P. 1
ROMAN O BEOGRADU USCE Latinica

ROMAN O BEOGRADU USCE Latinica

4.25

|Views: 1,363|Likes:
ROMAN O BEOGRADU USCE Latinica. Na SCRIBD-u se moze naci takodje i cirílicna verzija romana Usce, kao i verzija objavljna u sajtu Montenegrina koja sadrzi takodje kratku biografiju Milosa Bjelica.
ROMAN O BEOGRADU USCE Latinica. Na SCRIBD-u se moze naci takodje i cirílicna verzija romana Usce, kao i verzija objavljna u sajtu Montenegrina koja sadrzi takodje kratku biografiju Milosa Bjelica.

More info:

Published by: Milos Bjelic (M.B. Miljak) on Aug 04, 2009
Copyright:Traditional Copyright: All rights reserved

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
See more
See less

11/07/2013

(1

)

Milo{ BJELI] U [ ] E Roman-hronika o za~etcima savremenog Beograda
SADR@AJ: I. MORNAR NA TERAZIJAMA (Avgust-septembar 1923) II. KRALJEVSKA REZIDENCIJA IZBLIZA III. LJUBAVNE PESME SU ZA SANJALICE IV. U SENCI ‘KONKORDATA’ V. O PRASI]IMA ZA BE^ I O SUSRETU PA[I]A I RADI]A (Oktobar 1923) Str. 3 Str. 10 Str. 20 Str. 27 Str. 31

VI. IZLOZBA SLIKA I VE]E NA SKADARLIJI Str. 46 VII. KOJOJ OTA\BINI? Str. 56

(Novembar 1923) VIII. POLITI^KE IGRE U ZAGREBU IX. OTMICA NADE ‘CRNE ZVEZDE’ X. OH BOKELJU MOJ! (Decembar 1923) XI. BEATRIS, VODI] U DANTEOV PAKAO XII. IMA DA ZABRUJI ]AR[IJA XIII. NA LEPOM MUTNOM DUNAVU XIV. PROSIDBA NA BO@I] U [UMADIJI (Januar 1924) Str. 66 Str. 73 Str. 80 Str. 90 Str. 97 Str. 105 Str. 115

XV. NESLAVNI KRAJ LUNETOVE HAJDU^IJE Str. 124 (Mart-maj 1924)

(2) XVI. ZLATNA MLADE@ SA DEDINJA XVII. MA^KAMA TREBA PAZITI [APE XVIII. YENKI I PETROLEJ NA BALKANU XIX. U BORBI ZA ^ITALA^KE DU[E XX. POKLOPC NA PANDORINU KUITIJU (Novembar 1924) XXI. PARIZ - GALERIJA U ULICI BAK (Juli 1925) XXII. GOLUBAREVA NAPRASNA SMRT (Maj 1926) XXIII. STAZE IZ PRO[LOSTI SE ZATIRU (Novembar 1926) XXIV. UBISTVO U SKUP[TINI (Juni-avgust 1928) Str. 132 Str. 142 Str. 155 Str. 161 Str. 170 Str. 178 Str. 189 Str. 199 Str. 208

XXV. PA DA MU JE BOG UJAK XXVI. SLU^AJ SU@ENJA SVESTI XXVII. RAZLAZ XXVIII. IZ PARISKOG DNEVNIKA

Str. 217 Str. 225 Str. 232 Str. 237

XXIX. U IME OCA, I SINA, I SVETOGA DUHA Str. 247 XXX. PUCNJI NA MARSEJSKOM BULEVARU Str. 253 (Septembar - oktobar 1934) UMESTO POGOVORA TUMA^ NEKIH STRANIH I MANJE POZNATIH RE^I I IZRAZA Str. 261 Str. 262

NAPOMENA: U[]E Copyright©: IIP (International Intellectual Property) No.147.019.

(3)

Amor de marinero que el mar me lo trajo y al mar se me fue. (Canción popular española)

Mornarevu ljubav koju mi more dade odneso{e mi talasi. ([panska popularna pesma)

I. MORNAR NA TERAZIJAMA (Avgust-septembar 1923) Navikao da o}uti i otrpi, a da se naplati ako se uka`e povoljna prilika, Trifun bez opiranja poslu{a `andarma koji ga je terao sa trotoara Balkanske ulice, sa mesta na kome je prodaja narand`i najbolje i{la. -Da te ne vidim vi{e u mom rejonu. Magla! -odse~e `andarm, krupni brkajlija sa kojim nije vredelo prepirati se. Trifun uprti svoju korpu na rame i po|e prema Terazijama. Tamo, kraj stolova na trotoaru ispred kafane hotela 'Moskve', bio je rejon drugog `andarma, voljnog da primi pokoju narand`u s vremena na vreme, 'za decu'. -Poslednje novosti! -uzvikivali su prodavci u trku. -Omanule investicije u naftu! -Sunce im blentavo -nervirao se dugajlija kupiv{i novine. -Mi, bre, pla}amo porez a oni gube d r ` a v n e pare na kilavim investicijama! -Nisu oni blentavi, burazeru! Omasti}e se neko od toga, ne beri gajle -oglasi se debeljko ~ije su o~i igrale kao na zejtinu. -Nego {ta bi od one prasadi?

-Na Bajlonovoj pijaci nude mizeriju -ove godine ih ima ka’ ze~eva... Nego neko mi re~e da bi se u Be~u moglo dobiti tri puta vi{e. Ali bi se moralo {lepom. A tu ti do|e prevoz, takse, osiguranje. Trifun se sav pretvori u uvo. Magla, omasti}e se - poznate mu re~i ali u drugom smislu izre~ene. Ovde se govorilo druga~ije nego me|u njegovim Bokeljima: odse~nije. A i psovalo se vi{e, naro~ito me|u mla|arijom. Kao da se time vetrilo ne{to, nekakav skriveni jad. -Narand`e, zrele, so~ne, na komad i na kilo! -uzviknu Trifun trgnuv{i se iz misli. Niko mu ih jo{ nije kupio na kilo, ali takvu mogu}nost nije trebalo gubiti iz vida. Uvek }e se se}ati onog dana kada se pojavio ovde prvi put sa korpom narand`i. I onoga {to je tada rekla jedna sredove~na Beogra|anka u prolazu: ‘Eto pojavi{e se i narand`e... Sad znam zasigurno da je do{ao kraj ratu!' Pri|e zabra|ena seljanka, starija `ena sa praznom pletenom korpom u kojoj je toga jutra bila donela jaja i sir na pijac. -Kako se to jede, ‘leba ti? -upita ga seljanka. Podseti ga na svoju babu Ivanu, tamo dole u Baru, koja je umrla jo{ dok je bio de~ki}; pre nego {to su ga bili poslali za Kotor da ispoma`e ujaku oko ribarenja. To se}anje podstaknu ga da oljusti narand`u i da joj ponudi par kri{ki. -Uh, nakiselo -re~e seljanka. -Ali, ka`u, dobro za malu decu. Ona izvadi maramicu zavezanu u ~vor u kojoj je bio metalni novac i plati za dve

(4)

narand`e. Posle seljanke, uprkos Trifunovoj glasnoj hvali, ne pribli`i mu se niko i on se ponovo udubi u slu{anje razgovora dvojice za stolom. -Onaj iz Milanovca opet mi nudio par stotina komada na d`uture -re~e dugajlija. Hiljadarka sada i ostatak u oktobru. Do|e mi neka familija i ponuda je na poverenje. -I u Be~u triput vi{e, ka`e{? -nije mogao da veruje sopstvenim u{ima njegov sagovornik. -Zasigurno. Ih bre, kakve bi se pare uhvatile na tome! Jo{ se pokojni Knjaz Milo{ bogatio na taj na~in... Ali ko }e da ih tera u Be~, sunce im prase}e? -odmahnu glavom dugajlija. -Nego da poranimo mi sutra na Bajlonovu... Trifun im se pribli`i, osmeliv{i se: -Ako se radi o {lepu, ja mogu da pomognem. -Slu{aj, bre, do{ljak. Prasi}i nisu narand`e da ih vozi{ ako ho}e{ iz Afriku u Be~. re~e onaj dugajlija. -Nego zar te nisam tu skoro video dole na pristani{tu? -Videli ste me, kako ne... Ja sam mornar po struci, a imam prijatelja {lepera tamo. -To je ve} druga pesma -re~e debeljko. -Pa za kog krivca prodaje{ narand`e? -Duga~ka pri~a. Ali mogu vam re~i da sam se ukrcao kao 'mali' na brodu kad mi je bilo petnaest. Dole u Kotoru... -Ne gubimo ni{ta ako porazgovaramo sa tvojim prijateljem -prekide ga dugajlija, sada ve} o~igledno zainteresovan. U vrevi posleratnog Beograda me{ale su se izbeglice iz Rusije sa do{ljacima iz razbucane Austro-ugarske; ~ak se mogao sresti i po koji biv{i {vapski zarobljenik ostao tu

zbog kakve `enskinje, ili da oproba sre}u u nekom poslovnom poduhvatu. Posle tolikih godina ratovanja ljudi kao da se zamori{e od mr`nje i nepoverenja prema svemu stranom i nepoznatom; 'Gl'aj svoja posla' ~ulo se na sve strane; ili ono: 'Batali brigu {to Ma|arska nema izlaz na more'. A i poslovi krenuli, obrtala se para od pijace do berze, otpo~eo izvoz. Ona dvojica pozva{e Trifuna da im se pridru`i za stolom i naru~i{e mu kafu. Predstavi{e se kao trgovci na veliko, specijalisti za `ivu prasad. Dugajlija re~e da se zove Vasilije @ivkovi}, rodom od Gornjeg Milanovca, a debeljko se predstavi samo kao Kosta. Trifun im predlo`i da se na|u u kafani 'La|a' kod `elezni~ke stanice sutradan i oni prihvati{e odmah. @eleli su bar da ~uju iz prve ruke kako stoje stvari sa {lepom za Be~. -Ovde je slobodno, jel' tako mornar? -obrati se kelner Trifunu kad oni odo{e. ¡Error! Marcador no definido. Trifun se zatim uputi do malog parka uvrh Balkanske ulice, iza hotela Moskve, i sede na klupu. Opipao je, u{ivene u postavu jakne, dve stotine funti sterlinga u nov~anicama od po deset koje je zaradio preprodaju}i u Istambulu nakit izbeglica; kupljen od njih na brodu na kome je radio kao pomo}nik krmano{a. Dobio je bio taj posao preko nekih poznatih Bokelja, i to bez krmano{ke licence; tih prvih godina posle rata nije se mnogo pitalo za papire. Vlasniku broda, nekom Grku, dovoljna je bila ma kakva pomorska isprava, a Lojdova je vredela zlata... Namlatio taj Grk pare prevoze}i izbeglice iz Odese za Istanbul, a oni se odatle rasipali po celom svetu ukoliko ne bi uspeli da kupe ¡Error! Marcador no definido.brodsku kartu za Ameriku -priseti se Trifun. Sa klupe na kojoj je sedeo videla se Sava i nazirao Dunav, tamo iza Zemuna. Beli

(5)

¡Error! Marcador no definido.brod sa pogonom na lopatice plovio je Savom uzvodno prema Adi Ciganliji. Trifun oseti, nevoljno, kako mu se u grudima budi poznati zov; da otplovi nekud, nije va`no kud... Ne vi{e, nikada, zare~e se Trifun ko zna po koji put od kada je stigao u Prestonicu. Ustade sa klupe i krenu niz Balkansku ulicu gegaju}i se pomalo u hodu, kao da kora~a po palubi broda.¡Error! Marcador no definido. ¡Error! Marcador no definido. Sa klupe na kojoj je sedeo videla se Sava i nazirao Dunav, tamo iza Zemuna. Beli brod sa pogonom na lopatice plovio je Savom uzvodno prema Adi Ciganliji. Trifun oseti, nevoljno, kako mu se u grudima budi poznati zov; da otplovi nekud, nije va`no kud... Ne vi{e, nikada, zare~e se Trifun ko zna po koji put od kada je stigao u Prestonicu. Ustade sa klupe i krenu niz Balkansku ulicu gegaju}i se pomalo u hodu, kao da kora~a po palubi broda. Trifun ostavi, kao i obi~no, kod jednog poznatog mu piljara svoju korpu sa narand`ama, a zatim se uputi niz savsku padinu do svog stana. Iznajmio je bio sobicu u jednoj od onih tro{nih prizemnica ispod pijace Zeleni venac, zidanih jo{ u tursko doba. -Molila te An|a da udari{ pete na ove cipele -do~eka ga gazdarica i dodade: -Ima pasulj s rebarcima u kujni ako ho}e{. An|a je bila gazdari~ina k}erka, mr{ava kao pritka i gotovo bez grudi. @ivela je, uprkos maj~inim protestima i ~angrizanju, neven~ano sa nekim majstorom ba~varom.

Trifun pojede dobranu porciju pasulja a zatim uzeo da krpi one cipele. Pasulj sa rebrima pripremale su one prste da poli`e{, gotovo kao onamo, na Tarabo{u, gde je ratovao sa ocem u dobrovolja~koj ~eti; taj kratki rat zatekao ga za vreme jednog odsustva sa la|e u Baru. Oca su mu u Baru zvali Pera Dobrovoljac, prebegao je bio u Crnu Goru sa Trebinja jo{ osamsto osamdesetih da ne bi slu`io austrisku vojsku. O`enio se Barankom, Trifunovom majkom Jelenom, ~iji su mu blagi lik i pogled ostali zauvek urezani u se}anje - umrla je ne do~ekav{i da se zavr{i veliki rat. O~ev lik, naprotiv, me{ao se sa likovima ljudi iz Bara, tvrdih crta i odlu~nog na~ina govora, koji su vazdan hodali naoru`ani. Uprkos Tarabo{u, Trifun se nije usu|ivao da putuje za Bar posle potpisivanja primirja. Da ne bi pogledao ocu i njegovim prijateljima u o~i kad ga zapitaju u kojoj vojsci je proveo veliki rat... Kad je ono ostavio ribarenje i stupio u mornare upisao se bio u knjige kao Kotoranin; tako je bilo lak{e na}i posao na brodovima Tr{}anskog Lojda gde se ponajbolje pla}alo. Rat ga je zatekao na jednom Lojdovom brodu u Pe{ti i tamo su ga regrutovali u Austro-ugarsku mornaricu; niko ga nije pitao na kojoj strani bi `eleo da ratuje! Ali kako da sada objasni{ to onima dole u Baru?... Za~udo, ovde u Prestonici nisu mnogo marili iz koje si vojske demobilisan. Znalo se da su [vabe morale da prebacuju ~itave jedinice vojnika, regrutovanih po balkanskim }esarskim provincijama, na italijanski front jer nisu bili od vajde protiv Srpske vojske: a bilo je i nekoliko slu~ajeva otvorene pobune... Me|utim tamo, u Crnoj Gori, nisu davali prebijene pare za takve razlike: bio si {vabov ili na{ vojnik, pa to ti je. Popi ~a{u vode sa ~esme i, kao i obi~no, njen ukus ostade mu u ustima kao pelen, ose}ala se na gvo`|e. Seti se vode sa Rapskog izvora u blizini roditeljske ku}e u Baru, sve`e i pitke, zidovi fla{e su se maglili usred leta kad bi ga majka poslala da je nato~i za

(6)

ru~ak. Da mi je napiti se vode sa Rapa, po~esto bi pomislio Trifun. Kada je bio pri kraju sa opravkom cipela seti se Rose. Odlu~i da je potra`i dole kod 'La|e'; I onako bilo je bolje da se jo{ danas vidi sa Markom tamo i pripremi ga za sutra{nji razgovor sa onom dvojicom trgovaca. -Poru~ila ti An|a da }e ti platiti za opravku kad se vrati sa pijace -napomenu mu gazdarica kad joj predade cipele. -Ne treba, pasulj je dovoljna pla}a -odgovori joj Trifun kratko, nastoje}i da se {to pre izvu~e iz pregrejane kuhinje. -Pripremila ga An|a jutros... Onako kako ti voli{ -dodade gazdarica, kao uzgred. Trifun se zatim uputi ka `elezni~koj stanici, a onda prema putni~kom re~nom pristani{tu do kafane 'La|a'. Tamo ga do~eka uobi~ajena gu`va i galama. Marka nije bilo, ali mu reko{e da }e do}i predve~e. Trifun se uputi zatim u dvori{te iza kafane, do ulaza u kafansku kuhinju, i upita musavu devojku, kuvarsku pomo}nicu koja je iznoslila spla~ine od ru~ka, za Rosu. -Roso, tra`i te onaj tvoj mornar! -pozva ona kroz vrata kuhinje. Iz kuhinje dopre{e do Trifuna `enski glasovi i smeh. Najpre se pojavi pozama{na `ena u belom kuvarskom mantilu. -Evo sad }e, ba{ joj istekla {ihta -re~e `ena osmatraju}i ga radoznalo. Rosa se pojavi posle par minuta bez svoje uobi~ajene bele marame kojom je podvezivala kosu dok je kuvala, jo{ sva rumena od toplote u kuhinji.

Po obi~aju, poljubi Trifuna u obraz zapahnuv{i ga jakim mirisom cimeta. Bila je plavu{a, njegovih godina ili godinu-dve starija od trideset, ali dobro o~uvana i `ivahna, sa ve~ito dobro}udnim osmehom na usnama. Njene ogoljene ruke, zaokrugljene od gnje~enja testa i njene grudi koje su bubrile ipod tanke bluze probudi{e talas `udnje u Trifunu, {to ne izma~e Rosi. -Vidi ti gostiju -re~e ona ote`u}i po pre~anski. -Ho}emo li malo u {etnju ili prvo da te pozovem na kafu? -Pa ja bih najpre kafu -re~e Trifun ose}aju}i kako mu `udnja zagu{uje glas. Rosa je stanovala u dvori{tu kafane, gde joj je vlasnik restorana gotovo besplatno ustupio jednu sobicu sa nu`nikom i tu{om. Bila je izvrsna kuvarica i muke je imao da je odbrani od konkurencije. Njeni gula{i, pite zeljanice i pre~anski specijaliteti punili su kafanu. Trifun se bio upoznao sa Rosom preko Marka i dotad su samo 'i{li' zajedno, kako se to ovde govorilo. Bilo je prvi put da ga je pozvala na kafu u njenu sobicu, pre toga vodio ju je nekoliko puta u {etnju po Kalemegdanu i jednom u bioskop. Tokom predstave osetio se omamljen blizinom Rosinih oblina, pomalo sa vonjom na vanilu i cimet koji kolonjska voda nije uspevala da pokrije. Davao se toga dana neki nemi film o zaljubljenom berberinu. Saznav{i da je jedan od mu{terija otpo~eo flert sa njegovom lepom frizerkom, berberin je iskoristio priliku kad je ovaj do{ao da se obrije uve~e, pred zatvaranje radnje, i presekao mu vrat brija~em - na kraju dugog brijanja tokom koga se publici dizala kosa na glavi. Prisetio se kako je Rosa za vreme tog brijanja vi{e puta lako kriknula pripijaju}i se uz njega, a on ju je umirivao ste`u}i je oko struka.

(7)

Sobica je mirisala na zrele dunje. Dok je Rosa kuvala kafu Trifun uze da prebira po knjigama na maloj polici. Bila je tu jedna pesmarica, jedna podebela knjiga sa naslovom ‘Narodni kuvar' i nekoliko svezaka takozvanih ‘ljubavnih romana’ sa naslovima koje je vi|ao po novinskim kioscima. -Voli{ da ~ita{? -upita ga Rosa. -Pa.... ne ba{ mnogo -u{eprtlja se Trifun. -[ta si ~itao poslednje? -Ovaj... bilo je to dosta davno, jo{ dok sam radio na brodu -re~e prise}aju}i se. Jednu knjigu koji mi je pozajmio neki Dubrov~anin, tako|e mornar. Zvala se: 'Od Dubrovnika do Mostara za mesec dana' ili tako ne{to. Pisac se uputio pe{ke na taj put i trebalo mu vi{e od mesec dana da stigne u Mostar. Te napali ga neki hajduci, te ostao dve nedelje kod neke udovice; tamo-ovamo, ne stigoh da pro~itam do kraja -zavr{i Trifun pomalo posti|eno. O~ekivao je Rosinu pokudu, ali, na njegovo olak{anje, ona samo prsnu u smeh. Donela je kafu u d`ezvi sa dve {oljice. Odnekud se pojavi{e i kola~i}i: bele puslice i {tangle boje karamele na tanjiru ukra{enom ru`ama od porcelana. Rosa je sela na krevet a on se posadi u njenoj neposrednoj blizini. -Pri~aj mi ne{to o moru i plovidbi na la|ama. Provodim dane zatvorena u kujni i zaboravim da smo tu kraj Save i Dunava, na samom u{}u.

-Pre rata to se dobro isplatilo, posebno kad sam ono dobio posao kod tr{}anskog Lojda -prise}ao se Trifun. -Navegali smo od Be~a i Pe{te do Crnog mora, a posle za Gr~ku i za Tursku, ili za Italiju. I do Odese smo stizali... Da sam bar ne{to za{tedeo onda, o{tija!... Ali mladost-ludost. Bacali smo pare po lu~kim kafanama. Se}am se da mi se nije dalo da perem donji ve{ kao moji drugari, o`enjeni mornari sa decom na vratu. Kad se zaprljao, bacao sam ga preko ograde broda i u prvoj luci kupovao novi. -Kad ima{ ne{to prljavo, donesi -pribli`i mu se Rosa, otkop~av{i mu dugme na ko{ulji i staviv{i mu dlan ruke na grudi. -Ih, {to si maljav, ko' kom{iski rundov! Rosin glas zadrhta od `udnje. Trifun oseti to i obgrli je. Ruka mu je klizila po njenoj nozi do kolena a zatim uz butinu nagore. Ispod suknje imala je drugu, od belog u{tirkanog platna. -Nemoj, Trifune. Mani se toga -govorila je Rosa. -A i vrata su otklju~ana. Trifun ustade i zaklju~a vrata. -Navuci zavese... -re~e Rosa, sada ve} i sama skidaju}i suknje . Njene beli~aste, oble butine blesnu{e u polutami sobice i Trifun ih dohvati svojim `uljevitim {akama, razmaknuv{i ih sve dok nije napipao ga}ice od crnog satena. Jednim potezom skide joj te ga}ice do kolena a zatim joj ih smaknu sa nogu, {to Rosi izmami uzdah, gotovo jecaj. Po~ela je da se uvija oko njega, rukama, nogama, telom. Osetio je kako ga navodi, prvo po stomaku, a zatim dole ispod, odakle je dopirala vlaga i odakle se po~eo {iriti sladunjavi vonj koji mu pomuti ~ula. Njeni prsti mu otvori{e put i on, iz prve, prodre duboko u nju. Ostade tako par trenutaka kao da prikuplja silinu, podstaknut `eljom da prodre jo{ vi{e. U tom napipa njene grudi, okrugle i meke. Oslobodi ih prsluka i uze ih u {ake. Rosa se privi uz njega jo{ ~vr{}e; sada ga je ona sama navodila da prodre dublje, otvarala se sva, kao da je isku{avala granice njegove mu{kosti.

(8)

-Oh, oh, mornaru moj -{aputala je Rosa podsti~u}i ga pokretima kukova koji su postajali sve br`i, pretvaraju}i se u gr~evite trzaje. Sve dok joj se telo ne izvi u luk, a {apat, grleni, ne svede na ponavljanje onog 'moj mornaru... moj'. Napetost luka njenog tela popusti i Trifun je morao da upotrebi svu snagu volje da se na vreme i{~upa iz omamnih dubina njene puti. Odmah zatim se prepusti bujici koja se razli po oblinama Rosing stomaka i pocuri izme|u njenih nogu i po ~ar{avu. -Nisi morao da brine{ -re~e Rosa posmatraju}i ga radoznalo, kao da je otkrila ne{to novo u njemu. -Ve} sam na po~etku mene. -Sigurno je sigurno -re~e Trifun odvajaju}i se od nje. Dok se Rosa prala pod tu{em, Trifun uze da prelazi pogledom po maloj sobici. Sve je odisalo uredno{}u, verno odslikavaju}i Rosinu li~nost. Je li ti to poslednja luka, mornaru? -pitao se oslu{kuju}i kristalno jasno prskanje vode. Mo`da je, najzad, do{lo vreme da baci{ kotvu koja osigurava protiv svih vetrova? Ali ne{to u njemu pobuni se protiv tako jednostavnog re{enja. Toliko puta je sanjao o toj svojoj poslednjoj luci obasjanoj, u njegovim mislima, crvenkastom svetlo{}u ve~eri dok je bio de`uran na brodskoj no}noj stra`i oslu{kuju}i rasprskavanje nevidljivih talasa ispod pramca. I ma{taju}i o `eni kakvu je `eleo: mladoj, duge crne kose, krupnih o~iju koje kao da skrivaju neku tajnu; o neznanki koja }e ga ~ekati iza zavese jednog od osvetljenih prozora u toj neznanoj luci... Zbog takvih ma{tanja mogao je da prihvati Rosu i njenu sobicu samo kao privremeno

uto~i{te, isto kao {to je prihvatio prodaju narand`i samo kao privremeno zanimanje... A imao je i onih dve stotine funti da po~ne ne{to {to }e ta ma{tanja mo}i da pretvori u stvarnost. Zarekao se bio da ne}e posustati u tra`enju tog prozora ispunjenog svetlo{}u i te mlade `ene u njegovom okviru, kao {to se bio zarekao po dolasku u Prestonicu da se nikada vi{e ne}e vratiti moru. -Mora}u da idem, treba da se vidim sa Markom -re~e on Rosi kada se ona vrati. -Ne znam da li ti je pri~ao -re~e Rosa. -Upleo se sa udatom `enom, jednom od onih gospo|a sa Dedinja... Nemoj da ~uje da si to saznao od mene -dodade ona. Rosa se privi uz Trifuna kada je ustao da se pozdravi sa njom. Poljubio ju je u kosu. Njen pogled je pitao, pitao, ali ga ipak ne upita naglas kada }e ponovo do}i. Trifun iza|e iz sobice kao da se iskrada, kao da be`i od nekog greha. Sa ulaza u kafanu Trifun vide Marka kraj {anka. Bio je njegovih godina, kr{an i nao~it; upoznali su se i drugovali jo{ u austro-ugarskom vojnom {usteraju gde im je zajedni~ki poznanik, majstor-{uster iz Istre, obezbedio uto~i{te kako ih ne bi poslali na front. Marko je bio toliko nespretan sa {ilom i lepkom da su ~esto morali svi da odra|uju njegov deo posla. Ali je bio pravi majstor oko `ena. Zaludeo je bio k}erku austriskog poslovo|e i ona je dolazila da se vi|a sa njim kri{om u magacinu {usteraja. Svaki put bi donela {napsa i po komadinu suve slanine ili kobasice. Poslovo|a je posle izvesnog vremena izgleda saznao za to ali nije mario. Iskustva iz vojnog {usteraja i sa ljudima zaposlenim tamo, dodavala su se onima koje je Trifun stekao obilaze}i sredozemne luke. Ne veruj Latinima na lepu re~, ne sva|aj se sa Arapima, ne poku{avaj da nadmudri{ Grke, Libance ili Jevreje. Izbegavaj verski zatucane Poljake ili ^ehe, a sklanjaj se s puta pijanim Rusima... Video je kako se Marko okrete na stolici, kao da je osetio njegov pogled.

(9)

-Koji te vetar nanese? -izre~e Marko kad mu se Trifun pribli`i -Sedi, leba ti, {to si se ukipio tu predamnom. Kriglu piva? Trifun poru~i kraker-limunadu i Marko je znao za{to. Od jedne te{ke pijanke u Varni kada se proslavljao svr{etak rata, Trifun nije ni omirisao alkohol. Na{li su ga drugari posle te pijanke u sobi neke bezube prostitutke, usred lokve od povra}anja, i morali da joj plate ne samo tarifu ve} i za pranje posteljine kao i za neke haljine za koje je tvrdila da ih je Trifun upropastio. Kad su zaplovili, paluba broda okretala mu se pred o~ima kao ringi{pil ~itavu nedelju dana... A pri~a o bezuboj prostitutci pratila ga je neko vreme sa broda na brod. Zna{, govorili su mu mornari cerekaju}i se, ima to i svoju dobru stranu. Bar si siguran da ne}e da ti odgrize cuclu! Niks geferlik! Trifun ispri~a Marku o prevozu prasi}a za Be~ i vide da je zainteresovan. Marko mu obe}a da }e priupitati jednog poznanika ‘{lepera’ koji je imao iskustva sa prasi}ima. -Osim toga, poslu`i}e mi da se izgubim iz vida jednoj `enskinji... -dodade Marko. Trifun ne re~e ni{ta a Marko ne nastavi o tome. -Nego bolje da odemo odmah i obadvojica popri~amo o tome sa onim mojim partnerom. Eno ga farba ne{to na {lepu -predlo`i Marko. Platili su ra~un, a zatim se uputi{e Savskom ulicom ka {leperskom doku ispod Kalemegdana. Na ulici vreva, pokoji kamion i mno{tvo {pediterskih zaprega, nosa~i sa

dvokolicama, prodavci ribe sa svojim grubo pletenim korpama u kojima su se koprcali jo{ `ivi {arani umotani u mokru travu. Ispred jednog bifea pozva{e ih dve postarije prostitutke. -Za kajnu, mornari -re~e jedna od njih. -Koliko za sefte! -Ne igraju -obrati se Marko Trifunu kad ih se otreso{e, prigu{uju}i smeh: -Jo{ uvek imaju zube... Ispostavi se da Markov partner, po profesiji brodski drvodeljac, nije imao ni{ta protiv prevoza prasi}a za Be~ pod uslovom da on ne putuje sa {lepom. Bio je pogodio jedan posao na d`uture sa brodogradili{tem na Adi i nije `eleo da ga izgubi. -Na tebi je da odlu~i{ -re~e Marko Trifunu. -Va`i ako plovimo zajedno; treba}u bar dva pomo}nika. Trifun je znao da bi mu jedno takvo putovanje moglo doneti ostvarenje onog sna, o kome nikome nikad nije prozborio ni re~i... Ovo }e biti poslednji put, samo jo{ ovoga puta i nikada vi{e, zare~e se Trifun u sebi kad zakora~i sa palube {lepa na obalu, ostaviv{i za sobom te{ki miris katrana i ulja koji se me{ao sa vla`nim vonjom reke.

(10)

II. KRALJEVSKA REZIDENCIJA IZBLIZA -Pa dobro, o{tia, [tefika! Zar nisam rekao da se pisma sa grbom odmah {alju za Kotor? -zagraja Pavle Me{trovi} koji je pregledao nagomilanu po{tu usred buke izazvane uno{enjem kofera i raspakivanjem stvari donetih sa letovanja. -Stiglo ima par dana, molim gospodine -re~e [tefika vrckaju}i kukovima dok je prolazila kraj njega sa nasadom limunovog drveta u rukama koji je Ana donela iz HercegNovog. -Kad bi dospelo u Kotor? Kad je ponovo pro{la kraj njega, Pavle je lako u{tinu za mi{ku. [tefika odsko~i ustranu i gotovo se sudari sa Nikom, kr{nim Bokeljom koji je bio {ofer i neka vrsta telohranitelja poslanika Me{trovi}a. -Ve~eras imamo prijem na dvoru, Ana. U ~ast novog talijanskog ambasadora -re~e Me{trovi} svojoj supruzi koja je, zajedno sa Norom, bila zauzeta raspakivanjem kofera. -Ni pomisliti, idi ti sam molim te -odmahnu rukom Ana. Pavle je znao de }e ona i Nora jo{ istog popodneva sti}i da odu do crkve ali samo sle`e ramenima. Sa Anom nije vredelo raspravljati o takvim stvarima.

-Uredu, onda. Samo zapamti da si doputavala sa prehladom -re~e joj Pavle, pomisliv{i da to i ne}e biti tek izgovor. Ana se ve~ito `alila na neke prehlade i stezanje u grlu... A zatim potra`i Nika. -Daj, Niko, molim te, pozovi protokolarno Dvora i potvrdi moj dolazak na prijem. Reci im da tek {to smo doputovali sa mora i da }u do}i sam... Supruga prehla|ena od puta. Niko dohvati ru~ku telefona i po~e da je okre}e, ali bez rezultata. Opet zauzeto, pomisli. Najzad se javi `enski glas. -Rezidencija Me{trovi}a -izgovori Niko. -Pove`ite me sa protokolarnim Dvora. -Oni vas ve} dva put tra`ili od jutros -dozvoli sebi telefoniskinja pre nego {to ga ukop~a sa dvorskom centralom. -Izgleda da je neko tamo kod vas otka~io telefon. Kada dovr{i sa raspakivanjem stvari, Nora se povu~e u svoju sobicu na mansardi Me{trovi}eve vile. Sa prozora sobice video se vrt u kome su po~ele da pupolje krupne, crvene ru`e. Dan je bio sun~an i u sobici dosta toplo tako da Nora skide svoj jelek od satena ukra{en bokeljskim vezom i ostade samo u tankoj svilenoj bluzi koja je ocrtavala njen lepo izvajani vrat i oblinu njenih malih ali jedrih grudi. Pred okruglim ogledalom iznad toaletnog sto~i}a uze da ~e{lja svoju gustu gotovo metar dugu kestenjasto-crnu kosu i to je, kao i obi~no, primiri. Mrzela je duga putovanja: ose}ala se kao biljka koju istr`u iz jednog tla da bi je presadili u drugo, novo i nepoznato. Dva pisma iz nagomilane po{te bila su za nju. Jedno od sestre Marije iz Zadra a drugo iz Trsta, od najstarije sestre Tereze; sa jedva ~itljivih pe~ata na njima videlo se da je Terezino pismo putovalo gotovo mesec dana. 'Oprosti, moja Nora, {to ti tako dugo nisam pisala' ~itala je `udno. 'Ali imala sam te`ak poro|aj, sa carskim rezom. Ne brini, sve se svr{ilo dobro. Imamo sina, Vita.'

