻖ‬

‫ﺛﺎﻧﻴﺎً: ﺗﺠﺮﻳﺪ اﻟﻤﺘﺎﺑﻌﺔ ﻟﻠﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬

  .‫اﻻﻟﺘﺰام ﺑﺎﻟﻌﻤﻞ اﻟﻈﺎﻫﺮ، اﻟﺬي ﻫﻮ أﻳﻀﺎً ﺷﺮط ﰲ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ اﳉﻤﻠﺔ‬
„Drugo: slijeđenje samo Poslanika, .  Suština  toga  ja  vjerovanje  u  istinitost  (obavijesti)  Poslanika,  .,  i  pridržavanje  šerijata  nutrinom  i  vanjštinom,  uopštenim  vjerovanjem  i  pridržavanjem  iz  kojeg  rezultira vjerovanje u sve o čemu je obavijestio Poslanik,  ., i pridržavanje svega  što se spominje u šerijatu od traženja djela ili ostavljanja.  Nutrinsko pridržavanje se ostvaruje prihvatanjem447 šerijata, zadovoljstvom njime  i  predanošću  njegovim  propisima  uz  ostvarenje  pridržavanja  vanjskim  djelom  koje je u uopštenom smislu takođe uvjet u aslud‐dinu.“448    Autor ovdje govori o osnovi nutrinskog i vanjskog pridržavanja, a ne o onome  koje  ulazi  u  domen  obavezne  potpunosti  imana  u  kojem  se  dešava  mali  kufr  i  veliki  grijesi.  Dodatkom  „uopšteno“  želi  reći  da  čovjek  može  biti  musliman  ako  opravdano  ne  zna  jedinke  nekih  vjerskih  propisa  ili  obavijesti,  ali  naravno  pod  uslovom  da  ne  'ibadeti  šejtanu  i  tagutu,  jer  se  za  osobu  koja  živi  u  vremenu  ili                                                              
447 448

 Obrati na pažnju na to da je opis „prihvatanja“ šerijata ovdje spomenuo unutar nutrinskog pridržavanja.    Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 45 

  278 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

mjestu  mrklog  neznanja  (fetre)  i  povjeruje  ili  se  pokori  lažnim  vjerovjesnicima  u  njihovom  zakonu  ili  obavijestima  o  gajbu,449  što  im  objavljuje  šejtan,  ne  kaže  da  nije mušrik zato što nije znala detalje Allahovih propisa i obavijesti!     Upravo  ovo  je  'ibadet  šejtanu  koji  se  spominje  u  suri  Ja  Sin.  Dakle,  nepoznavanje  detaljnih  propisa  šerijata  i  vjerskih  obavijesti  nema  veze  sa  'ibadetom, slijeđenjem i pokornošću i tehakumu tagutima i vjerovanjem u njih, a  to sam objasnio na početnim stranicima ove knjige.  Kaže El‐Qarni: 

‫]اﻟﻨﺴﺎء/06[. وﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ ﻛﺎﻟﱵ ﻗﺒﻠﻬﺎ، ﻓﻴﻬﺎ ﻧﻔﻲ اﻹﳝﺎن ﻋﻤﻦ ﻳﺮﻳﺪ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ ﺷﺮﻳﻌﺔ اﷲ، و أن‬ ‫ادﻋﺎءﻫﻢ اﻹﳝﺎن ﻣﻊ ﲢﺎﻛﻤﻬﻢ إﱃ ﻏﲑ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ زﻋﻢ ﺑﺎﻃﻞ وادﻋﺎء ﻣﺘﻨﺎﻗﺾ، إذ ﻛﻴﻒ ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن إﱃ‬ .‫اﻟﻄﺎﻏﻮت وﻫﻮ ﻛﻞ ﻣﺎ ﻋﺪا ع اﷲ، ﰒ ﻳﺰﻋﻤﻮن ﻣﻊ ذﻟﻚ أ ﻢ ﻣﺆﻣﻨﻮن ع اﷲ‬ ‫ﺑﺸﺮ‬ ‫ﺷﺮ‬
„Rekao  je  Uzvišeni  Allah:  Zar  ne  vidiš  one  koji  tvrde  da  vjeruju  u  ono  što  se  objavljuje tebi i što je objavljeno prije tebe, hoće (žele) da se tehakume tagutu a  naređeno  im  je  da  zanevjeruju  u  njega,  a  šejtan  želi  da  ih  odvede  u  daleku  zabludu. En‐Nisa' 60  Ovaj  ajet  je  poput  onoga  prije  njega.  U  njemu  se  negira  iman  onom  koji  se  tehakumi nečem drugom mimo Allahovog šerijata i o tome da je njihova tvrdnja  imana  uz  tehakum  nečem  drugom  mimo  šerijata  neispravna  i  kontradiktorna  tvrdnja, jer kako da se tehakume tagutu, a on je sve mimo Allahovog zakona, a  zatim pored toga da tvrde da vjeruju u Allahov zakon!?450   Kaže: 

