UDK: 338.

246:631 YU ISSN - 0350-5928

AGROEKONOMIKA
AGRIECONOMICA
POLJOPRIVREDNI Tematski zbornik
FAKULTET „AKTUELNI PROBLEMI
DEPARTMAN TRANZICIJE AGROPRIVREDE“
ZA EKONOMIKU
POLJOPRIVREDE
I SOCIOLOGIJU SELA

FACULTY OF
AGRICULTURE
DEPARTMENT OF
AGRICULTURAL
ECONOMICS
AND RURAL
SOCIOLOGY

BROJ 36
VOLUME 36

NOVI SAD, 2007.

UDK: 338.246:631 YU ISSN:0350-5928

AGROEKONOMIKA

Tematski zbornik
„AKTUELNI PROBLEMI TRANZICIJE
AGROPRIVREDE“

Redaktor
Prof. dr Radovan Pejanović

Broj 36.
Novi Sad, 2007.
 AGROEKONOMIKA
ČASOPIS DEPARTMANA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I
SOCIOLOGIJU SELA, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, NOVI SAD

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK:

Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, redovni profesor

UREDNIŠTVO:
Dr RADOVAN PEJANOVIĆ
Dr NEBOJŠA NOVKOVIĆ
Dr NEDELJKO TICA
Dr BRANISLAV VLAHOVIĆ
Dr VESNA RODIĆ

REDAKCIJA:
Dr Desanka Božidarević Dr Šandor Šomođi (Mađarska)
Dr Lazo Mihajlović Dr Herbert Ströbel (Nemačka)
Dr Katarina Čobanović Dr Đorđi Đorđevski (Makedonija)
Dr Milenko Jovanović Dr Franczisek Kapusta (Poljska)
Dr Svetlana Potkonjak Dr Knjin J. Pope (Holandija)
Dr Dušan Milić Dr Zoran Njegovan (Beograd)
Dr Danica Bošnjak
Dr Đoko Lučić
Dr Živojin Petrović

SEKRETAR REDAKCIJE:
Mr Todor Marković, saradnik u nastavi

RAČUNARSKI SLOG:
Durec Ana, ecc

UDK: Radmila Kevrešan

ŠTAMPA:

Tiraž: 300

Redakcija i administracija Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju

sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel. 458-138
 AGROEKONOMIKA BR. 36/2007.

Sadržaj

Pejanović, R.: Predgovor ------------------------------------------------------------ 5

Pejanović, R., Tica, N. : Dileme oko koncepta našeg agrarnog razvoja-------- 7

Dilemmas about the concept of our agrarian development------------------------ 7

Njegovan, Z.: Lokalno strateško planiranje kao osnova za efikasniji

ruralni razvoj u Republici Srbiji ------------------------------------------------------ 25
Local strategi planning as a base for efficient rural development
in the Republic of Serbia.-------------------------------------------------------------- 25

Jovanović, M, Vukoje, V., Maletić, D.: Uporedna analiza proizvodnih

rezultata ratarske proizvodnje Vojvodine i Evropske unije ----------------------- 40
Analyses of production results in agriculture of Vojvodina compare
it with average production results in EU15 ----------------------------------------- 40

Paraušić, Vesna, Cvijanović, D.: Niska produktivnost kao osnovna barijera

konkurentnosti poljoprivrede Srbije u procesima približavanja EU ------------- 51
Small profitability as a main barrier of competitiveness Serbian
agricultural in the process of associate to EU--------------------------------------- 51

Janković, D.: Organizacioni modeli poljoprivrednog savetodavstva ----------- 58

Organization models of agricultural extension ------------------------------------- 58

Bošnjak, Danica, Miladinović, J., Stamenković Aleksandra: Osnovna

obeležja proizvodnje soje u ratarskim rejonima Vojvodine----------------------- 71
The main characteristics of soybean production in crop production ------------ 71

Milić, D., Sredojević, Zorica, Kukić, Đ.:Ekonomski efekti u proizvodnji

sušene šljive ----------------------------------------------------------------------------- 78
Economic effects in lum dried production ------------------------------------------ 78

Katić, B., Cvijanović, D., Potrebić, V.: Stanje i mogućnosti razvoja stočarstva
u tri okruga Republike Srbije (Južno-banatski, Mačvanski i Zlatiborski -------- 84
Breeding in three districts of Republic of Serbia ----------------------------------- 84

Marković, T., Jovanović, M.: Razvoj osiguranja useva i plodova u Srbiji ----100
Development of crop insurance in Serbia -------------------------------------------100

Vidicki, B.: Upravljanje biohazardnim otpadom na bazi piralena ---------------111

Biohazardous waste management based on the pyralene--------------------------111
Vujović, S.: Agroturizam kao podsticajni faktor ekonomskog razvoja
Vojvodine--------------------------------------------------------------------------------121
Agrotourism as inducement factor for economic development
of Vojvodina----------------------------------------------------------------------------121

Kosanović, Nada: Kvalitet hrane i brend kao faktori konkurentnosti

agropivrede Republike Srbije ---------------------------------------------------------132
Food quality and brand name recognition as factors of competitiveness
within the agricultural industry of the Republic of Serbia ------------------------132

Drobac, M. M.: Menadžment aktivnosti i razvoj efikasnog privredjivanja

u preduzećima poljoprivrednog sektora ---------------------------------------------142
Activity menagment and development of efficient doing business in
companies of agricultural sector------------------------------------------------------142

Vukoje, V., Maletić,D.: Sistem prikupljanja računovodstvenih podataka

na poljoprivrednom gazdinstvu u zemljama EU-FADN---------------------------155
Model for collecting accountancy data from farms in the states members
of the EU---------------------------------------------------------------------------------155

Vlahović, B., Tepavac, D.: Izvoz mleka i mlečnih prerađevina iz AP

Vojvodine--------------------------------------------------------------------------------163
Export of milk and milk products from AP Vojvodina ----------------------------163

Čobanović, Katarina, Nikolić – Đorić Emilija, Mutavdžić, Beba: Rangiranje

okruga AP Vojvodine prema nekim pokazateljima stočarske proizvodnje -----171
Ranking of counties of AP of Vojvodina according to some
indicators in livestock production ----------------------------------------------------171

Potkonjak, Svetlana, Škorić, M.: Finansiranje sistema za odvodnjavanje

sa posebnim osvrtom na drenažu -----------------------------------------------------180
Drainage system financing with especial review on horizontal
pipe drainage ----------------------------------------------------------------------------180

Zekić, V., Tica, N.: Valorizacija vrednosti slame strnih žita ---------------------187
Valorisation of the cereals’ straw value ---------------------------------------------187

Marković, Katarina: Prikaz monografije „TRANZICIJA –

RURALNI RAZVOJ I AGRARNA POLITIKA“ ----------------------------------- 199
Andrić, Nataša: Prikaz knjige “PRINCIPI EKONOMIJE” ------------------------ 201
Andrić, Nataša: Prikaz knjige “EKONOMIJA I“ ------------------------------------ 204
Nićin, S.: Prikaz knjige „ATLAS RASPODELA“ ------------------------------------ 207

In memoriam---------------------------------------------------------------------------208
 Предговор

Овај број (36/2007) часописа “Агроекономика” посвећен је

јубилеју Катедре за економику пољопривреде и социологију села
(50 година) и агроекономског смера (30 година) Пољопривредног
факултета у Новом Саду.
Развој наше агроекономске науке и струке пратио је наш научно-
стручни часопис “Агроекономика”, кога издаје Департман за
економику пољопривреде и социологију села, као организациона
јединица Факултета и носилац научне, наставне и истраживачке
делатности.
Први, нулти број “Агроекономике” изашао је 1972. године и од
тада до данас излази редовно, некада са закашњењем, али излази.
Допринос “Агроекономике” развоју агроекономске науке и струке је
вишеструко позитиван. Сама чињеница да је до сада објављено десет
тематских зборника говори о значајном доприносу. Реч је о
актуелним темама, које прате друштвено економски и аграрни развој
у нашој земљи и иностранству.
“Агроекономика” је један од водећих часописа из своје области.
То потврђује и категоризација часописа (ISSN: 0352-9665, 22/2007)
по којој је “Агроекономика” рангирана на одличном 51 месту од
477 часописа Републике Србије.
Тема овог броја је “Актуелни проблеми транзиције
агропривреде”. Реч је о теми транзиције којом се већ бавила
“Агроекономика”. Циљ нам је, међутим, да пратимо овај важан
друштвени процес, да анализирамо домете и ограничења, као и да
назначимо путеве развоја. Са понуђеним радовима и компетентним
ауторима надамо се да смо у томе успели.

Нови Сад, 04.10.2007. Проф. др Радован Пејановић

главни и одговорни уредник

  5
  6
UDK: 332.2.021:631 Originalni naučni rad
Original scientific paper

DILEME OKO KONCEPTA NAŠEG AGRARNOG RAZVOJA

*
PEJANOVIĆ, R. TICA, N.

1. UVOD
Naša poljoprivreda, već deceniju i po, prolazi kroz duboku i sveobuhvatnu krizu,
na svim nivoima. Podatak po kome, na primer, od osam poslednjih godina čak pet je
imalo pad proizvodnje (negativnu stopu rasta), govori rečito o stanju u ovoj, za Srbiju
strateški važnoj privrednoj grani. Uzroci krize su mnogobrojni,1 a jedan od njih je,
svakako, neadekvatna agrarna politika.
Naša agrarna politika, od oktobarskih promena 2000-te godine, prolazi kroz
mnogobrojne dileme, izazove, iskušenja i lutanja (o čemu smo svojevremeno pisali i
upozoravali). To potvrđuju i ovogodišnji događaji oko niske cene žive vage svinja. Naša
država je, naime, još 2001. godine napustila garantovane cene otkupa tovljenika, u želji
za postizanjem slobodnog tržišta u svim oblastima, pa i u ovoj. To je, međutim, između
ostalog, dovelo do ekstremno niske cene žive vage svinja, što je ozbiljan »udarac«
stočarstvu, koje se ionako nalazi na dugoročnoj »nizbrdici«. O tome svedoči podatak po
kome je učešće stočarstva u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji palo sa 48 na 33 odsto.
Pored toga, poljoprivrednici su pred setvu ove godine (2007.) ostali na »cedilu«
(»Dnevnik«, Novi Sad, 10.II 2007, str. 11), jer ne samo da nije bilo premija ili
subvencija, već je izgledalo da neće biti ni kratkoročnih kredita. Za to, navodno, nema
novca u budžetu, zbog odluke o privremenom finansiranju. Na to se nadovezala suša.
Svi ti i drugi negativni indikatori razlog su za ponovno preispitivanje koncepta
naše agrarne politike. Uprkos zaokreta posle promena 2000. godine, efikasnost
poljoprivrede nije na nivou koji obezbeđuje održivi razvoj i održivost reformi.

2. LUTANJA I NEDOUMICE NAŠE AGRARNE POLITIKE

Od novog Zakona o privatizaciji iz 2001. do novog Zakona o poljoprivrednom
zemljištu iz 2006. godine naša agrarna politika je »lutala«. U prvom slučaju »nemo« je

*
Prof. dr Radovan Pejanović, Prof. dr Nedeljko Tica, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
1
Najznačajniji uzroci krize naše poljoprivrede su sledeći: dugoročan nepovoljan ekonomski
položaj poljoprivrede, niska akumulativna i reproduktivna sposobnost poljoprivrede; problem
finansiranja i kreditiranja primarne poljoprivredne proizvodnje; dezinvestiranje u poljoprivredu;
hronični nedostatak repromaterijala (mineralnih đubriva, sredstava za zaštitu bilja, energenata);
opadanje tehničko-tehnološkog nivoa opremljenosti; pad produktivnosti i ekstenzifikacija biljne i
stočarske proizvodnje, uz opadanje i variranje proizvodnje po jedinici kapaciteta; nizak nivo
tržišnosti proizvodnje na gazdinstvima zemljoradnika i visok nivo naturalnosti; sporost i
neuspešnost tranzicionih reformi u poljoprivredi; suše i poplave; neadekvatna agrarna politika i dr.
(Pejanović, 2005, 2006).

7
posmatrala surovi proces rasprodaje prirodnih resursa (nacionalnog blaga), ne
oglašavajući se i ne učestvujući u tom istorijskom i sudbonosnom procesu. U drugom
slučaju aktivno se uključila u izradu Zakona o poljoprivrednom zemljištu, brzopleto i
ishitreno zalažući se za pojedine članove, ne konsultujući širi krug poljoprivrednih aktera
i institucija. Takav, voluntaristički pristup u ovom slučaju, predviđa neke opšte poznate,
elementarne zakonitosti, kao što su:
Prvo, u poljoprivredi razvijenih zemalja dominiraju ekonomske zakonitosti, posebno
zakon koncentracije i centralizacije kapitala, koji dovodi do uvećanja razmera kapitala,
kao i do ukrupnjavanja zemljišnih poseda.
Kod nas, još uvek, na žalost, dominira politika nad ekonomijom, što ima za
posledicu retrogradne procese, kao što su dezintegracija, usitnjavanje i rasparčavanje
velikih poseda.
Ukrupnjavanje poseda u zemljama EU radi se planski, sistematski, dugoročno i
ekonomskim merama, po Mansholt-ovom planu, od početka 70-tih godina prošlog veka.
Iskustvo ovih zemalja pokazuje da je prilagođavanje posedovne strukture potrebama
tehnike i tehnologije – spor ali dostižan proces. Ukrupnjavanje poseda zahteva period
od više decenija, uz aktivnu podršku države. Zato je usitnjavanje uređenih zemljišnih
parcela kod nas-ekonomski apsurd.2
Umesto sadašnjih 778.000 sitnih poljoprivrednih gazdinstava, prosečne veličine od
oko tri hektara, Srbija bi trebalo da ima oko 350.000 komercijalizovanih gazdinstava, sa
prosečnom veličinom od oko 20 hektara, što je prosek EU.
U strukturi poljoprivredne proizvodnje stočarstvo bi i kod nas trebalo da ima
dominantnu ulogu, a biljna proizvodnja treba da se zasniva na iskorišćavanju genetskog
potencijala novostvorenih visokorodnih sorti hibrida i gajenih biljaka.
Treće, potrebna je i kod nas politika ukrupnjavanja poseda, kao deo strategije
razvoja poljoprivrede. Ekonomskim merama neophodno je podsticati delovanje zakona
koncetracije i centralizacije kapitala u poljoprivredi.3
Četvrto, agrarna struktura razvijenih zemalja sastoji se iz centra i periferije.
Centralno mesto zauzimaju krupni robni proizvođači, a na periferiji se nalaze sitni i
srednji robni proizvođači. Međutim, među njima ne postoji isključivost, netrpeljivost,
antagonizam. Naprotiv, partnerstvo, kooperativnost i organska povezanost, uz
konstruktivnu i podsticajnu ulogu države i tržišta kao regulatora ekonomskih odnosa.
Potrebna je i kod nas agrarna politika koja će imati uravnotežen i ravnopravan
odnos prema svim subjektima agrobiznisa (sitnim i krupnim proizvođačima,
zadrugama). Politika diskriminacije, netrpeljivosti i antagonizma agrarnih subjekata,
višestruko je štetna i negativna i mora se napustiti i zabraniti.
Peto, put naše tranzicije treba da bude evropski put razvoja privrede i
poljoprivrede. To podrazumeva tranziciju zasnovanu na zakonitostima,
transparentnosti, socijalnoj prihvatljivosti, kao i na koncenzusu svih društvenih slojeva i

2
Tako na primer, programom zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta oko 800
parcela državne zemlje u staropazovačkoj opštini grupisano je u 262 parcele, od kojih je ogromna
većina, čak 237 veličine od 5 do 25 hektara („Dnevnik“, Novi Sad, 10.03.2007, str. 11).
3
Metode nasilja, »otimačine« i rasparčavanja su neprimerene modernom demokratskom društvu i
pravnoj državi. One su instrumenti totalitarnih režima, koji tranzicijom moraju biti prevaziđeni, a
pravnim sredstvima sankcionisani.

8
ekonomskih aktera. Nepoštovanje navedenih i drugih principa vodi u anarhiju, sa
nekontrolisanim pogubnim društvenim posledicama. Država mora obezbediti uslove za
normalno i prihvatljivo odvijanje ovog važnog, istorijskog društveno – ekonomskog
procesa.
I na kraju, poljoprivredna delatnost, prema raspoloživim prirodnim i ljudskim
resursima u proizvodnji i preradi, predstavlja jednu od najznačajnijih privrednih oblasti u
Srbiji.
Naša agrarna politika je, dakle, pogrešna i po mnogo čemu štetna i kada je u
pitanju stočarstvo i kada je u pitanju odnos prema krupnim robnim poljoprivrednim
proizvođačima, i kada je u pitanju celokupna poljoprivredna delatnost.

3. DILEME OKO KONCEPTA AGRARNE POLITKE

Naša agrarna politika »luta« u izboru koncepta razvoja. Generalno posmatrano,
postoje tri osnovna pristupa ili koncepta agrarne politike:
A. Protekcionistički koncept, koji znači najvišu moguću tržišnu zaštitu i vođenje
politike preko visokih cena;
B. Liberalni koncept u kojem je sve u potpunosti prepušteno tržištu;
C. Koncept razvoja održive poljoprivrede (eko-socijalni i tržišni koncept) polazi od
višestruke uloge poljoprivrede, sa posebnim naglaskom na ruralnom razvoju,
primjenjujući umeren i fleksibilan sistem zaštite, kao stabilizatora oscilacija u
ponudi i cenama.

Šema 1: Pregled mogućih koncepata agrarne politike

Koncept / Mere Očekivani rezultati

karakteristike
Protekcionistički - visoka carinska - visoki finansijski troškovi
- poljoprivreda kao cilj, zaštita, (pogotovo kad je zemlja
potpora, - cenovna podrška izraziti neto izvoznik hrane)
- povećava se proizvodnja i proizvodnji, za finasiranje tržišnih
svim mogućim merama - intervencije na viškova,
podržava dohodak. unutrašnjem tržištu, - visoka cena hrane, teret za
- različiti oblici potrošače,
direktnih plaćanja - niska konkurentnost
proizvođačima. proizvođača,
- negativni uticaj na životnu
sredinu (zagađenje zbog
industrijalizacije
poljoprivrede).
Liberalni - potpuno slobodan - svođenje obima proizvodnje
- liberalno tržište, uvoz, na niži nivo,
- komercijalna - slobodno formiranje - visoka cena hrane, teret za
poljoprivreda odvija se cena, potrošače,
samo na kvalitetnim - nema podrške - niska konkurentnost
zemljištima uz visoku proizvodnji, čak ni proizvođača,
intenzivnost. podrške koja nema - negativni uticaj na životnu

9
 negativan uticaj na sredinu (zagađenje zbog
tržište. industrijalizacije
poljoprivrede).

Koncept razvoja održive - uravnotežena razvoj- - veće mogućnosti podsticanja

poljoprivrede
- multifunkcionalna
poljoprivreda,
- povećanje proizvodnje
do nivoa optimalnog
korišćenja
poljoprivrednog
zemljišta,
- umerena intenzivnost,
- ruralni razvoj,
- zaštita životne sredine,
- bezbednost hrane.
na uloga države, ravnomernog ekonomskog
- proizvodno nevezana razvoja proizvodnje hrane,
direktna plaćanja, - ravnomerniji regionalni i
- mere za stabilizova - ruralni razvoj,
nje tržišta, - održivi razvoj ruralnih
- integrisana politika za sredina i poljoprivrede,
lanac proizvodnje - moguća i veća ekološka
hrane, orijentacija,
- veliki značaj politike - veća mogućnost rešavanja
ruralnog razvoja. razvojnih problema,
- potrebna analiza efekata koji
zavise od razrade mera i
obima sredstava,
- skupa politika i visoki
budžetski troškovi.

A. Protekcionistički koncept

Razvojni problemi u ovom konceptu rešavaju se visokim cenama hrane.

Prvenstveno se nastoji povećavati proizvodnja i rešavati profitni problem u
poljoprivredi.4 Ovaj koncept podrazumeva visoku zaštitu preko ad valorem carinskih
stopa i prelevmana (uvoznih taksi u obliku vrednosti po jedinici proizvoda). Carinska
zaštita je u tom slučaju toliko visoka da je moguće kontrolisati uvoz, kroz uvozne
kontingente, kada je ta zaštita nešto niža i propušta toliki obim proizvoda koliko je
potrebno da se održi viši nivo cena i da je domaća proizvodnja favorizovana. Ako je
zemlja neto uvoznik hrane, onda je moguće da je taj koncept budžetski neutralan, ili čak
da puni državni budžet. Naravno, drukčije je ako je država neto izvoznica hrane, jer je
tada ovaj koncept veoma skup. Jak budžet je u najvećoj meri usmeren u tržišno cenovnu
politiku. Sa celim paketom mera, preko intervencija na domaćem tržištu i izvoznih
subvencija na spoljnjem, država plaća znatne troškove visokog nivoa cena. Unutar ovog
koncepta mogu postojati i razna budžetska direktna plaćanja, koja dodatno podržavaju
proizvodnju i dohodak. Njihov oblik može biti od subvencionisanja inputa do direktnih
subvencija proizvodnje po ha površine ili po broju grla.

4
Iako se od 2000-te godine nastoji napustiti ovaj koncept, ipak je još uvek oko 40% agrarnog
budžeta (2005) Srbije usmereno na mere koje utiču na nivo cena poljoprivrednih proizvoda ili
povećanje prihoda proizvođača putem različitih oblika direktnih plaćanja. Iako je prosečna
carinska stopa u poljoprivredi smanjena za četvrtinu (sa 22,6% na 16,8%) i pored toga
poljoprivreda je ostala visoko zastupljena u grupi proizvoda sa maksimalnom carinskom zaštitom
(od ukupno 655 proizvoda sa maksimalnom carinskom stopom od 30% poljoprivredni proizvodi
su činili trećinu). O snažnima elementima ovoga koncepta kod nas potvrđuje nedavna zabrana
izvoza žita od strane Vlade R. Srbije.

10
 Učinak ovog koncepta, ako je veoma izražen, ogleda se u znatnom podizanju
proizvodnje i rastu produktivnosti, a usled toga i u postizanju primerenog dohotka,
pogotovo za ona gazdinstva koja idu u koncentraciju, specijalizaciju i intenzifikaciju
proizvodnje. Ovaj koncept, iako je zasnovan na snažnoj podršci poljoprivredi ne
zaustavlja strukturne promene. Poljoprivreda se seli iz područja sa težim uslovima
poslovanja u područja sa nižim troškovima. Podrška nije dovoljna da bi zadržala male
proizvođače u brdskim područjima. Na drugoj strani, povećana intenzifikacija može
voditi i u negativne uticaje na životnu sredinu (voda, zemljište). Hrana je veoma skupa, a
cenovne podrške utiču i na cene inputa, pogotovo zemljišta.

B. Liberalni koncept

Ovaj koncept je potpuno suprotan prethodnom. Zapravo, taj stilizovani koncept

može prepoznati strukturne deficite i druge probleme u kojima se nalazi svaka
poljoprivreda u modernom društvu. Večiti je odgovor zagovornika ovog, samo na prvi
pogled, teoretski snažnijeg koncepta od prvog, da je država slab gospodar i da na sve te
probleme ne daje pravi odgovor. Tako jedino »slobodno tržište može, uz najmanje
troškove, voditi poboljšanju stanja«. Slobodno tržište favorizuje najsposobnije i
najkonkurentnije proizvođače hrane, koji se mogu najbrže razvijati, jer se ostali
opredeljuju za druge aktivnosti. Područja gde nije moguće proizvoditi konkurentno sama
će se isprazniti i vratiti u prirodno stanje, što je, prema protagonistima ovoga koncepta,
bolje i za društvo i za te pojedince, koji mogu raditi nešto efikasnije. Svaka budžetska
podrška poljoprivredi, osim nekih javnih usluga (nauka, obrazovanje, bezbednost hrane)
predstavlja »bačeni novac«, koji se puno efikasnije može upotrebiti u druge svrhe5.
Učinci ovog koncepta, teoretski potkrepljeni osnovnim udžbeničkim stavovima
ekonomske teorije, veoma su različiti i teško ih je proceniti. U krajnjoj liniji to vodi
formiranju manjeg broja većih i efikasnijih gazdinstava na jednoj strani i znatno manjem
iskorišćavanju proizvodnih resursa na drugoj strani. To barem važi u razvijenim
zemljama. U slučaju nerazvijenih i tranzicijskih zemalja, iz dosadašnje razvojne prakse
može se videti da ovaj koncept ne vodi u željenom pravcu. Niti se razvija efikasna
poljoprivreda, niti se efikasno upotrebljavaju resursi. Ljudi ostaju da rade u
poljoprivredi, ali žive na rubu siromaštva i proizvode na tradicionalan i neefikasan način,
ili napuštaju ruralna područja i getoiziraju se u urbanim sredinama. Jedino bi potrošač
imao jeftinu hranu, a zemlja u takvom slučaju troši znatna finansijska sredstava za uvoz
hrane, što negativno utiče na makroekonomsku stabilnost.

5
Reforma spoljno-trgovinske regulative u Srbiji započela je 2000. godine, izmenama Zakona o
spoljno-trgovinskom poslovanju i Zakona o deviznom poslovanju. Liberalizacija spoljne
trgovine otpočela je ukidanjem kvantitativnih ograničenja za većinu proizvoda, smanjenjem broja
proizvoda na režimu izvoznih kvota i usvajanjem Zakona o carinskoj tarifi. U 2004. godini
prosečna carinska stopa (ekvivalent) za poljoprivredu je smanjena za oko 22%. Kod određivanja
carinskih stopa za poljoprivredne proizvode generalno se poštuje princip po kojem se carinuju
proizvodi (i oprema) sa nižim stopama (1%, 5% i 10%) koji se ne proizvode u zemlji ili se ne
proizvode u dovoljnoj meri (priplodna grla stoke, aditivi, voćni koncentrati, itd.). Više stope (10%
i 20%) predviđene su za proizvode koji mogu biti upotrebljeni i kao repromaterijal, a ne proizvode
se u dovoljnoj meri u zemlji.

11
 Polazišta ovog koncepta poduprta su temeljnim aksiomima ekonomske teorije i
kritikama protekcionističke poljoprivredne politike u razvijenim zemljama. Taj koncept
je samo delimično teoretski korektan. Moderna ekonomska teorija i neke aplikativne
teoretske grane (ekonomika životne sredine, razvojna ekonomika, agrarna ekonomija)
ukazuju da sva razvojna pitanja nije moguće rešavati samo mehanizmima tržišta, jer to
ne vodi uvek ka društveno poželjnim rezultatima. Ne vodi ka poboljšanju konkurentnosti
i efikasnosti čitave nacionalne ekonomije, a pogotovo nekih njenih grana. Zaboravljaju
se, takođe, spoljni šokovi kojima su izložene otvorene privrede, što može da bude
pogubno za našu iscrpljenu, zapuštenu, izraubovanu poljoprivredu, nespremnu na
inostranu konkurenciju i spoljne udare.
I pored toga, međutim, Srbija se nalazi pred nastupajućom liberalizacijom
poljoprivrednih proizvoda u okviru SSP-a i STO-a. Reč je, naime, o poodmakloj fazi u
kojoj se nalazi Srbija po pitanju integracionih procesa u međunarodne organizacije. Od
2004. godine Srbija se nalazi u procesu pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji
(STO), kao i Evropskoj uniji (EU), putem pripreme za potpisivanje Sporazuma o
stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Pored toga, u regionu Zapadnog Balkana zaključen je
tzv. CEFTA sporazum (2006), radi unapređenja trgovine.
Svi nabrojani integracioni procesi imaju, kao zajedničku tačku, liberalizaciju
domaćeg tržišta poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. To konkretno znači direktno
smanjenje carinske zaštite domaćeg agrara. Stoga je neophodno imati u vidu
određene instrumente koji mogu, delimično, predstavljati zaštitu domaće proizvodnje.
Dozvoljeni instrumenti carinske zaštite, sa stanovišta principa međunarodne trgovine
agrarnim proizvodima u okviru STO, jesu tzv. carinske kvote ili količinska ograničenja
liberalizovanog uvoza pojedinih roba. Ovaj instrument carinske zaštite može biti
koristan u godinama nakon pristupa Srbije STO, pa bi trebalo, po našem mišljenju,
pažljivo razmotriti njegovo eventualno uvođenje u domaću praksu.
Reč je, dakle, o nužnosti postepene, a ne nagle, liberalizacije spoljne trgovine, kako
bi se sačuvalia domaća proizvodnja, koju treba osposobiti za inostranu konkurenciju.

C. Koncept razvoja održive poljoprivrede

U poslednje vreme, teoretski se snažno razvija koncept vrednovanja dodatnih

efekata privrednih aktivnosti, posebno javnih dobara, koja tržište ne može proizvesti ili
regulisati. Moderni koncepti agrarne politike uzimaju baš tu argumentaciju za buduću
ulogu države u razvoju poljoprivrede. To nije u suprotnosti sa principima međunarodnih
organizacija, kao što su OECD, Svetska banka, idr. Postoje deklaracije i teorijski
koncepti (razvojna ekonomija i preporuke UN, organizacije FAO) koji baš ističu
aktivnu ulogu države u razvoju poljoprivrede i ruralnih sredina u zemljama koje još
nisu dostigle odgovarajući nivo razvoja.
Takav pristup poljoprivredu stavlja u znatno širi kontekst od njenog značaja samo u
pogledu doprinosa ukupnom nacionalnom dohotku (GDP-u). Osnovno polazište u ovom
konceptu jeste višestruka uloga poljoprivrede (Multifunctionality) u razvoju zemlje, a
pogotovo njeni efekti na ruralni razvoj (održavanje prirodnih resursa, životne i radne
sredine, socijalna dimenzija). Na tome se baziraju moderni pristupi u agrarnoj politici,
pogotovo u Evropskoj uniji, koja je počela razvijati ciljeve i mere u tom smeru, sa svim
teškoćama usled grešaka pređašnje politike, uglavnom protekcionističkog koncepta. To

12
znači da se ni jedna od nabrojanih karakteristika koje daju poljoprivredi karakter
multifunkcionalnog sektora ne sme zanemariti, nego se istovremeno moraju uvažavati i
razvijati. Posebno mesto u ovom pristupu ima komponenta ruralnog razvoja. To znači i
kraj jednosmernog sektorskog pristupa i postepeni preobražaj poljoprivredne u
ruralnu politiku. Za taj koncept postoje i jasne teoretske osnove u ekonomskoj teoriji, a
bazirane su na izraženoj državnoj razvojnoj funkciji, pogotovo do nivoa kada privatna
inicijativa postaje sposobna da samostalno nosi razvoj i da se održava u sve složenijim
konkurentskim uslovima6.
Učinci ovakvog koncepta nisu tako jednosmerni i pozitivni kako bi se to moglo
očekivati. Zapravo, realizacija ovog koncepta veoma zavisi od kvaliteta mera, obima
sredstava, pa i stanja u kojem se nalazi poljoprivreda i ruralne sredine (stepen
konkurentnosti i stanje resursa). Ovaj koncept ne negira tržišne principe. Naprotiv, on
se, kao i liberalni koncept, temelji na privatnoj inicijativi i ekonomskim principima.
Razlika je u tome što država pokušava podstaći razvoj ekonomije i tržišta stvaranjem
efikasne tržišne strukture i konkurentnih proizvođača. Takođe, pokušavaju se regulisati i
podstaći razvojni elementi, kao što su održivi razvoj i ravnomeran regionalni razvoj. Za
tu svrhu potrebno je razviti modernu pravnu državu sa transparentnim mehanizmima i
procesima.

4. ZAŠTO JE KONCEPT RAZVOJA ODRŽIVE POLJOPRIVREDE

POTENCIJALNO NAJBOLJE REŠENJE?
Koji se od ova tri teoretska koncepta može primeniti u Srbiji? U određenom
smislu, protekcionistički koncept postojao je pre tranzicije i u prvom tranzicijskom
periodu, a snažno ga je primenjivala Evropska unija do reformi CAP-a u devedesetim
godinama. Srbija je taj koncept znatno napustila ukidanjem kontingenata pri uvozu,
promenom carinskih stopa i izmenom u podsticajnoj politici (veća izdvajanja u mere
ruralnog razvoja i servise u poljoprivredi na račun subvencija za pojedine proizvode).
Tako je gotovo nemoguće vraćanje na raniju praksu bez ozbiljnijih posledica na proces
pristupanja STO i pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU.7

6
U Strategiji poljoprivrede Srbije koju je usvojila Vlada R. Srbije (2005) definisani su opšti
strateški ciljevi: izgraditi održiv i efikasan poljoprivredni sektor koji može da se takmiči na
svetskom tržištu, doprinoseći porastu nacionalnog dohotka; obezbediti hranu koja zadovoljava
potrebe potrošača u pogledu kvaliteta i bezbednosti; osigurati podršku životnom standardu za ljude
koji zavise od poljoprivrede; osigurati podršku održivom razvoju sela; sačuvati životnu sredinu od
uticaja efekata poljoprivredne proizvodnje; pripremiti poljoprivredu Srbije za integracije u EU;
pripremiti politiku domaće podrške i trgovine u poljoprivredi za pravila STO (»Strategija razvoja
poljoprivrede...« Vlada R. Srbije).
7
Rezultati četvrte runde tehničkih pregovora Srbije sa EU, održani jula 2007. su, navodno,
pozitivni. Dobili smo dosta prostora (narednih pet-šest godina) za unapređenje domaće
poljoprivrede merama agrarne politike uz podršku evropskih razvojnih fondova. Najvažniji
poljoprivredni proizvodi će ostati zaštićeni carinama tokom prelaznog perioda (stoka za klanje,
meso svih vrsta, mleko, sir, maslac, konditori, pšenica i pšenično brašno, ulje od suncokreta, šećer
i mnogi drugi). Za strateško voće i povrće zadržane su sezonske carine, dok će jedan broj
proizvoda, koje inače ne proizvodimo, biti odmah liberalizovan (kafa, egzotično voće, kakao,
začini, čajevi i dr.). Dobili smo asimetričnu kvotu za bescarinski izvoz vina, bescarinske kvote za
izvoz ribe, junećeg mesa (“bejbi bifa“), šećera. Dakle, liberalizacije se odnosi na četiri grupe

13
 Čak i kada bi bilo moguće uspostaviti potpuni protekcionistički sistem, takav
koncept bi u kraćem vremenskom periodu možda i dao dobre rezultate, ali bi zaštićeni i
nekonkurentni sektori u prvom suočavanju sa ozbiljnijom konkurencijom došli u
ogromne teškoće. Ovaj je koncept, iako bi možda imao puno pobornika među
proizvođačima, nerealan, dugoročno neproduktivan i udaljavao bi Srbiju od
međunarodnog integrisanja. Samim proizvođačima bi u konačnom više štetio nego
koristio.
Usled specifičnih teškoća u ukupnoj ekonomiji početkom i tokom 2000-tih godina
Srbija ima izvesno iskustvo i sa liberalnim konceptom agrarne politike. Proizvodnja
hrane bila je izložena gotovo potpunoj liberalizaciji u pogledu zaštite domaće
proizvodnje, budući da su uvozni lobiji omogućavali uvoz svega i svačega (i što treba i
što ne treba). Ovaj koncept vodio je vrlo brzo do negativnih efekata na poljoprivredu u
vidu pritiska jeftinih roba iz uvoza i uticaja na otkup i domaću proizvodnju hrane. Deo
tog uvoza imao je i dampinški karakter, jer je bio poduprt snažnim domaćim
podsticajima, kao i izvoznim subvencijama (zemlje u regionu i zemlje EU). Proizvodnja
hrane u Srbiji jednostranim otvaranjem nije bila u ravnopravnom konkurentskom
položaju. Stoga su se počele uvoditi dodatne mere i povećavali podsticaji, tako da je
srbijanska agrarna politika počela odstupati od potpuno liberalnog koncepta.
Nisu potrebna velika istraživanja da se oceni da bi dugoročna realizacija potpuno
liberalnog koncepta dovela u velike teškoće znatan deo poljoprivredne proizvodnje, a
pogotovo ogromna ruralna područja. Nekolicina manjih konkurentnih proizvođača koji
proizvode u najboljim uslovima proizvodnje i na veoma malom prostoru, bio bi krajnji
rezultat ovakvog koncepta. Komercijalna proizvodnja bi se teško razvijala, u relativno
kratkom roku došlo bi do gašenja znatnog dela koji ne bi bio unapređivan strukturnim
promenama. U najudaljenijim područjima, koja predstavljaju veći deo zemlje,
poljoprivreda bi se praktično svela samo na nivo socijalne i naturalne proizvodnje,
odnosno na proizvodnju isključivo za potrebe članova domaćinstva. Moguće stanje po
pojedinim sektorima poljoprivrede u takvim uslovima ilustruje „pesimistički scenario"
razvoja, po kojem bi se korišćenje resursa i obim poljoprivredne proizvodnje značajno
smanjili. Bez mera koje bi podsticale opšti ruralni razvoj i podupirale razvoj i drugih
industrija, jasno je da bi se pojačale tendencije migracije i napuštanja seoskih područja,
te rast siromaštva i neiskorišćavanje proizvodnje hrane za potrebe razvoja turizma i
drugih delatnosti u ruralnim regionima. Liberalni koncept agrarne politike ne rešava,
dakle, probleme naših ruralnih sredina, te je stoga zavaravajući i štetan.
Ako ni protekcionistički, ni liberalni koncept ne daju odgovore na efikasno i
dugoročno rešavanje nagomilanih problema, postoji li „treći put", odnosno koncept
politike koji bi uspeo preusmeriti negativne trendove u pozitivnu stranu i podići
blagostanje u ruralnim sredinama? Teorijski i praktično, rešenja koja bi mogla dati
odgovore na to pitanje nudi pomenuti treći pristup - koncept održivog razvoja

proizvoda. U prvoj grupi su oni koji će se odmah naći na slobodnom režimu (oni koji se ne
proizvode kod nas). Drugu grupu čine oni proizvodi kod kojih će se smanjivanje carine do nultog
nivoa odvijati postepeno do 2013. (od 20-30 odsto-carine). U trećoj grupi su oni za koje su
predviđene sezonske carine. Konačno, proizvodi za koje se naša strana zalagala da ostane postojeći
nivo carinske zaštite od 30 odsto (meso, mleko i neke vrste voća koje štitimo). Prema: “Danas“,
Beograd, “Dnevnik“, Novi Sad, 18.VII 2007.

14
poljoprivrede (eko-socijalni i tržišni koncept agrarne politike).8 Ovaj je koncept
zapravo jedini pravi izbor ukoliko je Srbija odlučna da aktivno rešava nagomilane
probleme vezane za ruralne sredine, poljoprivredu i životnu sredinu. To je logički
nastavak održivog razvoja koji je već definisan u strateškim dokumentima. Takav
koncept, ako bi bio građen na pozitivnim iskustvima Evropske unije, u najvećoj meri
omogućava brže prilagođavanje i integrisanje u evropske procese, a zbog uvođenja
modernog koncepta agrarne politike nije sporan ni sa stanovišta pristupa STO. Njime bi
bilo moguće u znatnoj meri razviti koncept održivog razvoja i do određene mere izbeći
greške prekomerne industrijalizacije, a pogotovo intenzifikacije poljoprivrede. Potencijal
naše poljoprivrede bi se realizovao u većoj meri i mogao bi se približiti nivou koji
proizilazi iz "optimističkog scenarija" razvoja poljoprivrede.

4.1. Principi i funkcije koncepta održivog razvoja poljoprivrede

Koncept razvoja održive poljoprivrede je logička i konceptualna razrada već
prihvaćenih odluka o razvoju naše države i privrede. Njegov je primarni cilj definisanje
uloge poljoprivrede u razvoju zemlje i modernizacija državnog aparata radi realizacije
strateškog opredeljenja za održivi razvoj i integrisanje Srbije u međunarodnu zajednicu.
Koncept ima smisla samo ako postoji najširi konsenzus o njegovom usvajanju.
Koncept razvoja održive poljoprivrede u agrarnoj politici preuzima evropsko
poimanje uloge poljoprivrede. U postavljanju osnovnih i operativnih ciljeva polazi se
od sledećih opredeljenja:
- opredeljenja da Srbija izgrađuje koncept održivog razvoja,
- dostignutog nivoa ekonomskog i socijalnog razvoja Srbije,
- činjenice da primarna poljoprivreda i prerađivačka industrija čine nerazdvojivu
celinu,
- činjenice da je poljoprivreda osnov za razvoj ruralne ekonomije,
- potrebe uključivanja u regionalne, evropske i međunarodne integracione proce-
se,
- maksimalnog uvažanja principa multifunkcionalnosti poljoprivrede.
Održivi razvoj poljoprivrede i time vezani koncept agrarne politike proizilazi iz
višestruke uloge poljoprivrede - multifunkcionalnosti, koja se u našim okvirima ogleda
u sledećem:

> Funkcije održivog ruralnog razvoja

- Ulaganje u poljoprivredu istovremeno znači i ulaganje u ruralni razvoj, jer je
nemoguće očuvati seoska područja od napuštanja njegovog stanovništva bez

8
U dokumentu „Nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije za period 2006-2012 godine“
Vlada Republike Srbije, na indirektan način, prihvata ovaj koncept. U dokumentu se kaže: „...doći
će do daljeg smanjenja podrške cenama poljoprivrednih proizvoda i podrške jačanja fondova
usmerenih na strukturne reforme, investicionu podršku, podršku uspostavljanja standarda
proizvodnje i prerade poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, istraživanju i transferu znanja i
tehnologije u poljoprivredu. Kao buduće polje znatnih ulaganja u poljoprivredu treba istaći
promovisanje ruralnih oblasti kao zdravih i atraktivnih sredina za život“. (Nacionalna strategija...,
Vlada R. Srbije, Beograd, 2006.).

15
poljoprivrede. To posebno važi za Srbiju, s obzirom na prirodne i druge uslove u kojima
se odvija poljoprivreda;
- Razvojem održive poljoprivrede utiče se i na balansiranje razlika u razvoju
pojedinih područja;
- Integralnim ruralnim razvojem rešava se i problem nezaposlenosti, jer bi se tim
razvojem otvarala nova radna mesta za raspoloživu radnu snagu sa sela. Time bi se
ublažili i rešili problemi prenaseljenih gradova, praćeni socijalnim problemima.

> Ekološka funkcija

- Primena savremene agrotehnike, od osnovne obrade, plodoreda, ishrane, izbora

sortimenta, korišćenja bakterijskih i biopreparata u suzbijanju bolesti, pravilne upotrebe
poljoprivredne tehnike, standardizovane upotrebe organskih đubriva i drugih mera
agrotehnike – uslov je za očuvanje ekoloških uslova u proizvodnji biološki kvalitetne
hrane;
- Gazdovanje na optimalan i održiv način poljoprivrednim zemljištem, kao
neobnovljivim prirodnim resursom, predstavlja garanciju za očuvanje potencijala razvoja
čovekove okoline u najširem smislu9;
- Upravljanje prostorom i davanje poželjnog izgleda pejzažu;
- Za strateško planiranje razvoja biološki kvalitetne hrane i osvajanje tržišta
potrebno je uspostaviti skladan odnos kvaliteta i očuvanja životne sredine (menadžment
kvaliteta i mendžment životne sredine), uz jasno isticanje ekološkog znaka kvaliteta
proizvoda.
- Na makro i mikro nivou utvrditi odgovarajuće ekonomsko-ekološke mere zaštite
životne sredine.10

> Ekonomska funkcija

- Proizvodnja hrane je privredna delatnost za koju važe ekonomski principi, kao i

za druge delatnosti. Koncept održive poljoprivrede ne negira ekonomsku funkciju, nego
je nadopunjuje;
- Veliki broj domaćinstava ostvaruje u poljoprivredi osnovni ili dopunski izvor
prihoda;
- Poljoprivreda je osnov za razvoj prehrambene industrije, ona podstiče razvoj i
brojnih drugih sektora (industriju inputa za proizvodnju opreme, mehanizacije,
ambalaže, transporta, brojne usluge i servise);

9
Najveći deo teritorije Srbije je ekološki čist. Preko 80% zemljišta u Srbiji se nalazi u prvoj i
drugoj zoni zagađenosti radionukleidima. Poljoprivredno zemljište u Srbiji spada u nazagađena ili
malo zagađena zemljišta u odnosu na Evropu, gde preko 95% poljoprivrednog zemljišta ne
ispunjava uslove za proizvodnju zdrave hrane. To je komparativna prednost Srbije za proizvodnju
biološki kvalitetne hrane.
10
Srbija se suočava sa ekološkim incidentima, u kojima stradaju ribe, šume i prirodna dobra koja
se nalaze pod zaštitom države i UNESCO-a. Samo u toku dva meseca 2007. u vodama desetak
reka Srbije uginulo je više od 20 tona ribe. Uzrok su otpadne vode, koje se ne prečišćavaju
(“Politika“, Beograd, 25. VIII 2007., str. 11).

16
 - Korišćenjem znatnih površina raspoloživih livada i pašnjaka, koje se sada veoma
malo ili gotovo ne koriste, može se uz relativno veoma male inpute stvoriti značajna
nova vrednost.

> Funkcija potpore razvoju turizma

- Posebno je za Srbiju važna komplementarnost poljoprivrede sa turizmom. Bogat

izbor viskokvalitetnih domaćih proizvoda znatno obogaćuje turističku ponudu. Takođe,
kroz afirmaciju nacionalne kuhinje i specifičnih srbijanskih proizvoda turizam može da
bude snažan generator razvoja poljoprivrede;
- Poljoprivreda nudi mogućnost za rekreaciju, odmor i razvoj određenih sportskih
aktivnosti. Otuda treba podržati razvoj seoskog, agro i etno turizma.

> Socijalna funkcija

- Poljoprivreda i sa njom povezane delatnosti mogu da obezbede posao znatnom

delu stanovništva, čime se ublažava pritisak na radna mesta u drugim oblastima;
- Mogućnost vlastite proizvodnje hrane na gazdinstvu smanjuje socijalne tenzije;
- Razvojem poljoprivrede istovremeno se doprinosi borbi protiv siromaštva na
seoskim područjima.

> Prehrambena funkcija

- Sigurnost u obezbeđivanju hrane standardnog kvaliteta i po pristupačnim cenama

za potrošače strateški je interes svake zemlje.

> Nacionalno-kulturna funkcija

- Multifunkcionalnost znači i očuvanje tradicije i kulturnog nasleđa na selu.

4.2. Osnovni ciljevi koncepta održivog razvoja poljoprivrede

Rešavanje razvojnih, strukturnih i opštih problema ruralnog razvoja poljoprivrede

moguće je ostvarivanjem sledećih osnovnih ciljeva održivog razvoja poljoprivrede:

1. Gazdovanje resursima na dugoročno održiv način uz promociju poljoprivrede

koja je maksimalno usklađena sa očuvanjem životne sredine (održivo gazdovanje
resursima);
2. Obezbeđivanje stabilne i prihvatljive ponude bezbedne hrane u pogledu kvaliteta
i cena (bezbednost hrane);
3. Obezbeđivanje primerenog životnog standarda za seosko stanovništvo i celovitog
ruralnog razvoja uz očuvanje tradicionalnih vrednosti ruralnih područja (primereni
životni standard i ruralni razvoj);
4. Stalno podizanje konkurentnosti proizvođača hrane na domaćem i inostranom
tržištu (podizanje konkurentnosti).

17
 Postavljeni razvojni ciljevi su potpuno ravnopravni, tako da nema hijerarhije u
pogledu njihove važnosti. Održivi razvoj u sve oštrijoj formi nameće potrebu gazdovanja
resursima koje je maksimalno usklađeno sa očuvanjem životne sredine. Budući da
ruralna područja čine najveći deo Srbije, jasno je da se taj cilj može ostvariti samo
sprovođenjem dobro osmišljene politike ruralnog razvoja. Dalje, dobra politika
ruralnog razvoja doprineće da stanovništvo ostaje na seoskim područjima i da se u
dužem periodu preokrene proces, umesto migracije selo - grad, znatan broj stanovnika
gradskih sredina će birati seoska područja kao svoj životni prostor.
Bezbednost hrane i konkurentnost moraju se ostvarivati u potpunoj harmoniji, bez
ikakvih kontradiktornosti između ova dva cilja. Sve mere za podizanje konkurentnosti
uvek moraju voditi računa o bezbednosti hrane i ni u jednoj od njih ne sme se žrtvovati
kvalitet za račun nekih drugih ciljeva. Imajući u vidu specifičnosti naše poljoprivrede,
upravo kvalitet u najširem smislu treba da bude osnov konkurentnosti na domaćem i
inostranom tržištu.
Ravnomernim ostvarivanjem navedena četiri cilja realizovaće se i peti najopštiji
cilj: obezbeđivanje prehrambene sigurnosti stanovništva. Ostvarenju ovog cilja
danas teži agrarna politika svih zemalja, bilo da se radi o izrazito razvijenim ili zemljama
u razvoju.

4.3. Operativni ciljevi koncepta održivog razvoja poljoprivrede

Operativni ciljevi predstavljaju razradu osnovnih ciljeva. Potrebni su za lakše
razumevanje koncepta i definisanje mera.
1. Podizanje konkurentnosti proizvođača hrane na domaćem i inostranom tržištu:
9 povećanje veličine porodičnih gazdinstava sa komercijalnom proizvodnjom uz
istovremeno sprečavanje dalje fragmentacije poseda (smanjenja veličine
parcela),
9 veća fleksibilnost i dinamičnost na tržištu poljoprivrednog zemljišta i očuvanje
celine razvojno sposobnih gazdinstava,
9 uređivanje poljoprivrednog zemljišta, uključujući ukrupnjavanje poseda,
navodnjavanje i melioracije,
9 veći nivo tehničke opremljenosti poljoprivrede i podizanje efikasnosti u nabavci
osnovnih inputa,
9 razvoj tržišta kredita i obezbeđivanje boljeg pristupa kreditnim sredstvima za
poljoprivredne proizvođače, uključujući i nove oblike kreditiranja (kao lizing,
npr.) za korisnike sa nižom kreditnom sposobnošću,
9 odvijanje novog investicionog ciklusa na poljoprivrednim gazdinstvima,
9 stručno osposobljavanje i dodatno školovanje poljoprivrednika,
9 poboljšanje starosne strukture poljoprivrednih proizvođača, putem podrške
mladim da se bave poljoprivredom i istovremeno ranijim penzionisanjem
starijih,
9 poslovno povezivanje poljoprivrednika (zadrugarstvo, udruženja i drugi vidovi)
radi eliminisanja nedostatka ekonomije obima i podizanja konkurentnosti,
9 razvoj klastera (»grozdova«) koji okupljaju sve učesnike u lancu nekog
agrobiznisa (klaster za voće, povrće, mleko, meso, itsl.),
9 razvoj poljoprivredne tržišne infrastrukture, uključujući stvaranje uslova za
formiranje poljoprivredne berze i licenciranje otkupljivača,

18
 9 jačanje vertikalne integracije u poljoprivredi, uključujući i trgovačku mrežu,
9 horizontalna integracija u prerađivačkoj industriji,
9 modernizacija tehnologije, specijalizacija i povećanje stepena korišćenja
raspoloživih kapaciteta u prerađivačkoj industriji,
9 podrška investicijama u prerađivačke kapacitete i kanale distribucije,
9 privlačenje inostranog kapitala u sektor proizvodnje hrane,
9 jačanje marketing funkcije celog lanca proizvodnje hrane radi podsticaja
prodaje i potrošnje poljoprivrednih proizvoda,
9 osposobljavanje menadžmenta i razvoj ljudskih resursa u celom lancu
proizvodnje hrane.

2. Gazdovanje resursima na dugoročno održiv način uz promociju poljoprivrede,

koja je maksimalno usklađena sa očuvanjem životne sredine:
9 ugrađivanje principa zaštite životne sredine u tehnološki razvoj poljoprivrede i
prerađivačke industrije,
9 očuvanje zemljišta kao proizvodnog i ekološkog resursa, uz sprečavanje erozije,
zagađivanja i drugih vidova njegove degradacije,
9 očuvanje vodnih resursa od potencijalnog zagađivanja, sprečavanje ugrožavanja
opšteg biodiverziteta,
9 očuvanje i održivo korišćenje agrobiodiverziteta - genetičkih resursa u biljnoj i
stočarskoj proizvodnji,
9 održavanje pejzaža u njegovoj estetskoj i funkciji razvoja turizma,
9 valorizacija očuvanih zemljišnih resursa kroz snažniji razvoj organske
poljoprivrede,
9 očuvanje tradicionalnih i održivih proizvodnih tehnologija, davanje prioriteta
programima koji su usklađeni sa očuvanjem čovekove okoline.

3. Obezbeđivanje primerenog životnog standarda za seosko stanovništvo i

celovitog ruralnog razvoja uz očuvanje tradicionalnih vrednosti ruralnih područja:
9 obezbeđivanje adekvatnih životnih uslova na seoskom području uz podršku
ekonomskim i socijalnim aktivnostima koje omogućavaju zadržavanje stanov -
ništva u ruralnim područjima,
9 uravnoteženost regionalnog razvoja,
9 razvoj područja sa otežanim uslovima privređivanja,
9 razvoj seoske infrastrukture u najširem smislu,
9 diverzifikacija ekonomskih aktivnosti i dohotka u ruralnim regionima, sa
posebnim naglaskom na različitim vidovima turizma,
9 podrška samozapošljavanju na gazdinstvima,
9 usklađivanje politike ruralnog razvoja sa politikom školstva, radi obezbeđivanja
adekvatnih uslova školovanja dece u ruralnim područjima,
9 zaštita i očuvanje kulturnog nasleđa na selu,
9 obezbeđivanje afirmacije različitosti (nacionalnih, verskih, kulturnih, socijalnih
i dr.) u ruralnim sredinama,
9 zaštita i afirmacija prava žena u ruralnim sredinama.

19
 4. Obezbeđivanje stabilne i prihvatljive ponude bezbedne hrane u pogledu
kvaliteta i cena:
9 poboljšanje kvaliteta i zdravstvene ispravnosti hrane i uspostavljanje sistema za
podršku,
9 primena međunarodnih standarda u proizvodnji hrane, uključujući
standardizaciju autohtonih tehnologija,
9 modernizacija poljoprivrede radi podizanja kvaliteta proizvoda,
9 uvođenje sistema sledljivosti - praćenja bezbednosti hrane od "njive do trpeze",
9 izgradnja i stalno unapređivanje ukupnog sistema bezbednosti hrane,
9 promocija specifičnih karakteristika i osobenosti srbijanske proizvodnje hrane
(visokovredni, specifični proizvodi, proizvodi sa zaštićenim geografskim
poreklom, proizvodi organske poljoprivrede, itsl.),
9 minimiziranje rizika od GMO.
Izvršavanje operativnih ciljeva treba da ima snažnu institucionalnu podršku
kroz:
9 usklađivanje legislative sa međunarodnim standardima,
9 poboljšanje rada inspekcijskih i stručnih službi,
9 reformu institucija.

4.4. Uloga države u koncepu održivog razvoja poljoprivrede

Uloga države u poljoprivredi je višestruka (regulatorna, razvojna, stabilizaciona).
Odgovarajućim privrednim i agrarnim zakonodavstvom država bi trebalo da obezbedi:
funkcionisanje integralnog tržišta; zaštitu konkurencije i antimonopolsku politiku;
uključivanje Srbije u međunarodne privredne tokove; sprovođenje ekonomskih reformi;
svojinsku i upravljačku transformaciju privrednih subjekata; razvoj i osposobljavanje
poslovnih banaka, odgovarajućih kompanija i penzionih fondova kao potencijalnih
institucionalnih investitora.
Investicionom politikom država treba da podrži programe koji obezbeđuju
ekonomičnu proizvodnju, rentabilnost i profit, kao i da ispunjavaju kriterijume
povećanja izvoza i oživljavanje sela. Poljoprivreda bi trebalo da učestvuje u ukupnim
proizvodnim investicijama najmanje sa 16%.
Razvojnom politikom država treba da podrži velike projekte kao što su:
oživljavanje sela i poljoprivrede; zaštita poljoprivrednog zemljišta i njegovo
osposobljavanje za intenzivnu proizvodnju; iskorišćavanje voda i uređenja vodnog
režima; jačanje poljoprivrednih gazdinstava; proizvodnja ekološki zdrave hrane; razvoj
seoske i poljoprivredne infrastrukture; razvoj stručno-savetodavne službe i permanentno
obrazovanje farmera; razvoj veterinarske službe.
Važna uloga države je i u obezbeđivanju: uključivanja u svetske finansijske
organizacije i institucije, razvoja finansijskog informacionog sistema, beneficiranja
kamata na poljoprivredne kredite za određene namene, privlačenja stranog kapitala,
klasterizaciji agroprivrede, standardizaciji proizvodnje i prerade, idr.
Sredstva iz agrarnog budžeta država bi trebalo da koristi za podršku, tj.
subvencije, kao sistem sledećih mera: (1) premije za određene poljoprivredne proizvode,
(2) regrese za upotrebu bioloških faktora rasta i drugih troškova proizvodnje, (3) mere
strukturne podrške, (4) beneficiranje kamata, (5) subvencije izvoza, (6) finansiranje

20
troškova intervencija na tržištu, (7) mere ruralnog razvoja, (8) mere podrške izgradnji
institucija.
Država treba da obezbedi premije: (1) za proizvodnju svežeg mleka i to (a) po
priplodnoj kravi, (b) proizvođačima koji uzgajaju pet i više krava i isporučuju tržištu više
od 3000 litara mleka mesečno, (c) proizvođačima ovčijeg i kozijeg mleka koji isporučuju
tržištu mleko; (2) za uzgoj priplodnog podmlatka: (a) steone junice plemenitih rasa,
uzrasta 15-18 meseci i telesne mase oko 400 kg i testirani priplodni bikovi; (b) bremenita
šilježad, uzrasta 12-16 meseci i telesne mase oko 35 kg, priplodne ovce i testirani
priplodni ovnovi; (c) suprasne nazimice plemenitih rasa, uzrasta 7-10 meseci i telesne
mase 110 kg i testirani nerastovi; (d) pčelinja društva; (3) za utovljenu stoku i to (a) za
utovljenu jagnjad, telesne mase preko 30 kg.
Kada je u pitanju stočarstvo posebno je značajna uloga države u obezbeđenju
funkcionisanja veterine i veterinarske službe, po standardima EU.
Premije za biljnu proizvodnju treba da obuhvate: (1) za merkantilnu pšenicu (po
hektaru); (2) za soju (po hektaru); (3) za uljanu repicu i uljanu tikvu (po hektaru); (4) za
šećernu repu (po hektaru); (5) za duvan (orijentalnog i krupnolisnog tipa – berlej i
virdžinija, po hekatru); (6) za industrijsku proizvodnju povrća (grašak, paprika, paradajz,
krastavac, kornišon (po hektaru); (7) za hmelj (po hekatru).
Premije je potrebno utvrditi republičkim propisima u apsolutnom iznosu dinara po
jedinici proizvodnog kapaciteta (ha ili grlu stoke) ili prodatog proizvoda. Premije treba
isplaćivati svim proizvođačima ovih proizvoda, nezavisno od organizacionog ili
svojinskog oblika.
Regresiranje inputa treba da obuhvata regrese za proizvodnju: kvalitetnog sortnog
semena pšenice i soje; semena krmnog bilja (leguminoze, trave, smeše trava);
kvalitetnog sortnog semena krompira; kvalitetnog sadnog materijala voćarskih kultura i
bezvirusnih kalemova određenih sorti vinove loze. Regrese za inpute potrebno je utvrditi
po jedinici proizvedenog i realizovanog proizvoda.
Regresiranje ulaznih troškova potrebno je obezbediti nižim stopama poreza (PDV-
a): dizel gorivo (D-2) za poljoprivredu; određenu opremu i rezervne delove; građevinski
matrijal za ulaganja u izgradnju i proširivanje poljoprivrednih gazdinstava.
Mere strukturne podrške treba da obuhvate razne mere: podsticaje za podizanje
novih zasada vinograda i šljiva (odnosno voća); zaštitu, uređenje i korišćenje
poljoprivrednog zemljišta; mere unapređenja stočarstva; podrška nabavci mehanizacije i
sistema za navodnjavanje; mere podrške dohotku i druge mere.
Regresiranje kamata na ukupne kratkoročne kredite korišćene preko poslovnih
banaka za proizvodnju, sezonske zalihe i rezerve, potrebno je utvrditi srazmerno dužini
ciklusa proizvodnje, odnosno koeficijenta obrta, u odgovarajućem procentu od iznosa
kamate obračunate po eskontnoj stopi NBS, odnosno diferencirano po pojedinim
namenama. Sa poslovnim bankama zaključiti ugovore kojima će se limitirati kamate.
Podsticanje izvoza poljoprivrednih proizvoda mora biti u skaldu sa pravilima i
propisima STO. Izvozne subvencije potrebno je obezbediti za domaće proizvode i
proizvode više faze prerade, sa visokim učešćem domaće supstance, odnosno za

21
proizvode sa većim neto deviznim efektom (u visini 10-15% vrednosti planiranog
izvoza). 11
Pored direktnih izvoznih subvencija podsticanje izvoza se ostvaruje i povraćajem
plaćenih carina za izvezene sirovine i repromaterijal za proizvodnju robe za izvoz. Zatim
tu su i transportne refakcije, oslobađanje izvozne robe od poreskih obaveza, i tsl.
Finansiranje intervencija na agrarnom tržištu iz budžeta i to za: (1) sufinansiranje
troškova interventnih kupovina određenih proizvoda (kamate na kredite, premije
osiguranja); (2) finansiranje troškova držanja zaliha za tržišne intervencije, (3)
finasiranje troškova rada agencija za intervencije na tržištu (direkcije za robne rezerve).
Mere ruralnog razvoja treba da imaju za cilj podržavanje multifunkcionalnog
razvoja poljoprivrede i diverzifikaciju aktivnosti u ruralnim područjima, kao instrument
smanjenja ruralnog siromaštva. S tim u vezi treba obezbediti sredstva za revitalizaciju –
oživljavanje sela. Potrebno je, naime, obezbediti podsticajna sredstva za mnogobrojne
projekte ruralnog razvoja: rekonstrukciju i širenje lokalnih puteva, osvetljenja,
vodovodne i kanalizacione mreže, promociju seoskog, eko turizma, tradicionalnih zanata
i prerade; nabavku sistema za navodnjavanje, stoke, plastenika, mešaona, mehanizacije,
silosa, itd.
Ciljna grupa poljoprivrednika, za ove projekte, treba da budu oni koji su mlađi od
40 godina u regionima sa nepovoljnim uslovima za razvoj konkurentske i intenzivne
poljoprivredne proizvodnje. Pored toga, tu su i poljoprivrednici mlađi od 55 godina
starosti u područjima sa manje povoljnim uslovima za razvoj intenzivne poljoprivredne
proizvodnje.
Mere podrške izgradnji institucija treba da ubuhvataju niz mera: unapređenje rada
stručne poljoprivredne službe; Uprave za veterinu (zdravstvenu zaštitu životnja);
unapređenje razvoja šumarstva i lovstva (Uprava za šume); višenamensko korišćenje
voda (Republička direkcija za vode); Uprava za zaštitu bilja; Registar poljoprivrednih
gazdinstava; Ministarstva poljoprivrede, itd.

5. ZAKLJUČAK I PORUKA
Naša poljoprivreda se nalazi, ponovo, na prekretnici, iako je ušla u sedmu godinu
tranzicije. (Ne)uspešnost tranzicionih reformi u ovoj privrednoj grani ponovo je
pokrenula niz pitanja, koja su sudbinskog karaktera: nepovoljan ekonomski položaj
poljoprivrede, kriza stočarstva, negativna posedovna struktura, nezavršena privatizacija,
nerazvijeno preduzetništvo, neadekvatna agrarna politika, itd. Očigledno je da su
kreatori tranzicije poljoprivrede i agrarne politike skoncentrisani, uglavnom, na
kratkoročne rezultate, te da zapostavljaju perspektivu i dugoročne ciljeve.

11
Izvozne subvencije u poređenju sa onim koje daju zemlje u okruženju, a posebno zemlje EU,
kod nas su izuzetno skromne. U 2005. godini izvozni podsticaji su se odnosili na sledeće
proizvode: juneće meso (20%); goveđe meso, svinjsko meso i slanina, mesne prerađevine (10%);
mleko i mlečne prerađevine (20%); sveže, konzervisano i sušeno povrće i voće (7%); osim šljive i
višnje (10%); ulje (10%); džemovi, pekmez, sokovi od voća ili povrća 10%); vino, vermut ili
ostala alkoholna pića (10%); krmne smeše isl. (5%). Ovakav pristup pokazao se opravdanim, jer je
uz druge promene, doprineo rastu vrednosti izvoza agrarnih proizvoda sa 321 miliona evra u 2000.
na 597 miliona evra u 2003. godini, odnosno za preko 85%.

22
 I pored komparativnih prednosti, naša poljoprivreda ne poseduje konkurentske
prednosti, ni na nivou grane, ni na nivou subjekata. O tome svedoči, između ostalog,
sve manji nivo proizvodnje i potrošnje hrane. To se najbolje vidi na primeru mesa, koga
smo devedesetih godina prošlog veka proizvodili oko 650.000 tona godišnje i trošili 65
kg po stanovniku, a danas proizvodimo najviše 450.000 tona i trošimo samo 40
kilograma.
Navedenu tvrdnju potvrđuje, takođe, primer izvoza junećeg mesa. Već punu
deceniju imamo, naime, odobrenje za izvoz mesa u EU, od blizu 10.000 tona junećeg
crvenog mesa. Za taj izvoz potreban je tov od 100.000 junadi, a mi imamo samo 15.000-
20.000, pa izvezemo najviše 2.000 tona mesa. Nekada smo u svetu prodavali i 100.000
tona mesa i prerađevina.
Sve to govori o teškom stanju u našoj poljoprivredi, posebno u stočarstvu, i
nužnosti nove agrarne politike. Mora se krenuti pravcem uklanjanja ključnih
neuralgičnih tačaka. (Do)sadašnja agrarna politika je logički nekoherentna,
nekonzistentna, strateški nedefinisana i koncepcijski neodređena i neefikasna. Potrebna
nam je takva agrarna politika koja će uvažavati ekonomske zakonitosti, u kojoj neće
dominirati politika nad ekonomijom, voluntarizam i samovolja nosilaca političke vlasti u
poljoprivrednom sektoru.
Potrebno je, stoga, sledeće: (1) povećati nivo konkurentnosti poljoprivrede kao
grane i njenih subjekata; (2) uspostaviti trajno održivi razvoj; (3) intenzivirati tržišne
reforme; (4) ubrzati integracije sa EU. Pri svemu tome investicije treba da budu osnovni
faktor nove strategije ekonomskog razvoja. Investicije treba da omoguće rast
produktivnosti, rast zaposlenosti i povećanje izvoza. U finansiranju investicija država se
mora osloniti na sopstvene snage. Država treba da iskoristi sredstva od privatizacije za
investiranje u strategijske sektore, kakav je poljoprivreda. Prisustvo države u
strategijskim sektorima je potrebno zbog stvaranja platforme za sopstveni tehnološki
razvoj, ali i zbog svrsishodnosti obrazovnog sistema. Na ovaj način jačala bi
komponenta državnog kapitalizma, koja je u dosadašnjoj tranziciji predstavljala
zabranjenu temu.
Protekcionistički i liberalni koncept agrarne politike su dve krajnosti, sa nizom
negativnih posledica po razvoj domaće poljoprivrede. Koncept razvoja održive
poljoprivrede potencijalno je najbolje rešenje za Republiku Srbiju. Taj koncept je
kompatibilan sa modernim evropskim modelom razvoja poljoprivrede. On podrazumeva,
pored agrarne i ruralnu politiku, razvoj multifunkcionalne poljoprivrede, kvalitet hrane
kao ključni faktor konkurentnosti. Kada je o poljoprivrednoj proizvodnji reč to znači
uvođenje subvencija po hektaru i grlu stoke, po ugledu na EU. Za realizaciju takvog
koncepta potrebna su znatno veća izdvajanja u agrarni budžet, ulaganja pod povoljnim
uslovima finansijskog kapitala, kao i privlačenje stranog kapitala u agrobiznis Republike
Srbije.

6. LITERATURA

1. BOGDANOV NATALIJA: Poljoprivreda u međunarodnim integracijama i

položaj Srbije, monografija, DAEJ, Beograd, 2004.

23
2. BOGDANOV NATALIJA, BOŽIĆ DRAGICA, MUNĆAN P.: Ocena efekata
integracije u WTO i EU na poljoprivredu Srbije, Ekonomika poljoprivrede,
Beograd, br. 3-4/2004, str. 249-256.
3. JEVTIĆ, S.: Podsticaji, subvencije, krediti, propisi..., magazin Poljoprivreda,
Novi Sad, br. 36/2007, str. 15-21.
4. LJUTIĆ, B., KENNETH, C. SCHNEEBERGER, DONALD, D. OSBURN:
Moderni agrobiznis menadžment, Magistar biznis administracije, MBA press,
Beograd, 2003.
5. PEJANOVIĆ, R.: Tržište, država, tranzicija i poljoprivreda, Agroekonomika,
tematski zbornik (»Tranzicione reforme i agroprivreda«), Departman za
ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br.
34-35/2005-2006, str. 8-24.
6. PEJANOVIĆ, R., TICA, N.: Tranzicija i agroprivreda, monografija,
Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2005.
7. PEJANOVIĆ, R., TICA., NJEGOVAN, Z., TICA, N.: Tranzicija – ruralni razvoj i
agrarna politika, monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Ekonomski
institut, Beograd, 2007.
8. PEJANOVIĆ, R.: Pogrešna agrarna politika, magazin »Poljoprivreda«, Novi Sad,
br. 14/2003, str. 15-18.
9. PEJANOVIĆ, R.: O (ne)uspešnosti naše agrarne politike, Savremeni farmer,
Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 21/2005, str. 16-
17.
10. PEJANOVIĆ, R.: Stranputice i putevi naše agrarne politike, Savremeni farmer,
Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007.
11. PEJANOVIĆ, R.: Izazovi i rizici strategije razvoja poljoprivrede, Poljoprivrednik,
“Dnevnik“, Novi Sad, br. 2360/2007., str.7.
12. PEJANOVIĆ, R.: Strategija ruralnog razvoja, Poljoprivrednik, “Dnevnik“, Novi
Sad, br. 2361/2007., str.7.
13. POPOVIĆ, VESNA: Evropska agrarna podrška i održivi ruralni razvoj,
monografija, IEP, Beograd, 2003.
14. PRIVREDNA KOMORA VOJVODINE, PRIVREDNA KOMORA SRBIJE:
Predlog mera za subvencionisanje poljoprivrede u 2007. godini, Novi Sad, mart,
2007.

DILEMMAS ABOUT THE CONCEPT OF OUR AGRARIAN

DEVELOPMENT

7. Summary
The author is referring to the concept of agricultural policy of Republic of Serbia.
Author is pleading for the concept of sustainable agricultural development. Concerning
that, he is framing the role of the state in that concept.

Key words: agricultural policy, concept, sustainable development, market, country.

24
UDK: 005.51:631(497.11) Originalni naučni rad
Original scientific paper

LOKALNO STRATEŠKO PLANIRANJE

KAO OSNOVA ZA EFIKASNIJI RURALNI RAZVOJ
U REPUBLICI SRBIJI

NJEGOVAN, Z.1

Apstrakt: Posmatrano sa ekonomskog stanovišta, politika ruralnog razvoja se

svodi na pitanje efikasnog upravljanja i korišćenja komparativnih i konkurentskih
prednosti u vremenu i prostoru. Poslednjih nekoliko decenija iskustva Republike
Srbije na ovom segmentu se ne mogu smatrati posebno značajnim. Ona su
pokazala da primena centralizovanog administrativnog modela upravljanja
društveno-ekonomskim tokovima nije u stanju da efikasno razreši nagomilane
suprotnosti ni na nacionalnom niti na regionalno-ruralnom a posebno ne na
lokalnom nivou. Ove suprotnosti je neophodno što hitnije rešavati promenom
modela društveno-ekonomskog razvoja obzirom da su negativni efekti pogrešno
primenjivanih strategija i politika razvoja u prethodnom periodu kulminirali do
neslućenih granica. Ovakav pristup je neophodan i zbog činjenice da se Srbija
opredelila za ulazak u Evropsku Uniju a to podrazumeva poštovanje njenih
standarda i obrazaca regionalnog / ruralnog / lokalnog razvoja. Stoga, razvoj
mora da počiva na tzv. „dobroj upravi“ čija osnovna pretpostavka mora da bude
strateško akciono planiranje na lokalnom nivou. To je istovremeno i osnova
ruralnog razvoja ali i faktor konkurentnosti. U takvom pristupu moraju biti
fokusirani svi formalni i neformalni akteri kao i formalne i neformalne strukture
kako bi se postavljene odluke donele na prihvatljiv način i zatim efikasno
implementirale.