(11) I jo{ dve k}erke, Sonju i Antoniju, troje sada, pomisli Nora. Tereza joj je pisala o mu`u i njegovim trgova~kim poslovima, o `ivotu u Trstu dosta osiroma{enom zbog posleratnih trzavica i jo{ uvek nejasne budu}nosti u italijanskom zale|u. I zavr{ila re~ima: 'Te{ko mi je tako daleko od tebe i Marije. Ja kao najstarija trebala bi da se brinem o vama, kao ono kad smo bili deca i kad su nam roditelji bili jo{ `ivi. Ali ovako, daleko od vas, mogu samo da poku{am da ovim re~ima iska`em koliko mi bolno pada va{e odsustvo... I da se nadam da }emo se uskoro videti'. Kao ono kad smo bili deca, ponovi Nora u sebi a one slike joj ponovo izroni{e iz magle se}anja. Zajedno na terasi sa koje se video Kotorski zaliv i brodovi ukotvljeni u njemu, njih tri sestre, obuzete svojim lutkama. I opet, odmah zatim, one slike, stravi~ne, sa jedne samrtne postelje i sa druge. U istoj sobi improvizovane bolnice-karantina za obolele od plu}ne kuge. Mogli su da se oproste od oca i majke samo sa prozora bolnice. Neodre|ene siluete u polumraku bolni~ke sobe, na posteljama pokrivenim belim ~ar{avima, bila su dva bi}a koja su im zna~ila sve na ovome svetu; nije mogla da razume tada da ih ta bi}a napu{taju za uvek. Marijino pismo bilo je kratko. Svi su dobro, mu` joj redovno pi{e iz Amerike. Deca rastu. 'Dva puta sam se spremala na put do tebe u Beograd, ali uvek se ne{to desi. Uz

Marijino pismo bila je prilo`ena fotografija. Marijin lik na njoj bio je nasmejan. I deca, blizanci Milo i Marina, izgledala su u dobrom zdravlju na toj fotografiji. Tako mi, tri sestre, bez ikoga drugog na svetu, pomisli Nora setno. Pismima i fotografijama. Ali ja mogu da putujem i da ih vidim obe, nemam ni mu`a ni decu. Moram da ih posetim, koliko ove godine, zare~e se u sebi ~vrsto. Najpre u Trst, zar nije Tereza nudila toliko puta da mi po{alje za voznu kartu? A posle u Zadar, do Marije. Otvorila je zatim svoju putnu torbu i prvo {to ugleda bio je akvarel Igala koji joj je toga leta poklonio Mirko, sin-jedinac Me{trovi}evih koji je studirao 'za slikara'. Jo{ od malih nogu u~ili su je da smatra Mirka bratom ro|enim; bili su nerazdvojni sve dok u njemu nije preovladala `udnja za slikanjem... Boje na akvarelu bile su sve`e i vibrantne a stenovita obala Igala zapljuskivana talasima potseti je na bezbri`ne sun~ane dane i na lutanja sa Mirkom po Bokeljskom zalivu. Seti se kako su i{li, barkom, iz Herceg-Novog u Njivice. Na povratku bilo se ve} zamra~ilo i Mirko joj je dao farol da ga prive`e na pramac. Ali kada je po{la prema pramcu barka se zaljulja a farol joj iskliznu iz ruku i pade u vodu. Oboje su se bili nagnuli preko ivice barke posmatraju}i kako farol, sa jo{ uvek upaljenim fitiljem, roni u dubinu. Sve dok se nije pretvorio u jednu od zla}enih zvezdica koje su ljeskale na dnu. Kad su se ono, pre dva dana, oprostili pred njen polazak za Beograd, Mirko joj je dugo zadr`ao ruku u svojoj. -Kako }u sam bez tebe, Sele? -govorio je. Ona je njemu govorila ‘Brale'. Jo{ od vremena kada ju je porodica Me{trovi} bila usvojila posle nenadne smrti oba njena roditelja. -Pa slikaj. Ti si sam odlu~io da treba da ostane{ kako bi pripremio izlo`bu -rekla mu je ona. -Ja }u ti pomo}i da postavi{ slike. -Kad do|em u Beograd naslika}u ti portret -obe}a Mirko i to ga je, o~igledno, umirilo

(12)

-Bolje izaberi neku od onih lepih gospo|ica, napirlitanih i nafrakanih, koje si proletos crtao na hipodromu u Beogradu. Nisam ti ja za portet ovako crnpurasta i provincijana, moj Mirko. -Mnogo ti zna{ o tome -rekao joj je Mirko tada, ne bez prekora u glasu. Taj, ~inilo joj se isprva, bezna~ajni razgovor, ponavljao joj se u glavi u vi{e navrata dok je putovala sa Me{trovi}ima za Beograd. Ispri~ala je Ani o portretu, ali ona kao da nije pridavala tome neku va`nost. Portret? Pa {ta, ako to stvarno `eli... Nora nije primetila ispitiva~ki Anin pogled koji je usledio, kao da ju je videla novim o~ima. Nora zatim ustade i skide sa zida obojenu fotografiju sa predstave Mocartove 'Otmice iz Seraja', sa likovima trbu{astih nema~kih peva~a maskiranih u Arape, i na njeno mesto oka~i Mirkov akvarel Igala. Sobicu kao da zapahnu sve`ina morskog povetarca. A zatim uze da se presvla~i za odlazak u crkvu. Kada se Nora obukla i si{la niz stepenice u dnevnu sobu, Ana je bila potpuno spremna. Dogovarala se sa [tefikom o ru~ku, planiranom za po~etak septembra koji su odlu~ili da prirede posle Mirkovog dolaska iz Herceg-Novog; on je boravio tamo ima ve}

pola godine pripremaj}i slike za izlo`bu u Beogradu. [ofer Niko ve} je dobio zadatak da raznese pozivnice za taj ru~ak ~lanovima porodice Me{trovi} koji su `iveli u Beogradu. Kad su Ana i Nora ve} bile na izlaznim vratima, [tefika se priseti: -Tra`io vas pre neki dan Dragan, va{ poznanik, muzi~ar, gospo|ice Nora. Rekao je da }e opet navratiti kada do|ete sa mora. Kada su iza{le na ulicu, Ana upita Noru: -Zar mi nisi rekla da si prekinula sa njim? -I prekinula sam, finito. Ali on eto ipak poku{ava -sle`e nehajno ramenima Nora. Ustvari, najvi{e mi se dopadalo to kako svira na gitari. Oti{le su pe{ice do ugla ulice i tamo uzele fijaker. Konji trznu{e kad pu~e bi~ a zatim nastavi{e lakim kasom... Nije mogla da objasni sebi iznenadnu odbojnost koju je osetila prema Draganu posle one no}i ne{to pred odlazak sa Me{trovi}ima na letovanje, kada mu se bila gotovo prepustia. Ni jedan iole ozbiljan razlog nije postojao za to. Pona{ao se korektno prema njoj; ne kao neko ko pola`e kakvo pravo na nju zato {to je dozvolila par isuvi{e smelih poljubaca. Mora}u dobro da promislim o svemu tome odlu~i. Bile su gotovo same u crkvi na popodnevnoj misi, utonule u polutamu u kojoj su bljeskali plami~ci sve}a. Bosonoga figura svetoga Antuna od pozla}enog gipsa, u skromnoj mona{koj ode}i, uzdizala se nad oltarom. Ipak, te{ko sam zgre{ila te no}i sa Draganom, do{la sam bila do ivice nepovratnog, pomisli Nora. S mukom ugu{i uzdah kako ne bi uznemirila Anu, ali opazi da joj je pomajka bila duboko obuzeta molitvom ne obra~aju}i pa`nju na nju. I sa Mirkom su joj se pokadkad doga|ale ~udne stvari, seti se Nora; ~ak ni samoj sebi nije `elela da prizna to... Trenutci kada bi se otisnula niz struju bez timuna kao {to se leptir prepu{ta zamasima vetra. Posle bi se kajala zbog tih trenutaka, ali su se oni, i protiv njene volje, uplitali u nit njenog devoja~kog `ivota. Da je Mirko bio tada kraj mene a ne daleko, u Novom, sve bi to bilo jednostavnije, zaklju~i Nora. -Gre{ila sam, padre. Bila sam razuzdana, u mislima. I nisam nastojala dovoljno da to suzbijem u sebi -{aputala je Nora posle pred zavesom ispovedaonice.

(13)

-A onoga momka tvog, Dragana, jesi li ponovo videla? U~inilo joj se da joj je padre, kada mu je ono prvi put ispovedila taj svoj greh, zamerio i to {to Dragan nije bio katolik. Ako se ne pokaje{, prove{}e{ eone u vatri ~istili{ta, govorio joj je padre. -Nisam ga videla posle one no}i i ne `elim vi{e da ga vidim -re~e Nora. -Svevi{nji je hteo da se ipak zaustavi{ na granici ve}eg greha. Pet sve}a svetom Antunu i dvadeset molitvi pre~istoj Marija -nalo`i joj padre. Ana je zatim na oltaru pripalila svoje dve sve}e a Nora svojih pet. Obuhvativ{i pogledom plamenove stotinak upaljenih sve}a ispred oltara, Nora pomisli: svaka od njih za ne~iji greh. O~igledno, bez kakvog greha nije se dalo `iveti. I u njoj se za~e neo~ekivana, buntovna pomisao. Ne, nisam ja to ni{ta zgre{ila one no}i. Naprotiv. Da sam se prepustila Draganu sve bi sada bilo jednostavnije, jasnije, a posebno moja ose}anja prema Mirku. Pomisliv{i to tr`e se i pogleda Anu iskosa, kao da se poboja da je ona u stanju da joj pro~ita misli. Ali Ana je stajala kraj nje o~igledno obuzeta sopstvenim brigama. Lice joj je kao i uvek bilo ozbiljno, tvrdog i, ~inilo se Nori, nepopustljivog izraza oko tankih usana.

Nora odmah zatim uspe da ugu{i u sebi te gre{ne tokove misli. Ana ju je jo{ kao malu bila vaspitala u katoli~kom duhu, u~e}i je kako da se bori sa isku{enjima. 'Sveta Marijo, milosti puna...' pro{apta ona. Iza{le su }utke iz crkve na bu~nu ulicu. Fijakera ni od korova a tramvaji prepuni ljudi i `ena koji su se vra}ali sa posla. Odlu~i{e da pe{a~e i hodanje kao da olak{a teskobu u Norinim mislima. Tamo, u Boki, bilo je sve to jednostavnije, prisnije, mislila je nastoje}i da dr`i korak sa Anom. I bokeljski mladi}i bili su vi{e 'gentile'. Ili joj se, bar, tako ~inilo... Dragan je pre neko ve~e, u snu, poku{ao da je uzme na silu. Kad se probudila sva prestravljena u~ini joj se da je to ustvari bio Mirko. U se}anju joj iskrsnu ona stena blizu Njivica koju su zvali 'Devoj~in kamen'. Za to ime bila je vezana legenda o mladoj devojci koju je zaveo bogat momak iz Risna. Momka su zatim roditelji poslali u Ameriku, a devojka se, prema legendi, bacila sa te stene u talase i ubila sebe i dete u utrobi. ‘A u mre`i mrtva le`i ribara starog k}i...’ -zapevu{ila je, podesiv{i svoj korak sa Anom. Pavle Me{trovi} se u me|uvremenu, po{to je pregledao najhitniju po{tu, istu{irao i obukao ve~ernje odelo. U automobilu, na putu ka dvoru, osetio je umor od puta i odlu~io da rano napusti prijem, kako bi jo{ mogao sti}i da poseti Sonju. Pomisao na susret sa njom obodri ga malo. Me|utim, ve} na prvom koraku u dvoru stvari po~e{e da se komplikuju. ^im je stupio u hol pribli`i mu se dvorski a|utant u uniformi bogato ukra{enoj zlatnim gajtanima i medaljama. -Njegovo viso~anstvo `eli da vas vidi -saop{ti mu a|utant pa, i ne ~ekaju}i na Me{trovi}ev odgovor, povede ga uz {iroke mramorne stepenice do privatnih soba kraljevskog para. Pro|o{e kraj dvorskih dama koje su, ispred velikih ogledala, pode{avale detalje svojih vrpcama iski}enih frizura ili izvodile poluokrete na vrhovima cipela da bi videle kako im padaju haljine, ispod kojih su bile u{tirkane suknje sa volanom.

(14)

Kad se pribli`i{e sali za audiencije, ugleda{e predsednika vlade Pa{i}a. Pro{ao je ne pozdraviv{i se ni sa kim, sa onim neodredljivim, tvrdim i zatvorenim u sebe izrazom na licu koji je Pavle dobro upoznao jo{ od prvih dana svog poslanikovanja. Kralj ga do~eka sa nekom vrstom osmeha koji je, za trenutak, prolebdeo na njegovim tankim usnama; u neskladu sa ozbiljnim i strogim pogledom crnih o~iju, duboko usa|enih iza ko{~atog, povijenog nosa Kara|or|evi}evih. U ruci mu je bio lornjon sa zlatnom dr{kom i svilenim gajtanom, koji je imao obi~aj da stavlja i odmah zatim skida s o~iju tokom razgovora. Kralj odgovori lakim klimanjem glave na Me{trovi}ev naklon. -Znam da si tek sa puta, ali ovo ne mo`e da ~eka -re~e Kralj, koji mu se po~eo obra}ati na ti od pro{log leta, kad su se prvi put sreli bez protokla, nasamo, u letnjem dvoru crnogorskog suverena Nikole nedaleko od Budve. Razgovor je tada bio ponajvi{e o odnosima sa katoli~kim regionima nove dr`ave, a posebno o problemima sa Vatikanom. I tek na kraju uspeo je Me{trovi} da dotakne neke bokeljske probleme: na prvom mestu pitanje komunikacija preko Mostara i Sarajeva sa

Beogradom i Zagrebom. Od samog Ujedinjenja Zagreb je gurao Dubrovnik i Gru{ku luku ispred Boke, a oni sa Cetinja, opet, gurali Bar iako im je Boka bila pod nosom. Kralj mu je tada dao, dosta neodre|ena, obe}anja u vezi vojnih investicija blizu Igala 'kao nagradu za lojalnost Bokelja'. Rekao je Me{trovi}u da je bio posebno impresioniran kad je, dolaze}i u Budvu, pro{ao kraj bu~ne svadbe organizovane po bokeljski, sa velikom kraljevskom SHS zastavom istaknutom zajedno sa bokeljskim i crnogorskim zastavama, kao i pucnjavom iz pi{tolja koja je, uzgred budi re~eno, dobrano iznervirala one iz obezbe|enja. ^uli su se jednodu{ni uzvici svadbara '@iveo nam juna~e!', '@iveo Kralj!'. -Radi se o mojoj audienciji kod Pape -re~e Kralj. -@elim da jo{ ve~eras natukne{ novom italijanskom poslaniku da u~ini {ta mo`e kako bi pogurao moju slu`benu posetu Vatikanu, a posle }emo preko na{ih kanala. Sa tvojim italijanskim razume}e {ta `elim. -Oni iz italijanske ambasade znaju da sam ja, kao pravoslavac, daleko od papskih poslova i moje posredovanje mo`e im izgledati neobi~no... -primeti Me{trovi} oprezno. -Ali sigurno im je poznato da ti je supruga katolkinja... Mo`e{ i da spomene{ onaj poklon u zlatu koji sam dao za obnovu katedrale u Kotoru, iako nema sumnje da je Nuncijat ve} dobro informisan o tome. -Poku{a}u, va{e viso~anstvo -obe}a Me{trovi} nakloniv{i se, uveren da nije bilo drugog. Ali nije se mogao uzdr`ati da ne doda: -Vi znate da }e oni iz Nuncijata, ~im ~uju za va{ interes za put u Rim, odmah o Konkordatu... -To ti prepusti nama -re~e Kralj trgnuv{i se na re~ 'Konkordat', kao da je bila natopljena elektricitetom. Video je kako Kralj izvadi iz d`epa maramicu i uze da bri{e lornjon. Nije trebao da vezuje ~vorove na njoj kao pradeda mu, pomisli Me{trovi}. Ima on druge teftere. Kao da se tek priseti toga, opra{taju}i se sa Me{trovi}em Kralj re~e: -Ah, jo{ ne{to. Treba}e nam dvorski nabavlja~ ju`nog vo}a i, uop{te, primorskih specijaliteta. Re~eno mi je da ima problema sa tim vo}em na prijemima, a i deci na dvoru nikad dosta narand`i i banana.

(15)

-To se da urediti dosta lako -osmehnu se Me{trovi}. -Dok se ne ustali nabavka iz uvoza, ja }u se pobrinuti za dopremu ju`nog vo}a iz Boke. -Pobrini se samo da nabavlja~ ne bude u srodstvu sa nekim od glave{ina dole; ti zna{ kako su moji br|ani osetljivi na privilegije. -Ne brinite, va{e viso~anstvo. Ako dopustite, bi}u u kontaktu po toj stvari sa ministrom dvora. -Obavesti Pa{i}a da `elim da do|e na sutra{nju audienciju ranije, jo{ oko deset ujutru -nalo`i Kralj a|utantu dok se opra{tao od Me{trovi}a, a zatim se okrete Kraljici koja tog trenutka u|e u salu: -Poslanik Me{trovi} obe}ao mi je nabavlja~a ju`nog vo}a, cherie. Ve}inom su govorili francuski, jer je Kraljica jo{ uvek prili~no te{ko uspevala da se sporazumeva na jeziku svog supruga. Me{trovi} se sa`e i poljubi ruku Kraljici, zapahnut oblakom skupog parfema koji se {irio oko nje. -To je vrlo potrebno nama -izre~e Kraljica na srpskom, nagradiv{i Me{trovi}a osmehom.

Oprostiv{i se od njih, Me{trovi} si|e niz mermerno stepeni{te i ume{a se u gu`vu zvanica. Video je grupu oko Pa{i}a. Nekolicina poslanika Radikalne stranke iz te grupe govorila je uglas, a Pa{i} je po obi~aju o}utkivao. Uspevao je da izbegne odgovor i na direktna pitanja ~e{kaju}i, naizgled neodlu~no, svoju belu bradu prore|enu odmaklim godinama. Koliko li }e jo{ mo}i da predsednikuje, pomisli Me{trovi}. I {ta }e biti posle? Mimoi|e se sa grupom poslanika Muslimanskog pokreta me|u kojima je bilo par muftija u dugim haljetcima od svile. Oni su pozdravljali poznate podi`u}i ~a{e ispunjene sokom od narand`e, ali se nisu izdvajali iz svoje grupe. Tek {to je bio skinuo sa poslu`avnika ~a{u sa {ampanjcem i dohvatio sendvi~ sa |erdapskim kavijarom sa tanjira ukra{enog grbom koji je pronosio livreisani poslu`itelj, kad mu se pribli`i \uzepe, mladi ata{e italijanske ambasade. -Ambasador `eli da porazgovara sa vama, gospodine Me{trovi} -obrati mu se on. Izgleda da ne}e biti te{ko preneti Kraljevu poruku, pomisli Me{trovi}. -O ~emu se radi, \uzepe, prego. Ako je {to komplikovano, da malo promislim. -Oh, mislim da je stvar sasvim jednostavna... Ambasador `eli pre svega da se upozna sa vama, kao i da vas obavesti o svojoj nameri da poseti Boku ~im pre to bude mogu}e. Va{a pomo} pri tome bi}e, naravno, vrlo cenjena -izre~e \uzepe non{alantno. Nego, jeste li videli koga iz Radi}eve stranke? Izgleda da niko od njihovih predstavnika nije do{ao na prijem. Me{trovi}, dohvativ{i novi sendvi~ sa kavijarom u prolazu, re~e \uzepu da ne zna ni{ta o tome, da tek {to je stigao sa mora - ma da mu je bilo jasno da se, posle onih italijanskih policiskih mera protiv istarskog `ivlja u okolini Rijeke, radi}evci sigurno ne}e pojaviti. A to }e doliti jo{ vi{e ulja na vatru u Radi}eve odnose sa Kraljem. [to se posete italijanskog ambasadora Boki ticalo... Tante za tante, iako bokeljski biskup nije isto {to i rimski Papa, pomisli Me{trovi} slede}i \uzepa koji mu je otvarao put izme|u, sad ve} gotovo neprobojnog, zida zvanica. Latini su to, obe}a}e ve} ne{to u vezi posete Rima, a to }e biti dovoljno da se ne pojavi pred Kraljem praznih ruku.

(16)

Prohladni povetarac do~eka Pa{i}a slede}eg jutra kad stupi sa papu~e dvorskog fijakera na poplo~anu stazu ispred ulaza u dvor. Kao obi~no, odbio je ponu|enu ruku livreisanog fijakeriste i zakora~io uspravno uprkos bolova u krstima. 'Bajo, Bajo!' }u uzvike iz grupe radoznalaca na ulazu u dvor ali se ne okrenu da im odpozdravi rukom kako bi to neizostavno u~inio ranije, u vreme kad je svakog trenutka morao da misli na slede}e izbore. Navikao je bio kako na uzvike simpatije tako i na otvorene pretnje pra}ene pokadkad masnim psovkama iz gomile. Imao je obi~aj da podu~ava mlade kandidate iz stranke o taktici na predizbornim zborovima: nastoj da se dr`i{ podalje od gu`ve, a preporu~ljivo je da osigura{ odstupnicu u slu~aju da do|e do kakvog belaja. I poku{avaj da govori{ o onom najva`nijem pre nego {to polete mu}kovi. Ili truli paradajzi, ako je sezona. Zato je dobro imati uvek u rezervi poveliki ki{obran, ina~e ode odelo! -Ima ceo dan da me bije maler, tek {to mu ugledah bradu -oglasi se debeljko u polucilindru, zaustaviv{i se kraj one grupice radoznalih. A zatim dodade: -Do{li nam radikali do gu{e, sa svima se sporazumevaju izuzev sa nama ovde!

-Slu{ajte vi tamo, u`ireni... -obrati mu se prete}i visoki, ko{tunjavi brkajlija sa {ajka~om na glavi. -Gde vam je respekt za predsednika vlade? -ume{a se jedna `ena koja je zastala pred ulazom u dvor sa korpom bakaluka. -More kakva vlada, lopovi bre! -obrecnu se onaj debeljko. Brkajlija sa {ajka~om mu prepre~i put, prete}i velikim crnim ki{obranom koji je nosio kao tojagu. -Hajde, narode, razilazi se! -ume{a se `andarmeriski podnarednik koji se odnekud stvori tu. Dva `andarma iza njegovih le|a uze{e da poigravaju sa pendrecima. Ona grupica radoznalih po~e polako da se smanjuje a debeljko u polucilindru zabrza prema Terazijama. -Ni{ta im nije sveto, da im nanu profitersku. Nisu ni omirisali barut, a prse se.Ja sam, bre, ratovao od Ni{a do Soluna, tre}epozivac! Nisam sedeo u Parizu... -ljutito je gun|ao onaj brkajlija sa ki{obranom prelaze}i na drugu stranu ulice. Kralj je primio Pa{i}a obu~en u plavu gala uniformu; imao je toga prepodneva fotografsku seansu sa Kraljicom i Prestolonaslednikom za jednu sliku koju su oni iz protokla nameravali da po{alju ambasadama. Unapred je znao da se Pa{i}u ne}e svideti njegova namera da poseti Vatikan pre nekog konkretnijeg sporazuma sa Patrijar{ijom o Konkordatu pa odlu~i da mu je saop{ti direktno, bez uvijanja u oblandu: -Preduze}u korake za jednu audienciju kod Pape, jo{ krajem ove godine. Opet Jovo nanovo, pomisli Pa{i}. Ko li ga to savetuje? Ali samo re~e: -To }e nas obavezati da ponovo obnovimo pregovore oko Konkordata. Vi znate da je ve}ina u mojoj stranci odlu~no protiv sada{njeg nacrta. Pa i izbore mo`emo da izgubimo zbog toga. -To je va{a stvar, Pa{i}u. Ovde se radi o budu}nosti na{e Kraljevine. Srba, Hrvata i Slovenaca, a ne o jednoj stranci, bilo koja da je -otse~e Kralj. Kralj je govorio sa `arom, neubi~ajenim za njega. Bilo je jasno da veruje da }e se mo}i nagoditi sa Vatikanom o toleranciji prema njegovoj politici u odnosu na katoli~ke delove zemlje. A uspostavljanje dobrih odnosa sa Vatikanom primoralo bi radi}evce i slovena~ke klerikalce, na saradnju.

(17) -Ti pregovori o Konkordatu bi}e tek po~etak popu{tanja -nije se predavao Pa{i}, uprkos tome {to je bio svestan da je zaplivao uzvodno. -Neverovatno je {ta sve ne tra`e iz Zagreba i Ljubljane. Maltene svaki sopstvenu vojsku... Uprkos jasnim me|unarodnim ugovorima, ponovo nastoje da potegnemo pitanje Zadra i ostrva, Istre, Postojne, Koru{ke, pa ~ak i samog Trsta... Videli ste da niko od radi}evaca nije bio sino} na prijemu, ni izvinuli se nisu. -Jesu, ali jedva ne{to pola sata pred prijem, telefonom. Rekli su da je linija bila neprekidno zauzeta -re~e Kralj, a u glasu mu se oseti gor~ina. -Razgovara}u sa Radi}evimpredstavnikom vrlo ozbiljno o tome. Ve} sam mu rekao da je ~udno da Radi} sedi u Be~u u samoizgnanstvu, a da njegovi poslanici u~estvuju u radu Skup{tine u Beogradu ponajvi{e na taj na~in {to nastoje da komplikuju svaki mogu}i sporazum. Osim toga, treba svi najzad da shvatimo da je jedna stvar na{a unutra{nja politika i za|evice a druga me|unarodni odnosi... Uspelo im da omalova`e italijanskog poslanika na njegovom prvom zvani~nom nastupu ovde.

-Ako me pritisnu u stranci po pitanju potpisivanja Konkordata, mora}u da se povu~em. Uostalom, i godine su tu -re~e Pa{i}, kao da se izvinjava. -O tom, potom. A dotle ra~unam na va{u lojalnost. Bez rezerve, istu onaku kakvu ste pokazivali mom pokojnom ocu -re~e Kralj. Pa{i} pogleda Kralja ispitiva~ki: bilo je o~igledno da ra~una na njega uprkos svim neslaganjima i odlu~i da iskoristi priliku koja mu se ukazala: -@eleo bih da vam ka`em ne{to vi{e o onim stvarima koje sam zapo~eo prilikom poslednje audiencije. Kralj odmahnu rukom nestrpljivo: -Dobro, dobro. Ali ukratko. Nismo jo{ iscrpli sve ta~ke od danas. -Radi se o sada{njoj politi~koj situaciji u zemlji -po~e i kad ga Kralj ne prekide, nastavi lagano, mere}i re~i: -Polazim od istoriske ~injenice da su predstavnici severnih pokrajina, a tako|e i predstavnici muslimanskog pokreta podr`ali ujedinjenje pod va{om krunom, jo{ dok ste bili regent. Neki iz idealizma: bratstvo po krvi ju`nih Slovena i tandara bro}, a drugi, velika ve}ina, jer su `eleli, kako to ka`u Amerikanci, da se uspnu na pobedni~ki vagon. U praksi, naravno, to mu iza|e na isto. Me|utim, svako je u{ao u igru sa svojim `eljama i interpretacijama ujedinjenja i do danas ta situacija nije ra{~i{}ena; mislim nije se ocrtala neka granica izme|u pustih nacionalistickih pretenzija i legitimnih zahteva. Zato jo{ uvek imamo bazi~nih problema u zemlji. Trebalo bi jednom za svagda zauzeti stav po tim pretenzijama, ta~ku po ta~ku, na ekonomskom i na parlamentarno-politi~kom planu. A da se to postigne neophodno je da se potpuno odvoji zakonodavna i izvr{na vlast od krune, tako da vi budete arbitar a ne direktni u~esnik u svim tim politi~kim sva|ama... Kralj uze da bri{e lornjon nestrpljivim, nervoznim pokretima i Pa{i} odlu~i da igra na sve pre nego {to ga prekine kao ono poslednji put. -Moj predlog je ovaj: ako mi dopustite, ja }u se, ovaj, nagoditi sa muslimanskim pokretom i sa dobrim delom hrvatskih i slovena~kih politi~ara oko njihovih legitimnih zahteva i o zajedni~koj jugoslovenskoj platformi, a onda bi vi raspustili Skup{tinu i raspisali nove izbore bazirane na pokrajinskom predstavni{tvu. Posle toga bi prepustili novoj Skup{tini da imenuje neku vrstu federalne vlade, kakvu izgleda da ve}ina `eli, kao i da

(18) odredi po kom redosledu bi se raspravljali i re{avali goru}i ekonomski i politi~ki problemi zemlje; s ciljem da se na{e nacionalne razlike svedu na parlamentarna natezanja i nagodbe po principu: ja tebi ti meni. Posle toga ne bi svaka {u{a mogla tvrditi da predstavlja nacionalne interese; ni na{e velikosrpske buka|ije ovde ni oni ultra{i tamo koji zalu|uju mase - zaboravljaju}i kako su se oslobodili Turaka i habzbur{ke stege i gde im le`e stvarni ekonomski interesi. -Ne mo`emo mi, Pa{i}u, preko no}i u parlamentarnu kraljevinu {vedskog tipa, tako ne{to je za zemlje bez stvarnog nacionalnog problema -prekide ga Kralj. -Navelo bi to vodu na vodenicu istih tih ultra{a u Hrvatskoj i Sloveniji, a o bosanskoj }ar{iji koja jo{ nije zaboravila 'pusto Tursko' da i ne govorimo. Pogotovu ne sada kada je zamisao o potrebi stvaranja jedinstvene Kraljevine Jugoslavije prodrla i u Evropu. -Upravo zbog toga smatram da je sada do{ao pravi trenutak za reformu -zaklju~i Pa{i}. -Na{a vojska jo{ uvek nosi lovorike na {lemovima, a jo{ ima, svuda, politi~ara sa kojima se mo`e razgovarati o zajedni~koj akciji. Osim toga, vi znate da su im oni

komunisti~ki delegati izabrani u Zagrebu i Beogradu uterali strah u kosti pa su sada pripravniji za nagodbu. -Otvorili bi pandorinu kutiju bez stvarne potrebe, Pa{i}u. -re~e Kralj suvo. -Mogu samo da obe}am da }u razmisliti o va{em predlogu. Izlapeo, a jo{ uvek poku{ava da prigrabi {to vi{e vlasti. No ovoga puta zabrazdio je predaleko, ho}e da menja i sam ustav, pomisli Kralj. Mo`da je na~uo ne{to o onom mom tajnom op{te-jugoslovenskom nacrtu? -upita se ali odbaci odmah takvu mogu}nost. Zadatak pripreme nacrta novog ustava koji }e utemeljiti jedinstvo cele Jugoslavije pod krunom Kara|or|evi}a poverio je bio najpouzdanijim od pouzdanih. -Nego da pre|emo na prakti~nije probleme -nastavi Kralj. -Petrolejske kompanije mi ve} dosadi{e sa prigovorima u vezi postupka oko izdavanja licenci za bu{enje. @ale se da je na{a administracija prespora, ni u Turskoj se ne mora da ~eka toliko na svaki papir. A Francuzi opet razgovaraju o budu}nosti Borskog rudnika kao da im je neko odozgo dao sveto pravo na eksploataciju... Mo`da bi se na osnovu novo-otkrivenih nalazi{ta rude bakra ili budu}ih petrolejskih izvora mogao izvu}i kakav dobar zajam? Dok je Kralj govorio Pa{i} shvati da ga nije pridobio za one svoje zamisli. Bi}e prete{ko, ako i uop{te mogu}e, dobiti tu svoju, mo`da poslednju, veliku bitku za parlamentarnu kraljevinu, gde predsednika vlade kralj potvr|uje samo formalno. To bi pokazalo svetu da je jugoslovenska ideja ostvarljiva - i bez ~vrste ruke ili diktata. A i problem Konkordata re{io bi se na jednostavniji na~in, jer bi se ista prava dala svim crkvama. Svaka va{ka oba{ka; ja slavim moju krsnu slavu a ti svetuj tvog sveca. Me|utim, Kralj o~igledno vi{e voli sporazume na vrhu od mukotrpnih pregovaranja. Pribi}evi} je iza svega toga, pomisli u magnovenju. Od onog atentata na Kralja, Pribi}evi} je dolazio u dvor kad je hteo... I ko zna po koji put Pa{i} se upita da li je ikad, tokom svog dugogodi{njeg predsednikovanja, uistini dobio kakvu politi~ku bitku koja je menjala tok istorije. Ili su ga doga|aji samo nosili poput slamke. -Ve} sam razgovarao sa francuskim poslanikom o tome -tr`e se Pa{i} kad pauza u razgovoru postade nepodno{ljiva. -Ne}e ni da ~uju ono o novim zajmovima... Naprotiv,

(19) insistiraju na naplati za ono zastarelo oru`je koje su utrapili vojsci. A i razgovori sa Nemcima o drugoj tran{i ratnih reparacija opet zapeli. Do|u i slupaju nas a posle ni ratnu {tetu ne}e da plate -dodade on vi{e kao za sebe. -Treba videti da li se mo`e u~initi ne{to sa Anglo-saksoncima. U me|uvremenu, mora}emo da uvedemo kakve nove takse ili da povisimo porez na zemlju. Ionako smo podelili velike zemlji{ne posede budza{to, a ti su nekad bili glavni izvor prihoda Austrougarske ovde na Balkanu -zaklju~i Kralj audienciju. Kad je izlazio iz sale za audiencije, Pa{i} ugleda poznatu figuru majstora-vajara u pratnji a|utanta koji ga je odveo do Kralja ~im je on iza{ao. Bi}e novih spomenika Dinastiji i Pobedi, treba}e novaca. Ali otkud? Jer Kralj je izri~ito zabranjivao politiku '{tampanja para', opredeliv{i se za zlatni paritet dinara. Pred o~ima mu iza|e naborani lik starog kralja, sa kojim je obi~avao da pose}uje sela po [umadiji da bi videli na licu mesta kako napreduje kukuruz. 'Vi bre, ili kuku sve izgore od su{e ili kuku sve potopi ki{a' -govorio je stari kralj seljacima a oni se smejuliji ispod

brkova. Ali obojica su znali koliko je te`ak selja~ki hleb. Se}ao se istih tih lica, izboranih vetrom, i tih ruku ~iji su se `uljevi ose}ali pri rukovanju, posle, kad su obukli tre}epoziva~ke uniforme i pretvorili se u ratnike. Za njih je znao kako di{u, ali za ostale... -Ko~ije ~ekaju, ekselencijo -re~e isti onaj a|utant koji je malo~as bio sa vajarom. -Nisi li ti Sre}kov sin? -upita ga Pa{i}. -Sre}ka Vesi}a? Njegov unuk, ekselencijo. Na uglu Knjaz Milo{eve morali su da zastanu da bi propustili pogrebnu povorku. Pomrli mi ispisnici, ne{to u ratu ne{to od godina, pomisli Pa{i}. Ali tok misli mu se odmah zatim vrati na dr`avne poslove. Mora}emo da pojednostavimo administraciju, ima pravo Kralj. Za to }e biti potrebno penzionisati mnoge od na{ih oprobanih ljudi i postaviti francuzlije na njihovo mesto. To mo`e da na{kodi stranci, pa }emo morati oprezno. 'Daj, bogati, po`uri tu kljusad! -obrati se Pa{i} ko~ija{u u uniformi, setiv{i se da ga na stolu u kancelariji ~eka nema~ka ponuda za zamenu dr`avnih ko~ija automobilima. Jedan od argumenata nabavlja~a bio je da 'automobil ne jede seno'. Kralj je ve} imao na raspolaganju par reprezentativnih limuzina, koje vaistinu nisu trebale sena ali su gutale benzin kao ale. Ni lake topove nije se vi{e moglo vu}i konjima. Vojska je osim toga muku mu~ila sa opravkama onih polovnih vojnih vozila kupljenih posle rata. Duga~ka Jadranska obala zahtevala je ratne la|e, ili bar moderne, brze borbene ~amce. A sve to je gutalo petrolej. Na ugalj se vi{e nije plovilo ni u trgova~koj mornarici... Italijani su sa svoje strane spletkarili kod Saveznika da ne prodaju ratne brodove novoj Kraljevini 'radi mira na Mediteranu'. Sa Rusijom, jo{ uvek u gr~evima revolucije, nije se moglo ra~unati, zaklju~i ko zna po koji put Pa{i} sa gor~inom. I ne samo to. Spregli su se, izgleda, sa ostalima iz Komiterne da razbijaju Jugoslaviju. A ove na{e balkanske zavrzlame se komplikuju iz godine u godinu i sve vi{e dolaze na tapet neslovenskim silama, ~iji politi~ari ponajvi{e gledaju kako da na{u muku obrnu u strategisku prednost. -Stigosmo, gospodine Predsedni~e! -glasno objavi uniformisani ko~ija{ trgnuv{i ga iz razmi{ljanja.