ِ َِ ِ ‫وﻳﻘﻮل اﷲ ﺗﻌﺎﱃ: }أَﻟَﻢ ﺗَـﺮ إِﻟَﻰ اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻳَـﺰﻋُﻤﻮن أَﻧﱠـﻬﻢ آﻣﻨُﻮاْ ﺑِﻤﺎ أُﻧﺰل إِﻟَﻴﻚ وﻣﺎ أُﻧﺰل ﻣﻦ ﻗَـ ْﺒﻠِﻚ ﻳُﺮﻳﺪون‬ َ ُِ َ ََ َ ْ َِ َ َ ْ ُ َ ُ ْ َ َ ْ ِ ْ ِ ِ ُْ ِ ‫أَن ﻳـﺘَﺤﺎﻛﻤﻮاْ إِﻟَﻰ اﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت وﻗَﺪ أُﻣﺮواْ أَن ﻳﻜﻔﺮواْ ﺑِﻪ وﻳﺮﻳﺪ اﻟﺸﻴﻄَﺎن أَن ﻳﻀﻠﱠﻬﻢ ﺿﻼَﻻً ﺑ‬ ِ {‫َﻌﻴﺪا‬ ُ ْ ‫َ ُِ ُ ﱠ‬ ً َ ُْ ُ َ َُ َ َ ُ َ ُ

،‫ﻷن اﳌﺆﻣﻦ ﻻ ﳝﻜﻦ أن ﻳﺮﺿﻰ ﲝﻜﻢ ﻏﲑ ﺣﻜﻢ اﷲ ﻋﻠﻰ اﳊﻘﻴﻘﺔ، وﻟﻮ ﺣﺼﻞ ﻣﻨﻪ ﳐﺎﻟﻔﺔ ﻟﻪ ﰲ اﻟﻈﺎﻫﺮ‬ ‫ﻟﺸﻬﻮة أو ﳓﻮﻫﺎ. وﳍﺬا ﻗﺎل اﷲ ﺗﻌﺎﱃ: }وﻣﺎ ﻛﺎن ﻟِﻤﺆﻣﻦ وﻻ ﻣﺆﻣﻨَﺔ إِذا ﻗَﻀﻰ اﻟﻠﱠﻪُ ورﺳﻮﻟُﻪُ أَﻣﺮا أَن ﻳَﻜﻮن‬ َ ُ َ َ ٍ ُِْ َ ٍ ِْ ُ َ َ ََ ًْ ُ ََ ِ ِ ِ ‫ﻟَﻬﻢ اﻟْﺨﻴَـﺮةُ ﻣﻦ أَﻣﺮﻫﻢ{ ]اﻷﺣﺰاب/63[. ﻓﺎﻟﺮﺿﻰ ﺑﺪﻳﻦ اﷲ واﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ ﺷﺮط ﻓﻲ ﺗﺤﻘﻴﻖ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ‬ ْ ِْ ْ َ ُُ .‫اﻟﺬي ﻻ ﻧﺠﺎة ﺑﺪوﻧﻪ‬
                                                            
449 450

 Apsolutno nepoznato i skriveno, a to je ono što zna samo Uzvišeni Allah.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 46 

 

EBU MUHAMMED

279 

„Jer  nemoguće  je  da  mu’min  bude  zadovoljan451  zakonom  (presudom)  nekog  drugog mimo Allaha u suštini, čak i da se od njega dogodi vanjska mukhalefeh,452  zbog  strasti  i  slično.  Zbog  toga  je  Uzvišeni  Allah  rekao:  Kada  Allah  i  Njegov  Poslanik  nešto  odrede,  onda  ni  vjernik  ni  vjernica  nemaju  pravo  da  po  svome  nahođenju postupaju… El‐Ahzab 36  Dakle,  zadovoljsto  Allahovim  dinom453  i  tehakum  njemu  je  uvjet  za  ostvarenje  aslud‐dina, bez kojeg nema uspjeha.“454    Sa vanjskom „mukhalefeh“, tj. postupanjem suprotnim šerijatu kojim se ruši  obavezna  potpunost  tevhidul‐hakimijjeta,  autor  misli  na  mali  kufr  a  ne  na  opis  velikog kufra, koji prema Nusretu i Bilibaniju ako se uradi jedanput i slično, ali iz  strasti uz ostale „novotarske uvjete“, ne izvodi iz vjere.     Spominjući „zadovoljstvo“, koje je rukn srčanog pridržavanja, i tehakum, koji  je  rukn  vanjskog  pridržavanja  (iltizāma),  autor  ne  želi  reći  da  onaj  koji  je  zadovoljan  samo  sa  Allahovim  zakonom  i  mrzi  sud  taguta  a  zatim  se  tehakumi  tagutu,  nije  srušio  aslud‐din,  već  je  cilj  autora  da  objasni  da  je  vanjsko  pridržavanje samo šerijata uvjet za ostvarenje aslud‐dina, što se u pogledu djela  ruši  kako  tehakumom  tagutu,  koji  je  djelo,  tako  i  okretanjem  od  tehakuma  šerijatu, tj. kufrom tevelli, koji ulazi u oblast apsolutnog ostavljanja, i to je kufr,  kao što je ostavljanje rukna ili kategorije djela veliki kufr, uz podsjetnicu da svaki  veliki  širk  neminovno  ukazuje  na  nevjerničko  ostavljanje,  jer  onaj  koji  upadne  u  veliki širk je time ostavio tevhid.     Na  ovo  upozoravam  jer  ima  puno  bolesnih  srca  koji  se  igraju  sa  govorom  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  kao  i  sa  govorom  ljudi.  Sami  sebi  štete!  Govoreći  upravo  o  tome  da  čovjek  neće  biti  musliman  kod  Allaha  ako  odbije  pridržavanje  samo šerijata, hukmom i tehakumom, ili ne ostavi pridržavanje tagutskog zakona,  hukmom  ili  tehakumom,  bez  obzira  na  njegovo  srčano  uvjerenje,  i  u  kontekstu  govora  o  nekim  Židovima  koji  su  ispoljavali  svoje  vjerovanje  u  to  da  je  Muhammed,  ., Allahov poslanik, ali se nisu htjeli povinuti njegovom putu, autor  kaže: 

