Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali

STRUKTURA MATERIJE

STRUKTURA ATOMA

Pošto se elektrotehnički materijali sastoje od atoma, potrebno je poznavati strukturu atoma, načine na
koje su atomi međusobno povezani, njihov prostorni raspored, da bi se upoznale osobine tih elektrotehničkih
materijala.
Atomi su najsitnije čestice nekog elementa i poseduju sve osobine tog elementa. Prema savremenoj
atomskoj teoriji, svaki atom se sastoji od elementarnih čestica (protona, neutrona i elektrona) koji se
međusobno razlikuju po naelektrisanju i masi i nalaze se u različitim delovima atoma. Atom se sastoji od
jezgra koje čine protoni i neutroni i elektronskog omotača u kome se nalaze elektroni. Broj protona u jezgru
jednak je broju elektrona u elektronskom omotaču pa je zato atom elektroneutralan. Protoni, neutroni i
elektroni u svim atomima svih elemenata su isti ali elementi imaju različite osobine jer je broj ovih
elementarnih čestica u njima različit.
Elektron je osnovni element materije jer ima najveći uticaj na osobine hemijskog elementa.
Naelektrisanje elektrona je dogovoreno jedinično negativno naelektrisanje i naziva se elementarno
naelektrisanje i iznosi e = −1.602 ⋅10 −19 C . Elektron ima vrlo malu masu m e = 9.1 ⋅10 −31 kg . Kreće se kružno
oko jezgra po kružnim orbitama.
Proton je elementarna čestica pozitivnog naelektrisanja. Naelektrisanje protona je jednako
naelektrisanju elektrona samo ima suprotan znak a njegova masa je oko 1836 puta veća od mase elektrona.
Protoni se nalaze u jezgru atoma.
Neutron je elektroneutralan (nije naelektrisan). Njegova masa je približno jednaka masi protona.
Neutroni zajedno sa protonima čine atomsko jezgro ili nukleus pa se neutroni i protoni zovu i nukleoni.
Broj protona u jezgru se zove atomski ili redni broj i on određuje mesto elementa u periodnom sistemu
elemenata. Maseni broj ili nuklearni broj je zbir broja protona i broja neutrona u jezgru atoma.
Danas je poznato 118 elemenata (92 elementa su prirodna a ostali su dobijeni kao rezultat
radioaktivnosti). Ovi elementi su grupisani u Mendeljejevom periodnom sistemu elemenata. Ovaj sistem ima
osam grupa elemenata (sedam grupa plus nulta grupa) i broj grupe odgovara broju elektrona u poslednjoj
valentnoj ljusci. U nultoj grupi se nalaze plemeniti gasovi (helijum, neon, argon, kripton itd.) sa stabilnom
elektronskom konfiguracijom. U prvoj, drugoj i trećoj grupi se nalaze metali (bakar, zlato, srebro, cink,
aluminijum itd.) i oni da bi postigli stabilnu konfiguraciju otpuštaju elektrone i grade pozitivne jone i to su
elektropozitivni elementi. U petoj, šestoj i sedmoj grupi se nalaze nemetali (azot, fosfor, arsen, kiseonik, selen,
hlor itd.) koji primaju elektrone i grade negativan jon i to su elektronegativni elementi. Elementi četvrte grupe
(ugljenik, silicijum, germanijum itd.) niti primaju niti otpuštaju elektrone već ih udružuju.

HEMIJSKE VEZE
Većina elemenata nema stabilnu elektronsku konfiguraciju. Stabilna elektronska konfiguracija se može
postići primanjem ili otpuštanjem elektrona i udruživanjem elektrona u zajedničke elektronske parove između
atoma. Prema tome, postoji više tipova veza: jonska, kovalentna, metalna i druge.
Jonska veza se može obrazovati samo između metala prve, druge i treće grupe (koji lako otpuštaju
elektrone i postaju pozitivni joni) i nemetala pete, šeste i sedme grupe periodnog sistema (koji primaju
elektrone i postaju negativni joni). Jonska veza je rezultat elektrostatičkog privlačenja između pozitivnih i
negativnih jona i do nje ne dolazi samo između susednih jona već i između onih udaljenih pa se takva veza zove
nezasićena veza i to je vrlo čvrsta veza.
1
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali
Kovalentnu vezu grade nemetali (elementi iz četvrte grupe periodnog sistema). Atomi, između kojih se
obrazuje ova veza, udružuju svoje valentne elektrone i obrazuju se elektronski parovi i ti elektroni koji čine
elektronski par pripadaju istovremeno i jednom i drugom atomu. To je jaka zasićena veza koja se ostvaruje
samo između najbližih atoma.
Metalnu vezu grade metali (elementi iz prve, druge i treće grupe periodnog sistema). Oni lako otpuštaju
elektrone i ti slobodni elektroni obrazuju elektronski oblak i pripadaju istovremeno svim atomima. To je jaka
nezasićena veza koja se ostvaruje samo između većeg broja atoma.

AGREGATNA STANJA MATERIJE

Agregatno stanje materije zavisi od odnosa privlačnih i odbojnih sila koje deluju između atoma unutar
tog materijala. Kada deluju samo privlačne sile to je idealno čvrsto stanje (idealni kristali). Kada deluju samo
odbojne sile to je idealno gasno stanje. Između ova dva idealna stanja postoje prelazna stanja i takvi materijali
su realni gasovi, tečnosti i čvrsti materijali. Sva čvrsta tela imaju određeni oblik i zapreminu. Tečnosti imaju
određenu zapreminu ali ne i oblik već zauzimaju oblik suda u kome se nalaze dok gasovi nemaju ni određenu
zapreminu. Čvrsti materijali mogu imati dva oblika – kristalni i amorfni oblik (staklo). Kristali imaju pravilan
raspored čestica a amorfni materijali haotičan pa su sličniji tečnostima i gasovima. Materijali se prema
agregatnom stanju u kome se nalaze mogu podeliti na kristale i fluide (tečnosti, gasove i amorfne materijale).
Elektrotehnički materijali se mogu javiti u svim agregatnim stanjima ali se najčešće javljaju u obliku
kristala.

PODELA ELEKTROTEHNIČKIH MATERIJALA

PODELA MATERIJALA PREMA PONAŠANJU U ELEKTRIČNOM POLJU

Materijali se prema ponašanju u električnom polju mogu podeliti na provodnike, poluprovodnike i
neprovodnike (izolatore ili dielektrike). Kojoj grupi pripada neki materijal zavisi od njegove specifične
električne otpornosti ili od veličine njegovog energetskog procepa.
Specifična električna otpornost materijala na sobnoj temperaturi od 20 o C se kreće za provodnike od
ρ = 10 −8 Ωm do ρ = 10 −6 Ωm , za poluprovodnike od ρ = 10 −6 Ωm do ρ = 1010 Ωm i za dielektrike ρ > 108 Ωm .
Energetski procep ili zabranjena zona je energija koju elektron sa vrha valentne zone treba da ima da
bi prešao na dno provodne zone. Energetske zone su grupe elektrona koje imaju približno jednake energije.
Valentna zona je poslednja energetska zona najudaljenija od jezgra i u njoj se nalaze elektroni koji ne učestvuju
u provođenju jer su čvrsto povezani hemijskim vezama. Provodna zona je energetska zona u kojoj se nalaze
elektroni koji su slobodni i koji učestvuju u provođenju. Energetski procep iznosi E g = E p − E v gde je E p -
energija elektrona u provodnoj zoni a E v - energija elektrona u valentnoj zoni. Jedinica za ove energije i za
energetski procep je elektronvolt (1eV=1.602x10-19J).

2
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali
Provodnici (metali) već pod normalnim uslovima provode el. struju. odnosno imaju slobodne elektrone
u provodnoj zoni. Kod provodnika valentna i provodna zona se preklapaju ili dodiruju, odnosno nema
energetskog procepa ( E g = 0 ).
Kod dielektrika i poluprovodnika postoji energetski procep između valentne i provodne zone i pod
normalnim uslovima oni su neprovodni (valentna zona im je popunjena a provodna sasvim prazna).
Ukoliko je energetski procep relativno mali ( E g ≤ 3.5eV ), moguće je da elektron iz valentne zone
dobije toplotnu ili svetlosnu energiju i pređe u provodnu zonu i postane slobodan elektron. U valentnoj zoni će
tada ostati šupljina koja se popunjava susednim elektronom iz valentne zone i stvaranje ovakvih parova
slobodan elektron - šupljina u valentnoj zoni se zove generacija i ona dovodi do provođenja. Materijali koji u
normalnim uslovima nisu provodnici ali to mogu da postanu dovođenjem energije se zovu poluprovodnici.
Proces suprotan generaciji se zove rekombinacija i tada elektron iz provodne zone popunjava šupljinu u
valentnoj zoni i time se smanjuje provodnost uz oslobađanje energije.
Kod dielektrika je energetski procep relativno veliki ( E g > 3.5eV ), u valentnoj zoni su im elektroni
čvrsto vezani a u provodnoj ih uopšte nema pa nema ni provodnosti.
Energetski procep može biti direktan i indirektan. Razlika između njih je u brzini prelaska elektrona iz
valentne u provodnu zonu. Kod direktnih energetskih procepa prelaz je brži nego kod indirektnih. Ukoliko se
poluprovodnici koriste za izradu lasera, LED dioda i sličnih izvora zračenja, koriste se poluprovodnici sa
direktnim energetskim procepom, na primer galijum arsenid. Za tranzistore i integrisana kola koriste se
poluprovodnici sa indirektnim energetskim procepom, na primer silicijum.