(20)

III. LJUBAVNE PESME SU ZA SANJALICE -Prehladi}e{ se, sine Mirko. Nismo vi{e u avgustu -govorila je Angela, Anina sestra, svojim dobro mu poznatim unjkavim glasom. U{la je u atelje ne~ujno i, kao uvek, odevena u crninu. Za nju se pri~alo da se, jo{ kao {esnaestogodi{nja devojka, bila smrtno zaljubila u jednog mladog pomorca, o`enjenog i sa malim detetom, sa kojim se kri{om sastajala sve dok njegova `ena nije otkrila to i primorala mu`a da se presele iz Kotora za Dubrovnik. Pri~alo se da se zbog tog svog greha svakodnevno ispoveda i pali sve}e u crkvi, gde su samo fratri i ~asne sestre provodili vi{e vremena od nje. Mirko je uzalud nastojao da na|e potvrdu te pri~e u Angelinim o~ima i u borama na njenom licu, ali se nije mogao odlu~iti da je otvoreno upita o tome.

Ostavio je ~etkicu i obukao sveter koji mu je donela Angela. Ona ni ne pogleda na platno pred njim. Od dana kad ga je zatekla kako slika jedan `enski akt, kojom prilikom se brzo prekrstila rekav{i: 'Oprosti bo`e m e n i gre{nici...', nije ga pitala o njegovom radu. Angela je bila nepoverljiva prema svakom izvan porodice, `ivela povu~eno izlaze}i samo u crkvu i na pijacu, a dane provodila u brizi oko ku}e, nadzoru nad poslugom i u ~itanju knjiga o `ivotu svetaca koje su joj poznati donosili sa putovanja u Italiju. Mirkov atelje bio je u ku}i koju su Ana i Angela nasledile od oca, sajd`ije i trgovca metalnom galanterijom. Njega je Mirko dobro zapamtio, izme|u ostalog po tome {to mu je kad god bi u{ao u radnju davao sitni{ za slatki{e; a posebno po tome kako je onim svojim {kiljavim od uveli~avaju}eg stakla okom bacao pogled na `enskadiju koja je donoslila svoje satove i nakit na opravku. Najpre bi zacenio visoko, a kada bi one po~ele sa 'Ajme, {jor Luka, pa za to bi se moglo novo kupiti...!' spu{tao cenu, da bi na kraju po kojoj od njih rekao: ‘Moglo bi i bez para, sinjorina, ako se nas dvoje dobro nagodimo...'. Ku}a sa Mirkovim ateljeom bila je nedaleko od ‘ka{tela’ - tvr|ave za koji su jedni tvrdili da su je podigli {panski moreplovci a drugi da je bila sazidana za odbranu od Francuske invazije za vreme Napoleona. Sa terase ispred ateljea videlo se more, sve do ulaza u Bokeljski zaliv, a nazirala su se i oniska brda iznad Igala preko kojih se uspinjao put za Gru`. Iza tih brda bilo je otvoreno more i Mirko se je u vi{e navrata lomatao preko kamenjara tamo da bi, akvarelom, uhvatio efekat razbijanja talasa sa otvorenog mora o stene na obali. Tu nedavno je, u malom zatonu izme|u stenja, na{ao ostatke razbijene ribarske barke napu{tene ko zna kad od posade o kojoj se vi{e nije znalo ni{ta. Raspitivao se o tome u pomorskoj postaji, ali bez rezultata. Samo su mu obe}ali da }e pisati u Dubrovnik i u Bar o toj barci. Mirkov pogled odluta do crnog piana u uglu ateljea i do stolice na kojoj je obi~avala da se smesti Nora sviraju}i svoje sonatine dok je on slikao. Na njoj svojstven na~in, kao da lebdi, iza{la bi posle toga iz ateljea a zatim odlepr{ala u vrt ili u kuhinju. Nikada ga nije prekidala u radu izuzev ako je on sam ne bi pozvao. Na poklopcu pijana bila je njihova uramljena fotografija, sa Anom i Angelom u pozadini, snimljena za vreme posete Ulcinju ima tome par godina. Dr`ali su se za ruke, kako su to ~esto obi~avali tokom zajedni~kog detinjstva. On sav obuzet njom, a Nora sa

(21) pogledom upravljenim na pu~inu; krajeve svilenog {ala oko njenog vrata nosio je maestral. Kao da je jo{ ose}ao toplinu Norinog dlana i dodir vlasi njene duge tamno kestenjaste kose na obrazu. Umo~i ~istu ~etku u razre|iva~ i uze da skida nanose boje koji su predstavljali penu{avu morsku vodu na slici. Ima nekoliko dana kako je poku{avao da naslika ostatke one razlupane barke me|u stenama, preko kojih se prelivala pena talasa. Ali slika je sve vi{e tonula u narativno, kao da je nastojao da sugerira prisustvo nepoznatih ribara iza polomljenih stakala kabine dopola ispunjene morskom vodom. Ili su, ipak, uspeli da se spasu? Mora da su poskakali u more jo{ dok se barka lomila, jedan po jedan. Mirku se ~inilo da vidi njihove o~i ispunjene u`asom, otvorena usta puna vode u gr~u za vazduhom, mokre pramenove kose. Da li bi i{li u mornare da su znali da }e pre`iveti brodolom? -pitao se Mirko. Verovatno bi, jer svaki pomorac veruje u svoju sretnu zvezdu. @udnja za morem u stanju je da nadja~a sve ostalo. To dodirnu, ko zna po koji put, ono pitanje duboko zaprto u njemu gotovo od prvog dana kad je stao pred prazno platno: da li bi nastavio da slika

kada bi unapred znao da ne}e mo}i potpuno da iska`e svoju viziju mora? Ili blagost Norinog lika, sa krupnim o~ima i iskri~avim `arom u zenicama boje roga~a? Odlu~i da ostavi slikanje i da ode u bife na molu gde se bio dogovorio da se na|e sa Savom. Pokupi crte`e koje je bio napravio za Savove pesme i uputi se stazom kroz vrt. -Pitao Baldo da li mo`e da potkre{e oleandere ispod terase -re~e mu Angela koja je otsecala ru`e, crvene i krupne, za trpezariski sto. -Mo`e, mo`e. Samo neka ne dira u one nasade maslina dok ne zavr{im da ih slikam -odgovori joj Mirko, znaju}i da je pitala vi{e reda radi; bio je obi~aj da se mu{ka glava pita pre bilo kakvih radova u ku}i. Silaze}i niz duga~ko stepeni{te prema pristanu, Mirko oseti vonj na ribu koji je dopirao iz male ribarnice na uglu. Zastade, po obi~aju, da pogleda ulov od toga dana izlo`en na drvenoj tezgi. Bila je tu, kao i uvek, puna ko{ara srdela. Uz to podosta lignji skupljenih u gomilu, lonac crnih mu{ula i velika crvena kerna sa izbuljenim o~ima kao da jo{ uvek poku{ava da pre`ivi svoju zlu sudbinu gutaju}i vazduh. -Odnesi je gore do Angele -re~e Mirko vlasniku ribarnice, pokazuju}i prstom na kernu. Nije ni upitao za cenu, znao je da }e se vlasnik ve} nagoditi sa Angelom. U bifeu ga do~eka kakafonija glasova i smeha. Mirko se pridru`i grupi mladi}a za {ankom, me|u kojima se isticala Ro|ina glava pokrivena ~upercima neo~e{ljane kose. -I ba{ si je video? -pitao je vlasnik bifea Ro|u, o~igledno sa namerom da i Mirko to ~uje. -Tako ko’ {to ti vidim ~elo -re~e Ro|o naceriv{i se. 'E, ova ti ba{ vredi, ba{ ga uporedi...' -tap{ali su mladi}i Ro|u po ramenima smeju}i se, a on sav sijao, polaskan. Ro|o je bio u ko{ulji iz ~ijeg su rukava ispadali goli lakatovi a kolena mu provirivala iz istanjenih pantalona od sivog vojni~kog platna. Provodio je no}i u radionici za opravku barki kraj pristana a preko dana bi zara|ivao po koju crkavicu prenose}i bale sa robom sa brodi}a i ~amaca do trgovina ili do hotela uz stepeni{te na stradun. Besposlena mla|arija zabavljala se prave}i {ale, ne uvek bezazlene, na njegov ra~un. -Hajde pri~aj, bolan. Ali ta~no kako je bilo -podsticali su ga. -[ta tu da se pri~a -odmahnu Ro|o rukom, ali o~igledno polaskan time da je centar pa`nje. -Sino}, dole ispred radionice, do{la Mare. Ja, da izvinete, ba{ uzeo da krpim ove

(22)

moje pantalone pa me zatekla u ga}ama. -Jel' istina da je nikad nisi video? -pitala me ona. -Ovoga mi vina, ona po~ela prva o tome... [to to nisam video, jadna? -pitam ja. -Pa, bolan, mind`u -re~e ona. Ba{ tako... -I nisam, vala -ka`em ja. -Pa ho}e{ li da je vidi{? -pitala me. Ja bi i ne bi, do{'o mi neki sram. Koliko da{ da ti je poka`em? -upita ona. -Pa, evo, imam dinar -rekoh. -Jutros ga zaradih nose}i buri}e s pivom u hotel. -I pokazala ti? -zagraja{e mladi}i. -Prvo je uzela dinar... A onda podigla suknju, ga}ice nije ni imala -re~e Ro|o. -Videh crno, ~upavo, kao pti~je gnezdo izme|u nogu. Ali ne ba{ dobro, smrkavalo se. Opet svi prsnu{e u smeh. Reko{e Mirku, postrance, da su bili nagovorili Maru da Ro|i u~ini takvu ponudu sa obe}anjem da }e ga posle presaldumiti da se pri`eni sa njom. Ona je bila priprosta du{a, pomalo blentava, ali vredna i dobra kao leb ~ista~ica lu~ke

postaje i pristana. Mladi}e koji su se vrzmali po pristanu oko barki ili o~ekuju}i trabakule iz Boke i Bara ne bi li uhvatli kakav posli}, zvala je 'mladi gospari'. -E, pa sad kad si je video, nema{ kud, moj Ro|o. Treba da misli{ na `enidbu sa Marom -re~e jedan od mladi}a. Ostali zagraja{e uglas. 'Da se `eni{, nego {ta! Oli ti se ne svi|a Mara?' -Ne ba{ da mi se ne svi|a... Nego kud }u, jadan, da se `enim kad ni {tenaru nemam da se zaklonim od ki{e. Ide zima i belaj... -Ja }u ti iznajmiti onu {upu dole kod tunela -javi se Milo, vlasnik trabakule koja je slu`ila za ribolov i prevoz kamena za poja~avanje branika na pristanu. -Plati}e{ mi ispoma`u}i na trabakuli. I kum }u da ti budem ako ho}e{. Mladi}i za {ankom opet zagraja{e: 'Da se utvrdi dan, jo{ no}aske!'. Dogovori{e se da zadu`e vlasnika bifea da razgovara sa Marom, jer je Ro|o uporno odbijao da prozbori sa njom re~ o tome sam - iz straha da ga ne ismeje. Vrata bifea se otvori{e i u|e Savo ogrnut crnom pelerinom. Bio je nevelik rastom ali vi`ljast, tmastog lica i o{trog pogleda, sa bujnom crnom kosom koja je isticala njegov orlovski nos i brkove. Bilo mu je trideset godina ali su mu svi davali vi{e, sve do ~etrdeset. U njegovom dr`anju i pogledu ogledala se ~udna neka ozbiljnost, a i poezija mu je bila takva. Tvrde re~i i stihovi kao odbijeni od Lov}enskih stena. -[to su to opet smislili? -upita Savo Mirka baciv{i pogled na bu~nu grupu mladih. -Ho}e da `ene Ro|u. -re~e Mirko i ispri~a mu o onome sa Marom sino}. -Besposlen pop jari}e krsti -zaklju~i Savo. -Ali i {to bi drugo uzimu ov|e, u ovoj `abokre~ini... Ti ne ode za Beograd sa tvojima? -Ostao sam da slikam jo{ par dana, a onda }u i ja tamo -re~e Mirko. -Zna{ li da muku mu~im sa onom slikom nasukale barke. -To ti je, bolan, tema za pesmu... Nego, ako `eli{, hajde sa mnom do manastira. Poma`em im oko sre|ivanja biblioteke i nikad ne fali pr{uta i ~a{a vina. Do manastira Savine moglo se i}i putem iznad ka{tela, ali oni se uputi{e stazom koja je vodila preko stenja iznad, sada ve} puste, pla`e. Zapahnu ih vonj mora koji se me{ao sa mirisima suvog cve}a i opojnim dahom povetarca iz pravca {umice ~etinara. -Pitao si me pre neki dan za ilustracije tvoje knjige pesama. Pro~itao sam ih sve –

(23) re~e Mirko. -Prihvata{ li se toga? -`ivnu Savo. -Pogledaj, ve} sam napravio crte`e za neke od pesama. Seli su na ogradu od grubo tesanog kamena kraj staze ispod koje je stenovita padina dopirala do mora. Ve~ernji povetarac duvao je sada iz pravca Lov}ena. ^uo se {um talasa odozdo, iz vododerine; nadolazili su i vrtlo`ili se oko podlokanih gromadi stena. Jato galebova doletalo je iz pravca Veriga. U daljini, osvetljen crvenkastom krunom zalaze}eg sunca, nazirao se vrh Lov}ena. Sem ribara obuzetih lovom u ~amcima sa podignutim veslima, nije se videla ni `iva du{a u tom veli~anstvenom predelu predve~erja. Savo je }utke razgledao crte`e: oblaci no{eni vetrom iznad planinske litice; rascvetalo divlje rastinje kraj puta; mre`e razapete da se su{e na pla`i kraj stare barke sa dnom nagore; prilika devojke na balkonu kamene jednospratnice kraj pristani{ta; kiparisi kraj vojni~kog grobi{ta...

'Samo grobi{te i kiparisi na stra`i. Neznani vojnici, neznane o~i za njima pla~u. Ni ime im ne ostade urezano u kamen.' Savo izgovori te svoje stihove polako, kao da ih upli}e u crte` grobi{ta. -Ne znam kako da ti se zahvalim, Mirko. Razume}e{ da od tog posla nema }ara dodade. Mirko samo odmahnu rukom. A zatim re~e: -Mislim da mogu od originala da napravim grafi~ki kutak izlo`be u Beogradu, tvoji stihovi bi}e im legende... Nadam se da }e{ mo}i da do|e{ na otvaranje -pozva ga. Kada zavr{i{e sa pregledanjem crte`a, Mirko primeti: -Osim one o devojci na balkonu koja i{~ekuje brod sa svojim mornarom, nijedna od pesama nije ti ljubavna. Pa i ta o devojci, vi{e je o moru i mornarima... Savo ga pogleda, a u o~ima mu se javi podsme{ljiva iskra: -Ljubavne pesme su za sanjalice, mladi}u. Moji br|ani iz ovih krajeva `ive na tvrdom tlu, tvrdokorni su kao kremen. I `ene su im takve, svi|a im se {to je mu{ko u ~oveku koga `ele... Dok sam bio na onim mojim nedovr{enim studijama bogoslovije u Beogradu do{la mi je do ruku knjiga sa stihovima indiskog pesnika Tagore. Poezija ~ula, ljubav puti, to ti je {to ja ose}am prema `enama... -govorio je Savo. Pesnikove nevolje sa `enama bile su predmet ~estih pri~a. Govorilo se da je za dlaku izbegao metak jednog prevarenog Ni{lije, ~ija je `ena bila na banjskom le~enju u Igalu, kao i da mu je podu`i o`iljak iznad oka ostao kao uspomena od no`a jedne devojke iz Podgorice koja je uzalud nastojala da svoju ljubavnu vezu sa njim potvrdi u crkv Mirko pomisli na Noru. Ljubav puti? -pitao se. Znao je da ga ona voli, vi{e nego bilo kog drugog na svetu, sama mu je to toliko puta rekla. Ali nije bio siguran da je u tome bilo {to vi{e od sestrinske ljubavi. Uprkos onim dugim trenutcima nasamo kad bi se dr`ali za ruke

(24) nemi od sre}e {to su zajedno, uprkos lepr{avim poljupcima koje bi pokadkad izmenjali u tami predve~erja, na terasi ispred ateljea. A i ti poljupci su se proredili u poslednje vreme, od kako je Nora bila do{la iz Beograda na letovanje; postali su bili kra}i i manje intimni. Trenutci intimnosti me|u njima, prise}ao se Mirko, potpuno su bili prestali od onog dana po~etkom avgusta kada je dok su ronili zajedno u potrazi za {koljkama 'pala{turama' ~vrsto obuhvatio Norin struk i osetio na svojim prsima njene grudi, nabubrele ispod kupa~eg kostima. Jedno vreme ostali su tako, plivaju}i zajedno pod vodom, a onda se ona naglim trzajem izvila i udaljila od njega. Posle, dok su le`ali na pesku pla`e, pod vrelim letnjim suncem, Mirko je bio kao u bunilu. Za`eleo je da ponovo obuhvati Noru oko struka, da je privije opet ~vrsto na grudi; naslu}uju}i, istovremeno, kako se njegova ranija ose}anja u pogledu Nore, bratska ljubav koja ih je vezivala jo{ od zajedni~ki provedenog detinjstva, rasplinjavaju i menjaju iz korena. @udnim pogledom pratio je oval njenih butina,

obline struka i bedara, krhku liniju njenog vrata, zaustaviv{i se na nabubrelim usnama. Ona se izvila i okrenula mu le|a, kao da be`i od njegovog pogleda. Ili je tek `elela da zakloni lice od sunca? Znao je samo da je posle toga me|u njima iskrslo niz neizre~enih pitanja na koja je bilo te{ko na}i odgovor. Mo`da sam zbog toga, zbog svih tih nemih pitanja, za`eleo da slikam njen portret? -pomisli Mirko. -Otplovio si nekud, mornaru sanjalice -re~e Savo uz onaj osmeh u oku. Ve} je bilo po~elo da se smra~uje i Mirko, bez re~i, pokupi svoje crte`e. Krenu{e }utke za Savinu, stazom natopljenom mirisom ~etinara. Onaj ve~ernji povetarac jo{ vi{e oja~a i uskoro su mogli videti kako se vrh Lov}ena svetluca od munja. -Bi}e ki{e -re~e Savo dok je velikom gvozdenom alkom kucao na manastirska vrata. U manastiru do~eka ih svetlost sve}a i lampi-petrolejki; odblesci plamenova igrali su po licima svetaca i ktitora islikanih po zidovima. U jednom uglu Mirko zastade pred drvenom figurom koja je predstavljala Hrista na krstu, za koga su me{tani verovali da ima nadzemaljsku mo}. Figura kao da o`ive obasjana za trenutak poslednjim zracima zalaze~eg sunca koji dopre{e kroz mali okrugli prozor blizu tavanice. Hristovo lice odra`avalo je duboku patnju; ne samo fizi~ki bol od rana na rukama i nogama koji su sugerirali renesansni slikari ‘Pieta'. Na{a je religija zasnovana na kultu patnje i stradanja ali i bunta protiv nepravde, osvete za uvredu, pomisli Mirko. Otac me je od detinjstva vaspitavao u tom duhu... Njegovu majku Anu su, me|utim, jo{ od malih nogu njeni u~ili da je vera stvar borbe sa ku{njom i da je u tome su{tina ljudskog moralnog lika... Ana nikada ne bi odobrila na{u vezu, zaklju~i on. Pomozi mi da to {to ose}am objasnim Nori kako treba, da ona to razume kako treba, zamoli Mirko drvenu figuru pred sobom, koja je sada ve} bila u polusenci, obasjana samo sve}ama, jer se napolju iznenada i gotovo bez prelaza potpuno smra~ilo. I pomozi da Ana ubla`i svoj strogi moralni sud o nama, kad jednom bude saznala istinu. Sna`ni udar vetra iz pravca Lov}ena povi kro{nje maslinovog drve}a u vrtu iznad manastira. Mirko ode do biblioteke, gde je Savo ve} bio udubljen u stare rukopise. -Izgleda da }e oluja -re~e Mirko. -Ja moram da se vratim u Novi, a ti kako ho}e{. Prve kapi ki{e zadobova{e po staklu prozora. -Kud }e{ po ki{i i kijametu, bolan. Bolje ostani dok ovo pro|e -re~e Savo. -Nisam ni{ta rekao Angeli, presvisnu}e od brige -odmahnu glavom Mirko.

(25) Jedan od kalu|era donese mu mrku suknenu ki{nu kabanicu, od onih koje nose kalu|eri kad putuju po selima ujesen. Mirko se dobro ogrnu kabanicom, navu~e kapulja~u na ~elo i iza|e kroz kapiju manastira u ki{u. Jedva je nazirao kuda gazi i na prvom ukr{tanju puta zastade, izgubljen u sad ve} gotovo potpunom mraku. Ako nastavim sasvim levo, mogu da sletim pravo u talase, pomisli. A put nadesno vodio je u brda. Zgromi}e me tamo, pomisli, posmatraju}i kako se munje ukr{taju iznad vrhova kiparisa. -Kuda ste se uputili, o~e? -upita ga glas iz tame, a odmah zatim uspe da razazna `andarma Ostoju, visokog br|anina u uniformi, sa pu{kom na ramenu. -A ti li si to, Mirko Me{trovi}u. Da se nisi, bolan, zakalu|erio? -upita Ostoja. -Hajde ne {ega}i se, Ostoja. Zatekao me kijamet pa mi kalu|eri dali ogrta~. -Ja }u napred a ti za mnom -re~e Ostoja i zakora~i u mrak. Bio je krakat, brz u hodu, i Mirko je imao muke da ga prati. Ki{a je sada ve}

padala pljuskom, no{ena vetrom. U dva navrata Mirko se saplete preko korena drve}a gube}i ravnote`u ali se odr`a na nogama. Ki{a zako{ena vetrom {ibala ga je po licu uprkos kapulja~i. Negde u blizini ka{tela zastado{e u zavetrini da odahnu. -Kad ovo pro|e, ve} od sutra rano, ima da zahladni -re~e Ostoja. -A onda zbogom leto, do slede}e godine. Kad su stigli do ku}e Angela im otvori vrata sva izbezumljena. 'Kuda te, da mu ime ne pomenem, odnese po ovom neveremenu!' -unjkala je sva ustreptala od zebnje. -Ostoja mi pomogao da na|em put od manastira po ovoj ki{urini -re~e Mirko.. -Hvala ti, Ostoja, ko rodu ro|enom -re~e Angela, sada ve} smirenije. -Hajde u|i, na ~a{icu loze. Da se zagreje{. Ostoja joj zahvali ali ne prihvati: -Moram dole do postaje, gospo|a Angela... na du`nosti sam. Angela odnese onu kabanicu u kuhinju da se su{i. Odmah zatim donela je Mirku suvu preobuku i {olju ~aja. Kad ona iza|e iz ateljea Mirko se pribli`i prozoru i pogleda na terasu po kojoj je vetar nosio po~upano cve}e, li{}e i po koju granu otrgnutu sa nasada maslina u ba{ti. U tom sevnu i zagrme negde oko Veriga. Odjek grmljavine odbijao se od bokeljskih brda kao da tu~e artiljerija. U staklu prozora, mokrom od ki{e, u~ini mu se da vidi Norino lice, njene krupne tamno kestenjaste o~i, usne kao da bi da mu ka`u ne{to. Ali slede}i nalet ki{e no{ene vetrom izbrisa njen lik.

(26)

IV. U SENCI ‘KONKORDATA’ Mitra iznenadi poziv poslanika Pavla Me{trovi}a: ‘na ve~eru u krugu ~lanova porodice koji `ive u Prestonici' -kako je to bilo napisano. Dolazak {ofera Nika koji mu je doneo tu pozivnicu, sa svojim slu`benim ka~ketu na glavi i za volanom crne limuzine, izazva neku vrstu senzacije u studentskom domu gde je Mitar delio sobu sa jo{ tri studenta. -Ro|ak mi jeste. Ali smo {to se ti~e politike u dva tabora -objasni Mitar na zadirkivanja kolega; svi listom sinova skromnih porodica iz nerazvijenih pokrajina Kraljevine koji su morali, kao i on, da se la}aju bilo kakvog posla izvan ~asova na univerzitetu kako bi mogli da plate tro{kove sme{taja u domu i ishrane u studentskoj menzi.

Jo{ od prvih nedelja kada je do{ao u Prestonicu na studije prava Mitar je, daleko vi{e nego dole u rodnom kraju, imao prilike da se uveri o tome kako studenti iz siroma{nijih porodica moraju mukotrpnim radom i odricanjima da se izbore za opstanak na fakultetu ne{to {to je onima iz imu}nijih krugova padalo kao zrela kru{ka sa grane. Takva nejednakost na samom startu `ivotne utakmice u~inila je da se opredeli za one studentske struje koje nisu prihvatale takav dru{tveni poredak kao bogomdani, uvereni da se borbom za bolje uslove studija stvari mogu, ako ne izmeniti u korenu, ono bar pobolj{ati. Toga dana bio je zakazan susret sa studentima ekonomije na Kalemegdanu, pred bistom \ure Jak{i}a, o temi: Kapitalisti~ki sistem i budu}nost sitnog poseda na selu. Ali na putu tamo Mitrovu pa`nju privu~e bu~na povorka koja je prolazila Knez Mihajlovom ulicom na ~elu sa grupom bradatih sve{tenika u crnim mantijama. Jedan od njih, na samom pro~elju, visoka starina potpuno sede kose i brade razdrlji mantiju na grudima i doviknu odredu `andarma sa pu{kom na gotovs koji prepre~i put povorke: -Pucajte maj~ini sinovi! Ali niko ne mo`e ubiti u nama pravoslavlje... -Dole Konkordat! Nedamo pravoslavni kalendar! -prihvati gomila. Onaj sedi sve{tenik krenu prema stroju `andarma podigav{i obema rukama visoko uvis veliki posrebreni krst; pra}en sna`nim ~ovekom opasanim plavom keceljom koji je mahao obu}arskim {ilom iznad glave. Za njima se tiskala grupa u~enika iz obli`nje gimnazije koji su zajedno sa profesorom veronauke napustili ~as da bi se pridru`ili demonstrantima. Komandir `andarmeriskog odreda, omanji `ustri poru~nik, pokaza znakom ruke svojim `andarmima da spuste pu{ke {to bi pozdravljeno gromoglasnim aplauzima i povicima odobravanja. Svuda iz okolnih radnji, radionica i kancelarija dotr~avali su mu{karci i `ene sve dok povorka ne naraste na par hiljada ljudi. Odnekud se pojavi{e srpske i crkvene zastave, a grupa studenata filozofskog fakulteta pridru`i se povorci sa velikom grotesknom lutkom Nikole Pa{i}a improvizovanom od stare ode}e napunjene slamom i sa turbanom na glavi - u znak protesta protiv njegovih najnovijih pregovora za obrazovanje nove jugoslovenske vlade sastavljene od radikala kao i od predstavnika nacionalisti~kih verskih pokreta. Povorka zatim okrenu u pravcu Narodnog pozori{tu. Mitar prepoznade na ode}i jednog mladog ~oveka u povorci oznake studenta bogoslovije i priupita ga o razlogu protesta. On mu objasni da se ponovo pojavio jedan vladin nacrt konkordata sa Vatikanom u

(27) kome se, prema njemu, Katoli~ka crkva stavlja u privilegisani polo`aj u zemlji a katoli~ki se praznici, posebno Bo`i}, usled reforme kalendara podi`u na stepen op{te-dr`avnih praznika. Opet nam zapadnjaci poku{avaju da sole pamet i da nas u~e kojim prstima treba da se krstimo! -sevnu{e njegove o~i. U pogledu tog bogoslova Mitar prepoznade skrivenu vatru, sli~nu onome koju je vi|ao u o~ima ponekih od govornika na studentskim skupovima, a posebno onih koji su uspevali da zapale masu prisutnih. Mitar odlu~i da se pridru`i tom bogoslovu u povorci koja je postajala sve brojnija i bu~nija, poput morskog talasa hranjenog silinom bure. Kad sti`e do Narodnog pozori{ta, povorka se suo~i sa bataljonom `andarma sa {lemovima na glavi kojima se uskoro priklju~i odred njihove konji~ke ~ete. Bataljon zauze pozicije oko ulaza u Pozori{te a konjanici se svrsta{e u kordon sa golim sabljama u rukama;

da brane okupljenoj masi prilaz obli`njem parku koji se produ`avao u strmu Francusku ulicu. Povorka se zaustavi a u mno{tvu ljudi oseti se kome{anje i neodlu~nost. Me|utim to potraja samo za par trenutaka jer ista ona visoka starina u crnoj mantiji opet podi`e svoj posrebreni krst koji zasija na suncu, visoko iznad glava u~esnika povorke. On krenu tako, nose}i taj svoj krst u uzdignutim rukama, pravo me|u konjanike. Njihovi konji se prope{e i izgledalo je da }e ga pogaziti kopitama - me|utim odmah zatim ustuknu{e i starac otvori izme|u njih bre{u u koju pokulja{e oni studenti sa Pa{i}evom lutkom, a za njima ostali u povorci. Studenti udari{e u trk jer su oni `andarmi na konjima poku{avali da im prepre~e prilaz u park udaraju}i pendrecima i sabljama pljo{timice. Dok se masa demonstranata nezadr`ivo {irila po parku me{aju}i se sa sada ve} potpuno bespomo}mim `andarmima, oni studenti okupi{e se na prilazu u Farancusku ulicu i zapali{e Pa{i}evu lutku. Nedaleko od njih bila su dvoja `pediterska kola do vrha natovarena lubenicama za prodaju na Bajlonovoj pijaci. Njihovi ko~ija{i pritego{e dizgine prepla{enim konjima ali se oni prope{e i povuko{e prema strmoj ulicu ka Dunavu. U~esnici povorke sklanjali su se pred njima u skokovima, a Mitar vide kako to~kovi prvog {peditera zaka~i{e ivicu trotoara i kako se on odmah zatim zanese ustranu. Ko~ija{ drugog {peditera uspe da obuzda svog konja i da izbegne sudar ali se, zbog naglog zaustavljanja, i njegova kola iskrenu{e... Po trotoaru i po kaldrmi strme ulice zakotrlja{e se krupne zelene lubenice, prezrele ve} pri kraju sezone, rasprskavaju}i se u crvenim kao krv praskovima. Neke od lubenica ipak pre`ive{e kotrljaju}i se nadole, sve do trga pred Bajlonovom pijacom, gde najzad postado{e plen musave de~urlije. -[ta sve u~ini onaj starina! -dobaci Mitar bogoslovu sa divljenjem u glasu. -Zar nisi video kako su se oni konjanici uklanjali pred njim kao pred Ilijom gromovnikom i kako je njegov krst zasijao kao omen? -blesnu{e o~i mladog bogoslova koji uze da se ubrzano krsti. -Dole konkordat! Ne}emo tu|i kalendar! -za~u se ponovo iz mase ljudi, a oni srednjo{kolci, predvo|eni profesorom veronauke, zapeva{e skladno: ‘Uskliknimo s ljubavlju, svetitelju Savi...’ -pesmu koju prihvati{e svi prisutni ozarenih lica. Tako bogatu trpezu po bokeljski znala je da pripremi samo Ana, priznade u sebi Pavle Me{trovi}. Ana je bila nenadma{na u tome. Sto u uglu trpezarije bio je prekriven izvezenim stolnjakom iz Risna, a po njemu pore|ane staklene zdele sa suvim smokvama,

(28) narand`ama, roga~ima i raspolovljenim crvenkastim narovima. Bilo je tu i raznih vrsta sira na tanjirima od porcelana sa bokeljskim motivima, uz par trskom opletenih boca punih rumenog vina. Niko je slu`io goste sa lozova~om u kristalnim venecijanskim ~a{icama, kupljenim u nekoj dubrova~koj antikvarnici, uz kri{ke bokeljske pr{ute i dimljenog sira koje je Mirko doneo sa sobom sino}, kada je doputovao iz Novog. -Ana, mora{ jednom da do|e{ kod nas i organizuje{ riblju ve~eru po bokeljski re~e Vlado, brat Pavla Me{trovi}a, diplomata od karijere. -Obe}ao sam tu ve~eru nekim ambasadorima koji su bili dole u poseti i probali na{u kuhinju. -Pa da me tako posvadi{ sa tvojom Persom -re~e Ana.