                                                            
  Ko  god  se  tehakumi  tagutu  zadovoljan  je  tim  djelom  iako  ne  mora  značiti  da  voli  njegov  zakon  i  da  mrzi  Allahov, i on je ili zadovoljan sa tagutskim zakonom ili nije zadovoljan samo šerijatom onako kako  mu je Allah  naredio, a autor ne želi tekfir počinioca tehakuma tagutu uvjetovati srčanim nevjerstvom jer je to put džehmija i  ekstremnih murdžija.   452  Postupanje suprotno naređenom.  453  Ovo je jedan od opisa koji je rukn u nutrinskom pridržavanju šerijata, a tehakum se tiče vanjštine.  454  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 47. 
451

  280 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Mnogi su potvrdili istinitost Allahovog Poslanika,  ., i to posvjedočili i priznali, i  on  im  pored  toga  nije  presudio  islamom  zbog  nepostojanja  zadovoljstva  sa  šerijatom, i pokornosti njemu i slijeđenja455 Poslanika, ..   Primjer  za  to  je  predaja  Safvana  b.  'Assala,  koji  kaže:  „Jedan  Židov  reče  svom  prijatelju: „Hajd' sa nama kod ovog vjerovjesnika!“. Njegov prijatelj reče: „Nemoj  govoriti da je vjerovjesnik, jer ako te čuje imaće četiri oka“, pa su došli Allahovom  Poslaniku,  .,  i  upitali  ga  o  devet  jasnih  znakova,  pa  im  je  odgovorio:  „Ne  pridružujte Allahu ništa, ne kradite, ne činite blud, ne ubijajte onoga čije je ubistvo  Allah  zabranio  osim  s  pravom,  nemojte  nevinog  privoditi  vladaru,  nemojte  činiti  sihr,  ne  jedite  kamatu,  ne  optužujte  čednu  ženu  za  blud,  i  ne  bježite  sa  bojnog  polja, i vama posebno Židovi, da se ne ogriješite o dan subote.“, pa mu poljubiše  ruke i noge i rekoše: „Svjedočimo da si vjerovjesnik!“ Reče: „Šta vas sprečava od  moga  slijeđenja?“  Rekoše:  „Davud  je  zamolio  da  u  njegovom  potomstvu  uvijek  bude vjerovjesnika i bojimo se da nas ne ubiju Židovi ako bismo te slijedili.“  Kaže autor: 

‫ﻓﺎﻧﻈﺮ إﱃ ﺗﺼﺪﻳﻘﻬﻢ ﻟﻠﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ، وﺷﻬﺎد ﻢ ﻟﻪ ﺑﺄﻧﻪ ﻧﱯ، ﻟﻜﻦ ﳌﺎ ﱂ ﻳﻘﺒﻼ اﺗﺒﺎﻋﻪ واﻻﻟﺘﺰام‬ ،‫ﲟﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ ﻣﻦ ع ﱂ ﳛﻜﻢ ﳍﻤﺎ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﺑﺎﻹﺳﻼم، ﺑﻞ ﺑﻘﻴﺎ ﻋﻠﻰ ﻛﻔﺮﳘﺎ اﻷﺻﻠﻲ‬ ‫ﺷﺮ‬ ‫ﻓﺪل ذﻟﻚ ﻋﻠﻰ أﻧﻪ ﻻﺑﺪ ﻓﻲ ﺗﺤﻘﻴﻖ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﻊ اﻋﺘﻘﺎد أن دﻳﻦ اﷲ ﺣﻖ ﻣﻦ ﻗﺒﻮﻟﻪ واﻟﺮﺿﻰ ﺑﻪ و‬ .‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ وﺣﺪﻩ‬
 „Pogledaj u njihovo vjerovanje u istinitost Poslanika,  ., i njihovo  svjedočenje da  je on vjerovjesnik, ali s obzirom da nisu prihvatili njegovo slijeđenje i pridržavanje  (iltizām) onoga čime je došao od zakona, Poslanik,  ., im nije presudio islamom.  Oni  su  ostali  na  svom  osnovnom  kufru  (kufr  asli).  To  upućuje  na  to  da  je  za  ostvarenje  aslud‐dina  uz  uvjerenje  da  je  din  Allaha  istina,  potrebno  njegovo  prihvatanje, zadovoljstvo njime, i tehakum njemu, jedino.“456    Dakle  tehakum  jedino  šerijatu  je  od  aslud‐dina  i  ulazi  u  uopšteno  vanjsko  pridržavanje (iltizām) Allahovog zakona, koji se ruši istikbarom457 ili širkom458 koji  biva tehakumom tagutu.  

                                                            
455 456 457

 Tevhida pokornosti i slijeđenja.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 48   Oholjenjem pred tehakumom šerijatu.  458  Pridruživanje nekog drugog Allahu u onome što je specifično za Njega. 