PODELA MATERIJALA PREMA PONAŠANJU U MAGNETNOM POLJU

Atom se sastoji od pozitivnog jezgra i elektrona koji kruže oko jezgra i čine elektronski omotač. Jezgro
se okreće oko svoje ose (spin jezgra) a elektroni kruže i oko jezgra i oko svoje ose (spin elektrona). Zbog ovih
kružnih kretanja u atomu se stvara elementarni magnetni moment, odnosno elementarni magnetni dipol.
Dijamagnetni materijali su magnetni materijali koji imaju potpuno popunjene elektronske ljuske, pa im
je magnetni moment jednak nuli. Kada se unesu u spoljašnje magnetno polje, njihovo magnećenje je srazmerno
jačini polja, negativno je (magnete se u obrnutom smeru od smera polja) i vrlo je slabo.
Materijali koji imaju neke elektronske ljuske koje nisu potpuno popunjene, odnosno imaju stalne
magnetne momente, mogu da budu paramagnetni, feromagnetni, antiferomagnetni i ferimagnetni materijali.
Paramagnetni materijali su magnetni materijali kod kojih je delovanje između atoma vrlo slabo i kada
nema spoljašnjeg magnetnog polja, magnetni dipoli su raspoređeni haotično pa je njihov vektorski zbir skoro
jednak nuli. Kada se unesu u spoljašnje magnetno polje, njihovo magnećenje je srazmerno jačini polja, oni se
magnete u smeru tog polja ali vrlo slabo i magnećenje prestaje kada se materijal iznese iz magnetnog polja.
Feromagnetni materijali (gvožđe, kobalt i nikl) teže da svoje magnetne dipole postave paralelno jedan
u odnosu na drugi i tako se stvaraju grupe atoma sa istom orjentacijom magnetnih dipola koje se zovu domeni i
svaki domen je mali stalni magnet. Kada se unesu u spoljašnje magnetno polje, dolazi do usmeravanja domena
u pravcu polja i time se postiže velika namagnećenost materijala. Magnećenje nije srazmerno jačini polja.
Kod antiferomagnetnih i ferimagnetnih materijala dipoli teže da se postave antiparalelno jedan u odnosu
na drugi. Ferimagnetni materijali imaju veliku rezultujuću namegnećenost a antiferomagnetni namagnećenost
jednaku nuli. Magnećenje nije srazmerno jačini polja.
Veličina koja opisuje sposobnost magnećenja materijala je relativna magnetna propustljivost ili
magnetni permeabilitet µ r . Relativna magnetna propustljivost za vakuum je µ r = 1 . Relativna magnetna
propustljivost dijamagnetnih materijala je µ r < 1 , paramagnetnih materijala je µ r > 1 a kod feromagnetnih i
ferimagnetnih µ r >> 1 . Izražene magnetne osobine imaju feromagnetni i ferimagnetni materijali i oni se zovu
magnetni materijali.

3
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali

PROVODNICI
Provodnici su materijali koji lako provode električnu struju ali i toplotu i svetlost. Najbolji provodnici
(metali) su materijali koji nemaju energetski procep E g = 0 . Valentna i provodna zona se preklapaju ili
dodiruju i postoji veliki broj slobodnih elektrona čak i na vrlo niskim temperaturama. U odsustvu spoljašnjeg
električnog polja slobodni elektroni se kreću haotično jer se sudaraju i rasejavaju. Pri delovanju spoljašnjeg
električnog polja na provodnik elektroni se kreću u pravcu polja i dolazi do pojave električne struje. Metali su
bolji provodnici ako imaju veći broj slobodnih elektrona i ako su elektroni pokretljiviji. Specifična električna
provodnost je σ = enµ n gde je e – elementarno naelektrisanje e = 1.602 ⋅10 −19 C , n – koncentracija slobodnih
elektrona i µ n - pokretljivost slobodnih elektrona. Jedinica specifične električne provodnosti je S/m. Specifična
1
električna otpornost je recipročna vrednost specifične električne provodnosti ρ = . Jedinica je Ωm .
σ
−8 −6
Specifična otpornost provodnika je ρ = 10 Ωm do ρ = 10 Ωm . Specifična električna provodnost i specifična
električna otpornost zavise od temperature, čistoće materijala i načina obrade. Specifična električna otpornost
provodnika se povećava sa povećanjem temperature. Zavisnost otpornosti od temperature izražava se
temperaturnim koeficijentom otpornosti α i on je jednak promeni otpornosti sa povišenjem temperature za
1 o K . ρ(T ) = ρ 0 [1 + α(T − T0 )] gde je ρ(T ) - specifična električna otpornost pri temperaturi T, ρ 0 - specifična
električna otpornost pri sobnoj temperaturi T0=20 o C =293 o K . Temperaturni koeficijent otpornosti α može da
bude pozitivan (kod metala) i negativan (kod elektrolita, grafita i nekih legura). Ukoliko je procenat čistoće
nekog metala veći, i pokretljivost slobodnih elektrona je veća, pa je veća i njegova provodnost i obrnuto, ako
metal sadrži primese, njegova provodnost je manja. Uticaj primesa je naročito izražen na niskim
temperaturama. Hladna obrada metala (valjanje, kovanje, izvlačenje i sl.) povećava otpornost. Termička obrada
(žarenje) povećava provodnost.
Postoje razne vrste provodnika koje se razlikuju prema agregatnom stanju, načinu provođenja
(nosiocima naelektrisanja) i prema stepenu provodnosti. Prema nosiocima naelektrisanja provodnici se dele na:
provodnike prvog reda (metali i njihove legure (nosioci naelektrisanja su slobodni elektroni)) i provodnike
drugog reda (elektroliti (nosioci naelektrisanja su pozitivni i negativni joni)). Prema stepenu provodnosti
provodnici se dele na: metale velike provodnosti (srebro (Ag), bakar (Cu), zlato (Au), aluminijum (Al) i neke
njihove legure), otporne materijale (koriste se za izradu otpornika i grejača i to su cekas, volfram (Wo),
molibden (Mo), platina (Pt) itd.), materijale za specijalne namene (koriste se za izradu topljivih osigurača, el.
kontakata, termoparova, lemova itd).

METALI VELIKE PROVODNOSTI

Bakar
U prirodi se bakar vrlo retko sreće kao čist metal. Obično se nalazi u obliku ruda iz kojih se dobija
različitim metalurškim postupcima. U elektrotehnici se koristi samo najčistiji bakar, dobijen postupkom
elektrolize, sa što manje primesa jer one smanjuju njegovu električnu provodnost. Specifična električna
provodnost bakra je oko 57 ×10 6 S / m. Kiseonik je obično prisutan u bakru u vrlo malim količinama (veće
količine su štetne) i elektrotehnički bakar sa malim sadržajem kiseonika ima oznaku E-Cu.
Bakar je sjajan metal, crvenkaste boje i to je relativno mek metal. Čist bakar je vrlo plastičan pa se lako
obrađuje valjanjem, kovanjem, presovanjem, izvlačenjem isl. Osobine bakra se mogu poboljšati obradom ili
legiranjem.
Hladnom obradom se dobijaju polutvrdi i tvrdi bakar. Žarenjem na temperaturama od oko 400 o C
dobija se meki bakar koji je bolji provodnik od tvrdog bakra.
Na vazduhu bakar oksidiše i oksidacija ili korozija se ubrzava sa povećanjem temperature, naročito
iznad 150 o C . Oksid se pojavljuje prvo na površini provodnika a zatim i unutrašnjosti što ga može potpuno
4
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali
uništiti. Za primenu na višim temperaturama bakarni provodnik se mora zaštiti slojem srebra ili slojem nikla. U
prisustvu vlage bakar se prevlači tankim slojem zelene «patine» koja ga štiti od dalje korozije. U prisustvu
sumpora stupa u reakciju sa njim i korodira, ljušti se i otkriva se čist bakar i korozija se nastavlja pa se bakarni
provodnici moraju prevući slojem kalaja. Bakarni provodnici se lako i dobro spajaju lemljenjem ili
elektrootpornim i gasnim zavarivanjem.
Bakar se dobro legira. Legura je smesa koja se dobija kada se rastopljeni metali pomešaju u određenim
odnosima pa se zatim ohlade i očvrsnu i tada ta homogena smesa postaje novi metal. Sve legure bakra se mogu
podeliti na bronze i mesing. Bronze su legure bakra i kalaja. Dodavanjem srebra dobija se srebrna bronza ili
srebrni bakar. Bronzama se mogu dodavati i kadmijum, berilijum, silicijum, aluminijum, itd. Njihova
provodnost je uvek odlična a imaju i dobre mehaničke karakteristike (čvrstoću, tvrdoću, itd.). Mesing je legura
bakra sa cinkom. Osim cinka mogu da se dodaju kalaj, olovo, aluminijum i sl. Mesing nije tako dobar
provodnik ali ima odlične mehaničke karakteristike.