-Ja ne marim -ume{a se Vladova supruga Persa, ote`u}i po pre~anski. -Naprotiv. I meni dosadi jesti svaki dan paprika{e i {trudle. Da me ne ~uje va{a [tefika. -^ujem, ~ujem! -javi se [tefika unose}i kabli} sa brodetom, pripremljenim pod strogim Aninim nadzorom. -Ali nem tudom. Njene re~i i grimasa kojom ih proprati izazva{e smeh za trpezariskim stolom gde su se gosti ve} bili razmestili prema sopstvenoj `elji. Taj laki razgovor kao da je pogodovao dobrom raspolo`enju za stolom, koje se povisi sa prvom ~a{om vina. Vito, Anin brati}, omalen, puna~ki pedesetogodi{njak, koji je radio u Prestonici kao predstavnik jedne bokeljske pomorske firme, pobuni se: -Ja u`ivam u pre~anskoj kuhinji. A i nikad mi dosta }evap~i}a ili ra`nji}a. -A ti, |eti}u? -upita Pavle Me{trovi} Mitra, studenta prava iz Bara, sa kojim je bio bliski rod po maj~inoj liniji. -Za mene, ~o~e, i ~orbast pasulj sa slaninom je poslastica. Radne mase nemaju ni hleba da jedu, bolan ne bio -prozbori Mitar. Pavle Me{trovi} je i o~ekivao jedan takav odgovor. On je uvek nastojao da mu svi pozvanici u~estvuju u razgovoru, bez obzira na osetljivost teme. Osim toga u`ivao je da pecka ali je znao i kako da otrpi {alu na sopstveni ra~un. Nije bio od onih zatvorenih u sebe politi~ara koji razgovaraju kao da igraju poker. -I, po tebi, jedino re{enje je svetska revolucija? -upita ga Vlado Me{trovi}. -Svetska ili na{a, balkanska, to ve} nije va`no -odgovori Mitar. -Do{lo je vreme velikih promena. -Neki pomorci koji su nedavno plovili za Odesu pri~ali mi da u Rusiji vlada glad. Nudili im prstenje, ikone, ~ak i `enske iz dobrih ku}a, da proste prisutne dame, za konzerve hrane -re~e Vito. -Pravo je ~udo da su pre`iveli zapadnu vojnu intervenciju i da mogu da podnesu blokadu kapitalista -re~e Mitar dodav{i, ne bez sarkazma u glasu: -I ovde }e me~ka da zaigra. Ju~e sam bio na demonstracijama protiv konkordata i video kako goloruki narod preovladava ~itave odrede policajaca. -Slu{ao sam o tome u Skup{tini -oglasi se Pavle Me{trovi}. -Izgleda da }e vlada biti prinu|ena da opet povu~e onaj nacrt o konkordatu. Malo je trebalo da bukne cela Prestonica kada su se usred mase stvorile one starine sa bradom i krstovima u rukama. Ana se prekrsti i pro{aputa, vi{e kao za sebe: 'Sa~uvaj nas i zakloni Majko bo`ja'. -Ti, bolan, ni u Boga ne veruje{? -obrati se Nora Mitru. Ali pre nego {to je Mitar uspeo da se sabere i da joj ne{to odgovori, Nora ustade i

(29) pribli`i se gramofonu koji je stajao na malom stolu u uglu sobe. -Nego ostavimo to sada. Bolje da ~ujemo ne{to muzike... -govorila je navijaju}i mehanizam gramofona. Bila je obu~ena u duboko dekoltovanu, duga~ku plavu haljinu koja je isticala njen visoki vrat, bujnost njene kose rasute preko ramena i krhkost njenog struka. Pokreti njenih ruku i prstiju bili su delikatni ali izvanredno spretni. U magnovenju, Ana kao da shvati zbog ~ega Mirko `eli da joj naslika portet. A ako je me|u njima otpo~elo ne{to vi{e? -pomisli ona sa zebnjom. To ne mo`e biti, ne sme -~vrsto odlu~i Ana u sebi podigav{i pogled prema Mirku, udubljenom u razgovor sa Mitrom o prilikama na Beogradskom univerzitetu.

Nora podi`e ru~ku aparata i spusti je na plo~u. Za~u se prili~no glasno grebanje igle i pucketanje, a zatim hor: 'Ajme meni, majko moja...' -Slu{ajte sada slede}u -re~e Nora preme{taju}i ru~ku, sva blistava od uzbu|enja. Iz trube gramofona dopre potiha, dosta prigu{ena, ali jasno razbirljiva uvodna muzika popularne pesma o samoubistvu ribareve k}eri. Izvi se srebrnasti sopran pevaju}i o ljubavi devojke, zavedene od sina bogatog gospara i prepu{tene zatim sa detetom u utrobi svojoj tu`noj sudbini. Norin bar{unasti alt pridru`i se sopranu i to dade pesmi dramati~an prizvuk: 'A u mre`i mrtva le`i ribara starog k}i...'. Prisutnim `enama zavodeni{e se o~i. -Uh, Nora, opet ta pesma... -oglasi se Ana. -Ka`u da je zbog jedne pesme {to je sada tako|e u modi, 'Tu`na je nedelja', bilo ve} nekoliko samoubistava u Prestonici -re~e Persa. -^ula sam ~ak da }e novo-osnovano dru{tvo za pomo} du{evno rastrojenim tra`iti da se zabrani javno izvo|enje te pesme. -Ali morate priznati da su joj re~i pune neke setne poezije -primeti Nora hitro menjaju}i plo~u. Evo slu{ajte i sami, 'Tu`na je nedelja': 'Zora je svanula al' jo{ traje mrak Ne}e bez tebe da blista ni sun~ev zrak...' -Pa dobro, ako vam nije po volji, slu{ajte sada ovu -zasmeja se Nora zvonko, zarazno, na glasove protesta i stavi ponovo prvu plo~u. Odmah zatim pridru`i svoj topli glas slede}oj pesmi: 'To nisu vesla moje brodice...'. Njeno raspolo`enje se prenese na goste i svi, izuzev Ane i Mitra, prihvati{e pesmu, zaglu{uju}i tanku nit glasova koji su dopirali iz gramofona. Opet sam zaplivala u te vode, pomisli Nora uhvativ{i samu sebe u momentu kad se potpuno prepu{tala pesmi i raspolo`enju u gostinskoj sobi. Ali Mirkov povratak iz Novog kao da je obe}avao ne{to izvanredno zna~ajno, prelomno, u njenom `ivotu. Ose}ala je njegov pogled koji ju je pratio svuda kuda bi krenula. Kao da ju je nosio na talasu sre}e koju je naslu}ivala iza tog pogleda. Mo`da }e se ipak na}i neko re{enje sada kada se Mirko osamostaljuje a ja uskoro punim dvadestu, mislila je. Tek tada opazi da je tako|e prati hladni i kriti~ki Anin pogled. I pre nego {to se zavr{i pesma, Nora se udalji od gramofona rekav{i da `eli da pomogne u kuhinji oko pala~iniki sa mermeladom od narand`e. 'Moj specijalitet' -objavi Nora. Kad ona iza|e, razgovor se po~e okretati oko nove pozori{ne sezone u Beogradu i predstoje}e premijerne predstave komada baziranog na romanu Bore Stankovi}a, koju je }ar{ija ve} najavljivala kao skandaloznu i nemoralnu. Neki novinski kriti~ari, opet, napadali

(30) su Nu{i}a zbog toga {to, prema njima, ismeva '...sve {to nam je sveto'; dok su ga drugi branili, isti~u}i da njegove satire 'stavljaju na probu stepen na{eg demokratskog razvitka'. Gramofon, koga niko vi{e nije navijao, zapucketa a muzika i pevanje utihnu{e kao da utonu{e u vodu. Posle toga samo se ~uo zvuk grebanja igle po praznom zavr{nom krugu plo~e. Ali niko od prisutnih ne obrati pa`nju na to.

(31)

V. O PRASI]IMA ZA BE^ I O SUSRETU PA[I]A I RADI]A Oktobar 1923 Vasilije je dugo, }utke, osmatrao penu{anje vode ispod pramca {lepa. Kad podi`e pogled vide da su od Beograda ostali samo nejasni obrisi Kalemegdana. Nalevo se sve jasnije video Zemun sa kasarnama kraj pristani{ta preostalim od austro-ugarske vojske. A na

suprotnoj strani Dunava po~injali su tr{~aci, ispred zelenog pojasa vrba koji je delio mo}nu reku od vojvo|anske ravnice. Uskoro tr{~aci i vrbe preovlada{e sa obe strane Dunava. -Pojma nisam imao da je Dunav ovako {irok -obrati se Vasilije Trifunu koji je bio zauzet, bez rezultata, ribolovom na strunu otpu{tenu niz reku. -Uprole}e zna da bude ovuda vode i do pet kilometara... Ako nema{ dobrog kormilara ne gine ti vrbak -re~e Trifun i dodade cimaju}i strunu: -O{tija, opet grana! Predeo oko njih nije se mnogo menjao zatim satima. Daleko napred jasno se ~ulo brektanje njihovog remorkera, a {lepovi su plovili za njim u nizu. Markov {lep bio je poslednji na vezu, pridodat {lepovima punim kukuruza, jabuka i {ljiva kada se flotila ve} bila formirala. Marko, koji je bio na kormilu, uze da ma{e zastavicom. -[ta mu to zna~i? -zapita Vasilije. -Reka nas nosi isuvi{e udesno -odgovori mu Trifun. Krmari na {lepovima napred uze{e tako|e da ma{u zastavicama, a odmah zatim za~u se poja~ano brektanje motora remorkera. Vasilije vide kako njihov {lep lagano menja kurs, bli`e sredini reke. -Ti si, Trifune, po~esto plovio ovuda? -upita Vasilije. -Od Trsta do Pe{te, ko zna koliko puta. Radio sam za tr{}anski Lojd. -I dosadilo ti to? Mora da je, ipak, zanimljivo. -Pa kako se uzme... Dva puta sam pre`iveo brodolom, a jednom skakao preko ograde zapaljenog broda u more po kome je plovio goru}i petrolej. A i na suvu sva{ta se doga|alo. Jednom nas premlati{e neke crn~ine iz Dakra, jedva sam izvukao `ivu glavu. I to zbog nekakve tamo budibogsnama `enskinje... -Ali nisi ni sanjao o {lepu sa prasi}ima -nasmeja se Vasilije. Groktanje prasadi, koje se nije prekidalo od polaska, poja~a se. Bili su sme{teni u ko{arama od opletene trske koje su bile zastrte slamom. -Ogladneli su -re~e Vasilije, koji je od svoje dvadesete trgovao prasi}ima. Govorio je da zna 'kako di{u' i tvrdio da nema pametnije, ali ni lenije, doma}e `ivotinje od njih. Njih dvojica po~e{e da raznose mekinje i dolivaju vodu u onim ko{arama. Kad zavr{i{e sa tim, Trifun ode na kormilo a Marko i Vasilije se zabavi{e spremanjem ve~ere na petrolejskoj pe}i. Bio je pasulj sa suvom slaninom i testeninom, a Marko donese iz ostave tri politrenjaka piva. Jeli su po vojni~ki, iz metalnih tanjira, posedav{i oko kormila. -Dunav ne poznajem, ali savsku Adu, Ciganliju, znam u prste -re~e Vasilije. -Tamo smo kopali rovove i branili se od Austrijanaca. Poku{avali su isprva da je uzmu na juri{. Dolazili u talasima, a mi prvo pu{~anom vatrom a posle bombama, samo kosi. Imali smo jednog poru~nika, takvog majka jo{ nije rodila. Par puta sam video kako mu {vapski metci

(32) tokom protiv-juri{a prolaze kroz kosu ili kroz skute {injela. Govorilo se da ga ne}e metak. Ponekad, u snu, kao da mu jo{ uvek ~ujem glas: 'Udrite, bra}o! Ne dajte ni stope ove zemljice naaa{e!' Znao je i da zapeva usred bitke. -I ostade `iv? -glasnu se Trifun. -Neko mi pri~ao posle da je umro od tifusa u Albaniji. Pokoj mu du{i -prekrsti se Vasilije. -Ja po~esto sanjam da sam na brodu koji tone -re~e Trifun.

Marko je }utao, pogleda uperenog u pravcu Beograda koji se odavno ve} bio izgubio iz vida. Misli na nju, znao je Trifun. Ponosni Likota da stane na ludi kamen... Ali ne re~e ni{ta. Na zapadu se skupi{e paperjasti oblaci i uskoro zatim nebo se oboji jarko crveno. -Bi}e vetra -primeti Marko. Kormilar na {lepu ispred njih po~e da daje signale zastavicom. -Spremni za kotvu -saop{ti im Marko. -Ti, Trifune, ostani na timunu. Pazi kad bacim sidro, da ne odemo suvi{e udesno. Remorker je usporavao pribli`avaju}i se obali, a posade na {lepovima spremale se za opasni manevar. Uskoro zatim ma{ina remorkera zabruja u rikvercu i moglo se ~uti kako sidra sa {lepova bu}kaju u vodu. 'Pazi sada!' -uzviknu Marko i odgurnu sidro preko ograde. [lep trznu, ali konopac sidra, oja~an metalnom `icom, izdr`a. Odmah zatim oseti{e kako se nji{u na talasima reke, odolevaju}i struji vode. Vasilije je }utke posmatrao to manevrisanje ne znaju}i da li treba da pomogne. -Daj, Vaso, leba ti donesi one fenjere iz kabine -re~e Marko. Uze{e da postavaju fenjere na pramcu i bokovima {lepa. Na krmi oka~i{e jedan poveliki sa crvenim staklima koji im je, kao poslednjem {lepu, dao kapetan remorkera. Dok su Marko i Vasilije ure|ivali improvizovane postelje, Trifun je nizao kedere na trokratne udice oka~ene na kraju podu`e strune. Zatim zabaci strunu sa kormila u vodu a olovo je odmah povu~e ka dnu. Videlo se kako i na susednim {lepovima uze{e da bacaju parangale. -Valjda }e se ne{to zaka~iti do ujutru -re~e Trifun vi{e kao za sebe. Zavuko{e se ispod vunenih pokriva~a. Video se `ar Markove cigarete, a zatim svetle}i luk kada odbaci opu{ak u reku. -Jesi li siguran da }emo mo}i da prodamo prasi}e tamo? -upita Marko Vasilija. -To ti je najmanji problem. Moj ~ovek ve} ~eka u Pe{ti da me obavesti o postignutoj ceni i kome treba da isporu~imo prasi}e kad stignemo do Be~a... Kosta ima da se pojede `iv {to nije hteo da se uorta~i sa nama. Ako stignemo `ivi, pomisli Vasilije prepu{taju}i se snu. Nastojao je da smiri laku drhtavicu koju je ose}ao, uprkos pokriva~u, u prohladnoj oktobarskoj no}i. Kad je Vasilije zahrkao, Marko uze da pri~a o svojoj poslednjoj ljubavnoj vezi: -Znao sam od po~etka da je udata i sa decom -rekao je. -Nije mi sakrila ni{ta. Ali izgleda do{ao moj red da tra`im od nje ono {to nikad nisam hteo da ponudim drugim `enama: stalnost. I vernost sam ~ak zatra`io od nje, idiot. Tako sam samo uspeo da komplikujem stvari. -Hteo si da baci{ sidro u pogre{noj luci -zaklju~i Trifun koji se potseti svog sna o devojci iza onog osvetljenog prozora.

(33) -Kad bih bar bio siguran da je pogre{na -promrmlja Marko okrenuv{i mu le|a i pokriv{i se }ebetom preko glave. Sutradan rano ujutru probudi ih hladni severo-isto~ni vetar. Sada ve} poveliki talasi udarali su u bok {lepa. Trifun povu~e svoj struk ali odmah zatim oseti da se olovo bilo otkinulo. Video je da vu~e nekakvu odba~enu krpetinu iz vode i, ogor~en, odbaci struk u reku. -Bar si se spasao ~i{}enja ribe -dobaci mu Marko.

Kad su dobili signal za polazak, tek {to zaplovi{e, vetar ih zanese prema obali. -Ovo ti je kao kad deca igraju ringe-ringe-raja. Oni na kraju niza ne mogu vi{e da se dr`e za ruke -re~e Trifun Vasiliju. -Ja sam duduk za plovidbu -primeti Vasilije. -Ali {to se vetra ti~e, mogu vam re~i da dolazi ko{ava. -U ovo doba godine? -oglasi se Marko sa nevericom u glasu. Prvi ja~i udarac ko{ave gotovo ih zbaci sa palube u Dunav. Trifun i Vasilije uhvati{e se za kormilo a Marko za ogradu na pramcu. Talasi se okruni{e beli~astom penom i ve} su prskali preko ograde {lepa koji se sve vi{e zanosio prema pe{}anom sprudu obale. Marko po~e da daje signale zastavicom ali oni na {lepu napred nisu vi{e obra}ali pa`nju na njih, zauzeti sopstvenom nevoljom. -...ekiru! - vikao je Marko sa pramca, napustiv{i zastavice. Vetar mu je nosio glas i morao je nekoliko puta da vikne dok nisu razumeli. -Mo`e{ li da mu odnese{ onu sekiru, Vaso? -upita Trifun koji je stezao kormilo, bore}i se sa strujom. -Poku{a}u -re~e Vasilije, vi{e za sebe. Bio je krakat i mi{i}av, uprkos tome {to je odavao utisak nespretnog dugajlije. U dva skoka dopre do male kabine {lepa i skide sekiru koja je, sa jednom kofom za ga{enje po`ara, bila oka~ena na drveni zid kabine. Kad opet iza|e na palubu vetar mu odnese ka~ket koji je bio natukao na ~elo ali on ne obrati pa`nju na to. Video je kako mu Marko pokazuje rukom da pri|e sa desne strane, uz ogradu {lepa. Tek {to se otisnu od krova kabine za koji se bio pridr`avao, kad ga udar ko{ave baci na kolena. Odlu~i se da krene ~etvorono{ke ka Marku. Smola sa palube {lepa lepila mu se za kolena i za laktove a sitne vodene kapljice no{ene vetrom zaslepljivale mu pogled. Jedna od kofa sa kojom su zahvatali vodu reke za umivanje otkinu se i konopac kojim je bila vezana o{inu ga preko ~ela. Vasilije opsova, ali nastavi da puzi. Kad dospe do Marka, oseti kako mu on otima dr{ku sekire iz {ake, stegnute u gr~. Naporom volje olabavi prste i vide kako Marko odmah zatim, sa onom sekirom, po~e da puzi prema mestu na pramcu gde je bio privezan konopac za vu~u {lepa. Pratio ga je ~etvorono{ke. Kad se do~epao pramca, Marko dade znak Trifunu na kormilu a zatim uze da udara sekirom po konopcu. Prvi udarci skliznu{e u prazno, sve dok ne pogodi ~vor. Konopac prasnu i polete unapred a {lep naglo uspori. Vasilije je mogao videti kako Trifun odlu~nim pokretima kormila nastoji da obuzda zano{enje {lepa. Vide tako|e, u magnovenju, kako se jedna od onih ko{ara sa prasi}ima odvoji od ostalih i po~e da tetura prema ogradi {lepa. Prasi}i u njoj udari{e u ciku, a jedno od njih ispade iz ko{are i polete prema kormilu. Trifun poku{a da ga zadr`i nogom ali ono tupo udari o ogradu {lepa i ostade tamo, u odvodnom kanalu, nepokretno. Odmah zatim ona

(34) otkinuta ko{ara preturi se preko ograde i bu}nu u vodu. -Pomozi mi sa sidrom! -dovikivao je Marko Vasiliju sada ve} gotovo u uvo i to ga otrezni. Vasilije dohvati sidro i poumi da ga gurne preko ograde ali ga Marko spre~i. -Ne jo{, ~ekaj -~uo je Markov glas.

[lep, zanose}i se uprkos Trifunovim naporima na kormilu, po~e opasno da se pribli`ava jednom tr{~aku na obali. Vasiliju se ~inilo da ose}a kako dno {lepa zahvata pesak. Gospodi pomiluj! -pro{aputa. -Bacaj! -uzviknu Marko, a kad Vasilije gurnu sidro preko ograde, dodade: -Dr`' sada! Konopac sidra zategnu se naglo i Vasilije oseti kako po~e da mu klizi izme|u dlanova pale}i ih kao `eravica. Video je kako se Marko tako|e dohvati sidrenog konopca i nata~e ga na gvozdenu vilju{ku zakovanu za ogradu. Bi mu lak{e. -Popustimo malo, jo{ malo... a sada dr`' sunce mu, dr`'! -~uo je Markov glas i ste`e onaj konopac iz sve snage, zaboraviv{i na bol. Kada se konopac ponovo zategnu Marko ga veza za onu vilju{ku u ~vor. [lep se jo{ malo zanese, a zatim se zaustavi odolevaju}i struji vode i udarcima ko{ave. Trifun ostavi kormilo i, zajedno sa Markom, uze da odmotava konopac rezervnog sidra, koje zatim baci{e u vodu sa krme i u~vrsti{e ga. Vasilije je u me|uvremenu pregledavao ko{are sa prasi}ima i stezao olabavele priveze. Ko{ava ih je svu trojicu, dok su se teturali po palubi, {ibala bez milosti. Lica su im bila crvena kao od {amara. Izuzev one izgubljene, ostale ko{are su u redu, zaklju~i Vasilije. -A sada, voljno -re~e Marko kada se pridru`i Trifunu i Vasiliju koji su se ve} bili smestili u zaklon iza kabine. -U~inismo {to se mo`e, pa {ta bude bude... Tebe Vasilije, ako ostane{ bez posla, primam za mornara. -Radije bi gloginje da jedem -re~e Vasilije. Ko{ava se izduva u dva dana, a zatim naglo popusti. Predve~e, dok su jeli poslednje ostatke onog nesretnog praseta koje je ispalo iz izgubljene ko{are, vide{e kako im se pribli`ava remorker. Kad im do|e na domak glasa, kapetan remorkera upita dovikuju}i kroz limenu trubu: -Ima li kakve {tete kod vas? -Sve u redu -doviknu Marko, a zatim pokaza rukom prema predposlednjem {lepu koji se gotovo nije video zaglavljen u tr{~aku ispred njih. -Kaput! -doviknu kapetan. To im objasni ju~era{nju najezdu jabuka koje su plovile niz reku. Jo{ odjutros deca iz naselja skrivenog iza vrbaka skupljala su ih du` obale. -Sutra ujutru dolazimo po vas za privez! -doviknu im kapetan. ^u{e sna`no brujanje ma{ine i komande kapetana remorkera koji se, sada ve} punom parom, udaljavao uzvodno. Njih trojica uze{e da menjaju slamu u ko{arama sa prasi}ima i da im raspodeljuju mekinje i vodu. Vasilije je pa`ljivim pogledom merio svako prase, ali nijedno nije kunjalo. Odmah su navaljivali na mekinje. Hvala gospodu, pomisli Vasilije.

(35) Trifun i Marko gledali su }utke kroz poluzamagljeni prozor tramvaja koji ih je nosio sa Dunavskog keja prema Kertner {trase. Bilo je vreme pred ru~ak i tramvaj je bio poluprazan, tek po koji postariji ~ovek ili `ena obu~eni u skromna odela prete`no od zelenkastog flanela. Nalevo, izme|u redova sivih ku}erina izgra|enih po istom kalupu, video se to~ak Pratera.

-I zbilja ne `eli{ da se vrati{ sa mnom? -upita Marko. -Ve} sam ti rekao -progun|a Trifun. -Dobro, brate -re~e Marko pomirljivo. -Video sam po kr~mama dole na pristani{tu na{ih ljudi bez posla, ne}e biti problema da na|em mornara... Nego, {ta namerava{ sa parama? -Da otvorim prodavnicu ju`nog vo}a u Beogradu. Vasilije mi rekao da je zainteresovan da se uorta~i. -Pih, vidi ti piljare -otpljunu Marko. -Ali {to se ti~e Vasilija, svaka ~ast. Po{ten ~ovek, isplatio nam sve po dogovoru. I one izgubljene prasi}e uzeo na svoj tro{ak. Jedna od starijih `ena u tramvaju, plavu{a isprano zelenih o~iju, pogleda Marka prekorno i pokaza mu prstom tablu iznad prozora na kojoj je bilo krupnim slovima ispisano: zabranjeno pljuvanje, vika, jedenje i pijenje. Si|o{e na prvoj stanici posle Opere. Marko, koji je prvi put bio u Be~u, zastade kao za~aran. Veli~anstvene gra|evine otimale su se za pogled, a prostor izme|u njih bio je ure|en u parkove sa bezbroj staza, klupa i leja sa cve}em. -Ove okolo su biv{e }esarske rezidencije, spomenik Mariji Tereziji je onamo na levo. A nadole Rathaus, njihova skup{tina, i posle zgrada gradske ve}nice -obja{njavao je Trifun. -Sve su to izgradili na{i o~evi, golim rukama svojim -progovori Marko kad se malo sabra, sa ogor~enjem u glasu. -Li~ani, Bosanci i tvoji Hercegovci argatovali su ovde za crkavicu }esarsku... Tolika grdna sila, a na kraju se raspade kao ku}a od karata -dodade on. Od prodavca na uglu kupi{e vru}e debrecinere, po komadinu belog hleba, i po {olju kafe. Prodavac im objasni kako da do|u do Nahmarkta. -Pripazite tamo, da vam ne pridignu {lajpik -opomenu ih prodavac. Kad su stigli do Nahmarkta, oko {tandova ve} je bila gu`va. Prodavalo se sve i sva{ta, od {unki, kobasica, vo}a i zeleni{a do starog name{taja, satova, gramofona. -Kao da prepoznajem onu prasad -re~e Marko osmehnuv{i se kad pro|o{e kraj jedne mesarnice. Jedan brkati Bosanac uhvati Trifuna za rukav. Nudio je satove za prsluk, velike kao glavice luka. 'Original iz [vajcarske, zemljaci' -govorio je. Jedva ga se otreso{e. Kad su se ve} sasvim izgubili u gu`vi dva policajca sa visokim ka~ketima, u ispeglanim uniformama, pomogo{e im da prona|u {tandove gde su se prodavale stare stvari. Ti {tandovi bili su svet za sebe, a prodavci pred njima su u ve}ini bili bradati Rusi i postarije Ruskinje u {irokim suknjama, ogrnute maramama sa izvezenim `ivopisnim motivima cve}a. Me|u njima su se me{ale grupice mladih ljudi u pohabanim vojni~kim uniformama, od kojih su poneke bile koza~ke. Po {tandovima bilo je samovara, ikona, sve}njaka, raznobojnih lutaka, starinskog oru`ja, srebrnog pribora za jelo, porcelana... Upita{e za jednu ogrlicu od }ilibara ali prodavac, bradati dedica u ruba{ki, zaceni toliko da Marko izvali krupnu psovku. Dedica o~igledno razumede i naljuti se: -Sa mnoj tak ne govorit... Ja bil ruski |eneral! -razume{e oni iz bujice gnevnih re~i.

(36) Utom im pri|e jedan iz obli`nje grupe mladih ljudi odevenih u sive polu-vojni~ke uniforme i pozva ih da po|u sa njim. Odveo ih je u jedan 'hojrige' - tipi~nu austrisku gostionicu koja se nalazila u jednoj od sporednih ulica odmah kraj pijace. Tamo je, za stolovima i za {ankom, tako|e bilo puno Rusa, poneki u bojarskim kaftanima. Me|u njima su se muvali Jevreji, Arapi i pokoji me{tanin, Be~lija, sa ko`nom torbom o ramenu. Trifun

uhvati krajem oka svetlucanje nakita i zlatnog novca, koji su se pojavljivali, i i{~ezavali odmah zatim, oko stolova. Lepu{kaste kelnerice, obu~ene po {tajerski, pronosile su boce sa vinom i krigle piva. Marko uhvati, u prolazu, koketni pogled jedne od kelnerica, puna~ke plavu{e koja se vrtela oko stolova poput ~igre balansiraju}i prepuni poslu`avnik. Onaj mladi} ih odvede do jednog postarijeg Kirgiza sa {iljatom bradicom koji ih do~eka bezubim osmehom. Dado{e mladi}u napojnicu, a on im re~e da ne kupuju ni{ta pre nego {to prupitaju Kirgiza. Bezubi Kirgiz klimnu glavom i podi`e kaziprst. -Ako ne{to kupite, njemu jedan procenat -protuma~i mladi}. - A ako ne, dovoljno }e biti fla{a piva. Kupujte samo ako vidite da klima glavom i da ~e{ka bradicu. -Stvarno je bio ruski general, onaj stari tamo na pijaci? -upita Marko mladi}a. -Bio je posilni kod jednog kapetana -osmehnu se mladi}, a zatim ih pozdravi po vojni~ki i i{~eznu. Trifun i Marko dado{e se u potragu za srebrnim ruskim novcem, a upita{e i za pokoji zlatnik, napoleon ili za }esarski dukat. Kad im se cena u~inila dobra, pokazivali su zlatnike Kirgizu, a on bi ih opipao, zagrizao svaki pomalo, i vra}ao ih bez re~i, ne dodiruju}i bradicu. Shvatili su da su im nudili istro{ene komade; na ponekima se jasno videlo da je neko jednostavno odstrugao gram-dva srebra ili zlata. Najzad im se pribli`i jedna `ena odevena u somotsku suknju i neku vrstu polu-kaftana. Ponudi im dvadesetak napoleona, dva prstena sa safirima i ogrlicu sa narukvicom u istom stilu od te{kog srebra. -Treba nam novac za put u Ameriku -re~e im `ena. -Ako kupite sve, u~ini}u cenu. Onaj Kirgiz, kad pregleda ponu|ene stvari i ~u tra`enu cenu, brzo zaklima glavom i uze da ~e{ka bradicu. Trifun i Marko na to izvadi{e iz nedara ko`ne kese sa engleskim funtama dobijenim za prevoz prasi}a. Ona `ena re~e ne{to Kirgizu na ruskom, polu{apatom, a on uze, spretno i ne gube}i ni trenutak, da opipava njihove funte. Zatim izmeni funte za dukate i nakit, odvoji svoj procenat, a ne{to preostalog novca im vrati zajedno sa kupovinom. Sve to kao u magnovenju, jedva su pratili pokrete Kirgizovih prstiju. Trifun, pou~en ve} iskustvom iz Istanbula, celo to vreme oprezno je pogledao unaokolo. Ali kao da niko nije obra}ao pa`nju na njih, isuvi{e su bili zauzeti sopstvenom trgovinom. Ona `ena potrpa primljene funte ispod grudnjaka i odmah zatim i{~eze nekud kroz sporedni izlaz, a njih dvojica se uputi{e do nu`nika gde je sve mirisalo na lizol. U|o{e u jednu od kabina i tamo prebroji{e novac i kupljene dragocenosti. Odahnu{e kad su se uverili da je sve bilo u redu. -Pomalo me grize savest {to smo kupili to od one `ene, o~igledno primorane da proda -re~e Marko. -Ali nismo se cenjkali, platili smo {to je zatra`ila -sle`e ramenima Trifun, koji je u Istambulu imao prilike da vidi kako su nesavesni uli~ni preprodavci pla}ali nakit ruskih izbeglica la`nim turskim nov~anicama.