  Mes'ele:  

EBU MUHAMMED

281 

a) Uopšteni  tasdiq  (vjerovanje  u  istinitost)  i  iltizām  za  sobom  neminovno  povlače  vjerovanje  u  istinitost  svake  jedinke  vjerskih  obavijesti,  i  pridržavanje svake naredbe ili zabrane koju vjernik sazna.   b) Činjenjem  velikih  grijeha  ili  malog  kufra  i  ostavljanjem  obaveza  čije  ostavljanje  za  sobom  ne  povlači  tekfir,  se  ruši  obavezna  potpunost  iltizāma šerijata a ne njegova osnova.    Kaže: 

‫ﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﺘﻨﺒﻴﻪ ﻫﻨﺎ إﱃ أن اﻟﻐﺎﻳﺔ ﻣﻦ اﻟﻜﻼم ﻋﻦ اﻻﻟﺘﺰام اﻟﻈﺎﻫﺮ ﻛﻮﻧﻪ ﻣﻦ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ ﻫﻲ ﺑﻴﺎن اﳊﻜﻢ‬ ‫و‬ ‫اﻟﺸﺮﻋﻲ ﳍﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔ، ﻛﻤﺎ أﲨﻊ ﻋﻠﻴﻪ أﻫﻞ اﻟﺴﻨﺔ واﳉﻤﺎﻋﺔ، ﻋﻨﺪ اﻟﻜﻼم ﻋﻦ ﺣﻘﻴﻘﺔ اﻹﳝﺎن، واﺷﱰاط ﺗﻼزم‬ .‫اﻟﻈﺎﻫﺮ واﻟﺒﺎﻃﻦ‬
„2. Vanjsko pridržavanje:  Neophodno je napomenuti da je cilj govora o vanjskom pridržavanju i njegovom  bitku od aslud‐dina da se objasni šerijatski propis za ovo pitanje onako kao što se  u pogledu njega složio (idžma') ehlus‐sunneh vel‐džema'ah kod govora o suštini  imana i uvjetovanju neminovne uzročne povezanosti (telazum) između vanjštine i  nutrine.“   Dakle, ovo je predmet idžma'a kod ehlus‐sunneta i džema'ata.  Kaže: 

:‫٢. اﻻﻟﺘﺰام اﻟﻈﺎﻫﺮ‬

‫ﻓﻜﻞ ﻣﺴﻠﻢ ﻻ ﺑﺪ أن ﻳﻜﻮن ﻋﺎﳌﺎ ﲟﺪﻟﻮل اﻟﺸﻬﺎدﺗﲔ ﻣﻦ ﺟﻬﺔ دﻻﻟﺘﻬﺎ ﻋﻠﻰ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﷲ واﻻﻟﺘﺰام اﺠﻤﻟﻤﻞ‬ ‫ﺑﺎﻟﺸﺮﻳﻌﺔ, ﻟﻜﻨﻪ ﻣﻊ ذﻟﻚ ﻗﺪ ﳚﻬﻞ ﺑﻌﺾ ﻣﻈﺎﻫﺮ اﻟﺸﺮك أو ﻳﻌﻤﻞ ﻣﺎ ﻫﻮ ﻣﻨﺎﻗﺾ ﻟﻼﻟﺘﺰام ﺑﺎﻟﺸﺮﻳﻌﺔ ﺟﺎﻫﻼ‬ .‫أو ﻣﺘﺄوﻻ ﻣﻦ ﻏﲑ ﻗﺼﺪ إﱃ ﻣﺎ ﺑﻪ اﻟﻜﻔﺮ ﻋﻠﻰ اﳊﻘﻴﻘﺔ‬
„Neophodno je da svaki musliman zna značenje dva šehadeta sa strane njihovog  ukazivanja na tevhid Allaha i uopšteno pridržavanje šerijata, ali je moguće da uz  to  ne  zna  neke  oblike  širka  ili  da  iz  neznanja  ili  te'vila  radi  nešto  što  ruši  pridržavanje šerijata, bez namjere onoga čime biva kufr u suštini.“459                                                              
459

 Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 74‐75 

  282 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Željeno  oblicima  širka  smo  pojasnili.  Ono  što  ruši  uopšteno  pridržavanje  šerijata,  a  u  njemu  se  može  opravdati  neznanjem,  obuhvata,  npr.,  ohalaljivanje  nekih zabranjenih stvari i obratno, uz uvjerenje da je to od Allahovog zakona a ne  slijeđenje  tagutskog  zakona  što  je  osnova  suštinskog  širka,  a  ko  god  to  uradi  uzimajući taguski zakon za sudiju (tahkimut‐tagut) imao je namjeru činjenja djela  koje  se  u  suštini  ne  može  sastati  sa  aslud‐dinom,  makar  to  i  ne  znao,  jer  je  uzimanje tagutskog zakona za sudiju veliki kufr a za tekfir se ne uvjetuje da čovjek  ima namjeru da postane kafir.    Uopštenim  pridržavanjem  šerijata  se  misli  na  pridržavanje  njega  „jedinog“  kao  što  je  prije  nekoliko  redova  rekao  o  tehakumu,  jer  se  pojmom  „'ibadet“  u  Kur'anu misli na 'ibadet „jedino“ Allahu u kojeg ulaze pojmovi hukma, tehakuma,  pokornosti,  slijeđenja,  ljubavi,  oslonca,  straha,  nade  i  slično  od  opisa  koji  sačinjavaju suštinu osnove imana, a učenjaci su značenja riječi El‐Ilāh (Bog) uzeli  iz Allahove Knjige nakon spoznaje arapskog jezika, jer je Uzvišeni Allah u Knjizi, od  početka do kraja, detaljno objasnio značenja koja ulaze u sveobuhvatnost pojma  'ibadet  u  uopštenom  smislu,  kao  i  njegove  vrste  i  jedinke  koje  se  tiču  nutrine  i  vanjštine.   Kaže:  „Kufrur‐redd (kufr odbijanja)  Uvod:  Neophodno  je  za  ostvarenje  imana  u  Poslanika,  .,  i  ono  čime  je  došao  da  vjerovanje  u  njegovu  istinitost  i  uopšteno  pridržavanje  šerijata,  nutrinom  i  vanjštinom.   Kao  što  za  ostvarenje  imana  nije  dovoljno  puko  ostvarenje  pridržavanja  šerijata  bez  vjerovanja  u  istinitost  (tasdiq),  isto  tako  puki  tasdiq  nije  dovoljan  bez  ostvarenja uopštenog pridržavanja.   To  zbog  toga  što  priznanje  da  je  Muhammed  Allahov  Poslanik  za  sobom  povlači  prihvatanje  onoga  čime  je  došao,  tasdiqom  i  povinutošću,460  jer  u  pogledu  prihvatanja onoga čime je došao,  ., je dovoljno puko uvjerenje i tasdiq, a što se  tiče „traženja“ (taleba)461 tu je uz tasdiq potrebno ostvarenje pridržavanja kao što  je Uzvišeni rekao: Nismo nijednog poslanika poslali osim da bi mu se pokoravalo  Allahovom dozvolom. En‐Nisa' 63                                                              
460 461