Aluminijum
Aluminijuma nema slobodnog u prirodi, već se on nalazi u rudama ili mineralima u obliku glinice, tj.
oksida aluminijuma (Al2O3). Temperatura topljenja glinice je veoma visoka pa se aluminijum ne može dobiti
topljenjem već se čist aluminijum dobija elektrolitičkim postupcima. U elektrotehnici se koristi elektrotehnički
aluminijum sa oznakom E-AL sa 99.5% aluminijuma. Najčešće primese su gvožđe i silicijum. U izuzetnim
slučajevima se koristi aluminijum veće čistoće koji se zove rafinal i sadrži preko 99.99% aluminijuma.
Aluminijum je metal srebrnastobele boje, lak je, otporan prema koroziji (na vazduhu oksidiše i stvara se
čvrst sloj oksida aluminijuma (glinice) koji je neporozan i štiti aluminijum od dalje korozije ali ga ne štiti od
kiselina, baza i slane vode), ima dovoljno veliku električnu provodnost (60% od provodnosti bakra), ima nisku
temperaturu topljenja, mek je (plastičan i lako se obrađuje izvlačenjem, valjanjem, presovanjem i sl.).
Aluminijum se može obrađivati hladnim i toplim postupkom pri čemu se dobija tvrdi, polutvrdi i meki
aluminijum. Danas se vodovi od aluminijuma (dalekovodi) izrađuju u obliku užadi od aluminijumskih i
pocinkovanih čeličnih žica koja se nazivaju alučel užad. Jezgro od čelične žice im daje čvrstoću a aluminijum
koji je upreden oko jezgra je provodnik. Spajanje aluminijumskih provodnika obavlja se lemljenjem ili
zavarivanjem.
Postoji veliki broj legura aluminijuma koje imaju izvanredne osobine i smatraju se metalima
budućnosti. Aluminijum se najčešće legira sa magnezijumom, silicijumom, bakrom i gvožđem. To su
duraluminijum, silumin, aludur, konstruktal, hidronalijum itd. U elektrotehnici se najčešće koristi aldrej. To je
legura aluminijuma sa magnezijumom, silicijumom, i gvožđem.

Srebro i zlato
Srebro i zlato su plemeniti metali i u elektrotehnici se koriste samo u specijalnim slučajevima. Srebro se
koristi kod topljivih osigurača, električnih kontakata, termoparova, lemova i sl. Zlato se koristi za izradu
specijalnih kontakata, termoparova, optičkih filtera, fotootpornika i sl. Otporni su prema koroziji (otpornije je
zlato), meki su (mekše je zlato), lako se obrađuju kovanjem i izvlačenjem i obično se legiraju.

OTPORNI MATERIJALI
Otporni materijali su provodnici koji imaju dovoljno veliku specifičnu otpornost da bi se od njih mogli
napraviti otpornici, grejači, zagrevna vlakna, termoparovi i sl. Tu spadaju metali male provodnosti i legure
velike otprornosti. Metali male provodnosti su svi metali osim bakra, aluminijuma, srebra i zlata a to su: nikl,
hrom, olovo, kalaj, gvožđe itd. Samo neki metali kao što su volfram, molibden i platina mogu da se koriste u
čistom obliku (nelegirani) a ostali se obično koriste u obliku legura velike otpornosti. Volfram i molibden
imaju vrlo visoke temperature topljenja ali u prisustvu vazduha vrlo lako gore pa se zato koriste samo u
zaštićenoj atmosferi (sa inertnim gasom ili u vakuumu). Platina je plemeniti metal, ne gori, lako se obrađuje
(izvlači u vrlo tanke žice) ali je veoma skupa i retko se primenjuje.

5
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali
U otporne materijale spadaju i nemetali: grafit, elektrografit i silicijum-karbid. Grafit se može koristiti i
na vrlo visokim temperaturama, on lako gori ali se zato prevlači zaštitnim slojem silicijum-karbida.
Otporni materijali se prema upotrebi dele na: legure za precizne otpornike (to je manganin – legura
bakra, mangana i nikla), legure za regulacione i obične tehničke otpornike (konstantan – legure bakra i nikla i
legure bakra, nikla i cinka) i materijale za zagrevne elemente (grejače) (nihrom (cekas) – legure nikla i hroma,
kantal – legure gvožđa, hroma i aluminijuma).

SPECIJALNI PROVODNI MATERIJALI

To su materijali za izradu termoparova, topljivih osigurača, električnih kontakata, lemova, nelinearnih
otpornika, galvanskih elemenata i akumulatora.
Termopar se koristi za merenje temperature. Rad termopara se zasniva na termoelektričnom ili
Zebekovom efektu. Dva različita provodnika su spojena na jednom kraju. Ukoliko se temperatura tog spoja
menja, odnosno postoji razlika između temperature spoja i temperature slobodnih krajeva provodnika, javlja se
termoelektromotorna sila koja se registruje na instrumentu. Ako se jedna temperatura održava konstantnom
termoelektromotorna sila će zavisiti od druge i ukoliko je poznata karakteristika termopara, moguće je
merenjem termoelektromotorne sile odrediti drugu temperaturu. Termoparom sa odgovarajućom kombinacijom
dva metala se mogu meriti temperature od -250 o C do +3000 o C i to: za temperature do 1200 o C koriste se
neplemeniti metali (bakar – konstantan i gvožđe – konstantan); za temperature do 1600 o C koriste se plemeniti
metali (platina – legura platine i rodijuma); za temperature do 3000 o C koriste se volfram - legura volframa i
molibdena. Termopar se stavlja u cev od keramike ili legure hrom-nikla da bi se zaštitio od oštećenja.
Električni osigurači štite uređaje ili instalacije od preteranog zagrevanja i pregorevanja kada se javi
struja veća od dozvoljene. Mogu da budu lako topljivi i automatski. Topljivi osigurači su vrlo jednostavni,
jeftini i lako se zamenjuju. Prema brzini reagovanja mogu se podeliti na brze i spore. Brzi osigurači mogu da
izdrže petostruku nominalnu struju za vreme od 0.1s i odmah reaguju na struju kratkog spoja. Spori osigurači
mogu da izdrže desetostruku nominalnu struju za vreme od 1s i ne reaguju na kratkotrajna preopterećenja u
električnoj mreži. Za izradu topljivih osigurača koristi se: srebro (za struje do 5A), legura olova i kalaja (za
struje od 5 do 30A), legura bakra i srebra (za struje preko 30A), aluminijum (za spore osigurače), platina (za
vrlo slabe struje do 20mA) i sl.
Električni kontakti najčešće služe da, po potrebi, brzo i pouzdano uspostave ili prekinu struju u
električnom kolu i tada se zovu prekidni kontakti. Pri radu prekidnih kontakata može doći do korozije
(oksidacije) zbog zagrevanja kontakata pri proticanju struje i do erozije materijala zbog prenosa materijala sa
jednog kontakta na drugi (na jednoj strani se javlja udubljenje a na drugoj ispupčenje i može doći do
zavarivanja kontakata). Prema jačini struje koju prekidaju, kontakti mogu da budu: kontakti za mala opterećenja
i kontakti za velika opterećenja. Kontakti za mala opterećenja prekidaju struje jačina ispod 1A i kod njih se
ne javlja električni luk, tj. varnica. Izrađuju se od plemenitih metala (zlata, platine, i rodijuma) ili od legura
(zlato i iridijum) ili od bakra ili srebra presvučenih plemenitim metalom. Treba da imaju što manju dodirnu
površinu. Kontakti za velika opterećenja prekidaju struje od 20A do 300A pri naponima do 550V i kod njih
se obavezno javlja električni luk, tj. varnica. Treba da imaju što veću dodirnu površinu. Izrađuju se od tvrdog
bakra ili njegovih legura ili od srebra i njegovih legura ili od složenog metala koji se dobija presovanjem praha
metala ili nemetala (bakar i volfram, srebro i nikl, srebro i volfram, srebro i molibden, srebro i grafit, bakar i
grafit i sl.). Ako između parova kontakata ne dolazi do prekidanja struje, već oni samo klize jedan u odnosu na
drugi, bez razdvajanja, onda su to klizni kontakti. Podložni su stalnom trenju pa treba da budu otporni prema
habanju i koroziji i izrađuju se od bronze.
Lemovi su metali ili legure koje služe za spajanje dva različita ili ista metala. Pri lemljenju, lemovi se
tope a potom se hlade i tako se vrši spajanje. Razlikuju se meki i tvrdi lemovi. Meki lemovi se koriste pri
temperaturama nižim od 500 o C i to su legure kalaja (kalajni lem) ili legure bakra. Tvrdi lemovi se koriste pri
temperaturama višim od 500 o C i najčešće se koristi tvrdi mesingani lem (legura bakra i cinka) i srebrni lem
(legura bakra, cinka i srebra).