(37) -Odnesi sve ovo na {lep, Trifune, evo ti klju~a -re~e Marko kada Trifun predlo`i da po|u. -Ti zna{ gde dr`im dokumente u kabini. Dobro zaklju~aj posle, a dove~e }emo se dogovoriti o ostalom. -A ti? -upita Trifun.

-Osta}u malo ovde, u hojrigenu. Bacio sam oko na jednu kelnericu -re~e Marko namignuv{i. Trifun sle`e ramenima i uputi se napolje iz gostionice. Morao je, da bi do{ao do tramvaja, da se probija kroz masu ljudi koja se bila okupila oko {tandova. Imao je neprijatan utisak da ga neko prati u onoj gu`vi, me|utim kada izbi na Ring uveri se da nema nikoga za njim. Kod onog istog prodavca kupi par vir{li, komad hleba i bocu sa mlekom. Prodavac mu stavi to u papirnu kesu. -I va{ prijatelj? -upita ga prodavac. -[valeraj -re~e mu Trifun, a zatim po`uri da uhvati tramvaj prema Dunavu. U tramvaju opipa ko`nu kesu sa onim zlatnicima i nakitom, nabijenu u specijalno za tu svrhu pri{iven unutra{nji d`ep jakne. Sa polovinom od ovoga nema vi{e zime, pomisli. Slika piljarnice pune narand`i, limunova, narova i roga~a ukaza mu se pred o~ima; ~inilo mu se da mo`e da oseti njihov miris. Kloparanje to~kova tramvaja me{alo se sa tim slikama i Trifuna obuze ose}anje da }e, najzad, mo}i da isplovi iz nemirnih tokova svog mornarskog `ivota i da baci kotvu. Istovremeno, u gostionici, Marko je poku{avao da na|e mesto za stolom u rejonu one lepu{kaste kelnerice. Ona opazi to i pomo`e mu, pokupiv{i kapute sa jedne stolice u uglu. Oka~i ih zatim na ve{alicu pri~vr{~enu o zid iznad Markove glave. Bila mu se pritom nagnula preko ramena tako da je mogao da oseti njen dodir: -[ta `elite, gospodine moj?' -[ta `elim, Fraulein? -re~e Marko zaroniv{i u plavo njenog pogleda. Imao je on svoj na~in da zarobi `enske poglede, da im tako iska`e svoju `udnju. -Pola litre neurigen i ne{to za jelo; be~ku {niclu, na primer? -Fiakergoulasch je vrlo dobar danas -predlo`i kelnerica. -Gula{, onda... Va{e ime, Fraulein? -Mari{ka -re~e ona. -Ali me ovde svi zovu Mari. Ma|arica, pomisli Marko posmatraju}i je kako se uvija izme|u stolova nji{u}i kukovima. Ali `ensko je `ensko bila to Ana ili Mari{ka, zaklju~i. Kad Mari{ka donese porud`binu, zapodenu ponovo razgovor sa njom. Rekla mu je da se njena tura zavr{ava posle osam uve~e. 'Pa ne mogu da ti zabranim da me ~eka{' -rekla mu je kad joj je predlo`io da je sa~eka. Ostatak tog popodneva sve do osam uve~e Marko je proveo lutaju}i ulicama oko Kertner {trase. U sumrak promet na ulicama kao da se udvostru~i: blistave karoserije automobila me{ale su se sa kolonama fijakera i sa crvenim tramvajima punim ljudi koji su se vra}ali sa posla. Kad pro|e ispred jedne velike trgova~ke ku}e ugleda opet onog brkatog Bosanca kako kri{om nudi satove prolaznicima. Nastojao je da se otrese misli o Ani. Pred polazak za Be~ zatra`io je od nje da raskine sa mu`em ali nije mogao da je privoli. Rekla mu je da ni{ta na svetu ne `eli vi{e nego to da bude sa njim. Za uvek, rekla je. Ali ono dvoje dece? Jo{ su isuvi{e mali da ih

(38) ostavim same. Mora}emo da pri~ekamo, rekla je. Shvatio je da tu nije bilo priziva. Ana je znala da vidi stvari onakve kakve jesu i da odlu~i na osnovu toga. Bila je druk~ija od ve}ine `ena koje je upoznao i nije se povodila za njegovom voljom. A ipak ga je volela,

ose}ao je. Uprkos svemu tome Marko odlu~i da po povratku u Beograd postavi Ani ultimatum: ili, ili. Sa parama koje }e dobiti od prodaje onog nakita i zlatnika i ne{to u{te|evine koju je imao na knji`ici Po{tanske {tedionice mogao bi da poku{a da otkupi od ortaka onu polovinu {lepa, a zatim da se dogovori sa Vasilijem o redovnom izvozu prasadi za Be~. Mo`da bi se i Trifun predomislio jer se taj posao pokazao vi{e nego unosan. Tako bi mogao da obezbedi Ani `ivot na koji je bila navikla. I ne bi se vi{e sastajali po hotelskim sobama oko ^ubure, sumnjive ~isto}e, od kojih je Ana prezala. Mari{ka iza|e iz gostionice ogrnuta svetloplavim vunenim {alom ~iji su joj krajevi bili vezani oko struka. Uprkos napornog dana u gostionici, ukazala se pred njim sve`a i zarumenjena, lepa na svoj na~in, ispunjena `ivo{}u koja se ogledala u svakom njenom pokretu i pogledu. 'I ~itavo ovo vreme si me ~ekao ' -rekla je osmehuju}i se, ne kriju}i zadovoljstvo zbog toga. Uzela ga je ispod ruke a on je upleo svoje prste u njene pode{avaju}i svoj korak prema njenom lakom hodu. Oboje oseti{e da im je dobro tako, zajedno. Kora~ali su bodro, prkose}i sve`em povetarcu iz pravca Dunava. Kad za|o{e u polumra~ne staze parka u blizini spomenika Marije Terezije, Marko je obuhvati oko struka. Poveo ju je prema jednoj klupi zasen~enoj `bunjem, osetiv{i kako se ona sve vi{e pripija uz njega. -Tvoju ta{nu, brzo! -za~u Marko glas prilike koja se izdvoji iza `buna kraj klupe. U ruci prilike, mladi}a ogrnutog tamnim ki{nim mantilom i sa ka~ketom dobro nabijenim na ~elo, svetlucao je no`. Mari{ka ugleda jo{ dve prilike, skrivene iza `buna. Poumi da opomene Marka ali zbivanja pred njenim o~ima je predupredi{e. Kada mu se mladi} sa no`em sasvim pribli`i, Marko ga zahvati iznenadnim udarcem te{ke mornarske cokule u stomak a zatim ga raspali pesnicom po licu. Me|utim, dok se sagnuo da dohvati no` koji je bio ispustio napada~, izgubi dragoceni trenutak. Jedan od one dvojice iza `buna prisko~i i udari ga pesnicom postrance, tako da se zanese. Prvi napada~ utom ponovo dograbi no`. Marko poku{a da odsko~i, ali ne uspe. Oseti kako mu no` para odelo a zatim, kao opekotinu, ubod ispod pazuha. Sru~i se na stazu, ose}aju}i kako mu snaga isti~e iz zlehude rane iz koje je liptala krv. Sada su sva trojica napada~a bila oko Marka. Jedan od njih uze da ga pretresa. -Keine dukaten -re~e on. Mari{ka je posmatrala te scene bez re~i, glasa ugu{enog u grlu, kao op~injena. Videla je kako Marko nastoji da se pridigne na laktovima i kako ponovo pada na stazu, sada sasvim nepokretan. Ispod njega nazre lokvu krvi koja se polako {irila. Mari{ka kao da tek tada potpuno shvati smisao onoga {to se de{avalo pred njenim o~ima. Njen krik zapara ti{inu ve~eri. Prvi napada~ krenu prema Mari{ki sa no`em u ruci. Ponovo njen krik, samo ovoga puta pra}en topotom koraka sa staza unaokolo. Utom se negde iz pravca Ringa za~u policiska pi{taljka. Onaj sa no`em zastade, oklevaju}i. Zatim odbaci no` u `bunje i udari u trk prema Nahmarktu, pra}en drugom dvojicom napada~a.

(39)

'Sie waren drei!' govorili su uzbu|eni o~evidci policajcima koji su stigli na scenu, pokazuju}i im u kom pravcu su utekli. Dvojica policajaca potr~a{e prema Nahmarktu sa pi{toljima u ruci. Mari{ka, kojoj onaj gr~ u grlu popusti malo, udari u neute{no jecanje. Policajci ni re~i nisu mogli da izvuku iz nje, gledala ih je kao u bunilu. Kad stigo{e ambulantna kola dado{e joj injekciju za smirivanje i smesti{e je kraj {ofera. 'Kaput' -re~e bolni~ar tihim glasom policajcu, nastoje}i uzalud da opipa Markov puls dok su ambulantna kola jurila ka bolnici. Trifun je bio u kabini posade remorkera, kibicujuci partiju ajnca, kad stigo{e policajci. Vest o Markovoj smrti prenerazi prisutne, posmatrali su policajce sa nevericom u o~ima. Poznavali su Marka odkako se uorta~io da kupi {lep, ima tome vi{e od dve godine. Bio je prava drugar~ina, slika snage i dobrog zdravlja, izgledao im je neuni{tiv. Zvali su ga Likota. Policajci zatra`i{e od kapetana spisak posade remorkera i {lepova. Ispisa{e imena nekolicine odsutnih, a kapetan je zajem~io svojim potpisom da su ostali bili prisutni u vreme Markovog ubistva. Trifun poumi da se pribli`i policajcima, ali ga kapetanov pogled zaustavi. Kada su policajci oti{li kapetan odvede Trifuna u svoju kabinu i zatra`i od njega da mu ispri~a o zbivanjima toga dana. I Trifun mu ispri~a, pomenuv{i svakoga koga su sreli na Nahmarktu i opisa zatim kako su kupili dukate i nakit. -Nisam stigao da ih odnesem na Markov {lep -re~e Trifun i uze da vadi kupljene dragocenosti iz unutra{njeg d`epa jakne ali ga kapetan zaustavi pokretom ruke. -Ne `elim da vidim to -odmahnu glavom kapetan. -Na osnovu onoga {to mi reko{e policajci o vremenu Markovog ubistva znam zasigurno da si bio ovde sa nama u ~asu zlo~ina, a to je za mene najva`nije. Uostalom, i oni sami ka`u da se radilo o trojici lokalnih bandita, Be~lija; prema njihovom naglasku koji su ~uli svedoci ubistva... -Ali videli su nas tamo na pijaci i u kafani. I pre toga, onaj prodavac kobasica. Dva policajca su nam pomogli da na|emo {tandove antikvara -primeti Trifun u nedoumici. -To je bilo mnogo pre ~asa ubistva, zar misli{ da }e se neko setiti vas dvojice u onom mno{tvu, manj da objave Markovu fotografiju u novinama. Ali to gotovo nikad ne biva kada se radi o kriminalu ovde na pristani{tu ili oko Nahmarkta; izbodenih no`em ima gotovo svakog dana, na `alost. Prema onome {to reko{e policajci, kad su ona trojica napali Marka bio je u dru{tvu jedne kelnerice koju je sreo u ‘hojrigenu'. -Marko nije poznavao nikog u Be~u. Bio je mornar duge plovidbe pre nego {to se uorta~io da kupi {lep. Tu kelnericu mora da je upoznao kad sam oti{ao iz gostionice -re~e Trifun. -Eto vidi{... Uostalom, da znaju ne{to o vas dvojici, ve} bi se raspitivali o tebi kad su bili ovde -primeti kapetan. A zatim nastavi, pa`ljivo izgovaraju}i svaku re~: -Treba da zna{ da je kupovina dukata i nakita onako kako ste vi to u~inili, ilegalna u Austriji... Znam da se toleri{e, prodaju se pod vidom starina, ali na sopstveni rizik. Ako se bilo {ta desi u vezi takve jedne transakcije pote`u se paragrafi. Zbog toga mo`e{ da ra~una{ na }utanje svih u~esnika u prodaji.

(40) -Ostaje, onda, samo kelnerica -primeti Trifun poku{avaju}i da je se priseti. Verovatno jedna puna~ka plavu{a, za koju mi je Marko rekao da mu je zapala za oko. Na{

sto nije bio u njenom rejonu za vreme kupovine nakita -re~e Trifun sa ose}anjem olak{anja. A zatim dodade: -Kelnerice tamo navikle su da vide nakit i dukate kod mu{terija i ne verujem da je obratila pa`nju na nas u vreme te kupovine. Mora da je Marko kasnije oti{ao u njen rejon da bi se upoznao sa njom. -Utoliko bolje... Ovo {to }u ti re~i, Trifune, samo je moje mi{ljenje, a nikako preporuka. Tvoja je stvar da odlu~i{ o tome da li da odnese{ te dukate i nakit na policiju ili ne... Koliko ja znam propise ovde, ako policija sazna za njih, bi}e konfiskovani. I budi sretan ako se izvu~e{ bez kakve kazne. -Onda }u ja li~no da odnesem Markovu polovinu u Liku, njegovima -odlu~i Trifun. -To je opet tvoja stvar -re~e kapetan koji je, sre}om, bio dobar prijatelj trgovca na veliko od koga je Trifun kupovao narand`e. -[to se mene ti~e, ja }u iz ovih stopa u na{ konzulat. Posla}emo telegram Markovom ortaku i telegrafisa}emo njegovim roditeljima u Liku. Oni }e po svoj prilici naslediti vrednost polovine {lepa. Onaj va{ prijatelj, krakati... Vasilije, jo{ jutros je otputovao za Pe{tu. Ti sam odlu~i {ta }e{ i kako }e{ posle ovog. [to se ti~e formalnosti oko {lepa, ja }u se ve} pobrinuti o tome po slu`benoj du`nosti. Sve je posle toga samo stvar rutine... U redu, u redu Trifune, zemljaci smo, re~e kapetan remorkera kada mu Trifun uze da zahvaljuje. Od tebe tra`im samo da umrtvo zaboravi{ na ovaj na{ razgovor. U vozu za Maribor Trifun nije mogao oka da sklopi. Slike onih minulih doga|aja proletale su mu, uvek iznova, pred o~ima. Svaki ~as bi opipavao onaj unutra{nji d`ep sa dragocenostima. Me|utim na granici carinski pregled pro|e bez problema, a kad je si{ao sa voza u Mariboru do~eka ga jutro puno sivkaste izmaglice. Bio je toliko pospan da se ljuljao na nogama kao pijan. Ako odmah nastavim za Zagreb, zaspa}u u vozu i oplja~ka}e me zasigurno, pomisli Trifun. Odlu~i da odspava u malom hotel-pansionu blizu `elezni~ke stanice. Tamo mu dado{e doru~ak sa zemi~kama, buterom, mermeladom i vrelom kafom u koju Trifun nasu gustu pavlaku iz porcelanske zdelice. Kao da se ponada da su doga|aji u Be~u bili tek ru`an san iz koga }e se probuditi kad se ispava. Pokaza{e mu malu, ~istu sobicu ispod potkrovlja i Trifun se izvali na krevet; samo {to je skinuo cipele. Spavao je sve do uve~e, kad ga probudi kucanje na vratima. Bila je portirka hotela. Kad je si{ao u portirnicu ona ga upita da li `eli da produ`i boravak. Rekao je da mora da otputuje, a portirka samo sle`e ramenima. U Mariboru su ve} bili naviknuti na goste prolaznike iz ~itave nove dr`ave. Kad je stigao u Gospi}, Trifun je muku imao da na|e ku}u Markovih roditelja. Bila je daleko od autobuske stanice i morao je pe{ke do nje. Na ku}i je ve} bila istaknuta crna zastava a u dvori{tu je video ljude i `ene, ve}inom starije - dobar deo mla|arije bio je rasut na sve ~etiri strane sveta 'trbuhom za kruhom'. Markov otac, ~estita starina sede kose, zamoli ga da ostane sa njima do sahrane. -Pominjao te je po~esto u pismima. Za nas je velika uteha to {to si do{ao da bude{ sa nama u ovom ~asu -re~e Markov otac. Kada dopremi{e kov~eg sa Markom, pred ku}om se sle`e ~itav zaselak. Trifun je posmatrao lica ljudi, opaljena od sunca i, u~ini mu se, prkosnog izraza. Kao ono u Marka...

(41)

Hodali su uspravno i govorili otresito, bez suvi{nih re~i. Posmatraju}i ih i razgovaraju}i sa njima Trifun je sada razumeo ne{to {to je tako|e bilo deo Markove li~nosti, ono tvrdo i ponosito u njemu. @ene su bile odevene u sivo ili crno, ve}ina njih zabra|ena maramama. Neke su plakale. U o~ima `ena, naro~ito onih starijih, bilo je iste one topline kakvu je Trifun vi|ao u o~ima `ena u Boki i Baru. Tokom slu`be upokoja bradati sve{tenik izgovarao je prikladne re~i iz Jevan|elja popevaju}i dubokim grlenim basom. 'Zemlja si bio i u zemlju, tvoju ro|enu, odlazi{...' zavr{i sv{tenik prskaju}i kov~eg okva{enim strukom bosiljka. Trifun dohvati ponu|eni mu kraj konopca i zatim spusti{e kov~eg u raku uz kuknjavu i pla~ Markove majke kao i prisutnih starijih `ena. Grupica mladi}a izvadi pi{tolje i zapuca u vazduh. Trifun dohvati grumen zemlje i baci ga u raku, a ostali u~ini{e to isto. -Bilo bi nam drago da ka`e{ ne{to, makar par re~i - zamoli Markov otac Trifuna. -Bio si pravi mornar, od onih koji vole svoj poziv i od koga ni{ta sem smrti rastaviti te ne mogade -zausti Trifun iznad jo{ otvorenog groba, izgovaraju}i gotovo re~ po re~. Drugar u dobru i u zlu... Zbogom Marko, Likoto, drugar~ino, prijatelju moj! -Trifun poku{a da se savlada ali ne mogade. Suze mu navre{e na o~i i ugu{i{e mu glas. Da}a u Markovoj ku}i bila je bogata, stolovi su se povijali. Trifun nije mogao da shvati kad su pre uspeli da spreme sve to. Bilo je su{enog mesa, sireva, pe~enja, pita savija~a, a od pi}a prepe~enice i dalmatinskog crnog vina. I svi su prionuli, izgladneli na putu do groblja i natrag. Jedino Markova majka nije okusila ni{ta. Odsutnim, sada ve} suvim o~ima, gledala je mno{tvo pred sobom. Samo je u jednom trenutku uzela Trifunovu ruku i dugo je zadr`ala u svojoj, rekav{i mu: -Bio je moj jedinac; posle njega moj stari i ja ostadosmo ko' suva grana u {umi. Trifun iskoristi priliku kad se Markov otac uputi u ostavu po vino da ostane sa njim nasamo. Izvadi iz nedara kesu sa nakitom i dukatima i pokaza mu je. -Zaradili smo to zajedni~ki na prevozu robe u Be~, Marko i ja. Polovina je za vas re~e Trifun. -Zlehuda zarada, sine -procedi Markov otac. -Ali nije on jedini iz ovih krajeva koga je sna{lo zlo u tu|ini... Ne brini ti za nas, Trifune. Danas smo primili telegram od Markovog ortaka. Nudi otkup za {lep, dovoljno za nas stare do kraja `ivota... Ni pare ne}emo da uzmemo od tebe moja starica i ja. Treba}e to tebi, sine, ni `enio se nisi jo{. Dovoljno je {to si sa nama dok pregrmimo ono najgore. Da nisi do{ao, mo`da bi moja starica presvisnula od bola za njim. Pa{i} osmotri hotelsku sobu dekorisanu Bidermajer, sa zelenim baldahinom iznad postelje. Deluje pomalo pra{njavo, pomisli. ^u se kucanje na vratima. Sekretar uvede ambasadora, obu~enog neupadljivo, prema Pa{i}evim instrukcijama. Pa{i} odlo`i novine: -Zna{ li, ispisni~e, ne{to o napadu na na{eg mornara koji se pominje u novinama? -Znam... Oplja~kali ga neki lopovi i izboli no`em... Kapetan remorkera pobrinuo se ve} da mu se le{ po{alje roditeljima u Liku, a mi smo sredili potrebne papire. -Policija? -Zna{ ve}, slu~aj pod istragom... Nego kad pomenu to: Be~ se pretvorio u neku

(42)

vrstu tranzitne stanice za izbeglice svake vrste i boje. Ima ti ovde ko zna koliko legalnih i ilegalnih emigranata iz okolnih zemalja, a jo{ uvek pristi`u izbeglice iz Rusije. Od na{ih najglasniji su oni koji se povuko{e sa austriskom vojskom -promeni temu ambasador. -Treba da ra{~istimo sa Austrijancima te posleratne privatno-pravne odnose bar, ako jo{ ne mo`emo one me|udr`avne. Dati rok emigrantima da se izjasne o dr`avljanstvu, mo`da? -re~e Pa{i}. Ambasador je vrlo dobro poznavao Pa{i}ev na~in da okoli{i pre nego {to po~ne o onom glavnom. -Sastanak sa Radovanom kao po dogovoru. Bi}e ovde za pola sata, sa jednim 'prijateljem iz stranke', ustvari telohraniteljom -re~e ambasador kad ga Pa{i} najzad zapita o tome. Radovan je bilo ime kojim su ozna~avali Stjepana Radi}a. -Sa na{e strane ne treba telohranitelja. Najva`nija je diskrecija -re~e Pa{i}. -Za direktora hotela jam~im; toliko prijema smo ve} imali ovde da ni za `ivu glavu ne}e reskirati da izgubi mu{terije. Onaj mali salon-separe je pod klju~em, a kelneri su tamo ve} pripremili sto, kafu i kola~e... Nego ~ujem da {tampa u Beogradu i Zagrebu naslu}uje ne{to. Kao da znaju da putuje{ preko Be~a -primeti ambasador. -Naga|aju, tek toliko. Izdato je zvani~no saop{tenje da }u provesti nedelju dana na odmoru u inostranstvu i da }u posetiti [vajcarsku zbog redovnih lekarskih pregleda... Nego, kad ve} pomenu izbeglice iz Rusije, kakvi su izgledi sa njihovom emigrantskom vladom? -Mrka kapa. Neki od nazovi ministara te takozvane vlade prekvalifikovali su se u me|uvremenu za direktore preduze}a za prodaju automobila; jedno od najunosnijih zanimanja u zapadnim zemljama od rata naovamo, pored preprodaje i prevoza petroleja. Drugi opet rade po bankama, a jedan ~ak otvorio antikvarnicu u Njujorku. Ka`u da se obogatio prodaju}i samovare koje su, navodno, slu`ile za pripremu ~aja ~lanovima carske porodice. Tako|e ka`u da je jedan od biv{ih carskih a|utanata sada glavni |igolo u nekom pariskom baru ~ija je vlasnica prava pravcata ruska vojvotkinja. Bogate Amerikanke luduju za njim. -Uskoro se otvara jedan kaza~ok-bar u Beogradu -re~e Pa{i}. A zatim, vi{e kao za sebe: -Kako }u bez Rusa, slavu mu! Kako da igram balkansku politiku bez ruske karte? Francuzi nas sve vi{e zaboravljaju, najve}a im briga kako da se udvore {eicima zbog neprekidnog porasta potro{nje petroleja. Kod njih, ka`u, nema ni jednog jedinog izvora nafte. Englezi, opet, zauzeti krpljenjem Imperije. A Amerikanci, izgleda, svaki ~as se pizme na nas, Srbe, kao da nismo bili saveznici u velikom ratu; valjda im smeta {to smo, svojeglavi kakve nas je Bog dao, posle raspada Austro-ungrije postali odlu~uju}i faktor na Balkanu... Sme{no je, pritom, da se nama pripisuje odgovornost za svetski rat, kada je i {kolskoj deci jasno da se radilo o preraspodeli kolonija i svetskog tr`i{ta izme|u velikih sila, a i o borbi za nove izvore sirovina... Nemci se, opet, `ale na ju`no-slovenski 'kordon', na{u Malu antantu, koji ih, ka`u, otseca od Mediterana i Crnog Mora. Koliko sutra, ponovo }e pridignuti glavu i eto nam belaja. Jedino {to smo uspeli da se otresemo Austro-ugarske; po svemu sude}i, zauvek... A sa onim zanesenjacima u Moskvi ne mo`e se ra~unati; njima je pre~a utopija svetske revolucije od stvarnih strategiskih interesa Rusije... Plati}emo svi mi, Sloveni, ra~un jednog dana za tu rasprodaju.

(43)

-Ti zna{ Ruse. Ako nije car, onda je Lenjin ili sada, evo, Staljin. Ali probudi}e se jednog dana -primeti ambasador. -Za vreme sastanka sa Radovanom ne}emo zapisivati ni{ta -pre|e Pa{i} na stvar. -A oni ako `ele, neka zapisuju. Ti nastoj da zapamti{ sve i, molim te, jo{ ve~eras pismeni zapisnik. Samo original za mene, bez kopije. Ambasador klimnu glavom. Znao je da ne bi trebalo da se me{a u ovakva strana~ka pregovaranja, ali je isuvi{e 'dugovao Baji' da bi i pomislio da odbije. Sekretar diskretno zakuca na vrata i obavesti ih da su 'gosti' u predvorju hotela. -Mi }emo odmah u salon, a ti ih zatim odvedi tamo -re~e mu Pa{i}. -Nisam verovao da `elite susret sa biv{im robija{em -re~e Radi} pozdraviv{i lakim naklonom Pa{i}a i ambasdadora kad u|e u salon ali im ne pru`i ruku prvi. Govorio je sa ironijom u glasu, na svoj, Pa{i}u dobro poznati, `ovijalni na~in, zagla|uju}i sa vremena na vreme krajeve gustih brkova. Pa{i} odlu~i da ne poku{a sa rukovanjem, ne jo{. Osetiv{i to, ambasador ih pozva za sto bez daljih ceremonija. Kada poseda{e, Pa{i} se po~e{a po bradi i po~e: -Ti zna{, ovaj, da su te u zatvor strpali pribi}evi}evci. A da i ne pomenemo koliko sam ja u sopstvenoj karijeri proveo u izgnanstvu i po zatvorima... Nema ti cile-mile u balkanskoj politici. -Znam -re~e Radi}. -I znam ko je stajao iza Pribi}evi}a... Ali ne}emo sada o tome; sla`em se da Kralja ostavimo po strani. Ostajemo pri dogovoru da se sastanak odr`i na strana~kom nivou. Ima li kakvih formulisanih ta~aka? Odredi ti svoje -re~e Pa{i}. -A ja }u dodati ono {to me zanima. Radi} zatim dohvati poveliku ko`nu torbu i otvori je, a onda po~e da vadi iz nje nekakve listove hartije i da ih predaje Pa{i}u u ruke. -Ovo su kopije zvani~nih rezultata poslednjih izbora i plebiscita u Hrvatskoj, koji jasno pokazuju da smo mi, agrarci, najuticajnija stranka tamo -re~e Radi}. -Spremni smo da razgovaramo o saradnji sa svakim ko u principu priznaje hrvatski suverenitet. Pa{i} je vrlo dobro poznavao te rezultate i znao je da su Radi}evci, sa istim tim papirima, obijali pragove evropskih prestonica i putovali ~ak u Ameriku ne bi li dobili podr{ku za koncept dr`avnosti. Me|utim, umorni od dugog rata i prepla{eni bolj{evizmom, zapadni dr`avnici nisu ih ohrabrili. Ve}ina njih je nastojala da postoje}i 'sanitarni kordon' na jugoisto~nim granicama Nema~ke, inspirisan od Francuza posle rata, pretvori u sanitarni kordon prema sovjetskoj Rusiji. [to se ti~e Balkana, od samog zavr{etka Svetskog rata i stvaranja Kraljevine SHS velike sile bile su odlu~ile da po{tuju status quo kako famozno balkansko 'bure baruta' ne bi opet eksplodiralo. Pa{i} je saznao da su savetovali Radi}u da se uklju~i u parlamentarnu bitku u zemlji, a posle da }e se videti, prema situaciji. Takva 'mlaka' pozicija bila je usvojena uprkos Vatikanu odakle su, kao i obi~no, diskretno favorizovali pro-katoli~ke partije i politi~are. Na svu sre}u, pomisli Pa{i}, Radi} nije bio mnogo popularan tamo. Iz Vatikana su kritikovali radi}evce ne samo zbog podr{ke principu odvajanja crkve od dr`ave, ve} i zbog nagla{ene anti-italijanske politike u vezi Istre. Sve to otvaralo je mogu}nost za 'veliku nagodbu' sa Radi}em koju je predlo`io Kralju. -Kako je, ovaj, mogu}a saradnja kad si ti svuda samo ne u zemlji i kad tvoji poslanici ne dolaze na sednice Skupstine? -upita Pa{i}.