POJAM STRATEŠKOG PLANIRANJA U TRŽIŠNO ORIJENTISANOJ I

ODRŽIVOJ EKONOMIJI – ISTORIJA PROBLEMA I NOVI PREDLOZI

Eksplikaciju ove teme bi trebalo započeti sledećim pitanjem: Šta se u

medjuvremenu dešavalo sa funkcijom planiranja u Srbiji i u medjunarodnom okruženju,
posebno u razvijenim tržišnim privredama?
U odgovoru na ovo pitanje neophodno je istaći značaj planiranja u svetlu
permanentno vodjenih rasprava o redefinisanju pojma razvoja, zatim, u uslovima

1
Prof. dr ZORAN NJEGOVAN, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet

25
postojanja široke lepeze potencijalnih razvojnih područja2, i konačno, njegov značaj u
uslovima veoma razgranatih funkcija države. Takodje, neophodno je da se ukaže i na
stepen medjuzavisnosti i komplementarnosti koja se ostvaruje u trouglu koji se
obeležava kao tržište - planiranje - ekonomska politika a svakako poseban aspekt
predstavlja i segment organizovanosti privrede i društva, odnosno, institucionalnu
organizovanost.
Planiranje u našoj zemlji je u proteklim decenijama, praktično od drugog svetskog
rata na ovamo, bilo ne samo važan deo sistema, već možda i najistureniji faktor i snaga
ekonomskog, političkog i svakako ideološkog delovanja. Ono je uslovljavalo karakter i
modalitete društva koje se izgradjivalo. Pritom, i pored odredjenih promena koje su se u
nekoliko reformskih pokušaja dešavale, planiranje je sve vreme zadržalo bitna obeležja
¨vladajućeg¨ društveno-ekonomskog sistema. Umesto intervencije države koja bi
posmatrano dugoročno, korigovala laissez-faire pristup i usmeravala mehanizam
¨nevidljive ruke¨ o kome je svojevremeno pisao Adam Smith, u praksi je permanentno
ostvarivano administriranje makroekonomskim tokovima u bimodalnoj privredi. Već
sama ta činjenica, upućuje na zaključak da je planiranje nužno transformisati saglasno
novim promenama i okolnostima. No, postavlja se pitanje, koji je smer, dubina i
poželjni domet takvih promena?
Posledice primenjivanog sistema planiranja su očite i u odnosu na tretman samog
planiranja, sa čijim se pominjanjem u ovim ¨savremenim¨ vremenima, najčešće bude
asocijacije koje planiranje vezuju za korene tzv. ¨istočnog greha¨. Umesto toga, danas se
slobodno može sugerisati pristup koji treba da redefiniše pojam razvoja i planiranja u
saglasnosti sa poželjnim usmeravanjem privrednih i ukupnih društvenih tokova.
Neophodnost izgradnje novog pristupa je neminovna i on mora biti u saglasnosti
sa temeljnim identitetom društva, odnosno, budućom orijentacijom zemlje ali mora ići u
korak i sa dostignućima koje su na ovom segmentu ostvarile zemlje sa razvijenim
tržišnim privredama. Osim toga, novi pristup je neophodno izgradjivati i zbog toga što
je do sada i medju naučnicima i medju stručnjacima bila rasprostranjena dosta čudna i
simplficirana formula: imamo tržište – planiranje nije potrebno.
Praćenje novijih medjunarodnih iskustava u oblasti regionalnog razvoja i
planiranja dovode nas do zaključka da se nekada veoma zastupljeno indikativno
planiranje postepeno transformisalo u oblik označen kao strateško strukturno planiranje
na lokalnom nivou. Takvo planiranje kao sastavni deo tzv. “Glocal-nog”3 pristupa
regionalnom razvoju i razvoju uopšte je veoma zastupljeno u mešovitim ekonomijama i
integracijama zemalja. Ove grupacije su se vremenom morale orijentisati na planiranje
kao element od značaja za tržite koje ima atribute ¨organizovanog tržišta¨ ili
¨humanizovanog tržišta¨. Ovakav koncept je nastao i kao odgovor na pitanje
uspostavljanja konkurentnosti pa samim tim i dugoročne dinamičke privredne
ravnoteže. On je svakako prisutan i u Evropskoj Uniji koja je upravo iz tih razloga i
nastala.

2
Najznačajnija razvojna područja predstavljaju: medjunarodna razmena, proces industrijalizacije,
tehnološki razvoj i disemenacija, privredni sektori, odnos izmedju nacionalizacije i
transnacionalizacije razvoja, regionalni razvoj, lokalni razvoj, ruralni razvoj, razvoj životne
sredine, održivi razvoj, kulturni razvoj, razvoj ljudskih sloboda, itd.
3
Pristup poznat u praksi kao hibridni model – kombinacija Globalnog i Lokalnog pristupa
razvojnim tokovima.

26
 Zajednička obeležja raznolikih interpretacija strateškog planiranja i upravljanja
razvojem
se mogu obeležiti kao:

• Pretežan parcijalni pristup, odredjen jasnim konkretnim ciljem, odnosno,

područjem koje uglavnom nosi prefikse - lokalni razvoj, etno-razvoj ili eko-
razvoj, što upućuje na specijalizirano delovanje
• Pozivanje na multidisciplinarnost ili interdisciplinarnost i naglašena potreba da
se utvrde veze izmedju različitih razvojnih područja, nosilaca, itd.
• Jasno odredjena razlika a nekad i nagalašene kontroverze izmedju rasta i
razvoja koje strateški planovi treba da obezbede
• Sve izrazitije naglašavanje značaja i uloge vanekonomskih činilaca,
prvenstveno informisanja i komuniciranja, obrazovanja, kulturnog identiteta,
itd.
• Identifikacija korisnika ili nosilaca razvoja kao posledice strateškog planiranja
bez klasnog, rasnog ili nacionalnog obeležja (man-centered development)
• Stavljanje u lokalni kontekst ukupnih civilizacijskih promena kao npr. kvaliteta
života (tj. humanističkih vrednosti pojedinaca i sl.) koje nisu jasno uslovljene
ekonomskom moći, tj. vlasništvom
• Spremnost da se tolerišu različiti vrednosni stavovi, različite ekonomske
orijentacije i različito uočeni i odredjeni strateški ciljevi
• Razvoj i planiranje razvoja dobija i sve značajnije vrednosne konotacije, i
• Rast uticaja ili čak ostvarenje dominacije tehnološkog razvoja ili tehnološke
transformacije kao osnovnog preduslova, cilja i smisla strateškog planiranja

Možda bi na ovom mestu trebalo navesti i teorijske pristupe kao npr. teoriju
anomije4 po kojoj razvoj vodi ka tome da se društvena svest i struktura poretka,
diferencijacijom i širenjem društvene podele rada sve više destabilizuje i decentralizuje.
Naime, uticaj postojeće društvene svesti i društvenih normi u odredjenom trenutku
bivaju sve veće ograničenje, slabe, tako da sve manje obavezuju – dolazi do anomije.
Javlja se sve više javnih istupa, novih ideja i pokreta, organizacija, štrajkova, i tome
slično, koji se ne mogu podvesti pod stare kalupe. Kada se ovo odvija u uslovima
ekonomske krize kakav je slučaj i u našoj zemlji, dolazi do pojave koju Durkheim
naziva dekvalifikacijom. Ovaj proces gura mnoge pojedince i porodice na niži nivo
materijalnog položaja kome bi oni trebalo da prilagode svoje ponašanje - samokontrolu,
moral i način života. U takvoj situaciji se gube prednosti društvenog uticaja pa bi i
društvo moralo promovisati rigoroznije oblike moralnog ponašanja sa osobinama kakve
su samokontrola i solidarnost primerene ovoj pojavi. Naravno da do ovakvog ponašanja
ne može brzo doći, već dolazi do naprezanja da se pobegne od težih uslova koji su
nastupili i to često na nedopustiv način. Ovo vodi ka slaboj ili gotovo nikakvoj
integraciji, napetostima i sukobima kao obeležuju nastalih društvenih promena –
odnosno, tendenciji ka involuciji i povratku na staro stanje. Suprotno, u slučaju kada se
društvo brzo razvija i kada postojeće norme nisu dovoljno dobre da bi mogle da prate

4
Dürkheimova teorija koju je u novije vreme obnovio Neil Smelser.

27
ovaj razvoj – odnosno, budu dovoljno podsticajne da još više stimulišu ovaj razvoj,
takodje je moguća pojava anomije. No, ako do toga dodje nakon duboke ekonomske
krize, često nove ideje ne nalaze mesto u postojećem poretku pa su neophodni
srazmerno veći napori za prevazilaženje anomije.
Ovakva praksa često dovodi do postepenog uspostavljanja osnovnih funkcionalnih i
strukturnih procesa kojima se uspostavlja društveni napredak. Jedan od početnih
procesa jeste proces diferencijacije5 koja po pravilu počinje specijalizacijom čiji je
uzrok dezintegracija i decentralizacija. Njima se ruše stare strukture i uspostavlja
ambijent za nove institucije i njihove medjusobne veze. Diferencijacija omogućuje
kreiranje novih centara proizvodnje i/ili usluga, novih centara kulture kao i političkih
centara izmedju kojih se uspostavljaju odnosi konkurencije ali i saradnje. To se po
pravilu odnosi na manji broj od ukupno mogućih jedinica (leader-a) dok ostale jedinice
sa odredjenim time-lag-om predstavljaju sledbenike (folow-ere) na istovetnom putu.
Ovakva diferencijacija ne samo da otvara prostor za decentralizaciju već i za
demokratizaciju ukupnog društva. Kao funkcionalni proces na kome se gradi razvoj,
ovaj proces se naziva inkluzija, i on uključuje sve veći deo stratuma u pojedine nivoe
odlučivanja. Pritom, kao osnovna vrednost koju ističe neoevolucionistička teorija ističe
se adaptivnost kao povećanje kapaciteta prilagodjavanja novim situacijama i novim
dogadjajima. Ona se uglavnom postiže stručnošću, specijalizacijom, profesio-
nalizacijom i usavršavanjem tehnologije.
Imajući u vidu sve navedeno kao i karakter ovoga rada, neophodno je kao prvi
element vrednosti istaći subjekat razvoja i razvojni ideal. Razvoj se pre svega tiče
subjekata razvoja a to u prvi plan stavlja pitanje sopstvene percepcije subjekata. To
znači »merim kako mi je bilo« i kako se to što imam odnosi prema onome što
očekujem, nadam se ili želim. S druge strane, razvojni ideal ne predstavlja puko
sanjarenje o onome što bih mogao imati već je bitno povezano sa sopstvenim
kapacitetom i usvojenom i izgradjenom sposobnošću da se u razvojni proces na pravi
način uključim. To nas svakako dovodi do dileme kako trasirati moguće pravce razvoja
a pritom zaobići »slepilo prevelike blizine«, kako rešiti pitanje nepostojanja društvenog
koncenzusa o ulozi države, tehnološkog razvoja i slično ali i kako stvoriti pretpostavke
za jednu realnu percepciju sopstvene stvarnosti.
Polazeći od toga, strateško akciono planiranje na lokalnom nivou treba da
respektuje sledeće faktore:
• Nacionalne ciljeve kojih ne treba da bude mnogo ali moraju da budu jasno
koncipirani.
• Potrebu da se akutni problemi rešavaju.
• Neophodnost da se obezbedi realizacija naučnih/praktičnih mogućnosti a ne da
se ceo koncept bazira na konceptu da se samo unapredjuje proizvodnja.
• Neophodnost da se društvo decentralizuje kako bi se obezbedile jake lokalne
istraživačke grupe.

5
Najznačajnije područje diferencijacije predstavlja odvajanje pojedinca kao gradjanina sa
osnovnim pravima (pravo na gradjansku slobodu – sloboda svesti, mišljenja, govora, slobodu
posedovanja, slobodu političkog samoorganizovanja, itsl.)

28
 Istovremeno, sa strane eksternih uticaja, neophodno je istaći da će u budućnosti
presudan uticaj na pravce razvoja, dinamiku i konkurentnost i na lokalnom nivou imati:

• strategije multilateralnih saveza država.

• strategije pojedinih zemalja i grupa zemalja.
• strategije velikih poslovnih grupa, naročito transnacionalnih korporacija.
• tehnički progres uopšte, naročito u istraživački intenzivnim granama.
• struktura tražnje na tržištima pojedinih zemalja i regiona.
• relativni odnos faktora u radno i kapitalno-intenzivnim granama industrije,
pojedinim zemljama i regionima.

Dakle, neophodno je istaći da odgovarajuća priprema i prosvećeni pristup planskoj

funkciji na lokalnom nivou predstavlja garanciju za efikasan sistem tržišne privrede i
njenu dugoročnu makroekonomsku stabilnost.

OSNOVNI ASPEKTI STRATEŠKOG PLANIRANJA

Strateško planiranje u osnovi počiva na želji i potrebi da se na lokalnom nivou vrši
odgovarajuća promena i da se u kvalitativnom i kvantitativnom pristupu na srednji i
duži rok ostvaruje rast i razvoj, a da se u dovoljno dugom vremenskom periodu koji
obuhvata čitav niz generacija obezbedjuje evolucija i sukcesija umesto revolucije i
stalnog otpočinjanja razvojnih procesa iz početka, dijagram 1.
Usled toga, strateško planiranje kao uostalom i svaka druga praksa planiranja zahteva
dva osnovna preduslova:
- adekvatnu institucionalnu osnovu koja uspostavlja medjusobne odnose svih
aktera – zainteresovanih strana u okviru odredjene zajednice – zajedničke
arene, i
- odgovarajući fond profesionalnog znanja koje obezbedjuje lokalnim
učesnicima na različitim nivoima da doprinesu kreiranju efikasnih akcionih
programa (u kojima su promašaji unapred eliminisani, greške unapred
zaobidjene, itd.).
Institucionalni aranžmani kao uostalom i profesionalne prakse koje se primenjuju,
aktivirane su u saglasnosti sa potrebom da se eliminišu unutrašnje frikcije i eksterne
tenzije te da se strateškom planiranju daju atributi koji se najčešće izražavaju kao:
bazirano na znanju, vodjeno namerama, zasnovano na pravu, kao i razlozima
kontrolisan proces. Ovakvo strateško planiranje počiva uglavnom na pouzdanosti
nalaza, mogućim perspektivama i kompetentnim ocenama koje se kao pristup mogu
izraziti epistemičkim i pragmatičnim znanjem. Pritom, epistemika i pragmatika u
strateškom planiranju ne predstavljaju čiste derivate nauke o strateškom planiranju i
planske teorije već predstavljaju rezultate ukrštanja koja nastaju iz bogate prakse
strateškog planiranja. Ovo ide ruku pod ruku sa iskustvom u profesionalnoj
implementaciji odredjenih naučnih postulata koji u tom procesu po pravilu utiču na
rekombinaciju u najrazličitijim kontekstima. Njihov cilj je da se ostvari realan pristup u
elaboraciji relevantnih predloga na bazi validnih – prihvatljivih pravila – propozicija.

29
 Dijagram 1: Osnova strateškog planiranja

Strateško
Planiranje

Institucije Profesija

Problematika

Epistemika Pragmatika

Tematika & Metodika Sistematika & Heuristika

Nauka o strateškom planiranju Teorija planiranja

30
 ELEMENTI MODELA STRATEŠKOG PLANIRANJA ZA LOKALNE
SAMOUPRAVE U SRBIJI6
Strateško akciono planiranje na lokalnom nivou mora biti tako metodološki
postavljeno da je u stanju da pruži odgovore na sledeća veoma važna pitanja:

ZAŠTO JE STRATEŠKO PLANIRANJE VAŽNO?

Uspešan i efikasan razvoj lokalnih zajednica nije moguć bez sveobuhvatnog

procesa strateškog upravljanja koji uključuje planiranje, implementaciju i ocenu
postignutih efekata. Ono je podjednako važno za opštine koje imaju obilje finansijskih
sredstava kao i za one koje imaju nedovoljno sredstava. U oba slučaja, optimalna
raspodela sredstava mora da bude zasnovana na prioritetima razvoja opštine definisanih
u procesu strateškog planiranja. Opštine koje vrše strateško planiranje su po pravilu
uspešnije, efikasnije, pristupačnije gradjanima i pokazuju veću odgovornost za potrebe
lokalne zajednice. Strateško planiranje je ujedno i krajnje transparentan proces koji
omogućava da svi relevantni subjekti učestvuju u planiranju budućnosti lokalne
zajednice.

ŠTA JE STRATEŠKO PLANIRANJE?

Jedna od prihvaćenih i često korišćenih definicija u projektima je sledeća:

“Strateško planiranje je stematski proces u kome lokalna samouprava zajedno sa
lokalnim poslovnim subjektima i gradjanima, utvrdjuje značajna pitanja i postavlja
realne ciljeve, zadatke i strategije za rešavanje tih pitanja. Strateško planiranje se, na
primer, može koristiti za planiranje privrednog razvoja ili kapitalnih ulaganja.”
Prema ovoj definiciji, najznačajniji elementi procesa strateškog planiranja su
sledeći:
• Planiranje nije ad hoc funkcija već proces koji je sistematski, kontinualan i
cikličan. To znači da se mora vršiti u redovnim intervalima i time postati
rutinska funkcija u radu lokalne samouprave (obuhvata tri do četiri godine).
• Planiranje je složen proces u koji su uključeni svi relevantni subjekti lokalne
zajednice:
o Lokalne vlasti
o Gradjani i grupe gradjana
o Javna preduzeća
o Preduzeća
• Planiranje je sredstvo upravljanja kojim se rešavaju potrebe i problemi sa
kojima je suočena lokalna samouprava. Kao takvo može se koristiti za rešavanja pitanja
kapitalnih ulaganja, javnih usluga i budućeg privrednog razvoja.

6
Zasnovan na iskustvu stečenom u implementaciji medjunarodnih Projekata u Srbiji (Topola
Rural Development Project funded by SIDA and Implemented by OPTO International; Municipal
Support Project Eastern Serbia funded by EAR and Implemented by GTZ, Fideco & Associates,
etc.

31
 Struktura Procesa Lokalnog Planiranja

1 Politička saglasnost i privrženost

sprovođenju procesa strateškog
planiranja

2
Dijagnostika o sadašnjem stadijumu
razvoja i učinka službi opštine

Analiza Identifi- Bazirano na

interesni kacija sistemu

3
Analiza interesnih grupa i
identifikacija oblasti problema i h grupa problema indikatora
RAD. I RAD. II učinka
specifičnih problema

4
Analiza Vrednosti i izjava o Misiji,
SWOT analiza opštine Vrednosti i SWOT
Misija analiza
Kordinacija i praćenje učinka

RAD. III RAD. IV

5
Identifikacija strateških pitanja i
definicija prioritetnih stvari
Strateška
pitanja
RAD. V

6
Stvaranje projektnih ideja i
predlog za 3-godišnju investicionu
strukturu

Projekat &
Investiciono

7
Priprema 1-vog nacrta opštinskog
strateškog plana planiranje
RAD. VI

8
Javne debate i proces učešća
građana Javne
debate

9
Revizija plana prema rezultatima
javne debate; Priprema finalnog
nacrta strateškog plana

Zaseda-
nje

10
Odobrenje opštinske skupštine
skupštine

32
 KOJI SU PREDUSLOVI NEOPHODNI ZA POČETAK PROCESA
STRATEŠKOG PLANIRANJA?

• Odgovarajuće okruženje – političko, pravno i privredno a pogotovo:

o Dovoljno široka i jasna ovlašćenja nad lokalnim resursima za uspešno
strateško planiranje na lokalnom nivou
o Razumevanje okvira u kome treba da se odvija strateško planiranje, a
naročito spremnost da se prihvate ili izvrše neophodne izmene lokalnih
okvira za pravilnu realizaciju procesa
• Saglasnost u definisanju ciljeva - konačan cilj i najbitniji delovi procesa moraju biti
sasvim jasni učesnicima i moraju biti prezentovani javnosti.
• Spremnost zvaničnika, odnosno onih koji odlučuju na saradnju i timski rad u
lokalnoj samoupravi i celokupnoj zajednici:
o Zvaničnici moraju imati viziju, uverenje i političku hrabrost da reaguju na
kolektivne predloge ostalih.
o Mora postojati volja da se uzimaju u obzir mišljenja poslovnih i političkih
subjekata, vlasti i javnosti, kao i da se uspostavi saradnja izmedju
pomenutih strana
• Razumevanje načina vodjenja procesa strateškog planiranja, naročito od strane
rukovodilaca procesa.
o Lokalno osoblje i predavači koji znaju kako se vrši strateško planiranje i
koji poznaju materiju: planiranje kapitalnog razvoja, odnosno ekonomskog
razvoja i budžetiranja.
o Dostupnost informacija neophodnih za proces strateškog planiranja - oni
koji rade na realizaciji procesa su ti koji prezentuju informacije.
o Utvrdjivanje potreba za obezbedjivanjem pomoći sa strane.

KAKO SE VRŠI STRATEŠKO PLANIRANJE NA LOKALNOM NIVOU?

Izabrano rukovodstvo opštine, uz pomoć imenovanog rukovodstva treba da razvije

proces strateškog planiranja i utvrdi šta će postati deo strateškog plana upravljanja, a šta
ne. Imajući ovo na umu, mora se uzeti u obzir sledeće:
• Proces treba prilagoditi lokalnom nivou u svim bitnim aspektima: tehnički,
politički i kulturološki. To se naročito odnosi na sledeće:
o Proces je potrebno prilagoditi specifičnim lokalnim uslovima i uvažiti
mogućnost da postoji nedovoljno poznavanje koncepta procesa
strateškog planiranja; takodje je potrebno razjasniti svu terminologiju
vezanu za strateško planiranje.
o Proces treba struktuirati tako da njegovi očekivani rezultati budu
realni i ostvarivi, što znači da ostvarenje ciljeva, zadataka i rezutata
bude moguće u okviru datih finansijskih ograničenja opštine.

33
 • Poverenje i razumevanje svih učesnika, uključujući i celokupnu zajednicu, se
može postići samo ukoliko strateško planiranje doprinese postizanju
neposrednih i svima vidljivih rezultata.
• Proces treba realizovati u fazama, što podrazumeva da su sve faze uključene u
planirane aktivnosti, i to:

o Razvoj misije i vizije

o Definisanje ciljeva i zadataka
o Obuka i upoznavanje sa procesom (ukoliko je potrebno)
o Obezbedjivanje odgovarajućeg (neutralnog, svima prihvatljivog)
prostora za održavanje sastanaka tima za strateško planiranje
o Faza prikupljanja informacija, uključujući i analizu prednosti,
slabosti, mogućnosti i izazova projekta, kao i procenu raspoloživih
sredstava (lokalnih i spoljašnjih)
o Utvrdjivanje raspoloživih alternativa
o Utvrdjivanje prioriteta i donošenje odluka uz učešće javnosti
o Redovno informisanje javnosti o rezultatima i fazama implementacije.

KAKO UČINITI PROCES ODRŽIVIM?

Od suštinskog je značaja izbegavati situacije u kojima proces strateškog planiranja
postaje teorijska vežba bez uticaja na stvarni život, ili samo “jednokratni pokušaj” bez
planova da se realizuje u budućnosti. Neki od ključnih elemenata i/ili svojstava procesa
na koje je potrebno posebno obratiti pažnju kako bi se izbegao koncept “jednokratnog
pokušaja” su sledeći:
• Svi lokalni učesnici moraju biti uključeni u proces od samog početka
• Proces mora biti transparentan i javnost upoznata sa informacijama
• Proces se ne sme odvijati ad hoc, mora se zabeležiti i detaljno opisati za
potrebe buduće primene
• Struktura i procedure procesa se moraju redovno uspostavljati
• Veoma je važno da učesnici načine poseban napor da bi se postigao uspeh u
prvom pokušaju implementacije procesa
• Tokom implementacije i na kraju procesa lokalna samouprava treba da vrši
ocenu odvijanja procesa i predvidi neophodne izmene za buduće
implementacije
• Proces treba da ima medjunarodnu podršku, kao i podršku lokalnih stručnjaka,
u cilju širenja ideja i iskustava stečenih tokom procesa, drugim subjektima i
lokalnim samoupravama
• Vreme i sredstva moraju biti planirana tako da omogućavaju dugoročnost
planiranja

MODEL STRATEŠKOG AKCIONOG PLANIRANJA NA LOKALNOM NIVOU

Model strateškog planiranja koji je ovde prikazan se može smatrati pogodnim za
primenu u Srbiji, zbog toga što predstavlja jedan od uspešno standardizovanih modela
koji su razvili i primenili gradovi na Zapadu. Tipičan model sadrži nekoliko

34
komponenata koje se moraju uzeti u obzir prilikom formulisanja procesa strateškog
planiranja u lokalnoj samoupravi, a naročito sledeće:
• Okruženje – Planiranje bilo kog procesa, a pogotovo procesa strateškog
planiranja, se mora bazirati na realnoj proceni uslova okruženja unutar
zajednice. Ovo podrazumeva procenu spoljašnjih i unutrašnjih faktora.
Spoljašnje okruženje može biti takvo da lokalna samouprava nije u stanju da
promeni odredjene uslove koji se propisuju na višem nivou vlasti. Medjutim,
lokalne vlasti mogu i moraju biti spremne da utiču na uslove na lokalnom
nivou, koji imaju negativan uticaj na proces.
• Vizija i vrednosti – na osnovu procene radnog okruženja lokalne zajednice, od
suštinskog je značaja da se razvije sistem lokalnih vrednosti i vizija
prihvatljivih za većinu predstavnika lokalne vlasti i širu zajednicu, odnosno
gradjane i privredne subjekte. Vizija društvene zajednice predstavlja širu
perspektivu za budućnost i treba da posluži kao smernica za sve učesnike u
procesu strateškog planiranja. Vizija takodje ima ulogu da osigura da svi
učesnici u procesu, čak i kad ne postupaju potpuno istovetno, ostanu na istom
putu tokom procesa. Vrednosti jesu zajednička znanja, mišljenja i stavovi svih
učesnika, a koji se tiču svrhe, unutrašnje (organizacione) kulture i opšteg
ponašanja unutar organizacije i društva. Vizija društvene zajednice kao i njene
vrednosti su obično dugoročne i menjaju se tek tokom dugog vremenskog
perioda. Glavna uloga vrednosti jeste da osiguraju da se vizija društvene
zajednice i njena budućnost ne naruše budućim promenama uzrokovanim
političkim ili van-političkim faktorima.
• Misija i liderstvo – Dok vizija društvene zajednice odslikava širu perspektivu,
misija društvene zajednice jeste jasno definisan širok sistem ciljeva koji služi
da pojasni ovu širu sliku na detaljniji način. Obično je to kratak opis
budućnosti opštine (sa ili bez kratkog objašnjenja). U suštini, misija se može
definisati kao jedinstveni, najširi cilj društvene zajednice.
• Ciljevi – Ciljevi su sredstva upravljanja čija je svrha da tačno objasne na koji
se način mogu realizovati vizija i misija društvene zajednice. Dok misija daje
širi pravac i smisao, višestruki ciljevi se uspostavljaju kako bi se
konkretizovalo usmerenje za svakodnevni rad opštinskih vlasti, kao i za druge
subjekte uključene u taj proces. Takvi ciljevi se često definišu tokom procesa
izrade budžeta kako bi se postigla utvrdjena vizija i misija društvene zajednice
uzimajući u obzir dostupne resurse.
• Strategija, struktura i sistemi – su “sredstva” pomoću kojih se sprovode
vizija, misija i ciljevi. Strategija se odnosi na opšti plan delovanja za postizanje
prethodno odredjenih ciljeva. Njome se definišu aktivnosti (oblasti) koje
društvena zajednica želi da razvije, definišu sposobnosti, umeća i znanja
potrebna da bi se realizovale aktivnosti, kao i željene tendencije i pravci u rastu
opštine. Struktura se odnosi na način na koji je uspostavljena organizaciona
struktura opštinske vlade kako bi ispunila viziju i misiju. Najzad, sistemi se
odnose na sredstva upravljanja za postizanje strategije unutar definisane
strukture. Sistemi, kao što je godišnji budžet (koji je pre svega upravljačko
sredstvo), su izradjeni zarad raspodele resursa i odgovornosti za javne rashode
prilikom ostvarenja misije i vizije društvene zajednice.

35
 • Iplementacija – Ovo je faza u kojoj se sve komponente procesa aktiviraju. U
zavisnosti od toga koliko je dobro obavljen posao tokom prethodnih faza,
implementacija bi trebalo da bude efikasna (uz najniže troškove), efektivna (sa
što je moguće boljim rezultatima), što bi trebalo da obezbedi visok nivo usluga,
povećani učinak i odlične finansijske rezultate.
• Ocena rada – Samoocenjivanje jeste završna faza procesa strateškog
planiranja. Istovremeno, završetkom ovog koraka dolazi se do početka jednog
potpuno novog procesa koji se sprovodi u narednoj godini. On služi da se
uporede strateški plan sa delovanjem lokalnih vlasti. Njime se takodje
ustanovljuju nivoi uspeha, moguće prepreke i poteškoće. Na osnovu rezultata
ove ocene preporučuju se korektivne mere kako bi se poboljšao sveukupni
učinak strateškog planiranja za sledeću godinu.

UMESTO ZAKLJUČKA

Republika Srbija je nedavno usvojila Zakon o lokalnoj samoupravi, koji

obezbedjuje veću autonomiju lokalnim vlastima i iziskuje organizaciono restruktuiranje
celokupne lokalne vlasti širom Srbije; Zakon o budžetskom sistemu, koji iziskuje
usvajanje novog funkcionalnog sistema klasifikacije i kontnog plana, kao i Zakon o
porezu na promet i zarade, koji obezbedjuje veće resurse lokalnoj vlasti. Od najvećeg je
značaja da ova važna poluga za reformu lokalne samouprave ne bude zanemarena i da
ne ostane neiskorišćena.
Po uzoru na “tri stuba reforme” koja čine novi zakoni: o lokalnoj samouprvi, o
budžetskom sistemu i o porezu na promet i zarade – možemo da kažemo da proces
strateškog planiranja predstavlja stub reforme na lokalnom nivou, koji će otvoriti vrata
za nove mogućnosti. Gore navedeni model jeste jedan od primera kako lokalna vlast
može da restrukturira svoje postupke i procedure, kako bi pozitivno uticala na
dalekosežnu budućnost društvenih zajednica u Srbiji. Efikasno restrukturiranje
opštinske organizacije, primena procesa strateškog planiranja i razvoj dugoročnog plana
strateškog upravljanja zasnovanog na misiji i viziji društvene zajednice, treba sprovesti
istovremeno. Prednosti koje proističu iz primene ovih sredstava reforme lokalne vlasti
trebalo bi da imaju kao efekat opipljive i merljive rezultate sa direktnim uticajem na
svakodnevni život gradjana Srbije i na njihovu želju za ponovnim dostizanjem visokog
kvaliteta života.
Strateško planiranje u osnovi počiva na želji i potrebi da se na lokalnom nivou vrši
odgovarajuća promena i da se u kvalitativnom i kvantitativnom pristupu na srednji i
duži rok ostvaruje rast i razvoj, a da se u dovoljno dugom vremenskom periodu koji
obuhvata čitav niz generacija obezbedjuje evolucija i sukcesija umesto revolucije i
stalnog otpočinjanja razvojnih procesa iz početka. Usled toga, strateško planiranje kao
uostalom i svaka druga praksa planiranja zahteva dva osnovna preduslova:
- adekvatnu institucionalnu osnovu koja uspostavlja medjusobne odnose svih aktera
– zainteresovanih strana u okviru odredjene zajednice – zajedničke arene, i

36
- odgovarajući fond profesionalnog znanja koje obezbedjuje lokalnim učesnicima na
različitim nivoima da doprinesu kreiranju efikasnih akcionih programa (u kojima su
promašaji unapred eliminisani, greške unapred zaobidjene, itd.).
Institucionalni aranžmani kao uostalom i profesionalne prakse koje se primenjuju,
aktivirane su u saglasnosti sa potrebom da se eliminišu unutrašnje frikcije i eksterne
tenzije te da se strateškom planiranju daju atributi koji se najčešće izražavaju kao:
bazirano na znanju, vodjeno namerama, zasnovano na pravu, kao i razlozima
kontrolisan proces. Ovakvo strateško planiranje počiva uglavnom na pouzdanosti
nalaza, mogućim perspektivama i kompetentnim ocenama koje se kao pristup mogu
izraziti epistemičkim i pragmatičnim znanjem. Pritom, epistemika i pragmatika u
strateškom planiranju ne predstavljaju čiste derivate nauke o strateškom planiranju i
planske teorije već predstavljaju rezultate ukrštanja koja nastaju iz bogate prakse
strateškog planiranja. Ovo ide ruku pod ruku sa iskustvom u profesionalnoj
implementaciji odredjenih naučnih postulata koji u tom procesu po pravilu utiču na
rekombinaciju u najraznolikijim kontekstima. Njihov cilj je da se ostvari realan pristup
u elaboraciji relevantnih predloga na bazi validnih – prihvatljivih pravila – propozicija.

LITERATURA

1. ANDREN U., NJEGOVAN Z., (2001) Rural Development in municipality of

Topola, Project Proposal for A Local Area Development Project in FRY,
Stockholm Group for Development Studies, Stockholm, Sweden
2. Ekonomski institut - Njegovan Z. koautor (2003) Evaluation of Regional
development plan of Province of Vojvodina, GTZ – Germany
3. FILIPOVIĆ M., NJEGOVAN Z. and JANSSON B. (2003) Training in local
development: Course on agriculture cooperatives and development, mannual,
UNDP, Sjenica, Serbia
4. FILIPOVIĆ M., NJEGOVAN Z., HADZIĆ M. (2002) Uloga tržišta i planiranja i
uskladjivanje tržišnih i planskih odluka u uslovima tranzicije, monografsko izdanje
povodom naučnog skupa “Planiranje i implementacija” Institut za arhitekturu i
urbanizam Srbije, Beograd,
5. GIDDENS A., (1984) The constitution of Society, Cambridge, Polity Press, GB
6. GTZ, Fideco and Associates - NJEGOVAN Z. and NEUBAUER E., coauthors
(2004) Municipal support programme – Eastern Serbia, (Development of 15
Municipalities), financed by EU - European Agency for Reconstruction, Zaječar
7. HEIDEMAN C., (1992) Regional Planning, A "Reader", University of Karlsruhe,
Germany
8. JAKOPIN E. i TONTIĆ S., (1999) Decentralizacija, deregulacija i diferencijacija
regionalnog razvoja Srbije, zbornik: "Regionalni razvoj i demografski tokovi
balkanskih zemalja", Univerzitet u Nišu, Ekonomski fakultet, Niš, Srbija
9. Kolektiv autora - NJEGOVAN Z. rukovodilac i koautor (2001) Pravno-ekonomski
okviri privatizacije i deregulacije javnog sektora privrede, monografija, deo:
Problemi vlasničke transformacije u agrarnoj privredi republike Srbije, i Tranzicije
jugoslovenske poljoprivrede i strukturni problemi, Ekonomski institut, Beograd

37
10. Kolektiv autora - NJEGOVAN Z. rukovodilac i koautor (2001) Program integracije
izbeglih, prognanih i raseljenih lica u SRJ, program integracije izbeglica,
organizacija i upravljanje, efekti, nosioci projekta i aktivnosti, Ekonomski institut
i Komesarijat za izbeglice Republike Srbije, Beograd
11. Kolektiv autora - NJEGOVAN Z. koautor (2001) Nacionalna strategija za
rešavanje pitanja izbeglih, prognanih i raseljenih lica, Odbor Vlade Republike
Srbije za pripremu nacionalne strategije, radna grupa Vlade Republike Srbije,
sekretarijat i UNHCR, Ekonomski Institut, Beograd
12. NJEGOVAN Z. (2005) Lokalno strateško akciono planiranje kao osnova
regionalnog razvoja i faktor konkurentnosti u Republici Srbiji, zbornik: Strategija
konkurentnosti Srbije 2005 – 2010, Kopaonik biznis forum, Srbija
13. NJEGOVAN Z. (2004) Ekonomski instrumenti kao element održive politike zaštite
životne sredine, časopis Industrija br. 3, Ekonomski institut, Beograd, Srbija
14. NJEGOVAN Z. (2002) Ocena održivosti ulaganja u razvojne projekte malih i
srednjih preduzeća, na lokalnom nivou, časopis Industrija br. 1-4, Ekonomski institut,
Beograd
15. Njegovan Z., (2001/2002) Razvoj novog privatnog sektora: preporuke za razvoj,
Forum o Ekonomskoj politici, Ekonomski Institut, Center for International Private
Enterprise – CIPE, Begrade, Beograd
16. NJEGOVAN Z. (2001) Od planski orijentisane ka tržišno orijentisanoj i održivoj
ekonomiji – Predlozi planiranja agrarnog razvoja, časopis Industrija broj 1/4,
Ekonomski institut, Beograd
17. NJEGOVAN Z., (2001) Agriculture rehabilitation in FR Yugoslavia, paper, UNDP,
Beograd,
18. NJEGOVAN Z., (2001) Structural adjustment of Yugoslav agriculture: transition
from sectoral to more rural oriented policy, proceedings from international
conference: Restructuring, Stability and Development in Southeastern Europe,
Volos, Greece
19. NJEGOVAN Z. i ZARIĆ V., (1999) Savremeni pristup izboru indikatora održivog
razvoja, zbornik: "Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja",
Univerzitet u Nišu, Ekonomski fakultet, Niš, Srbija
20. NJEGOVAN Z. i ZARIĆ V., (1998) Prilog za obrazovanje i razgraničenje
regiona, zbornik: "Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede Srbije",
Univerzitet u Kragujevcu, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Nišu, Ekonomski
fakultet, Kragujevac, Srbija
21. NJEGOVAN Z., (1997) Tranzicija jugoslovenske poljoprivrede i strukturni
problemi: povezana pitanja, časopis Agroekonomika, Novi Sad, Srbija
22. OSTROM N. and NJEGOVAN Z. (2003) Topola Rural Development Project, Six
QG progress reports on the first pilot rural development project in Serbia - SIDA
(monitoring and evaluation of the project), Stockholm, Sweeden
23. SEGERROS M., HUNT R., NJEGOVAN Z., (2001) Study of the Rural and
Agricultural Sector Serbia/Montenegro, Scandiaconsult Natura, pg. 45,
Stockholm, Sweden
24. TOMIĆ D. i NJEGOVAN Z. (1994) Industrijalizacija poljoprivrede i ruralnih
područja u Srbiji, časopis, privredna izgradnja, br. 3-4, Novi Sad, Srbija

38
25. UNDP - NJEGOVAN Z. coauthor (1998) Human Development Report, Jugoslavia
1998, Ekonomski institut, Beograd, autor dela: Uloga države u poljoprivredi
26. UNDP - NJEGOVAN Z. coauthor (1996) Human Development Report, Yugoslavia,
Economics institute, Belgrade, (autor dela: Regional Differences)
27. WORLD BANK – NJEGOVAN Z. coauthor (2002/2003) Strategija za smanjenje
siromaštva u Srbiji, (strategija za smanjivanje ruralnog siromaštva) Ministarstvo za
socijalna pitanja, Svetska banka (WB), Beograd
28. WORLD BANK – NJEGOVAN Z. coauthor (2002) Report on Rural development
in the Republic of Serbia, World Bank, Washington DC, USA

LOCAL STRATEGI PLANNING AS A BASE FOR EFFICIENT RURAL

DEVELOPMENT IN THE REPUBLIC OF SERBIA.

Summary
From the economic point of view it could be said that rural policy represents the
model of efficient management and usage of comparative and competitive advantages
of an country seen in the space and time. The Republic of Serbias experience in that
area in the last few decades couldn’t be judged as a significant one. All the time it was
in play centralized administrative model of management in the sphere of socio-
economic development. As a cause, the whole system wasn’t efficient enough and with
a lot of disbalancess. The negative effects are visible and must be solved in relatively
short period of time. It is pushed additionaly in the circumstances when Serbia is
undergoing the process of becoming the member of EU. That means adititional efforts
in the direction of implementation of EU standards and rules. Development must relay
on so called „good governance“ in which patern is incorporated strategic action
planning on the local level. It also represents the base of rural development but also a
factor of competitiveness. In such process it must be present all formal and informal
structures and players as a key participants and also garant for the more efficient
implementation.

39
UDK: 005.52:633 (4 - 672EU:497.113) Оригинални научни рад
Original scientific paper

УПОРЕДНА АНАЛИЗА
ПРОИЗВОДНИХ РЕЗУЛТАТА РАТАРСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ
ВОЈВОДИНЕ И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

ЈОВАНОВИЋ, М., ВУКОЈЕ, В., МАЛЕТИЋ, Д.1

Резиме:Обзиром да процеси транзиције у пољопривреди Војводине

условљавају одређене промене, како са аспекта својинских односа, тако и са
аспекта производње, у раду се анализирају остварени производни резултати
друштвеног (пољопривредна предузећа и земљорадничке задруге) и приватног
сектора (индивидуална газдинства) пољопривреде Војводине у
десетогодишњем периоду (1996-2005), као и остварени просечни резултати
Европске уније (ЕУ 15), анализирајући најважније линије биљне производње
(пшеница, кукуруз, шећерна репа, сунцокрет и соја). Осим тога, у истом
раздобљу анализирани су и производни резултати укупне пољопривреде
Војводине (друштвени и приватни сектор). Изведена упоређења производних
резултата друштвеног и приватног сектора пољопривреде указала су на
постојање незнатних разлика, како у тенденцијама производње, тако и у
нивоу производње.

Кључне речи: линије производње у пољопривреди, принос, друштвени

сектор, приватни сектор, укупна производња

1. УВОД
Пољопривреда Војводине у периоду деведесетих година прошлог века имала
је период стагнације па су самим тим и нека основна обележја имала вредности
карактеристичне за такав период. Повремена анализа основног правца кретања
пољопривредне производње, утврђивање динамике и темпа развитка
карактеристичног за поједине временске периоде, упоређивање резултата
остварених у датом периоду и упоређујући их са постављеним задацима јавља се
као неопходност и сврха им је да омогуће уочавање грешака и слабости аграрне
политике.
Најважнији задатак при планирању развоја пољопривредне производње је
правилно дефинисање развојне политике уз истовремено одређивање приоритета

1
Др Миленко Јовановић, редовни професор, др Вељко Вукоје, доцент, дипл. инг. Дарко
Малетић, Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију
села.

40
са опредељењем у правцу повећања пољопривредне производње, ефикасности
привређивања, продуктивности рада, елиминисања структурних неусклађености и
раста укупног прихода. У складу са напред изнетим, потребно је прокламовати
заједничку развојну политику, кредитно-монетарну политику, политику цена,
инвестициону политику и заштитне мере пољопривреде.
Истовремено са променама које се дешавају у погледу пољопривредне
структуре и концентрације средстава за производњу, долази до промена
остварених производних резултата. Наиме, приноси основних ратарских усева
показују стагнацију са благим повећањем, како на друштвеном сектору, тако и на
приватном сектору пољопривреде Војводине. Међутим, у пољопривредним
предузећима се још увек постижу нешто већи просечни приноси него на
индивидуалним пољопривредним газдинствима а упоређујући остварене приносе
наше пољопривреде са оствареним просечним приносима ЕУ 152 уочава се
драстична разлика у корист ЕУ 15. Према томе, у нашој аграрној политици
потребно је сачувати постојеће репродукционе целине независно од својинског
преструктуирања, које се неминовно намеће и настојати интензивирати
производњу како би она била што ефективнија. На овај начин се могу остварити
повољне претпоставке успешног развоја агроиндустријског система уз
истовремено подстицање даљих интеграција агроиндустријског система на
економским основама.
Циљ рада је да се статистичком анализом испитиваних линија биљне
производње прикаже пресек стања ратарске производње Војводине са аспекта
својинских односа, имајући у виду чињеницу да су у нашој пољопривреди
присутна два сектора привређивања, друштвени и приватни и да се резултати оба
сектора упореде са просечним резултатима оствареним у ЕУ 15.
Полазећи од претпоставке да процеси транзиције у пољопривреди Војводине
условљавају трансформацију носилаца пољопривредне производње, у раду се
анализирају остварени резултати друштвеног (пољопривредна предузећа и
земљорадничке задруге) и приватног сектора (индивидуалних газдинстава) са
постигнутим просечним резултатима Европске Уније (ЕУ 15), како би се видело
колико су далеко резултати наше пољопривреде од резултата пољопривредне
производње најразвијенијих земаља Европске Уније. Осим тога, анализирају се и
резултати укупне остварене производње оба сектора власништва.
Изведена упоређења друштвеног и приватног сектора пољопривреде треба да
укажу на постојање евентуалних паралела или диспропорција између друштвене и
индивидуалне пољопривреде Војводине а поређења са оствареним резултатима ЕУ
треба да покажу колики је јаз између две регије које имају приближно исте
потенцијале за пољопривредну производњу. Испитивање се односи на одабране
линије биљне производње (пшеницу, кукуруз, шећерну репу, сунцокрет и соју).

2
ЕУ 15 обухвата петнаест земаља чланица Европске Уније: Аустрија, Белгија, Данска,
Финска, Француска, Немачка, Грчка, Ирска, Италија, Луксембург, Холандија, Португал,
Шпанија, Шведска, Велика Британија.

41
 2. МЕТОД РАДА И ИЗВОРИ ПОДАТАКА
У раду су коришћени статистички подаци о резултатима остварене
пољопривредне производње публиковани у билтенима Савезног завода за
статистику "Ратарство, воћарство и виноградарство", и званични подаци са
интернет сајта "ЕуроСтат", Европске Уније за одговарајуће године. Испитивање је
засновано на подацима о оствареним резултатима друштвеног и приватног сектора
пољопривреде Војводине и просечних резултата Европске Уније у раздобљу 1996-
2005. године. Анализа важнијих линија биљне производње односи се на укупну
производњу и принос по јединици површине.
Упоређење и анализа производних резултата засновани су на основним
параметрима дескриптивне статистике.
Динамика и карактер производних резултата одабраних линија биљне
производње анализирани су утврђивањем годишње просечне стопе промене, на
основу експоненцијалног тренда.

3. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА И ДИСКУСИЈА

3.1. Остварена укупна производња

У пољопривреди наше земље, а посебно на подручју Војводине, испољена је
тежња да се приноси по јединици капацитета што више приближе европским,
односно светским приносима. Међутим, није довољно само настојати да се
приближи резултатима највећих произвођача, него кад се достигне одређени ниво
треба се трудити да се он одржи дужи низ година, а то свакако није лако и зависи
од утицаја многобројних фактора. Због тога су истраживања у нашим научним
институтима окренута ка постизању високих и стабилних приноса, како у
ратарској производњи, тако и у целокупној пољопривреди.
Обим остварене биљне производње у функцији је засејане површине и висине
приноса. Како се пољопривредне површине на глобалном нивоу константно
смањују због изградње урбанистичких и инфраструктурних објеката, повећани
приноси по јединици површине треба да компензују смањење површина, и да на
тај начин одрже и повећају обим биљне производње.
Приноси су значајан показатељ коришћења производних капацитета.
Остварена производња у пољопривреди уопште, у директној је зависности од
расположивих земљишних површина и висине приноса по јединици капацитета.
На остварену производњу у пољопривреди значајно утичу природни услови,
примењена агротехника, сортимент итд. Њихова неусклађеност или неповољност
може да проузрокује смањење остварених производно-економских резултата.
Резултати анализе остварене ратарске производње у пољопривреди односе се
на следеће линије производње: пшеницу, кукуруз, шећерну репу, сунцокрет, и соју
(табела 1).
Пшеница се гаји на око 326.000 ха, што представља 19% укупних обрадивих
површина са просечном укупном производњом од 1.218.476 тона и просечним
укупним приносом од 3.674 кг/ха. У посматраном десетогодишњем периоду
укупна производња испољава драстичне осцилације (коефицијент варијације
23,56%) са трендом пораста нивоа производње (стопа промене 5,98%).

42
 Кукуруз се гаји на око 635.000 ха, што представља 39% укупних обрадивих
површина са просечном укупном производњом од 3.220.881 тона и просечним
укупним приносом од 4.987 кг/ха. У посматраном десетогодишњем раздобљу
укупна производња има знатне осцилације, што показује изразито висок
коефицијент варијације (23,44%) али се задржава на приближно истом нивоу са
благом тенденцијом пораста (стопа промене 0,42%).
Шећерна репа се гаји на 58.000 ха и заузима око 3% укупних обрадивих
површина Војводине. Просечна укупна производња у посматраном периоду
износи 2.017.541 тона уз просечан принос од 38.456 кг/ха. Као и код осталих
посматраних линија производње долази до знатних осцилација приноса а самим
тим и укупне производње (коефицијент варијације 27,38%) док ниво производње
стагнира са тенденцијом благог пораста (стопа промене 3,22%).
Сунцокрет заузима површину од 175.000 ха што чини око 10% укупних
обрадивих површина у Војводини. Просечна укупна производња за
десетогодишњи период износи 291.739 тона уз просечан принос од 1.814 кг/ха.
Тренд нивоа укупне производње и осцилације у посматраном периоду испољавају
приближне вредности као и остале посматране линије ратарске производње
(коефицијент варијације 22,34%), док стопа промене указује на благи пораст
укупне производње (2,97%).
Соја се производи на 110.000 ха, односно заузима приближно 7% укупних
обрадивих површина Војводине. У анализираном периоду просечна укупна
производња је износила 214.896 тона уз просечан принос од 2.270 кг/ха. Укупна
производња соје такође бележи знатне осцилације у одређеним годинама
посматраног периода (коефицијент варијације 33,94%) док ниво производње
испољава тенденцију пораста (стопа промене 9,52%).

43
 Табела 1. Биљна производња Војводине-укупно (1996-2005)

Године Пшеница Кукуруз Сунцокрет Шећ.репа Соја

принос/ха(кг) т принос/ха(кг) т принос/ха(кг) т принос/ха(кг) т принос/ха(кг) т
1996 3005 829206 4752 3203607 1966 363681 35971 2169076 2112 138302
1997 4009 1424892 5686 3863451 1605 230735 37250 1810783 2522 139549
1998 4173 1529806 4723 3104666 1792 255334 37986 1826820 1970 148756
1999 3624 1143796 5353 3497021 1476 248550 42313 2302646 2753 277248
44

2000 3370 1123762 2938 1810438 1522 200197 24709 1020080 1219 163223
2001 4068 1465505 5588 3544098 1980 292941 42687 1718711 2394 193795
2002 3441 1272055 4987 3086372 1900 258871 41001 2009706 2470 229864
2003 2304 728565 3417 2123968 1791 332787 27394 1661902 1711 211571
2004 4793 1563390 5882 3726497 2338 409653 46762 2689373 2723 298695
2005 3954 1103782 6542 4248695 1769 324642 48489 2966316 2828 347958
Просек 3674,1 1218475,9 4986,8 3220881,3 1813,9 291739,1 38456,2 2017541,3 2270,2 214896,1
CV (%) 18,86 23,56 22,16 23,44 13,98 22,34 19,92 27,38 22,75 33,94
Стопа
промене 0,48 5,98 1,17 0,42 1,65 2,97 1,89 3,22 1,72 9,52
(%)

44
3.2. Анализа остварених приноса на друштвеном и приватном сектору
и поређење са Европским просеком
Резултати анализе остварених приноса на друштвеном, приватном сектору и
просеку ЕУ 15 у ратарству такође се односе на следеће линије производње:
пшеница, кукуруз, шећерна репа, сунцокрет, и соја, које уједно представљају и
најзаступљеније линије ратарске производње и заједно заузимају 80% укупних
обрадивих површина у Војводини.

Графикон 1. Принос пшенице на друштвеном, приватном сектору и ЕУ 15

кг/ха
7.000
6.500
ЕУ 15
6.000
5.500
5.000
друштвени сект. Војв.
4.500
4.000
3.500
приватни сект. Војв .
3.000
2.500
2.000
1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005
годинe

Остварени принос пшенице у испитиваном раздобљу (1996-2005) показује

изразиту тенденцију пораста и на друштвеном сектору (пољопривредна предузећа
и земљорадничке задруге), и на приватном сектору пољопривреде Војводине.
Варијабилност приноса пшенице приближно је истих вредности и на
друштвеном (коефицијент варијације 16,84%) и на приватном сектору
(коефицијент варијације 20,56%), што је последица климатских прилика у
одређеним годинама, док је просечан принос пшенице по јединици површине
друштвеног сектора пољопривреде (3.937 кг/ха) релативно виши од одговарајућег
просека (3.487 кг/ха) приватног сектора пољопривреде Војводине, захваљујући
квалитетнијој технологији производње и примењеној агротехници.
У поређењу остварених приноса друштвеног и приватног сектора Војводине
са оствареним просечним приносом ЕУ 15 примећује се драстична разлика у
висини приноса са једне и мање варијабилности са друге стране. То указује на
постојање великих разлика у примењеним технологијама производње и мању
зависност пољопривреде ЕУ од климатских фактора.
У посматраном раздобљу (1996-2005) просечно учешће друштвеног сектора
пољопривреде (пољопривредна предузећа и земљорадничке задруге) у укупној
производњи пшенице је износило 45%, а приватног сектора 55%.

45
 Просечно учешће друштвеног сектора пољопривреде (пољопривредна
предузећа и земљорадничке задруге) у укупној производњи кукуруза у
посматраном раздобљу је око 20%, док је истовремено, просечно учешће
приватних газдинстава у укупној производњи кукуруза око 80%.
Варијабилност приноса кукуруза на друштвеном и приватном сектору
пољопривреде је приближно иста (коефицијент варијације је 22,7% и 22,08%.
Просечан принос кукуруза по јединици површине друштвеног сектора (5.478
кг/ха) виши је у односу на одговарајући просек приватних газдинстава (4.880
кг/ха). У поређењу са оствареним просечним приносима ЕУ 15 такође се запажа
драстична разлика у висини постигнутих приноса и у њиховој варијабилности.

Графикон 2. Принос кукуруза на друштвеном, приватном сектору и ЕУ 15

кг/ха
10.000
ЕУ 15
9.000
8.000
7.000
друштвени сект. Војв.
6.000
5.000
4.000
приватни сект. Војв.
3.000
2.000
1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005
године

Графикон 3. Принос шећерне репе на друштвеном, приватном сектору и

ЕУ 15
кг/ха

70.000
ЕУ 15
60.000

50.000
друштвени сект. Војв.

40.000
приватни сект. Војв.
30.000

20.000
1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005

године

46
 Варијабилност производње шећерне репе друштвеног и приватног сектора
пољопривреде Војводине, у посматраном раздобљу је знатно већа у односу на
остале испитиване линије биљне производње, што илуструју коефицијенти
варијације (26,91%) друштвени сектор и (33,29%) приватни сектор, а што је
резултат специфичног карактера производње овог усева, као и друштвено-
економских услова производње.
Просечно учешће производње друштвеног сектора у укупној производњи
шећерне репе износи 57%, док је просечно учешће производње приватног сектора
у укупној производњи шећерне репе око 43%.
Остварени десетогодишњи просек производње шећерне репе по јединици
површине друштвеног сектора (38.507 кг/ха) нешто је виши у односу на
одговарајући просек приватнoг сектора (38.396 кг/ха) а у поређењу са просеком
ЕУ 15 постигнути приноси на оба сектора пољопривреде Војводине скоро су
двоструко нижи, што указује на разлике у примењеној технологији производње,
јер су европски приноси испољили мању варијабилност у посматраном периоду
иако су у одређеним годинама биле изразито неповољне климатске прилике.

Графикон 4. Принос сунцокрета на друштвеном, приватном и ЕУ 15

кг/ха
3.000

2.500
приватни сект.Војв.

2.000 ЕУ 15

1.500
друштвени сект.Вој в.
1.000

500

0
1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005
године

Просечно учешће друштвеног сектора пољопривреде у укупној производњи

сунцокрета је око 39%, док је просечно учешће приватног сектора у укупној
производњи сунцокрета 61%.
Просечан принос сунцокрета по јединици површине друштвеног сектора
износи 1.722 кг/ха и незнатно је нижи у односу на одговарајући просек приватног
сектора 1.876 кг/ха, док је варијабилност приноса изражена на оба сектора и
износи на друштвеном сектору (коефицијент варијације 13,49%) и на приватном
сектору (коефицијент варијације 14,75%). Што се тиче поређења са просеком ЕУ
15 примећује се да је принос у половини посматраног периода (1996-2000)
приближно исти док је у другом делу посматраног периода (2000-2001) он виши у

47
пољопривредној производњи Војводине него остварени просек ЕУ 15, што није
карактеристика код поређења резултата осталих линија производње.
Просечно учешће друштвеног сектора пољопривреде Војводине у укупној
производњи соје износи 58%, док просечно учешће приватног сектора у укупној
производњи соје износи 42%.

Графикон 5. Приноси соје на друштвеном, приватном сектору и ЕУ 15

кг/ха
4500
4000
ЕУ 15
3500
3000 друштвени сект.Војв.

2500
2000
приватни сект.Војв.
1500
1000
1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005
године

Просечан принос соје по јединици површине друштвеног сектора (2.273 кг/ха)

занемарљиво је виши у односу на одговарајући просек приватног сектора (2.252
кг/ха). Варијабилност приноса како на друштвеном тако и на приватном сектору
показује значајне осцилације и достиже вредности коефицијент варијације 23,08%
за друштвени и 22,64% за приватни сектор. Поређење остварених приноса
производње соје на друштвеном и приватном сектору Војводине са просеком
оствареним у ЕУ 15 показује на почетку посматраног периода значајну разлику, с
тим што се та разлика до краја посматраног периода видно смањила.

4. ЗАКЉУЧАК

Анализа остварених производних резултата важнијих линија ратарске

производње пољопривреде Војводине у десетогодишњем раздобљу (1996-2005),
изведена на нивоу укупно остварених резултата, као и резултата друштвеног и
приватног сектора и поређења остварених резултата са просечним приносима ЕУ
15 наведених култура оправдала је у потпуности овакав приступ испитивању.
Остварени производни резултати друштвеног сектора пољопривреде
(пољопривредна предузећа и земљорадничке задруге) и приватног сектора
(индивидуална газдинства) у незнатној мери се разликују из чега се може извести
закључак да се смањују разлике у примењеној агротехници на друштвеном и
приватном сектору

48
 Остварени резултати испитиваних линија биљне производње у анализираном
раздобљу показују тенденцију благог пораста, са изузетком сунцокрета који
испољава стагнацију. Сличне тенденције се уочавају и у случају остварених
приноса друштвеног и приватног сектора.
Резултати производње друштвеног и приватног сектора пољопривреде
Војводине показују значајну варијабилност производње по годинама, што се може
сматрати последицом неповољних климатских прилика у одређеним годинама,
мада у већини случајева приватна газдинства имају нешто ниже приносе по
јединици површине.
Приватна газдинства имају доминантно просечно учешће у укупној
производњи у следећим производњама: кукуруз (80%), сунцокрет (61%), док је код
осталих анализираних производњи нешто већа процентуална заступљеност на
друштвеном сектору.
Поређења остварених приноса друштвеног и приватног сектора Војводине са
оствареним просечним приносима на нивоу ЕУ 15 указују да су наши приноси још
увек доста испод просека ЕУ 15, осим у случају сунцокрета али да се та разлика са
временом смањује, наравно остављајући довољно простора за даље интензивирање
анализираних производњи. Још један битан показатељ просечних приноса ЕУ 15 је
знатно мања варијабилност просечних приноса, што указује да производње у ЕУ
15 нису у толикој мери зависне од климатских прилика.
Добијени резултати испитивања показују да су остварени производни
резултати у највећој мери, поред осталог, условљени и друштвено-економским
условима привређивања Југословенске, тј. Српске привреде који су присутни у
последњих 10-15 година.

5. ЛИТЕРАТУРА

1. БОШЊАК ДАНИЦА, РОДИЋ ВЕСНА: Обележја ратарске производње у

Војводини и могућности њеног преструктуирања, Агроекономика бр. 28, Нови
Сад, 1999.
2. ГРУПА АУТОРА: Основни правци развоја агроиндустријског комплекса у
САП Војводини. Пољопривредни факултет, Институт за економику
пољопривреде и социологију села, Нови Сад, 1978.
3. ЈАН М., ЈОВАНОВИЋ М.: Нека обележја досадашњег развоја пољопривреде
САП Војводине, Агроекономика бр. 8-9, Нови Сад, 1980.
4. БОШЊАК ДАНИЦА, ЈОВАНОВИЋ М.: Организационо-економска обележја
основних ратарских усева, Агроекономика бр. 30, Нови Сад, 2001.
5. http://epp.eurostat.cec.eu.int/

49
ANALYSES OF PRODUCTION RESULTS IN AGRICULTURE OF
VOJVODINA COMPARE IT WITH AVERAGE PRODUCTION
RESULTS IN EU15

JOVANOVIĆ, M., VUKOJE, V., MALETIĆ, D.

Summary

The paper presents the results of the analysis of production results of social sector
(enterprises and cooperatives), private sector of agriculture (private households) and
total agriculture production of Vojvodina in the period 1996-2005 and compare those
results with average yields in the EU 15 for the same period. There were examined the
production lines of major crop production: wheat, maize, sugar beet, sunflower and soya
bean. The comparisons between social and private sector in agriculture of Vojvodina
showed that there is no significant differences concerning the tendencies and the level of
the achieved production results, but on the other side there is a significant differences
between yields in agriculture of Vojvodina and average yields in the agriculture of the
EU 15. It is evident that the tendencies of the examined production lines in the
Vojvodina are less favorable then the examined same production lines in the EU 15.

Key words: production lines in agriculture, yield, social sector of agriculture,

private sector of agriculture, total agriculture production

50
UDK:339.137:631(4 - 672EU:497.113) Originalni naučni rad
Original scientific paper

NISKA PRODUKTIVNOST KAO OSNOVNA BARIJERA

KONKURENTNOSTI POLJOPRIVREDE SRBIJE U PROCESIMA
PRIBLIŽAVANJA EU 1

PARAUŠIĆ, VESNA, CVIJANOVIĆ, D. 2

Rezime: Pitanje konkurentnosti domaće poljoprivrede direktno je vezano za

kriterijume produktivnosti i rentabilnosti proizvodnje. U radu se ističe da su ovi
osnovni ekonomski principi u poljoprivredi Srbije već dugo ugroženi, čime je
značajno smanjena ili, čak, eliminisana njena mogućnost da u tržišnoj utakmici
konkurentski nastupa. Promena na bolje danas je jedino moguća ukoliko
poljoprivrednici nastupaju udruženo. Zajednička proizvodnja i tržišni nastup
povećavaju pojedinačne ekonomske snage i ujedno eliminišu osnovne barijere rasta
– sitan posed i usitnjenu proizvodnju.

Ključne reči: rentabilnost,produktivnost, konkurentnost, poljoprivreda, udruživanje;

1. UVOD
Osnovni razlozi nerentabilne poljoprivredne proizvodnje u Srbiji su brojni: sitan
posed, nepovoljni uslovi kreditiranja, koji ograničavaju nove investicije i intenziviranje
proizvodnje, niske cene poljoprivrednih proizvoda u odnosu na cene repromaterijala,
nerazvijeni kanali otkupa, kolebljive otkupne cene, odsustvo bilo kakvih formi udruživanja
proizvodjača. Sve ovo skupa rezultira u maloj i oscilatornoj poljoprivrednoj proizvodnji,
koja ne može biti konkurentna na inostranom tržištu. Brojni poljoprivredni proizvodi su
berzanski i tu Srbija ne može da traži svoju šansu. Tamo gde može da konkuriše, a to su
diferencirani poljoprivredni proizvodi, višeg stepena obrade, ograničenja su, pre svega,
finansijske i organizacione prirode. Naime, nedostaju stimulativni i povoljni kreditni izvori
za proširenje proizvodnje, ulaganje u novu tehnologiju i marketing, a pored toga brojne
sitne proizvodjače, sudeći po mentalitetu našeg naroda, veoma je teško animirati,
stimulisati, organizovati i udružiti u tzv. lanac dodate vrednosti (value chain).

1
Rad predstavlja deo rezultata istraživanja u okviru Projekta br. 149007 D Multifunkcionalna
poljoprivreda i ruralni razvoj u funkciji uključivanja R. Srbije u EU, finansiranog od strane
MNZZS R. Srbije.
2
MR VESNA PARAUŠIĆ, istraživač saradnik, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Volgina 15
DR DRAGO CVIJANOVIĆ, naučni savetnik, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Volgina 15
Adresa i kontakt prvog autora Vesna Paraušić, tel. kuća 357-0-611; 063/214-231;
vparausic@sezampro.yu

51
 2. OCENA RENTABILITETA RATARSKE PROIZVODNJE
U nastavku se daje slika proizvodnih troškova i mogućeg profita u proizvodnji
osnovnih ratarskih kultura u 2006. godini (Tabela 1). Tabela pokazuje da je najveći
raspon ulaganja i prinosa u slučaju proizvodnje šećerne repe, dok minimalnu ili
negativnu rentabilnost ostvaruju proizvodjači žitarica (pšenica i kukuruz) i suncokreta.
Kalkulacije proizvodnih troškova i cena ratarskih kultura u 2006. godini
Podaci Zadružnog Podaci Instituta za ekonomiku
saveza Vojvodine3 poljoprivrede, Beograd4
Pšenica
I Potrebna ulaganja (din/ha) 44.700 35.0005
II Zarada u din/ha (prinos*cena) 44.000 (4600*9.5) 47.500 (5000*9.5)
III Profit u proizvodnji/ha (II-I) -700 12.500
Kukuruz
I Potrebna ulaganja (din/ha) 51.000 30.000
II Zarada u din/ha (prinos*cena) 44.000 (5500*8) 44.000 (5500*8)
III Profit u proizvodnji/ha (II-I) -7.000 14.000
IV Odnos zarade u odnosu na zaradu u proiz. pšen. - 1.12
Šećerna repa
I Potrebna ulaganja (din/ha) 92.000 70.000
II Zarada u din/ha (prinos*cena) 115.000 115.00 (50000*2.3)
(50.000*2.3)
III Profit u proizvodnji/ha (II-I) 23.000 45.000
IV Odnos zarade u odnosu na zaradu u proiz. pšen. - 3,6
Suncokret
I Potrebna ulaganja (din/ha) 42.500 28.000
II Zarada u din/ha (prinos*cena) 43.400 43.400 (2800*15.5)
(2800*15.5)
III Profit u proizvodnji/ha (II-I) 900 15.400
IV Odnos zarade u odnosu na zaradu u pr. pšen. - 1.2
Soja
I Potrebna ulaganja (din/ha) 49.500 33.000
II Zarada u din/ha (prinos*cena) 54.450 52.000 (3100*16.5)
(3300*16.5)
III Profit u proizvodnji/ha (II-I) 4.950 19.000
IV Odnos zarade u odnosu na zaradu u proiz. pšen. - 1,52

3
Kalkulacija ZSV uključuje sve troškove koje bi poljoprivrednik imao u proizvodnji ratarskih
kultura da ne raspolaže svojom mehanizacijom. U kalkulacijama Zadružnog saveza Vojvodine ne
postoji trošak zakupa zemljišta (niti kao stvarni trošak, za ona gazdinstva koja uzimaju zemlju u
zakup, niti kao oportunitetni trošak, za ona gazdinstva koja koriste svoju zemlju). Troškovi rada
poljoprivrednika delimično su uključeni kroz pružanje usluga mehanizacije. Ovi podaci, delimično
umanjeni, mogu da se koriste i za one poljoprivrednike, koji raspolažu svojom mehanizacijom,
ukoliko bi njihove kalkulacije uključivale i troškove amortizacije mehanizacije;
4
Kalkulacija IEP uključuje sve troškove koje poljoprivrednik ima u proizvodnji ratarskih kultura
ako raspolaže svojom mehanizacijom. U kalkulaciji se ne računa trošak amortizacije i rad
poljoprivrednika, a računa se cena zemljišta (trošak zakupa).
5
Računa se da je potrebno oko 90 litara dizel goriva; u kalkulaciju je uključena cena dizel goriva
od 65 din/l; cena NPK djubriva je 19.5 din/kg, potrebna količina 300kg/ha; cena KAN-a 17,5
din/kg, potrebna količina 300 kg/ha; cena semenske pšenice je 18 din/kg (potrebna količina je 300
kg/ha); sredstva za zaštitu bilja su oko 2.000 din/ha; zakup zemljišta 130 eura/ha;

52
 Prethodna analiza ukazuje da se “poljoprivreda Srbije” može naći na svetskom
tržištu samo kod onih proizvoda koje može i rentabilno proizvesti (što je u našem slučaju
jedino šećerna repa). Kod ostalih ratarskih proizvoda nije moguć konkurentski nastup, ni
u slučaju bazičnih (berzanskih) ratarskih proizvoda, niti kada se radi o preradjevinama
na osnovu njih.
Rentabilnost ratarske proizvodnje u Srbiji može se posmatrati i preko internih
pariteta, odnosno poštovanja optimalnih horizontalnih pariteta razmene. Prema podacima
Udruženja za poljoprivredu, prehrambenu i duvansku industriju i vodoprivredu PKS
optimalni pariteti u bilnoj proizvodnji bili bi sledeći (pšenica = 100):
• ŠEĆERNA REPA 30-40% cene pšenice (3,5 kg korena repe = 1 kg pšenice);
• SUNCOKRET 250% cene pšenice (1 kg suncokreta=2,5 kg pšenice)
• SOJA 260% cene pšenice (1 kg soje=2,6 kg pšenice);

I Šećerna repa

Godina Cena repe Cena pšenice u Premiranje repe Paritet cene repe
(din/kg) vreme žetve (din/kg) i pšenice (%)
Cena repe 2 din/kg +
2004 2,3 8,5 0,3 din/kg premije 27,1
2005 2,52 8,5 Bez premije 29,4
2006* 2,67 9,5 Bez premije 28,1
*S obzirom na izuzetno nizak kurs dinara u odnosu na evro (na dan 23.11. 2006. jedan evro vredi 78,8 dinara),
cena repe u deviznoj klauzuli je samo oko 2,1 din/kg (0,027 eura/kg), pa je šećerana Sunoko izvršila korekciju
devizne klauzule i repu koja nije zadužena za repromaterijal plaća po ceni od 2,55 din/kg + PDV (8% za prvna
lica i 5% za fizička lica), a repa koja je zadužena plaća se po utvrdjenoj deviznoj klauzuli. Kolika će biti
konačna prosečna cena repe roda 2006. teško je utvrditi. Cena od 2,67 din/kg je cena repe roda 2006. godine u
dinarskoj klauzuli uz 5% PDV-a. Cene su utvrdjene za digestiju od 15,5%.

II Suncokret i soja
- din/kg -

Cena Cena Cena Premiranje

Godina suncokreta soje pšenice suncokreta i soje Paritet cene repe i pšenice
U cenu suncokreta i
2004 14 15 8,5 soje je uključena 1 kg sunc.=1,6 kg pšenice,
premija od 2 din/kg, 1 kg soje =1,8 kg pšenice

Cena suncoketa je 175

2005 16,5 19,3 8,5 eura/t + PDV od 5% za 1 kg sunc.=1,9 kg pšenice,
fizička lica + premija 1 kg soje =2,3 kg pšenice
1,5 din/kg; cena soje
195 eura/t + PDV 5% +
premija 2 din/kg;
Cena suncokreta 175
2006 15,5 16,5 9,5 eura/t+5% PDV, cena 1 kg sunc.=1,6 kg pšenice,
soje 195 eura/t+5% 1 kg soje =1,7 kg pšenice
PDV

53
 3. RENTABILNOST STOČARSKE PROIZVODNJE
Posmatrana kao odnos biljne i stočarske proizvodnje, ova struktura u domaćoj
poljoprivredi je izrazito nepovoljna, pre svega, zbog niskog učešća stočarstva u vrednosti
ukupne poljoprivredne proizvodnje. Poslednjih godina ovo učešće kreće se oko 35-37%
(prema dokumentacionoj bazi Republičkog zavoda za statistiku), dok je, primera radi, u
zemljama EU-15 (prosek) učešće stočarstva u vrednosti ukupne poljoprivredne
proizvodnje oko 45% (www.europa.eu.int). Prema istom izvoru, posmatrano po
pojedinim zemljama, najveće učešće stočarstva ima Irska (preko 70%), sledi
Luksemburg i Danska (preko 60%), a većina ostalih zemalja EU-15 ima učešće
stočarstva u ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje od preko 50% (Belgija,
Nemačka, Austrija, Velika Britanija, Švedska).
S obzirom da je stočarstvo viša faza "organske industrije" i ujedno najintenzivnija
grana poljoprivredne delatnosti, upravo ono i pokreće razvoj i biljne i ukupne
poljoprivredne proizvodnje u svakoj zemlji. Stoga, u narednim godinama neophodno je
povećavanje učešća stočarstva (u okviru njega govedarstva) u vrednosti ukupne
poljoprivredne proizvodnje (prema procenama datim u Dugoročnoj strategiji razvoja
agrara na 55%), čime bi se omogućila efikasna valorizacija ratarskih proizvoda, kao i
povećanje ukupnih deviznih prihoda zemlje od izvoza stočarskih proizvoda.
Medjutim, usitnjena, ekstenzivna, nestandardizovana i nerentabilna stočarska
proizvodnja, kakva je u Srbiji, ne može biti pokretač izvoza, a bez inostranog plasmana
ostaće još dugo sa svim prethodno nabrojanim atributima. Izvoz mesa iz Srbije i dalje je
simboličan, a dobijena kvota za izvoz baby beef-a neiskorišćena. Primera radi, od kvote
za izvoz junećeg mesa od skoro 10 hilj. tona, iz Srbije godišnje izlazi svega oko 2 hiljade
tona junećeg mesa (po prosečnoj ceni od 4,25 USD/kg).
Stočarstvo je u Srbiji na izuzetno niskoj proizvodnoj osnovi, a osnovni razlozi
ovakvog stanja i dugogodišnjeg silaznog trenda proizvodnje su brojni. U najkraćem, kao
najvažniji, mogli bi se istaći sledeći:
• Neodgovarajuća agrarna politika zemlje i nemogućnost dugoročnog planiranja i
organizovanja proizvodnje (niske stimulacije, neuredna isplata, nedovoljna kreditna
podrška);
• Visoke cene stočne hrane i dispariteti cena na relaciji stočne hrane i stočarskih
proizvoda;
• Visoke kamatne stope koje uslovljavaju ekstenzivnost proizvodnje, odnosno
ograničavaju ulaganja u proširenje proizvodnje, uvodjenje inovacija, novih
tehnologija i sl. Prema podacima Narodne banke Srbije (Statistički bilten, 2006, ss.
44-45), za proizvodnju i zalihe poljoprivrednih proizvoda prosečna ponderisana
kamatna stopa banaka na kratkoročne kredite u 2006. godini iznosila je 19,16%
godišnje (više od prosečne stope na ukupne kratkoročne kredite), dok je prosečna
ponderisana kamatna stopa na dugoročne kredite za poljoprivrednu proizvodnju u
2006. godini iznosila 15,35% godišnje, što je takodje više od prosečne kamatne
stope na ukupne dugoročne kredite. Kamatne stope u Srbiji više su u poredjenju sa
svim zemljama u okruženju, izuzev Crne Gore. Pri tom, krediti dati poljoprivredi
krajem III kvartala 2006. godine u Crnoj Gori imali su prosečnu ponderisanu
efektivnu kamatnu stopu od 7,07% godišnje. Znatno povoljniji krediti koje nudi
Ministarstvo poljoprivrede Srbije dostupni su samo malom broju poljoprivrednih
proizvodjača. Primera radi, u 2006. godini 9,6% od registrovanog broja gazdinstava

54
 (ukupan broj registrovanih gazdinstava u 2006. iznosio je oko 280.000) dobilo je
kratkoročni kredit, a svega 0,6% registrovanih gazdinstava iskoristilo je dugoročni
vid finansiranja preko Ministarstva poljoprivrede R. Srbije.
• Usitnjen posed, mala i ekstenzivna proizvodnja (individualni sektor raspolaže sa
prosečno 0,38 uslovna grla stoke po hektaru obradive površine, što je izuzetno malo
u poredjenju sa razvijenim zemljama Evrope);
• Nedostatak bilo kakvih formi objedinjavanja i udruživanja proizvodjača;
• Needukovana radna snaga (kontrolisana proizvodnja zahteva primenu postojećih
naučnih saznanja iz oblasti selekcije, ukrštanja, reprodukcije, gajenja, nege, ishrane,
zdravstvene zaštite stoke);

Sve prethodno nabrojano ugrožava ostvarivanje osnovnih principa ekonomije u

stočarskoj proizvodnji – produktivnost i rentabilnost, a bez njih je teško proizvoditi,
a nemoguće konkurisati. Koliko proizvodimo, govori podatak da je u periodu 1985. -
2006. godina brojno stanje goveda, svinja, ovaca i živine u Srbiji umanjeno je za skoro
trećinu. Naime, u pomenutom periodu posmatrano, broj goveda je manji za oko 40%,
svinja za 36%, ovaca za 28%, a živine za oko 20%. Kako konkurišemo govori izvoz od
svega 2.000 tona junećeg mesa godišnje.
Ministarstvo poljoprivrede nizom mera u domenu agrarne politike podržava regis-
trovana poljoprivredna gazdinstva koja se bave stočarstvom (www.minpolj.sr.gov.yu):
unapredjenje rasnog sastava stoke putem nabavke rasne priplodne stoke iz uvoza uz
korišćenje 40% bespovratnih sredstava; nabavka mašina i opreme za stočarsku
proizvodnju korišćenjem 30% bespovratnih sredstava; izgradnja, popravka, dogradnja ili
adaptacija objekata za smeštaj i uzgoj stoke korišćenjem 30% bezpovratnih sredstava;
obeležavanje svinja i bezpovratna vakcinacija protiv klasične kuge svinja, regresi za
priplodnu stoku i sl. Medjutim, ova pomoć očigledno nije dovoljna, niti blagovremena.
Na nivou pojedinačnih proizvodjača nema naznaka, niti namera da se udruživanjem
poveća tržišna snaga svakog učesnika i da se poveća ponuda za plasman, a mogućnosti
kreditiranja za osavremenjavanje i unapredjenje proizvodnje su minimalne. Moglo bi se
zaključiti da su svi prethodni problemi, već dugo, osnovne prepreke Srbije na putu da
uspešno, sa svojim zdravim proizvodima (zdravom stokom i mesom) konkuriše tzv.
hibridnom Zapadu, posebno u pogledu junećeg i ovčijeg mesa.
U klaničnoj industriji Srbije samo je nekoliko reprezentativnih primera kon-
kurentske snage - koja izvire iz osnovnih ekonomskih principa produktivnosti i
profitabilnosti. Naime, u Srbiji danas ima između 700-800 malih i velikih klanica, a
svega njih pet dobilo je odobrenje Komisije EU da se njihovi proizvodi (govedje meso)
mogu naći na tržištu EU. Za izvoz u EU registrovano je sledećih pet klanica, a primena
liste ovlašćenih klanica za izvoz stupila je na snagu 11. decembra 2006. godine (Glasnik,
decembar 2006, str. 9): .
1. PTP BIG BULL, doo, Bačinci;
2. KOLBIS, doo, Novi Sad;
3. JUHOR-EXPORT, Jagodina;
4. DP STOKOIMPEX, Knjaževac;
5. PIK Zlatibor, Čajetina;
Primera radi, klanica BIG BULL iz Bačinaca projektovana je po svim standardima
Evropske unije i opremljena je najsavremenijom opremom i tehnologijom poznatih

55
svetskih proizvođača. Klanica prati svetske trendove u ovoj proizvodnji, prisustvuje
međunarodnim sajmovima, a zaposleni se konstantno edukuju i usavršavaju. Uvođenjem
HACCP sistema prati se sledljivost mesa, počev od uzgoja stoke pa sve do krajnjeg
potrošača. Najviše pažnje ova klanica upravo posvećuje kontroli sirovine i
repromaterijala, edukaciji radnika o tome šta znači higijena na visokom nivou, a sve to u
cilju izbegavanja eventualnih problema na kritičnim tačkama u proizvodnji.