6
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali

ELEKTROLITI
Elektroliti su rastvori kiselina, baza i soli u destilovanoj vodi, kao i rastopi soli i baza. Kod njih dolazi
do elektrolitičke disocijacije (stvaranja pozitivnih i negativnih jona) i u električnom polju joni se usmereno
kreću pa dolazi do pojave električne struje. Provodnost elektrolita zavisi od vrste elektrolita, temperature i
koncentracije jona. Jake kiseline, jake baze i njihove soli imaju više jona u rastvoru i samim tim i veću
provodnost. Sa povećanjem temperature povećava se koncentracija jona, samim tim i pokretljivost jona pa je i
provodnost veća a otpornost manja što znači da elektroliti imaju negativan temperaturni koeficijent. Sa
povećanjem koncentracije jona u elektrolitu provodnost se prvo povećava, dostiže svoj maksimum a zatim
opada.

U elektrotehnici, elektroliti se koriste pri izradi akumulatora,

galvanskih elemenata, elektrolitičkih kondenzatora i sl. Najčešće korišćeni
elektroliti su: sumporna i azotna kiselina, natrijum-hidroksid, kalijum-
hidroksid i natrijum-hlorid.

OPTIČKI PROVODNICI – OPTIČKA VLAKNA

Optički provodnici služe za prenos svetlosti na velike udaljenosti a putem svetlosnih signala se prenose i
informacije (električni signali) u obliku govora, teksta, grafike, fotokopija dokumenata, kompjuterskih podataka
i sl. Za to se koristi fizička pojava koja se zove totalna refleksija, odnosno pojava da pri prelasku svetlosnog
zraka iz optički gušće u optički ređu sredinu dolazi do njegovog prelamanja.
Ukoliko se upadni ugao zraka θ 2
povećava, povećaće se i prelomni ugao θ1 . Za
neki kritični upadni ugao, zrak će se prelomiti
po dodirnoj površini, a za upadni ugao veći od
kritičnog, svetlosni zrak neće preći u optički
ređu sredinu već se odbija i vraća u istu
sredinu i ova pojava se zove totalna refleksija.
Optička vlakna treba da budu tako izrađena da pri prenosu
signala njihovo slabljenje, odnosno rasipanje svetlosti bude što
manje. Optičko vlakno se sastoji od jezgra koje je od nekog optički
gušćeg materijala i optički ređeg omotača. Svetlosni zrak se usmeri
tako da uđe u jezgro pod uglom većim od kritičnog i on će zbog
totalne refleksije ostati u jezgru (odbijaće se o zidove jezgra i
kretaće se po cikcak liniji).
Na početku sistema prenosa nekog električnog signala putem optičkog vlakna nalazi se izvor svetlosti
koji električne signale pretvara u optičke. Optički signali se optičkim vlaknima prenose na velike udaljenosti i
na kraju prenosa se nalazi detektor koji optičke signale pretvara opet u električne. Kao izvor svetlosti danas se
koristi laser male snage ili LED dioda a kao detektor koristi se dioda (obično fotodioda). Za izradu optičkih
vlakana može se koristiti svaki providan materijal a najčešće se koristi kvarcno staklo (silicijum-dioksid) sa što
manje primesa. Da bi se optička vlakna zaštitila od vlage i nečistoća prevlače se tankim slojem plastike i više
takvih vlakana stavlja se u zajednički omotač i tako se dobija jezgro optičkog kabla a potom se kabl ojačava i
zaštićuje od korozije.

7
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali

SUPERPROVODNICI
Pojavu superprovodnosti je otkrio holandski fizičar Ones 1911. godine. Superprovodnost je pojava
iščezavanja električne otpornosti kod nekih materijala na dovoljno niskim temperaturama, bliskim apsolutnoj
nuli. Ovi materijali se nazivaju superprovodnici.
Kod superprovodnika sa snižavanjem temperature dolazi do
opadanja specifične električne otpornosti i na nekoj kritičnoj temperaturi
TK ona je jednaka nuli. Kritična temperatura je najčešće ispod 20 o K .

Za razliku od provodnika u kome se magnetno polje indukuje kada

se on nalazi u spoljašnjem magnetnom polju, superprovodnik «istiskuje»
magnetno polje, odnosno linije sila magnetnog polja zaobilaze
superprovodnik i ta pojava se zove Majsnerov efekat. Međutim, ako se
superprovodnik na temperaturi ispod kritične temperature nađe u dovoljno
jakom magnetnom polju on će izgubiti svoje superprovodne osobine. Jačina magnetnog polja pri kojoj se gubi
superprovodnost zove se kritično magnetno polje.
Isto se dešava i ako kroz superprovodnik protiče električna struja. Struja koja protiče kroz
superprovodnik stvara na njegovoj površini magnetno polje i linije sila tog magnetnog polja zaobilaze
superprovodnik. Kada jačina struje u superprovodniku bude tolika da se na njegovoj površini stvara kritično
magnetno polje, materijal gubi osobinu superprovodnosti i gustina struje pri kojoj se ovo dešava zove se
kritična gustina struje.
Pojava superprovodnosti prvo je bila otkrivena kod žive i kritična temperatura je bila 4.15 o K . Ovako
niska temperatura se postiže hlađenjem tečnim helijumom ali je on vrlo skup materijal. Kasnije je
superprovodnost otkrivena kod oko 30 elemenata (niob, olovo i sl.) i preko 1000 legura i jedinjenja (legure
niob-germanijum, niob-kalaj, niob-titan, legure na bazi bakar-oksida i sl.). Ovo su niskotemperaturni
superprovodnici. Znatno više kritične temparature imaju superprovodni keramički materijali izrađeni na bazi
oksida metala (barijuma, itrijuma i lantana) i to su tzv. retke zemlje. Ovo su visokotemperaturni
superprovodnici kod kojih se za rashlađivanje koristi tečni azot koji je mnogo puta jeftiniji od helijuma.

8
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali

POLUPROVODNICI
Poluprovodnici obuhvataju veliku grupu materijala koji se po električnoj provodnosti nalaze između
provodnika i dielektrika. To su materijali koji, hemijski čisti i bez defekta, pod normalnim uslovima na sobnoj
temperaturi nisu provodnici. Međutim, pošto im je energetski procep uzan ( E g ≤ 3.5eV ), sa promenom
spoljašnjih uslova ili dodavanjem primesa oni mogu da postanu provodni. Specifična električna otpornost
poluprovodnika na sobnoj temperaturi od 20 o C se kreće od ρ = 10 −6 Ωm do ρ = 1010 Ωm i ona se smanjuje sa
porastom temperature, odnosno poluprovodnici imaju negativan temperaturni koeficijent otpornosti α (α < 0 ) .
Specifična električna otpornost poluprovodnika zavisi od čistoće materijala i od nesavršenosti kristala i od
spoljašnjih uslova (temperature, svetlosti, el. polja i sl.). Tipični poluprovodnici su:
1. elementi IV grupe periodnog sistema kao što su germanijum (Ge) i silicijum(Si),
2. poluprovodnička jedinjenja koja nastaju sjedinjavanjem elemenata III i V grupe periodnog sistema
kao što je galijum-arsenid (GaAs) i
3. poluprovodničke legure koje se dobijaju kombinovanjem i sjedinjavanjem poluprovodničkih
elemenata i jedinjenja.

PRINCIP PROVOĐENJA ELEKTRIČNE STRUJE U POLUPROVODNIKU

Hemijski čisti – sopstveni poluprovodnici

To su silicijum i germanijum. Nalaze se u IV grupi periodnog

sistema. Silicijum ima atomski broj 14 što znači da njegov atom ima
popunjenu prvu i drugu ljusku a treća valentna ostaje nepopunjena i ima
samo četiri elektrona. (broj elektrona u ljusci je 2n2). Germanijum ima
atomski broj 32 što znači da njegov atom ima popunjenu prvu, drugu i
treću ljusku a četvrta valentna ostaje nepopunjena i ima samo četiri
elektrona. Oba elementa su četvorovalentna i grade kovalentne veze tako
što njihovi valentni elektroni obrazuju zajedničke elektronske parove i to
su vrlo jake zasićene veze između susednih atoma.