(44)

-Da se vratim, pa da me ponovo strpaju u zatvor? -odreza Radi} jetko. -Ja ti jam~im pred ovim ambasadorom ovde da se to vi{e ne}e dogoditi i da }e{ imati prilike za puno politi~ko dejstvo -re~e Pa{i}. -A u pogledu na{e dr`avnosti? -upita Radi}. -U principu, to je pitanje re{eno pa se prakti~ne mere u tom pravcu moraju sada progurati kroz parlament. Zar nemate svoj deo himne, svoje nacionalne simbole, svoje ljude u upravi? -Mo`da pone{to na lokalnom nivou. Ali u bilo kom pogledu na jugoslovenskom nivou prete`e Beograd -primeti Radi}. -E ba{ u tom grmu le`i zec, i upravo sam zbog toga `eleo da se susretnem sa tobom -re~e Pa{i}, koji ne propusti ukazanu priliku. -Ja sam stari parlamentarac i verujem u politi~ku borbu. Bilo koje pitanje na jugoslovenskom nivou treba}e, ako se dogovorimo, da se raspravlja u Skup{tini. Do{ao sam ovde da ti ponudim arenu u zemlji, Radi}u. Kroz politi~ku borbu, izbore, eliminisa}emo i potisnuti ekstremiste i buka~e, a fronta{ima, uklju~uju}i tu i va{e, podeli}emo medalje ili zemlju pa neka gaje kukuruz. -Sve je to pusta re~ -primeti Radi} ~upkaju}i kraj brka. -A ako ti, kao garantiju, ponudim polo`aj potpredsednika vlade? Radi}ev pogled blesnu na te Pa{i}eve re~i, a ambasador se uspravi u svojoj stolici kao da bi bolje da ~uje. -Pod kakvim uslovima? -upita Radi}. -Ni pod kakvim. Jedino da svi po{tujemo pravila parlamentarne borbe i dogovore postignute u okviru tih pravila. Ne da se, kao dosad, na jugoslovenskom nivou pristaje na jedno a na lokalnom zagovara deseto. U malom salonu zavlada ti{ina i potraja, sve dok ne postade nepodno{ljiva. -Ho}e li ko kafe? -upita ambasador i, ne ~ekaju}i odgovor, napuni {oljice svima. -Ovaj, kako ti se ~ini moj predlog? -upita Pa{i}, ne sa~ekav{i po obi~aju. Radi} je dugo me{ao onaj {e}er koji je nasumice nasuo u kafu. Nije imao {ta da izgubi, naprotiv. Dobijao je priliku da postavi svoje zahteve. Putovanje po Evropi nije mu bilo donelo o~ekivane rezultate, a i pare skupljene dobrovoljnim prilozima i doprinosima ponestajale su. Strana~ki prvaci u Hrvatskoj nastojali su da ga potisnu, mnogi od njih {uruju}i sa Beogradom na svoju ruku, a drugi su se dogovarali sa ekstremnim nacionalistima. -Sla`em se u principu -oglasi se najzad Radi}. -Preostaje mi jo{ da porazgovaram sa prvacima stranke. Ali ipak imam jedan uslov: prvo }emo uputiti samo izabrane poslanike u Beograd, a ja }u do}i ako se uverim da se po{tuje ovaj na{ dogovor. Pa{i} mu, bez re~i, pru`i ruku preko stola i Radi} je prihvati. Bila je to ruka starca, pomisli Radi}, ko{tunjava i suva. Koliko li }e jo{ vremena mo}i da ostane na kormilu? Pa{i} zatim ustade od stola, a odmah za njim i ambasador. -Ja }u morati da idem -re~e ambasador opra{taju}i se. -Imam protokolarni sastanak u Kertner {trase, a treba pre toga jo{ i da se preobu~em. -Ima{ li vremena za ~a{icu prepe~enice kod mene u sobi? -upita Pa{i} Radi}a. -Imam vremena sve do podne, a posle toga imam ru~ak u ^e{koj ambasadi. Telohranitelj i sekretar ostado{e da de`uraju u hodniku ispred Pa{i}eve sobe. Kad

(45)

ostado{e sami, Pa{i} je ve} bio spreman za prvo, neizbe`no, pitanje. -Koliko Kralj zbilja zna o ovome? -upita Radi} upiv{i se pogledom u Pa{i}evo lice; u nastojanju da mu ne promakne nijedna promena na njemu. -Ovaj, moram ti re~i da je najpre bio odlu~no protiv ovog na{eg susreta. Me|utim nije imao kud; koaliciona vlada se ne mo`e vi{e odr`avati krpljenjem. Ostaje da se vidi koliko vlasti je spreman da prepusti Skup{tini. -Ako ne shvati da kruna mo`e ostati samo kao simbol, nije ni{ta shvatio od rata naovamo -Radi} }e. -Vidi{, ovaj, ba{ je u tome problem -prozbori Pa{i} polako, mere}i re~i. -On zbilja veruje u istorisku misiju okupljanja Ju`nih slovena pod Krunom. U tome se razlikuje od svog oca. A i ~itao je mnogo Masarika... -Onda ga nije dobro razumeo. Masarik je uvek davao prednost okupanju Ju`nih slovena iz biv{e austro-ugarske -primeti Radi}. -Katoli~ke vere, ho}e{ da ka`e{? -priupita Pa{i}. -Za Masarika Be~ i Rim su Meka i Medina. Poslednji put kad sam ga video u Pragu uveravao me je da je uspeo i Vatikan da zainteresuje za takvo okupljanje, sa centrom u Pragu naravno. ^ak mi je poverio da pi{e jednu knjigu o uticaju religije na politiku -re~e Radi} ~upnuv{i brk. -Ali ja sam oduvek bio za lai~ku dr`avu. -Upravo zbog toga mislim da }emo mo}i delovati zajedno -zaklju~i Pa{i}. -Reci mi kako stoji stvar sa 'Crnom rukom', jo{ uvek dobijam prete}a pisma sa njihovim znakom -osmehnu se ironi~no Radi}. -Razbijeni su. Ali takve pretnje ipak ne treba, ovaj, uzimati olako. Radi} nasu prepe~enice u ~a{icu pred sobom i ispi je u jednom gutljaju. -Uh, pali ko’ `eravica... Nego kad smo ve} kod pretnji, ima jedna stvar koju }u pomenuti ali treba da ostane me|u nama. I ako se poduzme {to po tome, neka se ne poziva na mene jer nekih konkretnijih dokaza nemam... Ti zna{ da su biv{i vlasnici krupnog agrara iz zapadnih krajeva Hrvatske, koji su ve}inom izbegli iz zemlje, spremni na sve da povrate svoje posede. ^uje se da su napravili neku vrstu pakta, na ultra-nacionalisti~koj platformi, sa nacional-socijalisti~kim partijama u Nema~koj i Italiji. I da ne prezaju ni od ~ega, pa ni od teroristi~kih akcija. Kralj izgleda da je na vrhu njihove liste, a i meni su pretili. Pa{i} je znao da je takvih pretnji bilo sijaset. Ali ono o listi sa Kraljem na vrhu izgledalo je ozbiljno i zahtevalo hitne mere. Opra{taju}i se sa Radi}em Pa{i} mu dade ime vladinog funkcionera u Zagrebu koji se mogao koristiti kao kontakt tokom preliminarnih pregovora o sastavu koalicione vlade. Kad sekretar ponovo u|e u hotelsku sobu zate~e Pa{i}a kraj prozora. -Posle svih na{ih muka sa austro-ugarskom, izgleda neverovatno da su u ovoj prestonici Vuk i Dositej proveli svoje najplodnije godine i da je, pored one }esarske, uvek postojala bezbrizna i tolerantna Viena... -prozbori Pa{i} zami{ljeno, vi{e kao za sebe. A zatim se obrati sekretaru: -Daj, bolan, da sutra sa kulturnim ata{eom vidimo {ta je sa ku}ama Dositeja i Vuka ovde... A u vezi onih pregovora o privatnoj poseti Masariku. Bri{i to sa dnevnog reda, ovaj. Ne}e biti vremena.

(46)

VI. IZLO@BA SLIKA I JEDNO VE]E NA SKADARLIJI Otvaranje Mirkove izlo`be, u jednoj od pokrajnih sala Kolar~eve zadu`bine, bilo je do~ekano sa nervoznim uzbu|enjem u porodici Me{trovi} i me|u njegovim kolegama, mladim slikarima koji su tek bili iza{li sa Akademije kao njena prva posleratna generacija. Mirko je nastojao da ostane hladan, uprkos Norinoj usplahirenosti. -Samo tri reda o izlo`bi u novinama -ljutila se Nora. -A po pola strane o onom ubistvu na Karaburmi. -Budi sretna da su mu dali salu, ima slikara starijih od njega koji ~ekaju po par godina na takvu priliku -nastojao je Me{trovi} da smiri svoju po}erku glade}i prosede, lako napoma|ene, zaliske. A zatim dodade, prepoznav{i Sava: -Vi|u ti pjesnika, ostavio svoje gnijezdo me|u liticama. -Nikad i niza{to na svijetu -re~e Savo, nakloniv{i se galantno Ani. -Samo sam do{ao radi izlo`be va{eg sina. -Misli{ li da je bilo vredno tolikog puta? -re~e Ana - koja se ponajvi{e protivila tome da Mirko studira 'za slikara' - ne bez zabrinutosti u glasu. Ona je, kao i Nora, tokom boravka u Prestonici po~ela da me{a ekavski izgovor sa uro|enom joj ijekav{tinom. -Vrijedno i p r e v r e d n o, gospo|a Ana -do~eka Savo. -A posebno to {to }e se mo}i vidjeti njegove ilustracije za moju knjigu pjesama. Mirko je u dru{tvu Nore vr{io poslednji pregled rasporeda slika na zidovima sale. Slikane u moru svetlosti dole na Primorju, ~inilo mu se da one tu, dosta oskudno osvetljene, gube u koloritu, da se suvi{e name}e crte`. Izre~e tu svoju bojazan Nori. -Ni govora, moj Mirko; odi{u sve`inom -protivila se Nora. -Za mene, to ti je kao dah sve`eg povetarca iz na{e Boke. Gledaju}i ih, pitam se kako sam celo ovo vreme uspela da pre`ivim bez mora, bez mirisa kiparisa, pa i bez vonja krepale ribe. Ah, evo na{e ku}e u Novom -re~e ona zaustaviv{i se pred jednim od pejsa`a iz Herceg-Novog. -A ako napustimo sve i vratimo se tamo? Angela ka`e da se bez tebe izgubila veselost u ku}i -re~e joj Mirko tiho, gotovo uz samo uvo. -Ne nori, Mirko, molim te... Evo ve} dolaze pozvani -primeti ona a u o~ima joj zaiskri osmeh. Nora je za otvaranje Mirkove izlo`be bila odevena u belu ~ipkanu bluzu i tamno plavi somotski jelek koji se su`avao ispod grudi, isti~u}i njen vitki struk. Imala je, tako|e somotsku, usku suknju bez pli{a sa prorezima koji su otkrivali skladnu liniju njenih nogu. Kosa joj je bila podignuta u neku vrstu pun|e tako da joj se jasno ocrtavao dugi, delikatno gra|eni, vrat oko koga je bila vezala svilenu maramu, kobalt plavu. Kao na onom portretu \ure Jak{i}a, pomisli Mirko koji se nije mogao otresti utiska da Nora privla~i kao magnet poglede prisutnih, a posebno one iz grupe mladih slikara koji su se bili okupili u dnu salona. Me|u tek prispelim posetiocima nalazilo se nekoliko bokeljskih privrednika i politi~ara kao i poneki kulturni ata{e iz ambasada sa kojima je Me{trovi} bio u dobrim odnosima. Dva kelnera, pod Aninim nadzorom, po~e{e da raznose ~a{ice lozova~e,

(47)

pro{eka, sokove od narand`e, a ko{are prepune ju`nog vo}a i poslu`avnici sa sendvi~ima bili su na stolovima u svakom uglu salona. Posetioci se podeli{e u dve grupe, jedna koja odmah pre|e na razgledanje slika i druga koja se okupi oko stolova sa |akonijama. Nekolicina iz te druge grupe, kao {to to obi~no biva u takvim prilikama, upusti se u razgovor sa poznatima ne obra}aju}i mnogo pa`nje izlo`enim slikama. Utom se u sali pojavi{e slikari Predragovi} i Markovi}. Predragovi} otpo~e da se pozdravlja sa prisutnim diplomatima dok Markovi} uze da tap{e po ramenima i da se ljubi u obraz sa poznatim Bokeljima. Mirka podi|o{e `marci i oseti se kao ogoljen kad se dvojica slikara uputi{e prema izlo`enim platnima. -Vr{e za ribolov koje se su{e na pristanu, ulovljena riba na dnu barke, lica ribara opaljena suncem; vidi se zajedni~ka inspiracija -obrati se Predragovi} Markovi}u. -Boka i moja Budva... ^esto se usred no}i probudim sa tamo{njim predelima okupanim suncem pred o~ima a spava}a soba kao da se ispuni mirisom limuna -re~e Markovi}, a zatim dodade pokazuju}i na sliku talasa koji su lomili ostatke drvene barke o stene na obali: -Pogledaj samo ovo. -Negde kraj otvorenog mora -primeti Predragovi}. Markovi} pozva Mirka pokretom ruke: -Gde si na{ao ovu razbijenu barku? Ovakve se grade samo na Kor~uli. -Me|u stenama tamo na otvorenom prema Italiji -re~e Mirko. -Nisam hteo da je izlo`im, u~inila mi se suvi{e literarna. Ali kolege me nagovori{e... -Bi li mi prodao tu sliku? -upita Markovi}, ~ija je privatna kolekcija savremenih mladih jugoslovenskih slikara bila na glasu u Parizu, gde je `iveo i radio. -Prodao? Poklanjam vam je -oglasi se Mirko nastoje}i da prigu{i uzbu|enje u glasu. -Na~inio sam ve} nekoliko verzija te razbijene barke, o ~ijoj posadi se ne zna ni{ta. -U redu, onda. Kad do|e{ u Pariz, mo}i }e{ da slika{ u mom ateljeu. Uvek imam spreman {tafelaj za goste -obe}a mu Markovi}. -Putujete skoro u Pariz? -obrati mu se Predragovi}, a kad mu Mirko potvrdi to dodade: -Tamo, u Parizu, ne-tematsko slikarstvo postalo je zastava. Ali Pariz je Pariz, a na{ Balkan jo{ uvek tra`i svoje narativne slikare. Predragovi} baci pogled prema Nori koja je bila u `ivom razgovoru sa Anom: -Cette jolie fille la, mora da je tako|e iz Boke; prepoznajem mediteransko u njenim o~ima i u pokretima ruku. -Moja posestrima -re~e Mirko. -Odrasli smo zajedno. Kad se Mirko udalji od njih, Markovi} re~e: -Znam ne{to o tom slu~aju, jer smo Pavle Me{trovi}, slikarev otac, i ja studirali zajedno dok sam ono mislio da mi je diplomatija `ivotni poziv i cilj... Nemoj se ljutiti, Predragovi}u, ali ti si jedini diplomata od karijere koga poznajem koji nije uspeo da pokvari slikara -umetnu Markovi}, a zatim nastavi: -Jedna od onih `ivotnih drama kakvu se pisci ne usu|uju da stave u romane da ih ne bi optu`ili zbog isuvi{e bujne fantazije. Ta devojka, zajedno sa svoje dve male sestre, izgubila je oba roditelja u jednoj od poslednjih zaraza, mislim da je bila po sredi plu}na kuga, koja je zadesila jug Evrope ne{to pre po~etka Svetskog rata. Roditelji su im bili do{ljaci u Kotor iz Dalmacije; vlasnici malog pansiona za, ponajvi{e, italijanske turiste blizu pristani{ta. Bez ikog svog u Kotoru.

(48)

Decu su posle njihove smrti uzele pod svoje tri dobro stoje}e kotorske porodice. Me|utim samo Me{trovi}i su ostali u Boki. Pred svetski rat one druge dve porodice odseli{e se sa Norinim sestrama u Trst i Zadar. Ka`u da se tri sestre od svog ranog detinjstva nikada vi{e nisu videle. -Po svemu sude}i izgleda da je Mirko zaljubljen u tu devojku -re~e Predragovi} a na krajevima tankih usana zaigra mu zagonetni osmeh. -Apoliner bi na{ao poetsku inspiraciju u takvom zaljubljenom paru. Kulturni ata{e francuske ambasade koji tek {to je bio stigao pri|e da se pozdravi sa njima, a posebno sa Predragovi}em, sa kojim se bio upoznao na diplomatskim prijemima jo{ u Parizu. Po{to izmeni{e par re~i, Markovi} se izvu~e da bi se pribli`io grupici mladih slikara okupljenih u uglu sale gde su bile izlo`ene ilustracije za Savovu knjigu pesama. Tamo je diskusija dostizala crveno usijanje. -Zaboravili su na poeziju koja je inspirisala te crte`e -re~e mu Savo osmehuju}i se ispod brkova. -Mislim da je sasvim mogu}e sa tri boje i par izukr{tanih linija izraziti bilo kakvo poetsko ose}anje. Piet Mondrian, na primer... -govorio je bradati mladi slikar. -Po mom mi{ljenju, kod apstraktnih vi{e se radi o tra`enju dekorativnih elemenata u likovnom. Velike betonske povr{ine modernih gra|evina, a i sve komplikovanije ma{ine prosto name}u takva slikarska re{enja... Ali da priupitamo gospodina Markovi}a za mi{ljenje -re~e prisutni asistent sa Likovne akademije. -On tek {to je do{ao iz Pariza. -Video sam ta Mondrianovoa platna u vi{e navrata -re~e Markovi}. -[ta da vam ka`em... Jo{ su kubisti uni{tili pojavno. Ali, po mom mi{ljenju, samo zato da bi svaki slikar mogao da slobodno izabere svoj put. Predragovi}, na primer, veruje u simbiozu slikarstva i muzike. -Zato {to muzi~ka inspiracija ne predstavlja stvari van nas ve} odslikava ono {to se zbiva u nama; na{a raspolo`enja, ose}anja, na{e nemire -primeti Predragovi} koji se i sam bio priklju~io grupi mladih, a zatim dodade: -Ali inspiracija slikara koji te`i takvoj simbiozi mora da bude stvarna, izvorna; ina~e }e se njegov 'modernizam' pretvoriti u zanat. U tom grmu le`i zec. -Istina je da se mnogi 'moderni' slikari samo povode za konjukturom, nadaju}i se da je to najkra}i put do slave... i do para, naravno -slo`i se Markovi}. -Ako ne budemo oprezni konjukturisti }e nam uni{titi tradicije, korene koje imamo u narodu. Sa trga ispred Kolar~eve zadu`bine dopre{e u salon glasovi protesta i zvi`duci, a moglo se razaznati i pevanje ‘Internacionale’. -Tradicije? U ime tradicija bur`oazija svuda u svetu, pa i kod nas na Balkanu, vr{i eksploataciju radnih masa -uta~e se u diskusiju student prava Mitar, Me{trovi}ev ro|ak. -Mi nemamo ni{ta protiv betona i ma{ina ako su u pravim rukama. -Ali ako tim radnim masama oduzme{ jo{ i tradicije, {ta ostaje umesto toga? -re~e Markovi}. -Pro~itao sam tu skoro da su sve pesme ve} ispevane i sve slike naslikane -primeti Stevan, novinar kulturne rubrike lista 'Ve~e', obrativ{i se Savu. Stevan, koji je ve} bio dobro zakora~io u dvadeset petu, isticao se svojom dugom tr{avom kosom koja mu je padala preko u{iju, svojim kariranim golf pantalonama, poznatim kao 'pumperice', i nekom vrstom majice crvene boje koja mu je dopirala sve do brade –

(49)

na~in odevanja u neskladu sa ozbiljnim i vrlo usredsre|enim izrazom njegovog lica. Zapisivao je sve {to se govorilo na prijemu u malu bele`nicu koju nikad nije ispu{tao iz ruke. -Taj koji bi da pjeva kao ja morao bi pre toga da pre`ivi par godina usred onog na{eg kr{a, me|u kozama i pastirima -re~e Savo. -A tek onda da odlu~i da li jo{ vrijedi pisati pjesme. -Gospodine Savo, `eleo bih jedan razgovor sa vama za moj list, ali ne ovde. Va`i ve~eras kod 'Tri {e{ira', oko devet? Ja }u rezervisati sto -predlo`i mu Stevan. -Ve} sam se dogovorio da ve~eram sa Mirkom i njegovom posestrimom Norom primeti Savo oklevaju}i. -Istina, ostavili su meni da izaberem gdje... Najbolje ipak da se sporazumijemo sa njima. -Rezervisa}u sto i za njih. I, tako|e, za jednu moju poznanicu, mladu glumicu. Ona mi je rekla da bi `elela da recituje izbor va{ih pesama preko radija -re~e Stevan. Utana~i{e zatim sa Mirkom i Norom da se na|u kod 'Tri {e{ira' posle deset, jer je Mirko pre toga morao da se pojavi na prijemu koji je Ana organizovala za svoje prijateljice i poznanice povodom sinovljeve izlo`be. Bile su to velikom ve}inom ~lanice 'Kola srpskih sestara', me|u kojima je bilo par dvorskih dama. Ana je potajno ra~unala da neke od njih kupe Mirkove slike. Utom iz pokrajne ulice kraj Kolar~eve zadu`bine dopre{e zvi`duci pi{taljki i bat koraka u trku. Dva studenta, jo{ uvek zadihana od tr~anja, u|o{e u salu i ume{a{e se me|u prisutne, nastoje}i da ne probude pa`nju. Mitar im se pribli`i, prepoznav{i jednog od njih. -Nisam znao za ovo ve~eras. Kako to da niko nije obavestio univerzitetski savez? interesovao se Mitar. -To smo mi, sa filozofskog, onako na svoju ruku. Protest zbog onog na{eg kolege koga su uhapsili u nedelju dok je delio letke o gladnim studentima -re~e mu poznanik. -Bolje da se o tome dogovorite sa nama kako bi nastupili zajedno. Ako treba, pozva}emo kolege sa drugih fakulteta -re~e Mitar. Na ulazu u salu pojavi{e se dva policiska agenta u civilu. Uze{e da pogledima pretra`uju salu, dogovaraju}i se da poku{aju da se ume{aju me|u zvanice. Pavle Me{trovi} im se pribli`i i agenti ga prepozna{e odmah, bili su obu~eni za to. -Izvinite za ovaj na{ upad, gospodine poslani~e. Radi se o u~esnicima ilegalnih demonstracija. U~inilo nam se da je par onih buka~a sa filozofskog fakulteta u{ao ovamo re~e jedan od agenata sa sivim filcanim {e{irom natu~enim na oznojeno ~elo. -Ovde se ulazi samo sa pozivnicama -re~e Me{trovi}. U sali, sada ve} punoj zvanica, bilo je oko dvadesetak studenata. Agenti odmah zatim prepozna{e Pavlovog brata, Vladu, kao i nekoliko stranih diplomata. Nije se tu moglo ni{ta u~initi, zaklju~i{e izmeniv{i poglede. A zatim po`uri{e opet na ulicu. -Pazi se, Mitre -opomenu Pavle Me{trovi} svog mladog ro|aka kada agenti odo{e. Sa ovima nema {ale. Mitar ga pogleda pravo u o~i, a u glasu mu se oseti prizvuk prkosa: -Ne bojimo se mi Kraljeve policije, ro|a~e. A imamo i svoje advokate -Mitar }e. Svi su oni takvi, ne daju se razlogu, pomisli Me{trovi}. -Tvoja stvar, onda. Ja rekoh {to rekoh jer mi pisao tvoj otac da te dr`im na oku. -On jo{ uvek `ivi u doba gusala i bitaka sa Turcima -odvrati Mitar, udaljiv{i se.

(50)

-[ta mu bi, kao da se opet ne{to ljuti? -upita Nora. -Vra`ja politika, moja Nora. Danas ti se svako upli}e u dr`avne poslove. Kao da nas, politi~are, ne pla}aju za to -okrenu Me{trovi} na {alu. Kao i obi~no, u trenutku mu se vrati dobro raspolo`enje. Pozdravljao se srda~no sa posetiocima koji polako po~e{e da se razilaze. Te ve~eri imao je zakazano sa Sonjom i niko mu nije mogao da pokvari ono {to ga je o~ekivalo tamo, u njenoj maloj garsonjeri dekorisanoj u ruskom stilu, sa samovarom, ikonama i balalajkom. Obi~avala je da mu otvori vrata u penjoaru ispod koga je imala samo lingerie fine, sa pripremljenom fla{om {ampanjca i kavijarom na ledu. 'Istorija je istorija, rodnoj, a na{i `ivoti su na{i `ivoti' govorila je Sonja, koja je po zanimanju bila turisti~ki vodi}, kad bi neko zapo~eo razgovor o politi~kim doga|ajima. 'Ostavimo Pimenu-hroni~aru da pi{e istoriju, a mi da pro`ivimo... Davaj, puni te ~a{e!' Posle }e, sa njenim prijateljima, ve~erati u onom ribarskom restoranu na Dunavu gde se nije mogo dobiti sto bez specijalnog klju~a i gde je svirao ~uveni ciganin-prima{ Cicvari}. Posmatrao je, ne bez `alca ljubomore, kako kulturni ata{e Francuske ambasade ljubi Sonju u ruku. Imala je duboko dekoltovanu brokatnu haljinu koja je lepo isticala njene obline. Ali, po ranijem dogovoru, dr`ali su se kao da se ne poznaju... Prokleti pe{ovan, pomisli. Kraji~kom oka vide Anu koja im se pribli`avala sa osmehom na licu i uspe na vreme da skine pogled sa Sonje. Ka`i dragi~ka -re~e Ana. -Moje poznanice iz Kola srpskih sestara interesuju se za Mirkove slike. Gotovo je sigurno da }e kupiti jedan od primorskih pejsa`a za prostorije Udru`enja. -Odli~no! -re~e Pavle. -Treba}e mu svaki dinar za put. -Zar zbilja `eli da ide u Pariz? -upita Ana zabrinuto. Ni ona kao ni Pavle ne primeti{e izraz duboke zabrinutosti koji se kao tamni oblak u magnovenju nadvi nad Norinim licem i o~ima. -Ve} je ure|eno za njegovu vizu a dobio je i preporuke za neke pariske slikare obavesti je Pavle. -Mislim da je dobro da malo pro{iri vidike; odavde se slabo vidi Evropa sa druge strane Alpa. Kada je Savo te ve~eri si{ao sa Terazija u Skadarsku ulicu poplo~anu krupnim kamenim oblutcima osetio je kao da prelazi neku nevidljivu vremensku granicu. Me|u prodavcima leblebija i pe~enog kestenja bilo je ponekih opasanih crvenim pojasevima i sa fesovima na glavi, a prodavci slatki{a uzvikivali su ‘halva, bahklava' sa nesumnjivim turskim naglaskom. U ba{ti jedne od mnogobrojnih kafana video je kako okre}u velikog ovna na ra`nju, a sa svih strana je dopirao miris }evap~i}a i pe~ene paprike. Kad se pribli`i kafani 'Tri {e{ira' vide grupu Cigana-svira~a sa crnim futrolama pod mi{kom kako umi~u jedan za drugim kroz uska vrata kafane. Odnekud dole, sa pijace, dopirao je pi{tavi zvuk zurli. Da ovo vidi moj |ed mislio bi da su Turci ponovo zauzeli Beograd, pomisli Savo. Poslednji od onih Cigana-svira~a, visok i mr{av kao pritka, morao se podobro sagnuti da bi pro{ao kroz vrata sa svojim kabastim kontrabasom.

(51)

Savo u|e za njim i ogleda se po kafani. Ve}ina stolova bila je zauzeta, a na zidovima iznad njih dimile su se lampe-petrolejke. Kelneri su se jedva provla~ili izme|u stolica i stolova raznose}i tanjire pune paradajz salate sa iseckanim lukom, mladim sirom, komadima proje, uz litrenjake vina i boce sa sodom. U uglu, za jedinim stolom na kome je bila ceduljica sa zapisom 'Rezervisano' ispisana nezgrapnim rukopisom, mastiljavom olovkom, ugleda Stevana u dru{tvu jedne mlade `ene koju je isprva mogao videti samo sa le|a. Imala je kratko pot{i{anu kosu boje `ita i bila u belo-plavoj bluzi skrojenoj po mornarski. -Dobro ve~e, gospodine Savo -re~e Stevan podignuv{i se sa stolice. -Najpre da vam predstavim Miru, glumicu sa radija koju sam vam pomenuo na izlo`bi. -Ako treba da smo na vi, u redu. Ali ono 'gospodine' bolje da izostavimo. Smeta}e mi u razgovoru -predlo`i Savo. -Nema problema -re~e Stevan, osmehnuv{i se, kao da je o~ekivao tako ne{to od ovog pesnika-br|anina. -A sad da naru~imo ne{to za predjelo, dok va{i prijatelji ne do|u... Maslinke, kozjeg sira, kajmaka, lepinjice -izdiktira on kelneru. -@elite li da sa nama podelite konjak? Ako ne, onda bocu fru{kogorskog belog? Savo prihvati vino, bio je unapred odlu~io da te ve~eri ne dirne aperitive. Video je pred Mirom i Stevanom ~a{ice konjaka, dopola ispijene. I boca konjaka bila je tu, sa slikom Napoleona. Koliko li }e mu samo zara~unati to? -upita se Savo. Verovatno dovoljno za kompletnu ve~eru za dvoje u hotelu 'Boka' u Novom. -Mo`e li se `iveti od poezije? -upita Stevan, koji je imao bele`nicu pripremljenu na stolu ispred sebe. -Ne mo`e... Nije to profesija, kao pisanje za novine -odgovori Savo, opaziv{i interesovanje u Mirinom pogledu. -...Ali umrijeti od nje se mo`e -dodade, vi{e za Miru sada. -Te{ko bi bilo zamisliti `ivot bez nje -re~e Mira. -Ve}ina pesnika koje sam intervjuisao `ali se na honorare.... -re~e Stevan. -Pla}aju crkavicu. Ali i bez toga sumnjam u pjesni~ko zanimanje. Vidite, [ekspir je bio dramaturg, Bajron nekakav lord, ve}ina francuskih pjesnika naslijedila je pone{to od familije. A evo i kod nas... Njego{ je bio Knjaz, Zmaj je doktorirao medicinu, a profesorapjesnika imamo sijaset. ^ast izuzetcima kao {to je onaj Zagrep~anin, pjesnik-boem Tin Ujevi}, koji samo potvr|uju pravilo. -Ali vi se, koliko znam, bavite samo poezijom? -re~e Stevan. -Zara|ujem hljeb kao }ata u manastirima, a ne libim se ni da ispoma`em oko koza. Od njih sam nau~io kako da se verem po liticama. -U vezi onoga {to o tradicijama na otvaranju izlo`be re~e Markovi}, slikar. Postoji li zbilja germanska, slovenska, ili anglo-saksonska umetnost? Ili isklju~ivo daleko-isto~na? `eleo je da zna Stevan, koji je govorio sa lakim 'pre~anskim' naglaskom; zbog ~ega razgovor izme|u njih dvojice podseti Miru na dijaloge u poslednjem Nu{i}evom komadu, pisane u pre~anskom i crnogorskom dijalektu, koji su zasmejavali Prestonicu. -^itajte Mopasana odmah posle Dostojevskog, pa }ete vidjeti i sami. A {to se ti~e daleko-isto~ne, priupitajte o tome Dalaj-lamu. Mira se nasmeja na taj Savov odgovor i ispi iz svoje ~a{ice konjaka. Shvatila je da pesnik `eli da je zabavi. Me|utim, Stevan je zapisivao svaku re~.