4. ZAKLJUČAK
Mogućnost da poljoprivreda Srbije opstane u budućnosti, posebno sa ulaskom u EU,
direktno je vezana sa njenom sposobnošću da učestvuje na evropskom i svetkom tržištu.
Medjutim, pristup tržištu imaju samo konkurentni, tačnije ekonomski jaki i organizovani
učesnici, koji ostvaruju visoke stope produktivnosti i rentabilnosti, a ekonomske efekte
ovako profitabilne proizvodnje ulažu u nova znanja, inovacije, savremenu tehnologiju,
opremu i marketing. U radu je pokazana negativna ili niska stopa rentabiliteta koja se
ostvarila u ratarskoj proizvodnji u 2006. godini. Istovremeno, neispunjavanje kvote za
izvoz junećeg mesa u EU direktna je posledica smanjenja proizvodnje u stočarskoj proiz-
vodnji, zbog nestimulativnih uslova njenog organizovanja. To što Srbija ima veliku
tradiciju i povoljne prirodne uslove za stočarsku proizvodnju danas ne znači mnogo. U
poslednjih petnaest godina znatno su se izmenili zahtevi i postupci isporuke mesa po
propisima EU. Primera radi, problem neispunjenja postojeće kvote za izvoz baby beef-a
nije samo u količini junadi, već i u: kvalitetu stoke, njenom genetskom potencijalu,
ujednačenosti isporuke po količini i kvalitetu, (ne)ispunajvanju visokih standarda EU o
zdravstvnoj bezbednosti stočarskih, tj. klaničnih proizvoda. Prethodna analiza pokazala
je da je jako teško ispunjavati sve standarde i zahteve EU u pogledu kvaliteta stoke i
mesa za izvoz, kada u Srbiji osnovne pretpostavke rentabilnog bavljenja jednom
proizvodnjom nisu ispunjene.

LITERATURA:
1. Anketno istraživanje rentabilnosti ratarske proizvodnje Instituta za ekonomiku
poljoprivrede Beograd, decembar 2006;
2. BILTEN STIPS ”Živa stoka, žitarice i stočna hrana, 13.2.2007, Ministarstvo
poljoprivrede R. Srbije;
3. GLASNIK, časopis Ministarstva poljoprivrede R. Srbije, decembar 2006;
4. INTERNA DOKUMENTACIJA Udruženja za poljoprivredu, prehrambenu i
duvansku industriju i vodoprivredu PKS, decembar 2006;
5. INTERNA DOKUMENTACIJA ZADRUŽNOG SAVEZA VOJVODINE,
novembar 2006;
6. IZVEŠTAJ GLAVNOG EKONOMISTE, Narodna banka Crne Gore, Podgorica,
septembar 2006;
7. STATISTIČKI BILTEN NARODNE BANKE SRBIJE, decembar 2006;
8. www.europa.eu.int
9. www.minpolj.sr.gov.yu

56
 SMALL PROFITABILITY AS A MAIN BARRIER OF
COMPETITIVENESS SERBIAN AGRICULTURAL IN THE
PROCESS OF ASSOCIATE TO EU6

Abstract: Competitiveness of the domestic agriculture is measured by productivity

and profitability. These fundament economic principles in Serbian agriculture are
endangered for a long time. Because of that, strength of agriculture for competitively
accession is signification reduced or eliminated. The only way for progress is association
of the individual agricultural producers. Collective production and marketing accession
can raise strength of each producers and reduce basic barriers of growth – miniature hold
and pulverous production.

Keywords: competitiveness, productivity, profitability, agriculture, association;

6
As a part of project “Multifunctional agriculture and rural development in Serbia”, research was
sponsored by a research grant from the Ministry of Science and Environmental Protection of
Republic of Serbia.

57
UDK: 631.153:336 Originalni naučni rad
Original scientific paper

ORGANIZACIONI MODELI POLJOPRIVREDNOG

SAVETODAVSTVA
JANKOVIĆ, D. *

Rezime: Poljoprivredno savetodavstvo širom sveta ima različite organizacione

modele koji su u tesnoj vezi sa načinom finansiranja ovog sektora. U ovom radu,
nemamo nameru da sistematski predstavimo sve organizacione modele i modele
finansiranja savetodavstva. Oni često variraju od države do države i stoga je takav
poduhvat prilično težak. Umesto toga, u radu je dat osvrt na neke od osnovnih
organizacionih aspekata koji se mogu pojaviti u savetodavnim sistemima.

Ključne reči: poljoprivredno savetodavstvo, organizacija, finansiranje

UVOD
1
Prema podacima iz 1990-te godine, u poslovima savetodavstva je u svetu bilo
angažovano više od pola miliona stručnjaka. Najveći broj od njih je bio zaposlen u
javnim/državnim savetodavnim sistemima. Međutim, već početkom osamdesetih godina
dolazi do preispitivanja dotadašnje politike savetodavstva, kako u razvijenim tako i u
zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama. Razlozi za ove procese su prilično
jednostavni: novac, odnosno, veliki troškovi za finansiranje iz budžeta, ali i potreba da se
više odgovori na potrebe farmera, što je bio nedostatak birokratizovanih državnih
savetodavnih sistema.
U zemljama u razvoju ili nerazvijenim zemljama koje imaju ili tek uspostavljaju
„modernu“ savetodavnu službu, nedostatak budžetskih sredstava za finansiranje
poljoprivrednog savetodavstva je za očekivati. Teški ekonomski uslovi zemalja u
tranziciji prouzrokuju velike lomove u privrednom sistemu i ne obezbeđuju dovoljno
finansijskih sredstava za pokrivanje osnovnih troškova poljoprivrede kao grane
delatnosti. U toj situaciji, poljoprivredno savetodavstvo je (manje ili više namerno) na
udaru, najčešće putem finansiranja koje obezbeđuje nivo „preživljavanja“ ovih službi. Iz
tih razloga pronalaze se različite forme organizovanja i finansiranja savetodavstva:
različite vrste nadoknade troškova, komercijalizacije pa sve do potpune privatizacije.
Razvijene zemlje, s druge strane, imaju drugačije razloge za pokretanje procesa
transformacije ovih službi. Iako se i u slučaju razvijenih zemalja može govoriti o

*
Mr Dejan Janković, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni
fakultet Novi Sad, e mail: jankovic@polj.ns.ac.yu . Rad je deo istraživanja na projektu
„Multifunkcionalna poljoprivreda i ruralni razvoj“, Ministarstva nauke i zaštite životne sredine
(Projekat br. 149007).
1
Swanson, B.; Bentz, R.; Sofranko, A. (urednici), „Improving Agricultural Extension-A Reference
Manual“, FAO, Rome, 1998.

58
nedostatku novca za finansiranje ovog sektora, važni razlozi za redefinisanje politike
prema savetodavnim službama su sledeći: velika javna administracija, veliki broj
zaposlenih, s time i neminovna birokratizacija ovih službi, dovele su do procene da su
troškovi preveliki, efekti loši ili nedovoljni (sa stanovišta ulaganja i očekivanog
rezultata), te organizacije postaju nefleksibilne i ne prilagođavaju se dobro na dinamiku
tržišta i društvene realnosti i ne odgovaraju potrebama farmera (top-down organizacija).
Tako posmatrano, savetodavstvo se sve više vezuje za ideju birokratske organizacije.

DRŽAVNA ORGANIZACIJA SAVETODAVSTVA I NJENE REFORME

Odgovor na ovu „krizu identiteta“ jeste redukovana uloga države, pre svega u
finansiranju ovih institucija.2 Međutim, u kontekstu razvijenih zemalja mogli bi se istaći
i neki drugi razlozi koji indirektno dovode do ovih procesa. U razvijenim zemljama, na
sceni je proces relativnog opadanja značaja poljoprivrede za ekonomski rast (učešća u
društvenom proizvodu zemlje), smanjenje procenta stanovništva koje se bavi
poljoprivredom i smanjenje ruralne populacije uopšte. Visoko industrijalizovana
poljoprivreda i mali procenat populacije koja se bavi ovom delatnošću, kao i relativno
dobar ekonomski položaj farmera, dovodi do smanjivanja učešća javnog finansiranja
sektora savetodavstva. Farmeri se sve više posmatraju kao ravnopravni privredni
subjekti na tržištu kojima de facto više ne treba više „besplatna“ pomoć od strane države
koja je pružana putem institucija savetodavstva u poljoprivredi, finansiranih iz državnog
budžeta. Oni su privredni subjekti koji su u mogućnosti (i zato moraju) da plate za ovu
vrstu usluga. Znanje i informacije koje su putem savetodavne usluge dobijene, za svoj
direktni ili indirektni efekat imaju veći profit. Zbog toga je realno očekivati da se iz dela
tog profita direktno naplati savetodavna usluga. Farmeri od toga imaju koristi i zato
moraju da plate. To nikako ne znači da se negira značaj poljoprivrednog savetodavstva.
Naprotiv, svest o višestruko korisnim efektima savetodavnog rada ustvari sve više raste,
a naročito u oblastima koje su u domenu javnih interesa, a to je zaštita životne sredine i
prirodnih resursa, proizvodnji zdrave (bio) hrane i tome slično. Pojedine zemlje
savetodavni rad u ovim oblastima i dalje finansiraju iz državnog budžeta i time
kontrolišu ostvarivanje planiranih ciljeva i prioriteta ustanovljenih na nivou čitavog
društva. Značajan uticaj u ovoj oblasti sve više imaju i potrošačke grupe i ekološki
pokreti (i uopšte državna politika u oblasti ekologije) koji vrše pritisak i lobiraju za
održivi razvoj i zdravu ishranu.
Kao što je već pomenuto, poljoprivredno savetodavstvo je najčešće organizovano i
finansirano od strane države. Iako su modaliteti organizacije različiti od zemlje do
zemlje, ono je najčešće pod upravom različitih ministarstava (najčešće ministarstava za
poljoprivredu). Koje će oblasti savetodavnog rada biti finansirane, izvođene, na koji
način i koliko kvalitetno, varira od zemlje do zemlje. Najčešće je uzrok tome različita
mogućnost finansiranja, kvalitet menadžmenta savetodavnom službom i obučenost
savetodavaca. U tom smislu, moramo biti oprezni kada govorimo o tzv. oficijelnom

2
Ovi razlozi, navedeni u kontekstu razvijenih zemalja, ustvari važe i u slučaju nerazvijenih i
zemalja u razvoju. Međutim, u ovim zemljama je hroničan nedostatak budžetskih sredstava
osnovni razlog preispitivanja politike prema poljoprivrednom savetodavstvu. S druge strane,
ogroman birokratski aparat u gotovo svim javnim sektorima zemalja u tranziciji, jeste, ustvari,
istovremeno i jedan od razloga nedovoljnih finansijskih sredstava.

59
savetodavstvu pod upravom npr. ministarstva za poljoprivredu. Ono je na taj način
organizovano u mnogim zemljama. Ovo je važno napomenuti iz razloga što su u
proteklih dvadesetak godina (a i danas) komercijalizacija i privatizacija savetodavstva
prilično aktuelne teme. U tom se smislu često daju kritičke ocene o lošim efektima
oficijelnog savetodavstva pod upravom ministarstava za poljoprivredu i navode se samo
njegove lošije strane.
S druge strane, postoji niz drugih načina organizacije i finansiranja savetodavstva.
Generalno treba razlikovati finansiranje savetodavstva od izvođenja/pružanja
savetodavnog rada. Ono može biti delimično ili potpuno komercijalizovano (u smislu
finansiranja), što znači da seljaci/farmeri plaćaju određenu naknadu za savetodavnu
uslugu koja može biti pružana u organizaciji privatnih savetodavnih kompanija,
nevladinog sektora ili državnih savetodavnih službi.

Тabela 1. Strategije finansiranja i izvođenja savetodavnog rada u poljoprivredi

FINANSIRANJE
SAVETODAVSTVA IZVOĐENJE/PRUŽANJE SAVETODAVNE USLUGE

JAVNO PRIVATNO
SUBVENCIJE PRIVATNIM
BESPLATNA JAVNA SAVETODAVCIMA,
JAVNO
SAVETODAVNA SLUŽBA SAVETODAVNI UGOVORI,
VAUČER SISTEMI
NADOKNADA TROŠKOVA PRIVATNE SAVETODAVNE
PRIVATNO
DRŽAVNIM SAVETODAVCIMA KOMPANIJE

Izvor: Kidd, A.; Lamers, J.; Ficarelli, P; Hoffmann, V., „Privatising agricultural extension: caveat
emptor“, Journal of Rural Studies, No.16, 2000, str. 97.

Oficijelno državno savetodavstvo je, kao što je već pomenuto, najčešće kritikovano
zbog toga što: nema primerene koncepte savetodavnog rada, slabu organizaciju i metode
savetodavnog rada, ima nedovoljno motivisano osoblje, birokratizovani aparat, top-down
pristup. Nasuprot tome, privatni sektor smatran je generalno „slobodnijim“ od
administrativnih i političkih prepreka, javne birokratije, efikasnijim, fleksibilnijim i
prilagodljivijim potrebama seljaka/farmera, više orijentisan na klijente, sa većom
motivacijom savetodavaca/konsultanata. Plaćanje za savetodavnu uslugu povećava
odgovornost savetodavca za pruženu uslugu, stvara konkurenciju na tržištu savetodavnih
usluga, a time i kvalitetniju uslugu. Seljak/farmer nezadovoljan uslugom ponaša se kao
potrošač i kupuje neki drugi proizvod, odnosno traži savet od drugog savetodavca.
Međutim, potpuna privatizacija ili komercijalizacija savetodavnog rada s jedne strane, i
besplatno savetodavstvo, sa druge, predstavljaju samo dva moguća (krajnja) rešenja.
Postoji niz različitih mehanizama koje država koristi da bi se oslobodila tereta
finansiranja i obezbeđivanja funkcionisanja sistema savetodavstva. To može biti sistem
delimične nadoknade troškova - subvencija, vaučer sistemi, savetodavni ugovori, grupni
rad, ali takođe i prodaja npr. semena ili bilo kojeg drugog inputa,3 publikacija itd.
Ponekad određene kategorije farmera (krupni farmeri sa velikom proizvodnjom) imaju

3
To znači da savetodavna organizacija na taj način može da pribavi određene prihode. Ipak, ovo
se čini pomalo diskutabilno sa stanovišta etike savetodavnog rada i njihovog profesionalizma.

60
obavezu plaćanja savetodavne usluge, dok drugi to ne moraju. Sve u svemu, modaliteti
organizacije i finansiranja su veoma raznovrsni.

Tabela 2. Mogućnosti usmeravanja finansijskih sredstava u savetodavstvu

JAVNO PRIVATNO
NEZAVISNO OD ZADATAKA BUDŽET POREZI, DOPRINOSI

ZAVISNO OD ZADATAKA PROGRAMI, FIKSNE NADOKNADE,

PROJEKTI/KAMPANJE, UGOVORI, PROMENJIVI TROŠKOVI,
VAUČERI PODELJENA DODATNA
VREDNOST (ZAVISNO OD
PROFITA - D.J.)

Izvor: Kidd, A.; Lamers, J.; Ficarelli, P; Hoffmann, V., „Privatising agricultural extension: caveat
emptor“, Journal of Rural Studies, No.16, 2000, str. 99.

Usmeravanje finansijskih sredstava moguće je u različitim pravcima: direktno

javnim službama preko budžeta ili za konkretne projekte, ugovaranjem sa različitim
izvođačima savetodavnog rada, privatnim ili državnim, usmeravanje sredstava na
seljake/farmere (vaučer ili neki drugi sistem), na farmerske organizacije ili lokalnu
samoupravu koja dalje kanališe sredstva na savetodavne institucije itd. U novije vreme,
sve je veće prisustvo nevladinih organizacija koje se takođe bave savetodavnim radom.
One mogu biti finansirane na različite načine, između ostalog, često i uz pomoć
donatorskih sredstava za konkretne projekte i kampanje. Postoji niz „alternativnih
pristupa“ organizaciji savetodavstva:

o »javno versus privatno

o vladino versus nevladino
o top-down (birokratsko) versus bottom-up (participativno)
o profitno versus neprofitno
o besplatno versus nadoknada troškova
o opšte versus sektorsko
o višenamensko versus jednonamensko
o vođeno tehnologijom versus orijentisano ka potrebama«4

Ovakvi trendovi u poslednjih dvadesetak godina doveli su do značajnog poboljšanja

na više nivoa. Prvo, stvoreno je tržište savetodavnih usluga. Bez obzira da li je ono
državno ili u nekoj drugačijoj organizacionoj formi, u najvećem broju slučajeva postoji
nekoliko izvođača savetodavnog rada.5 Tzv. „institucionalni pluralizam“ u

4
Nagel, U. J., „Alternative approaches to organizing extension“, u Swanson, B, Bentz, R,
Sofranko, A (urednici), „Improving Agricultural Extension-A Reference Manual“, FAO, Rome,
1998, chapter 2, str. 25, 26.
5
Ovde mislimo na savetodavne organizacije čiji je prevashodni cilj - savetodavni rad. U tu grupu
ne spadaju fakulteti i instituti (osim u SAD, gde su oni aktivno inkorporirani u savetodavni
sistem), trgovačke organizacije (prodavci poljoprivredne opreme, semena, pesticida itd.), razna
udruženja, prerađivači, banke, osiguravajuća društva, religijske zajednice ... koje relativno često

61
savetodavstvu je uvek poželjna situacija u kojoj se stvara „tržište“ savetodavaca, koje
svojim tržišnim zakonima ima višestruke efekte: pre svega na kvalitet rada, odgovornost
za pruženu uslugu i usmerenost na klijente. S druge strane, veća ponuda savetodavnih
organizacija automatski znači veću „pokrivenost“ populacije savetodavnim radom.
Ovo je trajni problem u savetodavstvu iz razloga što savetodavci obično ne mogu da
pružaju svoje usluge svim seljacima/farmerima. Takva situacija vodi do usmeravanja
savetodavnog rada često samo na krupnije i inovativnije farmere, koji, s druge strane,
sami intenzivno traže pomoć, unapređuju proizvodnju, primenjuju savete, imaju
sredstava da primene preporučene mere, imaju realne efekte primenjenih saveta itd. U toj
situaciji, gde obema stranama odgovara saradnja, sitniji seljaci ostaju zapostavljeni,
bivaju polako „izbačeni“ iz tržišne utakmice, a borba protiv ruralnog siromaštva ostaje
„mrtvo slovo na papiru“.
Osnovni nedostaci glomaznih savetodavnih organizacija pod upravom ministarstava
za poljoprivredu (pored već pomenutih) jesu prevelika centralizacija i top-down pristup.
Centralizacija u odlučivanju i upravljanju ovim organizacijama nikako ne može da
efikasno reši probleme koji nastaju „na terenu“, među ljudima, životinjama (stokom),
prirodom, za koje treba brz i adekvatan odgovor. Uz to, različiti agroekološki,
ekonomski, socio-kulturni, pa i politički uslovi, u velikoj meri zahtevaju diferenciran
pristup pojedinim regionima poljoprivredne proizvodnje. Stoga je suštinska preporuka za
uspešan rad ovih službi, decentralizacija, pre svega u upravljanju, planiranju, donošenju
odluka. Potrebno je izvršiti „dekoncentraciju moći“, centralnog rukovođenja i izvršiti
prenos ovlašćenja na regionalne i lokalne institucije (regionalne savetodavne centre,
opštine, lokalnu samoupravu i tome sl.). Pretpostavka je da bi one mnogo bolje
odgovorile lokalnim/regionalnim potrebama za savetodavnom službom. S druge strane,
top-down pristup sa stanovišta centralizovanog sistema, dosada često nije bio u stanju da
adekvatno odgovori na potrebe seljaka/farmera i čak štaviše, da realno proceni kakve su
potrebe za savetodavnim radom. Sprovođenje dogovorenih mera (odozgo nadole) često
nije imalo očekivane efekte ili su efekti bilo kratkoročne prirode. Planirane mere agrarne
politike često nisu bile u interesu seljaka/farmera, već političkih struktura, urbane
populacije (jeftini proizvodi), monopolističkih faktora itd.6
Iz ovih razloga, pristup „bottom-up“, »odozdo na gore“ je od suštinskog značaja za
kvalitetniji rad savetodavnih službi. On se ostvaruje identifikacijom potreba krajnjih
korisnika novih tehnologija i savetodavnih usluga - seljaka/farmera - „osluškivanjem
povratnih informacija od strane seljaka/farmera i kontaktom sa njima putem manje ili
više institucionalizovanih i permenentno otvorenih kanala komunikacije, zatim aplikati-
vnim istraživanjima, uz pomoć participativnih metoda, „feedbackom“ savetodavaca
istraživačima, čime oni ostvaruju funkciju vezivnog tkiva u poljoprivrednom sistemu itd.
Od velikog je značaja obezbediti što veće učešće seljaka/farmera i njihovih organizacija,
odnosno njihovih predstavnika u upravljačkim i kontrolnim strukturama savetodavnih
službi. Kao delegirani predstavnici, oni mogu vršiti kontrolu i uticaj na savetodavne
planove i programe, evaluaciju postignutog, usmeravanje sredstava itd. Pri tome,
značajno je da im se obezbedi da budu u mogućnosti da direktno utiču na kreiranje

obavljaju neku vrstu savetodavnog rada, ali ne kao primarnu (profesionalnu) delatnost za koju
su plaćeni.
6
Svaka vlast ceni savetodavstvo kao instrument koji može da koristi kao produženu ruku u
ostvarivanju svoje politike i uticaja na značajnu biračku masu iz ruralnih područja.

62
savetodavnih programa i raspodelu postojećih sredstava. Značaj
prehrambene/prerađivačke industrije i njihove povezanosti sa primarnom
poljoprivrednom proizvodnjom, nalaže da se i njihovi predstavnici takođe nalaze u
upravljačkim strukturama i odborima, na nekom od postojećih nivoa, jer se oni moraju
razumevati kao partneri i sagovornici, a ne kao »protivnička strana«. Ovo razumevanje,
naravno, mora da bude obostrano i zahteva dugačak proces prilagođavanja.

PRIMER TRAINING & VISIT SISTEMA

Takozvani Training & Visit sistem je jedan oblik organizacije savetodavnog rada
putem ministarstva za poljoprivredu, a koji je interesantan iz razloga što je bio u
najvećoj meri podržan od Svetske Banke i implementiran od strane četrdesetak zemalja,
ponajviše na prostorima Afrike i Azije. Karakteristike ovog sistema bile su jednostavnost
u organizaciji, relativno dobra uklopljenost ciljeva u prethodno definisane zadatke i
podelu rada. Obećavajući efekti ovog sistema doveli su do njegove brze
rasprostranjenosti osamdesetih i devedesetih godina, kada, usled velikih troškova i
neuspeha da ostvari priklamovane ciljeve, doživljava velike kritike i gubi na značaju. U
početnom periodu, zabeleženi su dobri efekti u povećanju prinosa u nekim zemljama
(često se navode primeri Turske i Indije). Kasnije (nakon poražavajućih evaluacija
efekata u nekim zemljama), kritika ovog sistema sve više dobija na značaju, nakon čega
sredinom devedesetih Training & Visit sistem biva zvanično napušten i od strane
Svetske Banke.7
Osnovni pristup Training & Visit sistema bio je transfer tehnologije („TOT“), pri
čemu je „lanac komandovanja“ bio klasični top-down pristup, od menadžmenta
savetodavne službe, koji su određivali koje će se tehnologije, u kojoj oblasti polj.
proizvodnje, na koji način, putem kojih „poruka“, kojim tempom... dalje širiti na ostale u
nižim slojevima ove hijerarhije, sve do seljaka/farmera. Osnovne premise ovakvog
sistema bile su da seljake/farmere treba neko da nauči kako da primenjuju nove
tehnologije, pri čemu je taj zadatak bio namenjen terenskim, seoskim savetodavcima/ -
kontakt farmerima koji su trebali biti sistematski obučavani - (u)trenirani za te zadatke.
Transfer nove tehnologije bio je od istraživačkih instituta, preko specijalista u određenim
oblastima poljoprivrede („SMS Subject Matter Specialists“), koji su potom obučavali
„kontakt farmere“ na što jednostavniji način, u cilju lakšeg prihvatanja inovacija od
strane ostalih seljaka/farmera. U dogovorenim terminima, SMS savetodavci bi ih
posećivali i prenosili im nova znanja i nove zadatke. Kontakt farmeri - seoski
savetodavci bili su odabrani seljaci/farmeri od kojih se očekivalo da prenesu nova znanja

7
Šire o Training & Visit sistemu u brojnim studijama Svetske Banke, FAO-a, pojedinih autora.
Navodimo samo neke: Benor, D.; Harrison, J.Q., „Agricultural extension: The training and visit
System“, The World Bank, Washington, D.C., 1977; Benor, D.; Bakxter, M., „Training and Visit
System“,The World Bank, Washington D.C., 1984; Feder, G., et Al., „The Training and Visit
System, An analysis of operations and effects“, Discussion Paper 14, ODI London, 1985; Höper,
B., „Das Training and Visit System in der Landwitschaftsberatung, Analyse seiner
Funktionalitäten im Konzept des landwirtrschaftlichen Wissensystems“, Dissertation TU Berlin,
1987; Albrecht, H., „Einsichten aus Erfahrungen mit dem „Training und Visit“ - Ansatz der
Weltbank“, u Volker Hoffman (Ed.) “Beratung als Lebenshilfe”, Weikersheim- Margraf, 1992;
Swanson, B.; Bentz, R.; Sofranko, A. (urednici), „Improving Agricultural Extension-A Reference
Manual“, FAO, Rome, 1998. i brojne druge studije.

63
i informacije na svoje komšije (koji su imali slične probleme u poljoprivrednoj
proizvodnji). U osnovi, ovaj sistem se gradio na difuzionističkim idejama da pojedini
„odabrani“ seljaci/farmeri („zvezde“) svoje novo znanje dalje (horizontalno)
„difuzionišu“ na ostale seljake/farmere. Metode koje su se koristile, bile su grupni
sastanci i diskusije sa kontakt farmerima, kao i seminari za njih i za ostale farmere.
Nakon toga, sprovodile su se demonstracije na farmama i „dani polja“, koji su privlačili i
ostale seljake/farmere.
Korisnost i efekti T&V modela su kontraverzno diskutovani. Kao pozitivni efekti,
navode se povećanje prinosa i povećanje interesovanja seljaka/farmera za savetodavnom
uslugom. Kritike su međutim, preovladale:
o T&V sistem se primenjivao u veoma različitim agroekološkim uslovima.
Standardizovana tehnička rešenja nisu bila adekvatna za rešavanje mnoštva
različitih problema i nisu odgovarala potrebama seljaka/farmera. Iako je javno
proklamovana potreba da se izvrše adaptacije tehnologija na lokalne agroekološke
(i druge) uslove, u već formiranom nefleksibilnom sistemu, to naprosto nije bilo
moguće.
o širenje novih tehnologija bilo je top-down karaktera, kao uostalom i postavka
čitavog sistema koji je potpuo zanemario značaj lokalno specifičnog,
tradicionalnog znanja („indigenous knowledge“). Stoga je veza između
poljoprivrednih istraživača, savetodavaca i seljaka/farmera, bila klasična top-
down, odozgo na dole. Istraživači su „stvarali“ nove tehnologije, one su se širile
preko savetodavaca, a farmeri su morali da prihvate i koriste te tehnologije. Ova
pretpostavka je bila pogrešna sa mnogo aspekata. Evaluacija Svetske Banke
(1999.god.) je pokazala da je postojala „nepodudarnost između onoga što su
seljaci/farmeri želeli da dobiju (savet ili demontraciju, praktični prikaz) i onoga
što su, ustvari, dobijali (najjednostavnije agronomske poruke/uputstva), kao i u
metodologiji koju su seljaci/farmeri želeli (demonstracije), a savetodavci
praktikovali (kućne posete). Participacija seljaka/farmera bila je onemogućena i
njihova uloga se svela samo na pasivne primaoce informacija“8
o T&V sistem je podrazumevao velike finansijske troškove i nije bio finansijski
održiv na duži period. Direktni troškovi su bili veliki, pogotovo tamo gde je
trebalo obučiti veliki broj savetodavaca. Ali i u drugim slučajevima, troškovi
T&V su bili veći, nego kod drugih modela organizacije savetodavstva pa je kod
većine zemalja finansiranje ovog sistema bilo naprosto nemoguće nakon ukidanja
donatorskih sredstava.
o »koncept »kontakt farmera“ - koji je podrazumevao dvostepeni tok informacija,
od savetodavca do kontakt farmera/terenskog savetodavca, i od kontakt farmera
do ostalih farmera - je najčešće bio neuspešan. Savetodavci su okrivljavani da su
izabrali „pogrešne“ kontakt farmere, ali koren problema je ustvari bio u čisto
tehničkoj filozofiji T&V sistema. Svi drugi aspekti poput komunikacionih veština,
sposobnosti za rukovođenje i organizacione sposobnosti, bile su zanemarene. U
praksi, T&V je bio top-down pristup... sa malo mesta za participaciju, inicijativu,
kritički „feedback“ i (samo)evaluaciju. Karakteristika lokalne prakse bila je
rigidnost, pre nego fleksibilnost. Isto tako, standardizovane poruke su često bile
8
World Bank Operations Evaluation Department, “Agricultural Extension - The Kenya
Experience”, u Précis, World Bank OED, No. 198, 1999, str.2.

64
 irelevantne za lokalne useve... ostavljajući iza sebe nezainteresovane farmere i
demotivisane savetodavce.«9

PRIVATNO SAVETODAVSTVO ILI SAVETODAVSTVO KAO

KOMERCIJALNA DELATNOST
Komercijalno savetodavstvo je relativno nova pojava. Ono je karakteristično, pre
svega, za razvijene zemlje sa razvijenom i snažnom poljoprivredom, ali i za neke zemlje
u tranziciji koje se, usled nedostatka finansijskih sredstava i drugih razloga, odlučuju na
komercijalizaciju ili čak totalnu privatizaciju ovih službi.10 U diskusiji o transformaciji
savetodavnih službi često se ipak neprecizno koristi pojam privatizacije. Ovaj pojam u
pravom smislu reči značio bi prodaju (dela ili celokupne) državne imovine savetodavne
službe i predaja njenih nadležnosti u ruke privatnog savetodavnog servisa. Ovim
pojmom, međutim, često se označava i povećanje izvesnog oblika participacije privatnog
sektora u savetodavnom radu, odnosno, svojevrsna komercijalizacija i restruktuiranje
organizacije savetodavnih službi (što definitivno predstavlja trendove u reformi
savetodavstva gotovo svugde u svetu). Ovi procesi su raznovrsni: od različitih oblika
nadoknade troškova i delimičnog ili potpunog plaćanja za savetodavnu uslugu (koja je
pre bila besplatna), do različitog nivoa učešća privatnih savetodavaca/kompanija u
savetodavnom radu. Osnovna pretpostavka ovakvog modela savetodavstva - koje se
delimično ili potpuno naplaćuje od korisnika - jeste da farmer plaća troškove, koji se
moraju ukalkulisati u cenu proizvoda, odnosno da se profitom (ostvarenim/
materijalizovanim efektima pruženih saveta) pokrivaju nastali troškovi za savetodavnu
uslugu. Uslovi za ovakavu »računicu« jesu tržišno orijentisana poljoprivreda i farmeri
finansijski sposobni da plate savetodavnu uslugu, odnosno, drugačije rečeno, fameri koji
mogu da ostvare profit iz poljoprivrede i omoguće sebi privatni savetodavni servis.
Privatne savetodavne kompanije mogu biti i angažovane od strane države, pri čemu se
ugovorima regulišu prava i obaveze, kao i načini finansiranja savetodavnog rada.
Ovakve reforme savetodavstva pokreću se često radi unapređenja rada savetodavnih
službi (boljeg odgovora na potrebe farmera) i iz razloga nemogućnosti njihovog
potpunog finansiranja i one per se ne moraju da budu ni dobre ni loše. To u velikoj meri
zavisi od društva u kome se ovaj proces dešava i efekta konketnih savetodavnih
aktivnosti na terenu.
Privatno savetodavstvo, međutim, i suštinski se bazira na drugačijim osnovama.
Ono je u potpunosti usmereno na klijenta koji praktično ima kontrolu nad radom
savetodavca. Svaki savetodavac ili savetodavna kompanija je ustvari konsultant koji je
plaćen za svoje usluge i zavisno od kvaliteta pružene usluge rangira se njegov položaj na
tržištu. Stoga je svakom konsultantu od izuzetnog značaja da „zadrži“ klijenta i da
ostvaruje sa njime dugoročnu saradnju. Nekvalitetan rad konsultanta, vraća se kao
bumerang i utiče na njegovu angažovanost i zaradu. Ovo je naročito važno jer je njihova
delatnost usmerena na seljake/farmere, koji uvek imaju određene specifičnosti u svome

9
Nagel, U. J., „Alternative approaches to organizing extension“, u Swanson, B.; Bentz, R.;
Sofranko, A. (urednici), „Improving Agricultural Extension-A Reference Manual“, FAO, Rome,
1998, poglavlje br. 2, str. 28.
10
Koliko je to dobro rešenje, ostaje za diskusiju i zavisi u velikoj meri od socio-ekonomskog,
političkog, kulturnog konteksta u kome se takva transformacija dešava.

65
radnom i životnom mentalitetu, a tu se pre svega misli na uvek prisutan oprez prema
svemu što dolazi sa strane. U nekvalitetnom savetodavnom odnosu, u kome
seljak/farmer izgubi (teško sticano) poverenje u savetodavca/konsultanta, to najčešće
znači kraj njegovog angažovanja i loš marketing u lokalnoj seoskoj zajednici.
Savetodavni rad je u najužoj vezi sa znanjima, informacijama, odnosno, sa
iniciranjem dobrovoljne promene u ponašanju i radu farmera na njegovom gazdinstvu.
Savetodavac će uspešnije raditi ukoliko je i sam sposoban da pretpostavi uzroke
ponašanja farmera ili prepozna posledice njegovog (dobrog ili lošeg ponašanja),
odnosno, da i sam prepozna različite alternative u rešavanju problema, proizvodnji na
gazdinstvu ili njegovom budućem razvoju. Cilj je, naravno, da se farmeru pomogne da
prevaziđe lošu ili neadekvatnu praksu u radu i da farmer razume, prihvati i trajno
primenjuje stručne savete savetodavca. Da bi se ovi ciljevi ostvarili, nephodno je vrlo
aktivno i sistematično angažovanje stručnih, metodoloških i organizacionih resursa
savetodavaca. Praksa je, međutim, pokazala da privatno savetodavstvo ima najviše
uspeha da odgovori na potrebe klijenta na ovakav način.
U većini slučajeva države su formirale različita prelazna rešenja u kojima je
savetodavstvo i dalje zadržano kao javna služba, ali je samo izvođenje savetodavnih
usluga delimično prebačeno i na privatni sektor. Potpuno ili delimično finansiranje
savetodavnih usluga iz budžeta, ostavlja prostor državi da vrši (manju ili veću) kontrolu
rada ovih službi i da utiče na realizaciju javnih interesa kroz rad savetodavstva. Čak i u
potpuno privatizovanoj savetodavnoj službi, država često na različite načine finansira
npr. savetodavstvo po pitanju zaštite životne sredine, proizvodnje zdravstveno bezbednih
proizvoda itd. Ona čak može i da zadrži jedan deo savetodavaca pod svojim okriljem u
cilju obavljanja ovog „specijalizovanog“ savetodavnog rada. Ono što je u svakom
slučaju cilj kome svako društvo treba težiti, jeste pluralizam u savetodavnom radu,
odnosno, postojanje tržišta savetodavnih usluga – različitih izvođača savetodavnog rada,
koji se međusobno »nadmeću« u kvalitetu svojih usluga i ostvaruju svoju funkciju u
okviru određenog poljoprivrednog sistema, s obzirom na ciljne grupe proizvođača,
njihove mogućnosti, potrebe itd.

PRIMER HOLANDSKE REFORME SAVETODAVNOG SISTEMA

Kratko ćemo osvetliti holandski primer reforme savetodavstva. Razlozi za reforme u
oblasti poljoprivrede, a time i savetodavne službe bili su raznovrsni. Velika ulaganja u
razvoj istraživanja iz oblasti biotehničkih nauka, kao i velika ulaganja u formiranje tzv.
trougla istraživanje-savetodavstvo-obrazovanje (početkom pedesetih godina prošloga
veka), činilo je osnovu onoga što bi mogli nazvati holandskim AKIS-om (Sistemom
znanja i informacija u poljoprivredi11). Ovakva kontinuirana ulaganja u istraživanja,
savetodavstvo i obrazovanje farmera, dovela su Holandiju do pozicije jednog od
najvećih svetskih izvoznika hrane. „Kao posledica novih tehnologija i njihovog širenja,
Holandija je dostigla bruto prinose po hektaru koji su bilo dvostruko veći od evropskog
proseka, kao i bruto-prinos/učinak po jedinici radne snage, koji je bio gotovo tri puta

11
Šire o tome, Janković, D., (2004), «Sistem(i) znanja i informacija u poljoprivredi», «Kapital u
poljoprivredi», Ekonomski fakultet – Subotica, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd,
Poljoprivredni fakultet Novi Sad.

66
veći od evropskog proseka.“12 Međutim, „druga strana medalje“ očitovala se u
hiperprodukciji poljoprivrednih proizvoda i (hiper)intenzivnoj proizvodnji, koja je sve
više ugrožavala prirodne resurse i životnu okolinu.13 Iz tih razloga, nova strategija
razvoja orijentisala se na smanjivanje proizvodnih viškova, očuvanje prirodnih resursa i
zaštitu životne okoline.
Ovakva socio-ekološka situacija dovela je i do promena i u oblasti poljoprivrednog
savetodavstva, koje je dugo bilo jedan od zadataka državne (agrarne) politike, sa ciljem
besplatne podrške farmerima i razvoju poljoprivrede kao delatnosti. Rezultat velikih
ulaganja u razvoj farmerske poljoprivrede, navodnjavanja, ukrupnjavanja zemljišta,
stvaranja farmerskih asocijacija itd, bili su relativno jaki i bogati farmeri kojima, po
mišljenju kreatora agrarne politike i ostalih aktera u procesu poljoprivredne proizvodnje,
više nije bila potrebna državna pomoć. Iz tih razloga došlo je do reorganizacije i
privatizacije savetodavne službe: od državno organizovane i finansirane službe, ka
komercijalnoj savetodavnoj organizaciji. Osnovna premisa bila je da država više ne mora
finansirati savetodavstvo, jer su farmeri u Holandiji finansijski sposobni da plate za
savetodavnu uslugu. „Povod za jednu ovakvu promenu bio je jednostavan: novac ... ko
danas u Holandiji želi savet, mora za to sam da plati, odnosno da kupi savetodavnu
uslugu“14 S druge strane, postojalo je niz drugih uzroka/problema, koji su doveli do
privatizacije savetodavne službe, kao glavnog nosioca savetodavne delatnosti u
Holandiji. Pojedini autori navode nekoliko vrsta uzroka/problema:
»problemi za vladu: visoki troškovi; mali efekti savetodavnih kampanja; povećanje
broja zaposlenih, a pri tome smanjenje broja farmera; rastuća kolizija između interesa
farmera i vladine politike; povećana proizvodnja vs. ekološki problemi i visoki troškovi
subvencija; nedovoljna motivisanost savetodavaca; izostanak finansijskih inicijativa;
konflikti uloga; gubitak dela najkvalifikovanijeg osoblja (od kojih je najveći deo počeo
da radi kao privatni konsultanti za farmere)
problemi za farmere: savetodavna usluga nije bila orijentisana ka njihovim
potrebama; saveti su bili opšteg karaktera, a ne problemski orijentisani; grupni i mas-
medijski savetodavni rad prouzrokovao je nedovoljne face-to-face kontakte između
farmera i savetodavaca; ciljevima (agrarne- naglasio D.J.) politike davan je prioritet u
odnosu na ciljeve/interese farmera
problemi za savetodavce: zbog konflikta uloga, farmeri nisu imali poverenja u
savetodavce; izostanak finansijskih inicijativa/sistema nagrađivanja za dobro obavljene
zadatke; male mogućnosti za specijalizaciju, koja je bila potrebna zbog sve većeg broja
farmi sa najmodernijim tehnologijama; sve veće nezadovoljstvo poslom« 15

12
Molhoek, R. (1997), „Die landwirtschaftliche Beratung in den Niederlanden“, Ausbildung &
Beratung, br.5, str. 98.
13
Npr. iz tih razloga uvele su se mere kojima se za čitavih 50% smanjuje upotreba pesticida
(hemijskih sredstava u biljnoj proizvodnji), kao 50% smanjenje utroška energije po kilogramu
proizvoda. Vidi, Molhoek, R., nav.delo, str.98.
14
Taken, W. (1998), „Globalisierung des Arbeitsmarktes“, IALB, Dresden - 37. Arbeitstagung,
str. 2.
15
Tacken, W., „The Dutch Extension Service: The Change from a Publicly Founded Extension
Service to a Privatized, Client-Oriented Organization“,2003, str. 1, 2 (rada),
www.worldbank.org/akis

67
 Veoma je važno napomenuti da je proces privatizacije DLV savetodavne službe
trajao punih 10 godina, od 1991-2001. godine (u uslovima agrarnog i ruralnog
konteksta Holandije), što mora biti važno upozorenje svim pokušajima „brzog“
rešavanja i privatizacije (ili komercijalizacije) savetodavnih službi. U prilog postepenom
i racionalnom pristupu govori i činjenica da je 1985. (što znači šest godina pre početka
procesa privatizacije) formirana posebna komisija sastavljena od predstavnika
Ministarstva za poljoprivredu i farmerskih organizacija. Ova komisija rukovodila je
pripremama za početak ovog procesa i njegovu koordinaciju, predlagala alternativne
finansijske i strukturne modele, stvarala uslove za diskusiju i participaciju svih
relevantnih aktera (savetodavci, vlada, farmeri i njihove organizacije, ključne osobe iz
parlamenta), pri čemu su analizirani svi predlozi i dobijena je povratna informacija,
izuzetno važna za donošenje ključnih odluka.16
Jedna od negativnih posledica privatizacije savetodavstva je gubitak državne
kontrole nad celokupnim procesom (AKIS-om), koja u ovom smislu, znači da se usled
privatizacije savetodavstva kidaju izuzetno značajne veze u trouglu istraživanje-
savetodavstvo-obrazovanje. Ovo je slučaj iz prostog razloga što je teško očekivati da se
privatni savetodavci rukovode principima koji su u javnom interesu. Iz razloga što su ovi
procesi od strateškog značaja za razvoj poljoprivrede jedne zemlje, oni se podvode pod
sferu „javnog interesa“ i koordiniraju od strane države. „Privatizacija i smanjeno
državno finansiranje stvara kompeticiju u okviru sistema znanja, što sprečava
komunikaciju između istraživanja, obrazovanja, farmerskih organizacija, privatnih
konsultanata i trgovaca inputima.“17 Slično tome, Proost i Duijsings navode da je
„holandski AKIS bio karakterističan po otvorenosti toka informacija i jakim vezama
među svim akterima, ali da se to promenilo (na lošije - dodao D.J.) nakon procesa
privatizacije i komercijalizacije“18 Pored toga, primetno je da određeni farmeri koji žive
u zabačenijim krajevima i koji nemaju toliko važne useve, ne mogu sebi da priušte
savetodavnu uslugu i tako bivaju »zanemareni« od strane privatizovanog savetodavstva.

ZAKLJUČAK
Iz svega navedenog, može se izvesti osnovna hipoteza da ne postoji najbolji model
organizacije savetodavstva u poljoprivredi i da bi nekritičko preslikavanje modela
organizacije i finansiranja iz bilo koje zemlje u velikoj meri bilo unapred osuđeno na
neuspeh. U kontekstu budućeg razvoja poljoprivredne savetodavne službe u Srbiji,
smatramo da je moguće učiti na iskustvima savetodavnih službi razvijenih zemalja.
Neophodan uslov za to je da se iskustva tih zemalja prilagode društvenom,
ekonomskom, agroekološkom kontekstu Srbije, ali i njenim regionalnim specifič-
nostima. Neke od najvažnijih karakteristika društvenog konteksta razvijenih zemalja
su: ona predstavljaju moderna društva u pravom smislu te reči; imaju snažnu,
profitabilnu i tržišno orijentisanu poljoprivredu; njihova karakteristika su specijalizovani
i finansijski „jaki“ farmeri; relativno veliki posed; uticajna i brojna farmerska udruženja

16
Vidi rad, Taken, W., nav. delo; Proost, J.; Duijsings, P.; „Going Dutch in Extension: 10 Years of
Experiences with Privatized Extension in The Netherlands“, u “Contracting for Agricultural
Extension”, World Bank, Washington, 2002.
17
Taken, W., nav.delo, str.2.
18
Proost, J.; Duijsings, P.; nav.delo, str. 5 (rada).

68
(farmerski lobi); povoljni socio-ekonomski/tržišni uslovi za razvoj poljoprivrede;
dugogodišnji razvoj društvenih nauka u poljoprivredi - savetodavne nauke, ruralne
sociologije i sociologije ruralnog razvoja; i kao poslednje (ali ne manje važno)
stogodišnja tradicija rada savetodavne službe u poljoprivredi. Ovi uslovi
deteminisali su povoljan socijalni kontekst za određeni model organizacije savetodavne
službe i trend ka privatizaciji savetodavstva.
Društveni kontekst srpskog društva je poznat i ne treba ga posebno elaborirati.
Proces uspostavljanja adekvatne organizacije savetodavne službe u Srbiji biće dug i
složen i moraće da odgovori zahtevima tranzicione poljoprivrede i pripreme za ulazak u
EU. U takvoj situaciji potrebno je koristiti iskustva drugih zemalja i vrlo oprezno
pristupiti unapređenju postojećeg savetodavnog sistema, očuvanju dobre prakse u
obrazovanju, istraživanjima i savetodavstvu u poljoprivredi, kao i očuvanju stručnih i
profesionalnih kadrova koje Srbija ima u poljoprivredi. Proces razvoja naučnih istraži-
vanja u oblasti poljoprivrede i prenošenje znanja i informacija do krajnjih korisnika -
seljaka/farmera - predstavljaju imperativ procesa modernizacije poljo- privrede. Usled
zaoštravanja tržišne utakmice u poljoprivredi, značajan deo ruralne populacije u Srbiji
biće primoran da napusti rad u poljoprivredi ili da se njime bavi samo kao dodatnom
aktivnošću. Iz tih razloga, orijentacija na ruralni razvoj i pomoć ruralnom stanovništvu
da aktivira svoje kapacitete za endogeni razvoj, takođe moraju biti na spisku zadataka
buduće savetodavne službe u Srbiji. Ruralni razvoj nije samo dodatak modernizaciji
poljoprivrede, već složeni proces razvoja ruralnih sredina, ruralne ekonomije i podizanja
kvaliteta života u ruralnim područjima.
Srpsko društvo mora da reformiše i unapredi sopstveni Sistem znanja i informacija u
poljoprivredi i na optimalan način poveže sve relevantne aktere u ovom sistemu. Ono
mora obezbediti mnogo veću finansijsku i drugu potporu investicijama u poljoprivredu,
ali i pravnu legislativu kao preduslov i okvir razvoja sektora poljoprivrede. Moraju se
obezbediti pravni i drugi uslovi za razvoj procesa udruživanja proizvođača i stvaranje
kooperativa (zadruga – koje bi i same organizovale savetodavni servis u okviru
udruženja i vrlo efikasno kontrolisale “odgovore stručnjaka na njihove potrebe”, primer
Danske). Takođe, da bi imali modernu poljoprivredu, neophodna su mnogo veća
ulaganja u poznati trougao: naučna istraživanja i obrazovanje stručnjaka u poljoprivredi i
savetodavnu službu. Stoga, je rad na uspostavljanju optimalne organizacije i modela
finansiranja savetodavne službe samo jedan od prioriteta razvoja u ovom sektoru.
Poljoprivredno savetodavstvo, u tom smislu, predstavlja samo jedan od faktora koji
može da doprinese razvoju poljoprivrede, ali i ruralnih sredina Srbije. Važno je
napomenuti da ono svoju funkciju u potpunosti može ostvarivati samo ako je čitav niz
drugih relevantnih činilaca i uslova u sektoru agrara prisutan i zadovoljen.

LITERATURA:
1. KIDD, A.; LAMERS, J.; FICARELLI, P; HOFFMANN, V. (2000) „Privatising
agricultural extension: caveat emptor“, Journal of Rural Studies, No.16.
2. PROOST, J.; DUIJSINGS, P. (2002) „Going Dutch in Extension: 10 Years of
Experiences with Privatized Extension in The Netherlands“, u “Contracting for
Agricultural Extension”, World Bank, Washington..
3. SWANSON, B.; BENTZ, R.; SOFRANKO, A. (urednici) (1998) „Improving
Agricultural Extension-A Reference Manual“, FAO, Rome.

69
4. MOLHOEK, R. (1997) „Die landwirtschaftliche Beratung in den Niederlanden“,
Ausbildung & Beratung, br.5, str. 98.
5. TAKEN, W. (1998) „Globalisierung des Arbeitsmarktes“, IALB, Dresden - 37.
Arbeitstagung.
6. TACKEN, W. (2003) „The Dutch Extension Service: The Change from a Publicly
Founded Extension Service to a Privatized, Client-Oriented Organization“, Internet
stranica: www.worldbank.org/akis
7. WORLD BANK OPERATIONS EVALUATION DEPARTMENT, “Agricultural
Extension - The Kenya Experience”, u Précis, World Bank OED, No. 198, 1999,
str.2.

ORGANIZATION MODELS OF AGRICULTURAL EXTENSION

M.A. DEJAN JANKOVIĆ*

Summary
Agricultural extension around the world has different organization models that are
strongly connected with ways of it's finance. In the paper, we do not intend to present all
the organization models and their finance forms in a systematic way. Very often they
vary from state to state and therefore that kind of attempt would be too abmitious.
Instead, in the paper the emphasis is on some of the basic organization aspects that could
emerge in extension systems.

Key words: agricultural extension, organization, finance of extension

*
M.A Dejan Janković, Department of Agricultural Economics and Rural Sociology, Faculty of
Agriculture Novi Sad, e mail: jankovic@polj.ns.ac.yu . The paper is part of the research of the
Project “Multifunctional Agriculture and Rural Development” supported by the Ministry of
Science and Environmental Protection (Project no: 149007).

70
UDK: 633.34 (497.113) Originalni naučni rad
Original scientific paper

OSNOVNA OBELEŽJA PROIZVODNJE SOJE U RATARSKIM

REJONIMA VOJVODINE

BOŠNJAK, DANICA, 1 MILADINOVIĆ, J.,2 STAMENKOVIĆ, ALEKSANDRA 3

Rezime: U radu se analiziraju površine, prinosi i proizvodnja soje po pojedinim

ratarskim rejonima Vojvodine u periodu 2003-2005 godine.
Požete površine soje variraju od 693 ha (Severni Srem) do 37.402 ha (Južna
Bačka).
Najveći prinosi soje su ostvareni u Južnom Banatu (2529 kg/ha) a najniži u
Severnom Banatu(1636 kg/ha). Međutim ukoliko se rangiranje izvrši u pogledu
požetih površina i visine ostvarenog prinosa izdvajaju se rejoni Južna i Zapadna
Bačka u kojima se proizvede 60% ukupne proizvodnje soje. U narednom periodu od
posebnog značaja je širenje soje na seljačkim gazdinstvima i to u rejonima gde se
postižu visoki prinosi a zastupljenost useva je mala (Južni Banat).
Ključne reči: soja, proizvodni rejoni, prinosi, Vojvodina

UVOD
Soja je jedan od osnovnih ratarskih useva iz grupe industrijskih biljaka. Poseduje
važna nutritivna svojstva pa se stoga koristi kao značajna sirovina u prehrambenoj
industriji. Pored toga od nje se dobijaju proizvodi važni ishrani životinja. U celini
posmatrano soja je biljka od velikog privrednog značaja.
Ranija istraživanja (Bošnjak i Rodić, 2006) ukazuju da se soja danas u svetu, gaji na
površini nešto veći od 90 miliona hektara i ostvaruje ukupna proizvodnja od 204 miliona
tona, pri prosečnom prinosu od 2,2 tone zrna soje po hektaru. Dve trećine navedenih
površina je skoncentrisano u tri države i to SAD (1/3) i Brazil i Argentina (1/3).
Površine u Evropi zauzimaju svega 1,5% svetskih površina. Na njima se proizvede
prosečno 1,9 t/ha, što daje prosečnu proizvodnju od oko 2,1 milion tona zrna soje.
Na području Srbije soja se gaji na prosečnoj površini nešto većoj od 100.000 ha, što
je svega 0,11 svetskih površina, odnosno 7,2 % površina u Evropi. Soja se uglavnom gaji
u Vojvodini. Površine pod sojom u ovom području danas čine oko 94% ukupnih
površina ovog useva u Srbiji.
Područje Vojvodine je sa aspekta prirodnih uslova predodređeno za biljnu i prateću
stočarsku proizvodnju. Međutim, postoje razlike u agrološkim uslovima na osnovu kojih
Stojković (1972) razlikuje 10 rejona ratarske proizvodnje. Rangiranje ratarskih
1
Dr Danica Bošnjak, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
2
Dr Jegor Miladinović, naučni saradnik, Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad
3
Aleksandra Stamenković, dipl.ing. poljoprivrede

71
proizvodnih rejona u pogledu veličine oranične površine pokazuje da je rejon Južne
Bačke sa najvećim fondom oranica, dok najmanje oranica je u rejonu Severnog Srema.
U celini posmatrano ratarski proizvodni rejoni imaju različit proizvodni potencijal
iskazan oraničnom površinom pa samim tim i različite mogućnosti za organizovanje
proizvodnje soje (Bošnjak Danica, 1991). Stoga, ovaj rad ima za cilj da ukaže na
disperziju površina, prinosa i proizvodnje soje po pojedinim ratarskim rejonima
Vojvodine.

IZVORI PODATAKA I METOD RADA

Za realizaciju postavljenog cilja istraživanja korišćeni su podaci Republuičkog
zavoda za statistiku, kao i odgovarajuća dokumentacija Pokrajinskog zavoda za statistiku
u Novom Sadu.
Vremenska analiza obuhvata razdoblje od 2003-2005 godine. Prostorna analiza
obuhvata proizvodnju soje u ratarskim rejonima Vojvodine koje navodi Stojković
(1972).
Podaci o površinama, prinosima i proizvodnji po proizvodnim rejonima dobijeni su
tako što su prvo prikupljeni podaci po opštinama, zatim izvršeno razvrstavanje opština u
pojedine ratarske proizvodne rejone.
U radu je primenjen komparativno – analitički metod. Rezultati istraživanja
prikazani su tabelarno.

Požete površine soje u pojedinim proizvodnim rejonima

U posmatranom trogodišnjem periodu (2003-2005) soja se u Vojvodini gaji na
prosečnoj površini od 120.779 ha. U organizovanju proizvodnje učestvuju
poljoprivredna preduzeća i porodična gazdinstva. Doprinos ukupnim površinama ovih
subjekata je podjednak.
Posmatrani proizvodni rejoni se značajno razlikuju u požetim površinama soje
(Tab.1.) Prosečne požete površine variraju u intervalu od 693 ha (Severni Srem) do
37.402 ha (Južna Bačka). Analiza pokazuje da je 70% površina soje skoncentrisano u tri
proizvodna rejona (Južna i Zapadna Bačka, Južni Srem). Ostalih 30% površina je
razmešteno u sedam rejona pri čemu je pojedinačno učešće rejona u ukupnim
površinama manje od 10% (Tab.1).
Šire posmatrano, zapaža se dominantno mesto rejona Bačke u požetim površinama
soje u Vojvodini (60,79%) pri čemu se više od polovine požetih površina pod sojom u
Vojvodini nalazi u rejonima južne i zapadne Bačke. Rejoni Banata učestvuju sa 23,15%
dok se na području Srema soja gaji na najmanjim površinama (16,06%).
Poljoprivredna preduzeća u Vojvodini soju gaje na prosečnoj površini od 60.404 ha.
Najveći deo ovih površina nalazi se na području južne Bačke (14.384 ha), a nešto manje
površine pod sojom ima zapadna Bačka (13.591ha). U ostalim proizvodnim rejonima
požete površine soje su manje od 10.000 ha. U ovim rejonima, izuzev preduzeća sa
područja severnog i južnog Srema, poljoprivredna preduzeća organizuju proizvodnju
soje na većim površinama u odnosu na seljačka gazdinstva (Tab.1).
Realnija slika mesta soje u pojedinim ratarskim proizvodnim rejonima Vojvodine
dobija se sagledavanjem odnosa požetih površina soje i raspoloživih kapaciteta za
proizvodnju (oranica).

72
 Tabela 1. Prosečne površine soje u proizvodnim rejonima Vojvodine

PROIZVODNI UKUPNO POLJOPRIVREDNA SELJAČKA

REJONI PREDUZEĆA GAZDINSTVA
Prosečna % Rang Prosečna % Rang Prosečna % Rang
površina učešća površina učešća površina učešća
(ha) (ha) (ha)
1. Zap. Bačka 30.627 25,36 2 13.591 22,50 2 17.036 28,22 2
2. Sev. Bačka 5.382 4,46 7 4.361 7,22 7 1.021 1,69 7
3. Južna Bačka 37.402 30,97 1 14.384 23,81 1 23.018 38,13 1
4. Sev. Banat 3.028 2,51 8 2.357 3,90 8 671 1,11 9
5. Sred. Banat 8.442 6,99 5 6.654 11,02 3 1.788 2,96 6
6. Južni Banat 8.619 7,14 4 6.480 10,73 5 2.139 3,54 5
7. Ist. Banat 7.859 6,51 6 4.415 7,31 6 3.444 5,70 4
8. Severni Srem 693 0,57 10 54 0,09 10 640 1,06 10
9. Istočni Srem 2.259 1,87 9 1.545 2,56 9 714 1,18 8
10. Južni Srem 16.467 13,63 3 6.563 10,86 4 9.904 16,40 3
Vojvodina 120.779 100 60.404 100 60.375 100

U posmatranom trogodišnjem periodu soja angažuje 7,69% oraničnih površina

Vojvodine. Ranija ispitivanja Reljina i saradnika (1997) ukazuju na zastupljenost soje u
oranicama Vojvodine svega 3,38% u periodu od 1986 do 1995. godine.
Poslednjih godina zapaža se širenje ovog useva na seljačkim gazdinstvima što je
rezultovalo veći udeo soje u oraničnim površinama. Poslednjih godina poljoprivredna
preduzeća za proizvodnju soje koriste oko 13% svojih oranica, dok se na porodičnim
gazdinstvima proizvodnja organizuje na 5,49% oranica ovog sektora.
Kada se posmatra proizvodnja soje u pojedinim ratarskim rejonima zapaža se da je
različiti deo oranica namenjen proizvodnji soje (Tab.2).
Primećuje se da u Bačkoj severni deo ima mnogo manju zastupljenost soje u
oranicama od ostalih rejona. Nasuprot tome u Banatu i Sremu ove razlike među rejonima
nisu toliko izražene.

Tab.2. Zastupljenost (%) soje u oraničn.im i površinama pod industrijskim biljem

u Vojvodini

PROIZVODNI U ORANICAMA (%) U INDUSTRIJSKOM BILJU

REJONI Ukupno Polj. Porodič. Ukupno Polj. Porodič.
preduzeća gazdinstva preduzeća gazdinstva
1. Zap. Bačka 14,50 17,02 12,97 54,88 49,04 60,65
2. Sev. Bačka 2,41 6,71 0,65 13,62 23,24 4,92
3. Južna Bačka 13,78 16,39 12,52 53,29 44,73 60,52
4. Sev. Banat 2,10 4,52 0,73 8,38 14,57 3,36
5. Sred. Banat 4,42 10,34 1,41 17,43 28,83 7,05
6. Južni Banat 4,38 13,93 1,42 20,09 38,04 8,27
7. Ist. Banat 8,49 19,10 4,96 25,11 35,57 18,24
8. Severni Srem 3,58 3,54 3,59 30,48 10,97 35,86
9. Istočni Srem 3,87 9,97 1,67 22,86 32,49 13,93
10. Južni Srem 10,11 16,16 7,81 44,67 49,49 41,95

73
 Proizvodni rejoni koji imaju veću zastupljenost površina soje u oranicama u odnosu
na prosek svih poljoprivrednih preuzeća su: Zapadna Bačka (17,02%), Južna Bačka
(16,39%), Južni (13,93%) i Istočni Banat (19,10%) i Južni Srem (10,16%).
Poljoprivredna preduzeća sa područja Bačke oko 14% svojih oranica koriste za
proizvodnju soje. Na području Banata je to 11%, dok se u Sremu soja gaji na nešto iznad
15% oraničnih površina ovog područja.
Udeo površina soje u oraničnim površinama u vlasništvu porodičnih gazdinstava u
pojedinim ratarskim rejonima je različit.
U odnosu na prosek Vojvodine (5,49%), veće učešće površina pod sojom u
oranicama imaju seljačka gazdinstva u tri rejona i to: Zapadna Bačka (12,97%), Južna
Bačka (12,52%) i Južni Srem (7,81%).
Ove razlike ukazuju da seljačka gazdinstva u pojedinim rejonima ratarske
proizvodnje još uvek mali deo oranica koriste za setvu soje, iako prirodni uslovi za
organizovanje ove proizvodnje postoje, što potvrđuje prisustvo ovog useva u
poljoprivrednim preduzećima.
Značaj soje kao industrijske biljke posebno dolazi do izražaja, jer površine pod
sojom čine nešto manje od 1/3 ukupnih površina industrijskog bilja u Vojvodini.
Pokazatelji zastupljenosti (Tab.2) ukazuju na izraženu zastupljenost soje u
industrijskom bilju u rejonu Zapadne i Južne Bačke, gde površine ovog useva čine više
od polovine ukupnog industrijskog bilja. U tom pogledu treba spomenuti i rejon Južnog
Srema gde je soja vodeći industrijski usev sa učešćem od oko 45%.
Zastupljenost požetih površina soje u industrijskom bilju poljoprivrednih preduzeća
je 36,42%, što je nešto iznad proseka Vojvodine.
Najmanju zastupljenost ima Severni Srem (10,97%) a najveću južni Srem (49,49%)
pri čemu je približno ista zastupljenost soje u površinama industrijskog bilja na području
Južne Bačke (49,04%).
Za razliku od poljoprivrednih preduzeća procenat učešća površina soje u ukupnim
površinama industrijskog bilja seljačkih gazdinstava je nešto manji i iznosi 29,10%.
Posmatrano po proizvodnim rejonima zastupljenost varira od 3,36% (Severni Banat)
do 60,65% (Zapadna Bačka).

Prosečno ostvareni prinosi soje

Ostvareni prinos po jedinici površine je važno obeležje svakog useva. Nivo prinosa
je jedan od pokazatelja nivoa intenzivnosti proizvodnje.
U analiziranom periodu (2003-2005) prosečan prinos zrna soje po jedinici površine
u Vojvodini iznosi 2.225 kg. Prosečno posmatrano, poljoprivredna preduzeća ostvaruju
za šest indeksnih poena više prinose (2.235 kg/ha) u odnosu na seljačka gazdinstva
(2.108 kg/ha) (Tab.3). Treba napomenuti da su razlike u prinosu poljoprivrednih
preduzeća i seljačkih gazdinstava sve manje na šta ukazuju i ispitivanja Bošnjak i Rodić
(2006).
Analiza ostvarenih prinosa po pojedinim proizvodnim rejonima pokazuje da je
najviši prinos soje ostvaren u rejonu Južnog Banata (2.529 kg/ha). Najniži prinosi su na
području severnog Banata (1.636 kg/ha). Utvrđene vrednosti indeksa ukazuju da su
proizvođači u pet rejona ostvarili više prinose u odnosu na prosek svih proizvođača.
Treba napomenuti da su u posmatranom periodu, u svim proizvodnim rejonima izuzev
Severnog i Istočnog Banata ostvareni prinosi iznad 2 t/ha.

74
 Utvrđene vrednosti prosečnih prinosa ukazuju da proizvodni rejoni unutar Bačke i
unutar Srema imaju male razlike u ostvarenim prinosima soje. Ove razlike su nešto
izraženije jedino u proizvodnim rejonima Banata.
Razlike u delovanju proizvodnog rejona više dolaze do izražaja kad se posmatraju
pojedini subjekti u organizovanju proizvodnje. Raspored proizvodnih rejona prema
ostvarenom prinosu u poljoprivrednom preduzećima pokazuje da se maksimalni prinosi
soje postižu u rejonu Istočnog Srema (2.664 kg/ha), dok se minimalni prinos registruje u
rejonu Severnog Banata (1.531 kg/ha).

Tabela 3. Prosečno ostvareni prinosi soje (kg/ha)

PROIZVODNI UKUPNO POLJOPRIVREDNA SELJAČKA

REJONI PREDUZEĆA GAZDINSTVA
Prosečan Indeks Rang Prosečan Indeks Rang Prosečan Indeks Rang
prinos prinos prinos
(kg/ha) (kg/ha) (kg/ha)
1. Zap. Bačka 2.485 112 3 2.491 111 5 2.384 113 3
2. Sev. Bačka 2.059 92 8 2.169 97 6 1.965 93 7
3. Južna Bačka 2.486 112 2 2.568 115 3 2.419 115 2
4. Sev. Banat 1.636 73 10 1.531 69 10 1.777 84 9
5. Sred. Banat 2.090 94 7 2.140 96 7 1.772 84 10
6. Južni Banat 2.529 114 1 2.641 118 2 2.123 101 5
7. Ist. Banat 1.952 88 9 1.963 88 8 1.949 92 8
8. Severni Srem 2.097 94 6 1.679 75 9 2.157 102 4
9. Istočni Srem 2.475 111 4 2.664 119 1 2.108 100 6
10. Južni Srem 2.443 110 5 2.502 112 4 2.427 115 1
Vojvodina 2.225 100 2.235 100 2.108 100

Analiza ostvarenih prinosa u poljoprivrednim preduzećima ukazuje na širi interval

prinosa soje u odnosu na seljačka gazdinstva. Razlika između najvišeg i najnižeg prinosa
posmatranih rejona u poljoprivrednim preduzećima je 1.133 kg/ha, dok je kod seljačkih
znatno niža 655 kg/ha. Ako se izvrši grupisanje rejona u pogledu visine prinosa može se
konstatovati da su samo u tri rejona (Istočni Srem, Južni Banat i Zapadna Bačka)
poljoprivredna preduzeća ostvarila prinos viši od 2.500 kg/ha. U grupi od 2 do 2,5 t/ha je
takođe tri rejona , dok je u ostala četiri ostvareni prinos manji od 2.000 kg/ha.
Seljačka gazdinstva u Vojvodini, kako je već naglašeno, prosečno posmatrano
ostvaruju nešto niže prinose u odnosu na poljoprivredna preduzeća. Međutim, u
proizvodnim rejonima Severnog Banata i Severnog Srema na seljačkim gazdinstvima
ostvaren je viši nivo prinosa soje. Najviši prinosi na ovom sektoru su u rejonu Južnog
Srema, a najniži na području Srednjeg Banata (Tab.3).
U celini posmatrano u pogledu nivoa prinosa izdvajaju se proizvodni rejoni: Južni
Banat, Zapadna i Južna Bačka i Istočni i Južni Srem, kao područja gde su ostvareni
prinosi oko 2,5 t/ha.

Prosečno ostvareni obim proizvodnje soje

Područje Vojvodine u posmatranom periodu ostvaruje prosečnu godišnju
proizvodnju soje od 287.868 t (Tab.4). Proizvodni ratarski rejoni Vojvodine se veoma
razlikuju u pogledu obima proizvodnje. Tako Južna Bačka ima približno 60 puta veću

75
proizvodnju od severnog Srema i 17 puta veću proizvodnju od severnog Banata. Najveću
proizvodnju soje ostvarili su južna i Zapadna Bačka i Južni Srem. Relativno učešće
pojedinih rejona u ukupnoj proizvodnji soje kreće se u intervalu od 0,54% do 32,53 %
(Tab. 4).
Zapaža se da 57% ukupne proizvodnje soje se realizuje u dva proizvodna rejona
(Južna i Zapadna Bačka).

Tab. 4. Prosečno ostvaren obim proizvodnje soje (t)

UKUPNO POLJOPRIVREDNA SELJAČKA

PROIZVODNI PREDUZEĆA GAZDINSTVA
REJONI Prosečna % Prosečna % Prosečna %
proizvod. učešća Rang proizvod. učešća Rang proizvod. učešća Rang
(t) (t) (t)
1.Zapadna Bačka 76.316 26,51 2 33.970 23,98 2 42.346 28,96 2
2.Severna Bačka 11.220 3,90 7 9,252 6,53 7 1.968 1,35 7
3.Južna Bačka 93.656 32,53 1 36.181 25,54 1 57.475 39,30 1
4.Severni Banat 5.557 1,93 8 4.105 2,90 8 1.452 0,99 9
5.Srednji Banat 17.140 5,95 5 13.452 9,50 5 3.687 2,52 6
6.Južni Banat 20.890 7,26 4 16.461 11,62 4 4.428 3,03 5
7.Istočni Banat 15.504 5,39 6 8.623 6,09 6 6.880 4,71 4
8.Severni Srem 1.566 0,54 10 157 0,11 10 1.409 0,96 10
9.Istočni Srem 5.554 1,93 9 4.076 2,88 9 1.478 1,01 8
10.Južni Srem 40.466 14,06 3 15.359 10,84 3 25.108 17,17 3
11.Vojvodina 287.868 100 141.637 100 146.231 100

Odnos ostvarenog obima proizvodnje soje poljoprivrednih preduzeća i seljačkih

gazdinstava u pomenutom periodu razlikuje se za 4.594 t u korist seljačkih gazdinstava.
Poljoprivredna preduzeća učestvuju u ukupnom obimu proizvodnje sa 49% dok seljačka
gazdinstva sa 51%. Ovi odnosi pokazuju da je obim proizvodnje više pod uticajem
požetih površina a ne ostvarenih prinosa.
U rejonima južne i zapadne Bačke, kao i u južnom i severnom Sremu seljačka
gazdinstva ostvaruju veću proizvodnju soje u odnosu na poljoprivredna preduzeća. Kod
ostalih proizvodnih rejona Vojvodine primat u proizvodnji imaju poljoprivredna
preduzeća. Ove razlike su rezultat požetih površina a ne ostvarenih prinosa soje.
U celini posmatrano najviše se soje proizvede u rejonu južne Bačke a najmanje u
severnom Sremu bez obzira koji se subjekti u proizvodnji posmatraju.