Atomi silicijuma i germnijuma imaju kristalnu strukturu, odnosno oni grade

tetraedar (svaki atom silicijuma ili germanijuma simetrično okružuju četiri susedna
atoma i taj atom se nalazi u sredini tetraedra). Više ovih tetraedara grade dijamantsku
kubnu kristalnu rešetku.

Na niskim temperaturama silicijum i germanijum se ponašaju kao izolatori jer su svi valentni elektroni
vezani kovalentnim vezama tako da nema slobodnih elektrona u provodnoj zoni koji bi činili el. struju.
Ako se silicijumu i germanijumu dovodi neka vrsta energije, veze između atoma slabe dok se ne prekinu
pa se dobijaju slobodni elektroni koji počinju haotično da se kreću kroz kristal (elektron iz valentne zone
dobija energiju dovoljnu da savlada energetski procep i pređe u provodnu zonu i postane slobodan elektron). Na
mestu tog elektrona koji je postao slobodan ostaje šupljina koja se popunjava slobodnim elektronima iz nekog
drugog atoma a u tom drugom atomu se javlja neka druga šupljina. I šupljine se kreću kroz kristal, takođe
haotično, ali u suprotnom smeru od slobodnih elektrona. Slobodni elektroni su negativni nosioci naelektrisanja
a šupljine su pozitivni nosioci naelektrisanja. Ako se ovaj kristal unese u spoljašnje el. polje, kretanje slobodnih
elektrona i šupljina će postati usmereno, odnosno javiće se el. struja. Slobodni elektroni se kreću suprotno od
smera el. polja a šupljine u smeru el. polja. Stvaranje para slobodan elektron – šupljina dovođenjem energije
9
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali
naziva se generacija a obrnut proces je rekombinacija i tada slobodan elektron popunjava šupljinu, stvara se
kovalentna veza i oslobađa se energija.

elektron iz kovalentne veze + ∆E ⎯generacija

⎯⎯ ⎯→ slobodan elektron + {upljina
←⎯ ⎯⎯ ⎯⎯
rekombinacija

U čistim kristalima poluprovodnika koncentracija slobodnih elektrona i šupljina je ista n = p i takvi

poluprovodnici se nazivaju čisti ili sopstveni poluprovodnici.

Primesni poluprovodnici
Primese stvaraju defekte u kristalima poluprovodnika i bitno menjaju njihove osobine. Primese se mogu
javiti u obliku nečistoća ili se mogu namerno dodati (dopiranje) i tada se dobijaju primesni poluprovodnici.
Silicijumu se mogu dodavati trovalentni i petovalentni elementi i tako se dobijaju primesni poluprovodnici i to
poluprovodnici n-tipa i poluprovodnici p-tipa.
Ako je u kristal silicijuma, čiji atom ima četiri valentna elektrona,
dodat petovalentni element (arsen, antimon, fosfor) čiji atom ima pet
valentnih elektrona, tada će taj petovalentni atom formirati četiri
kovalentne veze sa četiri susedna atoma silicijuma a peti elektron će biti
mnogo slabije vezan za atom i već na sobnoj temperaturi će imati energiju
dovoljnu da napusti atom i da postane slobodan elektron. U spoljašnjem el.
polju on će se kretati usmereno i doći će do stvaranja el. struje. Pošto je
kod ovakvih poluprovodnika, provodnost posledica kretanja slobodnih
elektrona, oni se nazivaju poluprovodnici n-tipa jer su elektroni negativni
nosioci naelektrisanja. Atomi primese su dali slobodne elektrone pa se
zovu donori.
Svi elektroni (iz silicijuma ili primesa) koji učestvuju u stvaranju kovalentnih
veza nalaze se u valentnoj zoni, čvrsto su vezani i nisu slobodni pa ne učestvuju u
provođenju. Provodna zona je prazna i nema provođenja. Peti elektron iz primese, koji
ne gradi kovalentnu vezu, mnogo je slabije vezan za atom i ima veću energiju od
ostalih elektrona. On se nalazi na donorskom nivou koji je vrlo blizu provodne zone pa
je za njegov prelazak u provodnu zonu potrebno mnogo manje energije i on već na
sobnoj temperaturi postaje slobodan elektron (prelazi u provodnu zonu) i učestvuje u
provođenju el. struje.

Kod poluprovodnika n-tipa nisu slobodni elektroni jedini nosioci naelektrisanja. Oni su većinski nosioci
naelektrisanja ali postoji i izvestan broj šupljina koje učestvuju u procesu provođenja el. struje i one su
manjinski nosioci naelektrisanja i posledica su defekata u kristalu i uticaja temperature.
Ako je u kristal silicijuma, čiji atom ima četiri valentna elektrona,
dodat trovalentni element (bor, alumunijum, galijum, indijum) čiji atom
ima tri valentna elektrona, tada će taj trovalentni atom formirati tri
kovalentne veze sa tri susedna atoma silicijuma a za formiranje četvrte
kovalentne veze nedostaje jedan elektron usled čega se stvara šupljina.
Tu šupljinu popunjava elektron iz susedne kovalentne veze ostavljajući
za sobom novu šupljinu i tako dolazi do usmerenog kretanja šupljina i do
stvaranja el. struje. Pošto je kod ovakvih poluprovodnika, provodnost
posledica kretanja šupljina, oni se nazivaju poluprovodnici p-tipa jer su
šupljine pozitivni nosioci naelektrisanja. Atomi primese privlače ili
prihvataju elektrone susednih atoma pa se zovu akceptori.

10
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali
Svi elektroni (iz silicijuma ili primesa) koji učestvuju u stvaranju kovalentnih
veza nalaze se u valentnoj zoni, čvrsto su vezani i nisu slobodni pa ne učestvuju u
provođenju. Provodna zona je prazna i nema provođenja. Elektron iz susedne
kovalentne veze, koji popunjava šupljinu u valentnoj zoni, raskida svoju kovalentnu
vezu i prelazi na akceptorski nivo a za to mu je dovoljna mala energija koju ima na
sobnoj temperaturi. Pri tome u valentnoj zoni nastaje nova šupljina, proces se ponavlja
i javlja se usmereno kretanje šupljina koje je suprotnog smera od kretanja slobodnih
elektrona i javlja se el. struja.
Kod poluprovodnika p-tipa šupljine su većinski nosioci naelektrisanja ali
postoji i izvestan broj slobodnih elektrona u provodnoj zoni koji učestvuju u procesu
provođenja el. struje i oni su manjinski nosioci naelektrisanja i posledica su defekata u
kristalu i uticaja temperature.

Uticaj temperature na osobine poluprovodnika

Poluprovodnici su materijali koji imaju negativan temperaturni koeficijent otpornosti, odnosno kod njih
se sa povišenjem temperature specifična električna otpornost smanjuje (α < 0 ) . Specifična električna
provodnost poluprovodnika zavisi od koncentracije nosilaca naelektrisanja i od njihove pokretljivosti i obe ove
veličine zavise od temperature.
Koncentracija nosilaca naelektrisanja kod čistih poluprovodnika na
apsolutnoj nuli je jednaka nuli a sa povišenjem temperature se povećava
(isprekidana linija). Kod primesnih poluprovodnika, koncentracija nosilaca
naelektrisanja na apsolutnoj nuli je jednaka nuli a sa povišenjem temperature do
20K se povećava (oblast I) a sa daljim povećanjem temperature se ne menja,
odnosno nastupa zasićenje (oblast II). Na temperaturama višim od sobne dolazi
do generacije, tj, do stvaranja para elektron-šupljina pa se koncentracija nosilaca
naelektrisanja naglo povećava (oblast III).

Pokretljivost nosilaca naelektrisanja na apsolutnoj nuli je jednaka nuli. Sa

povećanjem temperature se povećava i na određenoj temperaturi prolazi kroz
maksimum i zatim se sa daljim povišenjem temperature smanjuje.

Specifična električna provodnost sa povećanjem temperature se uglavnom

povećava (oblasti I i III) ali u jednom malom temperaturnom intervalu opada pa
je temperaturni koeficijent otpornosti pozitivan (oblast II).