 Pokornošću. Ovdje je vanjsku pokornost nazvao „prihvatanjem“!   Traženja rađenja djela ili ostavljanja zabranjenog od strane Zakonodavca. 

 

EBU MUHAMMED

283 

Prema  tome,  kufrur‐redd  može  biti  ili  tjeranjem  u  laž  (tekdhib)  i  ohalaljivanjem  koje  ruši  tasdiq,  ili  okretanjem  (et‐tevelli)  i  izbjegavanjem  (i'irad)  koje  ruši  pridržavanje, svejedno radilo se o nutrinskom ili vanjštinskom pridržavanju.   Sve  ovo  ulazi  u  kufr  'inata  (prkosa),  koji  biva  nakon  uspostave  poslaničkog  argumenta i njegove istaknutosti pojedincu, u smislu da njegovo tjeranje u laž462 i  ohalaljivanje i upadanje u ono što ruši uopšteno pridržavanje ne bude zbog te'vila i  šubhe kojom bi mogao biti opravdan.“463    Ovaj citat nam je puno važan, jer u njemu autor dobro objašnjava da nema  osnove  islama  bez  uopštene  vanjske  pokornosti  Allahu  i  da  njen  nestanak  znači  nestanak islama kao i nestanak srčanog odnosno nutrinskog pridržavanja. Zatim je  spomenuo neke vrste kufra kojim se ruši srčano ili vanjsko pridržavanje. Tjeranje  u laž i ohalaljivanje ruše 'aqidetsko srčano a okretanje464 i izbjegavanje465 su opisi  koji se tiču praktičnog tevhida.    Što se tiče kako djela srca tako i djela tjela, i ovi opisi ruše osnovu srčanog i  vanjskog  pridržavanja  (iltizāma),  jer  između  djela  tijela  i  djela  srca  postoji  neminovna  uzročna  povezanost  kao  što  postoji  između  govora  jezika  i  govora  srca, tj. njegove 'aqide. U srcu onoga koji upadne u jasan vanjski kufr neminovno  mora  nestati  imana,  bilo  da  se  tiče  djela  srca  bez  kojih  nema  imana  ili  se  tiče  'aqide  srca  a  nestanak  djela  srca  je  neminovan  dokaz  nestanka  korisnog  vjerovanja srca.    Riječi  autora  „I  sve  ovo  ulazi  u  kufr  'inata  (prkosa),  koji  biva  nakon  uspostave poslaničkog argumenta i njegove istaknutosti pojedincu“ se ne smiju  apsolutno  shvatiti  u  ovom  smislu,  jer  se  tiču  detaljnih  propisa  vjere  a  ne  njene  osnove a i sam autor se slaže da je onaj koji utjera tevhid u laž ili ohalali suštinski  širk kafir bez obzira na uspostavljenost argument. Autor ovdje govori o osobama  koje  su  upale  u  vidove  rušenja  uopštenog  pridržavanja  bez  namjere  tahkima  i  pokornosti  tagutskom  neovisnom  vjersko‐zakonskom  htijenju.  Tj.  o  onima  koji  neke suprotne propise iz neznanja pripisuju šerijatu, čiji islam se ne smije negirati  sve dok se nad njima ne uspostavi argument. S time što se na riječi autora dodaje  da  je  moguće  da  osoba  upadne  u  nevjerstvo  neznanja,  uz  uspostavu  argumenta  nad  njom,  a  to  biva  onda  kada  se  suprotstavljanje  dogodilo  u  opšte  poznatoj  mes'eli uz uspostavljenost argumenta postojanjem mogućnosti saznanja, što znači                                                              
462 463 464

 Na ar. et‐takdhib.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 137   Na ar. et‐tevelli.  465  Na ar. el‐i’irad. 