ZAKLJUČAK
Na osnovu izvršenih analiza može se zaključiti:
1. Soja se u posmatranom periodu (2003-2005) na području Vojvodine gaji na prosečnoj
površini od 120.779 ha i angažuje 7,69% oranica, odnosno površine pod sojom, čine
32% ukupnih površina pod industrijskim biljem na ovim prostorima.
2. U poljoprivrednim preduzećima Vojvodine soja se gaji na prosečnoj površini od
60.404 ha što je 13% oranica, odnosno 36% površina pod industrijskim biljem.
Seljačka gazdinstva proizvodnju organizuju na 60.375 ha, što je 5,49% njihovih
oranica ili pak 29% površina pod industrijskim biljem na ovom sektoru.

76
3. Prosečno požete površine soje posmatrane pod proizvodnim rejonima variraju u
intervalu od 693 ha (Severni Srem) do 37.402 ha (Južna Bačka). Oko 70% površina
skoncentrisano je u tri rejona (Južna i Zapadna Bačka, Južni Srem) u kojima površine
pod sojom imaju najveće učešće u oranicama.
4. U posmatranom periodu (2003-2005) prosečan prinos zrna soje po jedinici površine je
2.225 kg/ha. Poljoprivredna preduzeća ostvaruju prosečno po hektaru 2.235 kg zrna
soje, a seljačka gazdinstva 2.108 kg.
5. Najviše prinose ima rejon južnog Banata (2.529 kg/ha), a najniže Severni Banat
(1.636 kg/ha). S obzirom da su površine u južnom Banatu manje u odnosu na zapadnu
i južnu Bačku iako je prinos u ovim rejonima nešto niži (2.485 kg/ha i 2.486 kg/ha)
može se konstatovati da su ova dva rejona najznačajnija za proizvodnju soje.
6. U Vojvodini se prosečno godišnje proizvede oko 288.000 t zrna soje. Nešto manje od
60% ukupne proizvodnje se realizuje u dva proizvodna rejona (Južna i Zapadna
Bačka).
7. U narednom periodu treba težiti širenju soje na seljačkim gazdinstvima jer je
zastupljenost soje mala (obzirom na raspoložive kapacitete oranica). Širenje površina
posebno je značajno za one proizvodne rejone gde se postižu visoki prinosi a
zastupljenost useva je mala (Južni Banat).

LITERATURA:
1. BOŠNJAK DANICA (1991): Uticaj nivoa intenzivnosti na rezultate proizvodnje osnovnih
ratarskih useva u proizvodnim rejonima Vojvodine, Poljoprivredni fakultet, Institut za
ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad.
2. BOŠNJAK DANICA, RODIĆ VESNA (2006): Ekonomska obeležja proizvodnje soje, Zbornik
radova, Ini institut za ratarstvo i povrtarstvo, Vol. 42, Novi Sad.
3. RELJIN S., JOVANOVIĆ M., TICA N. (1997): Soja – ekonomika proizvodnje, Sojaprotein,
Bečej
4. STOJKOVIĆ L. (1972): Proizvodni rejoni Vojvodine – Preštampano iz „Zemljišta Vojvodine“,
Institut za poljoprivredna istraživanja Novi Sad, Beograd.
5. www.fao.org.
6. www.statserb.gov.yu

THE MAIN CHARACTERISTICS OF SOYBEAN PRODUCTION

IN CROP PRODUCTION REGIONS IN VOJVODINA

Summary
The average harvested soybean areas vary from 693 ha in Northern Srem to 37,402 ha in
South Backa. About 70% of harvested soybean areas are concentrated in three regions (South and
Western Backa and South Srem). The share of soybean in total industrial crops’ areas is the
highest in Western Backa region (54.48%), and the lowest in Northern Banat (8.38%). In the
period analyzed (2003-2005) the highest yields were achieved in South Banat region (2.529 kg/ha)
and the lowest in Northern Banat region (1.636 kg/ha).
The most important regions for the soybean production are South Backa and Western Backa,
where about 60% of total soybean production produces. One can say that further increasing of
soybean production is justified in the regions where high yields are achieved, but share of soybean
in production structure is still small.
Key words: soybean, production regions, yields, Vojvodina

77
УДК: 338.5:634.22:664.85 Оригинални научни рад
Original scientific paper

ЕКОНОМСКИ ЕФЕКТИ У ПРОИЗВОДЊИ СУШЕНЕ ШЉИВЕ

МИЛИЋ Д1., СРЕДОЈЕВИЋ, ЗОРИЦА2, КУКИЋ, Ђ3.

Резиме: Производња сушене шљиве на породичној фарми може бити

профитабилан посао, посебно ако се пође од чињенице, да се због сезоности
сушења чланови породичне фарме могу истовремено бавити и неком другом
делатношћу на фарми. У години изградње погона и набавке постројења и
прибора за сушење због високих почетних улагања и потребних
експлоатационих трошкова за сушење шљиве се очекује губитак од 6.422 € .
по сценарију А, односно губитак од 3.670 €. по сценарију Б. Међутим, у другој
години, после отпочињања бизниса у оба приказана сценарија се може
очекивати реална годишња добит од око 8.000€.
Кључне речи: сушена шљива, инвестициони трошкови, експлоатациони
трошкови, финансијски резултат.

1. УВОД
Природни услови наше земље (клима и земљиште) изузетно су повољни за
успевање различитих воћних врста, а посебно континенталних. Ниједна
пољопривредна грана не може донети толику зараду, као воћарство, поготову у
брдско-планинским подручјима (Кесеровић, 2004). То је једна од
најпродуктивнијих пољопривредних грана, која вишеструко надмашује
рентабилност других пољопривредних грана. Производњом воћа се остварује 10-
20 пута већа вредност производње по хектару, него при производњи пшенице и
кукуруза. Бављење воћарством захтева доста живог рада, тако да се производњом
воћа, у крајевима где има доста радне снаге, може допринети њиховом
рационалнијем искоришћавању, а уједно и задржавању пољопривредног
становништва у тим крајевима. Воћарска производња захтева по јединици
површине око 20 пута више радне снаге него при производњи пшенице. Високо је
ангажовање радне снаге и у низу пратећих делатности, које су везане за воћарску
производњу.
Шљива се највише гаји у брдовитим и планинским подручјима. Добро је
познат плод шљиве за потрошњу у свежем стању и за различите видове прераде.

1
Др Душан Милић, редовни професор, Пољопривредни факултет, Нови Сад
2
Др Зорица Средојевић, ван.професор, Институт за агроекономију, Пољопривредни
факултет, Београд - Земун
3
Мр Ђуро Кукић, Поцерина ДОО, Нови Сад

78
Може се користити и у декоративне сврхе. Поред тога, и дрво шљиве има
одређену техничку вредност, које се најчешће после истека експлоатационог
периода може користити у различите сврхе. Време пристизања шљиве је од краја
јуна до средине септембра. При избору сортимента предност треба дати стоним
сортама различитог времена пристизања. У свету се гаји преко 6.000 сорти
различитог времена зрења и квалитета плода (Станчевић, 1990).
Шљива је воћна врста која ће још дуго остати једна од водећих у нашој земљи.
Водеће место шљиве у воћарској производњи Србије се може објаснити њеним
широким ареалом распрострањености и скромним захтевима према земљишту,
релативно скромним захтевима у погледу примењене агротехнике и могућностима
успевања и на већој надморској висини.
Поред потрошње у свежем стању, плодови шљиве се могу користити у
производњи различитих прерађевина: сува шљива, ракија шљивовица, пекмез,
џем, мармелада, компот, слатко, сок, концентрат, пастеризоване полутке, суве
полутке шљиве са орасима, кандирана свежа шљива, воћна салата и кнедле од
шљива. Међутим, у нашој земљи највећи део производње шљиве се користи за
производњу ракије шљивовице (око 65%) за потрошњу у свежем стању (око 8%) за
производњу сушене шљиве (око 4%) и производњу пекмеза (нешто испод 2%). На
остале производе од шљиве отпада 21% (Влаховић, 2003).
Сушена шљива је најзначајнији производ од шљиве са аспекта њихове
хранљиве вредности, економске корисности, а посебно обима девизног прилива,
јер се од укупне производње сушене шљиве у Србији, преко 95% извози
(Обрадовић, 2001). Квалитетна сушена шљива је само она, која је крупна, месната,
добро осушена, здрава, слатка, лепог спољашног изгледа, са очуваним природним
укусом и мирисом (Митровић Олга и сар. 2000). У Србији постоји традиција
производње сушене шљиве, посебно на породичним фармама. Главна производња
сушене шљиве лоцирана је у околини Ваљева, Осечине, Коцељевe, Шабца и
Коштунића.
Постојећи обим прераде воћа на породичним фармама Србије је занемарљив.
У преради воћа постоје значајне могућности за развој малих и средњих фарми
(предузећа). Међу значајним производним програмима се налазе и производи од
сушеног воћа, међу којима посебно место заузима сушена шљива. Због тога је
основни циљ истраживања утврђивање економских ефеката у производњи сушене
шљиве. Профитабилност погона за производњу сушене шљиве је сагледана са ас-
пекта породичне фарме, за коју је приказана инвестициона калкулација за
изградњу погона за сушење, трошкови производње и финансијски резултат у
производњи сушене шљиве.

2. ИНВЕСТИЦИОНА ВРЕДНОСТ ПОГОНА ЗА СУШЕЊЕ ШЉИВЕ

Основни параметри погона за производњу сушене шљиве су приказани у

табели 1.

79
Табела 1. Основни производни параметри у производњи сушене шљиве
- Дневни капацитет коморне сушаре 800-1.000 кг/дан свежих шљива
- Рандман 1:4-5
- Годишња производња 8 тона сушене шљиве
- Период сушења 20-30 дана
- Период дораде и паковања 10-15 дана
- Период припреме постројења и горива 20 дана

Инвестициони трошкови за изградњу сушаре су утврђени за две варијанте

(сценарио А и сценарио Б). Разлике између споменуте две варијанте су у томе, што
погон за сушење из варијанте А располаже и додатном опремом за искоштичавање
сушене шљиве (шест избијачица за избијање коштица) и паковање осушених
плодова у тацне са стреч фолијом. Разлика у потребним инвестиционим
средствима између сценарија А и Б износи 2002 €, односно за погон по сценарију Б
је потребно за 13,6% мање финансијских средстава (табела 2).

Табела 2. Инвестициони трошкови за изградњу погона за производњу сушене

шљиве
Инвестициони трошкови Износ у Удео
(трошкови изградње сушаре) еврима (%)
1- Постројење (сушара) 7.500 51,1
2- Прибор и материјал (укупно) 3.102 21,1
- Посуда за диповање и пастеризацију са 1.100 7,5
агрегатом на течно гориво
- Ручне избијачице за искоштичавање (6 ком.) 1.080 7,3
- Сечење и лепљење стреч фолије 350 2,4
- Амбалажа – пластичне гајбе (200 ком. x 300 2,1
1,5€/ком.)
- Картонске кутије (10 кг – 800 ком. x 0,03€/ком.) 240 1,6
- Џамбо пластичне кесе – 800 ком. x 0,04€/ком. 32 0,2
3- Грађевински објекти (монтажни 48м2 x 60€/м2) 2.880 19,6
4- Инфраструктура (вода, струја) 1.000 6,8
5- Остали материјал (траке, кесе. лепак...) 200 1,4
Сценарио А – производња сушене шљиве
14.682 100,0
искоштичавањем и паковањем
Сценарио Б – производња сушене шљиве са
12.680 86,4
коштицом (14.682-2002)
*
1€ = 80 дин.

Постројење за сушење са набавном ценом од 7.500€ заузима учешће од 51,1%

у укупним инвестиционим трошковима. Високо учешће у укупним инвестиционим
трошковима имају прибор и материјал (21,1%), као и грађевински објекти (19,6%).

80
 Укупни трошкови производње сушене шљиве износе 8.240€ по сценарију А,
односно 7.490€ по сценарију Б, тако да су трошкови производње по сценарију Б
нижи за 9,1% у односу на сценарио А (у којој се врши избијање коштице).
Трошкови сировине (свеже шљиве) са износом од 4.800€ учествују са 58,2% у
структури експлоатационих трошкова сушења шљиве (табела 3). Високо учешће у
укупним трошковима имају трошкови енергије (20,4%) и бруто зараде радника
(18,2%).

Табела 3. Трошкови производње сушене шљиве

Експлоатациони трошкови Износ у Удео
(трошкови коришћења сушаре) еврима (%)
1- Бруто зараде (бруто месечна плата 375€x4
радника) 1.500 18,2
- варијанта са искоштичавањем
2- Бруто зараде (бруто месечна плата 375€x2
750 9,1
радника)
- варијанта без искоштичавања
3- Сировина (свежа шљива) 32.000 кг x 0,15€/кг 4.800 58,2
4- Енергија (лож уље – 0,21€/кг сушене шљиве) 1.680 20,4
5- Шећер за припрему (100 кг x 0,5€/кг) 50 0,6
6- Остали трошкови 210 2,5
Сценарио А – Укупни трошкови са
8.240 100,0
искоштичавањем
Сценарио Б – Укупни трошкови без
7.490 90,9
искоштичавањем

3. ФИНАНСИЈСКИ РЕЗУЛТАТ
Остварени финансијски резултат у производњи сушене шљиве је израчунат
као разлика између укупних годишњих прихода и укупних годишњих расхода –
збир инвестиционих и експлоатационих трошкова (табела 4).

Табела 4. Финансијски резултат у производњи сушене шљиве

а) Укупни годишњи приходи 16.500 €
Сушена шљива са коштицом (3.000кг x 1,5€/кг) 4.500 €
Сушена шљива без коштице (5.000кг x 2,4€/кг) 12.000 €
б) Укупни годишњи расходи
Сценарио А (14.682 + 8.240) 22.922 €
Сценарио Б (12.680 + 7.490) 20.170 €
ц) Добит, губитак (а-б)
Сценарио А -6.422 €
Сценарио Б -3.670 €

Произвођач, односно породична фарма у години започињања посла сушења

шљиве може очекивати губитак од 6.422€ по сценарију А, односно губитак од

81
3.670€ по сценарију Б. Претпоставља се да породична фарма у потпуности
инвестира у подизање нових грађевинских објеката, опреме и прибора за сушење
шљиве.
У оба приказана сценарија (А и Б) у другој години после отпочињања бизниса
може се очекивати реална годишња добит од око 8.000€. Под претпоставком да се
пројектовани погон уз одређене адаптације може експлоатисати 20-так и више
година, предложени програм производње сушене шљиве може бити веома
профитабилан, посебно ако се пође од чињенице, да се чланови породичне фарме
могу истовремено бавити и неком допунском делатношћу на фарми.
Трошкови изградње објекта и сушаре износе око 15.000€ (Рајић и сарадници,
2005). Сушара капацитета 350 кг сушене шљиве на дан потребно је да ради 100
дана да би се отплатила са зарадом од 50 центи по килограму сушене шљиве.
Према Живковићу и сарадницима (2006) трошкови изградње сушаре капацитета
1.000 кг сушене шљиве по једном пуњењу износе од 13.900 до 16.100€ у
зависности од начина изградње објекта, цене и квалитета, начина финансирања и
слично.

НАПОМЕНА: Резултати истраживачког рада су настали захваљујући финан-

сирању Министарства науке и заштите животне средине Републике
Србије, пројекта евиденционог броја БТН-341-002Б под називом
„Производи од сушеног воћа“ у оквиру „Националног програма
биотехнологије и агроиндустрије“ од 01.04.2005. године.

4. ЗАКЉУЧАК

Привредни значај шљиве одређен је њеном употребном вредношћу,

заступљеношћу у воћарској и укупној пољопривредној производњи, учешћем у
спољнотрговинској размени, ангажованошћу радне снаге у њеној производњи,
преради и промету, као и доприносу ове воћне врсте одрживом развоју
пољопривреде и заштите животне средине.
Укупна инвестициона вредност погона за производњу сушене шљиве
капацитета 1.000 кг/дан свеже шљиве износи 14.682 € по сценарију А, односно
12.680 € по сценарију Б. У структури инвестиционих трошкова највеће учешће
имају трошкови изградње постројења. Са износом од 7.500 € трошкови постројења
(сушаре) учествују са 51,1% у укупним инвестиционим трошковима.
Укупни трошкови производње сушене шљиве су 8.240 € по сценарију А,
односно 7.490€ по сценарију Б. Највеће учешће у трошковима сушене шљиве за-
узимају трошкови почетне сировине. Сировина (свежа шљива) са износом од
4.800€ заузима учешће од 58,2% у укупним трошковима производње.
Финансијски резултат израчунат као разлика укупних прихода и укупних
расхода у години започињања бизниса је негативан и износи – 6.422 € по сценарију
А, односно – 3.670€ по сценарију Б. Међутим, у оба приказана сценарија у другој
години после отпочињања бизниса може се очекивати реална годишња добит од
око 8.000 €.

82
 ЛИТЕРАТУРА

1. КЕСЕРОВИЋ З. (2004): "Савремене тенденције у производњи јабуке и

крушке, Задружни Савез Војводине, Нови Сад (стр.22-35).
2. МИЛИЋ Д., РАДОЈЕВИЋ В. (2003): "Производно-економска и употребна
вредност воћа и грожђа", аутори, Нови Сад.
3. МИТРОВИЋ ОЛГА, МИТРОВИЋ, В., ГАВРИЛОВИЋ ЈЕЛИЦА, КАНДИЋ М.
(2001): Организација сушења шљиве у индивидуалним газдинствима, Зборник
радова, Коштунићи (стр.72-80).
4. ОБРАДОВИЋ, Ж. (2001): Програм унапређења производње, прераде и
пласмана шљиве у Србији за период 2000-2007. године, Зборник радова,
Коштунићи (стр. 1-36).
5. РАЈИЋ З., КАЛАНОВИЋ БРАНКА, РАЛЕВИЋ Н., ЉУБАНОВИЋ –
РАЛЕВИЋ ИВАНА (2005): Откуп и прерада пољопривредних производа на
породичним газдинствима у брдско-планинском подручју Републике Србије,
Монографија, Породична газдинства Србије у променама, Пољопривредни
факултет, Београд (стр.151-171).
6. СТАНЧЕВИЋ А. (1990): Практично воћарство, Литопапир, Чачак.
7. ВЛАХОВИЋ, Б. (2003): Тржиште пољопривредно-прехрамбених производа,
Књига I и II, Пољопривредни факултет, Нови Сад.
8. ЖИВКОВИЋ М., ЗАРИЋ В., РАДОЈЕВИЋ Р. (2006): Анализа економских
ефеката сушења воћа коришћењем различитих техничких решења ПТЕП –
часопис за процесну технику и енергетику у пољопривреди 10:1-2, Нови Сад
(стр.26-28).

ECONOMIC EFFECTS IN PLUM DRIED PRODUCTION

MILIĆ D., SREDOJEVIĆ, ZORICA, KUKIĆ, Đ.

Summary
Plum dried production on family farm can be profitable business. Because seasonal
character of drying plum, the members of family farm can simultaneous to concerned
with the other activity at the farm. In year of building plant and supply of equipment to
drying, because of high unitial investment and costs of dried, expected loss is 6.22€ by
scenario A, respectively loss of 3.670€ by scenario B. However, in second year after
start the business at both scenario review can expect real annually profit by 8.000€.

Key words: plum dried, costs of investments, cost of dried, profit.

83
UDK: 336(497.11) Originalni naučni rad
Original scientific paper

STANJE I MOGUĆNOSTI RAZVOJA STOČARSTVA U TRI

OKRUGA REPUBLIKE SRBIJE
(JUŽNO-BANATSKI, MAČVANSKI I ZLATIBORSKI)1
2
KATIĆ, B., CVIJANOVIĆ, D., POTREBIĆ, V.

Abstrakt

Poslednjih petnaestak godina stočarska proizvodnja u Srbiji opada. Smanjuje se broj

stoke i proizvoda koji od nje potiču. To su činjenice, nasuprot povoljnim prirodnim
uslovima za značajno bolje rezultate u ovoj oblasti. Republika Srbija je Prostornim
planom podeljena u tri rejona po značaju za poljoprivrednu proizvodnju: Ratarsko-
stočarski, kao nizijsko područje, u kome je zbog nesklada između biljne proizvodnje i
stočarstva došlo do pogoršanja strukture oraničnog sloja. Pored ratarske i povrtarske
proizvodnje ovaj rejon je pogodan i za stočarsku proizvodnju, posebno proizvodnju
svinjskog, junećeg, živinskog i ovčijeg mesa i mleka; Stočarsko-voćarsko-vinogradarski
rejon sačinjavaju brežuljkasti i brdoviti tereni. Njega karakteriše različitost u korišćenju
poljoprivrednog zemljišta. Stočarstvo, pre svega govedarstvo, ovčarstvo, pa i kozarstvo,
u ovom rejonu ima pogodne prirodne uslove za dinamičniji razvoj i Stočarski rejon čine
planinski predeli, na kojima je zastupljeno pašnjačko stočarstvo, jer obiluje površinama
pod prirodnim travnjacima. Rejon je pogodan za značajno veći uzgoj preživara. Posebnu
prednost pruža mogućnost zasnivanja organske (stočarske) proizvodnje.
U radu je analizirano stanje stočarske proizvodnje u tri okruga Republike Srbije koji
spadaju u veće okruge po površini, sa različitim prirodnim uslovima, različitom
strukturom površina i načina korišćenja poljoprivrednog zemljišta. Predmet analize su:
Južno-banatski okrug, kao ravničarsko područje, sa: osam opština, 94 naselja, 100
katastarskih opština, 81% poljoprivrednih površina, 74 stanovnika na km2, 9 grla goveda,
49 svinja, 9 ovaca i 15 uslovnih grla stoke na 100 ha poljoprivrednih površina, i
godišnjim prinosom (u 2004.): 2.442 litre mleka po kravi, 43 litre mleka i 3 kg vune po
ovci, 90 jaja po kokoški i 12 kg meda po košnici; Mačvanski okrug kao mešavina

1
Rad predstavlja deo istraživanja na projektima: BTN-351010B „Optimizacija i standardizacija
autohtonih mlečnih proizvoda sa zaštitom oznake porekla“ i 149007 „Multifunkcionalna
poljoprivreda i ruralni razvoj u funkciji uključivanja Srbije u EU“, koje finansira Ministarstvo
nauke Republike Srbije.
2
Mr Branko Katić, istraživač saradnik, prof. dr Drago Cvijanović, naučni savetnik i Velibor
Potrebić, istraživač pripravnik. Institut za ekonomiku poljoprivrede, Ul.Volgina 15, 11050
Beograd, E-meil:iepbgdyu@eunet.yu; www.iep.bg.ac.yu; tel./faks: 011/2972-858, tel. 011/2972-
848

84
ravničarskog i brdsko-planinskog područja, sa: osam opština, 228 naselja, 215
katastarskih opština (66 spada u brdsko-planinsko područje), 67,7% poljoprivrednih
površina, 101 stanovnikom na km2, 39 grla goveda, 147 svinja, 64 ovce i 61 uslovno
grlo stoke na 100 ha poljoprivrednih površina, i prinosom: 1920 litara mleka po kravi, 20
litara mleka i 1 kg vune po ovci, 93 jaja po kokoški i 14 kg meda po košnici i Zlatiborski
okrug kao izrazito brdsko-planinsko područje sa: 10 oština, 438 naselja, 362 katastarske
opštine, od kojih se 346 ubraja u brdsko-planinsko područje, 55,6% poljoprivrednih
površina, 51 stanovnik na km2, 28 grla goveda, 12 svinja, 66 ovaca i 33 uslovna grla
stoke na 100 ha poljoprivrednih površina i prinosom 2.008 litara mleka po kravi, 29
litara mleka i 1 kg vune po ovci, 150 jaja po kokoški i 15 kg meda po košnici.
Pored prirodnih činilaca koji uslovljavaju takve razlike u broju stoke i pojedinim
prinosima, u radu su: obrađeni i drugi faktori, poput strukture stanovništva po više
obeležja, strukture korišćenja poljoprivrednog zemljišta, nivoa i strukture narodnog
dohotka, mera agrarne politike, tranzicije u kojoj proces privatizacije još nije okončan;
date odabrane relacije prema republičkom proseku i istaknuti mogući pravci unapređenja
u stočarskoj proizvodnji ovih okruga. Najveći ograničavajući faktor trajnije prirode za
dinamiziranje stočarske proizvodnje je proces depopulacije koji je zahvatio celu
Republiku, a posebno ogroman broj ruralnih naselja i sva brdsko-planinska područja.
Rad je posvećen sagledavanju mogućnosti, koje pružaju prirodni i društveni uslovi za
razvoj stočarstva u tri orkruga Republike Srbije: Južnobanatskom, koji spada u
ravničarsko područje Republike, Zlatiborskom kao brdsko-planinskom području i
Mačvanskom kao području koje predstavlja mešavinu ravničarskog i brdskog terena. Na
osnovu raspoloživih statističkih podataka i potrebnih preračuna upoređena je: njihova
površina (spadaju u veće okruge u Srbiji), poljoprivredne površine, struktura
poljoprivrednog zemljišta i njegova osnovna namena (izostavljeno je zemljište pod
voćnjacima i vinogradima), poljoprivredna gazdinstva i prosečno korišćenje obradivog
zemljišta po gazdinstvu, zatim, broj i struktura stanovništva, broj domaćinstava i pros.
broja članova po domaćinstvu, nivo razvijenosti preko visine narodnog dohotka po
stanovniku, učešća poljoprivrede u stvaranju narodnog dohotka, broja zaposlenih,
odnosno nezaposlenih lica. Posebno se obrađuje stanje i dinamika (upoređenje stanja iz
2000. sa stanjem iz 2006.) osnovnih vrsta stoke: goveda, svinja, ovaca i živine i daju
uporedni podaci o prinosima mleka, vune, jaja i meda po jedinici (grlo, košnica).
Pored tri pomenuta okruga koji se međusobno porede po navedenim obeležjima,
daju se i relacije prema Republici, prema AP Vojvodini za Južnobanatski okrug i prema
području Centralne Srbije za ostala dva okruga (Mačvanski i Zlatiborski). U okviru
okruga, daju se i bitne karakteristike za opštine, kao jedinice lokalne samouprave, od
kojh se okruzi i sastoje. U pitanju je 26 opština: 10 u okviru Zlatiborskog i po 8 opština u
okviru Južnobanatskog i Mačvanskog okruga.
Imajući u vidu brojna obeležja na koja se u ovom radu skreće pažnja i nivoe po
kojima se analiziraju (Republika, područje Centralne Srbije, AP Vojvodina, tri okruga i
26 opština), rad i u samom tekstu sadrži obilje podataka, iz kojih se jasno vide odnosi,
stanje i mogućnosti. Međutim, brojne i značajne podatke sadrže dve ta bele u okviru
teksta, i četiri tabele, koje se daju u prilogu rada.
Napominje se, da skraćenice u tekstu imaju sledeće značenje: RS – Republika
Srbija; CS – područje Centralne Srbije; APV – Autonomna pokrajina Vojvodina; JBO –
Južnobanatski okrug; MO – Mačvanski okrug; ZO – Zlatiborski okrug.

85
 OSNOVNO O PREDMETNIM OKRUZIMA
Okruzi koji su predmet ove analize razlikuju se međusobno po brojnim obeležjima:
površinini, broju stanovnika, broju domaćinstava i gazdinstava, obimu, strukturi i
korišćenju poljoprivrednog zemljišta, stepenu razvijenosti, broju stoke koju gaje, i sl.
Rezličiti su potencijali, pa i perspektive daljeg razvoja.

Južnobanatski okrug
JBO ima površinu od 4.250 km2. Čine ga osam optšina. Po površini je najveća
opština Pančevo sa 759 km2, a najmanja opština Opovo sa 203 km2. U ovom okrugu, na
poljoprivredne površine otpada 80,1% od njegove ukupne površine, što je znatno više od
Republičkog proseka (66%) i nešto manje od proseka za APV (83,3%). Okrug poseduje
341,5 hiljada hektara poljoprivrednih površina, od kojih na oranice i bašte otpada
87,64%, što je približno prosek APV (88,25%), a znatno više od republičkog proseka
(65,38%). Livade zauzimaju svega 2,02% poljoprivrednih površina, a pašnjaci 7,41%.
Ovaj okrug u odnosu na ostala dva koja su predmet analize ima daleko više
poljoprivrednih površina i daleko više oranica i bašti u okviru poljoprivrednog
zemljišta, a manje livada i pašnjaka. U pogledu poljoprivrednih površina i njihove
strukture, postoje razlike među opštinama Okruga. Tako, u opštinama Kovačica i
Plandište 90% ukupne površine čine poljoprivredne površine, prema 77,9% u Opštini
Vršac, u kojoj je i najniže učešće u Okrugu. U opštini Pančevo, oranice i bašte zauzimaju
93,03% poljoprivrednih površina, što je najviše među opštinama okruga, a u opštini Bela
Crkva 75,23%, s najnižim učešćem. U opštini Vršac na livade otpada 5,5%
poljoprivrednih površina, što je najviše, a u opštini Kovačica svega 0,28%, kao najniže,
među opštinama Okruga. U opštini Bela Crkva pašnjaci obuhvataju 14,5%
poljoprivrednih površina, kao najviše, a u opštini Opovo 1,86%, kao najniže učešće
pašnjaka u poljoprivrednoj površini.
JBO je po poslednjem popisu stanovništva iz 2002. godine imao 314 hiljada
stanovnika. Preko 40% stanovnika Okruga živi u opštini Pančevo, koje je i centar
Okruga. Sledi ga Vršac sa 17%. Najmanje stanovnika bilo u opštini Opovo – svega 11
hiljada ili 3,5% od ukupnog broja u Okrugu. Između dva popisa (1991. i 2002. godine)
godišnje se smanjivao broj stanovnika u celom okrugu za 0,5 na 1.000 stanovnika, što je
upola manje nego na nivou Republike (bez KiM), ali i suprotno u odnosu na APV, gde je
bilo godišnjeg rasta od 2,8 na 1000 stanovnika. Sa izuzetkom opštine Pančevo, gde je
rast bio 3,4, smanjenje je karaktkeristično sa sve druge opštine Okruga. Ono se kreće u
intervalu od minus 7,5 u opštini Alibunar do minus 0,3 u opštinama Vršac i Kovin.
Starosna struktura u Okrugu nije povoljna (39,9 godina u proseku), ali je za nijansu
povoljnija od prosečne u Republici, i gotovo identična proseku APV (39,8%). U proseku
je najstarije stanovništvo u opštini Plandište 42,3 godine), a najmlađe u opštinama
Pančevo i Kovin (sa po 39,3 godine). Stanovništva starijeg od 64 godine u okrugu je
bilo 15,72% od ukupnog stanovništva, što je povoljnije od prosečnog za Republiku
(16,54%) i nešto slabije od prosečnog za APV (15,51%). Najveće učešće ove kategorije
stanovništva bilo je u opštini Plandište (20,28%), koju sledi Alibunar sa 19,35%, a
najmanje u opštini Pančevo (13,90%). U ukupnom stanovništvu, radni kontingent
(stanovništvo od 15 do 64 godine) učestvuje sa 67,75%. To je malo povoljnije od
prosečnog za Republikku (67,12%) i slabije od prosečnog za APV (68,21). Iz ove

86
kategorije stanovništva, najbolje stanje je bilo u opštini Pančevo (69,85% od ukupnog
broja), a najslabije u opštini Alibunar (63,92%).
Od ukupnog broja stanovnika, u Okrugu je aktivnog stanovništva bilo 45,40%, što
je malo povoljnije od republičkog proseka (45,31%) i proseka za APV (44,29%).
Opština Opovo je imala najveće učešće aktivnog stanovništva (47,84%), koju sledi
Pančevo sa 46,51%, dok je najniže učešće bilo u opštini Plandište (41,39%).
U ukupnom stanovništvu Okruga, poljoprivredno stanovništvo je učestvovalo sa
12,90%, što je iznad republičkog proseka (10,84%) i proseka za APV (10,59%).
Poljoprivredno stanovništvo u opštini Opovo činilo je 27,71% ukupnog stanovništva,
dok je u opštini Pančevo činilo svega 4,97%. Aktivno poljoprivredno stanovništvo u
okrugu činilo je 58,5% ukupnog poljoprivrednog stanovništva i 7,55% ukupnog sta-
novništva, prema 7,05% u Republici i 6,18% u APV. U opštini Bela Crkva aktivno
poljoprivredno stanovništvo činilo je 61,80% ukupnog poljoprivrednog stanovništva, što
je bilo najviše u Okrugu. U opštini Plandište to učešće je najniže i čini 52,53%.
U 2002. godini u JBO bilo je 106,6 hiljada domaćinstava ili 4,2% ukupnog broja
domaćinstava u Republici (bez KiM). U Pančevu je bilo 40,71% ukupnog broja
domaćinstava Okruga, dok ih je najmanje bilo u opštini Plandište (4,37%). U
domaćinstvu su prosečno živela 2,92 člana, prema 2,97 u Republici, odnosno 2,85 u
APV.
U Okrugu je bilo 33,6 hiljada poljoprivrednih gazdinstava ili 4,3% ukupnog broja u
Republici. U Pančevu je ovih gazdinstava bilo najviše (25,74%) od ukupnog broja
gazdinstava, a u oštnini Opovo najmanje (5,59%). Gazdinstvo okruga u proseku koristi
3,96 hektara obradivog zemljišta, što je više i od republičkog (2,46) i pokrajinskog
(3,52) proseka.
U JBO je u 2004. godini, narodni dohodak po stanovniku iznosio oko 157 hiljada
dinara i bio je veći od prosečnog u Republici za 312,90%, a od pokrajinskog za 37,7%.
Ogromne su razliku u nivou narodnog dohotka po stanovniku u opštinama okruga. U
Pančevu je narodni dohodak bio za 3,1 puta veći nego u Plandištu, kao opštini sa
najnižim dohotkom po stanovniku u Okrugu. U strukturi narodnog dohotka Okruga
poljoprivreda3 učestvuje sa oko 22%. To je znatno više od republičkog proseka
(17,27%), ali niže od proseka za APV (23,04%). Sa izuzetkom Pančeva (10,455%) i
Vršca (15,79%), u ostalim oštinama ovog okruga poljoprivreda ima veoma važno učešće
u stvaranju narodnog dohotka. Ono se kreće u rasponu od 44,37% u opštini Kovin, do
68,56% u opštini Alibunar.

Mačvanski okrug
Mačvanski okrug ima površinu od 3.269 km2. Sastoji se od osam opština (kao i
JBO). Šabac je po površini najveća opština u Okrugu, koja obuhvata 24,3% površine
celog okruga. Najmanja opština po teritoriji je Mali Zvornik, čija površina čini svega
5,6% ukupne površine Okruga. Na poljoprivredne površine, u Okrugu otpada 68,1%
ukupne površine, što je manje nego u JBO (80,1%, ali je iznad proseka za Republiku
(66%) i područja Centralne Srbije (59,30%). U okrugu se nalazi 222 hiljade hektara
poljoprivrednih površina. Na oranice i bašte otpada 80,36% tih površina, što je znatno

3
Podatak se odnosi na ceo sektor A prema klasifikaciji delatnosti, koji pored poljoprivrede
obuhvata i lov, šumarstvo i vodoprivredu.

87
više od republičkog proseka (65,39%) i proseka CS (53,05%). Na livade se odnosi
3,82% poljoprivrednih površinaa i na pašnjake 7,88%. Po opštinama je različito učešće
poljoprivrednih površina u ukupnoj površini, kao i njihova namena. U opštini Vladimirci
poljoprivredno zemljište učestvuje sa 81,30% u ukupnoj površini opštine, što je i najviše
u Okrugu, dok je najmanje u opštini Mali Zvornik sa svega 42,60% Oranice i bašte u
poljoprivrednim površinama su najzastupljenije u opštini Bogatić sa 91,35%, a najmanje
ih je u opštini Mali Zvornik sa 52,42%. Među oštinama, livade su najzastupljenije u
opštini Mali Zvornik sa 12,11%, a najmanje u opštini Bogatić sa svega 0,15%. Pašnjaka
je u poljoprivrednim površinama takođe bilo najviše u opštini Mali Zvornik (27,42%), a
najmanje u opštini Šabac (1,65%).
Mačvanski okrug ima 329,6 hiljada stanovnika ili za oko 15,5 hiljada više od JBO.
U opštini Šabac je bilo 37,32% ukupnog stanovništva Okruga. Najmanje stanovnika je
bilo u opštini Mali Zvornik, svega 4,27% ukupnog stanovništva Okruga. U Okrugu je
zabeležen minimalni godišnji rast stanovništva u periodu između poslednja dva popisa
(0,1 na hiljadu stanovnika). Rasta je bilo u tri opštine: Loznica (3,2), Mali Zvornik (2,1)
i Šabac (1,9). U ostalih pet opština, stanovništvo se smanjivalo u rasponu od minus 1,1 u
opštini Botgatić do minus 6,6 u opštini Vladimirci.
Starosna struktura stanovništva u Okrugu (prosečno 39,6 godina) je za nijansu
povoljnija nego u JBO (39,9), CS (40,4) i RS (40,2). Najbolje stanje u tom pogledu je u
opštini Mali Zvornik (37,4 godine), a najslabije u opštini Vladimirci (42,7). Stanovništvo
iznad 64 godine učestvovalo je u ukupnom stanovništvu sa 16,05%, prema 16,54% u
Republici i 16,93% u CS. Ova kategorija stanovnika u ukupnom stanovništvu bila je
najzastupljenija u opštini Vladimirci (21,71%), a najmanje učešće je bilo u opštini Mali
Zvornik (13,14%). Radni kontingent stanovništva u ukupnom stanovništvu učestvovao je
sa 66,87%, što je nešto niže od republičkog proseka (67,12% i nešto više od proseka za
CS (66,72%). Najpovoljnije stanje je bilo u opštini Loznica sa 68,09%, a najnepovoljnije
u opštini Vladimirci sa 61,96% učešća.
U Okrugu je aktivnog stanovništva u ukupnom stanovništvu bilo 49,08%, što je
znatno više od republičkog proseka (45,31%) i proseka za CS (45,46%). U opštini
Koceljeva najviše je bilo aktivnog stanovništva u ukupnom stanovništvu (55,86%), a
najmanje u opštini Mali Zvornik (43,16%). U ukupnom stanovništvu, poljoprivredno
stanovništvo je učestvovalo sa 24,22% (dvostruko više negu u JBO), prema 10,89% u
Republici i 11,01% u CS. Osim Malog Zvornika (5,94%) i Loznice (10,10%), u ostalih
šest opština poljoprivredno stanovništvo u ukupnom učestvovalo je u rasponu od
20,61%. u Šapcu do 49,93% u opštini Bogatić. Aktivnog poljoprivrednog stanovništva u
ukupnom poljoprivrednom stanovništvu Okruga bilo je 70%, a u ukupnom stanovništvu
16,18% (u RS 7,9% i CS 7,39%).
U Okrugu je bilo 105 hiljada domaćinstava ili 4,16% ukupnog broja domaćinstava
u RS. Najviše domaćinstava bilo je u opštini Šabac (38,38% ukupnog broja u Okrugu), a
najmanje u opštini Mali Zvornik (4,38%). Prosečan broj članova u domaćinstvu Okruga
bio je 3,13 što je iznad prosečnog u Republici (2,97) i CS (3,01). U opštini Bogatić,
domaćinstvo je u proseku bilo je najbrojnije sa 3,37 članova, dok je najmanje članova
bilo u opštinama Vladimirci i Šabac – po 3,05. U Okrugu je bilo 46,8 hiljada
poljoprivrednih gazdinstava, ili 6% ukupnog broja gazdinstava u Republici. Najviše
domaćinstava (kao i stanovnika) bilo je u opštini Šabac (26,5% od ukupnog broja u
Okrugu), a najmanje u opštini Mali Zvornik (4,1%). U proseku je gazdinstvo ovog

88
okruga koristilo 2,5 hektara obradivog zemljišta, što je malo više od prosečnog za
Republiku (2,46 hektara) i više od prosečnog za CS (2,10 hektara).
U MO narodni dohodak po stanovniku u 2004. godini iznosio je 85,9 hiljada
dinara, što je za 27,8% ne od republičkog proseka i za 24,6% niže od proseka u CS.
Jedino je u opštini Šabac narodni dohodak po stanovniku bio iznad republičkog proseka
(za 7,7%), a najniži je bio u opštini Mali Zvornik od svega 45,2% prosečnog u RS i na
nivou od 62,6% prosečnog za Okrug.
Učešće poljoprivrede u stvaranju narodnog dohotka u Okrugu, dvostuko je veće od
republičkog proseka (34,47% u Okrugu, prema 17,27% u Republici, odnosno 14,72 u
CS). To učešće je bilo u opštini Šabac najniže (19,85%), a najviše u opštini Bogatić (čak
77,30%). Očigledno je da poljoprivreda u ovom okrugu igra izuzetno značajnu ulogu.
Po pitanju zaposlenosti stanje u ovom okrugu je nepovoljnije od prosečnog u
Republici i CS, ali i od prosečnog za JBO. Na 1000 stanovnika u 2004. godini bilo je
192 zaposlena lica i 153 nezaposlenih (u RS 257 zaposlenih i 130 nezaposlenih, a u CS
278 zaposlenih i 124 nezaposlenih. Najviše zaposlenih bilo je u Šapcu (229), a najmanje
u Opštini Vladimirci (108). Nezaposlenih je najviše bilo u opštini Loznica (181), a
najmanje u opštini Vladimirci (76 na hiljadu stanovnika).

Zlatiborski okrug
Zlatiborski okrug je po površini najveći okrug u RS. Njegova površina je 6.142 km2.
U Okrugu najveću površinu ima opština Sjenica, koja čini 17,24% površine Okruga.
Najmanju površinu ima opština Arilje sa 5,68% površine Okruga. Na poljoprivredne
površine otpada 55,3% ukupne površine Okruga, što je znatno manje nego u ostala,
ovde posmatrana, dva okruga, i manje od proseka za Republiku (66%) i CS (59,3%).
Najveća poljoprivredna površina je u opštini Sjenica sa 76,4% od ukupne površine, a
najmanja u opštini Priboj (32,9%). U Okrugu se nalazi 341,6 hiljada hektara (gotovo
identično kao i u JBO) poljoprivrednih površina. Od toga na oranice i bašte se odnosi
svega 21,22%, što je višestruko manje nego u JBO i MO, ali manje i od republičkog
proseka (65,39%) i proseka za CS (53,05%). Oranice i bašte u opštini Požega obuhvataju
34,75% ukupne površine opštine, što je najveće učešće u Okrugu, a u opštini Čajetina
svega 8,17%, što je najmanje u Okrugu. U ovom okrugu su površine pod livadama i
pašnjacima znatno zastupljenije, nego u ostala dva posmatrana okruga, kao i od
prosečnog za RS i CS. Na livade otpada 29,45% poljoprivrednih površina Okruga, a na
pašnjake čak 43,03%. Republički prosek je 11,69% za livade i 16,10% za pašnjake, a za
CS 16,89% za livade i 21,41% za pašnjake. U poljoprivrednim površinama u opštini
Priboj, livade su najzastupljenije sa 37,5%, dok su najmanje zastupljene u opštini Arilje
sa 21,28%. U opštini Čajetina pašnjaci čine čak 64% poljoprivredne površine, a
najmanje ih je bilo u opštini Bajina Bašta (23,91%).
U ZO, po popisu iz 2002. godine bilo je 313,4 hiljade stanovnika, što je samo za
oko 500 žitelja manje nego u JBO. Najviše stanovnika je u opštini Užice, koje obuhvata
26,48% stanovništva Okruga. Najmanje učešće stanovništva je u opštini Kosjerić sa
4,47%. Ovaj okrug kao brdsko-planinsko područje karakteriše izraženo smanjivanje
broja stanovnika. Između dva poslednja popisa, godišnje je na 1000 stanovnika bilo 5,4
stanovnika manje. Među 10 opština ovog okruga, jedino je u Užicu zabeležen rast od
0,8% godišnje na 1000 stanovnika, a u svim ostalim opštinama smanjenje i to u intervalu
od minus 0,2% u Bajinoj Bašti do minus 15,2% u Sjenici. I u ovom okrugu, prosečna

89
starost stnovništva je visoka (39,2%), što je približno stanju u prethodna dva okruga
(JBO i MO) i nešto povoljnije od republičkog proseka (40,2) i proseka za CS (40,4
godine). Stanovništvo je u proseku najmlađe u opštini Sjenica (35,3 godine), a najstarije
u opštini Čajetina (42,3 godine). U ukupnom stanovništu, u Okrugu je bilo 15,17%
stanovnika starijih od 64 godine, prema 16,54% u Repubblici i 16,93 u CS. Među
opštinama u Okrugu, najveće učešće u ukupnom stanovništvu, ove kategorije
stanovništva bilo je u opštini Kosjerić (21,31%), a najmanje u opštini Priboj (svega
12,12%).
Na radni kontingent u ukupnom stanovništvu Okruga obuhvata 67,53%, što je
približno republičkom proseku (67,12%), a više od prosečnog za CS (66,72%).
Najpovoljnije stanje je bilo u opštini Priboj (70,35%), a najnepovoljnije u opštini
Čajetina (64,02%)
U ukupnom stanovništvu ZO, aktivno stanovništvo je učestvovalo sa 46,81% -
nešto više od proseka za RS (45,31%) i proseka za CS (45,46%). Najveće učešće
stanovnika iz ove kategorije bilo je u opštini Arilje (51,88%), a najmanje u opštini
Prijepolje (42,94%). U ukupnom stanovništvu, učešće poljoprivrednog stanovništva u
Okrugu bilo je 13,7%, prema proseku u RS od 10,89% i proseku u CS (11,01%). Po
opštinama to učešće se kreće u intervalu od 4,48% u Užicu do 30,53% u Sjenici.
Aktivno poljoprivredno stanovništvo činilo je 67,8% poljoprivrednog stanovništva i
9,28% ukupnog stanovništva u Okrugu. U Republici je aktivno poljoprivredno
stanovništvu u ukupnom učestvovalo sa 7,05%, a u CS sa 7,39%. Aktivno
poljoprivredno stanovništvo u ukupnom po opštinama kretalo se u rasponu od 3,2% u
Užicu, do 18,5% u Sjenici.
U ZO bilo je 98,5 hiljada domaćinstava ili 3,91% ukupnog broja domaćinstava u
RS. Najviše domaćinstava (kao i stanovnika) ima u opštini Užice (27,6%), a najmanje u
opštini Kosjerić (4,67%) domaćinstava u Okrugu. U domaćinstvu je u proseku bilo 3,18
članova, što je približno broju članova u MO (3,13%), a više je od republičkog proseka
(2,97) i proseka za CS (3,01). U okrugu je bilo 41.139 poljoprivrednih gazdinstava ili
5,28% ukupnog broja u RS. Najviše gazdinstava je u opštini Užice (16,12%), a najmanje
u opštini Kosjerić (7,24%) od ukupnog broja gazdinstava u Okrugu. Gazdinstvo Okruga
u proseku je koristilo 2,10 hektara obradivog zemljišta, koliki je i prosek za područje CS.
Prosek za RS je 2,46 ha po gazdinstvu.
U 2004. godini u Okrugu narodni dohodak po stanovniku iznosio je 77,3 hiljade
dinara, što je bilo za 10% manje nego u MO, za oko 50% manje nego u JBO i za 35%
manje od proseka za RS i za 32% manje od proseka za CS. Jedino je u opštini Kosjerić
narodni dohodak po stanovniku bio veći od prosečnog u RS (za 33,5%), a u svim ostalim
opštinama manji u rasponu od 72% u Sjenici do 15% u Užicu. Poljoprivreda u
ostvarivanju narodnog dohotka učestvuje sa 20,6%, prema 17,23% u RS i 14,77% u CS.
U ovom okrugu bilo je znatno niže učešće poljoprivrede u stvaranju narodnog dohotka,
nego u MO (34,47%), ali niže i nego u JBO (21,95%). To učešće po opštinama se kreće
u rasponu od 8,97% u Užicu, do 45,86% u Sjenici.
I za ovaj okrug je karaktreristično manje zaposlenih i više nezaposlenih lica od
prosečnog za RS, odnosno CS. U 2004. godini bilo je 234 zaposlenih i 141 nezaposleno
lice na 1.000 stanovnika, prema 275 zaposlenih i 130 nezaposlenih u RS, odnosno 278
zaposlenih i 124 nezaposlenih lica u CS. Jedino je u opštini Užice, broj zaposlenih bio
veći od prosečnog u RS. Bilo je 310 zaposlenih na 1.000 stanovnika. Najmanje ih je bilo

90
u opštini Bajina Bašta (180). Nezaposlenih lica bilo je najviše u opštini Priboj (223), a
najmanje u opštini Čajetina (83).

STANJE I TENDENCIJE U STOČNOM FONDU

I pored izvesnih podsticajnih mera, koje se preduzimaju poslednjih godina, o čemu
će naknadno biti reči, i dosta povoljnih prirodnih uslova za gajenje stoke, kao
intenzivnijeg dela primarne poljoprivredne proizvodnje, stanje u stočarstvu je veoma
nepovoljno. Na to ukazuju činjenice koje proizilaze iz statističkih podataka, po kojima je
broj grla osnovnih vrsta stoke: goveda, svinja, ovaca i živine, početkom 2006. godine
manji nego početkom 2000. godine. To je osnovna karakteristika stanja broja stoke za
Republiku (bez KiM). Tako je u RS u 2006. godini bilo 1 milion i 96 hiljada goveda ili
za 14% manje nego šest godina ranije; svinja je bilo 3 miliona i 216 hiljada ili za 21%
manje, ovaca 1 milion i 612 hiljada ili za 1% manje i živine 17 miliona i 905 hiljada ili
za 22% manje nego 2000. godine. Tendencija je ista i za priplodna grla goveda, svinja i
ovaca za celu Republiku. Isti pravac kretanja broja stoke je i za područje Centralne
Srbije, samo sa većim intenzitetom. Za područje APV situacija je povoljnija, jer je
zabeležen rast broja goveda od 3% (priplodnih grla 9%), broja ovaca za 36%
(priplodnih grla za 35%) i živine za 4%, dok je i u ovom delu Republike svinja bilo
manje (18,5%), negu u 2000. godini. Naravno, različito je stanje i po posmatranim
okruzima, kao i u opštinama na njihovom području.
U Južnobanatskom okrugu, bilo je 33,5 hiljada goveda (3,1% ukupnog broja u
Republici). U ovom okrugu broj goveda, kao i priplodnih grla bio je veći za 5%,
odnosno 14%, respektivno, nego 2000. godine. Svinja je bilo 176 hiljada (5,4% broja u
Republici), s tim što je njihov broj bio za 21% manji, kao i broj priplodnih grla za 16%
manji, nego u 2000. Ukupno je bilo 32 hiljade ovaca (oko 2% broja u RS), s tim što je
njihov ukupan broj bio veći za oko 8%, a broj priplodnih grla manji za 4%, nego 2000.
Živine je bilo 803 hiljade komada, što čini 4,4% broja u RS. Broj živine je smanjen čak
za 47%. Po jedinici površine3 u 2005. gajeno je: goveda 10, svinja 56 i ovaca 9 grla.
U ovom okrugu u 2005. godini proizvedeno je 39,2 miliona litara kravljeg mleka
(2,7% proizvedenog u RS), 619 hiljada ovčijeg mleka (4,5%), 46 tona vune (1,2%), 51,5
miliona jaja (3,9%) i 97,6 tona meda (2,7%). Prinosi su u odnosu na prosek u Republici
bili: 20% više mleka po muženoj kravi, 5% mleka manje po muženoj ovci, 50% više
vune po ovci, 30% manje jaja po kokoški i 8% manje meda po košnici pčela.
Broj stoke po opštinama bio je veoma različit, kao i odnos prema 2000. godini, koja je
ovde uzeta kao bazna. Najviše goveda, svinja i živine bilo je u opštini Pančevo, a najviše
ovaca u opštini Vršac. Najmanje goveda i ovaca bilo je u opštini Plandište, svinja i
živine u opštini Opovo. Posmatrano prema 2000. godini, u 2006. godini: povećan je broj
goveda u opštinama: Alibunar za 96%, Vršac za 21%, Kovačica za 7%, i Plandište za
50%. U ostalim opštinama okruga broj goveda je smanjen u rasponu od 0,12% u Kovinu
do 22% u Opovu. Bez izuzetka, u svim opštinama Okruga bilo je manje svinja, nego pre
šest godina. Smanjenje se kreće u rasponu od 40% u opštini Bela Crkva do 15% u
opštini Opovo. U pogledu broja ovaca, u Okrugu je značajno bolja situacija. Njihov broj
je bio veći u pet od osam opština i to u intervalu od 269% u opštini Plandište do 11% u

3
100 ha obradive površine za goveda; 100 ha oranične površine za svinje i 100 ha poljoprivredne
površine za ovce.

91
opštini Pančevo. Manje ovaca je bilo u opštinama Bela Crkva za 41%, Kovačica za 24%
i Opovo za 22%. Broj živine je bio veći samo u tri opštine: Opovo za 7%, Pančevo za
54% i Plandište za 23%. U ostalim opštinama bilo je u 2006. manje živine, u rasponu od
39% u opštini Kovačica do 20% u opštini Kovin.
U Mačvanskom okrugu bilo je 90,1 hiljada goveda (8,3% broja u RS), 384,4
hiljade svinja (12%), 152 hiljade ovaca (9,4%) i 1,3 miliona komada živine (7,3%). Sa
izuzetkom broja ovaca, čiji je broj u porastu (13% ukupnih i 17% priplodnih grla), broj
ostale stoke se smanjuje: goveda za 15%, a priplodnih grla za 6%; svinja za 13%, a
priplodnih grla za 21% i živine za 14%. Po jedinici površine u Okrugu je u 2005. gajeno:
goveda 43, svinja 182 i ovaca 64 grla.
U ovom okrugu je u 2005. godini proizvedeno: 89,2 miliona litara kravljeg mleka
(6,1% proizvedenog mleka u RS), svega 3,5 hiljada litara ovčijeg mleka (0.025%), 193,2
tone vune (7,8%), 69,5 miliona jaja (5,3%), i 97,5 tona meda (2,7%). Prinosi ovih
proizvoda prema republičkom proseku bili su: 21% manje mleka po muženoj kravi,
2,5% mleka manje po ovci, istu količinu vune po ovci (2 kg), 24% manje jaja po kokoški
i 5,8% više meda po košnici.
Broj goveda u svim opštinama okruga u 2006. bio je manji nego u 2000. godini i to
u rasponu od 23% u opštini Loznica do 1,5% u opštini Bogatić. Ohrabrujuće je, što je
ipak u tri opštine: Koceljeva (4%), Krupanj (20%) i Šabac (2%), porastao broj
priplodnih grla goveda, tako da se u njima u narednom periodu može očekivati i porast
ukupnog broja goveda. Svinja je bilo više u tri opštine: Koceljeva (15%), Krupanj
(takođe 15%) i Ljubovija (17%). Smanjenje je bilo u ostalim opštinama u rasponu od
32% u opštini Mali Zvornik do 3% u opštinama Vladimirci i Loznica. Interesantno je, da
je u svim opštinama broj priplodnih grla svinja bio u 2006. manji, nego u 2000. godini, i
to u intervalu od minus 39% u Loznici do minus 7% u opštini Vladimirci. U četiri
opštine, broj ovaca je bio u porastu. Rast se kretao u rasponu od 54% u opštini Loznica
do 13% u opštini Bogatić. Pored ovih opština, u kojima je u porastu bio i porast
priplodnih grla ovaca, njihov broj je povećan i opštini Šabac. U ostale četiri opštine,
ukupan broj ovaca je bio manji i to od 17% u Malom Zvorniku do 5% u Šapcu. Živine je
bilo više samo u opštini Ljubovija (za 26%), a manje u svim ostalim opštinama Okruga,
počev od 22% u Loznici do 10% u opštini Koceljeva.
U Zlatiborskom okrugu 2006. bilo je 98,5 hiljada goveda, što čini 9% ukupnog
broja goveda. Svinja je bilo 42,4 hiljade (1,3%), ovaca 225 hiljada (14%), i živine 478
hiljada (2,7%). Ovaj okrug, karakterističan po značajnom broju preživara, beleži
smanjenje broja svih vrsta stoke, mereno u 2006. prema 2000. godini. Broj goveda bio
je manji za 14%, koliko i priplodnih grla goveda, broj svinja za 24%, a priplodnih grla za
2%, broj ovaca za 6%, koliko i priplodnih grla ovaca i živine za 17%. Po jedinici
površine u 2005. godini gajeno je: goveda 49, svinja 57 i ovaca 66 grla.
U Zlatiborskom okrugu u 2005. godini proizvedeno je: 119 miliona litara kravljeg
mleka (8,1% ukupno proizvedenog u RS), 1,3 miliona litara ovčijeg mleka (10%), 260
tona vune (10,5%), 58,8 miliona komada jaja (4,6%) i 228 tona meda (6,2%). Prinosi
navedenih proizvoda u odnosu na prosek u Republici bili su: 17,6% manje mleka po
muženoj kravi, 27% manje mleka po ovci, 50% manje vune po ovci, 19,5% više jaja po
kokoški i 15% više meda po košnici.
Broj goveda u svim opštinama okruga, sa izuzetkom opštine Nova Varoš (rast od
44%), bio je u 2006. manji, nego u 2000. godini. Smanjenje broja bilo je u rasponu od

92
29% u Prijepolju do 1,4% u Čajetini. Ista tendencija je i sa priplodnim grlima goveda, s
tim što je, pored Nove Varoši (21%), njihov broj povećan i u Čajetini (3,4%). Ukupan
broj svinja povećan je u četiri opštine Okruga: Arilju (23%), Novoj Varoši (4,6%),
Sjenici (14%) i Čajetini (27%). U ovim opštinama je povećan i broj priplodnih grla
svinja, s tim što za Sjenicu tog podatka nema.

Tab.1. Indeksi broja osnovnih vrsta stoke po okruzima i opštinama

prema stanju 15.01.2000. i 15. 01. 2006. godine (2006/2000)

Goveda Svinje Ovce

Nivo Živina
ukupno priplod ukupno priplod ukupno priplod
R. Srbija 86.16 84.18 78.99 77.22 99.87 95.94 87.92
C. Srbija 82.57 80.75 77.52 74.26 96.24 92.56 79.40
Vojvodina 103.14 108.57 81.43 86.97 135.81 134.75 104.03
JBO 105.24 114.20 78.77 83.95 107.78 95.75 52.97
Alibunar 195.67 162.82 82.74 95.05 152.42 178.25 71.35
Bela Crkva 90.33 114.29 59.92 48.59 59.27 55.52 77.66
Vršac 121.47 124.89 77.30 84.61 134.58 110.81 74.59
Kovačica 107.91 109.90 78.15 105.40 75.76 60.46 60.96
Kovin 99.89 128.00 77.97 95.32 146.79 119.25 80.47
Opovo 77.78 92.79 68.77 93.02 78.34 76.28 106.58
Pančevo 81.90 82.96 84.72 75.09 110.55 99.83 153.62
Plandište 150.44 151.93 74.95 87.00 369.42 376.83 122.95
MO 85.00 94.15 87.27 79.14 112.63 117.04 85.59
Bogatić 98.36 90.69 73.09 84.56 113.64 131.09 87.03
Vladimirci 81.32 95.61 97.38 93.17 146.15 128.50 87.20
Koceljeva 98.09 103.80 116.81 78.40 94.25 91.96 89.71
Krupanj 79.43 120.25 114.65 68.50 90.84 79.08 81.83
Loznica 76.96 89.14 97.35 60.93 154.06 171.20 78.19
Ljubovija 67.83 64.27 116.95 63.12 142.18 130.82 126.25
Mali Zvornik 63.84 65.57 67.77 62.93 83.29 98.32 84.77
Šabac 87.77 101.89 81.91 87.48 95.11 116.95 85.57
ZO 85.80 86.09 76.49 98.32 93.58 94.05 83.25
Arilje 91.35 88.76 123.00 244.00 96.74 96.37 121.20
Bajina Bašta 80.51 89.54 61.23 58.89 106.59 110.70 103.34
Kosjerić 69.21 84.54 63.70 70.64 74.49 84.52 48.32
Nova varoš 144.02 121.24 104.56 146.49 71.70 72.49 85.92
Požega 86.35 88.48 67.55 73.39 121.61 140.69 77.06
Priboj 90.67 85.12 89.59 - 111.71 93.20 82.12
Prijepolje 71.16 65.34 91.54 - 72.32 56.29 60.77
Sjenica 81.34 76.77 113.81 - 64.33 56.81 44.83
Užice 81.61 92.74 75.17 94.54 109.87 118.71 118.26
Čajetina 98.66 103.36 126.79 519.64 102.98 93.18 111.26

Napomena: Indeksi su na osnovu parametara RZS – za 2000. godinu ’’Opštine u Srbiji 2000’’,
Bgd, 2001;

U ostalim opštinama broj je smanjen u intervalu od 41% u Bajinoj Bašti, do 5% u

Užicu. I broj ovaca je bio veći u pet opština: Bajinoj Bašti (7%), Požegi (22%), Priboju
(12%), Užicu (10%) i Čajetini (3%). Broj priplodnih grla ovaca je smanjen u dve od
prethodnih pet opština: Priboju i Čajetini. U ostalim opštinama broj ovaca je smanjen u
rasponu od 3,6% u Arilju do 36% u Sjenici. I broj živine bio je veći u četiri opštine:

93
Arilju za 21%, Bajinoj bašti 3%, Užicu 18% i Čajetini 11%, a ostalim opštinama manji u
rasponu od 55% u Sjenici do 14% u Novoj Varoši.

Tabela br. 2: Broj vrsta stoke po jedinici površine u 2000. i 2005. po okruzima i
opštinama
Goveda na 100 ha obrad. Svinje na 100 ha oranič. Ovce na 100 ha poljopr.
Nivo površine površine površine
2000 2005 Indeks 2000 2005 Indeks 2000 2005 Indeks
R. Srbija 30 25 83,3 121 95 78,5 31 31 100,0
CS 40 33 82,5 143 112 78,3 44 42 95,5
Vojvodina 13 13 100,0 96 75 78,1 8 11 137,5
JBO 10 10 100,0 74 56 75,6 9 9 100,0
Alibunar 5 9 180,0 106 72 67,9 7 12 171,4
Bela Crkva 16 14 87,5 76 41 53,9 26 15 57,7
Vršac 8 9 112,5 39 29 74,4 9 13 144,4
Kovačica 12 12 100,0 80 59 73,8 10 7 70,0
Kovin 9 8 88,9 58 46 79,3 7 9 125,5
Opovo 26 15 57,7 76 51 67,1 21 19 85,7
Pančevo 13 10 76,9 100 85 85,0 3 3 100,0
Plandište 5 7 140,0 52 39 75,0 1 4 400,0
MO 52 43 82,7 247 182 73,7 61 64 104,9
Bogatić 59 55 93,2 452 281 62,2 77 82 106,5
Vladimirci 56 45 80,4 228 185 81,1 26 34 130,9
Koceljeva 44 38 86,4 182 158 86,8 77 67 87,0
Krupanj 52 37 71,2 169 164 97,0 93 75 80,6
Loznica 51 40 78,4 197 155 78,7 33 48 68,8
Ljubovija 50 36 72,0 142 138 97,2 106 140 132,1
Mali
37 23 62,2 162 142 89,6 118 99 83,9
Zvornik
Šabac 52 44 84,1 243 169 69,5 45 44 97,8
ZO 59 49 83,1 75 57 76,0 77 66 85,7
Arilje 41 37 90,2 50 53 106,0 94 91 96,8
Bajina
57 44 73,7 151 88 58,0 122 128 104,8
Bašta
Kosjerić 59 41 69,5 99 71 71,7 161 122 75,8
Nova
36 49 136,1 26 18 69,2 45 33 73,3
Varoš
Požega 65 54 83,1 150 98 65,3 75 90 120,0
Priboj 42 37 89,1 24 20 83,3 63 65 103,2
Prijepolje 64 44 68,6 7 5 71,4 44 31 70,5
Sjenica 76 62 81,5 12 19 158,3 34 22 64,7
Užice 56 47 83,9 122 98 80,3 88 99 112,5
Čajetina 73 70 95,9 87 114 131,0 77 80 103,9

Izvor: RZS „Opštine u Srbiji 2000“, Beograd, 2001., i „Opštine u Srbiji 2005“, Beograd, 2006. i preračuna
autora.
MERE AGRARNE POLITIKE
U toku 2005. godine Vlada Republike Srbije usvojila je Strategiju poljoprivrede
Srbije, koja i kao dosta uopšten dokument (potrebna je njena operacionalizacija) upućuje

94
na pravce budućeg razvoja poljoprivrede u Srbiji. Težište je na razvoju komercijalnih
poljoprivrednih gazdinstava, koji bi u narednom periodu postali nosioci robne
proizvodnje u ovoj oblasti, koja bi trebalo da postanu profitabilna i konkurentna. U tom
cilju se već treću uzastopnu godinu preduzimaju i konkretne mere, kojima se podstiče
razvoj tih gazdinstava. Dosta je veliki broj tih mera. Njihov smisao je usmeravanje
izvesnih finansijskih sredstava u cilju finansijske relaksacije gazdinstva i sniženja
troškova proizvodnje. Podsticaji se kreću od mera za očuvanje i unapređenje
poljoprivrednog zemljišta, preko podsticajnih kratkoročnih i dugoročnih kredita za
određene namene, regresa izvesnih inputa (gorivo, mineralno đubrivo), sufinansiranje
premije osiguranja prinosa i stoke, podsticaja davanja zemljišta u zakup od strane
gazdinstava koja nemaju perspektivu ili ga ne obrađuju, i tome slično.
Postoji i niz mera kojima se direktno podstiče razvoj stočarske proizvodnje.
Među njima su premije za mleko, na koju imaju pravo proizvođači mleka sa područja
Republike, pod uslovom da ga predaju prerađivačima takođe sa područja Republike.
Veći iznos premije imaju brdsko – planinska područja. Zatim, regresira se nabavka i
uzgoj priplodne stoke u oblasti govedarstva, ovčarstva, kozarstva i pčelinjih matica u
pčelarstvu. Sredstvima u vidu dugoročnih kredita, takođe se podstiče stočarska
proizvodnja, a sredstvima namenjenih investicijama u poljoprivredi stimuliše se
izgradnja, popravka, dogradnja ili adaptacija objekata koji služe za smeštaj stoke, kao i
podizanje farmi mlečnih krava, tovnih junadi, ovaca, svinja i živine. Sredstvima
namenjenim za unapređenje sela, podstiče se unapređenje rasnog sastava stoke iz uvoza,
tako što se vrednost konkretnih i odabranih projekata stimuliše sa 40 do 50% budžetskim
sredstvima. Veći iznos dobijaju takozvana marginalna područja (područja na kojima
postoje prirodne ili zakonske prepreke za razvoj intenzivne poljoprivredne proizvodnje).
U marginalna područja svrstano je 49 opština, a među njima se nalazi i osam opština,
koja su u ovom radu bila predmet obrade: Alibunar, Sjenica, Prijepolje, Nova Varoš,
Priboj, Čajetina, Užice i Bajina Bašta.
Sve ove mere mogu da koriste poljoprivredni proizvođači samo ako su upisani u
Registar poljoprivrednih gazdinastava. Stoga bi trebalo da nosioci gazdinstava bez
ustezanja i rezerve registruju gazdinstva i na taj način dobiju priliku za pomoć u
unapređivanju sopstvenog gazdinstva i poboljšanju uslova života.
Pored pomenutih mera, stočarstvo se pomaže i zaštitom od prevelikog uvoza i
stimulisanjem izvoza stoke i stočarskih proizvoda. Tako se najvišim carinskim stopama
štiti uvoz stoke za klanje, mesa, proizvoda od mesa, mleka i mlečnih proizvoda. Uz to,
za brojne ove proizvode propisane su i posebne uvozne dadžbine (prelevmani), kojima
se dodatno poskupljuje uvozni proizvod. S druge strane, najnižom carinskom stopom se
carini uvoz stoke za priplod, kako bi se i time pospešila nabavka kvalitetnih priplodnih
jedinki. Kao podsticaj razvoju stočarstva, usmeravaju se i sredstva na koja proizvođači
stočarskih proizvoda imaju pravo pri njihovom izvozu, što ih čini konkurentnijim na
stranim tržištima.
Navedene mere treba koristiti, kako bi se u narednom periodu poboljšalo stanje u
ovoj oblasti.

95
 ZAKLJUČCI

Iz izloženog u ovom radu, proističe, da se stočarska proizvodnja, koja je zapala u

krizu još pre petnaestak godina, još uvek nije oporavila. Razlozi tome su brojni, počev
od sveopšte krize u zemlji, preko zakasnele tranzicije, u kojoj još proces privatizacije
nije okončan, a brojne društvene farme ugašene, slabljenje ekonomske snage
individualnih poljoprivrednih proizvođača, smanjivanje broja stanovništva, posebno u
ruralnim područjima, za koja je stočarska proizvodnja direktno vezana, nepovoljna
starosna struktura stanovništva, gde stanovništvo postaje sve starije (i malobrojnije), pa
sve do niske kupovne snage na domaćem tržištu, i niske konkurentnosti na stranim
tržištima.
Kako se moglo videti, za povoljnije rezultate u ovoj oblasti primarne poljoprivredne
proizvodnje postoje dosta povoljni prirodni uslovi, kako za farmerski oblik uzgoja, tako i
za pašnjačko stočarstvo. U posmatrana tri okruga broj stoke opada. Izuzetak je broj
ovaca u JBO. Ako bi se broj grla povećao na broj iz 2000. godine, stanje bi bilo značajno
povoljnije. To je svakao moguće, čak i vrlo kratkom roku.
Za bolje rezultate u ovom pogledu, pored ostalog, potrebno je u najvećoj mogućoj
meri koristiti podsticajna sredstva, koja se iz budžeta usmeravaju u razvoj stočarstva,
zatim, shodno prirodnim uslovima i raspoloživim materijalnim mogućnostima i
ljudskom potencijalu, opredeljivati se na najpogodniji vid gajenja stoke uz pažljiv
odabir vrste stoke za koju se gazdinstvo odlučuje; u područjima kao što je Zlatiborski
okrug u najvećoj meri se opredeljivati za organsku poljoprivrednu, posebno stočarsku
proizvodnju, čija je tražnja u porastu, a cene više nego u konvencionalnoj proizvodnji; za
određeni broj proizvoda, karakterističnih za dato podneblje, pokretati postupak zaštite
geografskog porekla, što proizvođačima predstavlja nespornu konkurentsku prednost.
Primer toga je postupak koji je u toku, u okviru realizacije „Nacionalnog programa
biotehnologija i agroindustrija“ – Razvojni program BTN 351010B, za određene mlečne
proizvode sa područja Nove Varoši (Zlatara). Dugoročan, za brojna naselja verovatno i
nerešiv problem predstavlja smanjenje stanovništva, koje je, takođe za znatan broj
seoskih naselja, prisutno decenijama. Za zaokret u tom pravcu potrebna je veoma
osmišljena strategija, upornost na njenoj realizaciji i mnogo sredstava. Nažalost, ništa od
navedenog sada nemamo. U tom pogledu, perspektiva je dosta sumorna.