Kod nekih poluprovodnika, kao što su keramičke mase na bazi oksida metala (titan-oksid, aluminijum-
oksid, nikl-oksid i sl.), temperaturni koeficijent otpornosti je negativan i vrlo veliki i otpornici od ovih
materijala na sobnoj teperaturi imaju vrlo veliku otpornost. Međutim, ako se samo malo zagreju njihova
otpornost će se naglo smanjiti i takvi otpornici se zovu NTC termistori (skraćeno od negativan temperaturni
koeficijent). Koriste se za merenje i regulaciju temperature ili za regulaciju otpora ili kod tranzistorskih
pojačavača za smanjenje uticaja temperature. Postoje i PTC termistori (skraćeno od pozitivan temperaturni
koeficijent) i oni se koriste za ograničenje struje motora i sl. i izrađuju se najčešće od barijum-titanata.
Termistori su nelinearni otpornici jer im se otpornost nelinearno menja sa promenom temperature.

Uticaj električnog polja na osobine poluprovodnika

Kod nekih poluprovodnika kao što su silicijum-karbidi, otpornost poluprovodnika se izrazito menja sa
promenom spoljašnjeg električnog polja, odnosno sa povećanjem napona dolazi do naglog pada otpornosti i
11
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali
takvi otpornici se zovu varistori. I varistori su nelinearni otpornici. Koriste se za stabilizaciju napona,
ograničenje prenapona, izradu gromobrana i sl.
Određenim tehnološkim postupcima može se dobiti kristal
silicijuma ili nekog drugog poluprovodnika koji je na jednom kraju
n-tipa a na drugom kraju p-tipa i na taj način se formira p-n spoj.
Zbog različite strukture spojenih poluprovodnika stvara se
potencijalna barijera u kojoj nema nosilaca naelektrisanja. Širina
potencijalne barijere zavisi od polarizacije p-n spoja, odnosno od
spoljašnjeg el. polja. Inverzno polarisan p-n spoj ne provodi el.
struju dok direktno polarisan p-n spoj provodi el. struju.
P-n spoj sa metalnim priključcima se zove dioda. Nalazi se
u metalnom, plastičnom ili staklenom kućištu iz kojeg izlaze dva
provodnika: anoda (A) i katoda (K). Dva p-n spoja se zovu tranzistor.

Optičke osobine poluprovodnika

Optoelektronski elementi su:
• detektori zračenja (fotodioda, fototranzistor, fotootpornik, solarne ćelije) koji optički
signal pretvaraju u električni;
• izvori zračenja (LED dioda, LD dioda, izvor infracrvenog zračenja) koji električni signal
pretvaraju u optički signal.
Pri osvetljavanju poluprovodnika ili p-n spojeva njihova specifična električna provodnost se povećava i
ova pojava se zove fotoefekat. Fotootpornici su otpornici čija se otpornost smanjuje kada su osvetljeni i to su
nelinearni otpornici. Koriste se najčešće za izradu automata za uključenje uličnog osvetljenja ili svetlećih
reklama. Fotodioda je p-n spoj koji je osetljiv na svetlost. Fotodiode mogu da budu fotootporne i fotonaponske
(solarne ćelije). Solarne ćelije pretvaraju svetlosnu energiju u električnu energiju. Fotodiode se najčešće koriste
kao: fotodetektori (registruju prisustvo svetlosti), pretvarači (pretvaraju svetlosni signal u električni da bi se
putem optičkog kabla prenosio na velike udaljenosti) i izvori svetlosti (pojačavaju signal u unutrašnjosti
optičkog kabla).
Poluprovodnici menjaju svoju provodnost i pod uticajem drugih vrsta zračenja kao što su ultraljubičasto
ili infracrveno.
Lumuniscencija je pojava da pri rekombinaciji slobodnog elektrona i šupljine dolazi do oslobađanja
energije, najčešće u vidu svetlosne energije. Ovaj efekat se koristi za izradu izvora svetlosti kao što su
luminiscentne LED diode, laser LD diode i izvori infracrvenog zračenja. Luminiscentna LED dioda je p-n
spoj sa direktnim energetskim procepom koji u spoljašnjem električnom polju emituje svetlost različitih boja
što zavisi od materijala od kojeg je izrađena. Emisija svetlosti kod ovih dioda je spontana. Stepen korisnog
dejstva LED dioda je veoma mali (oko 0.5%) i samo mali deo svetlosti se emituje sa površine ove diode.
Laserske LD diode su p-n spojevi sa direktnim energetskim procepom kod kojih je emisija svetlosti
stimulisana i rasipanja svetlosti skoro da i nema. Mogu da se pobuđuju električnim poljem ili optičkim ili
elektronskim snopom.

12
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali

DIELEKTRICI

Dielektrici su materijali koji imaju specifičnu električnu otpornost veću od 108Ωm (ρ > 108 Ωm ). Kod
njih skoro da nema slobodnih elektrona pa je zato njihova električna otpornost velika. Ako i pokažu izvesnu
provodnost ona nije posledica kretanja slobodnih elektrona (elektronska provodnost) već je posledica jonizacije
nečistoća i primesa u tom materijalu (kretanje naelektisanih čestica – jona ili jonska provodnost) ili je posledica
prisustva vode u dielektriku.
Kod dielektrika je energetski procep veći od 3.5eV (E g > 3.5eV ) pa je na temperaturama blizu
apsolutne nule valentna zona potpuno popunjena elektronima a provodna zona je prazna i između njih postoji
veliki energetski procep.
Dielektrici imaju negativan temperaturni koeficijent otpornosti α (α < 0 ) odnosno otpornost dielektrika
se smanjuje sa porastom temperature jer je mogućnost jonizacije veća.
Dielektrici su materijali sa jakim jonskim i kovalentnim vezama. Pošto u sebi
sadrže naelektrisane čestice, kada se unesu u električno polje dolazi do usmeravanja tog
naelektrisanja u pravcu polja, odnosno dolazi do polarizacije dielektrika. Polarizacija
dielektrika je usmeravanje naelektrisanja pod dejstvom spoljašnjeg električnog polja.
Strana dielektrika, koja je okrenuta ka pozitivnoj elektrodi, će biti negativnija od strane
koja je okrenuta ka negativnoj elektrodi, ako se taj dielektrik izloži dejstvu električnog
polja. Ukupno naelektrisanje dielektrika je, međutim, nula. Kod jonskih kristala, pozitivni i negativni joni teže
da se, oscilovanjem oko svojih ravnotežnih položaja, približe suprotno naelektrisanoj elektrodi pa to dovodi do
deformacije u kristalu i do polarizacije koja kratko traje (samo dok se dielektrik nalazi u električnom polju) i
zove se jonska polarizacija. Kod polarne kovalentne veze dipoli postoje i bez dejstva spoljašnjeg električnog
polja a kad se takav dielektrik unese u električno polje dipoli će se usmeriti u pravcu polja i ta polarizacija se
zove dipolna polarizacija, nastaje sporije od jonske ali duže traje. Kod nepolarne kovalentne veze polarizacija
se javlja unutar atoma i zove se elektronska polarizacija i ona postoji samo dok se dielektrik nalazi u
električnom polju. Elektronska polarizacija se javlja u svim dielektricima (jer svi imaju atome) a najbolji
dielektrici imaju samo elektronsku polarizaciju i ona je zanemarljiva. Jonska polarizacija je veća a najveća je
dipolna polarizacija. Veličina koja pokazuje kolika je polarizacija u dielektriku naziva se dielektrična konstanta
ε . Relativna dielektrična konstanta ε r pokazuje koliko je puta polarizacija u nekom dielektriku veća od
ε F
polarizacije u vakuumu ε r = gde je ε 0 = 8.85 ⋅10 −12 - dielektrična konstanta vakuuma. ε r kod najčešće
ε0 m
korišćenih dielektrika se kreće od 2 do 10 a najveći broj dielektrika ima ε r između 12 i 18. Na relativnu
dielektričnu konstantu ε r utiču temperatura, frekvencija polja u kome se dielektrik nalazi, vlaga ili
higroskopnost materijala, pritisak (ako je u pitanju gas) itd. Kod jonske polarizacije sa povećanjem temparature
raste ε r , kod dipolne polarizacije sa porastom temperature do određene vrednosti ε r raste a sa daljim porastom
temperature ε r opada a kod elektronske polarizacije uticaj temperature je zanemarljiv. Kod jonske i elektronske
polarizacije frekvencija polja nema uticaja na ε r a kod dipolne polarizacije sa povećanjem frekvencije smanjuje