(52)

-Dobro, onda. Postoji li zbilja crnogorska, hrvatska, srpska umetnost. Ili mo`da op{tejugoslovenska? -nastojao je Stevan, kome su Markovi}eve opaske na izlo`bi dale ideju da otpo~ne jednu anketu o nacionalnoj umetnosti. -Kad ne bi postojala nacionalna umjetnost, mi bi mo`da nastojali da budemo cerebralani kao Krle`a, a on poku{avao da pi{e u desetercu kako bi se na{ao neki zajedni~ki, jugoslovenski imenitelj. Oba{ka to {to niko jo{ nije u stanju da odredi o kakvom se imenitelju radi, ma da o na{im razmiricama i nesuglasicama znaju i vrabci na krovu -re~e Savo. -Jedno je sigurno: ni umjetni~ki kriti~ari ni jezikoslovci ne}e razrije{iti na{e nesuglasice sve dok politi~ari po jugoslovenskom pitanju igraju na onu najlak{u, nacionalisti~ku kartu. Kelner donese narud`binu i nasu vina u Savovu ~a{u. On se poslu`i sirom, a zatim otpi dobar gutljaj vina. -Uzmimo ovaj sir, {arplaninac -re~e Savo. -Mi imamo njegu{ki sir, a i u Boki ima kozjeg sira da prste poli`e{. U Dalmaciji su{e sir na dimu. O francuskim vrstama da i ne govorimo. Sve su to sirevi, ali svaki je ne{to posebno i samo je barbarinu svejedno koji jede i uz koje vino -re~e Savo, primetiv{i da se Mira ponovo osmehnu. Kakve o~i! -pomisli on. -Ali pisanje poezije ne mo`e se upore|ivati sa pripremanjem sira! -usprotivi se Stevan. -U tome i jeste stvar. Vi ono na izlo`bi pomenuste mi{ljenje da su sve pjesme ispjevane i sve slike naslikane. Me|utim, to ne mo`e da se ka`e ni o vrstama sira; uvijek }e neko smisliti kakvu novu vrstu. A kamo li o umjetnosti. -Po vama, izgleda da ni op{te-~ove~anska umetnost ne bi bila mogu}a -zaklju~i Stevan. -Ni ^ovje~anstvo sa velikim ^, bar ne za na{u generaciju -potvrdi Savo. -Iza tih svesvjetskih ideja su uvijek neki interesi. Mi na Balkanu, posebno, ne bi trebali da ponavljamo lekcije gorke istorije... Ne zaboravite da su Englezi, kad su osjetili da }e postati svjetska sila, odvojili crkvu od Rima. Naivno je vjerovati da su to u~inili samo zato da bi se njihov kralj mogao po drugi put o`eniti. Stevanova pitanja usredsredi{e se zatim na knjigu Savovih pesama koja je bila pripremljena za {tampu sa Mirkovim ilustracijama. Kad Stevan ustade da pozdravi neke poznanike koji u|o{e u kafanu, Mira upita, uperiv{i u Sava pogled plavo-zelenih o~iju: -Zna~i li to da treba da se izolujemo od sveta? -Nikako. Ali bi trebalo da se povezujemo sa drugima ne preko onog {to nam se name}e spolja ve} preko onog {to je izvorno na{e -odgovori on, pomisliv{i zbog ne~eg: ne}e biti lako kod nje, Savo. -Dug je to put, pesni~e. A i kakva smo ti mi svetska sila? -osmehnu se Mira. Iz na~ina na koji se osmehnula, iz ne~ega {to je zaiskrilo u njenom pogledu, Savo oseti da je ipak probudio njeno interesovanje. -Tako vam je, Miro, prema mom jevan|elju, po Savu... Znam da je lak{e pjevati tu|e pjesme i cupkati po uvezenim taktovima. Ciganski orkestar, koji je do toga ~asa izvodio 'animir' muziku, zasvira: ‘Gde si du{o, gde si rano, gde si dan~e mio...'. Mira svojim toplim altom po~e da izgovara re~itativ Brankove pesme. Razgovor za susednim stolovima se uti{a. 'Gde si sunce ogrejano, gde si dosad bio...' intonirao je Mirin glas, sada ve} pra}en tihim pevanjem jednog tenora za

(53)

susednim stolom i horom glasova okolo koji su prihvatali refren. -Ta pjesma i ta muzika, to je na{e. I ba{ me boli briga da li se dopadaju ili ne ^ovje~anstvu sa velikim ^ -izgovori Savo poluglasno. Te su pjesme pisane za nas ovde, pomisli on. Iskovane u re~ima na{eg jezika. I za tebe, Miro, sa tvojim o~ima kao voda jezera. Za tvojim glasom, bar{unastim kao peteljke ru`e, hteo je da doda naglas. Ali se uzdr`ao. Samo je podigao ~a{u sa vinom i otpio gutljaj, a Mira tako|e otpi iz svoje. -@elela bih da izgovorite par uvodnih re~i pre nego {to po~nem da ~itam va{e pesme u studiju -re~e Mira. -U redu, samo recite mi o ~emu? -Ne{to iz jevan|elja po Savu -odgovori Mira. Stevan se vrati do njihovog stola pra}en Mirkom i Norom. -Jedva smo se izvukli -re~e Nora kad se svi smesti{e za sto. -Jedna od tih gospo|a `elela je da zna za{to je cena jedne od mojih slika, koja ih je zainteresovala, dvostruko vi{a od druge iako su gotovo iste veli~ine -primeti Mirko. -I {ta si odgovorio? -upita ga Savo. -Pa da sam onu skuplju slikao gotovo dva puta du`e -re~e Mirko uz op{ti smeh za stolom. -Ali najva`nije je to da su kupile tu sliku. Bi}e mi dobrodo{lo za pripremu puta u Pariz. Mirko i ne primeti kako se Norine o~i zamagli{e kada je pomenuo taj put. Kelner donese jo{ dve boce vina, a zatim uze da bele`i porud`bine za ve~eru. Ciganski orkestar svirao je sada narodna kola i raspolo`enje u kafani se podi`e za parstepeni. Zatim se na podijumu pojavi vitka mlada `ena odevena u usku crnu haljinu od satena koja joj se pripijala uz listove nogu. Gusta crna kosa padala joj je preko ramena gotovo do struka. -Prvi put u Beogradu ve~eras nam peva Nada Crna Zvezda! -objavi crnpurasti Gavro{, prima{ orkestra. -Moja [ap~anka, poreklom iz Semberije. Orkestar zasvira a Nada se izvi u struku i zabaci kosu ustranu tako da joj se jasno ocrta tamnoputi oval lica. 'Na Uskrs sam se rodila, d`anum, na \ur|ev dan se krstila...' pevala je uz bu~no odobravanje prisutnih. 'Zato sam bela, rumena, d`anum...'. -[ta to zna~i: 'd`anum'? -upita Nora, poku{avaju}i da shvati {ta u toj pesmi toliko privla~i mladi}e u sali. -Verovatno turska re~, ili arapska. Ne{to kao na{ uzvik 'more', ili primorsko 'ajme' odgovori joj Mira. A zatim dodade: -Ova }e da zapali Skadarliju. Kao u odgovar na to, Nada skide svoj {al i obavi ga oko ramena visokog basiste. Duboki dekolte jedva da je mogao da zadr`i njene jedre grudi kad muzika pre|e na ~o~ek i ona podi`e ruke sa dairama, izvijaju}i se u kukovima. 'To, to...!' ~uli su se uzvici gostiju koji odmah zatim po~e{e da izvikuju narud`bine pesama i da {alju banknote prima{u. On zadenu najkrupniju nov~anicu za strune violine, a ostale uze da trpa po d`epovima i ispod ko{ulje na grudima. Nora je posmatrala sve to kao op~injena. Za nju, bio je to neki novi, drugi svet; prepun, ~inilo joj se, razuzdanosti i neslu}enih sloboda ~ula. Posmatrala je Mirka kraji~kom oka, obuzetog razgovorom sa Stevanom i Savom. A Mira kao da je bila izvan onoga {to se zbivalo u kafani, pona{ala se vi{e kao posmatra~. Kad bih samo mogla da budem hladna i

(54)

sabrana kao ona, pomisli. Norin pogled usredsredi se opet na peva~icu i prima{a koji se lomio oko nje dok je pevala, izvla~e}i strastvene tonove iz svoje violine. Nikada, da se to sve nije de{avalo pred njenim o~ima, ne bi mogla da poveruje da je taj omaleni prima{ tmasta lica, odeven u polupohabani crni `aket i belu ko{ulju sumnjive ~isto~e, sa leptir ma{nom vezanom ukrivo, u stanju da proizvede tako duboko ose}ajne zvuke na svojoj violini. Niti da je ta mlada `ena, koja je uvijala kukovima poput kakve bludnice, u stanju da peva sa toliko ~e`nje u glasu. Pripadali su jednom svetu koji ona nije poznavala ali koji nije bio manje stvaran od njenog sopstvenog. Svetu greha? Ili bolje re~eno, svetu ~ula i puti, pomisli. Zvuci violine i glas peva~ice zabruja{e neo~ekivano po duboko skrivenim strunama njenog bi}a, nalaze}i put do predela ose}ajnog koje je samo naslu}ivala u sebi. O~i joj zablista{e a u grudima joj navre talas `udnje. A {ta ako Mirko z a i s t a ose}a ne{to drugo prema meni, ne{to zaista razli~ito od bratske ljubavi? Greh je i pomisliti na to! Ana mi nikad ne bi oprostila... A ni ja samoj sebi ako bi se prepustila struji bez da sagledam gde me nosi. Kao ono sa Draganom... Ali sada bi to bilo dublje, nepopravljivo. Pogledala je Mirka koji je upravo govorio o onoj barci razbijenoj na stenama, sav obuzet svojom vizijom. Da li je on zbilja u stanju da razlikuje takve vizije od stvarnosti? -pomisli Nora. -Miro, Mir~e, te o~i tvoje zelene... Pla~u za tobom daske koje `ivot zna~e... I vidi koga je dovela, kakav cvet u ovoj dimljivoj izbi! -tr`e je duboki mu{ki glas. -Eleonora, Nora? Znao sam da joj ime mora biti takvo. To lice, pomisli Nora nastoje}i da se priseti. Markantno, sa istaknutim obrvama i sa o~ima koje su odslikavale blagu ironiju. Kada joj je obuhvatio ruku svojom velikom {akom osetila je neko ~udno strujanje, neku neodoljivo privla~nu silu. -^i~a Ilija, glumac -predstavi ga Mira, a kelner mu donese, ko zna od kuda u sada ve} prepunoj kafani, stolicu. -Sada znam gde sam vas videla. Pro{le sezone u pozori{tu- re~e Nora. -Tu [ekspirovu dramu sam vi{e puta poku{avala da ~itam ali me je sudbina starog kralja ostavljala hladnom. Me|utim, kad ste vi izgovarali njegove `alopojke, kraljev lik kao da je o`iveo a njegova me kob dirnula u dno du{e... ^i~a Ilija je poljubi u obraz. -Tako ne{to `elim da ~ujem kao nagradu za na{, gluma~ki, trud. Ono novinarsko o 'sudbinski tragi~nom koje je gospodin Stanojevi} inkarnisao...' niko `ivi ne razume. Miro, dokle }e{ ti da gubi{ vreme izvan pozori{ta? -Dok ne odlu~e da postave Ibzena, ili Italijane, ne{to moderno. @elela bih da prika`em lik savremene `ene, probleme njene emancipacije. Ne mo`emo ve~ito da igramo ujka Vanjine ro|ake -odgovori Mira. -Radio drame u Americi privla~e sve vi{e publike -primeti Stevan. -Eh, u Americi... A koliko kod nas ima radio aparata? Par hiljada u vrh glave odmahnu rukom ^i~a Ilija. -Po mom mi{ljenju radio drama }e probuditi masovniji interes za pozori{te -re~e Stevan. -Broj slu{alaca radija }e rasti; ka`u da }e za desetak godina dosti}i sto hiljada i kod nas. A cena aparata znatno }e opasti, tako da }e dospeti i u skromnije domove. -Misli{ li da }e svi oni slu{ati radio drame, ili stihove? -upita ^i~a Ilija. -Slu{a}e

(55)

muziku, popularnu zabavnu ili narodnu, kao ovu koju slu{amo sada... Pozori{te, u`ivo i sa glumcima od krvi i mesa ustreptalih na daskama, to ti je druga pri~a, utkana u tkivo svakog naroda; bilo da se radi o japanskom kabukiju ili italijanskoj komediji sa pajacima i pul~inelama. Pozori{te nije od ju~e, postoji jo{ iz vremena stare Gr~ke. Na nama je da ga negujemo, da igramo u provinciji, da poma`emo de~je predstave u {kolama i tako pripremamo novu publiku. Ali pre svega treba da podsti~emo doma}u dramu... Pozori{te, to je `ivot, ljudska drama i komedija odslikane na daskama. U nama, glumcima, gledaoci prepoznaju sebe, svoje sudbine... zavr{i ^i~a Ilija, a zatim se obrati Stevanu koji je sve bri`ljivo zapisivao: -Dozvoljavam ti da objavi{ ovo, Stevane. A honorar po{alji {efu sale ovde; dugujem mu ve} od letos -dodade on ustaju}i da bi se pridru`io 'gluma~kom stolu' u uglu sale gde je provodio no}i. Postarija Ciganka, izboranog lica zabra|enog crvenom maramom izvezenom zlatastim zvezdicama, pribli`i se njihovom stolu. -Da vam gledam u dlan, gospo|ice? -predlo`i ona Nori. U izrazu njenog lica bilo je ne~eg {to spre~i Noru da je odbije. Ispru`ila je dlan leve ruke, a razgovor za stolom se prekide. Ne mari, neka slu{aju, pomisli Nora. To su ionako ludorije. -Predstoji ti promena u `ivotu, velika i uskoro -re~e Ciganka. -Kakva velika ljubav? -upita Mira. -Jedan ~ovek. Visok; evo ovde vidim prsten. -Neko izme|u nas? -pitao je Mirko, zainteresovan. Ciganka pre|e ispitiva~kim pogledom po licima prisutnih mu{karaca. Imala je crne kao ugalj o~i koje kao da su gorele nekom unutra{njom vatrom. -Ne, niko od vas ovde. Mu{karac stariji od vas -re~e Ciganka uzev{i da ponovo posmatra Norin dlan. -Linija `ivota... -Uvek su govorili da mi je linija `ivota kratka -primeti Nora nehajno. -@ivot se mo`e pro`iveti u jednom jedinom danu ili ne do`iveti ni{ta uzbudljivo u sto godina -re~e Savo. -[ta bi vredeo `ivot ako bi se unapred znala budu}nost? -primeti Stevan. Ciganka ga pogleda ispitiva~ki, a onda ispusti Norinu ruku iz svoje i re~e: -O sudbinama ne odlu~ujemo mi, smrtni. @ivimo onako kako je pisano... Hvala lepo, mladi gospodine -obrati se ona Mirku koji joj tutnu dvodinarku u {aku. Udaljila se pre nego {to Nora uspe da je zapita o svojoj liniji `ivota. Kasnije, dok je prolazila podruku sa Mirkom polumra~nim ulicama Prestonice na povratku ku}i, slu{aju}i njegove utiske sa otvaranja izlo`be, Nori se ponovo ukaza cigankino naborano lice i vatreni pogled njenih o~iju. Kao da se naglo prekinula kad je ono do{la do linije `ivota? [to to mari, pomisli. Ludorije, kao ono o prstenu. Visok, stariji mu{karac? Nadam se da ne}e biti kakav starkelja, pomisli Nora i prsnu u smeh. Mirko je pogleda i osmehnu se, a zatim, jo{ vi{e pripijeni jedno uz drugo ruku pod ruku, zakora~i{e bodro kraj reda ku}a ve} potpuno utonulih u mrak. Hladni dah vetra o{inu ih po licu i natera da ubrzaju korak. Mirko skide svoj ki{ni mantil i prebaci ga preko Norinih ramena, a ona se opet privi uz njega. Ose}ala se toplo i bezbedno kora~aju}i tako i ubrzo zaboravi na Ciganku. 'Zato sam bela, rumena, d`anum...' seti se stihova pesme i uze da je tiho pevu{i.

(56)

XII. KOJOJ OTA\BINI? Novembar 1923 -Gospodine Me{trovi}u, gosparu! -za~u Me{trovi} glas za sobom. Kada se okrenu, ugleda visokog mladog ~oveka, ~ije mu je pristalo crnpurasto lice izgledalo odnekud poznato. -Da nisi ti ono... -zausti Me{trovi} jo{ uvek u nedoumici. -Perov sin -pomo`e mu Trifun. Sin Pera ‘Dobrovoljca', klesara koji je radio one mermerne plo~e za porodi~nu grobnicu Me{trovi}a u Budvi. Zvali su ga Dobrovoljac jer je, jo{ kao mladi}, prebegao bio iz Boke u Crnu Goru kako bi izbegao slu`bu u austriskoj vojsci. -[to ~ini{ u Beogradu, jadi te ne sna{li? -upita Me{trovi}. I dodade: -Sigurno si tu sa nekim vaporom... Bio si oti{ao u mornare iz Boke, nije li tako? -Pa i jesam -potvrdi Trifun. -Ali sam eto re{io da se skrasim negde, da bacim kotvu. -I to ovde, u Prestonici? -Nije mi lo{e ovde. Otvorio sam radnju u kojoj prodajem samo ju`no vo}e. Prva takva u Beogradu! Evo je iza ugla, bilo bi mi drago da vam je poka`em -pozva ga Trifun. Me{trovi} prihvati, Ana mu je ionako bila poru~ila da kupi vo}a. Tek {to je bio iza{ao sa kafe i konjaka u hotelu 'Moskva' gde se bio sastao sa bratom Vladom koji ga je privoleo da putuje sa njim u Zagreb poslom. 'Ti poznaje{ tamo{nje politi~are' zamolio ga je Vlado. 'A bez njih nema ni{ta. Ministar je li~no zatra`io od mene da vodim te pregovore.' Radilo se o petroleju. Kud god da makne{ ne gine ti da oseti{ njegov miris, a dolari i funte uvek su u blizini, pomisli Me{trovi}; nastoje}i da odr`i korak sa Trifunom. Govorilo se da je otvoriti benzinsku pumpu gotovo isto kao otvoriti mali zlatni rudnik. Kamiona bilo je svakog dana sve vi{e, a i privatni automobili ve} su zaglu{ivali uli~nu vrevu svojim trubljenjem i pla{ili svet {kripom ko~nica. Koliko ju~e, neki mladi}, prvi put sam za volanom, izgubio kontrolu i sru{io zid jedne prizemne ku}e na Karaburmi dok je porodica bila za ve~erom - suo~ili se sa voza~em lice u lice kraj samog trpezariskog stola; sre}om bez ve}ih posledica. Beogradska op{tina pripremala u`urbano propise o cirkulaciji automobila, ponajvi{e prevode}i sli~ne propise koji su va`ili za francuske gradove... Osim toga, Vlado je bio pomenuo mogu}nost bu{enja dole u Boki i to }e se morati ozbiljno razmotriti. Izgleda da turizam i bu{otine nafte nikako ne idu zajedno, zaklju~i Me{trovi}; naravno ako se ne bi radilo o izuzetno velikim rezervama. Put u Zagreb privla~io ga je i zbog prilike da provede nekoliko dana sa Sonjom, s obzirom da Vlado nije imao ni{ta protiv da je povede tamo. 'Tvoje putovanje bi}e privatno', naglasio je Vlado. Jo{ ve~eras }u se dogovoriti sa Sonjom o tome, smislio je nastoje}i da, istovremeno, odr`ava nit razgovora sa Trifunom. Trifunova radnja bila je na Teraziskoj padini, u blizini pijace. Dosta prostrana ali skromno opremljena. Kad u|o{e Me{trovi}a zapahnu dobro mu poznati miris narand`i, koji se me{ao sa blagim vonjom lorbera. Bilo je tu, pored narand`i i limunova, jo{ i narova, roga~a, suvih smokava i suvog groz|a, banana i datula; sve to u malim drvenim sanducima u kojima je

(57) vo}e bilo dopremljeno. U dnu radnje bila su vrata koja su vodila u prostoriju gde je Trifun smestio jedan gvozdeni krevet kao i ne{to kuhinjskog name{taja, tako da nije morao da pla}a posebno za stan. Za tezgom krcatom vo}a bio je mladi} sa bokeljskom kapom na glavi ispod koje mu je provirivala gusta tr{ava kosa crvenkasto-`ute boje. Osmehnuo se od uva do uva kad mu Me{trovi} pru`i ruku. -Znam, kako ne. Moj otac je donosio ribu i mu{ule u va{u ku}u, kad god je imao {to sve`e -re~e mladi}, koga je Trifun zvao '@u}a'. Me{trovi} izabra narand`e i narove koje mu Trifun stavi u kesu. Ni za `ivu glavu nije hteo da naplati to. -Dobro, onda -re~e Me{trovi} pokazuju}i prstom na jedre crvenkaste mandarine lepo upakovane u drveno sandu~e. -Za ovo }u ti ipak platiti. @eleo bi da @u}a odnese to sandu~e jednoj mladoj gospo|i. Ona `ivi u Krunskoj ulici. -Mo`e, kako ne. Iz ovih stopa -re~e Trifun. Me{trovi} htede da zapi{e Sonjinu adresu, ali @u}a odmahnu glavom. -Pamtim ja sve, ni brige -re~e @u}a. -Do{ao ovde da u~i za fuzbalera -osmehnu se Trifun. -Svaki put se vra}a sa igrali{ta izubijanih cevanica. Ubacio se u neki klub na ^uburi gde i lopte sami kupuju. Kada @u}a ode sa mandarinama, Me{trovi} upita: -I kako si uspeo da skupi{ papire za otvaranje radnje? Koliko ja znam, tra`i se potvrda o stru~nosti. Mornarski papiri ne}e ti vredeti. -Sve }e to biti cakum-pakum za koji dan -re~e Trifun. -Ve} smo podneli zahtev za registraciju radnje i dobili privremenu dozvolu. Imam jednog ortaka, zove se Vasilije @ivkovi}, Srbijanac od Milanovca. On ima dozvolu za trgovinu na veliko i malo, a poznaje koga treba u op{tini. U radnju se ne me{a mnogo, vi{e voli da preprodaje prasad. Trifun ispri~a, ukratko, o transportu prasadi za Be~; izostaviv{i ono o Marku koga Me{trovi} nije poznavao. Niti pomenu kako mu je Vasilije pomogao da proda nakit i dukate jednom Cincarinu koji je imao sajd`inicu kod Cvetkove mehane, pod uslovom da nikome ne zucne o tome. -Voleo bih da se vidim sa tobom i sa tvojim ortakom -re~e Me{trovi}. -Kad se vratim sa puta u Zagreb do}i }u ponovo da se dogovorimo. Ani }u dati adresu tvoje prodavnice, ona ~esto treba ju`no vo}e... Pod uslovom da sve naplati{ normalno. Ne brini, Ana }e biti presretna ako je pusti{ da sama izabere vo}e... A ovaj dinar daj tvom pomo}niku kad se vrati, simpati~an momak. I jo{ ne{to, Trifune -dodade Pavle Me{trovi} posle kra}e pauze. -Niko ne treba da ~uje o po{iljkama vo}a u Krunsku ulicu. -Ni bele ne}emo o tome, gospodine Me{trovi}! Ni ja ni @u}a -obe}a Trifun. -Nije uzalud na{e gore list, pouzdan momak. Samo mu slabo ide ono sa fuzbalom. -Poznajem ja jednog funkcionera BFK-a, Beogradskog futbalskog kluba ho}u da ka`em, koji }e po{teno oceniti da li je za fudbal. Kad se vratim s puta podseti me na to. U crvenim somotom oblo`enom kupeu prve klase spava}ih kola no}nog voza za Zagreb bilo je ugodno toplo uprkos hladnom vetru koji je {ibao napolju. Vlado izvadi iz svoje putne torbe bocu viskija i nasu ga u ~a{e koje im je bio doneo kondukter zajedno sa posudom punom leda i bocom soda vode. Pavle je od malena pamtio brata kao pomalo hladnog i dosta zatvorenog u sebe, strogo kontrolisanih pokreta i izraza lica; nije ~udo da je

(58) imao uspeha u diplomatiji, pomisli. -Sonja }e putovati sutra. Zna{ ve}, `ensko; nije mogla da se pripremi na vreme. A mo`da je i bolje da ne putuje sa nama u istom vozu -re~e Pavle Me{trovi}. -Bi}e belaja ako Ana sazna ne{to o njoj -osmehnu se Vlado. -Leda? -Podosta. A sode samo malo, koliko da zapenu{i... Ne}e saznati, a i Sonja zna kako da bude diskretna. Uostalom, Anu mnogo ne interesuje gde ja provodim vreme, zna da imam obaveza na sve strane. Njoj je va`no da ispunjavam svoje du`nosti kao glava porodice. Vi{e se brine za sina, Mirka, a posebno zbog toga {to se posvetio umetnosti; htela je da on studira za doktora medicine. Gotovo svakoga dana ide u crkvu svetog Antuna da moli za njega, posebno od kad je ~ula o onoj stipendiji za Pariz. Vlado otpi iz svoje ~a{e i nastavi razgovor tihim glasom, njegove re~i gubile su se u kloparanju to~kova ispod vagona. -Tamo, u Hrvatskoj, ima jedna dosta uticajna grupa koja bi `elela da proda petrolejske koncesije u Slavoniji Nemcima. Ima ve} mesec dana kako u Zagrebu boravi predstavnik jedne kompanije iz Hamburga, in`enjer Kurt [tajner. Izgleda da im je obe}ao zlatna brda. Me|utim, pojavila se i jedna ameri~ka kompanija, kojoj je uspelo da zainteresuje Kralja li~no. Ho}e da bu{e ne samo u Slavoniji, ve} svuda gde bi moglo da ima nafte i zbog toga bi im vi{e odgovarala koncesija za celu Kraljevinu SHS. Radi se o nevelikoj kompaniji, ali vrlo dinami~noj. Li~ni savetnik generalnog direktora te kompanije, geolog Stiv Peterson dolazi u vezi toga. Poreklom je iz Norve{ke, gde su ve} imali vrlo uspe{na bu{enja. Sa njim treba da se vidim u Zagrebu - a mo`e{ misliti koliko to [tajneru i njegovoj grupi odgovara. -Ali, u svakom slu~aju, mora}e do}i do licitacije -re~e Pavle. -Valjda zna{ ne{to o tim me|unarodnim licitacijama. Tu se podmazuje i {piunira na sve strane. Ako poznaje{ protivnikove karte, licitacija je samo formalnost. A ide se i dalje od toga; imamo indicija da }e poku{ati ne{to kako bi diskreditovali Petersona jo{ po dolasku u zemlju. Zato sad {alju mene. Treba da obezbedim kako bi se odlu~ilo izme|u [tajnerove i Petersonove kompanije onako kako to najvi{e odgovara interesima zemlje. I Kralja, naravno. -Ne vidim {ta ja mogu da pomognem tu? I kakvim razlozima se mo`e pravdati moje u~e{}e u svemu tome, ako se uzme u obzir da }u doputovati u Zagreb privatno? -Re}i }emo da si zainteresovan za prospekt bu{enja u Boki. A meni treba da znam koje od uticajnih politi~kih li~nosti u Zagrebu stoje iza [tajnera. -Ali ja nisam za to da se bu{i kod nas dole u Boki! Uostalom, ka`u da su jo{ Austrijanci bili poku{avali ne{to tamo, ali bez rezultata. -Molim te da nikome ne zucne{ o tim poku{ajima -uozbilji se Vlado. -Mogu}nost bu{enja u Boki i u Pomoravlju je va`na karta u ovoj igri; re}i }emo samo da su bu{enja tamo u fazi idejnih projekata. Zajedno sa ve} dosta uspe{nim poku{ajima u Banatu, pomo}i }e nam kako bi se Peterson ozbiljno zainteresovao za licencu koja pokriva ~itavu teritoriju Kraljevine. Moja veza u Zagrebu izvestila je da je [tajnerov glavni adut ba{ to, da nafte ima samo u Slavoniji; tvrdi da su ostale geolo{ke strukture u zemlji isuvi{e mlade za naftonosne slojeve. Jedva da se uspeo formirati mrki ugalj, i to pun jalovine. -Ko ti je ta veza, ako se sme znati? -upita Pavle. -Jedan nesvr{eni geolog koji je po~eo svoju karijeru dole u Boru, Markovi}. On je u

(59) beogradskim {ik krugovima poznat kao Lule. Tu skoro je napustio Beograd i otvorio fotografsku radnju u Plitvicama, gde slika strane turiste... Ali molim te da to ostane strogo me|u nama. -Znam ja tog Luleta -re~e Pavle. -Taj je svim mastima namazan, a nije isklju~eno da su ga jo{ u Boru zavrbovali Francuzi. Ka`u da je morao da kidne iz Prestonice zbog neke afere oko predujma miraza - kad je dobio novac ostavio je verenicu na cedilu. -O{tija, ~ak i do tvojih u{iju dospelo to o Luletu! Ve} se ne zna ko radi za koga odmahnu glavom Vlado. -Mi ra~unamo da samo u Beogradu ima oko dve stotine agenata raznoraznih stranih obave{tajnih slu`bi, neki od njih rade jo{ od pre rata. -Pitam se {to se tome ne stane na put? -primeti Pavle. -Ako bi ih pohapsili trebalo bi dragocenog vremena da otkrijemo zamenu. Ovima za koje znamo bar se mo`e sa vremena na vreme podmetnuti kakva informacija za koju smo zainteresovani da do|e do u{iju njihovih {efova... Ustvari, samo oni koji se bave vojnom {pijuna`om zavr{e pokadkad u zatvoru. Me|utim, danas ti njihov posao nije ograni~en na vojne stvari. Privredna {pijuna`a postala je broj jedan. A i privatni `ivot krupnih privrednika i politi~ara predmet je posebnog interesa. Tvoja veza sa Sonjom, na primer, verovatno je ve} negde registrovana. -Ali ja sam ti relativno sitna riba, Vlado! -nasmeja se Pavle sle`u}i ramenima. Vlado nasu jo{ viskija u ~a{e i razgovor pre|e na porodi~ne stvari. Uskoro zatim zavuko{e se pod toplu }ebad svojih vise}ih postelja. -Inspekcija! -o{tro se obrati prosedi carinski slu`benik, koji je imao pri{ivene troduple zlatne '{trikle' na rukavu uniforme, prebledelom de`urnom cariniku na zagreba~kom aerodromu. De`urni ni ne pogleda ponu|enu mu inspektorovu legitimaciju; poznavao ga je jo{ iz vremena kada je radio na grani~nim prelazima u Sloveniji, pretra`uju}i me|unarodne vozove. Inspektora je bio glas da mu ne mo`e proma}i ni najsitniji propust. Inspektor zatra`i carinski dnevnik i uputi se zatim u mali magacin gde su se ~uvale uvezene stvari za naknadnu carinu, zajedno sa zaplenjenom robom - u ve}ini cigaretama i pokojom bocom skupog `estogog pi}a. Nije mu trebalo ni desetak minuta da uporedi te stvari sa zabele{kama u dnevniku. -Izgleda da je sve u redu -re~e inspektor, ali mu ne izma~e vidno olak{anje koje se ocrta na licu de`urnog carinika. Budnim okom prelete jo{ jednom prostoriju. -A ova akten-ta{na ovde, {ta }e ona u magacinu? -dodade inspektor upraviv{i na carinika pogled svojih sivih, prodornih zenica u kojima nije bilo ni trunke humora. -Izgleda da ju je zaboravio neki od putnika jutro{njeg aviona za Be~ -poku{a carinik da se izvu~e. -Nisam video ni{ta o tome u dnevniku -re~e inspektor suvo, otvoriv{i akten-ta{nu i istresav{i njen sadr`aj na sto. Pokaza se da su u ta{ni bili neki stru~ni geolo{ki ~asopisi na Engleskom me|u ~ijim su se listovima nalazili papiri sa mapama Posavine i okoline Zagreba. Na mapama su bili ucrtani mali tornjevi za bu{enje nafte. -Policija }e sigurno `eleti da zna kome pripada ova ta{na -primeti inspektor.

(60)

-Nemam pojma -oglasi se carinik ~ije je lice sada bilo crveno. -Jednostavno ju je neko od putnika zaboravio kraj pulta... Da pozovem de`urnog policajca sa slu`benog ulaza? -dodade on nevoljno. -Kasnije. Prvo da vidimo da li je u pitanju kakva dr`avna tajna -otse~e inspektor ~ijem pogledu ne izma~e nova promena na licu de`urnog: prebledeo je bio kao krpa. Vlado Me{trovi}, u pratnji jednog mladog ~oveka u civilu, u|e u carinarnicu. -Gospodine Me{trovi}u, iskrsla jedna delikatna stvar -re~e inspektor pokazuju}i mu ~asopise sa mapama. -Neko od putnika zaboravio ta{nu sa ovim papiri}ima! -Zna li se ko? -upita Me{trovi} prelistavaju}i papire iz ta{ne. -Ne zna se, niti je izgleda bilo vremena da se stvar zavede u dnevnik. De`urni carinik predla`e da se predaju policiji radi istrage -re~e inspektor, kao oklevaju}i. -Ja, ovaj, samo sam mislio... -zausti de`urni carinik. -Nije potrebno uplitati policiju -re~e Me{trovi} pokupiv{i one papire sa stola i staviv{i ih ponovo u akten-ta{nu, koju je zatim predao svom mladom pratiocu u civilu. -Ja uzimam na sebe da sredim tu stvar. Ovaj slu~aj verovatno spada u sektor kontra{pijuna`e i zato }e biti najbolje da se stvar preda direktno njima. Moj pomo}nik }e se pobrinuti za to. Me{trovi} zatim izvadi iz svog nesesera jedan dokumenat overen velikim pe~atom sa kraljevskim grbom i pru`i ga de`urnom cariniku, koji nije znao da li treba da odahne ili strahuje od obrta koji su uzele stvari sa onom akten-ta{nom. -Ovla{}enje da mister Peterson, putnik iz Be~a, mo`e u}i u zemlju bez carinskog pregleda, kao gost na{eg ministarstva -re~e Me{trovi}. -Treba li da zavedem to u knjigu? -upita carinik. -Neizostavno -primeti Me{trovi}. -Koliko li su mu samo platili da podmetne te mape Petersonu? -re~e Me{trovi}, vi{e kao za sebe, kad de`urni carinik ode u svoj biro. -Mo`emo povesti internu slu`benu istragu o ovom slu~aju... ako je potrebno -re~e inspektor videv{i da Me{trovi} odmahuje glavom. -Ne}e biti potrebno. Nego, vi uvek trebate carinika dole na albanskoj granici? -Ko leba nasu{nog. Cveta {verc duvana tamo sve u {esnaest. Oni iz Ni{ke fabrike duvana protestovali pismeno i pretili da }e izneti stvar na jednu od sednica Skup{tine. -Znam, znam. To je, dakle, u redu... Ne ~ujem li ja to motor aviona iz Be~a? -upita Me{trovi} kada se de`urni carinik vrati. Bratovljevo odsustvo Pavle Me{trovi} iskoristi za {etnju po centru Zagreba, koju zavr{i u jednoj od kafana gde su slu`ili belu kafu 'po be~ki', sa pavlakom i zemi~kama. Kelener mu donese novine uokvirene u ram od trske. -Slobodno, gospar Me{trovi}? -obrati mu se visoki, prosedi pedesetogodi{njak u kome Pavle prepoznade jednog od poslanika Pribi}evi}eve stranke. -Slobodno, slobodno, gospodine Guzina -re~e Me{trovi} ustaju}i da se pozdravi sa njim. Kad kelner donese jo{ jedan komplet bele kafe sa zemi~kama, Guzina se obrati Me{trovi}u spustiv{i glas: -Ovaj na{ susret do{ao kao poru~en. Koliko sino} razgovarali smo o vama. Radi se o

(61) formiranju jedne nove politi~ke koalicije na jugoslovenskom nivou, u kojoj bi nezavisni poput vas imali prominentnu ulogu. -Ali vi znate da ja ne `elim u koaliciju sa radikalima -re~e Me{trovi}. -Znamo, znamo. I ba{ u tome i jeste stvar. U poverenju, mi nameravamo da raskinemo sa radikalima pre formiranja te nove koalicije. Me{trovi}, koji je ve} bio na~uo o tome, kao i o protiv-projektu jedne nove vlade sastavljene od Pa{i}evih i Radi}evih pristalica, bez Pribi}evi}a, na~ini se neve{t: -Kralj te{ko da }e blagosloviti va{ rascep sa radikalima! -Pa valjda znate da izme|u Kralja i Pribi}evi}a vi{e ne cvetaju ru`e? Posebno zbog toga {to program na{e nove koalicije predvi|a formiranje parlamentarne monarhije. A razmotri}emo pogodnost i neke forme federalizma. I to posle svih onih politi~kih akcija Pribi}evi}a u korist Kralja Aleksandra i jedinstva Kraljevine! -pomisli Me{trovi}. A onda se priseti bratovljevog zahteva. -Razmisli}u o va{em predlogu -obe}a Me{trovi}, a zatim dodade: -Nego sve vi{e izlazi na videlo stara istina: te na{e politi~ke podele zasnivaju se na ekonomskim interesima. Uzmite samo naftu... -Ovde su sada svi popizdili oko eksploatacije onih novih petrolejskih izvora u Posavini -re~e Guzina. -Treba odlu~iti: nagoditi se sa Amerikancima ili sa Englezima. I to {to je pre mogu}e, jer ne samo industrija i poljoprivreda ve} i vojska svakog dana tra`e sve vi{e nafte. Na`alost, Francuzi imaju isti problem pa se ne mo`e ra~unati na njih -primeti Me{trovi}. Guzina za~kilji o~ima i jo{ vi{e spusti glas: -Ima tu krupnih novosti, pojavile su se i nema~ke firme. Rade na dobijanju koncesije preko nekih vo|a ovda{nje Stranke prava, a imaju podr{ku nema~ke vlade koja je spremna da plati svaku cenu za privredne nagodbe na Balkanu koje bi im donele kakvu strategisku prednost... Stare germanske ambicije: izlaz na Jadran i Mediteran preko Like i preko Bosne. Nastoje da se ubace tamo gde je bila pokojna austro-ungrija... Zbog toga je va`no okupiti, u na{oj budu}oj koaliciji, sve nacionalne manjine pod parolom 'Svoj na svome'; da ne slu`e vi{e kao moneta za ni~ije potkusurivanje. -okrenu Guzina opet vodu na svoju vodenicu. Jo{ dok je Guzina govorio, na trgu ispred kafane za~u{e se policiske pi{taljke i glasni povici. Kroz staklo izloga videle su se grupice studenata. 'Dole batina{i!' -~ulo se. Me{trovi} je mogao videti zatim kako se policija razvi u strelja~ki stroj nastoje}i da potisne demonstrante sa trga u pokrajne ulice. Me|utim neki od studenata po~e{e da ih ga|aju kamenicama i policiski stroj otpo~e da se povija. Utom na trg sti`e jedna grupa `andarma na konjima. Sada studentske grupice po~e{e da se rasipaju i povla~e. Iznenada, jedna od kamenica pogodi izlog radnje nedaleko od kafane i za~u se glasna lomljava stakla. Neko od policajaca opali u vazduh a oni na konjima ume{a{e se me|u studente udaraju}i nemilice gumenim pendrecima. Uz gromoglasno trubljenje, stigo{e dva policiska kamiona pokrivena ceradom. Studenti su se sad ve} povla~ili u trku, nastoje}i da izbegnu agente u civilu koji su po~eli da hapse i trpaju u one kamione svakoga na dohvatu. Me{trovi} ugleda visokog studenta

koji se ve} dva puta uspeo da izvije iz ruku agenata, a zatim da se do~epa vrata kafane. Na svoje iznena|enje, prepoznade u njemu Mitra. Evo ga opet, i to u Zagrebu! -pomisli Me{trovi}.