LITERATURA
1. CVIJANOVIĆ D., KATIĆ B., VUKOVIĆ P. (2006): „Mogućnosti proizvodnje
mleka i mlečnih proizvoda u Zlatiborskom okrugu“, Zbornik naučnih radova sa XX
savetovanja agronoma, veterinara i tehnologa; Institut PKB „Agroekonomik“,
Beograd, pp. 115-124;
2. CECIĆ NATAŠA, KATIĆ B, MIJAJLOVIĆ NADA: „Značaj stočarske proizvodnje
za razvoj brdsko-planinskih područja Srbije“, rad pripremljen i prihvaćen za
Simpzijum (sa međunarodnim učešćem) „Unapređenje poljoprivredne proizvodnje
na teritoriji Kosova i Metohije“, Vrnjačka Banja, 26. jun 2006.;
3. KATIĆ B., VUKOVIĆ P., CVIJANOVIĆ D. (2005): „Mogući pravci unapređenja
kvaliteta života ljudi u ruralnim područjima Republike Srbije – primer Zlatiborskog
okruga“, Tematski zbornik: Međunarodni naučni skup „Multifunkcionalna poljo-

96
 privreda i ruralni rauzvoj“, Institut za ekonomiku poljoprivrede i dr., Beograd,
pp.449-463;
4. KATIĆ B., POPOVIĆ VESNA, SUBIĆ J.: „Državna podrška razvoju ruralnih
područja u Srbiji“, Rad pripremljen i prihvaćen za Međunarodnu konferenciju
„Održivi razvoj Ruralnih područja“, koja se održava u Bukureštu 23-24. juna 2006.
godine, u organizacijiji Fakulteta za poljoprivredno prehrambenu ekonomiju i
oruženje iz Bukurešta;
5. SAVIĆ MIRJANA, MIJAJLOVIĆ NADA, KATIĆ B. (2006): „Zakonski okvir za
proizvodnju i promet organske hrane u EU i SCG“, Ekonomika poljoprivrede, br. 3.,
Beograd, pp. 719-725;
6. OSTOJIĆ M., TAPISAREVIĆ LJ. (2006): „Geografska oznaka porekla autohtonih
sireva“, Ekonomika poljoprivrede, br. 3., Beograd, pp. 591-604.
7. Zakon o prostornom planu Repbulike Srbije, („Službeni glasnik RS“, br. 13/96.);
8. Zakon o organskoj poljoprivredi, („Službeni list SRJ“, br. 28/2000);
9. SUBIĆ J, KATIĆ B, VUKOVIĆ P, „Zemljište – najznačajniji privredni resurs u
poljoprivredi“, Ekonomika, br. 5-6, Niš, 2005;
10. Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, („Službeni glasnik RS“, br.76/2005);
11. „Opštine u Srbiji“, za 2000. i 2005., RZ za Statistiku;

STATE AND POSSIBILITIES OF CATTLE – BREEDING IN

THREE DISTRICTS OF REPUBLIC OF SERBIA4
KATIĆ, B., CVIJANOVIĆ, D., POTREBIĆ, V. 5

Abstract

In last fiftheen years stock production in Serbia is decreasing. Number of livestock

and their outputs is decreasing. These are the facts, opposite of favourable natural
conditions for significantly better results in this area. Republic of Serbia has been split
(by Spatial plan) in 3, for agricultural production important districts: Crop-farming /
stock - farming, in lowland areas, in which has come to structure aggravation of field
coat, due to discordance between cattle-breeding and vegetable production. Among crop-
farming and gardening this region is appropriate also for cattle breeding, especially
production of pork, young beef, chicken and mutton meat and milk; Stock-farming /
Fruit-growing / Viticulture district consists of hilly and mountainous terrains. It is
cognizable by variety in using the agricultural land. Stock farming, but most of all cattle

4
This work represents a part of research on Projects: BTN-351010B “Optimisation and
standardisation of original milk products with an origin protection mark” and 149007
“Multifunctional agriculture and rural development in the function of Serbia's joining EU”,
financed by Ministry of Science of Republic of Serbia.
5
Branko Katić, M.A., Researcher - Associate, prof. Drago Cvijanović, Ph.D., Scientific Adviser
and Velibor Potrebić, Researcher - Trainee. Institute of Agricultural Economics,.Volgina 15 Street,
11050 Belgrade, E-mail:office@mail.iep.bg.ac.yu; www.iep.bg.ac.yu; tel./fax: 011/2972-858, tel.
011/2972-848

97
breeding, sheep – farming and goat-farming, in this region have favourable natural
conditions for more dynamic development. Stock – farming district consists of
mountainous regions, and here is present pastoral stock – farming, owing to surfaces
under natural meadows. This district is favourable for significantly better ruminants
breeding. Special advantage is in possibility for starting organic (stock – farming)
production.
This paper work analyses the state of stock-farming production in 3 districts of
Republic of Serbia which rank among larger districts by surface, with different natural
conditions, different surface structure and agricultural land's utilisation method. Analysis
objects are: South – Banat district, as the lowland region with: 8 municipalities, 94
settlements, 100 cadastral municipalities, 81% of agricultural surfaces, 74 inhabitant per
km2, 9 heads of cattle, 49 pigs, 9 sheep and 15 of livestock units/100ha of agricultural
surfaces, and annual yield (in 2004.): 2.442 l of milk per a cow, 43 l of milk and 3 kg of
wool per a sheep, 90 eggs per a hen and 12 kg of honey per a hive; Mačva district as a
mixture of lowland and hilly-mountainous terrain with: 8 municipalities, 228
settlements, 215 cadastral municipalities (66 belong to hilly-mountanious region),
67,7% of agricultural surfaces, 101 infabitants per km2, 39 heads of cattle, 147 pigs, 64
sheep and 61 of livestock units /100ha of agricultural surfaces and yield: 1920 l of milk
per a cow, 220 l of milk and 1 kg of wool per a sheep, 93 eggs per a hen and 14 kg of
honey per a hive; Zlatibor district as expressively hilly-mountanious region with: 10
municiplities, 438 settlements, 362 cadastral municipalities, out of whose 346 belongs to
hilly-mounainous region, 55,6% of agricultural surfaces, 51 inhabitants/km2, 28 heads
of cattle, 12 pigs, 66 sheep and 33 of livestock units /100 ha agricultural products and
yield of 2.008 l of milk per a cow,, 29 l of milk and 1 kg of wool per a sheep, 150 eggs
per a hen and 15 kg of honey per a hive.
Beside natural factors which stipulate such differences in livestock number and
some yields, in this work have been elaborated some other factors, such as population
structure by few parameters, structure of agricultural land utilization, level and structure
of national income, measurements of agrarian policy, transition in which privatisation
process is not over yet; chosen relations according to republic average and possible
aspects of improvement in livestock production in mentioned districts. The biggest
restrictive factor for long-term dynamic activities of livestock production is depopulation
process that has overtook whole Republic, especially huge number of rural settlements
and all hilly-mountanious areas.
The work is dedicated to possibilities perception which is provided by natural and
social conditions for stock – farming in 3 districts of Republic of Serbia: South – Banat
(lowland area of the republic), Zlatibor (hilly-mountanious area) and Mačva (as mixtured
area of lowland and mountainous terrain). Accoding to available statistical data and
needed calculations have been compared: their surface (they belong to larger districts in
Serbia), agricultural surfaces, agricultural land structure and its basic purpose (soil under
orchards and vineyards has been omitted), husbandries and average utilization of
manageable land per a husbandry, than population number and structure, households
number and average number of members per a household, development level by the
level of national income per an inhabitant, agricultural participation in creation of
national income, number of employees, i.e. unemployed persons. State and dynamics
(comparing the state from 2000. with the state from 2006.) of elemental livestock

98
categories are specially processed: beeves, pigs, sheep and poultry and comparable data
about yield of milk, wool, eggs and honey per a unit (head, hive) are given.
Besides three mentioned districts which are mutually comparable by mentioned
parameters, here has been given relations toward the Republic, AP Vojvodina for South-
Banat district and toward area of Central Serbia for the rest two districts (Mačva and
Zlatibor). Within districts are also given significant characteristics for municipalities, as
units of local autonomy, from which these districts consist of. It is about 26
municipalities: 10 within Zlatibor district, 8 municipalities in Macva district and 8
municipalities in South-Banat district.
Observing numberous marks mentioned in this work and levels by which they had
been analysed (the republic, area of Central Serbia, AP Vojvodina, 3 districts and 26
municipalities), text contains a plenty of information, which clearly point out to
relations, state and possibilities. Nevertheless, numberous and significant data are given
in two tables within the text, and four tables given in attachment.
We have to remark that abbreviations in text have following explanations: RS –
Republic of Serbia, CS – Central Serbia area, APV – Autonomous Province of
Vojvodina, SBD – South Banat district, MD – Mačva district, ZD – Zlatibor district.

99
УДК: 368.5(497.11) Оригинални научни рад
Original scientific paper

РАЗВОЈ ОСИГУРАЊА УСЕВА И ПЛОДОВА У СРБИЈИ

МАРКОВИЋ, Т., ЈОВАНОВИЋ, М.1

Резиме: Аутори износе карактеристике појединих периода у развоју

осигурања усева и плодова у Србији. Истраживање се односи на законску
регулативу која је пратила осигурање уопште, као и на законе, уредбе и
услове осигурања у вези са усевима и плодовима, имајући у виду различите
фазе друштвено-економског развоја Србије (капитализам, социјализам,
период транзиције), почевши од краја XIX века. Анализира се и однос државе
према осигурању, субјекти који су вршили послове осигурања, ризици од
којих су се усеви и плодови осигуравали и обухваћеност појединих усева и
плодова у предмету осигурања. Истражује се и постојање обавезног
односно добровољног осигурања усева и плодова, као и низ других
релевантних чинилаца који су имали пресудан утицај на развој осигурања
усева и плодова у појединим етапама.

Кључне речи: осигурање усева и плодова, развој, осигуравајуће организације,

услови осигурања, осигурани ризици

УВОД
Пољопривредна производња, а у оквиру ње и биљна, је много више изложена
бројним опасностима од елементарних и других непогода, него производње неких
других привредних грана. Будући да се ова производња одвија у специфичним
условима и да је мање-више незаштићена, повећава се ризик наступања неког
штетног догађаја (град, пожар, поплава и сл.), често са катастрофалним
последицама. Овакви догађаји нарушавају континуитет или прекидају производни
процес и захтевају велика финансијска и материјална средства за успостављање
даљег тока производње.
За смањење и отклањање последица од штета користе се разне економске
мере, а у оквиру њих осигурање заузима значајно место за решавање овог
економског проблема. Осигурање се јавља као важан фактор стабилности сваке
производње, па и пољопривредне (биљне), јер оно надомешћује губитке у
производњи и омогућава њен континуирани процес. Осигурање је савремени

1
Мр Тодор Марковић, сарадник у настави; Др Миленко Јовановић, редовни професор,
Департман за економику пољопривреде и социологију села, Пољопривредни факултет,
Нови Сад

100
облик економске заштите производње, којим се обезбеђује коначни резултат рада
и средстава уложених у производњу.
Предмет рада је историјски развој осигурања усева и плодова, посматран кроз
четири етапе:
ƒ Краљевина Србија (1882-1918)
ƒ Краљевина Југославија (1918-1945)
ƒ Социјалистичка Југославија (1945-1988)
ƒ Распад заједничке југословенске државе, напуштање социјалистичког
концепта и прелазак на тржишни начин привређивања (1988-2007).

1. ПЕРИОД КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

У Србији се осигурање први пут помиње у Српском грађанском законику из
1844. године, у члановима 798. и 799. Тако се у члану 798. наводи: „Што се тиче
осигурања штете на случај неизвесни за наплату, као осигурање еспапа на води и
на суву; кућа и миљкова против ватре и воде, то ће се по основама наведеним, и
особитим прописима за разна ова осигурања судити.”2 Прве послове осигурања су
обављали странци. Будући да је број страних осигуравајућих друштава нагло
порастао, било је неопходно донети закон којим би се уредило њихово пословање.
Тако је 1892. донет Закон о осигуравајућим друштвима („Српске новине
Краљевине Србије”, бр. 127/1892), који се углавном односио на страна
осигуравајућа друштва. Почетком XX века у нашој земљи су створена домаћа
осигуравајућа предузећа, али њихов значај је био знатно већи тек у Краљевини
Југославији.
Почеци неке врсте заштите произвођача у биљној производњи се јављају у
другој половини XIX века. Долази до прикупљања средстава у натури, као израза
организоване солидарности произвођача у односу на опасности које прете усевима
и плодовима. У развоју осигурања значајно место је заузимало питање обавезног
увођења осигурања против града. Тако је 1896. године настао Пројект закона о
узајамном обезбеђењу усева и плодова од града. У овом пројекту било је
предвиђено да се у сваком округу оснује Завод за обезбеђење усева и плодова од
града. Обезбеђење усева и плодова би било обавезно за све земљораднике, као и
плаћање улога за исто. Обезбеђивали би се кукуруз, хељда и сва стрна жита, док
би се дуван, репица, конопља, лан, виногради и воћњаци обезбеђивали само у
оним окрузима, где се за то одлучи окружна скупштина. Међутим, поменути Закон
никада није ступио на снагу.
Почетком XX века много се писало о осигурању против града. Било је разних
предлога како би се оно могло увести у Србији, а као могући модел узиман је и
Баварски закон о осигурању против града. У свом обраћању народним
посланицима др Милован Пачић истиче да „осигурање противу града не сме бити
недоношче, оно мора бити правилно, свим техничким и осигуравајућим захтевима

2
Грађански законик за Краљевину Србију (1844), Издавачко и књижарско предузеће „Геца
Кон”, Београд 1937, стр. 267.

101
решено, те тиме да да довољну гаранцију, како држави тако исто и
земљорадничком сталежу, за потпуно извршење свога задатка.”3
Најзад је, после више припремљених предлога, крајем 1905. године донет
Закон о фонду за накнаду штета пострадалима од града („Српске новине
Краљевине Србије”, број 266/1905). Држава је за ову намену издвојила милион
динара и сталну годишњу помоћ за коју се наплаћивао додатни прирез од свих
пореских обвезника. Овим законом се прецизирало да су сопственици свих усева и
плодова имали право на накнаду штета нанесених градом, са изузетком воћњака и
винограда који нису стигли на род, воћњака и винограда који су се налазили по
окућницама у варошима и варошицама и општинских, среских, окружних,
државних и манастирских усева, без обзира што су их закупци обрађивали.
Овај закон је више био закон о пружању помоћи оштећенима од града, него
закон о обезбеђењу усева и плодова у правом смислу те речи. На овај начин није
било стварног обезбеђивања, нити пријављивања усева и плодова ради плаћања
улога, којих није ни било. У случају штете власници усева и плодова су требали
писмено или усмено да известе своју општинску власт, а ова је опет била дужна о
томе известити ондашње Министарство Народне Привреде.
У току трогодишње примене овај закон није имао запажене резултате. Због
озбиљних недостатака обустављено је његово даље извршење, до доношења новог
закона. На следећи закон се морало чекати скоро петнаест година.

2. ПЕРИОД КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Као и Краљевина Србија, и Краљевина Југославија је била капиталистичка
земља, у којој је и осигурање имало све карактеристике капиталистичког
осигурања. Све до распада Краљевине Југославије највећи део послова осигурања
припадао је странцима. У овом периоду присутна су осигуравајућа друштва из
Италије, Немачке, Француске, Енглеске, Швајцарске и Чешке.
Остварење профита је био основни циљ коме су тежила, углавном приватна,
осигуравајућа предузећа. Она су обављала све врсте осигурања, али у много
мањем обиму осигурање пољопривредних усева од града.
Будући да је земљорадња била основна грана привреде у Краљевини
Југославији, одмах се пришло подстицању осигурања у овој области законским
путем. Половином 1923. године донет је Закон о обезбеђењу усева и плодова од
града („Службене новине Краљевине Југославије”, бр. 189/1923), којим су се у
свакој области оснивали Заводи за обезбеђење усева и плодова од града. Средства
завода су се обезбеђивала из новца који се добијао од осигураника, из помоћи
Министарства пољопривреде и вода као и из помоћи обласне скупштине. Од града
су се обезбеђивала сва стрна жита, кукуруз, дуван, хељда, репица, конопља, лан,
градинарски усеви, виногради, воћњаци и маслињаци. Овај закон је донет пре него
што су организоване области, а имао је и других техничких недостатака. Примену
је нашао само у бившој Приморско-крајишкој области. Наиме, једино је у овој
области 1928. године основан један завод за обезбеђење усева и плодова од града.

3
Пачић, Ј. Ш. М.: Осигурање противу града, народним посланицима, Електрична нова
трговачка штампарија, Београд 1902, стр. 3 и 4.

102
 Овај закон стављен је ван снаге, када је крајем 1929. године донет Закон о
унапређењу пољопривреде („Службене новине Краљевине Југославије”, бр.
221/1929). У чл. 33 поменутог закона, који се односи на област осигурања против
града (туче), наводи се да ће се „посебним законом ставити осигурање од града на
задружну основу уз учествовање опћина, области и државе.”4
Након што су 1930. године формиране бановине, почетком следеће године је
донет нови Закон о обавезном обезбеђењу усева и плодова од града („Службене
новине Краљевине Југославије”, бр. 43/1931). У чл. 1 се наводи: „Овлашћује се
Министар пољопривреде, да по предлогу банова а за поједине бановине, уредбом
пропише обавезно обезбеђење усева и плодова од града и разрезивање трошкова
око обавезног обезбеђења на сваког власника и поседника (притежиоца), и то у
виду паушалног улога (осигуранине) по јединици обрађене површине. ”5 Према
овом законском тексту осигурање усева и плодова је било обавезно, а
Министарство пољопривреде је налагало да се осигурање мора спровести по свим
бановинама. Саме бановине су требале уредбама и правилницима да уреде
организацију и спровођење обезбеђења усева и плодова од града, с тим да је то
претходно морао да одобри Министар пољопривреде. У наредном периоду је
већина бановина припремила прописане уредбе и правилнике из ове области.
У Новом Саду је био основан Завод Дунавске бановине за обезбеђење од
града, који је спроводио обавезно осигурање усева и плодова. Обавезно су се
обезбеђивали сви главни усеви и плодови (без подусева и међуусева) на
површинама, које су као оранице, виногради и воћњаци унети у земљишни
катастар.
Иако су Заводи за осигурање пољопривреде „више наличили на установе за
пружање помоћи него на осигуравајућа предузећа”,6 они су ипак скоро једини
спроводили осигурање биљне производње и имали значаја у развоју осигурања.
Осигуравајућа друштва су у знатно мањој мери вршила осигурање усева и
плодова. У Краљевини Југославији је деловало осам оваквих друштава, у којима су
се пољопривредници могли осигурати на добровољној основи. Поменута друштва
била су удружена у картел Заједница за тучу7 са седиштем у Загребу. Постојање
Завода за осигурање пољопривреде није био разлог за смањено интересовање
приватних осигуравајућих друштава за осигурање усева и плодова. Узрок томе
лежи у нерентабилности осигурања усева и плодова.

4
Привредно законодавство – књига пета, Издавачка књижарница „Геца Кон”, Београд 1930,
стр. 25.
5
Закон о обавезном обезбеђењу усева и плодова од града, Уредба о обавезном обезбеђењу
усева и плодова од града у Дунавској бановини са изменом од 18 августа 1938 год. број
М.П.V 56364/38 г. и Правилник за извршење Уредбе о обавезном обезбеђењу усева и
плодова од града у Дунавској бановини, Штампарија Дунавске бановине, Нови Сад 1979-
38, стр. 3.
6
Тasić , Antonije: Osnovi osiguranja, ZOIL “Vojvodina”, Novi Sad 1975, str. 90.
7
У Краљевини Југославији су постојала три картела осигурања. Поред картела за осигурање
против штета од града, постојали су и картели за пожарна осигурања и осигурањe
аутобуских предузећа. (isto, str. 92)

103
 Након капитулације Краљевине Југославије, доласка окупатора и
распарчавања земље, била је заустављена привредна, а и свака друга активност, па
и рад осигуравајућих друштава. Међутим, већ крајем 1941. године, нека предратна
осигуравајућа друштва, међу њима и она која су се бавила осигурањем усева и
плодова, оглашавају наставак свога рада и позивају бивше клијенте да измире
обавезе које су заостале из предратног периода.
Половином 1942. године Влада Србије, на предлог Министра пољопривреде,
доноси Уредбу о обавезном обезбеђењу од града и Државном заводу за
пољопривредна осигурања („Сл. новине”, бр. 58/1942). Овом Уредбом је
обезбеђење усева и плодова од града обавезно и спроводи се на целој државној
територији. Његово спровођење врши Државни завод за пољопривредна
осигурања, који је под контролом Министрарства пољопривреде и исхране, са
седиштем у Београду и испоставом за Банат у Петрограду. Обавезно се обезбеђују
сви главни усеви и плодови без подусева и међуусева и то са земљишта која
подлежу плаћању земљарине. Сви власници земље су имали обавезу да до краја
априла измире тзв. допринос за градобитину. Поред обавезног се спроводило и
добровољно осигурање. Ипак, развој осигурања у овим ратним условима је био
веома отежан и није имао неке значајније резултате.

3. ПЕРИОД СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Након завршетка Другог светског рата долази до промене друштвено-
економског уређења у Југославији, предратни капиталистички систем замењује
социјалистички систем. И у оквиру новог система дошло је до појединих
друштвено-економских промена, које су утицале на развој разних привредних
делатности, па тако и осигурања. У новим друштвено-политичким условима
неминовно је пратити промене у развоју осигурања усева и плодова у складу са
развојем система осигурања у целини. За развој осигурања у социјалистичком
раздобљу карактеристични су следећи периоди:
ƒ период централизованог државног осигурања (1945-1961)
ƒ период децентрализованог комуналног осигурања (1962-1967)
ƒ период комерцијалног (тржишног) осигурања (1968-1971)
ƒ период самоуправног социјалистичког осигурања (1972-1988)

3.1 Период централизованог државног осигурања

Још пре завршетка Другог светског рата Председништво АВНОЈ-а је донело
одлуку о конфискацији непријатељске имовине. Сходно томе је почетком 1945.
године донета Одлука о спајању у Државни завод за осигурање и реосигурање
осигуравајућих предузећа која прелазе у државну својину („Сл. лист ДФЈ”, бр.
12/1945). Нешто касније Државни завод за осигурање и реосигурање мења име у
Државни осигуравајући завод (ДОЗ) на основу Уредбе о организацији и пословању
Државног осигуравајућег завода („Сл. лист ФНРЈ”, бр. 24/1947). На основу ове
уредбе је сва државна имовина морала бити осигурана код ДОЗ-а. Из овог се види
да је ДОЗ имао монопол осигурања, а послове осигурања је спроводио преко шест
републичких дирекција и више од сто филијала и агенција.

104
 ДОЗ поклања велику пажњу осигурању усева и плодова. У току 1947. године,
Генерална дирекција ДОЗ-а је донела Правила за осигурање усева и плодова од
града и премијске тарифе за осигурање усева и плодова против штета од града, а
предмет осигурања су били усеви и плодови на ораницама и виногради. У овом
периоду је осигурање у приватном сектору било добровољно. Односи према
осигураницима су регулисани правилима осигурања, а тарифом премија је
регулисана цена осигурања. Тарифа код усева и плодова је имала осам категорија
и четири градобитна разреда, што се одређивало на основу метеоролошких
података о падању града у одређеним подручјима и на основу искуства.
У наредним годинама су уочени и неки недостаци у спровођењу осигурања,
те је у Правилима за осигурање усева и плодова из 1952. године дошло до
промена. Предмет осигурања су били усеви и плодови, воћни, лозни и шумски
расадници од ризика града и пожара, односно буре и провале облака насталих
заједно са градом. Памук се могао осигурати на колективној основи од града,
мраза, слане, олује, провале облака, поплаве и скакаваца, а дуван и индустријско
биље од ризика поплаве. Наредне године је обим покрића сужен на штете од града,
удара грома и пожара. Искључене су штете од буре и провале облака, укинута је
могућност колективног осигурања памука, а код дувана, воћних и лозних калемова
су обухваћене и штете у квалитету. Од 1957. године евидентан је убразани развој
осигурања усева и плодова, који је праћен интензивирањем биљне производње.
Почетком 1958. године је Државни секретар за послове финансија донео Наредбу о
одређивању ризика од којих је привредна организација дужна осигурати основна и
обртна средства и средства заједничке потрошње („Сл. лист ФНРЈ”, бр. 14/1958).
Овом наредбом су се усеви и плодови морали осигурати од ризика града, удара
грома и пожара, и то док су у непожњевеном или необраном стању.
Правила за осигурање усева и плодова су поново измењена 1959. године.
Наиме, уводи се могућност допунског осигурања од ризика поплаве, мраза и слане,
с тим да се плаћала посебна премија за усеве који се колективно осигуравају. Код
винограда, хмеља и памука је уведено допунско осигурање од пролећног мраза, а
млади, неродни виногради и воћњаци су укључени у осигурање, будући да се нису
раније осигуравали. Тарифа премија има седам градобитних разреда за поједина
подручја, а такође и девет тарифних група према осетљивости усева на град.

3.2 Период децентрализованог комуналног осигурања

С обзиром да је почетком педесетих година дошло до промена у друштвено-
политичком систему у земљи, што се огледа у увођењу радничког управљања и
децентрализације државне управе, било је неминовно да се то одрази и на ДОЗ,
чија јединствена организација није била у складу са овим начелима. Тако је
половином 1961. године донет Закон о осигуравајућим заводима и заједницама
осигурања („Сл. лист СФРЈ”, бр. 27/1961). Овим законом ДОЗ је укинут, а
формиран је већи број самосталних комуналних осигуравајућих завода. На
територији Југославије деловало је 128 завода, који су били удружени у
републичке заједнице и Заједницу САП Војводине, а сви су били обједињени у
Југословенску заједницу осигурања.
У овом периоду су се усеви и плодови мање осигуравали и у приватном и у
друштвеном сектору. У 1964. години је дошло до ревизије услова осигурања и

105
тарифа премија. Нова јединствена правила у осигурању усева и плодова су
проширена ризиком олује праћене градом. Код допунских ризика се јављају
могућности осигурања од ризика олује, мраза, губитка квалитета код семенских
житарица и посолице код воћа и грожђа.
Почетком 1965. године ступио је на снагу Закон о обавезном осигурању
имовине и лица („Сл. лист СФРЈ”, бр. 15/1965), којим се налаже обавезно
осигурање средстава у друштвеној својини којима управљају радне и друге
организације. Код осигурања усева и плодова се прописује осигурање од ризика
града, удара грома, пожара и олује праћене градом, док су непожњевени односно
необрани. На овај начин су само законским путем потврђена правила осигурања,
која су донета годину дана раније.

3.3 Период комерцијалног (тржишног) осигурања

Увидевши разне слабости комуналног система осигурања,8 почетком 1967.
године је донет Основни закон о осигурању и осигуравајућим организацијама
(„Сл. лист СФРЈ”, бр. 7/1967). Осигуравајући заводи су изједначени у свом
правном положају са привредним субјектима, тако да се осигурање обављало у
условима слободне тржишне „утакмице” осигуравајућих организација. Дошло је
до широке интеграције многобројних ситних осигуравајућих завода, тако да је
формирано нових једанаест самосталних осигуравајућих завода. У Новом Саду су
формирана два завода, и то Осигуравајући завод „Војводина” и Осигуравајући
завод „Нови Сад”.
Овим законом је укинута обавеза осигурања биљне производње на
друштвеном сектору. Сваки осигуравајући завод је појединачно законски био
приморан да донесе услове осигурања и тарифе премија. У условима за осигурање
усева и плодова, донетих крајем 1967. године, дошло је до неких промена у односу
на ранија правила. Из групе основних ризика је искључена олуја праћена градом,
која је проузроковала лоше техничке резултате у ранијем периоду. У групи
допунских ризика је искључен јесењи мраз, тако да је у оптицају поново била само
могућност осигурања од пролећног мраза. За разлику од правила осигурања, у
тарифама премија је било неких разлика код појединих завода, jer су неке културе
сврставане у различите класе осетљивости, а јављале су се и разлике код
разврставања у класе опасности. Та одступања су 1971. године усаглашена, тако да
су и услови осигурања и тарифе премија биле јединствене.

8
Поменуте слабости су се огледале у многобројности осигуравајућих завода, обавезном
удруживању у заједнице осигурања, јединственим правилима осигурања и тарифама
премија, административним односима завода са осигураницима, уз искључење стварања
услова за економско пословање. (Kočović, Jelena, Šulejić, P.: Osiguranje, Centar za
izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta, Beograd 2006, str. 28 i Mrkšić, D.: Osiguranje u
teoriji i praksi, Alef, Petrovaradin 1999, str. 22.)

106
 3.4 Период самоуправног социјалистичког осигурања
Прелазак на следећу етапу развоја осигурања, а то је систем самоуправног
осигурања, започео је доношењем Одлуке о проглашењу Уставних амандмана
(„Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/1971), потом Устава СФРЈ („Сл. лист СФРЈ”, бр. 9/1974) и
Закона о основама система осигурања имовине и лица („Сл. лист СФРЈ”, бр.
24/1976). Према усвојеним амандманима (XXI, XXII и XXIII) основу
самоуправних односа чини право радног човека да одлучује о свим пословима
друштвене репродукције, као и средствима која се у ту сврху удружују.
Почиње реорганизација осигуравајућих завода у самоуправне заједнице
осигурања, које су назване заједнице за осигурање имовине и лица. Долази до
смањења броја ових заједница на осам, с тим да је САП Војводина имала и даље
две заједнице, а свака република по једну. У складу са новим Уставом и Законом о
основама система осигурања имовине и лица се наводи да се осигурање остварује
удруживањем средстава у заједницама осигурања, на начелима солидарности и
узајамности.
Такође се образују посебне заједнице ризика, којима се врши осигурање од
истоврсних, односно сродних врста ризика. Тако је у појединим осигуравајућим
организацијама формирана као посебна заједница ризика и осигурање
пољопривреде, које је обухватило осигурање усева и плодова и осигурање
животиња. Ово је било веома важно, да би се на овај начин омогућило унапређење
појединих грана осигурања и да би се спречило преливање средстава осигурања из
једне области у другу. То је нарочито било од значаја код осигурања усева и
плодова, због чињенице да је ова грана осигурања углавном пословала са
губицима или на граници изравнања.
Након што су конституисане заједнице ризика, додатну потпору су добила
Правила и тарифе осигурања усева и плодова, донета још 1972. године. Међутим,
у 1977. години дошло је до неких измена. У услове осигурања је унето осигурање
родних воћњака и винограда, осигурање воћа и стоног грожђа од губитка у
квалитету и осигурање посолице. У тарифама премија за осигурање усева и
плодова је дошло до премештања појединих култура из једне у другу класу
осетљивости. Свака заједница за осигурање је разврставала своје подручје у класе
опасности.
Током 1978. године донет је Закон о облигационим односима („Сл. лист
СФРЈ”, бр. 29/1978), па је било неминовно да се Правила осигурања и тарифе
премија усагласе са истим. У Општим условима за осигурање усева и плодова то је
учињено током следеће две године. Током 1981. године је урађено усаглашавање
Посебних услова са овим законским прописом. Установљен је Правилник о
разврставању подручја у класе опасности и Правилник за разврставање усева у
класе осетљивости.

4. ПЕРИОД НАКОН РАСПАДА ЗАЈЕДНИЧКЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ

ДРЖАВЕ
Нова трансформација система осигурања настала је четрнаест година након
доношења Устава из 1974. године. Наиме, тада је доношењем амандмана XIV („Сл.
лист СФРЈ”, бр. 70/1988) на чл. 42 Устава СФРЈ, напуштен систем удруживања

107
рада и средстава и прешло се на систем тржишног привређивања. Две године
касније донет је Закон о основама система осигурања имовине и лица („Сл. лист
СФРЈ”, бр. 17/1990), којим су се дотадашње заједнице осигурања имовине и лица
односно заједнице ризика трансформисале у деоничка друштва.
Након распада СФРЈ 1991. године, настала је СР Југославија, на чијој се
територији формирало седамдесетак нових осигуравајућих организација.
Увођењем економске блокаде од стране Савета безбедности Уједињених нација
током 1992. године, наступио је тежак период за осигуравајућа друштва.
Половином 1996. године ступа на снагу Закон о осигурању имовине и лица („Сл.
лист СРЈ”, бр. 30/1996), укидају се санкције Савета безбедности и стварају се
услови за поновно укључивање југословенског осигурања на светско тржиште
осигурања. То се, у стварности, догађа тек крајем 2000. године, са политичким
променама у земљи.
У 2004. години се доноси дуго очекивани Закон о осигурању („Сл. гласник
Републике Србије”, бр. 55/2004), којим се обезбеђује значајније приближавање ове
области законским прописима Европске Уније.
Осигурање усева и плодова у овом периоду прати тренд развој осигурања
уопште. Током деведесетих година прошлог века ова врста осигурања доживљава
један од најтежих периода у историји, да би се ситуација поправила протеклих
неколико година. Teжећи да подстакне осигурање пољопривреде, Влада Републике
Србије је 2005. године донела Уредбу о условима и начину коришћења средстава
за регресирање осигурања животиња, усева и плодова у 2006. години („Сл. гласник
Републике Србије”, бр. 106/2005), којим су регистрована пољопривредна
домаћинства добила могућност да им се регресира део новчаних средстава за
плаћање премије осигурања осигуравајућим организацијама, за осигуране усеве и
плодова од ризика умањења приноса.
Од великог броја осигуравајућих организација протеклих година, њих
десетак се бавило осигурањем усева и плодова. Осигуравају се: усеви (укључујући
подусеве, пострне и међуусеве), вишегодишњи засади, воћни, лозни и шумски
засадни материјал, цвеће и украсно биље, расад поврћа и других култура, неке
шумске културе, врба за плетарство, трска, топола. Основни осигурани ризици су
град, удар грома и пожар, а допунски олуја, поплава и мраз (јесењи и пролећни). У
зависности од ризика културе се разврставају у класе осетљивости, а подручја у
класе опасности.
Последњих година тржиште осигурања у Србији карактерише доминација
две осигуравајуће организације, „ДДОР-а” из Новог Сада и „Дунава” из Београда.
У овим двема нашим највећим осигуравајућим кућама сада је у току финализација
процеса приватизације. Такође, код осигурања усева и плодова исте имају примат
у односу на остале осигуравајуће куће. То се пре свега односи на остале домаће
осигуравајуће организације, али и на осигураваче из иностранства, који су поново,
ступањем на снагу Закона о осигурању из 2004. године, добили могућност вођења
послова осигурања на територији Србије. Уласком иностраних осигуравача се
подиже ниво квалитета услуга осигурања и стварају се услови за даљу
либерализацију тржишта. Наредни период ће показати колико ће ове промене у
осигурању имати позитивног утицаја на даљи развој тржишта осигурања код нас и
колико ће то допринети његовом убрзаном приближавању Европској Унији.

108
 ЛИТЕРАТУРА

1. Грађански законик за Краљевину Србију (1844), Издавачко и књижарско

предузеће „Геца Кон”, Београд 1937.
2. Закон о фонду за накнаду штете пострадалима од града, Српске новине
Краљевине Србије, бр. 266/1905.
3. Закон о обавезном обезбеђењу усева и плодова од града од 10/II 1931 г.,
Уредба о обавезном обезбеђењу усева и плодова од града у Дунавској
бановини са изменом од 18 августа 1938 год. број М.П.V 56364/38 г. и
Правилник за извршење Уредбе о обавезном обезбеђењу усева и плодова
од града у Дунавској бановини, Штампарија Дунавске бановине, Нови
Сад 1979-38.
4. Закон о обезбеђењу усева и плодова од града (Овај Закон објављен је у
„Службеним новинама” у броју 189. од 21. августа 1923. год.), Државна
штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1923.
5. Zakon o obligacionim odnosima, Sl. list SFRJ, br. 29/1978.
6. Закон о осигуравајућим друштвима, Српске новине Краљевине Србије,
бр. 127/1892.
7. Закон о осигурању, Сл. гласник Републике Србије, бр. 55/2004.
8. Закон о осигурању имовине и лица, Сл. лист СРЈ, бр. 30/1996.
9. Zakon o osnovama sistema osiguranja imovine i lica, Sl. list SFRJ, br.
24/1976.
10. Zakon o osnovama sistema osiguranja imovine i lica, Sl. list SFRJ, br.
17/1990.
11. Jugoslovensko savetovanje o osiguranju poljoprivrede, Trogir, mart 1986,
Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije, Beograd 1986.
12. KOČOVIĆ, JELENA, ŠULEJIĆ, P.: Osiguranje, Centar za izdavačku
delatnost Ekonomskog fakulteta, Beograd 2006.
13. MAROVIĆ, B.: Osnovne karakteristike razvoja jugoslovenskog osiguranja,
Privredna izgradnja, Časopis ekonomista Vojvodine, Novi Sad 1986.
14. МИЛОРАДИЋ, Ј.: Економски ефекти осигурања у пољопривреди и
прехрамбеној индустрији АП Војводине, Агроекономика, бр. 34-35, Нови
Сад 2005/06.
15. MИЛОШЕВИЋ, Б.: Од ДОЗ-а, ОЗ-а и ЗОИЛ-а до деоничког друштва:
прилози за монографију новосадског осигурања, „ДДОР Нови Сад”,
Нови Сад 1991.
16. MRKŠIĆ, D.: Osiguranje u teoriji i praksi, Alef, Petrovaradin 1999.
17. Naredba o određivanju rizika od kojih je privredna organizacija dužna
osigurati osnovna i obrtna sredstva i sredstva zajedničke potrošnje, Sl. list
FNRJ, br. 14/1958.
18. OGRIZOVIĆ, D.: Ekonomika osiguranja, Zajednica osiguranja imovine i lica
„Sarajevo”, Sarajevo 1985.
19. Одлука о проглашењу амандмана на Устав Социјалистичке Федера-
тивне Републике Југославије, Сл. лист СФРЈ, бр. 70/1988.
20. Одлука о проглашењу Уставних амандмана, Сл. лист СФРЈ, бр. 29/1971.
21. Осигурање усева и плодова, „ДДОР Нови Сад”, Нови Сад 1996.

109
 22. ПАЧИЋ, Ј.Ш.М.: Осигурање противу града: народним посланицима,
Електрична нова трговачка штампарија, Београд 1902.
23. Pravila za osiguranje useva i plodova, Štamparija DOZ-a, Beograd 1952.
24. Правила за осигурање усева и плодова, Штампарија ДОЗ-а, Београд 1957.
25. Правила за осигурање усева и плодова, Штампарија ДОЗ-а, Београд 1958.
26. Privatizacija i perspektive osiguranja u zemljama u tranziciji, Savetovanje,
Vrnjačka Banja, maj 2003, Ekonomski fakultet, Naučno-istraživački centar,
Beograd 2003.
27. Привредно законодавство, књига пета, Издавачка књижарница „Геца
Кон”, Београд 1930.
28. Пројект Закона о узајамном обезбеђењу усева и плодова од града, Ми-
нистарство народне привреде, Београд 1896.
29. Savremeni trendovi u razvoju tržišta osiguranja, Četvrti međunarodni
simpozijum, Vrnjačka Banja, jun 2006, Ekonomski fakultet Univerziteta u
Beogradu i Udruženje aktuara Srbije, Beograd 2006.
30. СТОЈКОВИЋ, В.: Обезбеђење усева и плодова од града, Задужбинска
штампарија Вардарске бановине „Немања”, Скопље 1932.
31. TASIĆ, A.: Osnovi osiguranja, Zajednica osiguranja imovine i lica
„Vojvodina”, Novi Sad 1975.
32. TOMIĆ, Č.: Osiguranja useva i plodova – faktor ekonomske stabilnosti biljne
proizvodnje, magistarska teza, OOUR Institut za ekonomiku poljoprivrede,
Poljoprivredni fakultet, Novi Sad 1979.
33. Уредба о обавезном обезбеђењу од града и Државном заводу за пољо -
привредно осигурање, Сл. новине, бр. 58/1942.
34. Уредба о условима и начину коришћења средстава за регресирање
осигурања животиња, усева и плодова, Сл. гласник Републике Србије,
бр. 106/2005.
35. Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Sl. list SFRJ, br.
9/1974.

DEVELOPMENT OF CROP INSURANCE IN SERBIA

MARKOVIĆ, T., JOVANOVIC, M.
Summary
The authors bring out the characteristics of certain periods in the development of crop
insurance in Serbia. The investigations concerns both the legislation of insurance in general
and legal acts, regulations and conditions of crop insurance, with the respect to different
phases (capitalism, socialism, period of transition) of the socio-economic development in
Serbia, beggining from the end of XIX century. It would be analized the relation between the
state and insurance, the insurance underwriting companies, kind of risks in insurance and
crops which are the matter of insurance. Obligated or voluntary insurance would be analized
too, as well as other relevant factors that had crucial infulence on the development of crop
insurance in the respective periods.

Key words: crop insurance, development, insurance companies, conditions of

insurance, insurance risks

110
UDK: 628.5:547.621 Originalni naučni rad
Original scientific paper

UPRAVLJANJE BIOHAZARDNIM OTPADOM NA BAZI

PIRALENA

VIDICKI, B.1

IZVOD: Upravljanje biohazardnim otpadom na našim prostorima je još uvek

neadekvatno, nerešeno, neregulisano i zbog toga je kao osnovni strateški cilj,
neophodno uspostavljanje potpune usaglašenosti nacionalnog zakonodavstva u
ovom segmentu sa zahtevima, dokumentima, uredbama i regulativama EU.
Otpad biohazardnog porekla ima sve karakteristike opasnog otpada u koji se ubraja
zbog svoje toksičnosti, kancerogenosti, teratogenosti i mutagenosti, odnosno
biohazardnih karakteristika i kao takav negativno utiče na zdravlje ljudi i
biosistema i predstavlja naglašeni rizik zagađenja životne sredine, vode, vazduha i
zemljišta.
U radu je diskutovano upravljanje opasnim otpadom (grupa perzistentnih organskih
polutanata – polihlorovani bifenili), koji je posebno generisan ratnim razaranjima,
eksplozijama i požarima industrijskih lokaliteta, kao i opasan otpad na bazi
piralena, koji se još upotrebljava u EPS.
Piralen (PCB) je visokotoksično jedinjenje koje se deponuje u masnom tkivu
toplokrvnih životinja i čoveka - u bubrezima i jetri i nakon određenog vremena
izaziva proliferaciju tkiva - rak

Ključne reči: biohazardni otpad, upravljanje, piralen.

UVOD
U vremenu naglog privrednog razvoja, koji podrazumeva upotrebu novih
tehnologija i materijala, sve češće se javlja otpad koji ima razoran uticaj na životnu
sredinu. Od tog otpada izdvaja se opasan otpad, a posebno otpad biohazardnog porekla.
Otpad biohazardnog porekla predstavlja kategoriju opasnog toksičnog otpada
biološkog porekla, tzv. biootpad. U sistemu organizovanog upravljanja otpadom,
upravljanje otpadom biohazardnog porekla zauzima izuzetno značajno mesto, jer
proizvodi i materijali koji poseduju biohazardne karakteristike, predstavljaju izvore
toksičnog, kancerogenog, opasnog, čak i infektivnog materijala i zagađujućih
perzistentnih, teško degradabilnih materija životne sredine. Pouzdano i bezbedno

1
Dr Branko Vidicki, Načelnik za visoko obrazovanje, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i
kulturu, Izvršno veće AP Vojvodine, Novi Sad;

111
uklanjanje, kao i upravljanje otpadom biohazardnog porekla, je od izuzetnog značaja za
širu naučnu, ali i javnost uopšte. Takođe, upravljanje biohazardnim otpadom jedan je od
osnovnih imperativa razvoja savremenog društva. Nacionalni propisi upravljanja
biohazardnim otpadom moraju biti harmonizovani sa EU regulativama, ali naravno,
mora se insistirati na njihovoj implementaciji i bezkompromisnoj primeni u praksi.
Pojam “biohazardnog” otpada pokriva vrlo širok spektar otpada koji pored
biološkog, obuhvata hemijski, farmaceutski, radioaktivni, kao i sve druge vrste opasnog
otpada koje potiču iz medicinskih i veterinarskih ustanova, kao i iz stočarske
proizvodnje i mesne industrije. Kao takav u celini je nazvan - “medicinskim otpadom”,
prema klasifikaciji iz Metodologije za izradu integralnog katastra zagađivača životne
sredine (Miloradov i sar. 1995).
Neadekvatno, neprofesionalno i rizično postupanje, kao i upravljanje otpadom
predstavlja jedan od najvećih problema u oblasti zaštite životne sredine i zdravlja ljudi.
Do ovakvog zaključka došlo se brojnim analizama stanja životne sredine na teritoriji
Republike Srbije koje su urađene poslednjih nekoliko godina (Uprava za zaštitu životne
okoline – Ministarstvo zdravlja i zaštite životne sredine, 2001; Ministarstvo za zaštitu
prirodnih bogatstava i životne sredine, 2002-2003; Svetska banka, 2002; Ekonomska
Komisija za Evropu Ujedinjenih nacija, 2002; i drugi) (Vidicki i sar. 2006).
Međunarodne institucije, koje se bave zaštitom ekosistema i životne sredine uopšte,
donele su zabranu dalje proizvodnje i korišćenja jedinjenja na bazi PCB. Takođe su
upozorile na moguće opasnosti od kontaminacije organo-hlornim jedinjenjima tipa
piralena.
U našim transformatorima, kondenzatorima i skladištima, do momenta kada je na
snagu stupila zabrana, u najvećoj meri se nalazi smeša od 40% trihlorbenzena i 60%
heksa - hlordifenila, odnosno pentahlordifenila, označena kao piralen 1467.
Elektroindustrija, kao najveći korisnik ulja koja sadrže piralen, koristila je oko 80
procenata od celokupne proizvodnje piralena.
U trenutku stupanja zabrane zatečene su velike količine piralena i nije bilo moguće,
čak ni sukcesivno, da se izvrši celokupna zamena ovih jedinjenja sa mineralnim trafo-
uljima. Ispitivanja su pokazala da od uvezenih 11,8 hiljada tona piralena, 50% koristi
elektroindustrija, u magacinima i staroj elektroopremi je oko 35% i oko 15% je
nekontrolisano ispušteno. Na žalost evidencija je nekompletna, deponovanje je kod
većine korisnika nepropisno, a kontrola i nadzor nedovoljni, pa je najsigurniji deo
piralena onaj koji se nalazi u elektroopremi.
Prilikom bombardovanja veliki deo piralena iz razorenih trafostanica je razliven i
završio u raznim medijima životne sredine. Deo koji se nalazio na površini uglavnom je
spran - otišao je u vodotokove i podzemne vode i pošto je specifično teži, pao je na dno,
ne rastvara se, niti se razlaže. On ostaje, takav kakav je, između 15 i 20 godina i zbog
toga je mogućnost trovanja piralenom izuzetno visoka.
Piralen na živi svet deluje kumulativno, tj. nagomilava se u živim organizmima,
posebno u masnom tkivu. Kod biljaka dolazi do promena na korenovom sistemu, plodu,
semenu i smanjuje plodnost. Toksičnost piralena se najjače ispoljava na populacijama
kičmenjaka, a objašnjava se njegovom hemijskom postojanošću, sposobnošću
nagomilavanja, dobrom rastvorljivošću u masnom tkivu i prolaženju kroz lance ishrane u
organizme životinja.

112
 POLIHLOROVANI BIFENILI KAO BIOHAZARDNI OTPAD
Polihlorovani bifenili (PCB) predstavljaju smeše 209 sintetizovanih organskih
jedinjenja sa širokim mogućnostima primene. Prvi put su proizvedeni 1929. godine u
Monsanto hemijskoj industriji SAD pod komercijalnim nazivom Askarel. Široka
primena u različitim oblastima industrije bila je inicirana izuzetnim fizičko-hemijskim
karakteristikama, kao što su: termička stabilnost, hemijska inertnost, mala zapaljivost,
nizak napon pare, visoka dielektrična konstanta i dug vek korišćenja. Dugi niz godina
intenzivno su se upotrebljavali kao dielektrični fluidi u kondenzatorima i
transformatorima, fluidi za prenos toplote, hidraulični lubrikanti, usporivači gorenja,
aditivi za boje, plastične mase, sinergici za pesticide.
I pored niza prednosti, zbog toksičnosti i potencijalne kancerogenosti, proizvodnja
PCB se 1977. godine zabranjuje, a upotreba ograničava. Uprkos preduzetim merama,
kontaminacija PCB i dalje je prisutna i predstavlja problem globalnih razmera.
PCB su jedinjenja karakteristične bifenilne strukture sa vezanim atomima hlora, od
1-10, koji su supstituisali H atome (slika 1). Kongeneri PCB su najčešće bezbojni kristali
bez mirisa.

meta orto orto' meta'

3 2 2' 3'

1 1'
para 4 4' para'

5 6 6' 5'

Clx Cly
Slika 1. Osnovna strukturna formula PCB
Picture 1. Basic structural formula of PCBs

Komercijalne PCB smeše predstavljaju čiste viskozne tečnosti, a što je sadržaj hlora
veći smeše su viskoznije (npr. smeša Arohlor 1260 je "lepljiva smola"). Slabo se
rastvaraju u vodi i imaju nizak napon pare, dok su lako rastvorljivi u organskim
rastvaračima, uljima i mastima. PCB su jedinjenja sa izraženom stabilnošću i veoma
teško se razgrađuju. Ipak, pod određenim uslovima mogu biti degradirani hemijskim,
termalnim i biohemijskim procesima. Zbog izraženo visoke termodinamičke stabilnosti,
svi degradacioni mehanizmi su otežani.
Na fizičko-hemijske performanse kongenera PCB, izuzetan uticaj imaju broj i
položaj atoma hlora u bifenilnoj strukturi. Sa povećanjem stepena supstitucije
rastvorljivost u vodi, napon pare i biodegradabilnost opadaju, dok hidrofobnost i sorpcija
imaju tendenciju rasta.
PCB jedinjenja se pojavljuju pod različitim trgovačkim nazivima, a kod nas se
najviše koriste i primenjuju pod nazivom Piralen.

113
Tabela 1. Klasifikacija Arohlora prema vrsti primene

Upotreba AROHLOR

Električni kondenzatori 1016, 1221, 1254

Električni transformatori 1242, 1254, 1260
Vakuum pumpe 1248, 1254
Gasne turbine 1221, 1242
Hidraulički fluidi 1232, 1242, 1248, 1254, 1260
Plastifikatori u sintetičkim smolama 1248, 1254, 1260, 1262, 1268
Adhezivi 1221, 1232, 1242, 1248, 1254
Plastifikatori u gumama 1221, 1232, 1242, 1248, 1254, 1268
Sistemi za prenos toplote 1242
Aditivi u smolama 1242, 1254, 1268
Agensi za otprašivanje 1254, 1260
Aditivi za pesticide, mastila, ulja za
1254
podmazivanje
Bezugljenični papir za umnožavanje 1242

Zbog izražene perzistentnosti i transportnog potencijala, PCB su ubikvitarni

kontaminanti životne sredine, rasprostranjeni širom sveta. Polihlorovani bifenili se
vezuju za najfinije čestice u atmosferi i kao aerosoli u atmosferi se depozicijom
transportuju i do najudaljenijh predela na zemlji. Stepen adsorpcije zavisi od broja
vezanih atoma hlora u molekulu. Detektovani su u svim kompartimentima životne
sredine: vodi, vazduhu, zemljištu i sedimentu, kao i u živim organizmima. U životnu
sredinu dospevaju u toku proizvodnje, primene i neadekvatnog korišćenja i odlaganja na
komunalne i industrijske deponije; akcidentalnog curenja tokom transporta; usled
eksplozija i ratnih akcidenata.

UPRAVLJANJE BIOHAZARDNIM OTPADOM NA BAZI PIRALENA

Piralen spada u red najvećih ekoloških problema na ovim prostorima, a u Evropi
tokovi tog toksičnog ulja kontrolišu se na svim nivoima. Kancerogeno ulje-piralen, u
količini od samo jednog litra zagađuje milijardu kubnih litara vode. Zato je veoma bitno
organizovati upravljanje otpada PCB sastava.
Upravljanje biohazardnim otpadom spada pod domen upravljanja celokupnim
otpadom, i samo je jedan deo menadžmenta otpadom. Zato je važno napraviti strategiju i
plan upravljanja otpadom u Srbiji, gde će se posebna pažnja pokloniti upravljanju
opasnim otpadom i otpadom biohazardnog porekla.

114
 Proces neškodljivog uklanjanja biohazardnog otpada zbog svojih specifičnosti,
zahteva posebno pažljivo planiranje svakog dela procesnih aktivnosti, a pre svega
donošenje odgovarajućih zakonskih propisa usklađenih sa već postojećim propisima
Evropske unije u ovoj oblasti.
Definisanje sistema koji se, da bi bio uspešan, mora sastojati od najmanje tri
imperativne komponente: zakonodavne, programske (odgovarajućeg programa sa
merama za njegovo sprovođenje) i tehnološke (adekvatna postrojenja za tretman sa
pratećim merama za njihovo korišćenje) (Vidicki, 2006).
Donošenje dobrih zakonskih dokumenata, pravilnika, propisa i uputstava za
upravljanje industrijskim opasnim i biohazardnim otpadom je jedan od najvažnijih
koraka u zaštiti i unapređenju životne sredine, poljoprivrede i zdravlja. Veoma je važno
da zakon i prateća zakonska dokumenta obuhvate sve elemente odgovornosti generatora
opasnog industrijskog otpada, ali i da se ti propisi primenjuju u praksi.
Nacionalni nacrt zakona o upravljanju otpadom, i koji je usklađen sa Uredbama
Evropskog parlamenta i Evropske unije, kojim se definišu pravila postupanja i tretmana
biohazardnim otpadom je u skupštinskoj proceduri.
Osnovne selektovane faze rešavanja i upravljanja otpadom biohazardnog porekla
bile bi:
ƒ Nastanak otpada biohazardnog porekla;
ƒ Skladištenje i prikupljanje;
ƒ Transport;
ƒ Tretman i reciklaža;
ƒ Odlaganje (deponovanje) otpada.
U Srbiji, a posebno u Vojvodini koja predstavlja dominantnu poljoprivrednu regiju,
generišu se značajne količine opasnog otpada biohazardnog porekla, sa ukupnim
trendom rasta.
U našoj državi ne postoji adekvatan sistem koji reguliše upravljanje otpadom
biohazardnog porekla što predstavlja konstantan rizik po ukupnu životnu sredinu i
zdravlje ljudi.
Na osnovu razmatrane problematike upravljanja biohazardnim otpadom, sa
posebnim naglaskom na otpad sa visoko toksičnim komponentama PCB, prilikom
uspostavljanja i implementacije plana upravljanja otpadom moraju se uzeti u obzir opšti i
ključni principi definisani u okviru Nacionalne strategije upravljanja otpadom.
Ranijih godina u upotrebi su bile rotacione peći za spaljivanje piralena, ali se
pokazalo da to nije dobro rešenje zbog velikog zagađenja vazduha. Tako na primer u
Americi je bilo u upotrebi oko 30 rotacionih peći, ali su proračunali da je bolje napraviti
uređaje koji će direktno spaljivati piralen uz bolje uslove rada.
U radu se posebno naglašava insineracioni postupak tretmana za uklanjanje visoko
toksičnog otpada na bazi piralena, koji se smatra optimalnim sa aspekta maksimalne
zaštite životne sredine i moguće kontaminacije vazduha visoko toksičnim produktima
sagorevanja i razgradnje. Kod nas ne postoje odgovarajući insineratori, država nema
finansijska sredstva da ih nabavi, pa zato se sakupljeni otpad, u skladu sa zakonom o
prekograničnom transportu, upućuje u Nemačku ili Francusku koje raspolažu
sofisticiranim opremama i uređajima za spaljivanje toksičnog otpada. Mada, kada bi se
razgradnja vršila u našoj državi, cena bi bila i do 30 procenata manja. Zbog toga neki

115
stručnjaci smatraju da piralen ne bi trebalo dirati iz transformatora, dok se ne stvore
materijalni uslovi da se piralen isprazni i dekontaminira.
Osnovna šema insineracione peći za neškodljivo spaljivanje otpada na bazi piralena
prikazana je na slici 2.

Slika 2. Insineraciona peć za spaljivanje otpada na bazi piralena

Picture 2. Insineration furnace for burning pyralene waste

Prilikom inseneracije životna sredina je potpuno zaštićena, jer se reaktor sastoji od

duplog zida, a ispod reaktora se nalazi 10 do 20 tona asorpcione mase - zeolit i aktivni
ugalj2.
U Evropskim zemljama, devedesetih godina prošloga veka, povećao se interes i za
druge tehnologije, kao što su sagorevanje u fluidizovanom sloju, piroliza i gasifikacija.
Jedna od novijih metoda je i dekontaminacija pomoću LTR2 (Low-Temperature Rinsing
and Re-Use/Recovery) tehnologije (Ispiranje na niskim temperaturama i ponovna
upotreba), slika 3

2
Jedan gram asorpcione materije ima razvijenu asorpcionu površinu od 200 do 500 m2

116
 Slika 3. LTR2 tehnologija

U tabeli 2. dati su tretmani za različite vrste otpada koji se sada koriste, i oni čija bi
upotreba bila najbezbednija za životnu sredinu.
U Srbiji je napravljen korak napred ka upravljanju opasnim otpadom, odnosno
upravljanje piralenom, pa je tako osnovan Konzorcijum za piralen i toksična jedinjenja.
Konzorcijum je izradio baze podataka piralena i ostalih toksičnih jedinjenja na teritoriji
Srbije i Crne Gore po grupama.
U Srbiji je registrovano preko 50% svih trafoa i kondenzatora. Do sada je popisano
preko 180 firmi (ili polovina od ukupno pristiglih prijava) koje su prijavile PCB trafoe ili
otpad sa 185 trafoa koji sadrže u sebi 265.669,0 kg piralena, a ukupna masa te opreme je
852.512,0 kg. (Poreklo:. Minel Srbija, Kon Hrvatska, General Motors USA, ACEC
Belgija. Sa druge strane popisano je 440 firmi (ili 2/3 od ukupno pristiglih prijava) koje
su prijavile PCB kondenzatore ili otpad sa 5454 kondenzatora koji čine ukupnu masu od
150.582,9 kg.(Poreklo: Minel Srbija, Rusija, Simens Nemačka, ACEC Belgija, ICAR,
Ducati, ABB Švedska, ASEA Švedska).
Treba naglasiti da nije sva ova oprema van upotrebe, pa ako bi se krenulo u
sakupljanje i pripremu za izvoz celokupnog popisanog otpada, moralo bi da se nađe
adekvatno rešenje za zamenu ove opreme.

117
Tabela 2. Tretmani za različite PCB otpade

Deponije opasnog

Gradske deponije
Visoko efikasni
ubrizgavanjem

Rotacione peći
Insinerator sa
Sadržaj PCB
Vrsta otpada

Alternativne
tečnosti

metode
kotlovi

otpada
Hemijska
Askareli 30-70% x O
dehlorinacija
Tečni PCB
Hemijska
> 500 ppm x
dehlorinacija
50-500 ppm x x x
Kontaminirano
< 1% O O O
mineralno ulje
Oprema < 500 ppm O
Oprema ≤ 50 ppm O
Otpaci od
rukovanja sa Varira x
uređajima
Pakovanje Varira x
Otpadno ulje 10-500 ppm O O O
Zemlja i građ.
otpad, ostaci pri > 50 ppm x O
destrukciji PCB
g/dm3,
Otpadni mulj O O
mg/dm3

O – moguća metoda
x – preporučena metoda;

PREDLOG OSNOVNIH MERA ZA UKLANJANJE I UPRAVLJANJE

OTPADOM
Na osnovu postojeće nacionalne zakonodavne regulative pri adekvatnom upravljanju,
skladištenju i tretmanu toksičnog otpada moraju se strogo poštovati i primenjivati
sledeće radnje:

Unapređenje sistema upravljanja opasnim otpadom

− Izrada katastra i baze podataka sa: količinama biohazardnog otpada, načinima

prerade, količinama finalnog proizvoda, kao i evidencije lokacija generisanja
otpada;
− Stvaranje akcionih planova za postupanje sa POPs i kako se osloboditi POPs
hemikalija.POPs
− Usaglašavanje i primena Stokholmske konvencije i izrada Nacionalnog
implementacionaog plana za POPs .implementacionaog plana.

118
 − Poseban tretman sa vrstom otpada tipa biohazardnog i otpada sa komponentama
PCB.
− Mapiranje lokacija izvora pri modelu upravljanja hazardnim otpadom.
− Doneti optimalne mere sanacije korišćenja piralena u zatečenim trafo uređajima,
skladištima i deponijama i na potencijalno kontaminiranim lokacijama nastalih
nesavesnim rukovanjem.
− Uspostavljanje kontrole nad nenamernim emisijama PCDD/PCDF

Uvođenje reda u monitoring sistem za POPs

− Kontrola kontaminiranog zemljišta, površinskog sloja i kritičnog penetracionog

sloja kontaminiranog prostora.
− Kontrola kontaminacije podzemnih voda uz primenu ugradnje adekvatnih
piezometara do kritične dubine.
− Kontrola površinskih stajaćih voda i sabirnih deponija sa prelivnim uređajima.

Osnovni principi koji se moraju u potpunosti uvažavati i primenjivati su:

2 princip održivog razvoja,

2 princip blizine i regionalni pristup upravljanju otpadom,
2 princip predostrožnosti,
2 princip hijerarhije u upravljanju otpadom,
2 princip primene najpraktičnijih opcija za životnu sredinu,
2 princip preventive,
2 princip mreže lokaliteta generisanja otpada sa
komponentama/kongenerima PCB,
2 princip degradacije i biodegradacije,
2 princip reciklirajućih ciklusa,
2 princip odgovornosti proizvođača,
2 princip konzistentne primene kaznene politike i kaznenih mera,
2 princip predikcije,
2 princip usaglašenosti i harmonizacije ekonomskih i ekoloških zahteva,
2 princip visoke odgovornosti prema životnoj sredini,
2 princip zagađivač plaća.

Pri izučavanju problematike upravljanja biohazardnim otpadom i otpadom na bazi

piralena razvijen je simplificiran programski paket UOPOT (Upravljanje opasnim
otpadom biohazardnog porekla). Ovaj originalni softverski paket prikazuje ključne
elemente Nacionalne strategije upravljanja otpadom, proračunava selektovane parametre
u vezi sa otpadom i daje grafički prikaz parametara za proračunavanje količina
posmatranog biohazradnog otpada. Program je kreiran u programskom jeziku Visual
Basic, čiji korisnički interfejs omogućava jednostavnu primenu samog programa od
strane krajnjeg korisnika. (Vidicki, 2006).

119
 LITERATURA
1. EUROPEAN COMMISSION - The fifth framework Programme - (Call Identifier
INCO COPERNICUS - ICFP501A2PR02). Assessment of the selected POPs
(PCBs, PCDDs/Fs, OCPs) in the atmosphere and water ecosystems from the waste
materials generated by warfare in former Yugoslavia (APOPSBAL), ICA2 -
CT2002-10007. Final report, (2006).
2. MILORADOV, M., MARJANOVIĆ, P., BOGDANOVIĆ, S.: Metodologija za
izradu integralnog katastra zagađivača životne sredine. Beograd, (1995).
3. TURK, M.: Rezidualne količine karakterističnih kongenera polihlorovanih bifenila
generisanih tokom konfliktnog perioda na prostorima bivše Jugoslavije. Magistarski
rad. Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad, (2006).
4. VIDICKI, B.: Model upravljanja biohazardnim otpadom. Doktorska disertacija.
Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad, (2006).
5. VIDICKI, B., ĆOSIĆ, I., BAŠIĆ, Đ., VOJINOVIĆ – MILORADOV, M.,
PAVLOVIĆ, A.: Biohazard waste management model. PSU-UNS International
Conference on Engineering and Environment - ICEE-2007, Phuket, Thailand,
(2007).
6. VIDICKI, B., VOJINOVIĆ – MILORADOV, M., BAŠIĆ, Đ., ĆOSIĆ, I.,
RISTIVOJEVIĆ, A., VUKASOVIĆ, B.: Model upravljanja biohazardnim otpadom.
Međunarodna konferencija: Otpadne vode, komunalni čvrsti otpad i opasan otpad,
Subotica, (2006).

BIOHAZARDOUS WASTE MANAGEMENT BASED ON THE

PYRALENE

BRANKO VIDICKI

Summary
Due to inadequate, unsolved and unregulated state of biohazardous waste
management in Serbia, the main strategic goal should be the implementation of EU
requests, documents and regulations in the national legislation.
Biohazardous waste has all the characteristics of the dangerous waste: toxicity,
cancerogenicity, teratogenicity and mutagenicity, and therefore, it can cause adverse
effects on human health and biosystem and presents a major environmental risk.
The paper presents hazardous waste management, especially the management of
polychlorinated biphenyls which belong to the group of persistent organic pollutants,
generated during the war accident, explosions and fires of industrial localities, as well as
hazardous waste based on the pyralene which is still in use in Public Enterprise ”Electric
power industry of Serbia”.

Key words: biohazardous waste, management, pyralene

120
UDK: 338.48:631 (497.113) Originalni naučni rad
Original scientific paper

AGROTURIZAM KAO PODSTICAJNI FAKTOR EKONOMSKOG

RAZVOJA VOJVODINE

VUJOVIĆ, S.1

Rezime:Radova i pisanije na ovu temu do sada, u Srbiji je bilo veoma malo, tako da
ovaj rad između ostalog ima za cilj podsticanje disciplinarnih i interdisciplinarnih
pristupa istraživanju Agroturizma, razvoja teorijske osnove Agroturizma, zatim,
osnove za razvoj kritičkih pristupa izučavanju ovog turizma, rasprostiranje novih
pristupa, koncepata, mreža i modela koji mogu biti razvijeni u izučavanju
Agroturizma, promocija novih istraživanja i sl.
Posebna prednost agroturizma Vojvodine, u odnosu na sve ostale delatnosti, jeste
da pruža mogućnosti valorizacije svih vrednosti, kako prirodnih tako i
antropogenih.
Prvorazredno pitanje daljeg uspešnog razvoja privrede Vojvodine, jeste pitanje
obima i načina investiranja u poljoprivredu i turizam. Genijalan model, strategija
ili način efikasnog povezivanja ove dve delatnosti u cilju razvoja privrede
Vojvodine, jeste agroturizam.

Ključne reči: turizam, poljoprivreda, agroturizam, privreda,

UMESTO UVODA
Sudeći po literaturi, naučnim konstatacijama teoretičara, poljoprivreda od najsitnijih
do najkrupnijih sfera razvoja čovečanstva, predstavlja fundamentalnu delatnost ili
polaznu osnovu ljudskog bitisanja.
Pisani tragovi svedoče da se privreda, još u drevnim vremenima, oko 6000.g.p.n.e,
zasnivala na poljoprivredi, stočarstvu i trgovini. U vreme Grčkih gradova-država i
Atenskoga carstva, te kasnije u doba Rima, osnovna privredna grana i Grčke i Rima bila
je poljoprivreda (J.K.Galbraith, 1995, 7). Poznati Britanski ekonomista i svećenik
Malthus (Tomas Robert Malthus) rast i opstanak populacije, u svojim naučnim
analizama, dovodio je direktno u vezu sa poljoprivredom preko proizvodnje sredstava za
život-hrane.

1
Dr SLAVOLJUB VUJOVIĆ, docent, Fakultet za ekonomiju i menadžment, Slobomir P
Univerzitet, Bijeljina

121
 Sam Aristotel (384-322 p.n.e) u svojim delima analizirajući suštinske kategorije
ekonomije (vrednost, razmena, raspodela i sl.) i etike (moral, moralne norme i načela),
nikada nije dovodio u pitanje temeljnu poziciju poljoprivrede. Sličan odnos, posle
Aristotela kroz istoriju, imali su i poznati teoretičari ekonomije Smith, Ricardo, Marx,
Keynes, Leontief i dr.
Međutim, bilo je i onih poput Humea (David Hume 1711-1776) koji su, govoreći o
ekonomskom razvoju i manufakturnoj proizvodnji, stvarali nedoumice, tvrdnjama tipa
»nije se mogao setiti niti jednog odlomka ma kojega antičkog autora u kojem bi se rast
nekoga grada pripisivao uspostavljanju manufakture«2. Da li je u pravu? Jeste rad
motikom ili pletenje džempera manufaktura, ali je i rad na kombajnu, ili računaru, ili
skeneru za magnetnu rezonancu u nekoj klinici, manufaktura na određeni način, ali
znatno različita od prvih. Znači, u poljoprivredi i privredama uopšte, ljudski faktor ima
nezamenjivu ulogu, ali stručan i obrazovan faktor, što potvrđuje genijalnost i
vizionarstvo zagovornika obrazovanja kadrova za agroturizam u Vojvodini.

1. Opšti pristup
Pod uticajem niza različitih faktora i okolnosti, privreda Vojvodine se nalazi u
procesu transformacije imovinsko pravnih odnosa. Ne u procesu tranzicije (kako i neki
odgovorni subjekti kažu), već u procesu transformacije imovinsko-pravnih odnosa.
Tranzicija (obuhvata sve fundamentalne sfere društva) podrazumeva korenite promene
postojećeg stanja nabolje, mada istorija beleži i obrnute situacije.
Po popisu 2002. godine Vojvodina je imala ukupno 2.031.992 /M-984.942; Ž-
1.047.050/ stanovnika, ukupna površina 21506 km² /94 stanovnika po 1km²/, i 709957
domaćinstava. Ukupno aktivnog stanovništva bilo je 912.800; od toga muškarci 530.197
i žene 382.603; 408.999 lica s ličnim prihodom i 382.603 izdržavanih lica.
Poljoprivrednog stanovništva bilo je 215.147 svega, od toga 125.506 aktivnog i 89.641
izdržavanog. Kod demografskog faktora Vojvodine i njegovog značaja u razvoju
agroturizma u budućnosti, pažnju privlači kretanje prirodnog priraštaja, što je prikazano
u sledećeoj tabeli br.1.
Tabela 1. Kretanje prirodnog priraštaja u Vojvodini
1993 1993 2003 2003
OPŠTINE I NASELJA Ukupno % od Ukupno % od
up.broja ukup br.
OPŠTINE 45 00 45 00
Opštine sa negat. prirod. priraš. 43 95,6 45 100
NASELJA 466 -- 467 --
Naselja sa negat. prir. prirašt. 353 75,8 411 88
GRADSKA NASELJA 52 -- 52 --
Grads. naselja sa neg. pri. prirašt. 38 73,1 50 96,2
OSTALA NASELJA 414 -- 415 --
Ostala naselja sa neg. priro. priraštaja 315 76,1 361 87
Izvor: Statistički godišnjak SRB 2005.

2
Videti, John Kenneth Galbraith, isti, str.7.

122
 Tabela pokazuje dinamiku kretanja negativnog prirodnog priraštaja po Opštinama i
naseljima, u desetogodišnjem razdoblju 1993-2003., što je posebno primetno kod
gradskih naselja, gde se broj od 38 gradskih naselja sa negativnim prirodnim priraštajem
u 1993-oj, popeo na 50 ili 96,2% odnosno za 23,10% u 2003-oj godini. Struktura pada i
porasta stanovništva po tipu naselja u Vojvodini data je u sledećoj tabeli br. 2.

Tabela 2. Naselja, prema tipu i porastu i padu broja stanovnika,

Period 1991-2002. God.
Naselja Ukupno Pad broja stanov. Porast broja stan. Bez promena br.
Stan.
APS. % SVEGA % SVEGA % SVEGA %
BR
Gradska 52 100 21 40,4 31 59,6 -- --
Ostala 415 100 260 62,7 154 37,1 1 0,2
Ukupno 467 100 281 60.2 185 39,6 1 0,2

Izvor: Statistički godišnjak SRB 2005.

Turizam kao pojava u proteklim vremenima i danas kao masovna pojava i jedna od
vodećih delatnosti u svetu (po broju učesnika i ostvarenom prometu na globalnom nivou,
turizam je na trećem mestu) ekonomskim interesima u direktnoj je korelaciji sa
poljoprivredom. S aspekta zdrave ishrane i zdrave prirodne sredine, tj. iskonske životne
potrebe, preko zdravlja ljudi, može se reći, da je turizam životno zavistan od
poljoprivrede, mada, s druge strane direktno ili indirektno podstiče prosperitet
poljoprivrede i ekonomije Vojvodine.
Sam termin–agroturizam-upućuje na neraskidivu međuzavisnost turizma i
poljoprivrede, bez obzira da li je ona organizovana po monofunkcionalnom ili profitnom
modelu. Samo značenje pojma –agroturizam- može se tumačiti na više načina. Može se
reći, da agroturizam predstavlja vid turizma usmeren na suštinska pitanja, zdravu ishranu
turista i boravak u zdravoj sredini, kroz integralni razvoj poljoprivrede, uvažavajući
aspekte održivosti.
Multifunkcionalnost i integralni razvoj poljoprivrede s jedne, i heterogenost zahteva
ili želja s druge strane (strane turizma), uz implementaciju principa antropocentrizma i
ekocentrizma, čine njihovu povezanost veoma kompleksnom.
Interdisciplinarna analiza međuzavisnosti ove dve delatnosti (više turizma od
poljoprivrede) profiliše agroturizam kao citadelu ukupnog turizma, koja ima bazu u
poljoprivredi. Agroturizam usmerava ukupan agrokompleks ka održivom razvoju,
proizvodnju zdrave hrane i njen plasman na tržištu. Ne podstiče i podržava samo
orijentaciju turističkih aktivnosti ka izvornom značenju pojma »agro« (grč. agros; lat.
ager), već održivom integralnom razvoju sa primarnom poljoprivredom u središtu.
Indirektno preko koncepta integralnog razvoja poljoprivrede turizam se susreće sa nizom
delatnosti povezanih sa agrobiznisom.
»Pojmovi agrarno (poljoprivredno) i ruralno (seosko) preduzetništvo predstavljaju
izvedene pojmove iz literature i prakse, modela multifunkcionalne poljoprivrede,

123
odnosno, integralnog ruralnog i održivog razvoja poljoprivrede i sela razvijenih
evropskih zemalja, posebno članica EU, za koji su se ove opredelile (Milanović, 2006)».