13
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali
se ε r . Zbog velike relativne dielektrične konstante vode ( ε rH 2 0 = 80 ) povećava se ε r vlažnog materijala a taj
uticaj vlage se može ublažiti impregnacijom materijala uljem, smolom, lakom i sl.
Dielektrični gubici predstavljaju deo energije koji se u
dielektriku pretvara u toplotu i dovodi do pada specifične električne
otpornosti. Pošto se jedan realan kondenzator sa gubicima može
predstaviti kao paralelna veza idealnog kondenzatora bez gubitaka i
otpornika velike otpornosti koji predstavlja gubitke, ti gubici su
određeni faktorom gubitaka ili tangensom ugla gubitaka
I 1
tgδ = R = koji se kod lošijih izolatora kreće od 0.1 do 0.01 a
I C RωC
kod boljih iznosi oko 10-4 i zavisi od frekvencije, temperature i vlažnosti.
Ako je dielektrik priključen na niski napon, njegova provodnost je zanemarljivo mala jer imaju malu
koncentraciju naelektrisanih čestica. Sa povišenjem napona, pri nekoj kritičnoj jačini električnog polja, doći će
do proboja dielektrika. Sposobnost dielektrika da se suprotstavi proboju definiše veličina koja se zove
dielektrična čvstoća (probojni napon) Ekr i to je napon koji može da izdrži dielektrik debljine 1mm pred sam
proboj. Jedinica je V/m. Probojni napon obično ne izaziva trajne promene u dielektriku već se posle kratkog
vremena, za manje od 0.1s, sve vraća u prethodno stanje. Ali ako je dielektrik duže vreme izložen električnom
polju čija je jačina blizu granici proboja ili je više puta došlo do proboja u kratkom vremenskom intervalu, doći
će do erozije i hemijskog razaranja dielektrika i do proboja i to je električno starenje dielektrika
Idealni dielektrici na sobnim temperaturama ne postoje. Samo je vakuum idealan izolator.

PODELA DIELEKTRIKA
Dielektrici čine najbrojniju grupu elektotehničkih materijala. Javljaju se u različitim agregatnim
stanjima, mogu da budu različitog sastava i porekla, različitog kvaliteta i da imaju različitu primenu.
Dielektrici se najčešće koriste kao izolacioni materijali i kao kondenzatorski materijali. Ovi materijali se
dalje mogu klasifikovati prema agregatnom stanju (na čvrste, tečne i gasovite), na osnovu porekla (na organske
i neorganske), na osnovu izrade (na prirodne i sintetičke).
Izolacioni materijali se koriste za izradu izolatora, izolovanih provodnika i kablova, energetskih
postrojenja i mikroelektronskih kola. Ima ih u svim agregatnim stanjima a najviše u čvrstom stanju. U tehnici
slabih struja skoro isključivo se koriste čvrsti izolacioni materijali a tečni i gasoviti se koriste u tehnici jakih
struja – energetici. Čvrsti izolacioni materijali su guma, bitumen, tekstilna vlakna i sl. a u novije vreme se
koriste termoplastične smole (polivinil – hlorid (PVC) i polietilen(PE)), termotvrde smole (bakelit), epoksidne
smole (araldit) i silikonske smole (silikoni). Tečni izolacioni materijali su mineralna ulja (transformatorsko,
kablovsko), dobijena iz sirove nafte, i sintetička ulja (hlorovana, fluorna i silikonska). Za razliku od mineralnih
ulja, sintetička ulja nisu zapaljiva, ne stvaraju eksplozivne gasove, mnogo su manje podložna starenju i imaju
bolje električne karakteristike. Gasoviti izolacioni materijali mogu da budu prirodni i sintetički. Od prirodnih je
najznačajniji vazduh a od sintetičkih SF6 – elgas. On je bezbojan, neotrovan i nezapaljiv gas, bez mirisa i
hemijski vrlo stabilan. Izolacioni materijali za provodnike i kablove su: polietilen (PE), umrežen i neumrežen;
polivinil-hlorid (PVC); guma; impregnirani papir; vazduh; elgas (SF6). Energetski kablovi i provodnici kao
izolaciju obično imaju PVC, PE, gumu i papir impregnisan uljem. Telekomunikacioni kablovi imaju izolaciju
od PVC ili PE a visokofrekventni provodnici i kablovi izoluju se sa PE i vazduhom. Materijali za izradu pločice
za štampana kola su tvrdi papir (pertinaks) i staklena vlakna (vitroplaks)
Postoje različite vrste kondenzatora: po konstrukciji (cilindrični, pločasti, disk ili čip-kondenzatori), u
zavisnosti od toga da li im se kapacitet menja (stalni i promenljivi), po nameni i sl. U kondenzatorima za
visokofrekventnu tehniku se koriste keramike. Naročito su pogodne keramike na bazi minerala talka. Keramike
na bazi minerala rutila se koriste za izradu kondenzatora u debeloslojnim štampanim integrisanim kolima.
Kondenzatori velikog kapaciteta kao dielektrik imaju feroelektričnu keramiku. Kondenzatori sa papirom,
liskunom i sintetičkim folijama koriste se za srednje frekvencije. Elektrolitski kondenzatori (alumunijumski i na
bazi tantala) koriste se pri niskim frekvencijama (<20kHz) i imaju veliki kapacitet.

SPECIJALNI DIELEKTRIČNI MATERIJALI

14
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali

To su: piezoelektrični materijali, piroelektrični materijali, elektreti i tečni kristali.

Piezoelektrične materijale karakteriše piezoelektrični efekat. On se sastoji u tome da, kada se na kristal
kvarca (SiO2) deluje mehaničkom silom, on se polariše, odnosno na njegovoj površini se javlja elektrostatičko
naelektrisanje. Suprotno tome, pod dejstvom električnog polja dolazi do mehaničke deformacije dielektrika (on
se produžava ili skraćuje zavisno od smera električnog polja) i ova pojava se zove obrnuti piezoelektrični
efekat. Najviše korišćeni piezoelektrični materijali su kvarc i neke vrste piezoelektričnih keramika. Kvarc se
koristi: u oscilatorima za stvaranje veoma stabilnih visokofrekventnih oscilacija, kao stabilizator i filtar
frekvencije, u mikrofonima, satovima, kao generatora ultrazvuka i u mernoj tehnici za merenje mehaničkih
veličina.
Piroelektrični materijali su osetljivi na toplotu, odnosno sa promenom temperature kod njih dolazi do
polarizacije. Koriste se za izradu toplotnih senzora i detektora infracrvenog zračenja. Najbolje piroelektrične
osobine ima tzv. PZT keramika.
Elektreti su materijali koji se polarišu u električnom polju ali posle iznošenja iz električnog polja oni
zadržavaju polarizaciju duži vremenski period i za okolinu predstavljaju izvor električnog polja. Ako zajedno sa
električnim poljem deluje još neki vid energije, postoje i različiti elektreti: termoelektreti (istovremeno deluju
toplota i električno polje), fotoelektreti (svetlost i električno polje), elektroelektreti i sl. Klasični elektreti su
keramike na bazi barijum-titan-oksida (BaTiO3) ili titan-oksida (TiO2). Elektreti se koriste pri izradi mikrofona,
zvučnika, slušalica, merača pritiska i vlažnosti i sl.
Tečni kristali ili parakristali nisu kristali ali imaju anizotropne osobine (imaju strukturu tečnosti),
odnosno to su kristali koji mogu da teku. Primenjuju se pri izradi tečnokristalnih ekrana (LCD), odnosno pri
izradi ravnih TV ekrana velikih dimenzija.

DIELEKTRICI U MIKROELEKTRONICI
Dielektrici imaju veoma široku primenu u mikroelektronici, posebno u izradi integrisanih kola. Koriste
se kao:
- materijali za izradu pločica na kojima se prave hibridna (tankoslojna i debeloslojna) integrisana kola
(keramički materijali na bazi aluminijum ili berilijum-oksida i kvarcno staklo);
- izolacioni i dielektrični slojevi kod integrisanih kola,
- materijali za izradu zaštitnih kućišta integrisanih kola (epoksidne i silikonske smole i keramički
materijal aluminijum-oksid).

15
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali

MAGNETNI MATERIJALI
Naziv su dobili po gvozdenoj rudi magnetit kada je primećeno da ona ima sposobnost da privlači druge
gvozdene predmete. Materijali koji spontano privlače metalne predmete su prirodni magneti. Metalni predmeti
koji se namagnetišu, kada se dovoljno blizu prinesu prirodnom magnetu, su veštački magneti. Svaki magnet,
prirodni ili veštački, ima dva pola, severni (N) i južni (S) i na njima je dejstvo magnetnih sila najizraženije.
Magnetni materijali se dele na feromagnetne i ferimagnetne. Feromagnetni materijali su metali i to:
gvožđe (Fe), kobalt (Co) i nikl (Ni) ili njihove legure. Ferimagnetni materijali su na bazi oksida metala.
Magnetni materijali se koriste u obliku polikristala ili, ređe, kao amorfni materijali.