  284 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

da je greška nevjerstvo onih nad kojima je uspostavljen argument ograničiti samo  na kufr 'inata i spomenute vrste nevjerstva koje ulaze u njega.    Obrati pažnju da je kod autora kufr okretanja i kufr izbjegavanja sam po sebi  veliki  kufr  u  vanjskim  djelima,  bez  obzira  na  srce,466  a  to  će  nam  trebati  kada  budemo  došli  do  jedne  mes'ele  u  tehakumu,  u  kojoj  ćemo  pokušati  da  ga  izvučemo  iz  greške,  gdje  ću,  ako  bi  se  pretpostavilo  da  je  želio  ružno  značenje,  dotičnu grešku i nepotpunost između ostalog dokazti ovim njegovim temeljom. I  neka je hvala Allahu Gospodaru svjetova!    Dalje  kaže,  govoreći  o  propisivanju  zakona  i  suđenju  tagutskim  zakonom,  spominjući  mezheb  „murdžija“  –  a  vjerujem  da  autor  puno  griješi  u  nazivanju  određenih  ljudi  murdžijama  kao  i  njegov  mentor  što  ću  objasniti  na  odgovarajućem  mjestu  –  koji  propisivanje  zakona  mimo  Allaha  i  suđenje  tagutskim zakonima ne smatraju velikom kufrom i širkom, misleći najvjerovatnije  na Albanija i njegove sljedbenike širom svijeta:  „Drugo: Suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio:  Murdžije  kao  što  nisu  napravile  razliku  između  suprotnog  postupanja  (mukhalefeh)  ostavljanjem  kategorije  (džinsa)  djela  i  suprotnog  postupanja  ostavljanjem  nekih  djela,  isto  tako  ovdje  nisu  napravili  razliku  između  suprotnog  postupanja  činjenjem  grijeha  i  suprotnog  postupanja  pridržavanjem  nečeg  drugog  mimo  šerijata  propisivanjem  zakona  mimo  Allaha,  pa  su  sve  to  učinili  grijehom, a zatim su na to nadovezali da onaj koji propiše zakon mimo Allaha i  promjeni propise šerijata ne postaje kafirom svojim djelom, jer njegovo djelo kod  njih  nije  kufr,  već  se  uvjetuje  ohalaljivanje,  kojim  se  pojedincu  ne  može  presuditi  osim  kada  ga  ispolji  govorom,  ne  pukim  prkošenjem  ('inatom)  i  suprotnim  postupanjem djelom.   Pored  grozote  mišljenja  da  onaj  koji  ostavi  kategoriju  djela  ne  postaje  kafirom,  mišljenje da propisivanje zakona mimo Allaha nije kufr je još groznije.“467  Nakon ovoga je govorio o opasnosti te greške zbog toga što se za tagutijjet  vladara i njegovog zakona veže puno propisa iz različitih fikhskih poglavlja.    Ono u čemu se ne slažemo sa autorom u ovom citatu je njegovo uvjerenje da  je onaj koji kaže da je propisivanje zakona mimo Allaha i suđenje njima mali kufr  musliman  i  da  se  takvi  ljudi  nazivaju  murdžijama.  Osnova  je,  nakon  svega  što  je  prethodilo, da su takvi ljudi kafiri jer se nisu odrekli od velikog širka i nisu učinili                                                              
466 467

 Ali za sobom neminovno povlači ove dvije vrste nevjerstva u djelima srca.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 162 

 

EBU MUHAMMED

285 

kufr u njega te da je ogroman zulum porediti ih čak i sa ekstremnim džehmijama  jer  su  oni  takve  tekfirili  u  vanjštini,  uz  postojanje  razilaženja  među  njihovim  grupacijama  u  pogledu  suštinskog  kufra.  O  tome  ću  govoriti  u  drugom  dijelu  knjige kada budemo detaljno raspravljali pitanje tekfira mušrika i da li je on uvjet  za ispravnost aslud‐dina ili ne.     Očigledno je da su mnogi pisci danas bili pod raznim pritiscima i da im je bilo  teško  da  se  suprotstave  onome  što  je  prošireno  među  ljudima  i  da  presude  Allahovim propisom nad svojim velikanima i onim koje široke mase neznalica vole  i  okivaju  ih  u  zvijezde  pa  se  sav  govor  okreće  oko  toga  da  se  određeni  ljudi  po  svaku  cijenu  ostave  u  islamu.  Jednostavno,  ne  postoji  „šubha“  ili  govor  uleme  u  kojem im se prividi neki dokaz za njih a da ne pohrle za njim, tumačeći ga po svom  ćefu.  Kaže:  „Zatim ostavljanje kategorije djela, ako zamislimo da se može dogoditi, nije osim  puko  ostavljanje,  a  što  se  tiče  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  to  je,  dodatno  na  to  što  je  ostavljanje  šerijata  i  nepridržavanje  njega,  pridržavanje  drugog  zakona, pa se sastalo ostavljanje šerijata sa pridržavanjem nečeg drugog mimo  njega.“468  Kaže:  „Treća  razlika  je  da  se  ostavljanje  kategorije  djela  –  takođe  ako  bi  zamislili  njegovo  ostvarenje  –  tiče  samo  presude  pojedincu,  a  što  se  tiče  propisivanja  zakona mimo Allaha, pa  kao što  se  tiče presude nad pojedincem  pri kojem se  to  ostvarilo, ono takođe obuhvata i presudu nad laičkim zakonima, i nad društvima  koja  sude  njime,  i  razliku  između  dārul‐islama  i  dārul‐kufra.  Dakle,  oblast  propisivanja zakona mimo Allaha je opširnija od puke presude pojedincu.  Ali  pored  toga  postoje  neki  koji  ne  prave  razliku  između  propisivanja  zakona  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio  i  suđenja  nečim  drugim  mimo  Allahovog  zakona u određenom slučaju zbog strasti, uz bitak šerijata osnovom469 kojoj se  tehakumi.“470    U zadnjem djelu govori o malom kufru, i njegova izreka za nas ne predstavlja  nikakav  problem,  ali  je  drugima  kušnja.  Jer,  mi  ćemo  dokazati  da  onaj  koji  u 
468 469