2. Međuzavisnost poljoprivrede i turizma

Prirodno-geografski položaj i ostali faktori u vezi s njim, predodređuju
poljoprivredu i turizam kao osnovne delatnosti, središnju vertikalu, nosioce ukupnog
razvoja privrede Vojvodine. Nisu retke preporuke i razmišljanja, da su razvoj ruralnog
turizma i pravilan odnos čoveka prema prirodi, jedan od načina povezivanja ove dve
fundamentalne delatnosti.
Međutim, ruralni trizam je samo jedna od direktnih poslovnih korelacija ove dve
delatnosti, korelacija po uputima izvornih termina (grč. agros; lat. ager; zatim, lat. rus i
ruralis; fr. touriste; eng. touring).
U Mađarskoj se termin »seoski turizam« odnosi samo na usluge i aktivnosti
realizovane na selu, dok se u Finskoj ili Hrvatskoj-Istra pod ruralnim turizmom
podrazumeva iznajmljivanje starih kuća sa mogućnošću sopstvene pripreme hrane.
Slovenci i Holanđani ruralnim turizmom podrazumevaju turističke aktivnosti na
porodičnim farmama, dok Grci kao glavni proizvod ruralnog turizma navode usluge
prenoćišta u tradicionalnim sobama i obrokom domaće hrane.
Zatim, i ekoturizam sa svim pozitivnm aspektima-insistiranje na očuvanju ili
nenarušavanju prirodne sredine; brži tempo razvoja (poslednjih godina) u odnosu na
ostale tradicionalne vidove turizma; zatim, angažovana sredstva i prihodi (uložena
sredstva u ekoturizmu za period od pet godina 1993 do 1998 na svetskom nivou kretala
su se od 10 do 20 biliona dolara-Williams, A.M, 1988), direktno je uslovljen zdravom
sredinom i zdravom hranom.
U okviru ovoga, posebno mesto imaju zdrava heterogena autohtona flora i fauna
Vojvodine. Pravilna i ekonomski isplativa valorizacija vrednosti flore i faune u
sinergijskom razvoju poljoprivrede i turizma, zahteva i angažovanje stručnog i ekološki
obrazovanog kadra. Ovaj kadar bi u saradnji sa lokalnim stanovništvom obezbedio
očuvanje prirodne sredine, a neposredni boravak turista u prirodi bi uticao na stvaranje i
produbljivanje ekološkog načina mišljenja, čime bi se dugoročno omogućilo širenje
pravilnog odnosa ljudi prema njihovom okruženju.
«U moderno vreme `masovnog turizma` jedna od odrednica je: kompatibilna
interakcija turističke ekonomije (svi segmenti nacionalne ekonomije) i poljoprivrede. Te
interakcije su (kvantitativno) veoma impresivne i (kvalitativno) veoma bitne za razvoj
(Vukićević, 1979, 25)».
Prvorazredno pitanje daljeg uspešnog razvoja privrede Vojvodine, jeste pitanje
obima i načina investiranja u poljoprivredu i turizam. Genijalan model, strategija ili
način efikasnog povezivanja ove dve delatnosti u cilju razvoja privrede Vojvodine, jeste
agroturizam. Koncept javno-privatnog partnerstva (posebno kada je u pitanju izgradnja
infra i suprastrukturnih objekata i sistema neophodnih agroturizmu)3 sudeći po

3
Kod ovog modela važno je da privatni partner preuzima na sebe rizik projektovanja i gradnje,
zatim, rokova i troškova gradnje, kao i samog funkcionisanja u ugovorenom roku. Vlada Johna
Major u Britaniji među prvima primenjuje ovaj model u gradnji Britanskog Veleposlanstva u
Berlinu, ili podzemne železnice u Londonu i sl. Nizozemska čak i transakcije u zemljišno-knjižnim
sektorima radi po ovom modelu. U Nemačkoj se 40% javnih investicija radi po modelu javno-

124
primerima u svetu, imao bi poseban značaj kod investicijskih ulaganja u Agroturizam
Vojvodine.
Proizvodnja zdrave hrane rešava niz nedoumica i problema okrenutih prirodi,
brojnih vidova turizma (etički, zeleni, ruralni i odgovorni turizam). Višestruka analiza, s
aspekta ekonomije, geografije, agronomije i sociologije, potvrđuje zdravu hranu i vodu
kao primarni element razvoja predhodno navedenih vidova turizma, istovremeno
kvalifikujući ih kao integrativne segmente agroturizma.
Koncept održivosti takođe podrazumeva povezivanje ove dve delatnosti. Turizam je
suštinski vezan za prostor, održiv turizam za održivi prostor, održivi agroturizam za
održivu poljoprivredu, a ova opet za zdravu sredinu-prostor. Ove dve delatnosti povezuje
neraskidiva «međuodrživost» preko zdrave hrane. Zdrava hrana može se proizvoditi u
zdravoj životnoj sredini. Interesne sfere-tačke su da turizam radi na edukovanju turista u
smeru agroturizma-zdrave hrane, zdravog života, s druge strane poljoprivreda da radi na
održivom razvoju, održivoj poljoprivedi. Međuzavisnost, u smislu obostrane
uslovljenosti poljoprivrede i turizma, mnogo je jača, dublja i šira, od samog ruralnog ili
nekog sličnog vida turizma.
Nije dobro u analizi međuzavisnosti turizma i poljoprivrede, kao glavnu dodirnu
tačku isticati ruralni ili seoski turizam. Na kraju krajeva, preko proizvoda za ishranu,
preko ekonomskih podsticaja, svaki oblik turizma u suštini, životno je upućen na
poljoprivredu. Kongresni turizam, npr. sa svim svojim aspektima bez obzira na kom
nivou organizovan i gde (npr. Švajcarska) preko ekonomskih podsticaja direktno je
zavistan od poljoprivrede-zdrave hrane.

3. Uticaji turizma na ekonomski razvoj Vojvodine

Kvalitativno i kvantitativno vrednovanje međuzavisnosti i povezanosti ove dve
delatnosti može se utvrđivati analizom obostranih uticaja.
Kao direktni, ispoljavaju se sledeći uticaji turizma na poljoprivredu: veća
proizvodnja i veći plasman poljoprivrednih proizvoda, veće zarade zaposlenih, nova
radna mesta, razvoj nerazvijenih i slabo razvijenih područja, zaustavljanje iseljavanja iz
pojedinih opština zbog nedostatka posla, podsticaj prirodnog priraštaja stanovništva,
veličina pokrajinskog i nacionalnog dohotka i njegova preraspodela.
Turizam preko indirektnih ekonomskih uticaja/podsticaja na poljoprivredu,
indirektno podstiče niz ostalih delatnosti i segmenata ekonomskog sistema: uključivanje
privrede u međunarodnu podelu rada, opšte privredni i kulturni razvoj, socijalna i
penziona politika, i sl.
Direktni uticaji poljoprivrede na turizam ispoljavaju se kroz ponudu zdrave hrane,
povećanje turističke potrošnje, upoznavanje turista sa kulturnim i tradicionalnim4
vrednostima (te komercijalni efekat i po ovom osnovu), boravak u zdravoj prirodnoj
sredini i tsl.
Kao poseban značaj agroturizma i njegovu prednost u odnosu na sve ostale oblike
turizma, može se navesti njegov nesezonski karakter, tj. funkcionalnost 365 dana.

privatnog partnerstva. Portugal i Irska su modelom javno-privatnog partnerstva izgradili veći deo
infrastructure.
4
Tradicija je najlepši izbor iz prošlosti-Martin Hajdeger, filozof XX veka.

125
 Međutim, višestruki ili multuplikativni efekti agroturizma na ekonomski razvoj
Vojvodine, mogu se sagledati posredstvom turističke potrošnje. Analize i istraživanja u
svetu, primene teorije multiplikatora u turizmu, pokazuju da novac ostvaren prodajom
turističkih usluga stranim turistima, cirkuliše u privredi zemlje domaćina, praveći
dodatne efekte za privredu, čak u 13 do 14 transakcija, pre nego nestane posredstvom
uvoza proizvoda ili usluga iz te zemlje (Clement, 1961). Teorijske aspekte
«multiplikatora»5 tj. multiplikativnih efekata turizma na privredu, Clement je obrazlagao
na primeru sedamnaest zemalja Pacifika i Bliskog istoka. Ovaj autor ističe, da prihodi
odstvareni prodajom usluga i roba stranim turistima, u toku jedne godine prođu 5-6
transakcija, da se obrnu 3 do 3,5 puta.
Koeficijent multiplikacije, koji pokazuje broj obrta prihoda od stranih turista u toku
jedne godine, direktno zavisi od nivoa privredne razvijenosti domaće privrede, tj. od
veličine uvoza za zadovoljenje potreba stranih turista, kreće se od 3,2 do 4,3 mada može
biti i veći. Znači da prihodi ostvareni od inostranog turizma u toku jedne godine 3,2 do
4,3 puta dodatno utiču na privredu Vojvodine. Jasno je da postoje razlike između
pojedinih regiona i zemalja zbog uticaja raznih faktora.
Kada je reč o uvozu roba za zadovoljenje potreba turista, Vojvodina ima izuzetne
pogodnosti-ima zdravu hranu i zdravu životnu sredinu, bogato kulturno-istorijsko
nasleđe, znači, upućena je na minimalan uvoz po ovom osnovu. Praksa u svetu, da
ekonomski razvijene zemlje, na bazi sopstvene proizvodnje obezbeđuju podmirenje
većeg obima turističke tražnje, da se njihov uvoz u odnosu na izvoz nalazi u relativno
povoljnijem položaju, zbog čega i imaju mnogo veći koeficijent multiplikacije od
nerazvijenih zemalja, počinje da se menja, upravo zbog zdrave hrane i zdrave životne
sredine.
Dobro je podsetiti da se koeficijent multiplikacije, dinamički posmatrano, menja sa
promenama ili pod uticajem objektivnih uslova. Znači, bilo bi pogrešno ako bi se na duži
vremenski period, u istraživanjima i projektovanju, polazilo od nepromenjenog
koeficijenta multiplikacije agroturizma za privredu Vojvodine. Promene zavise, pre
svega, od dinamike privrednog razvoja Vojvodine, kao i od obima izvoza i uvoza,
posebno onih proizvoda koji direktno ili indirektno učestvuju u podmirenju potreba
stranih turista. Već je predhodno istaknuto da Vojvodina može minimizirati uvoz
proizvoda neophodnih za zadovoljenje turističke potrošnje. Dalje, na koeficijent
multiplikacije, utiče obim izdataka stanovništva Vojvodine za putovanja u inostranstvo,
kao i ukupna novčana masa koja se izvlači iz prometa i deponuje kao lična štednja
građana. Ova poslednja karakteristika je tipična za turizam. Radi se o tome da privatna
domaćinstva (koja učestvuju u zadovoljenju potreba stranih turista) jedan deo ostvarenog
prihoda od stranih turista (nedozvoljeno naplaćuju u stranoj valuti) izvlače iz prometa i
zadržavaju u obliku kućne štednje. Zbog toga, prilikom utvrdjivanja multiplikativnih
efekata prihoda od stranih turista, u konkretnim analizama u Vojvodini, treba uzeti u
obzir samo ukupan iznos izdataka (za uvezene proizvode i plaćene usluge) koji služe
direktno za zadovoljenje potreba stranih turista, jer po tom osnovu dolazi do odliva

5
Osnovne aspekte multiplikatora u Ekonomiji nauci, pojašnjava čuveni nobelovac Paul Samuelson
1939. godine, mada je englez Kahn, R.F., ranije, još 1931. govorio o ulozi multiplikatora u
Ekonomiji, što je i Keynes, J.M., kasnije obrazlagao.

126
deviza iz zemlje, kao i povlačenja deviznih sredstava iz prometa od strane lokalnog
stanovništva u obliku lične štednje deviza ili njihvog iznošenja u inostranstvo.
U analizi efekata agroturizma na privredu Vojvodine treba uključiti i izdatke
privrede Vojvodine po osnovu putovanja njenog stanovništva u inostranstvo, jer i tada
dolazi do odliva dohotka isto kao kad je reč o uvozu proizvoda i usluga. Ovo poslednje
treba posebno posmatrati, tj. odvojiti od razmatranja multiplikativnih uticaja prihoda od
stranih turista na ekonomiju Vojvodine.
Definisanje multiplikativnih efekata agroturizma na privredu Vojvodine, zahteva i
analizu strukture turističke potrošnje. Ako predpostavimo da je potrošnja turiste iz
Angole u Novom Sadu iznosila 1000$ i to na: smeštaj, ishranu i piće, kupovinu, izdatke
za posete i zabave i prevoz u lokalu, možemo sagledati kompleksnost uticaja potrošnje
ovog turiste, od 1000 $, od momenta potrošnje do njenog nestanka iz prometa.
Struktura ove turističke potrošnje, bez troškova za saobraćaj, poslužit će kao osnova
dalje projekcije, tabela br.1.
Polazeći od navedene strukture, iznos od 1000 dolara potrošnje turiste iz Angole u
Novom Sadu, podeljen je na bazi navedene strukture turističke potrošnje. Na osnovu
toga dalje će se analizirati pojedinačne stavke u navedenoj strukturi, kao što su: smeštaj,
ishrana i piće; kupovina; izdaci za razgledanje i zabavu; lokalni transport i ostalo.
Detaljna analiza troškova po ovim stavkama, kroz pet transakcija u toku jedne godine,
pokazuje svu kompleksnost ekonomskih efekata i odnosa koji se uspostavljaju od
momenta plaćanja turističkih usluga od strane turiste do trajnog nestanka jednog dela
novčane mase iz prometa.
Detaljnom analizom projektovane potrošnje turiste iz Angole po navedenoj
strukturi, dobija se potpun uvid u broj operacija koje nastaju u međusobnom podmirenju
obaveza, plaćanjima koja su inicirana turističkom potrošnjom i dopunskim efektima koji
nastaju za privredu Vojvodine u celini (Clement, 1961, 19-23). Zaključak, na bazi
detaljne analize projektovane potrošnje od 1000$, po pojedinim elementima njene
strukture, u toku jedne godine, izgleda kao u tabeli br.2. (Clement, 1961, 24).

Tabela 2. Procena godišnjeg obrta (po kategorijama) iznosa od 1000 dolara

turističke potrošnje
Kategorija Transakcije u USD Ukupni Godišnji
potrošnje prva druga treća četvrta peta izdaci obrt /$
Smeštaj 250 250 178.00 120.00 64.50 854.50 3.42
Ishrana i piće 320 320 211.00 137.00 63.50 1051.50 3.28
Kupovina 250 250 149.00 89.50 48.50 787.00 3.15
Razgledanje i 100 100 70.50 41.00 25.00 336.50 3.30
zabava
Lokalni transport 50 50 29.00 16.50 7.50 153.00 3.06
Ostalo 30 30 16.50 9.00 4.50 90.00 3.00
UKUPNO: 1000 1000 654.00 405.00 213.50 3.272.50 3.27
Dodatne transakcije (od 6-13)
Sve kategorije 212.10 3.48
Ukup.svih 13 trans 3.483,60

127
 Da bi se shvatila suština efekata projektovane potrošnje, daje se objašnjenje za
ukupni iznos svih kategorija u vremenskom periodu od godinu dana, gde je turistička
potrošnja od 1000 dolara prošla kroz ukupno pet transakcija.
Turista iz Angole za sve usluge platio je ukupno 1000 dolara. To je evidentirano u
okviru prve transakcije i dato po pojedinim kategorijama strukture turističke potrošnje. U
drugoj transakciji počinje potrošnja pomenutog iznosa sa stanovišta privrede Vojvodine.
Međutim, u ovoj transakciji ne dolazi do “nestanka” jednog dela iz prometa, sa
stanovišta privrede Vojvodine. Treća transakcija uslovljava povlačenje iz prometa iznosa
od 346 dolara (ovaj iznos napustio je privredu Vojvodine), ali se još uvek u cirkulaciji
nalazi iznos od 654 dolara. U četvrtoj transakciji još 249 dolara napušta privredu
Vojvodine, a u cirkulaciji ostaje 405 dolara. Peta transakcija uslovljava povlačenje daljih
191,50 dolara iz prometa, kroz plaćanja po osnovu uvoza i sl., tako da u cirkulaciji ostaje
iznos od 213,50 dolara. Posle ove transakcije vidi se da je turistička potrošnja od 1000
dolara u toku jedne godine podstakla ukupne efekte u privredi Vojvodine u iznosu od
3.272,50 dolara, tj. prvobitni iznos se obrnuo u toj godini 3,27 puta. Prateći dalji tok
prvobitnih hiljadu dolara turističke potrošnje, dolazimo do zaključka da je tek posle 13
transakcije u prometu ostalo svega 80 centi, tj. da je tek tada praktično prvobitno
naplaćenih 1000 dolara “nestalo”, sa stanovišta efekata na privredu Vojvodine. Analiza
svih 13 transakcija dovodi do zaključka-ukupni efekat turističke potrošnje od 1000
dolara na privredu Vojvodine iznosio je ukupno 3.484,60 dolara, tj. prvobitni iznos od
1000 dolara obrnuo se 3,48 puta pre nego što je nestao.
Dinamika multiplikativnih efekata agroturizma na ekonomski razvoj Vojvodine bila
bi impozantna pod sledećim pretpostavkama:
• što veći broj proizvoda za ishranu turista, piće i druge robe da budu domaćeg
porekla;
• transportna sredstva i oprema, koji služe za prevoz stranih turista, kao i gorivo,
obezbediti iz uvoza;
• proizvodi koje kupuje lokalno stanovništvo (odeća i ostala trajna dobra)
nastojati da budu domaćeg porekla;
• smanjiti sve aktivnosti koje uslovljavaju “odliv” ostvarenih deviza od stranih
turista u inostranstvo (ulaganja investicionih sredstava u inostranstvu, ulaganje
novčanih sredstava u obliku štednje u inostranstvu i sl.).
Mogućnosti ekonomije Vojvodine znatno se smanjuju zbog odliva deviza po napred
pomenutim osnovama i u tom slučaju je obrt od prihoda od stranih turista manji u
ekonomiji Vojvodine, zatim, broj godišnjih transakcija cirkulacije novca primljenog od
stranih turista, za sve kategorije, je dosta manji, ispod 5 puta. U nekim zemljama broj
ovih transakcija ide i do 13, pre nego što novac napusti privredu zemlje, ali i u tim
slučajevima, posle pete transakcije efekti za privredu zemlje su relativno mali od daljih
transakcija. U nekim slučajevima, za vreme čak četrnaeste ili petnaeste transakcije, u
cirkulaciji primljenog novca od turista, zapaža se da je prvobitni novac praktično
napustio privredu zemlje i efekti su tako mali da ne zaslužuju pažnju sa stanovišta
analize multiplikativnih efekata turizma na privredu.
U ovom konkretnom slučaju, jednostavnijem i naučno potkrepljenom shvatanju,
projektovane analize multiplikativnih efekata agroturizma na privredu Vojvodine,
doprineo je Samulsonov model za utvrđivanje multiplikativnih efekata.

128
 K = _______1________
1 - ___c____
Y

Ovde se vidi da koeficijent multiplikacije zavisi od odnosa između “promena u

potrošnji” (S) i “promena u dohotku” (Y), što je posebno važno za agroturizam. U
turizmu ovo znači, da se iznos koji strani turisti utroše u zemlji koju posećuju može
označi kao “promena u dohotku”, dok “promene u potrošnji” predstavljaju samo jedan
deo promena u dohotku, koji se može označiti kao “granična sklonost potrošnji”.
Primena koeficijenata multiplikacije uzimajući u obzir pomenuti primer turiste iz
Angole, od 1000$ mogla bi da se objasni na sledeći način:
Iznos od 1000 dolara, koji je turista potrošio jeste protivvrednost usluga koje on
koristi (smeštaj, ishrana, kupovina robe, komunalne usluge i slično). U ekonomiji
Vojvodine ne dolazi do potrošnje sve dok turista ne plati navedene usluge. Potrošnja u
privredi Vojvodine, počinje tek u drugoj transakciji i nastavlja se kroz naredne tri
transakcije u toku jedne godine, odnosno zaključno sa trinaestom transakcijom, kada
prvobitni novac koji je utrošio strani turista napušta privredu Vojvodine. Kao što je
navedeno, turista je potrošio hiljadu dolara u prvoj transakciji. Ostatak, tj. iznos od 2272
dolara utrošilo je stanovništvo Vojvodine u naredne četiri transakcije za jednu godinu
dana. Ova poslednja cifra predstavlja “promenu u potrošnji”, karakterističnu za primenu
pomenute teorije multiplikatora.
Na osnovu predhodno navedenog, na bazi opšteg obrasca multiplikacije može se
utvrditi koefiicjent multiplikacikje agroturizma u privredi Vojvodine:
K = ___________________1__________________
2272,5 (promena u potrošnji – S)
1- __________________________
3272,5 (promena u dohotku – Y)

Ovaj koeficijent odgovara koeficijentu koji je dobijen na bazi prethodno navedenih

projekcija, a pokazuje da se novac koji je strani turista utrošio u iznosu od 1000 dolara,
cirkulišući u toku godine, kroz privredu Vojvodine, obrnuo 3,27 puta i proizveo
dopunske efekte na ekonomiju u iznosu od 3272 dolara. To dalje znači da je potrošnja od
jednog dolara stranog turiste u Vojvodini u toku godine kreirala 3,27 dolara ukupnog
društvenog proizvoda.
U prethodnoj tabeli, kao osnov za utvrdjivanje koeficijenta multiplikacije, kolona
koja označava “ukupne izdatke” (3272,5) može da se izjednači sa “promenama u
dohotku”, a ukupni izdaci umanjeni za iznos dat u koloni jedan (koji označava iznos
novca koji je strani turista platio za izvršene usluge) sa “promenama u potrošnji” (3272,5
– 1000 = 2272,5).
Predhodni podaci omogućavaju da se utvrdi i “granična sklonost potrošnji” u datom
slučaju. Ako se stavi u odnos iznos “promena u potrošnji” (2272,5) prema iznosu
“promena u dohotku” (3272,5), dobija se “granična stopa sklonosti potrošnje” od 69,4%.
Samuelsonova teorija multiplikatora je u ovom slučaju primenjena i u oblasti
agroturizma Vojvodine.
Navedeni primer omogućava sagledavanje i multiplikativnih fiskalnih prihoda od
turističke potrošnje, po osnovu taxi koje turisti plaćaju.

129
 Analiza predhodnog primera pokazuje da se od ukupnog dohotka od 3272 dolara,
koji je kreiran turističkom potrošnjom od 1000 dolara, 10% ili oko 320 dolara odnosi na
plaćanje taksi pokrajini-državi, što je posebno značajno sa stanovišta utvrđivanja
pokrajinskog-državnog budžeta za obezbeđenje finansiranja nacionalnog programa
propagande i unapređenja razvoja agroturizma. Dakle, ne smeju se zaboravljati
sveobuhvatni efekti koje agroturizam stvara u privredi Vojvodine, kao i neposrednu
korist koju ima budžet Pokrajine.
Kod utvrđivanja multiplikativnih efekata agroturizma, nazaobilazni su i uticaji
turizma na zaposlenost stanovništva. Neke analize multiplikativnih efekata turizma na
privredu, u Engleskoj, pokazuje da se koeficijent multiplikacije prihoda od inostranog
turizma na zaposlonost stanovništva kreće negde između 2 i 3., (www.Apecsec.org.sg i
www.igu-net.org).
Pored analizirane teorije multiplikatora, kod uticaja turizma na privredu, poseban
značaj ima i međusektorska analiza ili input-output analiza.
U zadovoljavanju potreba stranih turista učestvuje veći broj privrednih delatnosti,
koje sačinjavaju turističku privredu (saobraćaj, trgovina, ugostiteljstvo itd.) i u kojima se
realizuje veći deo turističke potoršnje (pansionska i vanpansionska), što je pokazala i
struktura te potrošnje u navedenoj tabeli po uzoru na Clementa. Preko ovih delatnosti se
prvenstveno ispoljava uticaj turizma na ostale privredne delatnosti6.

ZAKLJUČAK
Agroturizam pored niza pitanja iz područja turizma i poljoprivrede, implicira brojna
pitanja i uslove iz područja ekologije. Tu je veoma važna uloga države. Strategija
održivog razvoja u Srbiji, započeta 2003. trebala bi definisati niz pitanja iz ovih
oblasti!?. Strategija razvoja turizma Srbije do 2015. godine, kao vođica, nažalost, nigde,
čak i ne pominje agroturizam. Zakon i Strategije razvoja, moraju biti definisane tako da
budu okvir i putokaz razvoju turizma uopšte i posebno agroturizma kao citadele razvoja
ukupnog turizma i privrede. Vlada mora definisati instrumente da se realizuje monitoring
činilaca životne sredine koji obezbeđiju uslove za proizvodnju zdrave hrane.
Posebna prednost agroturizma Vojvodine, u odnosu na sve ostale delatnosti, jeste da
pruža mogućnosti valorizacije svih vrednosti, kako prirodnih tako i antropogenih.
Njihovo stavljanje u funkciju ekonomskog razvoja-starih napuštenih kuća, salaša,
sojenica itd. Primera radi, u Istri cena jednodnevnog boravka u staroj napuštenoj kući
kreće se od 250 do 500 evra, (Uravić, 2005).
Radova i pisanije na ovu temu do sada, u Srbiji je bilo veoma malo, tako da ovaj rad
između ostalog ima za cilj podsticanje disciplinarnih i interdisciplinarnih pristupa
istraživanju Agroturizma, razvoj teorijske osnove Agroturizma, zatim, osnove za razvoj
kritičkih pristupa izučavanju ovog turizma, rasprostiranje novih pristupa, koncepata,

6
Bez obzira na metode i trud, nemoguće je sve efekte ili prihode od turizma u nekoj destinaciji
evidentirati. Npr. Turistu iz Angole u obilasku Sremskih Karlovaca zaboli zub, on svrati u neku
privatnu ordinaciju, stomatolog mu reši problem i naplati 20 evra. Ne evidentira 20 evra nigde, ili
ko zna da li mu je uopšte uzeo 20 evra, možda se radilo o injekciji 5 evra, možda mu je uzeo i 50
evra. U svakom slučaju ,bez obzira koliko mu je uzeo, novac je ostao u S. Karlovcima-u
Vojvodini.

130
mreža i modela koji mogu biti razvijeni u izučavanju Agroturizma, promocija novih
istraživanja i sl.

LITERATURA

1. CLEMENT, H.G., (1961), The Future of Tourism in Pacific and Far East,
Washington.
2. JOHN KENNETH GALBRAITH (1995), Ekonomija u perspektivi-Kritička
povijest, Mate, Zagreb.
3. KAHN, R, F., The Relation of Home Investment to Unemployment, Economic
Jurnal, June, 1931.
4. MILANOVIĆ, R. Agrarno i ruralno preduzetništvo u agrobiznisu Srbije i evropskim
integracijama-Ekonomika poljoprivrede, br.2/2006.
5. SAMUELSON, P., (1969), Ekonomija-uvodna analiza, Savremena administracija,
Beograd.
6. THOMAS ROBERT MALTHUS (1890), An Essay on the Principle of Population,
šesto izdanje, London, Ward, Lock.
7. URAVIĆ, L., (2005), Marketing agroturizma Hrvatske i Istre, Turuzam, br. 9. PMF,
Novi Sad.
8. VUKIĆEVIĆ, M., (1979), Poslovno povezivanje poljoprivrede i turizma,
Turizmologija-Zbornik stručnih i naučnih radova, Beograd.
9. WILLIAMS, A.M (1988), Tourism and Economic Development, London.

AGROTOURISM AS INDUCEMENT FACTOR FOR ECONOMIC

DEVELOPMENT OF VOJVODINA

Summary
Jobs and writs at this motive until now to Serbia was very little, so this job between
old hed for mark incentive science entrances explorer agriculturetourism, development
theoretical base tourismagriculture, than base for development critical entrance study
this tourism, propagation new entrance, concept and type wich can will develop in study
tourismagriculture, promoter new explorer .
Speciality benefit tourismagriculture of Vojvodina in respect at all action is olright
giv contingency trough all value natural and warehouse.
High-priest question to successful development economy of Vojvodine is questin
space and invest in agriculture and tourism. Good master strategic or master efficiency
netting that two action in mark development economy of Vojvodina, is tourism.

Keywords: tourism, agriculture, tourismagriculture, economy.

131
УДК: 658.62:664:631 (497.11) Оригинални научни рад
Original scientific paper

КВАЛИТЕТ ХРАНЕ И БРЕНД КАО ФАКТОРИ

КОНКУРЕНТНОСТИ АГРОПРИВРЕДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

КОСАНOВИЋ, НАДА ∗

Резиме: Истраживање обухвата дефинисање феномена квалитета, дефи-

нисање начина управљања квалитетом, дефинисање везе између квалитета и
стандардизације, дефинисање конкурентности квалитетом као и значај
позиционирања и робне марке-бренда за квалитет као значајних фактора
конкурентности.

Кључне речи: квалитет, конкурентност, храна, НАССР, бренд, агропривреда,

Р. Србија.

УВОД
У периоду иза нас могуће је приметити да је квалитет израстао у
најконкурентније оружје и да су привредни субјекти схватили да је управљање
квалитетом пут управљања будућности.
Квалитет производа је гарант за пласман истог у условима тржишно
оријентисане привреде. Доприноси јачању конкурентности организације на
домаћем и међународном тржишту обезбеђује раст производње и профита.
Квалитет је реч савременог доба са широком гамом и фреквенцијом
употребе: Америчко друштво за контролу квалитета прехрамбених производа
/хране/ /Тhe American Society for Quality Control-ASQS/ наводи да је квалитет
“Скуп својстава и карактеристика производа, процеса и услуга, који се односе на
могућност да задовоље утврђене или индиректно изражене потребе (JUS ISO
8402:1996 IS)1“.
„За потрошача квалитет је оно што они запазе као вредност, то је и
приступачна цена, услови плаћања, робна марка задовољење ега, али то је и све

∗
Мр Нада Косановић, истраживач сарадник, Д.П. “Институт за примену науке у
Пољопривреди'' Булевар Деспота Стефана 68б 11000 Београд
Рад представља део истраживања моје докторске дисертације Квалитет хране као фактор
конкурентности агропривреде Републике Србије, која ће бити брањена на Пољопривредном
факултету у Новом Саду у скором временском периоду.
1
Квалитет хране као фактор конкурентности, др Попов Раљић Јованка, Технолошки
факултет Нови Сад.

132
оно што прати продају једног производа (комуникација са клијентима)2.
“Савремени модел тржишта хране оријентисан је на квалитет, а не на квантитет.
Наиме, пробирљиви потрошачи, посебно из развијених земаља, захтевају сталан и
све бољи квалитет хране. У вези с тим, последњих деценија, све је присутнија
тенденција ка интернационализацији процеса стандардизације и стварања
наднационалних и међународно релевантних стандарда производа и услуга.
Квалитет хране националне агропривреде је дефинисан скуп захтева који се
поставља пред теорију и праксу савременог агропривредног развоја Србије као
фактор конкурентности.
Дефинисан скуп захтева се при том односи на: хигијенско-токсиколошка
својства (Qht), технолошка (Qt), нутритивна (Qn), сензорна (Qs), као и тржишно
потрошачка (Qtp) својства.
„Резултат аналитичког испитивања и прецизног мерења одабраних својстава
квалитета су одређене нумеричке вредности, а коначан израз такве активности је
неутралан, прецизан и поуздан суд, што подразумева објективан приступ
дефинисања квалитета производа3“ У другим околностима је могуће да се
позитивно мишљење о квалитету изрази као „квалитетан производ“ или супротно
„неквалитетан производ“ где имамо субјективан приступ оцене квалитета
производа. Константан квалитет производа је један од основних елемената за
стварање и презентацију бренда. Истраживање обухвата анализу и дефинисање
бренда у функцији конкурентности националне агропривреде.
Бренд се у нашој литератури преводи као робна марка. У правној литератури
за термин робна марка користи се реч жиг (жиговно право). Робна марка је зашти-
ћена законом о ауторским и сродним правима и представља заштићено име неког
производа, фирме, услуге, процедуре, концепта итд. Примери робних марки су
имена типа Гранд кафа, Томи мајонез итд. Наведене робне марке представљају и
бренд јер основна карактеристика бренда је обезбеђивање константног квалитета
који је препознатљив именом (брендом).
Бренд поседује своју „личност“ и одређене карактеристике се везују за сам
бренд. Бренд те карактеристике преноси на сам производ. Другим речима, није
свака робна марка бренд.
Бренд је јединствена идеја, односно концепт у свесности људи. „Бренд
представља човеков идентитет у збуњујућем, такмичарском свету у којем се губи
могућност рационалног избора.4“
„Бренд је збир свих опипљивих и неопипљивих карактеристика производа,
попут трговачког имена, симбола, логотипа, препознатљивог дизајна, који
разликују један производ или услугу од истог или сличног производа
конкуренције.“(/www.hr/gospodarstvo/poslovni vodič/tset.html)
Основну употребну вредност бренда представља карактеристика да
квалитетан бренд директно доприноси повећању лојалности корисника.

2
Конкурентност привреде Србије, Jefferson Institute 2003. Београд.
3
Савремене тенденције дефинисања и контроле квалитета хране – Технолошко – економски
аспект: проф. др Попов Раљић Јованка, проф. др Пејановић Р., Мр Папић Татјана,
Симпозијум: ''Сточарство, ветеринарство и агроекономија у транзиционим процесима'',
Херцег Нови, 2005.
4
Воли Олинс, ''О бренду'', Профил – 2006.

133
 Технике које омогућују креирање бренда из робне марке дефинишу се као
(branding) технике.
Kроз активности које се односе на креирање и позиционирање бренда,
управљање брендом крoз све фазе његовог животног циклуса значајно доприноси
стварању жељеног корпоративног имиџа и репутације, освајању нових и
задржавању постојећих тржишта, успостављању добрих пословних односа са
пословним сарадницима, лојалности купаца, /потрошача/ и њихову заштиту, а уз
све то доприноси повећању конкурентности државе из које потиче.
Резултати истраживања ће омогућити да се дефинишу основни развојни
проблеми који се вишеструко рефлектују на елементе и аспекте даљег
конципирања и утемељења постојеће теорије и праксе производње хране при чему
је квалитет основни и најважнији чинилац за стварање конкурентности целокупне
агропривреде Републике Србије а бренд као један од основних параметара
производа и услуга на тржишту, перцепција и производа и државе из које долази.

МАТЕРИЈАЛ И МЕТОД РАДА

Изучавању квалитета хране као фактора конкурентности агропривреде
Републике Србије до сада је посвећивана незнатна пажња.
Активности у том подручју у основи се своде на парцијална разматрања ове
проблематике на појединим научним скуповима као и у публикацијама из области
пољопривреде, управљања квалитетом, менаџмента и др.
Истраживање има за циљ упознавање стручне и шире јавности са
перспективом производње здравствено безбедне и квалитетне хране, која ће
допринети повећању конкурентности националне агропривреде. Примењена
методолошка делатност моделирања циљно је усмерена ка информацијама
прогностичко-пројектантског карактера. Резултати истраживања имали би
практичан карактер, обзиром да ће пружити потребне информације о потребним
мерама и ресурсима неопходним за производњу квалитетне хране као и о бренд
менаџмент активностима, који се односе на креирање и позиционирање бренда као
значајних фактора конкурентности агропривреде Републике Србије.

РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА И ДИСКУСИЈЕ

Компаративни преглед конкурентности Србије и земаља из окружења
(Мађарска, Словенија, Хрватска и Румунија) показује да је конкурентност Србије
на изузетно ниском нивоу.

134
Табела 1. Ранг листа конкурентности земаља Светског економског форума за
2006. годину5

Ранг Земља Ранг Земља

1. Швајцарска 48. Пољска
2. Финска 51. Хрватска
3. Шведска 56. Казахстан
4. Данска 62. Русија
5. Сингапур 64. Азербејџан
6. САД 68. Румунија
7. Јапан 72. Бугарска
8. Немачка 78. Украјина
9. Холандија 80. Македонија
10. Велика Британија 82. Јерменија
25. Естонија 85. Грузија
29. Чешка 86. Молдавија
33. Словенија 87. Србија и Црна Гора
36. Летонија 89. Босна и Херцеговина
37. Словачка 98. Албанија
40. Литванија 125. Ангола (последња)
41. Мађарска

Закључак потврђује и анализа World Economic Forum у периоду од 2003 до

2005. године. Анализирани су индекси раста конкурентности и индекси глобалне
конкурентности. Према индексу раста конкурентности СЦГ је на 89 месту од 117
земаља. Према индексу пословне конкурентности СЦГ је на 86 месту од 16
земаља. Посебно лош ранг има подиндекс – стратегије предузећа, који СЦГ
сврстава на 108. место. Према индексу глобалне конкурентности СЦГ је на 85.
месту од 117 земаља.
Неконкурентност наших аграрних производа последица је низа фактора
системске природе. Посебно забрињава проблем квалитета. Конкурентност
квалитетом указује на чињеницу да осим ценовних карактеристика на продају
производа утичу квалитативне карактеристике производа: дизајн, амбалажа,
поузданост и брзина испоруке, трговинска марка-бренд, способност задовољавања
специфичних захтева потрошача, увођење и коришћење EAN6 система, заступање
трговинских интереса наше земље и грађење позитивног имиџа производа-
компаније и промоција националног идентитета. Дакле потребно је оспосбити
предузећа да производе конкурентну робу и буду способна да се носе са
конкуренцијом на међународном глобализованом тржишту.

5
Слика 1: Транзиција, рурални развој и аграрна политика, проф. др Радован Пејановић,
проф. др Зоран Његован, проф. др Недељко Тица, Пољопривредни факултет, Нови Сад,
Економски институт, Београд, 2007., стр 30.
6
EAN European Article Numbering Association Конкурентност привреде Србије, Jefferson
Institute 2003. Београд стр 55.

135
 М. Портер указује на глобализацију као процес у међународној трговини где
се компаније (предузећа), а не државе, јављају као носиоци трговине. У основи
своје теорије Портер разматра проблематику конкурентности постављајући
питање о разлозима међународног успеха предузећа лоцираних у одређеним
земљама и регионима. Према Портеру, карактеристике окружења у коме предузеће
делује су најважнија за конкурентност и то:
1. општи услови;
2. стратегија предузећа, структура и ривалство међу њима;
3. услови тражње;
4. сродне и пратеће индустрије.
Као посебан фактор се наводи и држава, тј. влада која својом политиком врши
утицај на сва четири фактора7.

Слика 1: Модел дијадема:

КОНКУРЕНТНОСТ

Општи услови: Услови тражње:

- Хумани ресурси(људи и знање) - Структура домаће тражње
- Капитал, физички ресурси - Величина предузећа и начин раста
- Инфраструктура - Интернационализација тражње
(увоз, извоз)

Стратегија, циљеви, ривалства Сродне пратеће индустрије

- Стратегија и структура - Добављачи
- Циљеви - Купци
- Ривалство на домаћем тржишту - Сродне индустрије

Улога државе
- Стварање амбијента
- Флексибилност запошљавања
- Сигурност извршења уговора
- Јавне институције
- Спречавање негативних појава
у пословању

Извор: приказ на основу (Потер 1990.)

7
Транзиција, рурални развој и аграрна политика, проф. др Радован Пејановић, проф. др
Зоран Његован, проф. др Недељко Тица, Пољопривредни факултет Нови Сад, Економски
институт Београд 2007. стр 53.

136
 Са савременим кретањима, улога државе се смањује, а њену улогу преузимају
фирме. Слободно функционисање тржишта подразумева да држава односно Влада
омогући равноправне услове за све секторе у којима ће сви учесници на тржишту
више или мање напредовати или пропадати зависно од својих способности. Улога
државе у повећању конкурентности у Србији у директној је вези са општом
политиком привредног развоја. Основни ток који држава треба да користи у
процесу стимулисања конкурентности треба да буде формиран како је приказано
на слици.

Слика 2. Основни ток постизања конкурентности

Извор: Транзиција, рурални развој и аграрна политика, 2007.8

Конкурентна предност се крије у иновацијама и променама, сходно томе

Портер је дао један нови појам креирање конкурентне предности:
- Ефекти стандардизације на укупну економију и спољњу трговину се
огледају кроз позитиван утицај на увоз и извоз. Присутан је снажан утицај на
односе билатералне трговине између земаља високе технолошке специјализације
или надпросечних иновативних потенцијала мерена на основу примене
националних патената, као и позитивних ефеката на конкурентне капацитете
земље. На тај начин је унутрашњи сектор интегрисан са сектором спољне
трговине те је направљен заокрет од материјалне економије инвестиција ка
интелектуалној економији иновација.
- Улога менаџмента у смислу подршке систему квалитета у међународној
трговини је наглашена кроз значај доношења одлуке о успостављању и
унапређењу система квалитета. Уколико је менаџмент предузетнички настројен и

8
Транзиција, рурални развој и аграрна политика, проф. др Радован Пејановић, проф. др
Зоран Његован, проф. др Недељко Тица, Пољопривредни факултет, Нови Сад, Економски
институт, Београд, 2007., стр. 65.

137
иновативан, више ће подстицати нове програме и пројекте, који ће ићи у прилог
даљем побољшању квалитета производа и процеса.
Хармонизација домаће праксе са стандардима система квалитета ISO
9000:2000 и техничким прописима је неопходна. Од када је покрет квалитета
добио снажан замах у земљама у развоју, оне су почеле да придају значај
стандардизацији. Моделе породица ових стандарда прихватило је преко 70 земаља
и ускладило своје националне стандарде са њима. Стандарди ISO 9000-2000
обухватају:
¾ ISO9000:2000 Систем менаџмента квалитетом –основи и речник
¾ ISO9001:2000 Систем менаџмента квалитетом – захтеви
¾ ISO9004:2000 Систем менаџмента квалитетом –упутства за
побољшање перформанси.
Циљ доношења ових стандарда је унапређење стратешког начина управљања
предузећем, придобијање поверења произвођача на тржишту и представља основу
за осигурање квалитета производа. Стога хармонизација прописа о
стандардизацији наше земље представља кључ присуства и опстанка на
међународном тржишту како би могла да буде равноправан конкурент. Присутан
је и известан број техничких прописа, које је неопходно задовољити као услове без
којих се не може обављати успешно пословање:WTO (World Trade Organization) у
оквиру Уругвајске рунде мултилатералних трговинских споразума издваја два
споразума:
¾ Споразум о контроли робе пре испоруке – дефинише контролу робе
пре испоруке, која обухвата ''оне активности које се односе на
верификацију квалитета, квантитета, цене, укључујући и девизни курс
и финансијске услове и\или царинску класификацију роба које ће се
извести на територију чланице кориснице''9.
¾ Споразум о техничким препрекама у трговини има за циљ да
обезбеди техничке прописе и стандарде, као и тестирање и процедуре
дозвола, које неће стварати непотребне препреке у трговини.
Споразумом се подстичу земље да користе међународне стандарде у
оним случајевима када то њима одговара у циљу побољшања
ефикасности производње и олакшања међународне трговине10.
У циљу производње и дистрибуције квалитетне и здравствено-безбедне хране
EU је усвојила филозофију интегрисаног система здравствено исправне хране –„
од стаје до трпезе“ засновану на НАССР – систему као научно заснованом
систематичном приступу и индентификацији специфичних опасности и њиховој
контроли да би се обезбедила здравствена исправност хране. НАССР (Анализа
ризика и критичне контролне тачке) заправо обезбеђује здравствену исправност
хране. Она се првенствено заснива на превентивним мерама а не само на контроли
здравствене брезбедности хране. По дефиницији НАССР је “систематски приступ
о идентификацији, оцени и посматрању микробиолошких, хемијских и физичких
опасности и ризика у вези са руковањем храном”. По наводима Комисије Kodeksa

9
Резултат Уругвагјске рунде мултилатералних трговинских преговора, Институт
економских наука, Београд, 1996., стр. 212.
10
Конкурентност привреде Србије, Jefferson Institute, 2003., Београд, стр.60.

138
Alimentariusa FAO/WHO, HACCP je “систем који одређује и спречава опасности
које су значајне за исправност хране”. (Транзиција и агропривреда-огледи из
аграрне економије, Радован Пејановић-Недељко Тица)
Уредба 178/2002 EU (Основни Закон о храни) о здравственој исправности
хране наводи:
¾ разматрање свих аспеката ланца производње хране – од примарне
производње сточне хране до продаје хране потрошачу;
¾ захтев за истим нивоом здравствене исправности за сточну храну;
¾ мора се спроводити поступак анализе ризика тамо где је подесно пре
усвајања било каквих мера као и друге легитимне факторе
укључујући: друштвене, економске, традиционалне, етичке, факторе
средине као и могућност контроле;
¾ принцип предострожности треба да осигура заштиту здравља,
стварајући препреке слободном кретању хране или хранива11.
Квалитет хране може бити и тржишна баријера, а истовремено и кључ
пословног успеха дефинисан кроз употребну вредност и квалитет задовољства
(Слика 3). Задовољство купаца је глобални феномен. Повезано је са постизањем
циљева управљања квалитетом и маркетингом и представља мишљење корисника
о степену испуњења његових захтева.
Истовремено квалитет хране као дефинисан скуп захтева представља значајан
фактор конкурентности. Перформансе квалитета производа значајан су елемент за
позиционирање и креирања робних марки, односно пут стварања брендова.
Производ постаје бренд захваљујући препознатљивости производа и потражњи за
њим. Критеријум препознатљивости подразумева да производ мора задовољавати
утврђени коефицијент тражње, мора иза себе имати одређен стандард.

Слика 3. Однос квалитета и задовољства корисника12

Основне компоненте бренда су: квалитет производа, дизајн, естетска

компонента, функционалност, ергономичност (погодност за употeрбу)
економичност, тржишна компонента; (бесмртност, убедљивост, непоновљивост).
Позитивни имиџ бренда својеврсно је обећање купцима, које скрива додатну
вредност, осигурава лојаност купаца, а самом производу пружа конкурентну
предност у односу на друге производе на тржишту.
За дугорочно креирање вредности бренда неопходно је вредновати снаге и
слабости бренда на тржишту и поредити са конкуренцијом, а редовно пратити
прилике и претње осталих брендова на тржишту.
Вредност бренда је релативна мера и зависи од околности и перспективе.

11
Конкурентност привреде Србије, Jefferson Institute, 2003., Београд, стр.60.
12
Слика 3: Извор: Customer Asset Management, 2001., стр. 1.(www.cfigrouf.com\customer)

139
 Познат бренд значи више купаца, више извоза што доприноси смањењу
спољнотрговинског дефицита и развоју економије.

ЗАКЉУЧАК
У склопу повећања конкурентности неопходно је дефинисати основне
проблеме који имплицирају недовољну конкурентност агропривреде Републике
Србије
¾ изузетна ниска техничко-технолошка основа производње
¾ непостојање широког спектра сарадње са међународним компанијама у
циљу прибављања неопходног знања примењеног кроз технологију,
маркетинг, дизајн,
¾ непостојање стандарда пословања, пре свега сертификата за највећи број
производа српске привреде,
¾ мало улагање у факторе који стварају додатну вредност производу,
односно присутно је ослањање на примарне производне факторе.
У циљу јачања конкурентности неопходно је:
¾ Дефинисати мере и методе функционисања пољопривредно-
прехрамбених предузећа у функцији производње квалитетне хране.
¾ Неопходно је прихватање политике квалитета и политике безбедног
производа као идеја водиља у пословању пољопривредно
прехрамбене индустрије.
¾ Неопходно је јачање свести о значају производње здравствено
безбедне и квалитетне хране.
¾ Неопходно је не само унапређење производње и прераде хране већ и
унапређење пратеће индустрије производње хране: амбалаже,
паковања, дистрибуције хране. Неопходно је потенцирање
организационих вредности оличених у атрибутима као што су
инвентивност, иновативност, улагања у нова знања. Људи, култура,
традиција, трендови, су база успешног развоја ових атрибута.
¾ Неопходно је дефинисање и развој стратегије диференцирања
предузећа кроз развој брендова.
¾ Стимулисање развоја нових технологија кроз истраживачко-развојне
пројекте.
¾ Унапређење инфраструктуре, а посебно телекомуникација, Интернета.
¾ Подстицање развоја пословне културе.
¾ Уважавање корелације између пољопривредно – прехрамбене индус-
трије и окружења налаже нужно сагледавање еколошког аспекта.
Успешно диференцирање организационих атрибута стварају бренд вредност
предузећа, а што је предуслов за успешно позиционирање предузећа на тржишту и
јачању конкурентности истог.

140
 ЛИТЕРАТУРА:

1. ЂОРЂЕВИЋ, Б, Историјски и савремени системи развоја брендова,

Пословна политика, јун-јул 2007.
2. Конкурентност привреде Србије, Jefferson Institute, Београд, 2003.
3. ОЛИНС, В., ''О бренду'', Профил – 2006.
4. ПЕЈАНОВИЋ, Р., ЊЕГОВАН, З., ТИЦА, Н., Транзиција, рурални развој и
аграрна политика, Пољопривредни факултет, Нови Сад, Економски
институт, Београд, 2007.
5. ПЕЈАНОВИЋ, Р., ТИЦА, Н., Транзиција и агропривреда-огледи из
аграрне економије, Пољопривредни факултет, Нови Сад, 2005.
6. ПЕНДИЋ, З., КОВАЧЕВИЋ Љ., Систем квалитета Европски приступ,
Београд, 1994.
7. ПОПОВ РАЉИЋ ЈОВАНКА, Квалитет хране као фактор конкурентности,
Технолошки факултет, Нови Сад.
8. ПОПОВ РАЉИЋ ЈОВАНКА, ПЕЈАНОВИЋ Р., ПАПИЋ ТАТЈАНА,
Савремене тенденције дефинисања и контроле квалитета хране –
Технолошко – економски аспект, Симпозијум: ''Сточарство, ветеринарство
и агроекономија у транзиционим процесима'', Херцег Нови, 2005.

FOOD QUALITY AND BRAND NAME RECOGNITION AS

FACTORS OF COMPETITIVENESS WITHIN THE AGRICULTURAL
INDUSTRY OF THE REPUBLIC OF SERBIA.

Summary
The research involves defining the phenomenon of quality, defining the way of
quality management, relationship between quality and standardization, defining quality
competition, as well as significance of positioning and quality brand as a significant
factor of competiveness.

Key words: quality, competiveness, food, HACCP, brand mark, agrarian economy,
Republic of Serbia.

141
УДК: 005.51:631.1.016 Оригинални научни рад
Original scientific paper

МЕНАЏМЕНТ АКТИВНОСТИ И РАЗВОЈ ЕФИКАСНОГ

ПРИВРЕЂИВАЊА У ПРЕДУЗЕЋИМА ПОЉОПРИВРЕДНОГ
СЕКТОРА

ДРОБАЦ, М. М.*

Резиме: Аутор разматра транзиционе процесе у пољопривреди стављајући

акцент на питање менаџмента и развоја ефикасног привређивања у
предузећима пољопривредног сектора. Посебан значај се даје факторима и
специфичностима предузетништва и менаџмента, суштини категорија
предузетника и предузетништва, као и правној основи и вештини управљања
у пољопривреди.
На крају се извлачи закључак и поука који указују на изузетну осетљивост
процеса трансформације функција управљања и руковођења у сектору
пољопривреде, тим пре, што ова функција директно утиче на успешност
пословања предузећа.

Кључне речи: Предузетништво, предузетничка пољопривреда, менаџмент,

менаџер у пољопривреди, управљање и руковођење, профитни центар,
конкуренција, ефикасност пословања, креативност, образовање у
пољопривреди.

1. УВОД
Проблематиком предузетништва и менаџмента интензивно се баве разне
институције и бројни научни радници широм света, не занемарујући да
истовремено промишљају и о феномену ефикасности предузећа уопште (и у
пољопривреди). Подстицај овим расправама даје жеља за стицањем
материјалног богатства, што ће рећи да је савремено грађанско друштво
децидирано поставило као своје јединствене циљеве: остваривање успеха у
свим сферама живота и уживање у материјалним добрима.
Остваривање ових циљева постиже се адекватним коришћењем знања,
искуства и вештине појединаца и тимова али и ''...развојем система
организације рационалног поретка (комбиновања) фактора производње (рада,
средстава, материјала, идеја) у условима деловања објективних тржишних

*
Др Милорад М. Дробац, сарадник Института, Институт за економику пољопривреде,
Београд.

142
законитости и принципа менаџментског управљања (чију суштину чине
умешност, вештина, одлучност).''1
Привреда (и пољопривреда) Србије је у процесима транзиције од
етатистичке у отворену тржишну привреду. Наша научна, стручна и пословна
јавност заинтересована је за бављење проблематиком предузетништва и
менаџмента у привреди у целини, док је мало стручњака који се баве овим
проблемима у пољопривреди.

2. ПРЕДУЗЕТНИШТВО - РАЗВОЈНИ РЕСУРС

Све присутније је схватање да ''... поред земљиштва које одбацује ренту,
капитала који одбацује камату, радне снаге која одбацује најамнину
(надницу), да је предузетништво – значајни развојни ресурс – који одбацује
добит''.2 Значи, да би се остварио профит у предузећу, компанији или
другом облику организовања самосталних привредних субјеката, потребно је
да запослени у наведеним субјектима, а нарочито менаџерски и стручни тим,
буду ''непресушни'' извор иницијатива, креација и нових подухвата. На
интервентну улогу државе не треба рачунати, иако она неће изостати,
посебно у пољопривреди, у условима тржишне економије. Из наведеног се
може закључити да суштину предузетништва чини дистрибуција постојећих
потенцијала и ресурса очекавањима у будућности, уз свест о постојању
ризика. Дакле, предузетништво (entrepreneurship) је процес организовања и
материјализације пословног подухвата уз очекивани (претпостављени) ризик.
Неопходност предузетништва у сваком економском систему подразумева
и дефинисање његове суштине која обухвата ''...усмеравање капитала у
конкретна запослења, процесе производње, давање капиталу облика
конкретних средстава за производњу или чак шире (како би се обухватило
улагање капитала у радну снагу) као делатност која капиталу даје облик
конкретних фактора производње.''3³

3. ПРЕДУЗЕТНИШТВО И МЕНАЏМЕНТ – ФАКТОРИ,

СПЕЦИФИЧНОСТИ И ФУНКЦИЈЕ
На предузетништво делују разни фактори (Слика 1), који битно утичу на
потенцијалног предузетника и његово опредељење да предузме било какву
пословну активност док није убеђен да жели то да ради и да је тај
предузетнички подухват изводљив.

¹Вукојевић, М., Боговац, М., Зорнић, Б.: ''Пословни менаџмент предузећа у

пољопривреди и прехрамбеној индустрији'', МЕНАЏМЕНТ, МАРКЕТИНГ И
ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМИ У ФУНКЦИЈИ РАЗВОЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ, Зборник
радова, Београд, 1993.г., стр. 57.
2
Томић, Д.: ''Могућност увођења предузетништва у пословне системе у области
агробизниса'', Округли сто: ПОСЛОВНО ОРГАНИЗОВАЊЕ АГРОБИЗНИСА, Пословна
политика, Београд, 1993.г., стр. 39.
3
Вујатовић – Закић, З. и Рикаловић, Г.: " Основе својинске трансформације у
агрокомплексу ", Београд, 1996.г., стр. 49.

143
 Фактори предузетништва4

Слика 1

Специфичности: Карактеристике
- Сагледава и оцењује пословне шансе, - Креативнст,
- Прибавља потребне ресурсе да би стекао предност, - Иновативност,
- Иницира радње (активности) да би осигурао успех - Флексибилност,
- Оријентација на
будућност

Предузетници поседују одређене способности и специфичне

карактеристике (Слика 2), чија је суштина у личној решености да самовољно
сноси одговорност за свој рад и ризик у остваривању постављених циљева.

Специфичне карактеристике предузетника

Слика 2

Личне карактеристике: Лични живот: Окружење:

- Остварење резултата
личним трудом,
- Самоконтрола,
- Прихватање неизвесности
- Године живота, - Адекватно финансирање и
- Породица, стручна подршка,
- Образовање, - Тех. обучена радна снага,
- Обављани послови - Доступност снабдевача,
- Доступност купаца и
нових тржишта,
- Подржавајуће услуге

Појединац:
- Перцепција пожељности
и изводљивости

Нови предузетнички
подухват

Пошто се у сваком предузећу свакодневно догађају различите пословне

активности, процесу управљања се посвећује нарочита пажња. Развој
предузетништва у примарној пољопривредној производњи карактеристичан је
у предузећима која су, по величини и сложености пословања, у категорији

4
Преузео и допунио аутор на основу Милићевић Весна: " Предузетништво и менаџмент ",
Пословна политика, Београд, 1993.г., стр. 30.

144
великих, без обзира на облик власништва. Ипак, највеће могућности у
предузетништву су на страни предузећа средње величине, којима тренутно
недостају менаџери способни да уведу предузетничко руковођење.
У српској привреди, пословање у предузећима (и пољопривредним) није
вођено на прави начин, али у тржишним условима то је императив и основа
опстанка тако да многа од њих морају научити (или пропасти) како се
предузетнички понаша и како се врше иновације, што омогућује менаџмент
као функција која успоставља везу (спону) између организације и функци-
онисања пољопривредног субјекта.
На сву комплексност функције управљања у пољопривредним предузе-
ћима указују хетерогени облици организовања ових (тржишних) субјеката и
то: по карактеру својине, величини, организационој и производној структури,
алокацији ресурса, техничкој и технолошкој опремљености, деловању
конкуренције и сл. Потпуна слика проблема и сложености функције управљања у
предузећима стиче се допуном о обавези остваривања профита, а у пољопривреди
и деловању природних услова и биогенетских особина флоре и фауне. Поред тога,
предузећа у нашој привреди (и пољопривреди) послују у условима транзиције, где
се улога и значај менаџмента своди на следеће:
5

(1) Подстицање и интензивирање процеса власничке плурализације,

(2) прилагођавање производних програма потребама тржишта,
(3) формирање мањих и флексибилних предузећа,
(4) рационалније улагање капитала (и његово кретање),
(5) ефикасније (профитабилније) пословање,
(6) јачање лидерства и елите, и
(7) стварање позитивног притиска, климе и културе.

У савременом тренутку говорити о менаџменту и предузетништву у српским

приликама, значи указивати на неспорну чињеницу да у нашој теорији и пракси
егзистирају бројне дилеме, контроверзе и непознанице, и ако се "... чине огромни
напори да се менаџмент, предузетништво и акционарство ставе на право место."6
Професионализација менаџмента, као специфичног фактора (управљачког),
који омогућава функционисање производних ресурса предузећа, је нужност и
"...вештина координирања елемената или фактора производње како би се
остварили циљеви једне организације",7 а нарочито, постизање веће ефикасности
предузећа у пословању. Очигледно, менаџмент је метод (или технологија)
управљања који уводи предузетништво у привреду (и пољопривреду) у условима
слободног деловања тржишних законитости.

5
Стефановић, Ж.: " Улога (е) менаџмента у условима транзиције предузећа ", Пословна
политика, Београд, 1994.г., стр. 29.
6
Бировљев, Ј. и Томић, Р.: МЕНАЏМЕНТ У ПОЉОПРИВРЕДИ, Економски факултет,
Суботица, 1996.г., стр. 2.
7
Вујатовић – Закић, З.: ИБИДЕМ, стр. 343.

145
 Основне функције менаџмента
Слика 3

Планирање

Контрола Организација

Циљеви и задаци
пољопривредног
газдинства

Руковођење Избор особља

С тога се за термин менаџмент и његову суштину (читај: садржај) вежу

појмови: процес, деловање учесника, знање, искуство, (посебно) дисциплина и сл.
Менаџмент у пољопривредном предузећу подразумева "...процес (вештину)
планирања, организовања, одлучивања и контроле, људских, финансијских,
физичких и информативних ресурса којим оно располаже, а у оквиру постојећих
ограничења и деловања ендогених и егзогених фактора".8
Презентовано налаже дефинисање функција менаџмента у пољопривреди
(и уопште). О значају функција најбоље говори чињеница да је то једна од
најдискутабилнијих тема у савременој пољопривреди. У том контексту се
функције менаџмента у пољопривреди (пољопривредно приватно газдинство,
корпорације) могу генерализовати као ''.. скуп активности које се предузимају
да би се остварили циљеви и могућности стремљења у сваком пословном
подухвату на микро нивоу, или стратешком заокрету на макро нивоу независно
од тога да ли су формално прецизирани или не'' и чине их ''...планирање,
организовање, избор запосленог особља (управљање људским ресурсима),
руковођење и контрола''.9
Закључак је да предузетништво и менаџерство имају значајно место и
улогу у координацији пословања и развоја предузећа у пољопривреди и да се
морају заснивати на основама (елементима) економске политике и пословног
менаџмента.

8
Бировљев, Ј. и Томић, Р.: ИБИДЕМ, стр 5.
9
Вујатовић – Закић, З.: ИБИДЕМ, стр. 345 – 346.

146
 Опште карактеристике менаџмента произилазе из свега наведеног и оне су
следеће:10
(1) менаџмент је континуелни процес,
(2) менаџмент је саставни део свих нивоа организације,
(3) задатак менаџера усмерава се на постављени циљ,
(4) циљ сваке организације је да активности менаџмента усмери у правцу
ефикасности и ефективности пословања,
(5) менаџмент као процес обједињава међусобно условљене и повезане
финкције предвиђања, планирања, организовања, одлучивања, коорди-
нације и контроле, и
(6) менаџмент се одвојено третира од власништва, положаја и моћи: његове
најважније особине су одлучивање, моћ, комуницирање, координирање и
планирање.

4. ПРЕДУЗЕТНИК И ПРЕДУЗЕТНИШТВО - ПОЈАМ, СУШТИНА И

ПРЕДНОСТИ
Појам предузетник и предузетништво јављају се explicite у економској
литератури почетком XVIII века.11 Творац и зачетник теорије о
предузетништву је Француз Richard Cantillon,12 који ближе одређује термин
''предузетник'' наводећи да је то онај пословни човек ''који купује ... по
утврђеној цијени да би препродао по неизвесној''. Једном речју, предузетник
је онај који је спреман да прихвати и сноси ризик пословног подухвата, тј.
прихвата неизвесност предузетничког пословоња. R. Cantillon је образложио
ко све може бити предузетник, наводећи да су то: трговци и
мануфактуристи који имају капитал, толико неопходан за набавку чинилаца
производње или роба за препродају, земљишни закупци, сликари, лекари и
др. Неки су теоретичари (Schumpeter) имали право када су утврдили да је
управо Cantillon схватио суштину и поставио базне елементе функције
предузетника, указујући на важност предузетничке функције.
Дакле, када се сагледавају теорије о предузетништву Cantillon је
незаобилазно први, а треба наставити са Jean-Baptiste Say-oм, који је далеко
познатији од свог предходника.
Захваљујући чињеници да је и сам био предузетник Say је боље од
Cantillon-а разумео суштину (садржај) ове важне функције, што је доказао
научно усавршивши проучавање феномена предузетништва. Он је први дао
предузетнику конкретно место у структури економског процеса јер за њега је
предузетник пословни човек који комбинује и укључује чиниоце производње

10
Ђорђевић, Б.: ОСНОВЕ МЕНАЏМЕНТА, Економски факултет, Приштина, 1993.г., стр.
50 – 52.
11
Ову констатацију не треба прихватити буквално, јер било је писаца који су још раније
расправљали о предузетнику и предузетништву, нпр. Sebastien de Vauba и дубровчанин
Бенедикт Котруљевић (XV век), који је под описом „ савршеног трговца“ дао верну слику
предузетника, која је компатабилна са становиштем савремене теорије.
12
R. Cantillon: OPŠTA RASPRAVA O PRIRODI TRGOVINE, CKD, Zagreb, 1982.g., str. 58.

147
у производни организам. Његова теорија је нарочито вредна због тога што
''...разликује предузетнички профит од профита на капитал, као и од наднице
за рад,''13 а оно чиме је испред свих теоретичара тога времена, Schumpeter
сажима у закључак да је он ''претворио обичан појам у знанствено оруђе''.14
John Stuart Mill, енглески филозоф и економиста, увео је појам ''предузетник''
у употребу међу економистима, а правилно је одвојио доходак од
функционисања капитала и приход од својине, тј. уочио је особеност
предузетничке функције.
Say-овим путем су наставили велики ауторитети у економији и то: Marx,
K., Schumpeter, J. A., John Maynard Keynes. Иако су се међусобно разликовали
због различитих идејних позиција, времена, начина и места деловања, они су
јединствени у тврдњи да је предузетништво значајно и уочавају још низ
особености предузетништва које су биле драгоцен путоказ научницима о
даљем истраживању овог феномена, нпр. Marx је тврдио да ће се
предузетничка функција издвојити као самостална, а то се и догодило током
еволуције капитализма. Ову Marx-ову поставку су изучавали Schumpeter и
Keynes, али су на крају истраживања имали различите закључке.
Marx је писао о значају предузетништва имплицитно, тврдећи да је
немогуће остварити предузетничку добит (нето-профит), саму по себи, него
да је она последица предузетничког посредовања. Тај став је с правом
критикован15 због Marx-овог ''упадања у замку'', што су учинили и Smith и
Ricardo, јер је претпостављао да се производња одвија аутоматски. У свом
раду Marx је уочио разлику између својинске и предузетничке функције, која
се базира на разлици између капитала напољу и капитала у производном
процесу. Иако је код Marx-а понегде, присутна и недореченост или
недовољна аргументација, он је дао значајан допринос изучавању
предузетништва и даљем уобличавању теорије о предузетништву.
У развијеним земљама са отвореном и тржишном привредом доминира
предузетништво и менаџерство у свим делатностима људског рада.
Досадашњи резултати и искуства у бившим социјалистичким земљама казују
да су највеће тешкоће у процесима транзиције у преструктурирању
пољопривреде у делатности заснованој на тржишним законитостима и
приватној пољопривредној делатности.
Наш концепт развоја пољопривреде полазио је од становишта да се
домен приватне пољопривреде, у свом развоју, везује за друштвену
пољопривреду, преко организација коопераната и задруга, заборављајући да
сваки утицај друштвеног сектора води нечему већ виђеном (што је доживело
колапс) и губитку самосталности приватног сектора пољопривреде, тако
потребне у успостављању отворене и тржишне привреде. Оваква земљишна
политика транзиције пољопривреде не води повећању тржишности

13
Његован, М. Д.: „Историјски преглед теорија о предузетништву“, Економика, Број 1 – 3,
Београд, 1994.г., стр. 27.
14
Ј. A. Schumpeter: POVIJEST EKONOMSKE ANALIZE, Informator, Zagreb, 1975.g., str. 459.
15
Значајна је врло аргументована критика J. A. Schumpeter-a: KAPITALIZAM,
SOCIJALIZAM I DEMOKRATIJA, Kultura, Beograd, 1960.g.

148
пољопривредне производње, а умањује могућности развоја предузетништва и
менаџерства у приватном сектору пољопривреде, занемарујући чињеницу да
''... наука и техника улази у производњу, па и пољопривредну, преко
предузетништва и менаџерства...'',16 што искључује размишљања о даљем
развоју пољопривреде на преживелим основама. Темељ савремене, ефикасне
и ефективне пољопривреде чини отворена привреда са тржиштем, на коме ће
се формирати цене фактора производње и роба, са тржишним институцијама
(тржиште радне снаге и тржиште капитала), са успостављањем слободног
предузетништва, са равноправношћу свих облика својине и организовања.
Иако се предузетништво17дефинише на различите начине, чињеница је да
предузетник представља пословног човека са капиталом, кога ангажује ради
оплодње. Онда је логично да предузетник сноси ризик за одлуке које је
донео, без обзира да ли се поред њега појављује и менаџер предузећа.
Предузетништво је условило настанак менаџерства, како привреде уопште,
тако и у пољопривредном сектору, не елиминишући могућност да се ове две
функције експонирају у једној личности. У пољопривреди, предузетник
полази од личног интереса да свој капитал пласира у пољопривредну
производњу, с тим да ће волумен ангажованих средстава директно утицати
на одлуку да ли ће предузетник бити и менаџер или не. Свакако да се,
када је ангажован велики капитал, ове функције морају одвојити, због поделе
рада. Да би у пољопривреди заживело приватно предузетништво, неопходни
су диференцирани својински односи над производним факторима, док
организацијом производње у пољопривреди не мора да се бави власник
земље него лице које располаже капиталом и жели да га ангажује у
пољопривреди.
Промишљање о предузетничкој пољопривреди подразумева организовање
крупне робне производње где предузетник узима основни фактор – земљиште
у закуп и, на основу тога, њему припада профит, а власнику земље рента.
Обзиром да је у нашој пољопривреди могуће организовати крупну робну
производњу на предузетничким основама јер је приватни сектор снажан, а
постоје и други услови за њену организацију - предузетници и радници,
може се указати на предности предузетничке пољопривреде:
(1) не постоји лимит закупа земљишта, што подразумева да површина
закупљеног земљишта за обраду у приватном предузетништву зависи
само од тражње на тржишту и волумена капитала. Промет земљишта ће
престати (биће линеаран), успостављањем предузетништва и неограниченог

16
Николић, Ж. Т.: ПУТЕВИ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ, СДКЈ, Београд, 1991.г., стр. 148.
17
Детаљније видети: Станковић, Ф.: „Предузетничка еконимија“, Пословна политика,
Београд, 1990.г., стр. 23 – 26; Станковић, Ф.: „ Улога предузетништва у преструктурирању
југословенске привреде“, Право – теорија и пракса, Број 11 – 12, Нови Сад, 1990.г., стр. 36 –
43; Ковач, Б.: „Предузетништво – могућности и перспективе“, Пословна политика, Београд,
1990.г., стр. 6 – 9; Петрин, Теа: „Југословенска предузећа и предузетништво у новој
конкуренцији“, Пословна политика, Београд, 1990.г., стр. 134 – 137.

149
 закупа земљишта, као уносан посао, а престаће и парцелисање обрадивих
површина, које су већ уситњене,
(2) инвентивност предузетника је одређујући фактор за производњу виших
фаза у предузетничкој пољопривреди, док задруге и други облици
организовања углавном обухватају примарну пољопривредну производњу.
Наиме, пошто предузетништво омогућава увођење и примену модерне
опреме, савремених технологија, најбољих кадрова и др., иако ризик увек
постоји, може се остварити бољи принос на закупљеним површинама, а
тиме и профит,
(3) највреднији капитал у приватном предузетништву у пољопривреди су
кадрови, јер они омогућавају примену најновијих техничко-технолошких
достигнућа и врше унапређење начина рада. Захваљујући новим идејама
и иницијативама стручњака, које је ангажовао предузетник, остварује се
повећање производње и шири лепеза делатности предузетничке
пољопривредне производње,
(4) недовољна хомогеност приватног сектора у пољопривреди на селу,
указује на чињеницу да се својински односи и облици организације
привредне делатности (обрађивање, закуп, задругарство), врло комплексни.
Предност приватног предузетништва је у томе што се развија у
савременим закупничким односима,
(5) у условима приватног предузетништва у пољопривреди нема
административних мера којима се забрањује наслеђивање. Код
предузетништва је битно да се пољопривредно земљиште користи у
производне сврхе, а не, ко је власник или наследник. Уласком у сферу
наследства развија се несигурност у приватној својини, што се негативно
рефлектује на развој плурализма својинских односа код нас,
(6) успостављањем приватног предузетништва омогућава се унутрашња
конкуренција и друштвени комбинати (друштвени сектор) губе
неприкосновени монополски положај. На темељу конкуренције ''гради'' се
индустријска пољопривреда, која уграђује у себе све модерно и
рационално, и
(7) када се приватно предузетништво развија у свим сферама друштва, онда
престају идеолошке предрасуде (појава кулака на селу) и може се
очекивати, на дужи рок, нестанак сиромашног слоја. То значи да треба
наћи начин како активирати постојеће потенцијале. Њиховим активирањем
нестаће сиромашни слој. Не треба бежати од богатства, јер то је исконски
идеал човека.
Закључак је да се у ближој будућности не могу очекивати спектакуларни
резултати и чуда омогућени приватним предузетништвом у пољопривреди.

5. ПРАВНЕ ОСНОВЕ И УПРАВЉАЊЕ У ПОЉОПРИВРЕДИ

У наредном периоду треба очекивати да се производне снаге друштва
ослободе и да се отпочне са изградњом модерне индустријске пољопривредне
производње. Наведено захтева да се успостављањем тржишне пољопривреде
развија и нова правна основа, тј. неопходни су нови закони и прилагођавање

150
егзистирајуће регулативе. У наредним годинама треба употпунити компоненте
правног оквира, које укључују:18
(1) законе који успостављају базичне принципе приватних задруга на
добровољним основама,
(2) пољопривредни тржишни закон који успоставља основе за поштену
конкуренцију,
(3) законску регулативу против картела, и
(4) регулативу контроле квалитета.
Од круцијалног значаја је усклађивање пољопривредног законодавства
код нас са адекватним законодавствима резвијених тржишних земаља Запада.
Пословне активности у предузећима одвијају се непрестано што подразумева
да у оквиру њих значајно место има процес управљања. Обзиром на особе -
ности19 пољопривреде и управљање пословањем у пољопривредним
предузећима реализује се применом специфичних активности, које су
подсистеми управљања, тако да пословни менаџмент управљачког система
обухвата: маркетинг, производни, кадровски, финансијски, контролни и
иновативни менаџмент.
Oбзиром да менаџмент реагује на промене у окружењу и техничком
прогресу, он је приморан да се перманентно усавршава ради ''...брзог
изналажења и примене одговарајућих одлука и решења примерених датим
условима и пословним циљевима''.20 Што је процес специјализације рада и
техничке поделе узео више маха, то се и у пословном менаџменту предузећа
јасније диференцирају основне функције управљања, и то: одлучивање,
планирање, организовање, руковођење и контролисање. Иако бројни
теоретичари сврставају и неке друге активности, послове и процесе у
функције менаџмента предузећа, ми ћемо се задржати на наведеним, ценећи
да су довољно структуриране за потребе овог рада.
Менаџмент, посматран са аспекта економије, представља производни
фактор, заједно са радом, земљиштем и капиталом, који доприноси
конкурентности и профитабилности пољопривредног предузећа. Познато је да
пољопривредна предузећа код нас остварују ниску ефикасност пословања па
стога менаџмент у овој делатности има битну улогу у сфери развоја и
унапређења ефикасности прдузећа. То указује на чињеницу да је основни
задатак управљања омогућавање ефикасног руковођења ресурсима, процесима
и односима како би се допринело профитабилном пословању и развоју
предузећа. Дифузијом менаџмента у пољопривреди стварају се нужне
претпоставке за развој ове делатности.

18
Чаки, Ч.: „Путеви пољопривреде у Средњој и Источној Европи“, Пословна полтика,
Београд, 1995.г., стр. 20.
19
То су: временска дифернцијација економског и производног процеса репродукције,
биолошки карактер производње, неопходност складиштења репродукционог материјала и
готових производа робе, дифернције у облику ангажовања фактора производње по
просецима и временским периодима, спорост преструктурирања вредности, климатски
услови и сл.
20
Вукојевић, М., Боговац, М., Зорнић, Биљана: ИБИДЕМ, стр. 59.