OPŠTE KARAKTERISTIKE MAGNETNIH MATERIJALA

Osnovne veličine koje karakterišu magnetne materijale su: magnetna propustljivost (µ), kriva
magnećenja, indukcija zasićenja (Bmax), histerezisni ciklus, remanentna indukcija (Br), koercitivno polje (Hc),
gubici u magnetnom materijalu, uticaj temperature na magnećenje (kritična ili Kirijeva temperatura (Tkr)) i sl.
Ako se gvožđe, koje prethodno nije bilo namagnetisano, nađe u spoljašnjem magnetnom polju i ako se
jačina tog magnetnog polja (H) postepeno povećava od nule do neke vrednosti, gvožđe će se namagnetisati, tj. u
njemu će doći do povećanja magnetne indukcije (B). B = µ ⋅ H = µ 0 ⋅ µ r ⋅ H gde su: µ -magnetna propustljivost
materijala, µ 0 = 4π ⋅ 10 −7 H / m -magnetna propustljivost vakuuma i µ r -relativna magnetna propustljivost.
Zavisnost magnetne indukcije od jačine magnetnog polja se može
prikazati i grafički i ova kriva se zove kriva magnećenja. Na ovoj krivoj se mogu
uočiti: početni deo, strmi deo, koleno i zasićenje. Kriva magnećenja je različita za
svaki materijal i što je ona strmija veća je sposobnost tog materijala da se
magnetiše.
Sa krive magnećenja se može pročitati i indukcija zasićenja (Bmax) i to je
maksimalna jačina magneta koji se može dobiti od nekog magnetnog materijala.

Kriva magnećenja opisuje proces magnećenja magnetnog materijala u

jednosmernom magnetnom polju. Ako se magnetni materijal nalazi u
promenljivom magnetnom polju njegovo ponašanje opisuje se histerezisnim
ciklusom (histerezisnom petljom ili histerezisom). Kriva magnećenja nije
reverzibilna, odnosno, razmagnetisanje se ne vrši po toj krivoj već po drugoj koja
se zove kriva razmagnetisanja. Kada se magnetni materijal iznese iz magnetnog
polja (H=0), u njemu će postojati izvesna indukcija koja se zove remanentna ili
zaostala indukcija (Br) (materijal se ne razmagnetiše potpuno). Ako se magnetni
materijal unese u magnetno polje suprotnog smera indukcija opada na nulu a jačina
magnetnog polja pri kojoj je magnetna indukcija jednaka nuli se zove koercitivno polje (Hc).
Pojava histerezisa dovodi do zagrevanja materijala i do gubitaka u njemu, Gubici usled histerezisa
predstavljaju deo energije koji se pretvara u toplotu i srazmerni su površini histerezisnog ciklusa. Pored ovih
gubitaka, u feromagnetnim materijalima dolazi i do gubitaka usled vihornih struja.
Sa povišenjem temperature feromagnetni materijali gube sposobnost magnećenja i iznad kritične ili
Kirijeve temperature se više ne magnete.
16
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali
Feromagnetni materijali imaju osobinu da se pod dejstvom magnetnog polja skupljaju ili izdužuju i ova
pojava se zove magnetostrikcija.

PODELA MAGNETNIH MATERIJALA

Na osnovu veličine koercitivnog polja (Hc), magnetni materijali se dele na magnetno meke i magnetno
tvrde materijale. Kod magnetno mekih materijala Hc<1000A/m. To su materijali sa uzanim i strmim
histerezisom koji se lako magnete i lako razmagnetišu, gubici u njima su vrlo mali, imaju veliku magnetnu
propustljivost, veliku remanetnu indukciju i malo koercitivno polje. Koriste se za izradu jezgra elektromagneta,
transformatore, generatore, relee i sl. Kod magnetno tvrdih materijala Hc>1000A/m i to su materijali sa širokim
i strmim histerezisom koji se teško magnete i teško razmagnetišu, gubici u njima su vrlo veliki, imaju veliku
remanetnu indukciju i veliko koercitivno polje. Koriste se za izradu stalnih magneta.

Magnetno meki materijali

To su: čisto gvožđe ili meki čelik (Fe), legure gvožđa i silicijuma (Fe-Si), legure gvožđa i nikla (Fe-Ni),
meki feriti i magnetodielektrici.
Čisto gvožđe je ono koje sadrži 99.95% do 99.98% Fe. Meki čelik je čisto gvožđe sa manje od 0.1%
ugljenika. Pored ugljenika (C) može imati i druge primese. Čisto gvožđe ima veoma veliku indukciju zasićenja
(Bmax) ali su gubici usled vihornih struja veoma veliki. Najčešće se koristi gvožđe tipa armko.
Legure Fe-Si se koriste za izradu električnih mašina, transformatora i to u obliku dinamo limova i
transformatorskih limova. Ove legure sadrže od 0.1% do 4.5% silicijuma i još se zovu i elektrotehnički ili meki
čelici jer se za njihovo dobijanje ne koristi čisto gvožđe već mek čelik. Silicijum smanjuje gubitke usled
vihornih struja i gubitke usled histerezisa, smanjuje koercitivno polje, povećava magnetnu propustljivost,
poboljšava i mehaničke karakteristike (tvrdoća i čvrstoća su veće). Loše je što se smanjuje indukcija zasićenja i
dobijaju se magneti manje jačine i ove legure su krte i ne mogu se izvlačiti tanki limovi.
Nikl se ne koristi u čistom stanju jer ima malu indukciju zasićenja a veliko koercitivno polje. Legure Fe-
Ni imaju veliku magnetnu propustljivost, vrlo malo koercitivno polje, vrlo uzan i strm histerezis i male gubitke
usled histerezisa i male gubitke usled vihornih struja. Nedostaci su mala indukcija zasićenja, loše mehaničke
karakteristike i cena tih legura je velika jer je nikl skup metal. Legure Fe-Ni imaju više od 30% nikla. Za
telekomunikacije su važne legure: supermaloj (sa 78.5% Ni), ρ -metal (sa 50% Ni) i µ -metal (sa 36% Ni).
Legure Fe-Ni mogu da sadrže i hrom, molibden, bakar itd. i takve legure se zovu permaloj legure. Ove legure
se koriste u elektronici, magnetnim pojačavačima, impulsnim transformatorima i sl.
Feriti su magnetni materijali dobijeni sinterovanjem gvožđe-oksida i jednog ili više metalnih oksida
(NiO, MnO, ZnO, CoO). Sinterovanje je postupak kojim se mešavina oksida u prahu presuje, oblikuje i na kraju
se zagreva na visokoj temperaturi. Feriti su pogodni za upotrebu u visokofrekventnoj tehnici, za izradu
oscilatora, filtara i sl.
Magnetodielektrici se dobijaju tako što se magnetni materijal (čisto gvožđe ili permaloj legura) usitni do
finih metalnih zrnaca koja se slepljuju sa nekim dielektrikom (keramička masa ili sintetička smola) kao
vezivnim sredstvom a potom se to presuje u jezgra za visokofrekventne kalemove i tako se smanjuju gubici
usled vihornih struja ali se smanjuje i magnetna propustljivost.

Magnetno tvrdi materijali

To su: tvrdi čelici (nelegirani čelik, čelici legirani sa hromom, kobaltom i sl.), legure gvožđa sa
aluminijumom, niklom ili kobaltom, tvrdi feriti (barijum ili stroncijum feriti), jedinjenja i legure retkih zemalja
(samarijum, neodijum) sa kobaltom i gvožđem, materijali sa mehurastim magnetnim domenima i sl.
Tvrdi čelici su najstariji materijali koji se koriste za izradu stalnih magneta i oni su najnekvalitetniji ali
su jeftini i lako obradivi. Magnetno tvrdi čelici sadrže 0.8% do 1.5% ugljenika i imaju malo koercitivno polje,
osetljivi su na udarce, vibracije, promene temperature pa se oplemenjuju legiranjem hromom, molibdenom,
kobaltom, volframom i sl.
17
Mladenović Danijela Elektrotehnički materijali
AlNiCo legure su legure gvožđa sa oko 10% Al, 18% Ni i 12% Co i mogu da sadrže vrlo male količine
bakra i titana. Veoma su lake i otporne na koroziju ali su i skupe zbog nikla. Veoma su tvrde i krte pa se mogu
obrađivati samo brušenjem a oblikovanje je moguće livenjem ili sinterovanjem.
Tvrdi feriti nastaju sinterovanjem gvožđe-oksida sa barijum i stroncijum oksidom. Imaju vrlo malu
remanentnu indukciju ali je koercitivno polje veće i imaju nisku cenu ali loše mehaničke karakteristike. Tvrdi
su i krti pa se obrađuju brušenjem a ako im se doda neko vezivno sredstvo (kaučuk ili plastična smola) dobijaju
se feroelasti ili gumeni magneti.
Stalni magneti mogu se dobiti i mešanjem kobalta sa metalima retkih zemalja (samarijum i neodijum).
Ovi materijali imaju vrlo visoku cenu pa se retko koriste (za izradu kvarcnih satova ili malih magneta u
uređajima).

18