                                                            

 Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 163   Obrati pažnju kako je rekao da u samoj slici malog kufra postoji osnova pridržavanja šerijata i to je ono što  mnogi ne mogu da shvate. Dakle, u ovom slučaju kadija ili vladar ne sude zakonom taguta već sude šerijatom ali  su ostavili jedan dio obaveze i učinili jedan vid harama čiju prirodu ću objasniti u poglavlju o malom kufru.  470  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 163 

  286 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

određenom  pitanju  i  slučaju  upada  u  mali  kufr  u  istom  tom  pitanju  pri  sebi  ima  osnovu  pridržavanja  Allahovog  zakona,  iako  u  domenu  obavezne  potpunosti  ne  sudi  Allahovim  zakonom,  i  ove  dvije  stvari  nisu  suprotnosti  koje  se  ne  mogu  sastaviti,  jer  se  radi  o  dvije  različite  suštine;  osnovi  pridžravanja  Allahovog  zakona  čije  rušenje  znači  nestanak  vjere  u  potpunosti,  i  suprotno  postupanje  nepravednim  suđenjem  i  presudom,  na  način  koji  ruši  obaveznu  potpunost  pridržavanja Allahovog zakona, a ne njegovu osnovu.     Zato sam u sklopu svojih predavanja govorio da počinioc malog kufra u istom  tom  pitanju  sudi  šerijatu,  objašnjavajući  da  se  to  odnosi  na  osnovu,  ali  da  sudi  nepravedno,  objašnjavajući  da  se  to  tiče  obavezne  potpunosti,  a  dvije  stvari  različitih suština se itekako mogu sastati, i ovo je 'aqida ehlus‐sunneta i džema'ata  koji  vjeruju  da  je  moguće  da  se  sastane  osnova  imana  sa  velikim  grijesima  ili  malim kufrom, jer se iman povećava i smanjuje.     A onaj, braći poznat, neznalica i nesrećnik je požurio da se pobuni i nasmije  mojoj  tvrdnji  da  neko  može  nepravedno  suditi  šerijatom,  poturajući  mi  da  sam  time rekao da je šerijat nepravedan, ne shvatajući suštinu mes'ele, jer se siromah  nadojio  zabluda  raznih  Allahovih  neprijatelja  u  ruhu  svršenika  fakulteta,  magistara, doktora i ostalih voštanih figura.    Međutim, kod Nusreta i Bilibanija nikad nećeš čuti detaljno razgraničavanje  opisa  velikog  i  malog  kufra,  već  se  sva  razlika  svodi  na  to  da  je  počinioc  malog  kufra  onaj  koji  presudi  suprotno  šerijatu  jedanput  i  slično  slijedeći  svoje  strasti,  bez  kufra  ohalaljivanja  ili  srčanog  kufra,  tako  da  ispade  da  u  mes'eli  suđenja  tagutskim  zakonom  u  vanjskim  riječima  i  djelima  ne  postoji  opis  koji  je  sam  po  sebi  veliki  kufr  i  širk,  bez  obzira  na  srce.  Allahu  moj,  osim onoga  što  kažu  u  vezi  vladara  koji  je  taj  zakon  nametnuo  i  učinio  ga  stalnim,  zamjenivši  njime  zakon  i  propis  Uzvišenog  Allaha.  Razlog  tome  je  što  nisu  upućeni  preciznom  shvatanju  opisa velikog kufra i širka.     Činjenica  je  da  ostavljanje  širka  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  i  širka  pokornosti,  koje  priznaju,  u  bilo  kojem  mjestu  ili  vremenu,  nisu  uvrstili  u  aslud‐ din,  na  što  ukazuje  njihovo  buncanje  da  „tehakum“  ne  ulazi  u  aslud‐din,  a  smotano tumačenje riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje je vrhunac svega. Ne znam na  čemu su danas, jer su vrlo tihi kada se radi o javnoj ispravci stavova.   Kaže Qarni:  „Prvi slučaj znači odbijanje šerijata i rušenje principa pridržavanja dina i izlazak iz  milleta. Što se tiče drugog slučaja, on ne prelazi granicu bilo kojeg grijeha, koji ne  ruši aslud‐din, niti je sam po sebi kufr, jer se griješnik pored toga što je suprotno 

 