151
 Менаџмент је вештина управљања и руковођења која се може
применити у различитим врстама пословног организовања и свим
делатностима. Ток развоја менаџмента у нашој примарној пољопривреди је
различит, тј. супротан од тока развоја у индустрији. Овај процес је толико
особен, да је процес развоја менаџмента у пољопривредној индустрији
(прерада производа примарне пољопривредне производње) ближи осталој
индустрији. Примарна пољопривредна производња карактеристична је и по
томе што су у њој све више присутни процеси ''атомизирања'' ранијих
газдинстава, што је супротно процесима у индустријским предузећима
(концентрација). Такви процеси у пољопривреди условили су повезивање
сопствености са менаџерством, тј. коришћење доприноса менаџмента у
пољопривреди могуће је само ако се сам произвођач у примарној
пољопривредној производњи упозна са њима. Значи, неопходно је развијати
пољопривредног произвођача (менаџера). На повезивање сопствености и
менаџерства у пољопривреди утичу услови који делују и на формирање све
мањих приватних газдинстава. У моменту ''...када обим делатности надмашује
могућности појединца, јавља се тежња, као и у индустрији, да се менаџмент
повери посебним, у ту сврху оспособљеним кадровима''.21
Очигледно, што је предузеће веће и комплексније, и што је виши ниво
деловања менаџера, то и сами менаџери морају бити спремни да
''...комплексне проблеме благовремено уочавају и решавају их одговарајућом
ажурношћу, да се брзо и лако сналазе у новој ситуацији, да благовремено
предвиђају њено настајање, а не да из дана у дан решавају само проблеме
који наилазе.''22 Развој менаџера захтева адекватан програм образовања, који
се рефлектује на њихов успех у вођењу пословања у пољопривредним
предузећима. У процесу образовања, посебно се обраћа пажња стицању и
обогаћивању стечених знања из дисциплина које директно утичу на
постизање успеха, нпр. процес доношења одлука. Не може свако бити
менаџер. Особине које карактеришу менаџера су: знање, искуство,
заинтересованост, иницијатива, истрајност, озбиљност, чврстина, сталоженост,
срдачност и толеранција.
У развијеним земљама са тржишном привредом, програми образовања
менаџера се посебно састављају, а значајна је чињеница да се кандидати за
менаџере у овим земљама сваке године оцењују, како би се што боље могао
осмислити програм њиховог будућег развоја. Највећи проблем код нас је
едукација пољопривредника као менаџера, пошто располажемо са великим
бројем приватних пољопривредних газдинстава.
Доношење развојних (стратешких) и тактичких одлука део је активности
глобалног управљања. Руковођење је нижи ниво координације који је
задужен за операционализацију одлука највишег нивоа управљања (оператив-
но одлучивање, давање упутстава, контрола). Менаџери врше функцију

21
Мирић, С.: „Менаџмент у функцији развоја пољопривреде“, Симпозијум агроекономста:
МЕНАЏМЕНТ, МАРКЕТИНГ И ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМИ У ФУНКЦИЈИ РАЗВОЈА
ПОЉОПРИВРЕДЕ, Пољопривредни факултет, Београд, 1993.г., стр. 35.
22
Мирић, С.: ИБИДЕМ, стр. 35

152
руковођења на различитим нивоима (виши, средњи и нижи руководиоци),
што је условљено нивоом одлука које доноси и остварује. Руководилац у
предузећу заинтересован је за ефикасност и резултате, како функционисања
тако и развоја предузећа. Све што се замисли не остварује се без препрека,
тако да су менаџери приморани да личне планове повремено коригују
алтернативним потезима.
Пошто смо у нужним променама у пољопривреди, истичу се проблеми
кадрова и промене метода рада, тим пре што ће се друштвени комбинати
(већина) у процесу приватизације ''...декомпоновати на мања ефикасна
предузећа'',23 а предузећа ће се формирати као профитни центри, који ће
међусобно бити повезани тако да се појављује нов проблем - надградња. У
таквим условима ће ојачати функција руковођења (менаџери) и имаће сличну
улогу као и у другим земљама.
Када се у процесу транзиције стекну услови за деловање регулисаног
тржишта, конкуренција ће показати своју делотворност, а биће остварени и
услови за креативност, кооперативност и сл., међу предузећима, профитним
центрима и асоцијацијама, али под руководством менаџера. Следећи логику,
посебна ситуација ће бити са фармерима и ситним произвођачима. На Западу
је то решено преко задруга и пољопривредних саветодавстава. Зашто то не
би могло заживети и код нас?

4. ЗАКЉУЧАК
Менаџмент треба да обезбеди такво руковођење у пољопривреди које
омогућава успешно пословање. Менаџмент је осетљив и специфичан, посебно
када се имају у виду услови у нашој пољопривреди (дуализам привређивања,
улога државе у планирању, организовању, руковођењу и контроли
пословања). Фазе менаџмента нису увек усклађене у свим развојним етапама
предузећа, али са слабљењем утицаја и улоге државе и повећањем
самосталности предузећа, њихова синхронизованост се осећала, преко
деловања менаџмента и ефективности пословања предузећа. Да би спремно
дочекала ''сутра'', пољопривредна предузећа треба да сагледају будуће
окружење, свој положај и да изврше неопходне припреме (трансформација
организационе структуре) за ефикасно и ефективно пословање.
Не сме се ићи у крајност и потпуно искључити државу и њен утицај у
пољопривреди (то не чине ни развијене земље), него га треба усмерити на
подстицање развоја и стварање основе за развој.

ЛИТЕРАТУРА

1. БИРОВЉЕВ, Ј. и ТОМИЋ, Р.: Менаџмент у пољопривреди, Економски факултет,

Суботица, 1996.

23
Шомођи, Ш.: „Менаџеризам као метод руковођења“, Симпозијум агроекономиста,
Пољопривредни факултет, Београд, 1993.г., стр. 48.

153
2. ВУЈАТОВИЋ – ЗАКИЋ, З. и РИКАЛОВИЋ, Г.: Основе својинске трансформације у
агрокомплексу, Београд, 1996.
3. ВУКОЈЕВИЋ, М., БОГОВАЦ, М., ЗОРНИЋ, Б.: "Пословни менаџмент предузећа у
пољопривреди и прехрамбеној индустрији", МЕНАЏМЕНТ, МАРКЕТИНГ И
ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМИ У ФУНКЦИЈИ РАЗВОЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ, Зборник
радова, Београд, 1993.
4. DROBAC, M. M.: Poljoprivreda u tranziciji, DAEJ, Novi Sad, 2000.
5. ЂОРЂЕВИЋ, Б.: Основе менаџмента, Економски факултет, Приштина, 1993.
6. J. A. SCHUMPETER: Povijest ekonomske analize, Informator, Zagreb, 1975.
7. МИЛИЋЕВИЋ, Р.: "Предузетништво и менаџмент", Пословна политика, Београд, 1993.
8. МИРИЋ, С.: "Менаџмент у функцији развоја пољопривреде ", Симпозијум
агроекономиста: Менаџмент, маркетинг и информациони системи у функцији развоја
пољопривреде, Пољопривредни факултет, Београд, 1993.
9. НИКОЛИЋ, Ж. Т.: Путеви приватизације, СДКЈ, Београд, 1991.
10. Његован, М.Д.: " Историјски преглед теорија о предузетништву", Економика, број 1 –
3, Београд, 1994.
11. R. CANTILLON: Opšta rasprava o prirodi trgovine, CKD, ZAGREB, 1982.
12. СТЕВАНОВИЋ, Ж.:"Улога(е) менаџмента у условима транзиције предузећа", Пословна
политика, Београд, 1994.
13. ТОМИЋ, Д.: " Могућност увођења предузетништва у пословне системе у области
агробизниса", Округли сто: ПОСЛОВНО ОРГАНИЗОВАЊЕ АГРОБИЗНИСА,
Пословна политика, Београд, 1993.
14. ЧАКИ, Ч.: "Путеви пољопривреде у Средњој и Источној Европи", Пословна политика,
Београд, 1995.
15. ШОМОЂИ, Ш.: " Менаџеризам као метод руковођења", Симпозијум агроекономиста,
Пољопривредни факултет, Београд, 1993.

ACTIVITY MENAGMENT AND DEVELOPMENT OF EFFICIENT

DOING BUSINESS IN COMPANIES OF AGRICULTURAL SECTOR

DROBAC, M.M.

Summary
The author considers transitional processes in agriculture putting accent on issue of
menagment and development of efficient doing business in companies of agricultural
sector. Special importance is giving to the factors and specific features in doing business
and menagment, essenceof the category businessman and doing business, as well as in
legal base and skill of menagment in agriculture.
At the end it draws a conclusion and lesson that points to the extreme sensitivity of
the process of transformation functions of menagment and running a business in the
sector of agriculture, before, that this function directly have an effect on the success of
company trading.

Key words: doing business, entrepreneur agriculture, menagment, menagment in

agriculture, menagment and running a business, profit centre,
competition, efficiency of business, creativity, education in agriculture.

154
УДК: 631.1:657.15 Оригинални научни рад
Оriginal scientific paper

СИСТЕМ ПРИКУПЉАЊА РАЧУНОВОДСТВЕНИХ

ПОДАТАКА НА ПОЉОПРИВРЕДНИМ ГАЗДИНСТВИМА У
ЗЕМЉАМА ЕУ - FADN

ВУКОЈЕ, В., МАЛЕТИЋ, Д.1

Резиме: У склопу процеса приближавања наше земље Европској Унији,

неопходно је ускладити законску регулативу у свим друштвеним сегментита
са постојећом у ЕУ. Посебно су бројна усклађивања која треба спровести у
области пољопривреде. Поред осталог, неопходно је увести и прилагодити
методологију за прикупљање и обраду рачуноводствених података са
индивидуалних пољопривредних газдинстава. Важност прикупљених
података огледа се у стварању информационе основе за спровођење
поузданих агроекономских анализа, на основу којих се даље могу доносити
адекватне мере аграрне политике, а све то у циљу подизања целокупне
пољопривредне производње на знатно виши ниво.

Кључне речи: рачуноводство, пољопривредa, газдинство, финансијски

резултат

1. УВОД

FADN (Farm Accountancy Data Network) представља систем за прикупљање и

обраду рачуноводствених података на пољопривредним газдинствима у земљама
Европске Уније. Систем се заснива на прецизно дефинисаној методологији која је
јединствена за све чланице EU. Примењује се од 1965. године, а нове чланице је
усвајају постепено у оквиру процеса прикључења. Несумњиво опредељење наше
земље да постане чланица ЕУ подразумева врло бројна и обимна усаглашавања
целокупног привредног система, посебно у домену пољопривреде.
Транзициони процес у области пољопривреде траје већ дуже време и може се
рећи да је прилично одмакао. У прилог томе могу се навести следећи резултати:
o приватизација друштвеног капитала у пољопривреди и прехрамбеној
индустрији приводи се крају, више или мање успешно;
o основан је значајан број нових привредних субјеката из области агробизниса;
o регистрација индивидуалних пољопривредних газдинстава добро напредује,
пољопривредници све више схватају важност овог процеса;

1
Др Вељко Вукоје, доцент, дипл. инж. Дарко Малетић, постдипломац, Пољопривредни
факултет, Департман за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад.

155
o у области аграрне политике такође је забележен осетан напредак, субвенције
се повећавају по износу и разноврсности, прихваћен је концепт директних
исплата произвођачима;
o усвојени су одређени прописи из области пољопривреде, који су углавном
усаглашени са одговарајућим актима EU, мада је већи број тек у фази прип-
реме, односно у процедури усвајања.
Једна од следећих активности, која треба да уследи у релативно кратком
временском периоду, свакако je постепенo увођење FADN система. То треба
посматрати не само као обавезу у склопу процеса приближавања EU, већ
превасходно као вишеструко користан подухват за нашу пољопривреду.
Прикупљање бројних производно-економских података са индивидуалних
газдинстава омогућиће извођење валидних микроекономских показатеља. Они
даље представљају добру информациону основу за бројне агроекономске анализе,
планове, дефинисање адекватних мера аграрне политике, односно свеукупног
подизања пољопривредних газдинстава на виши ниво.
Основни извор података у раду представљао је званични интернет сајт
Европске Уније сектора за пољопривреду, са ког су преузете разне дефиниције,
објашњења и упутства за примену FADN методологије.

2. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА
FADN систем функциоише на принципу узорка. Узорак садржи око 80.000
пољопривредних газдинстава, која представљају популацију од преко 5 милиона
газдинстава у оквиру ЕУ.
Узорак се планира тако да примарно буду обухваћени сви региони ЕУ, а у
оквиру тога различити типови фарми. У FADN систем нису укључена сва
пољопривредна газдинства, већ само она чија величина задовољава критеријум
„комерцијалног газдинства“.

Праг економске величине ''комерцијалног газдинства'' прописан од стране

Европске комисије за неке земље чланице (изражен у Европским јединицама
величине - ESU2)
Данска 8 Мађарска 2
Немачка 16 Словенија 2
Француска 8 Словачка 4
Холандија 16 Пољска 2
Велика Британија 16 Румунија 1
Белгија 16 Литванија 2

FADN је једини извор микроекономских података у оквиру Уније, у

потпуности који је усклађен и чији су подаци репрезентативни за сва комерцијална

2
ESU – Europian Size Unit представља јединицу за изражавање величине газдинства у
земљама ЕУ за потребе FADN методологије.

156
газдинства (принципи вођења рачуноводствене евиденције су усаглашени у свим
земљама чланицама).

Организациона структура FADN мреже у Мађарској

МИНИСТАРСТВО
ЕВРОПСКА
ПОЉОПРИВРЕДЕ И
КОМИСИЈА РУРАЛНОГ РАЗВОЈА

годишњи извештаји, финансијска средства,

годишњи захтеви за
ад хок информације
подаци информацијама

финансирање
ИНСТИТУТ ЗА ИНФОРМАЦИОНА
ИТРАЖИВАЊА ПРИМЕЊЕНА У
АГРАРНОЈ ЕКОНОМИЈИ

Годишње и уговори, упутства,

полугодишње базе софтвери, повра-
података, захтеви за тне информације
путствима, уговори

КЊИГОВОДСТВЕНЕ
АГЕНЦИЈЕ

рачуни, регистрације пословне књиге,

саветодавне услуге

ГАЗДИНСТВА

ток информација и финансирања

2.1. Типологија фарми

Да би се могли установити планови за узимање узорака фарми, као и измерити
и презентовати добијени резултати, било је неопходно дефинисати јединствену
методологију за класификацију газдинстава за све чланице ЕУ. Метод је усвојен
1985. године од стране Европске Комисије.
Типологија дефинише економску величину пољопривредног газдинства на
основу његове потенцијалне укупне годишње зараде (Total Standard Gross Margin).
У ту сврху су дефинисани просечна бруто зарада (Standard Gross Margin) за све
линије производње, као и коефицијенти за свођење између различитих региона
ЕУ. Коефицијенти се прерачунавају у одређеним временским интервалима и
одговарају последњем трогодишњем просеку.
Економска величина газдинства изражава се у Европским јединицама
величине (European Size Units; 1 ЕSU = 1.200 €). Укупна просечна бруто зарада
газдинства изражена у еврима (€), подели се са ЕSU коефицијентом и добије
економска величина газдинства. На пример, газдинство са укупном просечном
зарадом од 12.000 € годишње има економску величину од 10 европских јединица
величине (10 ЕSU). Током година постало је неопходно прерачунавати висину

157
ЕSU како се не би догодило да инфлација вештачки изазове пораст економске
величине газдинства (нпр. 2004. године 1ЕСУ = 1000 €, а 2007. године 1ЕСУ =
1200 €).
Груписање газдинстава према економској величини
1 Веома мала < 4 ESU
2 Мала 4 < 8 ESU
3 Средње мала 8 < 16 ESU
4 Средње велика 16 < 40 ESU
5 Велика 40 < 100 ESU
6 Веома велика ≥ 100 ESU

2.2. Основи FADN методологије

Да би прикупљени подаци из узетог FADN узорка били репрезентативни за
целокупну популацију газдинстава у оквиру ЕУ, примењен је посебан систем
представљања газдинстава у узорку. Свако газдинство у узорку репрезентује
одређени број газдинстава из популације.
Укратко, газдинства у узорку и у укупној популацији су стратификована
(формиране су групе), према одређеним критеријумима: регион коме припадају,
тип специјализације и економска величина. Једну групу могу нпр. да сачињавају
фарме које су лоциране у Енглеској, специјализоване за производњу млека и
припадају групи економске величине 40-100 ESU. Ако се у узорку налази 20
таквих фарми а њихова укупна популација је 1.000, онда свака фарма у узорку
представља 50 фарми из популације (1000/20=50).
Подаци се односе на индивидуално пољопривредно газдинство за период од
12 месеци непрекидно, с тим што рачуноводствена година може да почне од
01.јануара – 01.јула, зависно од земље чланице. Подаци о пословима и пословању
фарме су искључиво са пољопривредних газдинстава. Подаци се односе на све
производне активности газдинства, укључујући и евентуално шумарство и сеоски
туризам. Активности ван пољопривредног газдинства нису обухваћене (нпр. лична
примања чланова породице, пензије, приватни рачуни у банци, власништво мимо
пољопривредног газдинства, лична осигурања, наслеђе итд.)
Сви подаци који се односе на финансијски резултат треба да кореспондирају
са производњом текуће (рачуноводствене) године. Вредности се изражавају без
ПДВ-а, осим у посебним случајевима. Такође се узимају само ''нето вредности'', тј.
изузимајући премије и субвенције.
Рад и остали извори употребљени да повећају, исправе или да замене сталну
имовину газдинства (изградња грађевинских објеката, генералне поправке
машина, сађење и крчење воћњака) могу се регистровати само као инвестициона
потрошња, и као такве искључене су из текућих расхода.

158
 Јединице мере које се користе у FADN методологији:
- вредности: у еврима (€) или у националним валутама
- количине: примарно у квинталима (1Q = 100 kg)
o вино и сродни производи (хектолитри)
o јаја ( у хиљадама)
o приноси ратарских усева (кг/ха)
- површина: у арима (изузев печурки - квадратни метри)
- сточни фонд: бројно и вредносно
- рад: АWU (Annual Work Units-Годишњa јединицa rada; 1АWU= 2200 h)

2.3. Подаци које прикупља FADN методологија

FADN методологија се састоји из неколико сегмената, односно делова, који
садрже различите врсте података. Из сваког сегмента се после изводе различити
показатељи.
Сегмент Подаци
А- Општи Обухвата опште податке газдинства као што су: број газдинства,
подаци организациона форма газдинства, национални узорак коме припада и
број газдинстава које представља, локација газдинства, категорија
газдинства, детаљи везани за рачуноводствене податке и остали подаци
о самом газдинству.
Б- Поседовање Обухвата податке који се односе на тип поседовања земљишта које
земљишта газдинство обрађује: земља у поседу власника, земља у закупу и земља
које се ''напола'' обрађује.
Ц- Рад Обухвата све податке који се односе на утрошени рад на газдинству:
рад плаћених радника, неплаћених, рад власника газдинства, менаџера,
чланова породице и осталих радника изражен у радним часовима.
Д- Сточни фонд Обухвата податке везане за бројно стање и вредносну структуру
сточног фонда на газдинству: по категоријама одређених линија
производњe, бројно, вредносно и просечан број у току године.
Е- Измене сточ- Обухвата податке везане за набавку и продаје стоке и то само оне која
ног фонда је у власништву фармера.
Ф-Трошкови У табели Ф се налазе сви подаци који се односе на трошкове
газдинства: трошкови рада, трошкови машина, трошкови сточарства,
трошкови ратарства, општи трошкови газдинства, трошкови земљишта
и трошкови камата.
Г- Основна Обухвата податке који се односе на основна средства, залихе и
средства обртни капитал: почетна вредност, инвестиције, продаја,
амортизација, субвенције, крајња вредност.

159
 Х- Обавезе Обухвата податке који приказују обавезе које има газдинство у
виду: краткорочних и дугорочних кредита и сумиране укупно.
И- ПДВ Обухвата све податке везане за порез на додату вредност:
улазни ПДВ, излазни и обрачун ПДВ-а.
Ј- Премије Обухвата све податке којима су приказане премије и субвенције
које газдинство добија и ставке на које се оне обрачунавају.
К- Производња Приказује ратарску производњу по усевима: површине, приносе
и вредност производње.
Л- Квоте Даје приказ прописаних квота и осталих права: квоте за
различите врсте производа.
М- Директна Обухвата све податке који описују начине директних плаћања и
плаћања основе по којима се она исплаћују.

2.4. Презентовање добијених података

FADN обезбеђује велику количину информација, које се након извршене
обраде, класификације и систематизације презентују углавном путем стандардних
табеларних извештаја. Табеле су урађене тако да прикажу просечне резултате за
стандардне групе газдинстава, које су детерминисане њиховом производном
специјализацијом, економском величином, расположивом пољопривредном
површином и приходом газдинства. Постоји наравно велики број различитих
FADN извештаја, а један од главних јесте ''Farm income'' тј. приход газдинства.
Приход фарме по 1ха обрадиве површине
ПОЗИЦИЈА износ %
Вредност производње
Од продаје:
- ратарских производа
- сточарских производа
- воће, поврће, вино и грожђе
- услуге
- остали приходи
- активирање сопствених учинака

Укупни трошкови

160
 Од тога:
- трошкови материјала
o семе, приплодни материјал
o ђубриво
o заштитна средства
o набавка основног стада
o сточна храна
o гориво и мазиво
- трошкови рада
- амортизација

Укупан приход
Финансијски резултат(добитак/губитак)
Добит пре опорезивања
Нето добит
Нето добит по фарми
Приход у односу на вредност производње
Приход у односу на активу
Приход у односу на укупна улагања
Приход у односу на рад

Овај извештај садржи основне економске показатељи успеха пословања

газдинства. Поред тога, саставља се већи број изведених аналитичких извештаја о
појединим сегментима пословне активности, затим се врши компарација између
различитих величина и типова газдинстава, појединих региона и земаља чланица
ЕУ.

3. ЗАКЉУЧАК
Чињеница да FADN концепт у свом узорку обухвата пољопривредна
газдинства различитих економских величина, типова специјализације и региона
којима припадају, указује да без добре информационе основе, односно базе
поузданих података, није могуће озбиљније сагледавање сектора пољопривреде.
Тек након тога може се приступити различитим анализама тренутног стања
пољопривреде, односно доношењу адекватних мера аграрне политике, односно
краткорочних и дугорочних планови развоја овог сектора.
FADN се, дакле, намеће као неопходност не само због усклађивања правне
регулативе са прописима ЕУ, већ превасходно због динамичнијег развоја
пољопривредне производње у целини. Увођење ФАДН система представља врло
озбиљан и комплексан подухват, који треба да се реализује постепено и врло
пажљиво. У том процесу своје место треба да нађу сви носиоци руралног развоја,
од Министарства пољопривреде, преко образовно-научних установа,

161
пољопривредних станица, саветодавне службе, до самих фармера. Неопходно је
наравно основати и нове институције, као што је Национална агенција која
координира и руководи целокупним системом, а по потреби и одређени број
канцеларија за прикупљње података непосредно на терену.

4. ЛИТЕРАТУРА

1. MARTINOVSKA STOJČESKA ALEKSANDRA: "The costs and enterprise

budgets integrated in an accounting and information system at individual
agricultural holdings.", докторска дисертација, Факултет за земјоделски науки
и храна – Скопје, 2007.
2. ВУКОЈЕ, В., ЗОРАНОВИЋ, Т., МАЛЕТИЋ, Д.: „Едукација носилаца руралног
развоја из области рачуноводства индивидуалних пољопривредних
газдинстава“ пројекат Министарства за пољопривреду, Пољопривредни
факултет, Нови Сад, 2006-2007.
3. www.akii.hu/videkfejl/vallalkelemz/Tesztuzemi_info_2004_eng/
4. http://europa.eu.int/comm/agriculture/rica

MODEL FOR COLLECTING ACCOUNTANCY DATA FROM

FARMS IN THE STATES MEMBERS OF THE EU

VUKOJE, V., MALETIĆ, D.

Summary

In the procces of joining Serbia to the EU, it is neccesery to harmonize principle in

public economy of Serbia with the same in the EU. Especialy that procces need to finish
in the sector of agriculture. Most import is to apply the metodology for collecting and
analyzing accountancy data from the agriculture holdings. The model will provide
comparative-static analysis of the holdings using various income indicators, horizontally
and vertically, according to the type of production and the economic size. In addition,
model shall provide a good database for improved farm management in terms of farm
analysis, planning and decision-making.

Key words: accountancy, agriculture, farm, income indicators

162
UDK:637:339.564 (497.113) Originalni naučni rad
Original scientific paper

IZVOZ MLEKA I MLEČNIH PRERAĐEVINA

IZ AP VOJVODINE

VLAHOVIĆ, B.,1 TEPAVAC, D.2

Sažetak: U radu se analiziraju trendovi kretanja i regionalna disperzija izvoza

mleka i mlečnih prerađevina, u vremenskom periodu od 2000 do 2005 godine iz AP
Vojvodine. Ukazuje se na faktore koji su determinisali ostvareni izvoz. Autori daju
osnovne smernice u cilju dinamiziranja izvoza mleka i mlečnih prerađevina.
Ključne reči: Izvoz, mleko, mlečne prerađevine, AP Vojvodina.

1. UVOD
Izvoz mleka i mlečnih prerađevina predstavlja osnovu razvoja celokupnog
stočarstva AP Vojvodine i Republike Srbije u celini. Osnovni cilj istraživanja jeste da
sagleda izvoz mleka i mlečnih prerađevina i njihovu regionalnu destinaciju iz AP
Vojvodine. Cilj je, takođe, da se sagledaju osnovni faktori koji su determinisali
ostvarene izvozne rezultete i ukaže na buduće smernice ekspanzije izvoza pomenutih
proizvoda.
Mleko predstavlja bitan proizvod govedarske proizvodnje. Čini značajan izvor
prihoda poljoprivrednim proizvođačima. Značajno je u ishrani potrošača i osnovica za
prehrambenu (mlekarsku) industriju, gde se prerađuje u značajne proizvode – sireve,
pavlaku, jogurt, maslac, kajmak i dr. Mleko sadrži bitne energetske, zaštitne i gradivne
materije. Predstavlja značajan izvor lakosvarljivih proteina.
Osnovni izvori podataka su statističke publikacije Republičkog zavoda za statistiku
– “Statistika spoljne trgovine” za vremenski period od 2000 do 2005 godine. U radu je
primenjen metod “istraživanja za stolom” (“desk research”), koji je zasnovan na
korišćenju sekundarnih podataka, koji su u radu sistematizovani primenom standardnih
statističko-matematičkih metoda. Intenzitet kretanja promena kvantifikovan je
izračunavanjem stopa promena primenom funkcija sa najprilagođenijim linijama trenda
originalnim podacima.

1
dr Branislav Vlahović, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.
2
mr Dejan Tepavac, Ministarstvo odbrane, Novi Sad.

163
 2. REZULTATI ISTRAŽIVANJA

2.1. Izvoz mleka

Robna grupa mleko i prerađevine (03) u strukturi ukupnog vojvođanskog izvoza
agroindustrijskih proizvoda ima izrazito malo učešće, svega 0,8% (Lovrić, 2007).
Prosečan izvoz konzumnog mleka u analiziranom vremenskom periodu, iznosio je
839 hiljada tona godišnje, odnosno vrednosno 562 hiljade US dolara, sa tendencijom
značajnog rasta po prosečnoj godišnjoj stopi od 43,05%, i uz veoma izražena variranja
(koeficijent varijacije 85,54%). Najveći izvoz zabeležen je 2003 godine, kada je iznosio
1,1 milion dolara (grafikon 1), istovremeno, najmanji izvoz ostvaren je u 2002 godini,
214 hiljada dolara.
Ostvareni izvoz rezultanta je, pored ostalog, povećanja ukupne proizvodnje mleka u
Pokrajini. Trend razvitka ukupne proizvodnje kravljeg mleka u posmatranom periodu
uslovljen je, pretežno, kretanjem prosečne proizvodnje mleka po kravi, jer broj muznih
grla stagnira (stopa 0,80%), dok proizvodnja kravljeg mleka raste po prosečnoj godišnjoj
stopi od 4,19%. U periodu (2001-2005) prosečna proizvodnja mleka po muznoj kravi
iznosila je 3.378 litara (Bošnjak Danica, Rodić Vesna, 2006). Vlahović i sar. (2006),
takođe, konstatuju da ukupna proizvodnja mleka u AP Vojvodini ostvaruje tendenciju
porasta (tabela 1).

Tabela 1: Parametri proizvodnje mleka u Vojvodinii (2000-2005)

Table 1: The parametres of milk production in Vojvodina (2000-2005)
Obeležje Prosek - Stopa promene -
average rate of change %
Broj muznih grla – number cows, 000 105 0,60
Proizvodnja mleka – milk production, mil.lit. 309 2,81
Izvor: obračun na bazi statističkog godišnjaka Republike Srbije

Mnoge evropske zemlje vrše regresiranje, kako priplodne stoke, tako i ostalih
poljoprivrednih utrošaka značajnih za govedarsku proizvodnju. Njihov osnovni cilj je
povećanje proizvodnje i sniženje cena mleka, što utiče na povećanje efikasnosti i
konurentnosti izvoza mleka i prerađevina. Osnovni ciljevi subvencionisanja su
povećanje prihoda proizvođača mleka, stabilizacija domaćeg tržišta i povećanje
produktivnosti rada. Ovi ciljevi sprovode se u Evropskoj uniji preko sledećih mera
agroekonomske politike: minimalne garantovane cene, sa ili bez tržišne intervencije,
direktnim subvencijama farmerima, regresima za proizvodne inpute, uvoznim
ograničenjima, merama za unapređenje izvoza, nižim kamatnim stopama i dr. (Vlahović i
sar. 2006)
Međunarodno tržište konzumnog mleka veoma je zasićeno. Prisutne su mnoge
multinacionalne korporacije:
9 “Danone”, “Bongren” – Francuska,
9 “Parmalat”, “Gala Italia” – Italija,
9 “Nutrisia International” – Holandija,
9 “Avanmor” – Irska i dr.

164
 One značajno utiču na povećanje produktivnosti, kvaliteta proizvedenog mleka, ali
imaju snažnog uticaja na međunarodno tržište, cene i prometne tokove. Upravo iz tog
razloga nije jednostavno povećati izvoz, usled prisutne velike konkurencije na
međunarodnom tržištu. Izvoz mleka iz AP Vojvodine u vremenskom periodu 2000–2005
godine prikazan je na grafikonu 1.

Grafikon 1: Izvoz mleka iz AP Vojvodine (2000 – 2005), 000 $

Chart 1: Export of milk from AP Vojvodina (2000-2005), 000$

1200

1000

800

600

400

200

0
2000 2001 2002 2003 2004 2005

originalni podaci linija trenda

U Vojvodini se nalazi 15 većih industrijskih kapaciteta za preradu mleka, pored

toga veoma je veliki broj manjih kapaciteta. Može se zaključiti da je sa procesom
završetka restrukturiranja najvećih vojvođanskih mlekara (2003) došlo do značajnog
povećanja izvoza mleka na međunarodno tržište. Novosadska i subotička mlekara u
sastavu su korporacije “Danube Foods Group”, mlekara “Somboled” u Somboru u
sastavu je korporacije “Lura”, mlekara “Mlekoprodukt” u Zrenjaninu u sastavu je
korporacije “Bongren” i sl.
Regionalna destinacija izvoza ukazuje da, praktično, dominiraju dve zemlje.
Apsolutno najveći deo izvoza konzumnog mleka realizovan je u Bosnu i Hercegovinu
(70%) i Republiku Makedoniju (29%), neznatno je učešće Mađarske i Konga, zajedno
čine svega jedan posto ukupnog izvoza (slika 1.).

165
 Slika 1: Disperzija izvoza mleka iz AP Vojvodine (2000 – 2005)
Picture 1: Dispersion of milk export from AP Vojvodina (2000-2005)
MK-Republika
Makedonija
29%

BA-Bosna i HU-Mađarska i
Hercegovina CG-Kongo
70% 1%

2.2. Izvoz mlečnih prerađevina3

Prosečan izvoz mlečnih prerađevina u istraživanom vremenskom periodu, iz AP
Vojvodine iznosi 303 hiljade tona, odnosno vrednosno 714 hiljada US dolara. Najveći
izvoz mlečnih prerađevina zabeležen je u poslednjoj analiziranoj godini (2005) i dostiže
vrednost 1,3 miliona dolara. Izvoz navedene robne kategorije raste po značajnoj
prosečnoj godišnjoj stopi od 21,1% i uz koeficijent varijacije od 46,1%.
U strukturi ukupnog izvoza mleka i mlečnih prerađevina, nešto je veće učešće
izvoza mlečnih prerađevina (56%), u odnosu na izvoz konzumnog mleka. Ostvarena
struktura izvoza može se okarakterisati kao relativno zadovoljavajuća, jer mlečne
prerađevine imaju znatno veću profitabilnost u odnosu na izvoz mleka u konzumnom
obliku. U okviru ove grupe najveći je izvoz sireva, koji su činili više od polovine izvoza.
Na ostvareni izvoz mleka i prerađevina iz AP Vojvodine uticao je čitav niz faktora,
od kojih su najznačajniji sledeći:
Ö Obim i struktura proizvodnje mleka i prerađevina,
Ö Proizvodni asortiman,
Ö Kvalitet mleka i mlečnih prerađevina,
Ö Odnos između cena na domaćem i na međunarodnom tržištu,
Ö Mere agrarne politike, pre svega, visina izvoznih stimulacija i sl.

3
Maslac, ostale masnoće o mleka, sir i urda

166
 Grafikon 2: Izvoz mlečnih prerađevina iz AP Vojvodine (2000-2005),000 $
Chart 2: Export of milk products from AP Vojvodina (2000-2005), 000$

1400

1200

1000

800

600

400

200

0
2000 2001 2002 2003 2004 2005

originalni podaci linija trenda

Osnovni uslov povećanja izvoza mlečnih prerađevina jeste razvijena i industrija za

preradu mleka, koja treba da sirovo mleko preradi u čitav niz kvalitetnih prerađevina.
Za izvozno orijentisan razvoj industrije za preradu mleka neophodno je sledeće:
¾ Potrebno je obezbediti odgovarajuću sirovinsku bazu, odnosno proizvodnju
kvalitetnog sirovog mleka.
¾ Potrebno je proširenje asortimana proizvoda na bazi prerade mleka, koji treba
da bude koncipiran prema potrebama i inostranog tržišta (specifične vrste
sireva, sirnih namaza, modifikovanog i obogaćenog mleka i sl.).
¾ Moraju se iznalaziti nova rešenja u domenu tehnike i tehnologije proizvodnje i
pakovanja gotovih proizvoda.
¾ Neophodno je uvođenje ISSO i HACCP standarda u proizvodnju i sl.
Treba naglasiti da je međunarodno tržište mlečnim prerađevinama veoma zasićeno,
raznim proizvodima, tako da nije ni malo lak i jednostavan zadatak povećati izvoz. Izvoz
mlečnih proizvoda iz AP Vojvodine u vremenskom periodu 2000. – 2005. godine
prikazan je na grafikonu 2.
Posmatrano po destinacijama (slika 5) u istraživanom periodu najveći deo izvoza
realizovan je u Bosnu i Hercegovinu (61%), zatim Republiku Makedoniju (33%)
Hrvatsku (5%) i Kongo (1%).

167
 Slika 2: Disperzija izvoza mlečnih prerađevina iz AP Vojvodine (2000 – 2005)
Picture 2: Dispersion of milk products export from AP Vojvodina (2000-2005)
CH-Švajcarska HR-Hrvatska
1% 5%

MK-Republika BA-Bosna i
Makedonija Hercegovina
33% 61%

Ciljna tržišta za mleko i prerađevine iz Vojvodine, i dalje su susedne bivše

jugoslovenske republike, koje ostvaruju vrlo visok procenat izvozne vrednosti.
Zauzimanje novih tržišta u budućnosti će dovesti do ekspanzije izvoza, međutim, ovakve
aktivnosti moraju biti propraćene konzistentnom proizvodnjom i ostvarivanjem
dovoljnih količina tržišnih viškova, unapređenjem kvaliteta proizvoda, promocijom i
odgovaranjem na zahteve inostranih kupaca. Ipak, i pored izvesnih unapređenja u
proizvodnji i osvajanja novih tržišta sposobnih da prihvate viškove iz Vojvodine, izvoz
mleka i mlečnih proizvoda još uvek ne predstavlja aktivnost koja bi donela značajniji
finansijski rezultat za nacionalni izvoz. Relativno je mala perspektiva izvoza u
visokorazvijene zemlje, koje su i same veliki proizvođači i izvoznici kvalitetnih mlečnih
prerađevina. Protekcionizam zemalja Evropske unije je samo jedan od faktora niske
izvozne delatnosti i učinka na ovom tržištu (Lovrić, 2007).
Da bi se povećao izvoz konzumnog mleka i mlečnih prerađevina, u narednom
periodu, neophodno je sledeće:
Ö Povećati obim proizvodnje,
Ö Pooštriti zakonsku regulativu u pogledu kvaliteta mleka,
Ö Proširiti asortiman mlečnih prerađevina i prilagoditi ga međunarodnom tržištu,
Ö Posvetiti pažnju kvalitetu gotovih proizvoda,
Ö Poboljšati kvalitet i dizajn ambalaže,
Ö Poboljšati marketinške aktivnosti i sl.
Moramo stvoriti odgovarajuću robnu marku (domaći brand) prepoznatljiv na
inostranom tržištu – vojvođanski sir, maslac i dr. Neophodno je pravovremeno
usaglašavanje naših standarda i propisa sa istim u zemljama uvoznicima. Značajna
mogućnost je i u izvozu “zdravstveno bezbedne hrane”, odnosno “ekološki čiste” hrane,
za čiju proizvodnju postoje značajni potencijali.

168
 3. ZAKLJUČAK

⇒ Izvoz mleka i mlečnih prerađevina iz AP Vojvodine izrazito je skroman i

nezadovoljavajući s obzirom na prisutne potencijale (agroekološke uslove,
kapacitete industrije za preradu mleka i sl.)
⇒ Prosečna vrednost izvoza mleka iznosi 562, a mlečnih prerađevina 714 hiljada
dolara. Obe analizirane kategorije proizvoda beleže trend povećanja izvoza.
⇒ Najveći izvoz konzumnog mleka usmeren je u Bosnu i Hercegovinu (70%) i
Republiku Makedoniji (29%).
⇒ Najveći izvoz mlečnih prerađevina usmeren je, takođe, u Bosnu i Hercegovinu
(61%) i Republiku Makedoniji (33%).
⇒ Potrebno je intenzivirati proizvodnju mleka i prošititi asortiman mlečnih
prerađevina, forsirati izvoz proizvoda viših faza prerade (sir, maslac, kajmak i
sl.), koji su profitabilniji u odnosu na izvoz konzumnog mleka.
⇒ Moderna industrija za preradu mleka je osnovni uslov, pored kvalitetnih
sirovina za povećanje izvoza mlečnih prerađevina.
⇒ Povećanje izvoza podrazumeva, pored ostalog, dobar kvalitet izvoznih
proizvoda, organizovan nastup, agresivan marketing i dobre poslovne
komunikacije.

4. LITERATURA
1. BOŠNJAK DANICA, RODIĆ VESNA (2006): Zastupljenost stoke kao jedan od
faktora stabilnosti prinosa u ratarskoj proizvodnji, Savremena poljoprivreda br. ½,
Novi Sad.
2. GRUPA AUTORA: Strategija razvoja poljoprivrede i sela AP Vojvodine,
Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007.
3. IVANOVIĆ, DUŠANKA,: Tržište i plasman mleka i mlečnih proizvoda u svetu i
Jugoslaviji, Ekonomika poljoprivrede, broj 3-4, Beograd, 1993.
4. IVANOVIĆ, S., BOGAVAC, VIOLETA, (1999): Razmena poljoprivrednih
proizvoda Jugoslavije u svetlu promenjenih okolnosti, “Ekonomsko finansijski
odnosi sa inostranstvom – moguće alternative u funkciji obnove i razvoja
jugoslovenske privrede”, savetovanje jugoslovenskih ekonomista, Beograd.
5. KOVAČEVIĆ, GORDANA, (1999) : Primarni proizvodi u jugoslovenskom
izvozu: stanje i perspektive, “Ekonomsko finansijski odnosi sa inostranstvom -
moguće alternative u funkciji obnove i razvoja jugoslovenske privrede”,
savetovanje jugoslovenskih ekonomista, Beograd.
6. KOVAČEVIĆ, R., (1999) : Međunarodno ekonomsko okruženje i perspektive
jugoslovenskog izvoza, “Ekonomsko finansijski odnosi sa inostranstvom - moguće
alternative u funkciji obnove i razvoja jugoslovenske privrede”, savetovanje
jugoslovenskih ekonomista, Beograd.
7. LOVRIĆ, D.,: Stanje i mogućnosti izvoza agroindustrijskih proizvoda iz AP
Vojvodine, megistarska teza, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007.
8. MILANOVIĆ, M., (1999) : Agrarni izvoz kao uslov i osnova stabilnog razvoja –
za novu institucionalizaciju, “Ekonomsko finansijski odnosi sa inostranstvom -

169
 moguće alternative u funkciji obnove i razvoja jugoslovenske privrede”,
savetovanje jugoslovenskih ekonomista, Beograd.
9. MILETIĆ, SILVIJA,: Prerada mlijeka i mliječnih proizvoda, Hrana i razvoj,
Beograd, 1987.
10. NIKITOVIĆ, M., (1999) : Povećanje agrarnog izvoza ključni faktor za povećanje
poljoprivredne proizvodnje, spoljnotrgovinska operativa značajan faktor za
povećanje robne razmene i unapređenje ekonomskih odnosa sa inostranstvom
“Ekonomsko finansijski odnosi sa inostranstvom - moguće alternative u funkciji
obnove i razvoja jugoslovenske privrede”, savetovanje jugoslovenskih ekonomista,
Beograd.
11. PEJANOVIĆ, R., VLAHOVIĆ, B. (2000.): Organičavajući faktori i mogući pravci
razvoja stočarske proizvodnje u Srbiji i Crnoj Gori, Zbornik radova sa savetovanja
SEJ, Kopaonik.
12. PEJANOVIĆ, R., VLAHOVIĆ, B., TICA, N., RADOJEVIĆ, V.: Tržišno
restrukturiranje subjekata u agrobiznisu, Zbornik sa savetovanja: Nauka, kultura i
razvoj, Subotica, 2002.
13. PEJANOVIĆ, R., VLAHOVIĆ, B., ŽIVKOVIĆ, D., TOMAŠEVIĆ, D. (2001.):
Agrarni potencijali EU i spoljnotrgovinska razmena agrarnih proizvoda SRJ – EU,
Zbornik radova sa savetovanja SEJ, Miločer.
14. RADULOVIĆ, M.,: Izvozne performanse i proizvodnja zdrave hrane u Jugoslaviji
i nastup na tržište Evropske unije, Ekonomika poljoprivrede, broj 4, Beograd,
1996.
15. TEPAVAC, D.,: Obeležja izvoza stočarskih proizvoda iz Vojvodine, Magistarska
teza, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2007.
16. VLAHOVIĆ, B., (2001.): Izvozne mogućnosti vojvođanske agroindustrije,
Agrarni program AP Vojvodine, Novi Sad.
17. VLAHOVIĆ, B., STEVANOVIĆ, S., TOMAŠEVIĆ, D., ZELENJAK, M.,:
Agrarna proizvodnja u Republici Srbiji, DAES, Novi Sad, 2006.

Statistička dokumentacija:
1) Statistika spoljne trgovine, Republički zavod za statistiku, Beograd.
2) Industrija Srbije, Republički zavod za statistiku, Beograd.

EXPORT OF MILK AND MILK PRODUCTS FROM AP

VOJVODINA
by
VLAHOVIĆ, B., TEPAVAC, D.

Summary
In this paper, trends of movement and regional dispersion of milk and milk products
export from AP Vojvodina, for the time period from the year of 2000 to 2005, are being
analyzed. Factors which have determined the realized export are being shown. Authors
are giving the basic guide lines for dinamyzing the milk and milk products export.
Key words: Export, milk, milk products, AP Vojvodina.

170
UDK: 311.314:636 (497.113) Originalni naučni rad
Original scientific paper

RANGIRANJE OKRUGA AP VOJVODINE PREMA NEKIM

POKAZATELJIMA STOČARSKE PROIZVODNJE*

ČOBANOVIĆ, KATARINA, NIKOLIĆ-ĐORIĆ, EMILIJA,

MUTAVDŽIĆ, BEBA1

Rezime: Rad se odnosi na analizu ostvarenih rezultata u stočarskoj proizvodnji,

posmatrano kroz sledeće izvedene pokazatelje: broj goveda na 100 ha obradive
površine, broj svinja na 100 ha oranične površine, broj ovaca na 100 ha
poljoprivredne površine. Pri tome se koriste objavljeni statistički podaci za 2004.
godinu, koji se odnose na opštine i okruge AP Vojvodine.
Prema objavljenim statističkim podacima za 2004. godinu na nivou AP Vojvodine
broj goveda na 100 ha obradive površine iznosio je 13, broj svinja na 100 ha
oranične površine iznosio je 84 i broj ovaca na 100 ha poljoprivredne površine
iznosio je 11. U 2004. godini učešće poljoprivredne površine u ukupnoj površini AP
Vojvodine iznosilo je oko 83%.

Ključne reči: rangovi okruga, Kruskal-Valis test, pokazatelji ostvarene stočarske

proizvodnje

UVOD
Ispitivanje ostvarenih rezultata stočarske proizvodnje Vojvodine zasniva se na
sagledavanju uticaja nekih uslova poljoprivredne proizvodnje i to: učešće aktivnog
poljoprivrednog u ukupnom aktivnom stanovništvu, učešće broja zaposlenih u
poljoprivredi u ukupnom broju zaposlenih, površina okruga, učešće poljoprivredne u
ukupnoj površini, gustina naseljenosti i učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu.
Pri tome se kao izvor podataka koriste rezultati popisa stanovništva, domaćinstava i
stanova 2002. godine, kao i podaci po opštinama i okruzima AP Vojvodine za 2004.
godinu.
Obzirom da su uslovi ostvarivanja stočarske proizvodnje različiti u pojedinim
opštinama, odnosno, okruzima Vojvodine, očekuje se da će i ostvareni rezultati u
stočarskoj proizvodnji biti različiti. Pri tome se izvodi rangiranje okruga prema
navedenim pokazateljima, da bi se uočio rang pojedinih okruga i utvrdilo da li postoje
statistički značajne razlike između rangova. Pomoću Kruskal-Valis testa rangova testira

*
Rad je deo istraživanja finansiranog od strane Ministarstva za nauku Republike Srbije (Projekat
broj 149007)
1
Dr Katarina Čobanović, red.prof., mr Emilija Nikolić-Đorić, asistent, mr Beba Mutavdžić,
asistent. Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad

171
se hipoteza da ispitivani uzorci (tretmani) pripadaju istom osnovnom skupu ili pripadaju
različitim skupovima koji imaju identične rasporede, odnosno koji imaju istu medijanu
(Hadživuković, 1991; Kirk, 1968). Kruskal-Valis, kao neparametarski test, je alternativa
parametarskom testu pri izvođenju uobičajene analize varijanse u jednodimenzionoj
klasifikaciji sa više uzoraka. Interpretacija rezultata Kruskal-Valis testa je u osnovi
identična interpretaciji odgovarajućeg F-testa, pri uobičajenoj parametarskoj analizi
varijanse (STATISTICA 7.1). Paralelno sa Kruskal-Valis testom analize varijanse može
se izvesti i test medijane, koji je manje precizna verzija ovog testa. Test medijane
pretpostavlja utvrđivanje χ2 vrednosti u tabeli kontigencije.
Rezultati analize na bazi Kruskal-Valis testa upotpunjuju se analizom Box-Whisker
dijagrama, koji predstavlja koristan grafički metod za upoređenje distribucije
posmatranih uzoraka.
Prema rezultatima popisa stanovništva iz 2002. godine, učešće poljoprivrednog
stanovništva u ukupnom stanovništvu na nivou AP Vojvodine iznosilo je 10,6%, a
učešće aktivnog poljoprivrednog u ukupnom aktivnom stanovništvu iznosilo je 13,7%
(Čobanović, Petrović, 2006).
Sagledavanje relacija uslova i rezultata ostvarene stočarske proizvodnje Vojvodine
izvodi se pomoću korelacije ranga.
Naglasak u radu je na upoređenju okruga (opština) AP Vojvodine prema
proizvodnim pokazateljima u stočarskoj proizvodnji u 2004. godini. Najznačajniji
pokazatelji koji su analizirani su: broj goveda na 100 ha obradive površine; broj svinja
na 100 ha oranične površine i broj ovaca na 100 ha poljoprivredne površine. Ovi
pokazatelji pokazuju stepen intenziteta proizvodnje važnijih linija u stočarstvu, kao i na
dostignuti nivo razvoja stočarstva.

REZULTATI
Analizirani pokazatelji uslova i rezultati stočarske proizvodnje Vojvodine u 2004.
godini prikazani su u Tabeli 1. i 2, na osnovu kojih se uočava neujednačenost pojedinih
promenljivih po okruzima. Tako, na primer, najveće učešće aktivnog poljoprivrednog u
ukupnom aktivnom stanovništvu (24,8%) je bilo u Srednje-banatskom okrugu (Tabela
1). Srednje-banatski okrug ima i najveću površinu (650,80 km2) u odnosu na ostale
okruge Vojvodine, a takođe i najveće učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu
(18,9%), što je za blizu 2 puta više u odnosu na Zapadno-bački okrug (Tabela 1). Učešće
poljoprivredne u ukupnoj površini je najveće u Severno-bačkom okrugu (91,1%), dok je
gustina naseljenosti najveća u Južno-bačkom okrugu (125 stanovnika/km2) (Tabela 1).
Medijalne vrednosti promenljivih (Tabela 2) se slično raspoređuju po okruzima kao i
prosečne vrednosti.
Posmatrano na nivou Vojvodine u 2004. godini je zastupljena visoka varijabilnost
broja stoke, koju ilustruju relativno visoke vrednosti koeficijenata varijacije: 45,1%
(goveda); 48,8% (svinje); 58,7% (ovce).
Na nivou Vojvodine javlja se najveći broj svinja (71,63/100 ha), dok je broj goveda
(12,64/100 ha) i ovaca (11,32/100 ha) približan. Treba ukazati da je broj opština po
okruzima neujednačen. Najmanji je broj opština u Severno-bačkom okrugu (3). Sledi
Zapadno-bački okrug (4), Srednje-banatski (5), Severno-banatski (6), Sremski (7),
Južno-banatski (8) i Južno-bački (12).

172
 Rezultati korelacione analize, pri sagledavanju relacije broja goveda (X7), svinja(X8)
i ovaca (X9) (na 100 ha odgovarajuće površine) i nekih pokazatelja uslova
poljoprivredne proizvodnje kao što su: učešće aktivnog poljoprivrednog u ukupnom
aktivnom stanovništvu (X1), učešće broja zaposlenih u poljoprivredi u ukupnom broju
zaposlenih (X2), površina okruga (X3), učešće poljoprivredne u ukupnoj površini (X4),
gustina naseljenosti (X5) i učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu (X6),
ukazuju na sledeće: broj ovaca (na 100 ha poljoprivredne površine) pokazuje pozitivnu i
statistički značajnu korelaciju u odnosu na učešće aktivnog poljoprivrednog u ukupnom
aktivnom stanovništvu i u odnosu na učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu.
Broj svinja i broj goveda ne pokazuju značajnu korelaciju. Broj goveda, svinja i ovaca u
odnosu na gustinu naseljenosti, površinu okruga, broj zaposlenih i učešće poljoprivredne
u ukupnoj površini pokazuju odsustvo korelacije (Tabela 1, Grafikon1).

Tabela 1. Prosečne vrednosti promenljivih

Okruzi X1 X2 X3 X4 X5 X6 X7 X8 X9
Severno-bački 17,03 35,40 594,67 91,07 95,36 13,16 20,57 68,83 5,97
Srednje-banat. 24,77 31,87 650,80 89,68 52,13 18,88 12,90 46,24 13,16
Severno-banat. 23,56 20,62 387,83 89,33 68,53 17,68 14,38 76,95 17,57
Južno-banatski 23,70 27,52 531,13 81,51 67,19 18,15 10,30 52,90 10,20
Zapadno-bački 12,15 28,46 605,00 83,95 90,85 9,39 12,65 75,18 5,08
Južno-bački 14,78 21,40 334,75 80,32 124,99 11,18 11,33 80,68 12,43
Sremski 18,58 17,59 498,00 76,53 98,79 14,50 12,47 90,30 9,89
Vojvodina 19,15 24,51 478,60 83,22 90,00 14,63 12,64 71,63 11,32

Tabela 2. Medijalne vrednosti promenljivih

Okruzi X1 X2 X3 X4 X5 X6 X7 X8 X9
Severno-bački 17,35 28,98 596,00 91,70 74,55 14,55 20,60 55,20 5,20
Srednje-banat. 28,06 25,11 525,00 90,80 44,21 22,82 12,40 45,10 12,30
Severno-banat. 23,89 21,45 313,00 89,50 76,31 18,56 10,80 77,95 17,85
Južno-banatski 25,75 23,60 510,50 83,10 55,98 18,75 9,25 48,55 10,65
Zapadno-bački 13,21 27,30 446,00 85,55 90,16 9,38 11,90 75,00 5,15
Južno-bački 16,96 21,88 324,50 86,60 89,70 12,68 9,35 65,80 10,20
Sremski 17,40 15,76 489,00 74,90 103,10 13,90 12,10 85,70 8,20
Vojvodina 20,03 23,62 400,00 86,50 74,55 15,35 10,80 66,20 9,40

Na osnovu rezultata regresione analize utvrdjeno je da nije značajan uticaj

promenljive X6 (učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu) na odgovarajući broj
stoke. Utvrdjeno je da nije značajan uticaj promenljive X6 na broj goveda i svinja.
Koeficijent regresije koji pokazuje pozitivan uticaj promenljive X6 na broj ovaca
statistički je značajan (t=2,66*)(Grafikoni 2,3,4).

173
Grafikon 1. Korelaciona matrica i dijagrami rasturanja promenljivih

ak po ua k uk p br z a pp o lj p ov rs o k r u c p uu k po v g us tn as elj u c p oljuu k u p

b rojg o ve

b rsv in ja

b rov a c a

Grafikon 2. Uticaj učešća poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu na broj goveda/100 ha

obradive površine po opštinama Vojvodine

S ca tte rp l o t = 1 2 .0 1 1 4 +0 .0 4 2 8 *x
20

10

0
35
Broj goveda /100 ha obradive povrsine

30

25

20

15

10

-5
-10 -5 0 5 10 15 20 25 30 35 40 0 10 20

Uce sce p o l j o p ri vre d n o g u u ku p n o m sta n o vn i stvu (% )

174
Grafikon 3. Uticaj učešća poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu na broj svinja/100 ha
oranične površine po opštinama Vojvodine

Scatterp lot = 88 .412 6-1 .1 469*x

20

10

0
240
220
Broj svinja / 100 ha oranicne povrsine

200
180
160
140
120
100
80
60
40
20
0
-20
-10 -5 0 5 10 15 20 25 30 35 40 0 10 20

Ucesce pol jop ri vredn og u u kup nom stanovnostvu (% )

Grafikon 4. Uticaj učešća poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu na broj ovaca/100 ha

poljoprivredne površine po opštinama Vojvodine

S ca tte rp l o t = 5 .8 8 7 +0 .3 7 1 3 *x
20

10

0
50
Broj ovaca /100 ha poljoprivredne

40

30
povrsine

20

10

-1 0
-1 0 -5 0 5 10 15 20 25 30 35 40 0 10 20

Uce sce p o l j o p ri vre d n o g u u ku p n o m sta n o vn i stvu (% )

175
 Rang okruga prema prosečnom broju goveda (na 100 ha obradive površine) ukazuje
da je najveći prosečan broj zastupljen u Severno-bačkom okrugu. Zatim slede Severno-
banatski i Srednje-banatski okrug (Grafikon 5). S obzirom na broj svinja, rang 1 pripada
Sremskom okrugu, rang 2 Južno-bačkom okrugu i rang 3 Severno-banatskom okrugu
(Grafikon 6). S obzirom na broj ovaca rang 1 pripada Severno-banatskom okrugu, rang 2
Srednje-banatskom okrugu i rang 3 Južno-bačkom okrugu (Grafikon 7). Navedeni
rezultati ukazuju da Severno-banatski okrug sa 6 opština ima rang 1 s obzirom na broj
ovaca, rang 2 s obzirom na broj goveda i rang 3 s obzirom na broj svinja. Ovo ukazuje
da su proizvodni kapaciteti i rezultati stočarske proizvodnje ovog okruga vrlo dobri.
Južno-banatski okrug ima najmanji prosečan broj goveda (rang 7) i svinja (rang 6), dok
je Srednje-banatski okrug sa najmanjim prosečnim brojem svinja (rang 7), a Zapadno-
bački okrug sa najmanjim prosečnim brojem ovaca (rang 7) (Tabela 1).
U nekim slučajevima javljaju se “autlajeri”, odnosno opštine čije vrednosti su iznad
ili ispod intervalnih vrednosti. Što se tiče broja goveda, te opštine su Opovo (Južno-
banatski okrug), Titel (Južno-bački okrug) i Sremska Mitrovica (Sremski okrug).
Takodje se javlja i jedna ekstremna vrednost broja goveda u opštini Beočin (Južno-bački
okrug) koja je znatno iznad redovnog intervala varijacije (Grafikon 5).
Na sličan način i u istim opštinama i okruzima javljaju se “autlajeri” i ekstremna
vrednost u pogledu broja svinja i broja ovaca. U pogledu broja svinja opštine sa
„autlajerima” su Pančevo (Južno-banatski okrug), Bečej (Južno-bački okrug) i Sremska
Mitrovica (Sremski okrug).
Grafikon 5. Box Plot dijagram broja goveda po okruzima

30

28

26

24
Broj goveda/100 ha obradive povrsine

22

20

18

16

14

12

10

6
sred in a
4 sred in a±SE
sredi na ±SD
2
Autl aj eri
1 2 3 4 5 6 7
Ekstre m i
o kruzi

176
U opštini Vrbas (Južno-bački okrug) javlja se ekstremno veliki broj svinja (Grafikon 6). Što se
tiče broja ovaca opštine sa autlajerima su sledeće: Kikinda (Severno-banatski okrug), Opovo
(Južno-banatski okrug) i Sremska Mitrovica (Sremski okrug). Ekstremna vrednost broja ovaca
javlja se u opštini Titel (Južno-bački okrug) (Grafikon 7).
Grafikon 6. Box Plot dijagram broja svinja po okruzima

200

180

160

140

120
Broj svinja /100 ha oranične površine

100

80

60

40
sre d i n a
sre d i n a ±S E
20
sre d i n a ±S D
A u tl a j e ri
0 E kstre m i
1 2 3 4 5 6 7
o kru zi

Grafikon 7. Box Plot dijagram broja ovaca po okruzima

40

35
Broj ovaca/100 ha poljoprivredne povrsine

30

25

20

15

10

5
sre d i n a
sre d i n a ±S E
0 sre d i n a ±S D
1 2 3 4 5 6 7 A u tl a j e ri
E kstre m i
Okruzi

177
 Rezultati testa medijane ukazuju da između okruga ne postoje statistički značajne
razlike u pogledu broja goveda i svinja, dok u pogledu broja ovaca (iskazano na 100 ha
odgovarajuće površine) se javljaju statistički značajne razlike na nivou značajnosti od
5%. Ove rezultate potvrđuju vrednosti χ2 testa koje su sledeće: χ2=5,16 za broj goveda;
χ2=8,69 za broj svinja; χ2=15,94 za broj ovaca.
Vrednosti Kruskal-Valisovog testa (H), takođe nisu statistički značajne pri
upoređenju pojedinih okruga za broj goveda i svinja, dok su za broj ovaca statistički
značajne na nivou značajnosti od 5%. Vrednosti Kruskal-Valisovog testa (H) upoređuju
se sa χ2 kritičnom tabličnom vrednošću i one su sledeće: H=7,95 za goveda; H=10,51 za
svinje; H=15,54 za ovce. Kritične vrednosti su: χ20,05(6)=12,59 i χ20,01(6)=16,81. Obzirom
da je vrednost Kruskal-Valisovog testa statistički značajna za broj ovaca, uočava se da
postoji značajna razlika u pogledu ovog pokazatelja između Severno-banatskog i
Zapadno-bačkog okruga.

ZAKLJUČAK
Rad se odnosi na analizu uslova i postignutih rezultata važnijih linija stočarske
proizvodnje Vojvodine. Osnovni izvori podataka su objavljeni statistički podaci po
opštinama i okruzima Vojvodine u 2004. godini. U 2004. godini na nivou Vojvodine
zastupljena je relativno visoka varijabilnost broja goveda, svinja i ovaca. Pri tome je
zastupljen najveći broj svinja, dok je broj goveda i ovaca znatno manji. Upoređenje
ranga okruga Vojvodine prema zastupljenosti pojedinih vrsta stoke ukazuje da, prema
broju goveda (na 100 ha obradive površine) rang 1 pripada Severno-bačkom okrugu, s
obzirom na broj svinja (na 100 ha oranične površine) rang 1 pripada Sremskom okrugu i
s obzirom na broj ovaca (na 100 ha poljoprivredne površine) rang 1 pripada Severno-
banatskom okrugu.
Rezultati korelacione i regresione analize ukazuju da broj goveda, svinja i ovaca (na
100 ha odgovarajuće površine) ne pokazuje statistički značajnu relaciju u odnosu na
pojedine pokazatelje uslova poljoprivredne proizvodnje. Međutim, broj ovaca (na 100 ha
poljoprivredne površine) pokazuje pozitivnu i statističku značajnu korelaciju u odnosu
na učešće aktivnog poljoprivrednog u ukupnom aktivnom stanovništvu i u odnosu na
učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu.

LITERATURA
ČOBANOVIĆ, KATARINA, PETROVIĆ Ž. (2006), Poljoprivredno stanovništvo AP
Vojvodine i ruralni razvoj, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, Broj 121, Novi
Sad
HADŽIVUKOVIĆ, S. (1991), Statistički metodi s primenom u poljoprivrednim i
biološkim istraživanjima, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
KIRK, R.E. (1968), Experimental Design: Procedures for the Behavioral Sciences,
Brooks /Cole Publishing Company, Belmont, California.
OPŠTINE U SRBIJI 2005 (2006), Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd
STATISTICA 7.1 (2006), StatSoft, University Licence, Novi Sad

178
RANKING OF COUNTIES OF AP OF VOIVODINA ACCORDING
TO SOME INDICATORS IN LIVESTOCK PRODUCTION

ČOBANOVIĆ, KATARINA, NIKOLIĆ-ĐORIĆ, EMILIJA, MUTAVDŽIĆ, BEBA

Summary
The paper relates to the analysis of realized results in livestock production of AP
Vojvodina in 2004. Production results are the next: the number of cattle/100 ha of
cultivable area, the number of pigs/100 of arable land and the number of sheep/100 of
agricultural area. These results are analyzed by ranking of counties of Vojvodina.
Concerning the average number livestock, first rank belongs to North-Backa county for
cattle, first rank belongs to Sremski county for pigs and first rank belongs to North-
Banat county for sheep. The values of Kruskal-Wallis tests are not statistically
sifnificant for the number of cattle and pigs comparing the counties of Vojvodina, while
the results of the same test are statistically significant for the number of sheep.

Key words: Ranks of counties, Kruskal-Wallis test, indicators of livestock

production

179
UDK:338.434:631.62 Originalni naučni rad
Original scientific paper

FINANSIRANJE SISTEMA ZA ODVODNJAVANJE SA

POSEBNIM OSVRTOM NA DRENAŽU

POTKONJAK, SVETLANA, ŠKORIĆ, M.1

Rezime: Korišćenje tudjih iskustava u finansiranju sistema za odvodnjavanje

(izgradnje i eksploatacije) može doprineti poboljšanju ili čak promeni sistema
finansiranja u našoj zemlji. Razmotrena su iskustva zemalja koje imaju dugu
tradiciju u vodoprivredi kao što su : Holandija, Kanada, Engleska i Wels, Slovenija.
Takodje Svetska banka koristi koncesiju kao čest oblik finansiranja sistema za
odvodnjavanje. Značajan deo sredstava za ove namene realzovan je preko
namenskih programa kao što su : SAPARD, PHARE, THERMIE, SAVE i dr. Na
osnovu ovih iskustava predložen je model finansiranja izgradnje i eksploatacije
sistema za odvodnjavanje u našoj zemlji imajući u vidu nivo izgradjenosti sistema
kao i potrebe za izgradnjom horizontalne cevne drenaže.

Ključne reči : finansiranje odvodnjavanja, model, naknada za odvodnjavanje

UVOD
Finansiranje sistema za odvodnjavanje regulisano je prevashodno Zakonom o
vodama na osnovu koga korisnici plaćaju naknadu za odvodnjavanje. Ista se plaća prema
vrsti zemljišta (poljoprivredno, šumsko i gradjevinsko) po jedinici površine i u funkciji
je katastarskog prihoda. Visina naknade pokriva troškove eksploatacije sistema za
odvodnjavanje kao i deo povećane dobiti koji se može koristiti za izgradnju i
rekonstrukciju sistema. Troškovi funkcionisanja horizontalne cevne drenaže su u
nadležnosti poljoprivrednih gazdinstava.
Imajući u vidu prednosti i mane postojećeg načina finansiranja sistema za
odvodnjavanje u našoj zemlji, cilj istraživanja u ovom radu je izučavanje ove problema-
tike u drugim zemljama sa razvijenijom vodoprivredom u čijem domenu se nalazi i
odvodnjavanje.
Na osnovu ovih proučavanja moguće je u sadašnjim uslovima privredjivanja i
organizovanosti vodoprivrede predložiti adekvatan model finansiranja izgradnje i
eksploatacije sistema za odvodnjavanje.

1
Prof. dr Svetlana Potkonjak, prof. dr Mićo Škorić, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

180
 NAČIN FINANSIRANJA ODVODNJAVANJA U DRUGIM ZEMLJAMA

Finansiranje izgradnje drenaže u pojedinim zemljama u svetu regulisano je

zakonima i zakonskim propisima. Sve razvijene zemlje imaju razrađenu politiku
finansiranja izgradnje i korišćenja drenažnih sistema koja je najčešće u sklopu
integralnog upravljanja vodama.
U ovom slučaju analizirani su načini i uslovi finansiranja drenaže u nekoliko
karakterističnih zemalja čija iskustva bi se mogla koristiti i kod nas.
Prenošenje iskustava u našu zemlju zahtevalo bi dodatna istraživanja. Takođe bi ovu
problematiku trebalo povezati sa reorganizacijom upravljanja u vodoprivredi.
Ako se radi o finansiranju drenaže u pojedinim zemljama, problemi koji se pritom
javljaju mogu se svrstati u tri grupe :
a) oblici finansiranja koji se mogu koristiti u ove svrhe čime se definiše izvor
neophodnog kapitala;
b) metodologija određivanja naknade za odvodnjavanje kojom se mogu pokriti i
troškovi funkcionisanja drenaže;
c) ekonomski efekti korišćenja drenažnih sistema i
d) način upravljanja drenažnim sistemima.
U ovom slučaju razlikuje se finansiranje izgradnje novih drenažnih sistema kao i
finansiranje tekućeg održavanja postojećih.

1) Holandija – ima dugu tradiciju u vodoprivredi. Finansiranje odvodnjavanja je u

sklopu celokupne vodne politike koja je bazirana na plaćanju naknada. Politika
finansiranja je usklađena i sa organizacijom vodoprivredne delatnosti. U ovom slučaju
značajnu ulogu imaju odbori za vodu (ima ih 57) koji su odgovorni za zaštitu od
poplava, odvodnjavanje i tretman otpada. Individualni vlasnici zemljišta su odgovorni za
održavanje malih kanala za odvodnjavanje. Za upravljanje glavnim vodotocima i
povezanost infrastrukture je odgovorna nacionalna agencija za vodoprivredu
(Rijskwaterstaat). Pokrajine (ima ih 12) su odgovorne za upravljanje podzemnim
vodama i nadzor vodnih odbora , za 537 opština. Poslednji su odgovorni za
kanalizacione sisteme. Snabdevanje pijaćom vodom je u nadležnosti 20 javnih privatnih
kompanija, jednog opštinskog servisa (Amsterdam) i jedne male privatne kompanije.
Ukupni godišnji troškovi vodoprivrede su oko 5,700 miliona € što čini 1,5% bruto
nacionalnog proizvoda.
Većina ekonomskih instrumenata koji se primenjuju u vodoprivredu Holandije ima
finansijsku funkciju. Poslednjih godina dodate su dve "zelene" vodne takse i jedna
mineralna taksa.
Finansijski instrumenti kojima se obezbeđuje finansiranje vodoprivrede su naknade
(charge).
Naknada za zagađenje površinskih voda u 2000. godini je na ovaj način
prikupljeno 999 miliona €) koristi se za finansiranje kvaliteta vode. Naknada je
zasnovana na "jedinici zagađenosti". Jedan čovek domaćinstva plaća za jednu jedinicu
zagađenosti, veća domaćinstva za tri ili 3,5 jedinice zagađenosti. Mala industrija plaća
naknadu za jedinicu zagađenosti koja je zasnovana na tabelarnom utvrđivanju
parametara koji zagađuju vodu. Velika industrija plaća za zagađenost koja je izmerena.

181
 Naknada za vodne odbore (u 2000. godini prikupljeno je 549 miliona €) kojom se
finansira upravljanje površinskim vodama (odvodnjavanje, zaštita od poplava.
Izračunavanje ove naknade je dosta komplikovano. Utvrđeno je pet kategorija korisnika:
vlasnici zemljišta, zakupci zemljišta, vlasnici zgrada, korisnici zgrada za komercijalne
namene i stanovništvo sa područja vodne uprave. Troškovi vodne uprave se prvo
alociraju prema specifičnim poslovima i onda se alociraju prema kategorijama koristi od
tih poslova. Tarifa za ha (zemljišta), obrtnika (zgrade) ili osobu (stanovnik) je određena.
Tarifa se signifikatno razlikuje između kategorija i između vodnih uprava u zavisnosti od
uslova i alokacije troškova. Npr. za kategoriju stanovništa tarifa se kretala u 1997. godini
između 7,2 i 41,7 €.
Naknada za prečišćavanje podzemnih voda (u 2000. godini prikupljeno je 15
miliona €) kojom se finansiraju istraživanja količina podzemnih voda u pokrajinama.
Naknada za zagađenost (u 2000. godini je prikupljeno 651 milion € je dostigla 96%
finansiranja u opštinama gde u proseku 73% ide na troškove održavanja i zamene
postojećih uređaja za prečišćavanje. Ostatak (od 27%) sredstava se finansiraju opštine iz
poreza ili drugih izvora (subvencije). Domaćinstva najčešće plaćaju fiksni iznos a
industrija fiksni iznos plus dodatni iznos na korišćenje voda. U 1996 gosini, tarifa je bila
u proseku 82 €, rangirano od 45 do 272 €.
Cena vode za piće (1997. godine prikupljeno je 1,366 miliona €) kojom se finansira
proizvodnja i distribucija kompanija za javno snabdevanje vodom uključujući takse koje
kompanije plaćaju. Cena vode za piće često se zasniva na stalnoj naknadi i ceni kubnog
metra. Velikim korisnicima su često smanjene. U 1997. godine stalne naknade iznosile
su 75 € godišnje i cena kubnog metra vode od 0,71 do 1,57 €.
Posmatrano ukupno ovim finansijski instrumentima finansira se oko 75% javnog
sektora vodoprivrede.

2. Kanada. U ovoj zemlji (posebno gradu Edmontonu) razrađen je interesantan

plan korišćenja odvodnjavanja, za sadašnje i buduće održavanje, rehabilitaciju, rast i
zaštitu okoline. Razvijen je model (rate model) po kojem korisnici plaćaju istu osnovnu
taksu, mesečno, koja signifikantno zavisi od prirode, veličine i korišćenje sredstava.
Ovakav način plaćanja je sličan u celoj zapadnoj Kanadi. Usvojen je princip "korisnik
plaća" koji ima mnoge ekonomske prednosti posebno što se tiče efikasnosti.
Model na kojem se zasniva utvrđivanje tarife za odvodnjavanje omogućava
pravičnu distribuciju taksa za sve korisnike odvodnjavanog zemljišta. Formula za
izračunavanje takse u ovom slučaju je :

A x I x R x cena = taksa

gde je : A – površina sredstva (m2), I – faktor intenzivnog razvoja, R- faktor padavina,

cena - jedinična cena ($/m2), taksa – mesečna taksa ($).

Tako npr. farme (srednje veličine) prema ovom modelu plaćaju mesečnu taksu od
2,2 $.
Plaćanje i sakupljanje taksi za odvodnjavanje omogućeno je stvaranjem infor-
macionog sistema (EPCOR) u koji su uključene sve komponente modela.

182
Sačinjen je dugoročni plan korišćenja odvodnjavanja gde se ukupan budžet za ove
namene sastoji iz troškova kapitala i operativnih troškova. Isti je razrađen za period 2003
– 2012. godine.

3. Engleska i Wels. Imaju karakteristične oblike finansiranja odvodnjavanja. Tako

npr. veliki deo sistema izgrađen je između dva rata (1919-1940). Izvori sredstava za ove
namene bili su: dotacije i zajmovi (krediti). Učešće državnih fondova u ovom slučaju
iznosilo je 35-100%.
Razvoj odvodnjavanja u Engleskoj poslednjih godina bazira na principu
"održivosti". U ovom slučaju poznati su : London plan (2004.) i Croydon plan (iz 2003.
godine).

4. Finansiranje od strane banaka

Prema izveštajima Svetske banke (Washington) kao najčešći oblik finansiranja
izgradnje sistema za odvodnjavanje u zemljama EU je koncesija. Koncesioni ugovori
obično se sklapaju za period 25-28 godina. U dijagramu su prikazane glavne partnerske
ugovorne forme koje karakterišu dužina i komercijalni rizik (izvor: world-
bank.org/water) a koje bi odgovarale ovom sektoru.
Uobičajeno je da se kanali i ostali glavni objekti finansiraju iz javnog sektora dok
izgradnju drenaže finasiraju farmeri – vlasnici zemljišta.

Trajanje
(godine) Amortizovano
(prednost prodaje)
35

Izgradi-iskorišćavaj-
30 poseduj

Koncesija
25

Izgradi-iskorišćavaj-
20 transfer

Zakup
15

10
Ugovor o rukovanju-
upravljanju
5

Ugovor o pružanju usluga

0
Javno Komercijalni rizik ili/ i investiciona odgovornost Privatno

Održavanje ovih sistema je moguće realizovati takođe na bazi ugovora o održavanju

kao i poveravanju javnih usluga (što je prikazano na šemi).