EBU MUHAMMED

287 

postupio  obaveznom471  pridržavanju,  pridržava  šerijata,  i  predan  je  Allahovom  hukmu, i uvjeren da je učinio grijeh. To se nije moguće ostvariti kod onoga koji je  promjenio  Allahov  din  i  odbio  Njegov  šerijat  i  propisao  zakon  mimo  Allaha.  Nepravljenje  razlike  između  ova  dva  stanja  je  polazište  naopakog  shvatanja  u  ovom  opasnom  pitanju.  Oni  se  drže  nekih  izreka  koje  su  spomenute  u  pogledu  propisa  onoga  koji  sudi  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio  u  određenom pitanju,  i da  kadija i sudija pri kome  se to ostvarilo ne biva kafirom  osim uz uvjet ohalaljivanja.   Govor selefa o ovom pitanju je ispravan, ali je shvatanje suvremenih murdžija u  dokučivanju  njegove  suštine  i  opisa  za  kojeg  se  veže  propis  (menat)  nepotpuno“472    Rekoh, kao i shvatanje Nusreta i Bilibanija koji porede kadiju muslimana, koji  pri  sebi  ima  osnovu  pridržavanja  šerijata  i  ruši  obaveznu  potpunost  u  dotičnom  pitanju, sa osobom koja od taguta hukma traži da riješi spor suđenjem tagutskim  zakonom, i koji vjernike u džibta i taguta, od onih koji su dozvolili tehakum tagutu  i davanje glasova tagutu smatraju  svojom „selefijskom braćom“. Allahulmuste’an!    Nakon  što  je  naveo  rivajete  Ibn  'Abbasa,  i  dijalog  Ebu  Midžleza  sa  haridžijama, te govor braće Mahmuda i Ahmeda Šakira, autor kaže:  „Ovim se zna da se onaj koji je uvjetovao ohalaljivanje za kufr onoga koji mijenja  propise šerijata, ne može držati onoga što je spomenuto od selefa u tefsiru ajeta;  tj. da se njima želi kufr dune kufr, i zulm dune zulm,473 i fisq dune fisq.474  Iako  je  mišljenje  tih  selefa  samo  po  sebi  ispravno  u  pogledu  onoga  o  čemu  govore,475  ono  se  prema  najispravnijem  ne  tiče  značenja  koje  se  u  osnovi  želi  ajetima. Štaviše, njihov kontekst ukazuje da se se kufrom, zulmom i fiskom u njima  želi veliki kufr, veliki zulum i veliki fisk.“476  Kaže:                                                              
  Vidi  kako  kaže  „obaveznom  pridržavanju“,  a  ne  kaže  „osnovi  pridržavanja“!  Što  znači  da  čovjek  ne  sudi  tagutskim  zakonom  niti  traži  da  mu  se  njime  sudi  već  je  ostavio  obaveznu  potpunost  pridržavanja  šerijata.  Allahulmuste’an!  472  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 163‐164  473  Mala nepravda a ne velika nepravda koja izvodi iz vjere.  474  Malo griješenje a ne veliko griješenje koje izvodi iz vjere.  475  Iz riječi Nusreta i Bilibanija razumiješ da oni otvaraju vrata da je moguće da je Ibn ’Abbas svojim riječima htio  reći  da  je  ono  djelo  koje  su  radili  Židovi  zbog  kojih  je  objavljen  ajet  samo  po  sebi  mali  kufr,  jer  kažu  da  smo  idžtihadom odredili značenje njegovih riječi. Vidi ove smijelosti na Allaha a zatim na najučenije ashabe Allahovog  Poslanika, ’alejhisselam!  476  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 165 
471

  288 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„S ciljem dodatnog pojašnjenja propisa ove mes’ele i jasnog ukazivanja na to da je  propisivanje  zakona  mimo  Allaha  kufr  koji  izvodi  iz  vjere,  i  na  to  da  su  propisivanje  zakona  i  suđenje  drugim  šerijatom477  mimo  Allahovog  kufr,  i  na  razliku između ove mes’ele i mes’ele sudije muslimana koji u određenom pitanju  presudi  suprotno  istini;  zbog  svega  toga  neohodno  je  da  prikažemo  izreke  učenjaka ehlus‐sunneta u ovom pitanju, posebno one čije su riječi i fetve došli kao  propis onoga što su u zemljama muslimana doživjeli i vidjeli od tahkima478 nečeg  drugog mimo šerijata.“479    Zatim  je  spomenuo  da  se  to  desilo  za  vrijeme  tatarskih  osvajanja  islamskih  država kada su donijeli „Jasik“, i nakon pada „Osmanskog hilafeta“, i raspadanja  „zemalja  muslimana“  i  zapadanja  pod  zapadnu  sekularističku  vlast,  a  zatim  povlačenja  zapadne  kolonizacije  u  vanjštini  uz  ostanak  različitih  laičkih  zakona  izvorom za tehakum i parničenje u „zemljama muslimana“!    Autor  kao  da  ne  zna  da  su  njegovi  djedovi,  učenjaci  Nedžda  i  vojske  muslimana,  smatrale  Osmansku  državu  darom  kufra  a  stanovništvo  sa  aspekta  uopštenosti  nemuslimanima,  ili  se  ovdje  radi  o  namjernim  potezima?!  Isti  slučaj  imamo  i  sa  vođama  Kaide  koji  sigurno  znaju  stav  učenjaka  Nedžda  u  pogledu  Osmanske  države,  kao  što  znaju  i  njeno  stanje,  ali  je  neprestano  nazivaju  islamskim  hilafetom  pod  izgovorom  da  se  učenjaci  ne  smiju  slijediti  u  svemu.  Rekoh, to je riječ istine kojom se željela laž. Allahulmuste’an!  Kaže:  „Propis određene osobe:  „Stanje  onoga  koji  se  pridržava  (iltezeme)  nečeg  drugog  mimo  šerijata  svejedno  bio mušerri'i (propisivač) ili sudija (hakim)480 ne izlazi iz tri mogućnosti:  Prvo: da ne zna za obavezu pridržavanja šerijata i tehakuma pred njim.481   Drugo: da to zna, ali namjerno odbija482 šerijat, ne kao neznalica ni mute'vvil. 

                                                            
477 478 479

 Vidi kako je rekao „drugim šerijatom“!   Od uzimanja tagutskih zakona za zakon i taguta za sudiju mimo Allaha i Njegovog zakona.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 167  480  Autor propisivača zakona mimo Allaha i sudiju tagutskim zakonom naziva onim koji se pridržava nečeg drugog  mimo šerijata.  481  Samo pred njim kao što je rekao na drugim mjestima.  482   Iz  riječi  „odbija“  se  razumije  da  autor  presudu  osobe  koja