183
 ■ Ugovor o održavanju (pružanju usluga)/ upravljanju

■ Ugovor o održavanju
■ Ugovor o upravljanju tj. rukovanju

■ Poveravanje javnih usluga

■ Zakup

■ Koncesija
■ Ministarstvo trgovine (BOT, BOO, itd.)
■ Izamortizovano (za prodaju)

5. Finansiranje iz namenskih programa

Dosta zemalja je koristilo povoljna sredstva iz programa oformljenih na nivou EU.
Tako je npr. Mađarska koristila sredstva SAPARD programa i formirala agrarni budžet u
visini od 6,5 biliona mađarskih forinti iz kojeg su se mogli finansirati ovi sistemi.
Doduše, poslednjih godina u ovoj zemlji više je bio izražen problem suše, te su sredstva
više usmeravana u rešavanje problema navodnjavanja. Slovenija je takođe koristila
sredstva iz programa: PHARE, THERMIE i SAVE. Takođe je formirala sopstveni
agroprogram zaštite okoline (SKOP) koji je uveden kao pilot program a baziran je na
dobrovoljnoj participaciji farmera. Takođe je osnovan program CRPOV – za ruralni
razvoj. Projekti sistema za odvodnjavanje konkurisali su na sredstva iz ovih programa sa
ostalim agro projektima.
Prema izveštaju Zimmer-a (2000) stanje sa izgradnjom drenaže u Zapadnoj Evropi
se znatno promenilo, jer je dostignut višak u proizvodnji hrane a povećana briga za
zaštitu okoline. Uobičajeno je da izgradnju podzemnih drenažnih sistema plaćaju
individualni farmeri ili asocijacije vlasnika zemljišta.
Za održavanje drenažnih sistema zaduženi su individualni farmeri na nivou polja
(parcela) a asocijacije za granična područja.
Izgradnja drenaže na poljoprivrednom zemljištu je dugo godina subvencionisana od
strane države, obično 10-60% od ukupnih investicija. Glavna uloga poljoprivrede je sada
promenjena postizanjem samodovoljnosti u proizvodnji hrane i u zaštittu zemljišta,
ruralni razvoj i zaštitu okoline a to traži promene kod izgradnje i upravljanja drenažom.

FINANSIRANJE ODVODNJAVANJA U REPUBLICI SRBIJI

Finansiranje odvodnjavanja u R. Srbiji, poslednjih 50 godina, prolazilo je kroz
različite faze slično sistemu finansiranja celokupne vodoprivrede. Hronološki su se
smenjivali sledeći izvori sredstava: budžet, društveni investicioni fondovi, republički i
pokrajinski fondovi voda, interesne zajednice za vodoprivredu, fond za vode.

184
 Struktura investicija u vodoprivredi Vojvodine bila je iz: učešća sopstvenih
sredstava (do 70%), udružena sredstva investitora (do 8,0%), finansijski krediti (do
37,5%) i fondovi (do 35%).
Razvoj sistema finansiranja nije uvek bio kontinualan. Postojale su oscilacije u
obezbedjenju sredstava u pojedinim godinama i u prikupljanju sredstava iz raspoloživih
izvora. Takođe je deo sredstava namenjen vodoprivredi (naknada za odvodnjavanje)
korišćen i za druge namene.
I pored nedostataka dosadašnjih načina finansiranja u proteklom periodu
prikupljena su sredstva iz kojih je finansirana izgradnja sistema za odvodnjavanje.

IZVORI I NAČINI FINANSIRANJA SADAŠNJIH I BUDUĆIH DRENAŽNIH

SISTEMA U AP VOJVODINI
U narednom periodu dinamika izgradnje drenažnih sistema zavisiće od:
a) potreba za drenažom a koju uslovljavaju klimatski uslovi
b) finansijskih sredstava koja se mogu prikupiti za ove namene.
Polazeći od sadašnjeg stanja izgrađenosti drenažnih sistema u Vojvodini trebalo
bi u narednom periodu svake godine drenirati 6000-7000 ha. Ako računamo da
investicije u izgradnju 1-og ha drenaže iznose 2000-3000 € to je svake godine potrebno
prikupiti 12.000.000- 21.000.000 € (iz različitih izvora) .

Model finansiranja izgradnje drenažnih sistema

U ovom slučaju moguće su različite finansijske konstrukcije za izgradnju budućih
drenažnih sistema kao i rehabilitaciju postojećih.
Naša istraživanja u vezi ove problematike pokazuju da se potencijalna
finansijska konstrukcija izgradnje sistema za odvodnjavanje sastoji iz sledećih izvora:
• Deo naknade za odvodnjavanje u visini 25 kg pšenice/ha za zemljište prve
kategorije, kao sopstveno učešće u investicijama vlasnika zemljišta. Ova
sredstva bi se koristila za izgradnju cevne drenaže;
• Deo doprinosa za zaštitu od voda (do 30 % potrebnih sredstava) koja bi se
koristila za finansiranje izgradnje otvorenih kanala;
• Sredstva fonda za kapitalne investicije APV (do 30% od potrebnih
sredstava) koja bi se koristila za finansiranje izgradnje cevne drenaže;
• Bankarski krediti (domaći i ino), niskokamatni krediti sa dužim rokom
otplate (preko 5 godina);
• Zajednička ulaganja sa domaćim i inopartnerom prema predloženim
modalitetima;
• Uzimanje u zakup opreme za održavanje otvorenih kanala i cevne drenaže
(kosačice, podrivači).
Finansijska konstrukcija i uslovi finansiranja bi se utvrđivali konkretno za svaki
investicioni program.

185
 ZAKLJUČAK

Analiza finansiranja odvodnjavanja u drugim zemljama sa naprednijom

vodoprivredom od nas pokazala je razvijenost sistema tarifikacije vodoprivrednih usluga
kao i načina finansiranja izgradnje vodoprivrednih sistema u koje spada i odvodnjavanje.
Imajući u vidu dosadašnju izgradjenost sistema za odvodnjavanje posebno drenaže
kao i obim potrebnih sredstava za tekuće poslovanje i razvoj, predložen je odgovarajući
finansijski model u kojem su sadržani potencijalni učesnici u finansiranju ovih sistema.
Obzirom na visinu potrebnih sredstava za ove namene kao i na sadašnju ekonomsku
situaciju u R. Srbiji, potrebno je razraditi kriterijume o prioritetima trošenja sredstava u
slučaju deficitarnosti.

LITERATURA
1. BUCHLAND J., ZABEL T.: Economic and financial aspects of water management policies.
Selected Issues in Water Resources Management in Europe. AA, Balkena, Roterdam, 1998.
2. HOEVENAARS J.: Changing Values Lead to Water Management Reform in the
Netherlands. Agricultuure & Rural Development, Working Paper 15. World Bank,
Washington, 2005.
3. Mc NEILL JUDITH, DOLLERY B.: Financing Infrastructure to Mitigate Development
Impacts: Zhe Case of Sector 94 Developer Charges for Drainage in New South Wales.
University of New England, 1999.
4. POTKONJAK SVETLANA: Financing model of water resources management. EAAE
proceedings of the 63 rd seminar: "Financing the agribusiness sector", Belgrade, 1999.
5. POTKONJAK SVETLANA: Elaborat o finansiranju vodoprivrede u Srbiji. Poljoprivredni
fakultet, Novi Sad, 2001.

DRAINAGE SYSTEM FINANCING WITH ESPECIAL REVIEW ON

HORIZONTAL PIPE DRAINAGE
by
SVETLANA POTKONJAK and MIĆO ŠKORIĆ

Summary
Using foreign knowledge in financing of drainage systems (construction and
exploitation) can be contribute on improvement or even change of financing system in our
country.
The experiences of states that have long tradition in water management are considered
(Netherlands, Canada, England and Wels, Slovenia). The Worlds Bank (Washington) use
concession as often way for financing of drainage systems. Important assets for this purposes
are realized through the special programs as: SAPARD, PHARE; THERMIE, SAVE at al.
On the basis those experiences are proposed of drainage financing model for our
country. The level of system building as soon as the needs for construction of horizontal pipe
drainage had come in sight.

Key words : drainage financing, model, reimbursement for drainage

186
UDK: 662.636:631:572]:338.2 Originalni naučni rad
Original scientific paper

VALORIZACIJA VREDNOSTI SLAME STRNIH ŽITA1

ZEKIĆ,V., TICA, N. 2

Rezime: Izvesnost da će fosilna goriva, pri ovakvoj dinamici potrošnje, veoma brzo
postati deficitarna nalaže veće korišćenje drugih izvora energije. Zbog svog velikog
potencijala i obnovljivosti biomasa je posebno zanimljiva za energetsku
eksploataciju. Mada poljoprivreda produkuje veliku količinu različitih vrsta
biomase, za energetsku primenu najpogodniji su žetveni ostaci ratarske proizvodnje,
odnosno slama strnih žita. Korišćenje biomase kao goriva je posebno privlačno za
velika poljoprivredna imanja gde je njeno spremanje moguće organizovati na
efikasan način.
Kroz obračun troškova utvrđeno je da cena spremanja jedne tone slame strnih žita
sistemom valjkastih bala iznosi 1.303,48 dinara, odnosno 16,29 €. Ako se u obzir
uzme odnos odnosa zamene od 1.38 tone slame za 1 tonu uglja i nabavna cena
uglja obračunava po tržišnoj ceni od 3,200.00 dinara moguće je doći do zaključka
da je vrednost slame kao energenta iznosi 1,017 dinara/toni (na parceli). U skladu
sa time moguće je doneti zaključak o ekonomskim potencijalima slame kao
energenta.

Ključne reči: valorizacija, slama, poljoprivreda

UVOD
Ograničeni izvori fosilnih goriva, čije se rezerve procenjuju na period 30 - 40
godina, navode čovečanstvo da se okrene traženju zamene do sada najšire korišćene
energente. Navedeni period trajanja postojećih rezervi sirove nafte, sveo bi se na manje
od deset godina, kada bi ukupno stanovništvo na Zemlji trošilo energiju na nivou
zemalja razvijenog sveta. Ubrzanim ekonomskim razvojem zemalja Azije, a posebno
Kine, ova mogućnost sve više postaje izvesna. Nedostatak, odnosno obilje energije,
uslovljeni su pravcem razvoja tehnologije i ekonomije. Ovo je posebno očigledno ako
znamo da je na našim prostorima, kao i u svetu, oduvek dostupna, a danas drastično
zapostavljena energija dobijena organskom konverzijom, odnosno energija biomase.

1
Istaživanje je izvedeno u okviru projekta: Unapređenje materijalno – energetskog bilansa i razvoj
preduslova za primenu ekološki korektnih energetskih sistema zasnovanih na sopstvenim
energetskim resursima (biomasi) u PK Mitrosrem u Sremskoj Mitrovici, Evidencioni broj projekta
– 273021
2
Dr Vladislav Zekić, docent, prof. dr Nedeljko Tica, redovni profesor, Departman za ekonomiku
poljoprivrede i sociuologiju sela, Novi Sad

187
 Poznato je da osnovna proizvodnja ratarskih useva povlači za sobom istu ili čak i
do tri puta veću količinsku produkciju biljnih ostataka. U nekim rejonima sporedne
sirovine su zauzele svoje funkcionalno mesto u nastavku procesa proizvodnje, a negde
predstavljaju sirovinski balast. Tako na primer, proizvodnja pšenice, ukoliko ne postoji
stočarska proizvodnja ima sirovinski materijal koji opterećuje primarnu proizvodnju, pa
se slama spaljuje ili u najboljem slučaju zaorava. Ovakva praksa, pored očiglednih
gubitaka iskoristive biomase, prouzrokuje i brojne negativne posledice.
Posebnu pažnju bi trebalo posvetiti tehničkim rešenjima za energetsko iskorišćenje
biomase. Pri tome akcenat bi trebalo staviti na tehnička rešenja koja bi omogućila
korišćenje biomase na postojećoj ili modifikovanoj opremi. Ovakva rešenja bi u znatnoj
meri smanjila početna investiciona ulaganja i direktno uticala na ekonomičnost
energetske upotrebe biomase. Bez obzira na široko proučavanje navedene problematike
veoma je teško utvrditi vrednosti slame kao nusproizvoda.

METOD RADA I IZVORI PODATAKA

Valorizacija vrednosti slame ili bilo kojeg proizvoda može da se izvodi na više
načina. Kao osnovne načine za valorizaciju materijala koji se koristi u poljoprivrednoj
proizvodnji moguće je primeniti sledeće principe: 1) princip preovlađujuće tržišne cene,
2) princip cene koštanja, 3) princip cene zamene i 4) princip prinosne vrednosti. Pri
utvrđivanju cene koštanja nailazi se na teškoće kad se radi o tzv. vezanim proizvodima,
gde se zajedničkim troškovima dobiva nekoliko proizvoda, a ipak treba utvrditi cenu
koštanja svakog proizvoda posebno. U navedenoj situaciji mogu se primeniti dva
osnovna principa: 1) Princip zamene i 2) Princip prinosne vrednosti. U prvom slučaju to
je cena zamene posmatranog materijala nekim drugim materijalom ili u drugom slučaju
preradna (upotrebna) cena koja pokazuje povećanje vrednost koje se ostvaruje
upotrebom posmatranog materijala.
Kako je veoma teško govoriti o povećanju vrednosti u proizvodnji koja koristi
biomasu kao energiju moguće je primentiti samo prvi princip, odnosno princip zamene.
U ovom slučaju protrebno je vrednost slame kao energenta utvrditi u odnosu na drugo
gorivo iste energetske vrednosti.
U posmatranom slučaju moguće je izvesti poređenje sa ugljem pri čemu se od
obračunate vrednosti slame trebaju oduzeti svi troškovi njenog spremanja. Kao način
spremanja odabrano je spremanje sistemom okruglih valjkastih bala.
Izbor načina spremanja koji će predstavljati tehničko - tehnološki osnov za
utvrđivanje troškova izvršen je na osnovu dva parametra. Prvi parametar je pogodnost
samog sistema za primenu, odnosno procena troškova koji bi nastali kao rezultat, dok se
kao drugi parametar uzima rasprostranjenost izabranog sistema ubiranja u praksi,
odnosno realnost primene u praksi. Ovaj način izabran je zbog relativno visoke
zastupljenosti, te trenda zamene postojećih sistema za sakupljanje slame sistemima
baziranim na okruglim balama. Ova tehnologija podrazumeva skoro potpuno odsustvo
manuelnog rada pri poslovima manupulacije, skladištenja i sagorevanja žetvenih
ostataka. Projektovanje troškova spremanja žetvenih ostataka sistemom velikih
valjkastih bala, izvedeno je na ispitivanom gazdinstvu na kome se već vrši sagorevanje
slame. Ispitivano imanje DPP »Mitrosrem« Sremska Mitrovica obrađuje skoro 8 hiljada
hektara pri čemu strna žita pokrivaju približno 30% površina. Obračun troškova

188
korišćenja pogonskih i priključnih mašina izveden je na osnovu ranije izrađenog modela3
implementiranog kroz računarski program.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA
Obračun vrednosti goriva koje se zamenjuje izveden je uz korišćenje uglja iz
domaćih izvora. Osnovni razlog za primenu uglja kao alternativnog energenta je
okolnost da je ugalj veoma raširen energent, tehnologija sagorevanja je najbliža baliranoj
slami, a u isto vreme nema drugu primenu. Kada se vrši poređenje dva potencijalno
zamenljiva energenta bitno je naglasiti da toplotna moć predstavlja jedan od osnovnih
pokazatelja upotrebljivosti posmatranih materija kao goriva. Osnovne karakteristike
različitih vrsta uglja daju se u tabeli 14.

Tabela 1. Karakteristike pojedinih vrsta uglja

Energetska vrednost
Klasa uglja Grupa unutar klase
(MJ/kg)
Lignit Lignit A <14,6
Lignit B 14,6-19,3
Mrki ugalj 19,3-26,7
Kameni ugalj 24,4-32,5
Antracit >32,5

Osnovne energetske osobine pojedinih vrsta biomase pri standardnom sadržaju

vlage, kada je ista pogodna za energetsku upotrebu5 prikazane su u narednoj tabeli (tab.
2).

Tabela 2. Energetska vrednost pojedinih vrsta biomase

Energija
Materijal
(kJ/kg)
Slama strnih žita 16.200
Kukuruzovina 17.100
Sojina slama 18.200

Prosečna vrednost slame strnih žita iznosi 14 MJ6. Iz navedenih podataka se može
videti da su u pitanju toplotne moći koje su slične onim koje poseduje lignit iz domaćih
ugljenih kopova pri čemu maksimalna kalorijska vrednost iznosi 19,3 MJ kg7. Na ovaj
način moguće je doći od odnosa zamene od 1.38 tone slame za 1 tonu uglja. Ako se

3
Zekić, V.: “Upravljanje troškovima korišćenje pogonskih mašina u poljoprivredi”, magistarski
rad, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2000.
4
http://hypertextbook.com/facts/Energy Density of Coal.htm
5
Zubac, M., Bubalo, P.: “Tehnologija briketiranja – peletiranja biomase”, Zbornik radova sa II
savetovanja: “Briketiranje i peletiranje biomase iz poljoprivrede i šumarstva”, Regionalna
privredna komora, Sombor, “Dacom”, Apatin, str. 93.
6
Janjić, T., Brkić, M.: “Sagorevanje balirane biomase”, PTEP, Novi Sad, 1998, str. 118.
7
http://hypertextbook.com/facts/Energy Density of Coal.htm

189
nabavna cena uglja obračunava po tržišnoj ceni od 3,200.00 dinara moguće je doći do
zaključka da je bruto procenjena vrednost slame cena slame kao energenta u približno
2,321 dinara.
Prvi korak pri utvrđivanju troškova spremanja slame je izrada predračuna korišćenja
pogonskih i priključnih mašina. Pre same izrade kalkulacija korišćenja pojedinih
pogonskih i priključnih mašina, potrebno je definisati osnovne parametre vezane za
uslove i način korišćenja pojedinih mašina. Postoji veoma veliki broj parametara vezanih
za eksploataciju poljoprivrednih mašina koji imaju uticaj na troškove. Kao osnovni
tehničko – tehnološki parametri koji utiču na troškove ekspolatacije mogu se navesti
starost i godišnji obim korišćenja mašine. U radu ove veličine su definisane na
tehnološki optimalnom nivou za obim korišćenja i za prosečnu starost mašine.
Kao osnovna pogonska mašina u procesu ubiranja, transporta i manipulacije
žetvenih ostataka strnih žita koristi se traktor Belorus MTZ – 820 snage motora 60 kW.
Troškovi korišćenja utvrđeni su na godišnjem nivou za obim korišćenja od 900 časova,
u desetogodišnjem periodu korišćenja. Pretpostavljena je srednja starost mašine od 4.050
časova. Mašina se osigurava i ima obezbeđen smeštaj. Izrada kalkulacija izvodi se
posebno za slučaj eksploatacije traktora u procesu baliranja i za slučaj da se traktor
koristi za transport ili manipulaciju. U drugom slučaju traktor se u navedenim procesima
koristi pri približno istom stepenu opterećenja, tako da su potrošnja goriva i drugi bitni
parametri izjednačeni.
Prikaz troškova korišćenja traktora MTZ – 820 pri eksploataciji u procesu baliranja
daje se u tabeli 1. Pri ovoj operaciji potrošnja goriva je 13,54 litara dizel goriva po času
korišćenja8, dok su ostale veličine u obračun uključene prema normativima iz navedenim
u prethodnom dela teksta.

Tabela 3. Predračun troškova korišćenja traktora MTZ - 820 pri baliranju slame
strnih žita
Iznos po času
Ukupan iznos Struktura
Kategorija troškova korišćenja
(d) (% )
(d)
Troškovi amortizacije 109,200.00 8.91 121.33
Troškovi kamata 42,042.00 3.43 46.71
Troškovi održavanja i opravki 83,538.00 6.82 92.82
Troškovi pogonskog goriva 877,126.17 71.60 974.58
Troškovi ulja 24,300.00 1.98 27.00
Troškovi dif. ulja i maziva 24,559.53 2.00 27.29
Troškovi guma 26,313.79 2.15 29.24
Troškovi kasko osiguranja 8,080.80 0.66 8.98
Obavezno osiguranje 1,791.00 0.15 1.99
Troškovi smeštaja 27,153.54 2.22 30.17
Troškovi poreza i taksi 900.00 0.07 1.00
Ukupno 1,225,004.83 100.00 1,361.12

8
Renijus, K.:”Traktoren – Technik und ihre Anwendung”, Verlagsunion – Agrag,
Verlagsgesellschaft, BVL, Műnchen, 1985, str. 83.

190
 Prikaz troškova korišćenja traktora MTZ – 820 pri eksploataciji u procesu transporta
i manipulacije, daje se u tabeli 2. Pri ovoj operaciji potrošnja goriva je 7,21 litra dizel
goriva po času korišćenja, dok su ostale veličine u obračun takođe uključene prema
normativima iz prethodnog dela teksta.

Tabela 4. Predračun troškova korišćenja traktora MTZ - 820 pri procesu

transporta i manipulacije bala slame
Iznos po času
Ukupan iznos Struktura
Kategorija troškova korišćenja
(d) (% )
(d)
Troškovi amortizacije 109,200.00 13.79 121.33
Troškovi kamata 42,042.00 5.31 46.71
Troškovi održavanja i opravki 83,538.00 10.55 92.82
Troškovi pogonskog goriva 467,498.75 59.06 519.44
Troškovi ulja 24,300.00 3.07 27.00
Troškovi dif. ulja i maziva 13,089.97 1.65 14.54
Troškovi guma 14,024.96 1.77 15.58
Troškovi kasko osiguranja 8,080.80 1.02 8.98
Obavezno osiguranje 1,791.00 0.23 1.99
Troškovi smeštaja 27,153.54 3.43 30.17
Troškovi poreza i taksi 900.00 0.11 1.00
Ukupno 791,619.02 100.00 879.58

Radi rasprostranjenosti i zastupljenosti u poljoprivrednom sektoru Srbije za presu

sistema valjkastih bala izabrana je presa John Deere – 592, model 1.81 M regular. Reč je
o presi koja žetvene ostatke strnih žita balira u bale9 čije dimenzije iznose 117 cm u
širini, dok prečnik same bale može da se reguliše od početnih 60 pa do krajnjih 180
centimetara, pri čemu se postignuta gustina baliranja kreće oko 190 kg/m3. Na ovaj način
valjkaste bale imaju zapreminu od 0,33 do 2,98 m3, njihova masa se kreće do
maksimalnih 570 kilograma, dok se pri radu ova veličina fiksira na 350 kilograma po
bali.
Kalkulacija je izvedena na osnovu ukupnog perioda korišćenja od 10 godina i veka
trajanja od 3.000 radnih časova. Pretpostavljeni godišnji obim korišćenja iznosi 300
časova. Prikaz troškova korišćenja prese John Deere 592 pri eksploataciji u procesu
baliranja daje se u narednoj tabeli (tab. 5). Obračun je izveden prema normativima iz
prethodnog dela teksta.

9
Prema katalogu uvoznika “RES TRADE” Novi Sad

191
Tabela 5: Predračun troškova korišćenja prese John Deere - 592 pri baliranju
žetvenih ostataka strnih žita
Iznos po času
Ukupan iznos Struktura
Kategorija troškova korišćenja
(d) (% )
(d)
Troškovi amortizacije 221,760.00 47.35 739.20
Troškovi kamata 85,377.60 18.23 284.59
Troškovi održavanja i opravki 135,717.12 28.98 452.39
Troškovi dif. ulja i maziva 3,800.08 0.81 12.67
Troškovi guma 5,428.68 1.16 18.10
Troškovi smeštaja 16,292.12 3.48 54.31
Ukupno 468,375.61 100.00 1,561.25

Radi domaćeg porekla i relativne rasprostranjenosti prikolica ovoga proizvođača u

poljoprivrednim preduzećima kao prikolica za transport valjkastih bala analizira se
prikolice Zmaj Z – 401, koja je u stanju da prevozi pet valjkastih bala.
Prikaz troškova korišćenja prikolice Zmaj - 401 pri eksploataciji u procesu utovara,
transporta i istovara valjkastih bala daje se u tabeli 6

Tabela 6. Predračun troškova korišćenja prikolice Zmaj - 401 pri transportu bala
strnih žita
Iznos po času
Ukupan iznos Struktura
Kategorija troškova korišćenja
(d) (% )
(d)
Troškovi amortizacije 85,932.00 45.11 85.93
Troškovi kamata 33,083.82 17.37 33.08
Troškovi održavanja i opravki 35,060.26 18.41 35.06
Troškovi dif. ulja i maziva 981.69 0.52 0.98
Troškovi guma 1,402.41 0.74 1.40
Troškovi kasko osiguranja 11,428.96 6.00 11.43
Obavezno osiguranje 474.00 0.25 0.47
Troškovi smeštaja 21,722.83 11.40 21.72
Troškovi poreza i taksi 400.00 0.21 0.40
Ukupno 190,485.96 100.00 190.49

Bez obzira na način skladištenja balirane slame, čak i u slučaju da se spremanje

slame vrši u obliku malih kvadratnih bala, upotreba manipulatora je mera za povećanje
učinka pri manipulaciji bala slame. U slučaju da se spremanje slame vrši u obliku
valjkastih bala, upotreba manipulatora je neophodna, jer bale mogu da imaju i preko 300
kilograma, čime je isključena svaka mogućnost ručne manipulacije.
Za utovar i istovar valjkastih bala koristi se agregat sastavljen od traktora snage od
40 do 60 kW i pick – up uređaj. Upotrebom sklopa manipulatora stvaraju se troškovi koji
standardno nastaju pri korišćenju poljoprivredne tehnike. Ove troškove čine: troškovi

192
korišćenja traktorskog agregata, troškovi korišćenja manipulatora, troškovi zarade
traktoriste.
Analiziran je uređaj za manipulaciju jednostavne konstrukcije, koji se sastoji iz tri
oštra čelična tela koja služe za nabadanje bala. Problem u obračunu nastaje usled više
konstrukcijskih izvedbi sa čime varira i cena. Izabran je najjednostavniji uređaj koji se
montira na prednju hidrauliku traktora. Troškovi priključne mašine obračunavaju se
prema ranije iznetoj metodologiji obračuna troškova i daju se u tabeli 7.

Tabela 7. Predračun troškova korišćenja manipulatora za slaganje valjkastih bala

Iznos po času
Ukupan iznos Struktura
Kategorija troškova korišćenja
(d) (% )
(d)
Troškovi amortizacije 5,040.00 34.70 5.04
Troškovi kamata 1,940.40 13.36 1.94
Troškovi održavanja i opravki 1,028.16 7.08 1.03
Troškovi smeštaja 6,516.85 44.87 6.52
Ukupno 14,525.41 100.00 14.53

Ukupni troškovi se raspoređuju na jedinicu učinka, odnosno ulaze u obračun cene

časa korišćenja sklopa koji se koristi za manipulaciju. Zatim se ovi troškovi uključuju u
obračun ukupnih troškova manipulacije.
Zbog svojih velikih dimenzija valjkaste bale se pre upotrebe moraju razmotati. Za
ovu operaciju koristi se odvijač valjkastih bala. Odvijač valjkastih bala obavlja operacije
samoutovara, odvijanja, odsecanja rol bala i polaganja mase u ložište, ili na neko drugo
mesto prema organizaciji tehnološkog procesa. Vlastita hidraulična instalacija dobija
pogon preko kardanskog vratila. Svim operacijama upravlja samo jedan operator sa
traktora. Obračun troškova se izvodi po istom metodu koji je naveden pri obračunu
troškova manipulatora za slaganje bala.
Kalkulacija je izvedena na osnovu ukupnog veka trajanja od 3.000 radnih časova, uz
vek trajanja od deset godina što je nešto više od procena drugih autora10. Predviđeni
godišnji obim korišćenja iznosi 300 časova.
Prikaz troškova korišćenja odmotača Zmaj - 402 pri eksploataciji u procesu
odmotavanja valjkastih bala daje se u narednom pregledu tabela 8. Obračun je izveden
prema normativima iz prethodnog dela teksta.
Troškovi eksploatacije slame u svakom obliku uključuju troškove spremanja slame,
transport do mesta skladištenja, troškove manipulacije i skladištenja.
U suštini obračun troškva energetske eksploatacije trebao bi početi sa obračunom
vrednosti žetvenih ostataka, odnosno slame na samoj parceli. U konkretnom slučaju, pri
obračunu troškova energetskog korišćenja slame, vrednost žetvenih ostataka se ne
obračunava.
Troškovi spremanja slame sistemom velikih valjkastih bala se sastoje iz troškova
korišćenja agregata sastavljenog iz traktora i prese za baliranje, zarade traktoriste, te
troškova utrošenog veziva. Utovar bala na prikolicu vrši se utovarivačem koji je

10
Krmpotić., T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu,
Ekonoimski fakultet, Subotica, 1997, str. 237.

193
pričvršćen na prikolicu. Troškovi utovara bala obračunati su zajedno sa troškovima
transporta.

Tabela 8. Predračun troškova korišćenja odmotača Zmaj Z - 402

Iznos po času
Ukupan iznos Struktura
Kategorija troškova korišćenja
(d) (% )
(d)
Troškovi amortizacije 42,756.00 51.79 142.52
Troškovi kamata 16,461.06 19.94 54.87
Troškovi održavanja i opravki 8,722.22 10.56 29.07
Troškovi dif. ulja i maziva 244.22 0.30 0.81
Troškovi osiguranja 5,686.55 6.89 18.96
Troškovi smeštaja 8,689.13 10.52 28.96
Ukupno 82,559.19 100.00 275.20

Kao rezultat procesa baliranja dobijaju se standardne rolo bale sledećih dimenzija
pri čemu masa pojednačne bale iznosi do 350 kg.
Prema podacima sa ispitivanog gazdinstva, pri sakupljanju ostvaruje se prosečan
prinos slame od 2,5 do 3 tone po hektaru, dok se pri obračunu koristi prinos od 3 tone
slame po hektaru. Normirani učinak prese prema specifikaciji proizvođača je 9 tona
balirane slame na sat, ali je u praksi moguće ostvariti učinak od približno 2,5 hektara na
čas rada, čime se ovaj učinak smanjuje na oko 7,5 tona balirane slame po času rada.
Obračun troškova (tab. 9) izveden je prema navedenim normativima i uključuje troškove
korišćenja izabranog traktora, prese i zaradu rukovaoca traktora.

Tabela 9. Troškovi baliranja - valjkaste bale

Troškovi po Učinak po času Troškovi po

Sredstvo Broj času rada rada toni slame
(d/h) (t/h) (d/t)
Rukovalac traktora 1 128.56 7.50 17.14
Traktor MTZ - 820 1 1361.12 7.50 181.48
Presa John Deere - 592 1 1561.25 7.50 208.17
Ukupno 406.79

U toku procesa baliranja dolazi i do utroška materijala, veziva za povezivanje bala.

U slučaju baliranja valjakstih bala navedenom presom koristi se polipropilensko vezivo
tipa 320. Utrošak prema normativima iznosi od 30 od 50 metara veziva po bali. Na
ispitivanom gazdinstvu ova potrošnja iznosi oko 40 metara po bali, što iznosi oko 0,38
kilograma po toni balirane slame. Cena navedenog veziva je oko 130 dinara po
kilogramu, te se ovaj trošak može predvideti na osnovu planiranog prinosa slame od 3
tone po parceli, odnosno 7 do 8 bala po parceli. Obračun troškova veziva za proces
baliranja valjkastih bala prema ranije navedenim veličinama prikazani su u tabeli 10.

194
Tabela 10. Obračun troškova veziva – valjkaste bale

Utrošak po toni Cena Troškovi po

Vrsta veziva balirane slame veziva toni slame
(kg/t) (d/kg) (d/t)
PP vezivo p 320 0.38 130.00 49.40

Troškovi transporta slame, baliranih u obliku velikih valjkastih bala, obuhvataju

utovar i transport od parcele do ekonomskog dvorišta ili neke druge lokacije gde se
slama skladišti. Transport se vrši specijalizovanom traktorskom prikolicom koju pogoni
traktor MTZ – 820. Troškovi se obračunavaju prema ceni jednog časa korišćenja
navedenih mašina i troškovima zarade za traktoristu. Ukupni troškovi transporta na
određenu udaljenost se raspoređuju na jedinicu transportovane slame. Za transport se po
pravilu koriste specijalno konstruisane prikolice, te se u posmatranom slučaju transport
obavlja specijalizovanom prikolicom Zmaj - 401 na koju se stavlja 5 bala, prosečne
težine 350 kilograma.
Manipulacija u skladištu prema definisanim parametrima obavlja se prednjim
traktorskim utovarivačem priključenim na srednji traktor (MTZ – 820). Ostale opreracije
koje spadaju u transport i manipulaciju obavljaju se uz pretpostavku korišćenja
samoutovarnih prikolica. Ovde je predviđeno korišćenje prikolice Zmaj Z 401.
Navedena prikolica ima maksimalnu nosivost od pet valjkastih bala, odnosno ukupnu
nosivost od 1.750 kilograma. Učinak transporta zavisi od transportne udaljenosti, stanja
puta i drugih faktora. Pri obračunu troškova učinak je utvrđen na nivou na 2,75 tona
slame po času rada.
Obračun troškova (tab. 11) uključuje troškove traktora, korišćenje prikolice i zarade
rukovaoca.

Tabela 11. Troškovi transporta – valjkaste bale

Troškovi po Učinak po času Troškovi po
Sredstvo Broj času rada rada toni slame
(d/h) (t/h) (d/t)
Rukovalac traktora 1 128.56 2.75 46.75
Traktor MTZ - 820 1 879.58 2.75 319.85
Prikolica Zmaj - 401 1 190.49 2.75 69.27
Ukupno 435.86

Troškovi manipulacije i skladištenja velikih valjkastih bala za razliku od istih

troškova u slučaju malih četvrtastih bala specifični su samo po okolnosti da se
manipulacija navedenom vrstom bala izvodi mehanizovano.
Troškovi manipulacije obuhvataju samo troškove slaganja bala, jer su troškovi
istovara obuhvaćeni pri obračunu troškova transporta, pošto je reč o samoistovarnoj
prikolici. Pri manipulaciji nastaju troškovi korišćenja traktorskog agregata sa montiranim
manipulatorom i troškovi zarade rukovaoca traktora. Pretpostavljeni učinak ovakvog
sklopa iznosi 13,20 tone balirane slame na sat, te se obračun troškova daje u tabeli 12.

195
Tabela 12. Obračun troškova manipulacije – valjkaste bale
Troškovi po Učinak po Troškovi po
Sredstvo Broj času rada času rada toni slame
(d/h) (t/h) (d/t)
Rukovalac traktora 1 128.56 13.20 9.74
Traktor MTZ - 820 1 879.58 13.20 66.63
Manipulator 1 14.53 13.20 1.10
Ukupno 77.47

Troškovi skladištenja se, u skladu sa napred navedenim metodom, obračunavaju

polazeći od pretpostavke da se slama skladišti na otvorenom prostoru. Troškovi
skladištenja procenjuju se kroz vrednost gubitka do 20% količine korišćene slame, pri
čemu se obračun primenjuje na utvrđene troškove sakupljanja, transporta i manipulacije.
Pri odmotavanju nastaju troškovi korišćenja traktorskog agregata sa priključenim
odmotačem Zmaj - 402 i troškovi zarade rukovaoca traktora. Pretpostavljeni učinak
ovakvog sklopa iznosi 11 tona balirane slame na sat, te se obračun troškova daje u tabeli
13.

Tabela 13. Obračun troškova odmotavanja valjkastih bala

Troškovi po Učinak po Troškovi po

Sredstvo Broj času rada času rada toni slame
(d/h) (t/h) (d/t)
Rukovalac traktora 1 128.56 11.00 11.69
Traktor MTZ - 820 1 879.58 11.00 79.96
Odmotač Zmaj - 402 1 275.20 11.00 25.02
Ukupno 116.67

Odmotač valjkastih bala obavlja operacije samoutovara, odvijanja, odsecanja rol

bala i polaganja mase na mesto prema organizaciji tehnološkog procesa. Vlastita
hidraulična instalacija dobija pogon preko kardanskog vratila. Svim operacijama
upravlja samo jedan operator sa traktora te su troškovi obračunati u skladu sa
tehnološkim procesom.
Na osnovu obračunatih troškova prema pojedinim kategorijama i datih učinaka
moguće je doći do ukupnih troškova spremanja, transporta i manipulacije slame
spremljene u obliku valjkastih bala. Obračun uključuje sve troškove utvrđene u ranijem
delu rada, dok su troškovi skladištenja obračunati kroz pretpostavljeni gubitak korišćene
slame od 20%. Ekonomsko vrednovanje ovog gubitka izvedeno je na osnovu troškova
prethodnih faza u procesu spremanja slame. Pregled ukupnih troškova spremanja slame
u obliku valjkastih bala daje se u tabeli 12.

196
Tabela 14. Obračun ukupnih troškova slame spremljene u obliku valjkastih bala
Kategorija troškova Troškovi Struktura
(prema operacijama) (d/t) (%)
Baliranje 406.79 31.21
Materijal – vezivo 49.40 3.79
Utovar i transport 435.86 33.44
Manipulacija 77.47 5.94
Odmotavanje 116.67 8.95
Skladištenje 217.24 16.67
Ukupno 1,303.43 100.00

ZAKLJUČAK
Izvesnost da će fosilna goriva, pri ovakvoj dinamici potrošnje, veoma brzo postati
deficitarna nalaže veće korišćenje drugih izvora energije. Zbog svog velikog potencijala i
obnovljivosti biomasa je posebno zanimljiva za energetsku eksploataciju. Najpristupačniji deo
biomase predstavljaju otpaci i nusproizvodi šumarstva, drvne industrije, poljoprivrede, te
primarne prerade poljoprivrednih proizvoda. Mada poljoprivreda produkuje veliku količinu
različitih vrsta biomase, za energetsku primenu najpogodniji su žetveni ostaci ratarske
proizvodnje, odnosno slama strnih žita. Korišćenje biomase kao goriva je posebno privlačno za
velika poljoprivredna imanja gde je njeno prikupljanje, transport i skladištenje moguće
organizovati na industrijski način.
Kroz obračun troškova utvrđeno je da cena spremanja jedne tone slame strnih žita
sistemom valjkastih bala iznosi 1.303,43 dinara, odnosno 16,29 €. Ako se u obzir uzme odnos
odnosa zamene od 1.38 tone slame za 1 tonu uglja i nabavna cena uglja obračunava po tržišnoj
ceni od 3,200.00 dinara moguće je doći do zaključka da je vrednost slame kao energenta iznosi
1,017 dinara/toni (na parceli). U skladu sa time moguće je doneti zaključak o velikim
potencijalnim slame kao energenta.
Usled visokih investicija potrebnih za energetsko korišćenje slame, uvođenje ovakvih
tehnologija u proizvodnju energije može se postići samo istovremenim pokretanjem aktivnosti
u više oblasti. S jedne strane, neophodno je razviti odgovorajuća tehnička rešenja, te uspostaviti
odnos cena energenata koji neće davati prednost uvoznim energentima i električnoj energiji u
odnosu na biomasu. Prilikom razvoja tehnoloških rešenja, prednost se mora dati onim
tehnološkim rešenjima koja su već raširena u praksi. Ovo pre svega uslovljava mala
investiciona moć poljoprivrede, a zatim i niska kvalifikaciona struktura radne snage u
poljoprivredi. Ostvarenje ovako kompleksnih ciljeva moguće je postići samo uz podsticajne
mere odgovarajućih institucija države. S druge strane, povećavanje energetskog iskorišćenja
slame imalo bi pozitivan uticaj na razvoj ruralnih sredina i zapošljavanje lokalnog stanovništva.
Pretpostavka je da bi se sa povećanjem proizvodnje energije u ruralnim regijama, usled
iskorišćenja biomase, stvorili uslovi za zadržavanje radno sposobnog, a latentno nezaposlenog
stanovništva u seoskim i industrijski nedovoljno razvijenim regionima. Država treba da vrši
podsticanje domaće industrije u pravcu proizvodnje opreme za energetsko korišćenje biomase.
Pored toga, neophodno je omogućiti što većem broju potencijalnih korisnika biomase da se
upoznaju sa mogućnostima korišćenja biomase kao energenta.
Početni pravac u energetskoj upotrebi biomase čini stvaranje uslova u kojima će
poljoprivredna gazdinstva u što većem obimu koristiti sopstvene nusproizvode za proizvodnju

197
energije, odnosno stimulisati organizovanje energetski nezavisnijih farmi. U ovom slučaju
troškovi transporta ostataka biomase su relativno niski što predstavlja značajan uslov
ekonomičnosti celokupnog procesa.

LITERATURA
1. JANJIĆ, T., BRKIĆ, M.: “Sagorevanje balirane biomase”, PTEP, Novi Sad, 1998.
2. KRMPOTIĆ., T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu,
Ekonoimski fakultet, Subotica, 1997.
3. NIKOLIĆ, R. i sar.: “Potrošnja dizel goriva u ratarstvu” (monografija), Institut za
poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1995.
4. RENIJUS, K.: ”Traktoren – Technik und ihre Anwendung”, Verlagsunion – Agrag,
Verlagsgesellschaft, BVL, Műnchen, 1985.
5. SCHMID A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im Lohnunternehmen”
(KTBL), Darmstadt, 1995.
6. ZEKIĆ, V.: “Ocena ekonomske opravdanosti energetske upotrebe biomase”, doktorska
disertacija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2006.
7. ZEKIĆ, V.: “Upravljanje troškovima korišćenje pogonskih mašina u poljoprivredi”,
magistarski rad, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2000.
8. Cenovnik mašinskih usluga na obradi poljoprivrednog zemljišta, Zadružni savez Vojvodine,
Novi Sad, 2005.
9. http://hypertextbook.com/facts/Energy Density of Coal.htm

VALORISATION OF THE CEREALS’ STRAW VALUE11

DOC. DR VLADISLAV ZEKIĆ, PROF. DR NEDELJKO TICA

SUMMARY
Certainty that under this dynamics of expenditure fossil fuels will very soon become
deficient belies greater utilisation of other sources of energy. Biomass, due to its great potential
and ability of renewal, is especially interesting for energetic exploitation. Although the
agriculture produces large amounts of different kinds of biomass, harvests remaining of crop
farming, in other words cereals’ straw, are most convenient for the energetic utilisation. Use of
biomass as a fuel is especially attractive for big agricultural holdings, where its storage can be
organised in an efficient manner.
It has been shown, through the calculation of expenses, that the price of storage for one ton
of cereals’ straw in a cylindrical bales manner makes 1.303,48 dinars, or 16,29 €. Considering
the ratio of the exchange rate of 1.38 tons of straw for 1 ton of charcoal, and calculated charcoal
purchase price 3.200.00 dinars, one may come to a conclusion that the value of straw as an
energy sources makes 1.017 dinars/ton (on a parcel). It is therefore possible to draw a
conclusion about economic potentials of straw as energy source.
Key words: valorisation, straw, agriculture

11
Research was conducted within the project: Improvement of financial-energy account and development
of preconditions for the application of ecologically correct energy systems based on proper energy sources
(biomass) in AC Mitrosrem in Sremska Mitrovica, Project evidence number- 273021

198
 Prikaz monografije

«TRANZICIJA - RURALNI RAZVOJ I AGRARNA POLITIKA»

Monografija pod nazivom «Tranzicija – ruralni razvoj i agrarna politika» delo je

autora: dr Radovana Pejanovića, dr Zorana Njegovana i dr Nedeljka Tice. Knjiga je
izdata 2007. godine u saradnji Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i Ekonomskog
instituta u Beogradu. Monografija predstavlja plod novijeg istraživačkog rada autora,
kako na projektima koje finansira Agencija za privatizaciju, Ministarstvo za nauku i
tehnološki razvoj Vlade Republike Srbije, odnosno Sekretarijat za nauku i tehnološki
razvoj IV APV, tako i učešća na simpozijumima i odgovarajućim naučno-stručnim
skupovima.
Monografija se sastoji iz Uvoda i dva dela:
- TRANZICIJA I PROBLEMI RURALNOG RAZVOJA
- AGRARNA POLITIKA I RURALNI RAZVOJ
U Uvodu autori definišu pojmove tranzicije, ruralnog razvoja i agrarne politike i
ukazuju na značaj proučavanja ove aktuelne problematike. Posebno se naglašava da su
tranzicija, ruralni razvoj i agrarna politika, koje se razmatraju u ovoj monografiji,
dinamički i međusobno povezane, te da se komparativnom analizom i u istorijskoj
dimenziji, navedeni fenomeni prate, donose odgovarajući zaključci i daju preporuke.
Prvi deo Tranzicija i problemi ruralnog razvoja podeljen je u nekoliko logičkih
celina (poglavlja):
- Tranzicija poljoprivrede Republike Srbije;
- Strategija konkurentnosti poljoprivrede u Srbiji;
- Finansijsko odlučivanje u agrobiznis preduzećima kao osnova za privlačenje
kapitala;
- Rizik i osiguranje u (poljo)privredi, i
- Biotehnologija u proizvodnji hrane.
Nakon definisanja pojma i ciljeva tranzicije, autori se bave analizom pratećih
fenomena ovog transformacionog procesa reflektovanih u agrarnom sektoru Republike
Srbije. Posebna pažnja u istraživanju posvećena je razvojnoj nestabilnosti poljoprivrede i
smanjenju investicija, padu stočarske proizvodnje, spoljno-trgovinskom deficitu,
nepovoljnoj agrarnoj strukturi i padu produktivnosti. Takođe, predmet analize bila su
pitanja opadanja konkurentnosti, kako agrarnog sektora, tako i agrarnih subjekata, zatim
nezaposlenost u poljoprivredi, sporost reforme agrarne politike, problemi privatizacije
poljoprivrednih preduzeća, netransformisanost (do)sadašnje konvencionalne
poljoprivrede u održivu poljoprivredu, neizgrađenost koncepta integralnog ruralnog
razvoja i revitalizacije sela, demografski problemi, rast otpora promenama, kao i
nacionalna kultura i sistem vrednosti. Na kraju ovog poglavlja autori daju opšti
zaključak i pouku na koji način se tranzicija, u svetlu novog sistema vrednosti, može
staviti u funkciju razvoja produktivnosti i konkurentnosti. Autori, takođe, ukazuju na
potrebu primene savremenog pristupa u definisanju strategije konkurentnosti
poljoprivrede u Srbiji, ističući značaj uloge države u povećanju konkurentnosti. U okviru
poglavlja o finansijskom odlučivanju u agrobiznis preduzećima, prikazani su alternativni
modeli finansiranja, kao i metode za ocenu investicija. S obzirom na specifičnosti
agrarnog sektora, posebno poglavlje posvećeno je pitanjima rizika i osiguranja u

199
poljoprivredi. U skladu sa opštim razvojnim procesima, autori se bave i pitanjima
značaja biotehnologije za (agro)privredu, dilemama vezanim za ovu oblast, kao i
stavovima EU i FAO. Na osnovu SWOT analize definisane su mogućnosti
biotehnologije u proizvodnji hrane na području AP Vojvodine.
Drugi deo monografije Agrarna politika i ruralni razvoj obuhvata sledeće teme:
- Evolucija Zajedničke agrarne politike Evropske Unije kao osnova za
redefinisanje agrarne politike Republike Srbije;
- Reforma poljoprivrede EU, zemalja centralne i istočne Evrope i Republike
Srbije;
- Izgradnja novog koncepta ruralnog razvoja i smanjenje siromaštva;
- Ruralni razvoj i ruralno preduzetništvo, i
- Razvoj malih i srednjih preduzeća u funkciji podrške razvoja poljoprivrede i
sela.
U ovom delu monografije autori polaze od prikaza geneze Zajedničke agrarne
politike EU, od njenog zaživljavanja do danas. Pored elaboriranja razloga za
reformisanjem Zajedničke agrarne politike, ukazuje se i na neophodnost redefinisanja
politike agrarnog razvoja u Republici Srbiji. U cilju da se, bar donekle, uklone postojeće
dileme u domenu agrarne politike naše zemlje, kroz komparativnu analizu reformi
poljoprivrede EU i zemalja CIE, analizirana su pitanja reforme agrarnog sektora,
reforme agrarne strukture, reforme agrarne politike, strateški pravci promena, kao i
problemi finansiranja poljoprivrede Republike Srbije. Budući da problem siromaštva
čini deo naše agrarne stvarnosti, autori posebnu pažnju posvećuju neophodnosti
redefinisanja politike ruralnog razvoja u cilju redukcije siromaštva. Takođe, naznačene
su i pretpostavke za izgradnju koncepta regionalne klasifikacije ruralnih područja u
Republici Srbiji, kao i regionalna klasifikacija ruralnog ekonomskog prostora. Sa
namerom da daju doprinos rešavanju ovog problema našeg agrarnog sektora, autori
navode strateške pravce delovanja za otklanjanje siromaštva. Koncept integralnog
ruralnog razvoja i multifunkcionalne poljoprivrede u funkciji ruralnog preduzetništva u
EU poslužili su kao osnova za sagledavanje stanja i problema ruralnog preduzetništva
Republike Srbije. Proučavanjem iskustava EU i limitirajućih faktora razvoja ruralnog
preduzetništva u našoj zemlji, autori daju okvirne predloge za agrarne programe na
području Republike Srbije. Nakon definisanja pojma preduzetništva i determinanti
preduzetništva u tržišnim privredama, autori se bave pitanjima razvoja novog privatnog
sektora u Srbiji, kao i ocenom stanja u razvoju malih i srednjih preduzeća. Na kraju ovog
poglavlja, pored prikaza Evropske povelje o MSP, učinjen je osvrt na potrebu
unapređenja preduzetništva u funkciji podrške razvoja poljoprivrede i sela.
Monografiju, pisanu jasnim stilom, zanimljive sadržine, koja obrađuje aktuelnu
problematiku u oblasti agrobiznisa, preporučujemo širokom auditorijumu čitalaštva.

mr Katarina Marković, asistent

200
 Prikaz knjige

“PRINCIPI EKONOMIJE“

Knjiga „Principi ekonomije“ je univerzitetski udžbenik namenjen studentima

Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Autor knjige je dr Radovan Pejanović, redovni
profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Proizišla je iz prethodna dva
izdanja pod nazivom „Osnovi ekonomije“, gde su izmene u nastavnom planu i
programu, uslovile autora na izmene i dopune u ovoj knjizi.
Knjiga je sistematizovana u 14 poglavlja, sadrži 355 strana, a izdavač je
Poljoprivredni fakultetu u Novom Sadu. U izradi udžbenika korišćeno je 89 izvora
domaće i strane literature i koncipiran je prema standardima svetskih udžbenika takve
vrste.
Udžbenik nudi ekonomske pojmove, kategorije, postupke i načine mišljenja koji
važe za savremenu tržišnu privredu. Autor se potrudio da odabrana i ključna ekonomska
pitanja približi studentima i drugim korisnicima ove knjige kako bi ih zainteresovao za
dalji rad u ovoj oblasti.
U prvom poglavlju autor definiše pojmove kao što su: politička ekonomija,
ekonomija i ekonomika. Ukazuje na značaj, ulogu i mesto ekonomije kao nauke. Autor
se osvrće na odnos ekonomije i biznisa, ekonomije i etike i prikazuje uticaj ideologije i
politike na ekonomiju.
Drugo poglavlje pod nazivom „Osnovne komponente društvene proizvodnje“
opisuje faze društvene proizvodnje: proizvodnju, raspodelu, razmenu, potrošnju i
reprodukciju, kao i njihove karakteristike i međuzavisnosti.
Treće poglavlje pod nazivom „Determinante društvene proizvodnje“ opisuje
prirodne uslove i prirodne resurse, kao važne determinante društvene proizvodnje,
društveno bogatstvo, koje obuhvata sva postojeća materijalna i duhovna blaga stvorena
ljudskim radom. Kao značajan faktor društvene proizvodnje, autor navodi i stanovništvo,
jer se iz postojećeg stavnovništva regrutuje radna snaga, a takođe, ono je i nosilac
potreba. Četvrta determinanta koju autor obrađuje je produktivnost rada i intenzivnost
rada i njihove faktore.
U četvrtom poglavlju „Privredni subjekti i ekonomske institucije“ autor definiše
privredne subjekte, njihove ciljeve i preferencije, aktivnosti, odnose hijerarhije, kao i
osnovne institucije koje predstavljaju trajni oblik veza između privrednih subjekata
unutar kojih se na ustaljen način odvijaju ekonomske aktivnosti.
Peto poglavlje pod nazivom „Ekonomski faktori (resursi) proizvodnje“ navodi i
obrađuje prirodne resurse, ljudske resurse i proizvodne resurse. Autor, u skladu sa
savremenim shvatanjima, ovim faktorima pridružuje i preduzetništvo, menadžment,
ulaganje u ljude, znanje i nauku, tehniku, infrastrukturu i ekonomsku ulogu država.
U poglavlju „Osnovna načela ekonomije“, navodi se i objašnjava 10 ekonomskih
načela svrstanih u tri grupe. Prva grupa načela daje odgovore na pitanje kako ljudi
donose odluke. Druga grupa načela se odnosi na to kako ljudi međusobno deluju, dok se
treća grupa načela bavi delovanjem privrede kao celine.
Poglavlje „Tržište i tržišni odnosi“ definiše pojam tržišta i vrši klasifikaciju tržišta
uz pomoć Štakelbergerove i Samuelsonove šeme. Autor se osvrće na finansijska tržišta,
navodi strukture tržišta i njihovu tipologiju.

201
 Osmo poglavlje nosi naziv “Formiranje cena na tržištu roba i faktora
proizvodnje.“ U ovom poglavlju autor detaljnije objašnjava zakon ponude, najznačajnije
faktore ponude i slučajeve njihove promene. Zatim, zakon tražnje i faktore tražnje,
uspostavljanje tržišne ravnoteže, promenu ravnoteže usled promene spoljnih faktora
tržišta. U drugom delu ovog poglavlja, autor polazi od činjenice da je tražnja za
određenim faktorom proizvodnje izvedena iz tražnje dobara i usluga u čijoj proizvodnji
učestvuje ovaj faktor proizvodnje. U skladu sa tim, autor objašnjava kapital, zemlju i rad
kao faktore proizvodnje i njihova tržišta. Autor koristi primere i grafičke prikaze pri
objašnjenju navedenih pojava.
U narednom poglavlju se definišu domaćinstvo i preduzeće kao tržišni subjekti.
Vezano za domaćinstvo autor objašnjava izvore i faktore dohotka domaćinstva,
potrošnju i štednju domaćinstva (sklonost, evoluciju i motivisanost). Dalje se objašnjava
pojam preduzeća, osnovne ekonomske kategorije preduzeća, bilans imovine preduzeća,
bilans uspeha preduzeća, finansijsko izveštavanje i bonitet preduzeća, procena njegove
imovine i obaveza, ekonomske principe privređivanja i efikasnosti poslovanja,
organizaciju preduzeća, kao i nove kriterijume uspešnosti poslovanja preduzeća. Autor
takođe navodi i podelu, kao i prednosti i ograničenja pojedinih oblika preduzeća.
Deseto poglavlje nosi naziv „Osnovna ekonomska pitanja i različiti ekonomski
sistemi“. Autor pokušava da odgovori na pitanja koja dobra i usluge proizvesti, kako će
se proizvesti i za koga?, jer te dileme predstavljaju temeljna ekonomska pitanja sa
kojima se suočavaju sva društva, bez obzira na tip ekonomskog sistema. Autor dalje
objašnjava različite oblike privređivanja, ekonomske ciljeve savremenog društva,
istorijski razvoj ekonomskih sistema, navodeći osnovne karakteristike robovlasništva,
feudalizma, socijalizma, kapitalizma, kao i agrarnog, industrijskog i postindustrijskog
društva.
Poglavlje pod nazivom „Novac i monetarna politika“ obrađuje problematiku
vezanu za monetarnu teoriju i monetarnu ekonomiju. Autor detaljnije objašnjava pojam i
istoriju novca, valutu, valutni paritet i devizni kurs, inflaciju i deflaciju kao pojave koje
se javljaju usled narušavanja sklada između ukupne robne mase i ukupne novčane mase.
U ovom poglavlju se takođe definiše pojam banke, kredita i navode njihove podele.
Dvanaesto poglavlje govori o savremenim svetskim razvojnim trendovima. Autor
pokušava da prikaže kako naučno tehnički progres pruža i otvara nove perspektive
ljudskog društva. Takođe, kroz neka iskustva razvijenih zemalja SAD-a i Evropske
Unije, autor ukazuje na karakteristike savremenog razvoja poljoprivrede.
Sledeće poglavlje pod nazivom „Tranzicija“ opisuje ovaj dugoročan i složen
proces, njegove etape, zakone i razvojnu logiku. Autor naglašava da tranzicija zahteva,
pored vremena i sredstava, strpljenje, poverenje, veru u uspeh, odricanje, pogodnu
političku klimu, proučavanje tuđih uzornih modela i primenu pozitivnih rešenja,
uvažavanje domaćih specifičnosti i izgradnju originalnog razvojnog modela. Prema
autoru, tranzicija treba da se ostvari reformskim i evolucionim preobražajima svojine
(privatizacija), društveno-političkog sistema (demokratizacija) i privrede (ekonomska
stabilizacija).
U poslednjem poglavlju pod nazivom „Globalizacija“, autor polazi od rečenice:
„Savremeni svet je svet globalizacije“. Definiše pojam globalizacije, navodi njene
karakteristike, osnove i protivrečnosti. Autor ukazuje na postojanje jaza između bogatih i
siromašnih, kao i na produbljivanje tehnoloških razlika u savremenoj svetskoj ekonomiji.

202
Na kraju poglavlja autor nabraja i ukratko objašnjava ekonomske institucije
globalizacije.
Udžbenik je veoma pristupačan i jasno pisan. Radi lakšeg učenja u knjizi su
apostrofirani važniji pojmovi, podele i definicije, a mnoge pojave su i ilustrovane
pomoću tabela, grafikona i pregleda. Čitaocu omogućava uspešno razumevanje obrađene
materije i stoga je preporučujemo ne samo studentima Poljoprivrednog fakulteta već i
širem auditorijumu čitalaca.

Nataša Andrić, dipl. ing.

istraživač i saradnik u nastavi

203
 Prikaz knjige

“EKONOMIJA I“
(za agroekonomiste)
„UVOD U MIKROEKONOMIJU“

Knjiga „Ekonomija I“ je univerzitetski udžbenik namenjen studentima

agroekonomskog smera Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Udžbenik je delo
autora dr Radovana Pejanovića, redovnog profesora na Poljoprivrednom fakultetu u
Novom Sadu. Knjiga je izdata 2007. godine, a izdavač je Poljoprivredni fakultet, Novi
Sad.
Udžbenik je nastao kao rezultat dugogodišnjeg iskustva autora u nastavnom i
naučnoistraživačkom radu na Poljoprivrednom fakultetu. Knjiga sadrži najvažnija
pitanja iz problematike pod nazivom: „Osnovne kategorije ekonomije i uvod u
mikroekonomiju“.
U izradi udžbenika korišćeno je 87 izvora domaće i strane literature. Koncipiran je
prema standardima svetskih udžbenika takve vrste kao što su poznati udžbenici Pola
Samuelsona, W. Nordhausa i Mankiwa: “Ekonomija“ i „Osnovi ekonomije“.
Knjiga je sistematizovana u 19 poglavlja i sadrži 347 strana.
Osnovne kategorije ekonomije su obrađene u prvom delu knjige i obuhvataju 9
poglavlja.
U prvom poglavlju autor definiše različite pojmove vezane za pojam ekonomije i
ukazuje na značaj izučavanja, mesto i ulogu ekonomije kao nauke.
Drugo poglavlje prikazuje metode (postupke i puteve) u istraživanju i analiziranju
pojava i zakona posmatrane stvarnosti koji se koriste u ekonomiji. U ovom poglavlju
autor je ukazao na činjenicu da ekonomija kao uvodna i opšta naučna disciplina pored
opštih i posebnih metoda koje koriste društvene nauke, ima i određene metodološke
specifičnosti, odnosno, određene metode koje su u ovom slučaju od posebnog značaja. U
skladu sa tim autor objašnjava metod apstrakcije, jedinstva logičkog i istorijskog,
jedinstvo teorijske i empirijske analize i uporedno korišćenje mikro i makro ekonomske
analize.
Treće poglavlje pod nazivom „O razvitku ekonomske misli“ govori o prvim
razmatranjima ekonomskih pojava, o razvoju i osamostaljivanju ekonomije kao nauke i o
različitim pravcima ekonomske misli, odnosno, ekonomskim školama. Autor prikazuje
načine pristupa izučavanju ekonomskih pojava, predmete istraživanja, metode
ekonomskih analiza, teorijska shvatanja i uopštavanja ekonomskih škola kao što su:
Merkantilisti, Fiziokrati, Škola klasične političke ekonomije, Neoklasična škola,
Institicionalizam, Monetarizam, itd.
U četvrtom poglavlju autor daje odgovor na pitanje: šta je predmet ekonomije?,
polazeći od činjenice da u ekonomskoj teoriji postoje dva osnovna shvatanja ekonomije:
politička ekonomije kao društvena nauka i ekonomija kao nauka o racionalnom
ponašanju.
Peto poglavlje prikazuje osnovne komponente (faze) društvene proizvodnje,
njihove karakteristike i međuzavisnosti. Tu spadaju: proizvodnja, raspodela, razmena,
potrošnja i reprodukcija.

204
 Šesto poglavlje pod nazivom „Determinante društvene proizvodnje“ posvećeno je
prirodnim uslovima i prirodnim resursima, društvenom bogatstvu, koje obuhvata sva
postojeća materijalna i duhovna blaga stvorena ljudskim radom. Kao značajan faktor
društvene proizvodnje, autor navodi i stanovništvo, jer se iz postojećeg stavnovništva
regrutuje radna snaga, a takođe, ono je i nosilac potreba. Četvrta determinanta koju autor
obrađuje je produktivnost rada i intenzivnost rada.
Sedmo poglavlje „Privredni subjekti i ekonomske institucije“ definiše privredne
subjekte, njihove ciljeve i preferencije, aktivnosti, odnose hijerarhije, kao i osnovne
institucije koje predstavljaju trajni oblik veza između privrednih subjekata unutar kojih
se na ustaljen način odvijaju ekonomske aktivnosti.
Osmo poglavlje „Ekonomski faktori (resursi) proizvodnje“ navodi i obrađuje
prirodne resurse (prirodni kapital), ljudske resurse (ljudski kapital) i proizvodne resurse
(kapital). Autor, u skladu sa savremenim shvatanjima, ovim faktorima pridružuje i
preduzetništvo, menadžment, ulaganje u ljude, znanje i nauku, tehniku, infrastrukturu i
ekonomsku ulogu država.
U poglavlju „Osnovna načela ekonomije“, navodi se i objašnjava 10 ekonomskih
načela svrstanih u tri grupe. Prva grupa načela daje odgovore na pitanje kako ljudi
donose odluke. Druga grupa načela se odnosi na to kako ljudi međusobno deluju, a
poslednja tri načela se bave delovanjem privrede kao celine.
Drugi deo knjige koji predstavlja uvod u mikroekonomiju započinje desetim
poglavljem pod nazivom „Pojam i predmet mikroekonomije“, gde je ukratko prikazan
nastanak i razvoj mikroekonomije kao i predmet i naučni metod mikroekonomske
analize.
U poglavlju „Tržište i tržišni odnosi“ autor definiše pojam tržišta i uz pomoć šema
navodi nekoliko klasifikacija tržišta kao što su Štakelbergerova i Samuelsonova
klasifikacija tržišta.
Dvanaesto poglavlje nosi naziv “Formiranje cena na tržištu roba (zakon ponude i
tražnje)“. U ovom poglavlju autor detaljnije objašnjava zakon ponude, najznačajnije
faktore ponude i slučajeve njihove promene. Zatim, zakon tražnje i faktore tražnje,
uspostavljanje tržišne ravnoteže, promenu ravnoteže usled promene spoljnih faktora
tržišta. Autor koristi primere i grafičke prikaze pri objašnjenju navedenih pojava.
Trinaesto poglavlje pod nazivom „Elastičnost i njena primena u ekonomiji“ govori
o elastičnosti kao pokazatelju u kojoj meri kupci i prodavci reaguju na promenu tržišnih
uslova. Radi se o promenama u kvanititetu jedne ekonomske pojave i uticaju tih
promena na kvanitite druge ekonomske pojave. Autor objašnjava cenovnu i dohodovnu
elastičnost tražnje, kao i cenovnu i dohodovnu elastičnost ponude.
U četrnaestom poglavlju „Promena ponude i tražnje i efekat na cene“, autor se
koncentriše na dva područja primene analize ponude i tražnje, na poljoprivrednu
proizvodnju, nestabilnost dohotka i uticaj vlade da se ti problemi reše, i na poreze
pomoću kojih se interveniše na tržištu. Autor daje odgovor na pitanje zašto država utiče
na cene i količine pojedinih roba i usluga, uz navođenje instrumenata intervencije na
tržištu.
U petnaestom poglavlju se definišu domaćinstvo i preduzeće kao tržišni subjekti.
Vezano za domaćinstvo autor objašnjava izvore i faktore dohotka domaćinstva,
potrošnju i štednju domaćinstva (sklonost, evoluciju i motivisanost). Dalje se objašnjava
pojam preduzeća, osnovne ekonomske kategorije preduzeća, bilans imovine preduzeća,

205
bilans uspeha preduzeća, finansijsko izveštavanje i bonitet preduzeća, procena njegove
imovine i obaveza, ekonomske principe privređivanja i efikasnosti poslovanja,
organizaciju preduzeća, kao i nove kriterijume uspešnosti poslovanja preduzeća. Autor
takođe navodi i podelu, kao i prednosti i ograničenja pojedinih oblika preduzeća.
Šesnaesto poglavlje pod nazivom „Racionalno ponašanje na tržištu“ opisuje
teoriju racionalnog potrošačkog izbora, krivu indiferentnosti, racionalno ponašanje
proizvođača uz objašnjenje analize marginalnih (graničnih) troškova, princip marginalne
produktivnosti i mehanizam tržišta uz prikaz jasne šeme funkcionisanja tržišta.
U poglavlju „Formiranje cena na tržištu faktora proizvodnje“, autor polazi od
činjenice da je tražnja za određenim faktorom proizvodnje izvedena iz tražnje dobara i
usluga u čijoj proizvodnji učestvuje ovaj faktor proizvodnje. U skladu sa tim, autor
objašnjava formiranje cene upotrebe rada, upotrebe zajmovnog kapitala, upotrebe
akcijskog kapitala i formiranje cene upotrebe zemlje i cene zemlje.
Osamnaesto poglavlje nosi naziv „Monopolski položaj na tržištu i teorija igara“.
Autor naglašava da je monopolistička konkurencija jedna od najprisutnijih situacija na
savremenim tržištima. U skladu sa tim autor objašnjava osnovne karakteristike
monopolskog položaja, a to su monopolska konkurencija, monopolski sporazumi i
prisustvo barijera. Deo ovog poglavlja autor posvećuje prikazu teorije igara, koja se
primenjuje u slučaju donošenja odluke preduzeća u položaju oligopola. Autor ukazuje da
je ključni cilj igre određivanje optimalne strategije za svakog učesnika, na osnovu kojih
oni donose strateške odluke kako bi maksimizirali svoje očekivane korisnosti.
U poslednjem poglavlju pod nazivom „Tržišne deformacije“ autor ističe osnovne
ideje na kojima počiva slobodna razmena: decentralizovano odlučivanje i prilagođavanje
tržišnih subjekata. Međutim potpuna samostalnost u odlučivanju i nedostatak svih
potrebnih informacija čini da su rezultati razmene neizvesni i rizični. Autor smatra da u
tim okvirima intervencija države može da unapredi razmenu smanjujući neizvesnost ili
obarajući informativne prepreke, ali može i da je suštinski deformiše.
Knjiga je pisana jasnim stilom i laka je za razumevanje. Studentima agroekonomije
ovaj udžbenik nudi ekonomske pojmove, kategorije, postupke i načine mišljenja koji
važe za savremenu tržišnu privredu. Autor se trudio da odabrana i ključna ekonomska
pitanja približi studentima i drugim korisnicima ove knjige i da ih zainteresuje za dalji
rad u ovoj oblasti. Upravo zbog toga se preporučuje širokom auditorijumu čitalaštva.

Nataša Andrić, dipl. ing.

istraživač i saradnik u nastavi

206
 ПРИКАЗ КЊИГЕ „ АТЛАС РАСПОДЕЛА“

Недавно је изашла из штампе књига „Атлас расподела“ као резултат рада

више аутора. Коаутори ове књиге су Драган Ђорић, Весна Јевремовић, Јован
Малишић и Емилија Николић-Ђорић. Књига је штампана у Београду на 376
страна, у издању Грађевинског факултета из Београда .
Након предговора, на неколико страна дат је списак ознака, у ком су дате
опште ознаке, ознаке бројева, случајних променљивих, узорачких величина,
специјалних и елементарних функција.
У првом делу књиге ( поглавље 1) дате су дефиниције и основне чињенице у
вези са расподелама непрекидних случајних променљивих. Овде су детаљно
описане и поткрепљене одговарајућим теоремама и доказима случајне променљиве
и функције расподела, у оквиру којих су обрађене непрекидне случајне
променљиве, тип расподеле, фамилије расподела, основне нумеричке карак-
теристике, моменти расподеле, показатељи асиметрије и спљоштености,
ентропија, карактеристична функција, генератриса момената , оцене параметара,
трансформација случајне променљиве, моделирање случајне променљиве, тестови
сагласности, као и графичке методе испитивања сагласности.
Друго поглавље носи назив „ Опис расподела“, где су набројане и детаљно
обрађене одговарајуће непрекидне теоријске расподеле (155 расподела).
За сваку од расподела дата је густина, параметри, график густине, функција
расподеле, моменти, повезаност са другим расподелама, као и још неке карак -
теристике.
У додатку на 363. страни дате су неке функције које се користе у дефиницији
неких расподела (гама, бета и неке друге посебне функције).
Значај ове књиге је у томе да су у њој на једном месту обрађене све важније
непрекидне теоријске дистрибуције, што је чини јединственом на овим
просторима.
Надамо се да ће ова књига послужити многим статистичарима, матема-
тичарима, људима из праксе, као и студентима основних и докторских студија
Пољопривредног факултета и других факултета на којима се слушају курсеви из
Статистике и Вероватноће.
Према речима рецензента проф.др Павла Младеновића „Атлас расподела“
може бити од користи студентима математике и других дисциплина у чијим
наставним плановима и програмима су укључени садржаји из теорије вероватноће
и математичке статистике. Атлас расподела био би од користи и свим
истраживачима који се баве статистичким задацима моделирања расподела
случајних величина у најразличитијим областима.
Рецензент проф.др Љиљана Петровић наводи да „Атлас расподела“ може
користити истраживачима у разним областима који у свом раду користе различите
статистичке моделе, који се баве експерименталним истраживањем и
моделирањем расподела случајних променљивих.

Слободан Нићин, дипл.инг, магистрант,

Пољопривредни факултет, Нови Сад

207
 IN MEMORIAM

ПРОФ. ДР ДЕСИМИР ОБРЕНОВИЋ - (1940 – 2006)

Колектив Института за економику пољопривреде и социологију села

Пољопривредног факултета у Новом Саду изненада је, непосредно после
пензионисања и кратке тешке болести, напустио редовни професор за
област Финансијска анализа пословања др Десимир Обреновић.
Рођен је у Гокчаници (Краљево) 7. августа 1940. године. Основну
школу похађа у родном месту а Средњу пољопривредну у Краљеву. У
својству пољопрвредног техничара запошљава се (1941) у Земљорадничкој
задрузи, Бошњане (Варварин). Служи обавезни војни рок.
Уписује се на Агроекономски одсек Пољопривредног факултета у
Земуну-Београд. Завршава га о року (оцена 8,87). Запошљава се на
Пољопривредном комбинату, Варварин. На Пољопривредном факултету,
Нови Сад бива изабран за асистента (1970). Приликом његовог избора
комисија је имала посебно у виду препоруку проф. Станка Мирића, који га
је познавао и ценио као вредног студента и студентског активисту на
Пољопривредном факултету, Земун-Београд.
После избора, пошто му је решено стамбено питање, колега Обреновић
се несебично предао педагошком раду, сопственом уздизању (магистарски
рад брани већ 1973. са оценом 8,71), а школске 1974/75. остварује
четворомесечни боравак на Тимирјазевској академији у Москви.
Успешну универзитетску каријеру, изненадна смрт његове младе
супруге Слободанке, није прекинула али је битно пореметила. Поред
задатака који су пред њим стајали у педагошком, научном, стручном раду и
на пољу друштвених активности, на њега тада у потпуности пада и
родитељска обавеза у подизању њихове малолетне деце – Виолете (12) и
Весне (7). Он је ту обавезу прихватио и успешно остварио поносно и без
роптања.
Пошто је припремио и одбранио докторску дисертацију, конкурисао је
и изабран за доцента (1982), затим за ванредног (1988) и, најзад, (1993) за
редовног професора на предмету Финансијска анализа пословања;
учествовао је у настави на биолошким и агроеконском смеру
Пољопривредног факултета у Новом Саду, у настави на Економском
факултету у Суботици; организовао је практичну обуку студената, као и
студентске стручне екскурзије.

208
 Руководио је израдом великог броја дипломских, магистарских и
докторских радова, био ментор студентима који су своје радове
презентовали у оквиру научних смотри. Сам или у заједници са
наставницима Пољопривредног факултета у Земуну и Економског у
Суботици припремао је уџбенике и приручнике, као помагала студентима.
У свом тридесетшестогодишњем раду на Факултету био је његов
продекан; шеф Катедре и управник Института за економику пољопривреде
и социологију села; секретар СИЗ-а за више и високо образовање
Војводине; члан разних научних и стручних органа, организација и
институција факултета и Универзитета; потпредседник Друштва аграрних
економиста Србије; члан издавачког савета часописа Економика
пољопривреде, Београд и Агроекономика, Нови Сад; главни и одговорни
уредник листа Агроном.
Написао је и објавио (сам или као коаутор) 44 научних и 20 стручних
радова, обрадио 22 научноистраживачких пројеката и студија, 8
монографија и књига, већи број приказа публикација и стручно-
популарних чланака.
За свој педагошки, научни, стручни и друштвени рад проф. Десимир
Обреновић добио је велики број признања у виду диплома, плакета,
захвалница и повеља.
Преминуо је 12.03.2006. године. Сахрањен је у Новом Саду. Дело и
активност проф. др Десимира Обреновића остаће у сећању многих
студената и наставника Пољопривредног факултета у Новом Саду и
Београду, као и Економског факултета у Суботици, који су слушали његова
предавања и користе његове написане и објављене научне и стручне
публикације.

Др Јан Марко, проф. у пензији

209