(62) Ima li ~orbe u kojoj taj nije miro|ija?. Brkati kelner poumi da prepre~i zadihanom Mitru ulaz u kafanu ali Me{trovi} ustade i ume{a se. -To mi je ro|ak -re~e on kelneru, tutnuv{i mu u {aku dvodinarku. Iznenadni susret sa ro|akom poslanikom u zagreba~koj kafani ostavi Mitra, jo{ uvek zajapurenog od rvanja sa policijom, bez re~i. Pustio je da ga Me{trovi} odvede do stola gde Guzina ustade da se pozdravi sa Mitrom kao da se nekoliko minuta pre toga ni{ta nije doga|alo tamo na trgu. Nerealnost scene ne izma~e nikome od njih. Na licu kelnera nije se moglo pro~itati ni{ta, strpljivo je ~ekao sa belom salvetom pod mi{kom. -Ne mogu da sednem sa vama, uja~e -re~e Mitar kad se malo pribra. -^eka me jedan poznanik ovde. Mitar se potom odvoji od njih i pribli`i stolu u uglu, gde je sedeo besprekorno odeven ~etrdesetogodi{njak, koji je ~itavo vreme pre toga bio zadubljen u jedne be~ke novine; kao da ga nije zanimalo ono {to se de{avalo u kafani i na trgu. On pru`i ruku Mitru, sa nagla{enom u~tivo{}u, a zatim se dogovori sa njim u pogledu porud`bine. Kad se kelner udalji, Mitar se na`e preko stola i obrati se svom sagovorniku tihim glasom: -Drug Stari, pretpostavljam? Ja sam Cetinjanin, tako su mi rekli da vam se predstavim. Do{ao sam u Zagreb radi organizovanja me|ugradskih konsultacija po socijalnim pitanjima studenata. U komitetu su mi rekli da porazgovaram sa vama. -Znam, znam... Vi studenti iz gu`ve u gu`vu. ^uo sam o neredima u Beogradu. A sada ovo ovde. To mora da prestane ako `elimo da nas respektuju kao politi~ki pokret. Ne mo`emo priu{titi sebi da budemo simbol dizanja galame po ulicama i razbijanja izloga izgovori Mitrov sagovornik a njegove zeleno-plave o~i zasvetluca{e hladno. -[to gore i ve}a gu`va, to bolje - to vam je na{e studentsko mi{ljenje. Ja vam samo mogu re~i da siroma{ni studenti `ive na ivici gladi -otse~e Mitar, iznena|en tonom sagovornika u kome je otkrio zapovedni~ku notu. Ose}ao je da ovaj ovde Stari nije navikao da mu se protivure~i. Ali ni on nije bio od onih {to popu{taju olako. -Revolucionarne akcije moraju biti zasnovane na disciplinji. I treba ih preduzeti samo kad situacija sazre -primeti Stari. -Vidite, gospodine -zbog ne~ega Mitar pre|e na takvo oslovljavanje. -Ja, kao i ve}ina mojih kolega, studiramo na hlebu i vodi. Niko nam ne pla}a ni za stan ni za hranu, a o kakvoj stipendiji ni re~i. Kod ku}e sirotinja i jad. Kud }e vi{e da sazreva ta na{a nevolja? -Studentski problemi se moraju sagledati u okviru borbe radni~ke klase -Stari }e. -Ja nisam ovla{}en da usagla{avam te politi~ke linije -primeti Mitar. -Do{ao sam ovde da se dogovorim sa zagreba~kim kolegama o zajedni~kim socijalnim akcijama; to nas vi{e interesuje nego politika. Mi smo za socijalnu revoluciju u kojoj }e u~estvovati sva sirotinja u zemlji, uklju~uju}i tu i studente.

Njegov sagovornik nije skidao pogled sa trga, gde se okupljala grupica agenata u civilu koji su se dogovarali o ne~emu. Baci brzi pogled na sat. -Dobro, onda. Onaj me|u vama ko vodi politi~ke akcije neka stupi u kontakt sa Je{om iz beogradskog sindikata grafi~ara radi dogovora. Toliko valjda mo`e{ da prenese{.

(63) 'Stari' pozva kelnera i plati. A onda, ne pozdraviv{i se sa Mitrom, i{~eznu nekud u pravcu WC-a, par trenutaka pre nego {to dvojica iz one grupe agenta u|o{e u kafanu. -Eno, onaj duga~ki u uglu -re~e agent sa sivim {e{irom. Mitar poumi da sko~i i da be`i ali agenti se u magnovenju stvori{e kraj njegovog stola. Nije bilo sumnje da }e upotrebiti silu ako bilo {ta poku{a. -Legetimaciju! -zare`a drugi agent, glavati }elavko u kome je lako bilo prepoznati demobilisanog podoficira. -Student, naravno. I jo{ iz Beograda -re~e }elavko trpaju}i Mitrovu legetimaciju u d`ep od jakne. -Hajde, ~o~e, po|i ti lepo i mirno sa nama. Ne `elimo skandala u ovoj pristojnoj kafani. Mitar nevoljno ustade i po|e za njim, a agent sa sivim {e{irom iza njih dvojice. Me{trovi} poumi da ustane i da se ume{a, ali ga Guzina zadr`a. -Sa ovima ne vredi poku{avati -re~e on izvadiv{i iz d`epa olovku i papir. -Nego evo vam ime i adresa jednog kapetana pridodatog upravi grada, Maneta Nikoli}a. Ka`ite mu da sam ga ja li~no zamolio da interveni{e u korist va{eg mladog ro|aka. Mogu da potvrdim da nije u~estvovao u bacanju kamenica, a i da se nije protivio hap{enju... Ionako }e ih sve pustiti koliko sutra -dodade. U upravi grada Me{trovi}a do~eka{e sa izgovorima. Kapetan Mane bio je zauzet, hitna dr`avna stvar. Jasno da poslanici imaju zakonsko pravo da se raspituju o politi~kim zatvorenicima, ali do ovog trenutka nijedan od studenata koji su u~estvovali u demonstracijama jo{ nije legano uhap{en... I tako sve dok ne re~e da ga je poslanik Guzina poslao do kapetana. -Sedite, gospodine poslani~e -re~e kapetan Mane koji ustade iza prostranog stola od orahovine da ga do~eka. Bio je u sve`e ispeglanoj uniformi, sa oznakama brojnog ordenja. Iza njega na zidu bila je velika Kraljeva slika. -Kakva ~ast pozdraviti ovde nekog iz Prestonice. Znam, znam, radi se o uhap{enom beogradskom studentu. Ve} sam dao nalog da ga prona|u. Kad bi se posvetili studiranju, toliko koliko pravljenju nereda... -To isto i ja ka`em -osmehnu se Me{trovi}. -Samo ovoga puta izgleda da se zbilja slu~ajno na{ao tamo na trgu, poslanik Guzina i ja smo sve posmatrali kroz izlog kafane. -Doveli ona tri Slovenca -re~e ordonans, koji u|e lupiv{i o{tro petama. -Dobra prilika za vas, poslani~e, da vidite kakve sve nevolje nam ve{aju o vrat... U redu? Uvedite ih -naredi kapetan Mane. Slovenci su bili ~etrdesetogodi{njaci, svi omanjeg rasta, puna~ki, crvenih zadriglih lica. Od kranjskih, piva i rumenog cvi~ka, pomisli Me{trovi}. -Protestiramo! Ilegalni arest na tlu domaje -govorili su uglas. -Uhap{eni su blizu austriske granice, na strani Banovine Hrvatske. Bilo ih je najmanje petnaestak, neki naoru`ani lova~kim pu{kama. Ali samo ovu trojicu trapavih uspesmo da uhvatimo. Ostali kidnapovali dva financa i odveli ih nekud u Sloveniju -raportirao je odse~no mladi potporu~nik.

-[ta su {vercovali ovog puta, auto delove? -upita kapetan. -Bicikle! Svi su vozili nove novcate bicikle kad ih je presrela patrola. Ve}ina ih pobacala u `bunje ugledav{i nas. -Interpreta tra`imo! -cvilela su ona trojica. -Mi smo komercijanti, ne kontrabanda. -Jel' bilo pucnjave? -upita kapetan. -Nije, ali kidnapovanje ona dva financa... -Ozbiljna stvar -slo`i se kapetan namr{tiv{i se, a zatim se obrati onoj trojici: -Multa

(64) dve tisu}e i da se odmah puste oni financi. Mo`ete koristiti moj telefon da se sporazumete sa ostalima. I to pre nego {to vas formalno optu`imo za kidnapovanje. A to bi zna~ilo su|enje i najmanje dve godine u buvari. U kancelariji zavlada podu`a ti{ina, a na licima one trojice zablista znoj. -Ali {ta }e biti sa biciklima? -osmeli se jedan od njih, sa tregerima od lasti{a koji su pridr`avail zelene ko`ne pantalone-dokolenice. Kapetan i potporu~nik se osmehnu{e. -Vrati}emo vam ih kada platite du`nu carinu -re~e kapetan. -Moramo najpre da se dogovorimo -javi se opet onaj sa tregerima. -Sigurno -re~e kapetan. -Odvedite ih dotle dole u peticu. -Petica je ubibo`e -re~e kapetan Mane Me{trovi}u kada potporu~nik izvede onu trojicu. -Tamna i vla`na da te muka uhvati. Ne}e im trebati mnogo da se dogovore... Ovi su vam obi~ni {verceri, ali ima takvih koji unose oru`je i municiju. -I posle preprodaju? -upita Me{trovi}. -Kosovarima dole pone{to, po paprenoj ceni. A najmodernije zadr`avaju za sebe. Jednostavno nestaju ilegalno uvezene automatske pu{ke i revolveri poslednjih modela, kao da u zemlju propadaju. -O {vercovanju tog oru`ja treba napraviti poseban izve{taj i poslati ga kurirom ministarstvu unutra{njih poslova -re~e Me{trovi}. -Ili jo{ bolje, uputite ga na ime pomo}nika ministra Mari}a. Posilni utom uvede Mitra. Na jednom kraju usana video mu se trag krvi koju je poku{avao da zaustavi ve} umazanom maramicom. Me{trovi} izvadi svoju, sne`no belu, i pru`i je Mitru. Posilini predade Mitrovu legitimaciju kapetanu. -Odupirao se stra`arima? -upita kapetan Mane. -Ne, ali se upustio sa agentima u diskusiju... ne{to o demokratiji -re~e posilni zadr`avaju}i osmeh. -Njihovi argumenti su pesnice! -prozbori Mitar ogor~eno. -Agenti u civilu nisu pod mojom jurisdikcijom. Me|utim, imate pravo da se `alite ako su prekora~ili ovla{}enja -primeti kapetan Mane za{kiljiv{i o~ima. -Samo u tom slu~aju mora}emo najpre da napravimo zapisnik o hap{enju. A zatim treba da identificirate one agente. -Slu{ajte, kapetane- re~e Me{trovi}. -Mislim da je najbolje da zaklju~imo ovu stvar bez formalnosti... Insistira{ li na zapisniku? -obrati se on ro|aku. Mitar samo sle`e ramenima. Ideja o formalnom zapisniku nije mu se dopadala, takve stvari posle ostaju u policiskom dosijeu. -Saglasni, dakle? U tom slu~aju ne}emo morati da ispitujemo {ta jedan student iz Beograda tra`i na demonstracijama ovde usred Zagreba -re~e kapetan Mane.

-Zar je u~e{}e na demonstracijama protivustavno? -javi se Mitar ozloje|eno. -Ja kao student prava `elim da protestujem... -Pre nego {to u~inite to formalno, treba da znate da te demonstracije niko nije odobrio i da su razbijena tri izloga radnji u centru. A da i ne pomenemo tu~u sa policijom, to je ve} postalo neka vrsta studentskog sporta -prekide ga kapetan hladno, pru`iv{i mu legitimaciju. -Kada }e{ za Beograd? -upita Me{trovi} Mitra. -Jo{ ve~eraske -re~e Mitar nelagodno se preme{taju}i sa noge na nogu. -Nego, ponestalo mi para, uja~e. Za voznu kartu.

(65) Me{trovi} izvadi nov~anik i izdvoji stotinarku. Kapetan Mane je posmatrao to sme{kaju}i se ironi~no. -Ho}e li biti dovoljno? -upita on Mitra. -Vi{e nego dovoljno. Hvala ti... Vrati}u to ~im budem mogao. Kad Mitar iza|e iz prostorije, posilni objavi: -Oni Slovenci `ele da se dogovore sa vama, gospodine kapetane. -Nisam li vam rekao? Ni pola sata nije im trebalo -primeti kapetan Mane. Me{trovi} ustade i pribli`i se kapetanovom stolu, pru`iv{i mu ruku. . -Moram da idem sada -re~e Me{trovi}. @elim da vam se zahvalim u moje ime i tako|e, u ime mog mladog ro|aka, kapetane. Kapetan Mane, koji je ustao od stola da se pozdravi sa njim, odmahnu rukom. -I onako }emo u~esnike jutro{njih nereda morati jo{ ve~eras da pustitimo ku}ama. Najgore je to {to policija ni ovoga puta nije uspela da pozitivno utvrdi ko je izme|u njih bacao kamenice na izloge. Pro~itao sam negde da u Americi fotografi{u grupe demonstranata - ali mi jo{ nismo dostigli takav stepen progresa... [verceri, ilegalno oru`je, demonstranti, zavere. Kuda li }e ova na{a dr`ava, gospodine poslani~e? -upita kapetan. -Kada do|ete slede}i put u Beograd, svratite do mene da vas povedem na neko od skup{tinskih zasedanja. Ali ne verujem da }ete tamo na}i odgovor na va{e pitanje -odgovori Me{trovi}. -Ipak, na{e je da poku{amo da u~inimo ono {to mo`emo. Kapetan pozdravi po vojni~ki: 'Na slu`bi Kralju i Otad`bini!' -izre~e on otse~no. Kojoj Otad`bini? -pitao se Me{trovi} dok je silazio niz stepeni{te sive zgradurine na ulicu. Na~ini mentalnu zabele{ku o kapetanu. Solidan vojnik, zaklju~i. I dorastao situaciji. Ali ni po koju cenu ne bih `eleo biti na njegovom mestu, mislio je uputiv{i se prema `elezni~koj stanici da do~eka ekspres iz Beograda u kome je Sonja rezervisala le`aj u spava}im kolima.

(66)

VIII. POLITI^KE IGRE U ZAGREBU Izme|u Me{trovi}eve i Sonjine hotelske sobe bila su vrata koja su se zaklju~avala sa Sonjine strane. Me{trovi} pokuca i ona mu otvori odevena samo u ru`i~asti penjoar. -Tek {to sam iza{la ispod tu{a, golup~ik -re~e ona, poku{avaju}i da pokupi u pund`u svoju bujnu kosu crvenkasto zlatne boje. A zatim dodade: -Jo{ ne mogu da verujem da sve ovo nije samo pusti san; ove sobe samo za nas dvoje! Ispod penjoara videle su se obline njenih grudi i kukova. Me{trovi} je obuhvati oko struka i povede je prema krevetu. Sonja se izvu~e iz penjoara i ostade potpuno gola. Pomagala je sada njemu da se svu~e, prelaze}i prstima po njegovim butinama i prsima obraslim gustom dlakom, a onda joj se ruka izgubi izme|u njegovih nogu. Me{trovi} oseti kako ga `udnja za njom ispuni svog i, odmah zatim, kako mu se mu{kost napinje do bola. -Ne jo{, golup~ik -{aputala je Sonja vode}i njegove ruke preko svojih oblina i, istovremeno, uvijaju}i se pod njegovim milovanjem, svaki put prepu{taju}i mu jo{ neosvojeni deo svog bujnog tela. Le`ali su zatim jedno kraj drugog }utke, kao da je sve izme|u njih bilo izre~eno ~ulno{}u. Spontanost Sonjinog podavanja, uz odsustvo gotovo svake inhibicije, uvek iznova ga je uzbu|ivala. Bio je to, za njega, neki novi i druk~iji odnos izme|u mu{karca i `ene; jedno razli~ito shvatanje ~ulnosti i ose}ajnog od onog -pome{anog sa ose}anjem stida ili krivice -koje je upoznao jo{ kao mladi}, mislio je Pavle. I nije mogao a da se ne seti Aninog otpora da se prepusti bujici ~ula ni onda kad su ve} bili par godina u braku. Ne zbog nedostatka `enstvenosti; imala je ona telo kao izvajano koje je znalo da uzdrhti poput strune pod njegovim milovanjima. A jo{ manje zbog nedostatka ose}anja prema njemu. Bio je on njen prvi i, znao je, osta}e njen jedini mu{karac. Stvar je bila u tome {to je Ana svesno nastojala da suzbije sve ~ulno u sebi, da se prepusti potpuno, tako su je vaspitavali od malena. Kasnije je svoju strastvenost sve vi{e usmeravala prema religioznom. Nau~ila je bila da svoje katarze do`ivljava u molitvi, u crkvi; zaklju~io je to posmatraju}i joj lice kada se vra}ala sa bogoslu`enja. Imala je tada ne~eg duboko smirenog u izrazu lica i u pogledu. Ti Pavle, govorila mu je ponekad, ne shvata{ {ta zna~i duhovni `ivot; za tebe je profana politika isto {to i religija... -O ~emu razmi{lja{? -upita Sonja. -O Ani -priznade Pavle.

-Naslutila sam to. Ose}aj krivice? -Tako ne{to je odavno prevazi|eno izme|u nje i mene... Me|utim, potadkad mi se ~ini da `ivim dva `ivota istovremeno. Ti i Ana ste dva sveta, i to me uvek iznova iznena|uje. Ne mogu da shvatim da postoje tolike razlike i podvojenosti me|u ljudima. -U jednom smo ipak sli~ne. Obe smo `ene... Ali ako se radi o svetu duhovnosti i svetu ~ulnosti, ti zna{ da ja nisam nikakva bogomoljka; u nas Rusa malo ko da je isklju~iv bar {to se religioznosti ti~e. Istina je da sa vremena na vreme idem na slu`bu bo`ju u onu na{u crkvu koju su tu skoro preuredili u Beogradu. Me|utim to je za nas ne{to vi{e od religije. Znam da mnogi Evropljani idu u crkvu jer je to deo njihovog obrazovanja i

(67) shvatanja civilne du`nosti. Ali u nas, kad nam sve{tenik podeli one kockice belog hleba, kao da nam uvek iznova usadi ne{to od onog {to je Dostojevski nazivao 'sveta Rusija'... Mo`da zbog toga Rus uvek ostaje Rus, bez obzira gde ga nakalemi{. -Vidi{, u tome i jeste stvar. Ana, znam zasigurno, jeste religiozno stvorenje a ti eto veruje{ u svetsku misiju Rusije. Ali pitam se gde ja pripadam? Kao da `ivim u onom ~ardaku ni na nebu ni na zemlji... Mislim da svaki savremeni ~ovek ili `ena ovog Dvadesetog veka treba da ra{~isti to sa samim sobom; u {ta zaista veruje pre svega ostalog -primeti Pavle. -Nije dovoljno re}i da veruje{ u boga i da odlazi{ u crkvu, pa da poveruje{ da si zaista religiozan... Niti, opet, prsiti se sa nekim socijalizmom a ostavljati druge da vode borbu za ispravljanje dru{tvenih nepravdi. -I u koju grupu sebe samog klasifikuje{? -upita Sonja. -Nisam siguran... Za jednog politi~ara takva opredelenja nisu laka -re~e Me{trovi} posle kratkog razmi{ljanja. -Pomozi mi ti. -Po meni, pripada{ ~ulnim politi~arima -re~e Sonja osmehnuv{i se. -Nego, treba da ti ka`em o pozivnici. Valjda gre{kom ostavili su je u mojoj sobi. Sonja mu dodade belu kovertu koja je le`ala na no}nom sto~i}u. 'Mr. S. Peterson ima ~ast da pozove Mr. and Mrs. P. Me{trovi}a na ve~eru u Klubu industrijalaca. Posle ve~ere izve{}e se kratki muzi~ki program.' -pisalo je na pozivnici. -Pa to je ve~eras! Taj Peterson ne gubi vreme. Ho}e{ li sa mnom? -upita on Sonju. -A {ta }e{ sa onim Mrs.? Uostalom, nemam ni prikladnu haljinu. -Za Mrs. nema problema, Vlado }e urediti to -odgovori joj Me{trovi}. -A {to se haljine ti~e, ja znam gde su zagreba~ke {ik butige. Kada te ve~eri stigo{e u Klub industrijalaca, Sonja, obu~ena u tamnoplavu haljinu sa dubokim dekolteom i ogrlicom od ohridskog bisera, privu~e zadivljene poglede mu{karaca i pokoji zavidljiv od strane prisutnih `ena. Majordomo na ulazu izre~e njeno ime i dodade: ‘prevodilac engleskog', kako mu je do{apnuo Vlado Me{trovi}. -Nice to meet a charming English speaking person like you -re~e Peterson kad ga Vlado Me{trovi} upoznade sa Sonjom. Mora da je ve} zakora~io u ~etrdesetu. Na svoj na~in, vrlo privla~an; siguran u sebe, zaklju~i Sonja pru`aju}i ruku Petersonu. Kada se ume{a{e me|u zvanice Vlado se obrati Sonji:

-Moram da priznam da sam dosta slu{ao o vama od brata. Me|utim, {to oko ne vide re~ ne opisa. O~aran sam, gospo|ice Sonja. -'Gospo|ica' te{ko da odgovara u mom slu~aju, sa dobrih dvadeset i pet i dva bra~na brodoloma za sobom -osmehnu se Sonja. -Dvadeset i pet? Pa to je prva mladost -primeti Vlado, a zatim se obrati Pavlu: -Stiv Peterson je pozvao Kurta [tajnera na ve~eru. Tamo je kraj izlaza na balkon, sa onom lepom Zagreb~ankom, koja ima figuru kao u modela. @elim da se upozna{ sa njim. Kurt [tajner bio je negde oko trideset petih godina, nao~it, visok, isprano plave kose i sa ve} pomalo prosedim zaliscima. Brkove je imao potkresane ‘a la Erol Flin'. Dr`anje mu je bilo dosta formalno, ne bez izvesne krutosti. Upusti{e se u razgovor sa njim a njegova

(68) pratilja, koja se predstavi kao Vesna, prevodila je samo sa Nema~kog i tek pone{to sa srpsko-hrvatskog, s obzirom da je [tajner bio u stanju da razume doma}i govor. Ispitati odkuda, na~ini Vlado mentalnu zabele{ku. Vesna, koja jo{ nije bila napunila dvadeset godina, vitka plavu{a sa kratko potkresanom kosom po poslednjoj 'garson' modi, kao da je bila presa|ena nekom magijom iz kakvog {ik be~kog salona. Sa usana nije joj se skidao lepr{avi osmeh, ~iji su joj se odblesci otslikavali u jasno plavim o~ima. Kad se [tajner upusti u to da, na srpskohrvatskom, objasni bra}i Me{trovi} neke aspekte posleratne politike nema~ke Vajmarske Republike, Sonja uze Vesnu pod ruku i njih dve i{eta{e na balkon. Obe su studirale jezike, Sonja pred diplomskim iz Engleskog a Vesna na drugoj godini germanske grupe. I obe su bile mi{ljenja da `ivot treba `iveti a ne provoditi ga izme|u ~etiri zida u jalovom filozofiranju. Od samog po~etka ose}anje prisnog prijateljstva po~e da se razvija me|u njima. Odlu~i{e bez daljeg da pre|u na ti. -Vas dvoje, Kurt i ti, ste par kao izmi{ljen -primeti Sonja. Vesnin pogled se zamagli, kao da Sonjina primedba probudi ne{to skriveno u njoj. -Sla`emo se super od samog po~etka, uprkos razlike u godinama -re~e Vesna. -Jedino {to je on, da tako ka`em, pomalo neuklju~en. I kao da `eli da odr`i na{u vezu u nekim samo njemu poznatim granicama. -Pavle je takav evo ve} druga godina -primeti Sonja osmehnuv{i se. -Mu{karci vole ose}anje slobode i treba ih pustiti da se tako ose}aju sve dok ne do|e trenutak odluke. -To ve} znam. Ali ima ne{to vi{e. U poslednje vreme po~eo je da tra`i od mene da budem ljubazna sa nekakvim direktorima fabrika i ~ak sa nekim starkeljama, politi~arima. Ka`e da se radi o milionskom poslu i o njegovoj, i na{oj, budu}nosti -govorila je Vesna. -Sve se to mo`e urediti, lepojko moja. Velikoj ve}ini starkelja dovoljan je osmeh koji obe}ava, s tim bar za neko vreme zaborave na svoj i{ijas! Vesna se zasmeja od srca, a plave joj se o~i ponovo ispuni{e iskrama. -Kad bi bio na mestu onog mladog Grka, ne bih znao kojoj od vas dve da dam jabuku -re~e Stiv Peterson pribli`iv{i im se. -Taj je morao da bira izme|u tri boginje, mister Peterson -primeti Sonja. -Uh, to je moralo biti jo{ komplikovanije! Voleo bih ako biste me zvali Stiv, u svakom slu~aju... Gospo|ica govori engleski? -obrati se on Vesni. -Pome{an sa nema~kim -odgovori Vesna slegnuv{i koketno ramenima. Stiv Peterson se pona{ao neusiljeno, pijuckaju}i ~ist viski iz svoje kristalne ~a{e; bilo je o~igledno da nastoji da zadr`i Vesnin pogled.

-Pijete sko~? -upita ga Vesna. -Nikad. Uvek pijem bourbon -odgovori Stiv. -Neko francusko pi}e, taj burbon? -upita Vesna. -Amerikansko. Na{ viski -odgovori Stiv. -Probajte malo. Vesna otpi gutljaj iz Stivove ~a{e i namr{ti se: -Uh, prejako za mene. I ima ukus na dim -primeti Vesna. -Na to se treba naviknuti, kao na ukus piva -re~e Stiv. Ose}ao je kako ga Vesna privla~i sa svakom izgovorenom re~ju, sa svakim osmehom. ^ak mu se i na~in na koji je izgovarala engleske re~i, nagla{avaju}i 'r', u~ini ljubak. Gotovo nije ni primetio kad se Sonja izvinu i ostavi ih same. Vesna tako|e poumi da se udalji, ali

(69) je Stiv uze za ruku i zadr`a je kraj sebe. -@elim da znam sve o vama, gospo|ice Vesna. Pre svega, da li ste ve} vereni ili udati, ako smem da pitam? -re~e on. Kakva drskost, pomisli Vesna izvla~e}i svoju ruku iz njegove. Ali prisetiv{i se Kurtove molbe da bude ljubazna sa Stivom, odgovori: -Mo`e se re~i verena, iako jo{ ne formalno. -Sa Kurtom [tajnerom? Video sam da ste sa njim do{li na prijem. Vesna pocrvene, ali odlu~i odmah zatim da se izvu~e bez odgovora, onako kako ju je majka u~ila. Dohvati rubove svoje duga~ke suknje sa obe strane i nakloni se graciozno. -Nice to meet you, Mister Steve -re~e ona, a zatim se udalji tra`e}i pogledom Kurta. -[ta misli{? -upita Vlado Pavla kad se Kurt udalji od njih. -Dosta lepih obe}anja, ali razgovor o investicionim fondovima obilazi kao ma~ak oko vrele ka{e. Nego, re~e da }e uskoro za Beograd, pa se tamo mo`e vi{e o tome. -Odlu~ili smo da pozovemo Petersona da poseti Beograd u decembru, mo`da se obe posete mogu koordinirati -re~e mu Vlado. Utom im se pribli`i Sonja, vra}aju}i se iz toaleta. -Napudrovali smo nosi}- primeti Pavle, skinuv{i u letu dve ~a{e {ampanjca i par sendvi~a sa petrinjskom salamom sa poslu`avnika koji je pronosio kelner. -Jednu stvar, naizgled banalnu ali povezanu sa mojim pozivom turisti~kog vodi~a, moram da primetim u vezi presa|ene be~ke kulture -oglasi se Sonja. -Toalet za dame ovde je ne{to posebno. Sav u mramoru, a o ~isto}i da i ne govorimo -sve blista. -Ne}ete verovati koliko glavobolje imam sa tim, naizgled banalnim problemom oglasi se Vlado. -Muku mu~im sa stranim delegacijama. Moram da {aljem kurira da izvr{i predhodnu inspekciju sanitarija svaki put kad se maknu iz hotela. A ni u jednom restoranu posle doru~ka ne mo`e se na}i sve`eg mleka da se doda uz kafu, onako kako voli ve}ina gostiju -izuzev Arapa i Turaka... -Mi u Boki mora}emo da nau~imo da `ivimo od turizma, a tu sre}emo sli~ne probleme -primeti Pavle. -Nemamo rude, a zemljoradnja ti je koliko da kokot za~eprka... Ribe ima vi{e prema pu~ini a tamo je do~ekuju Talijani sa svojim velikim ribaricama. -Biste li, Sonja, mogli urediti da va{a agencija preuzme na sebe turisti~ku stranu Petersonove posete Beogradu i Vojvodini? -predlo`i Vlado. -Plati}e vam se, naravno, po uobi~ajenoj tarifi. -Vrlo rado -odgovori ona. -Samo mi trebaju neki detalji u vezi njegovog boravka.

Utom im se pribli`i predsednik industriske komore Jeki}, omanji debeljko koji se znojio u tesno skrojenom ve~ernjem odelu. Njega je Vlado poznavao sa raznih me|unarodnih sastanaka o privredi. -^uo sam re~ 'turizam' -uta~e se Jeki} dok Vlado uze da ga predstavlja Sonji i Pavlu. -Potencijalno, to je prava fabrika bez dimnjaka za pravljenje deviza. -Ja imam utisak da kod vas i Slovenaca stvari u tom pogledu idu ne{to bolje nego na jugu. A i u proizvodnji za izvoz, tako|e -primeti Vlado. -Idu pa stanu -nasmeja se predsednik komore Jeki} isprazniv{i ~a{u belog vina na du{ak. -Samo kad bi tro{kovi produkcije bili ne{to ni`i. Ovako, {to ne mo`e{ da proda{ dobro kod ku}e, mora{ da gotovo poklanja{ napolju. A malo se zna i o tehnolo{koj strani. Evo vam jednog primera iz Slavonije, gde su zara|ivali dobre pare na izvozu pu`eva u

(70)

Francusku pa odlu~ili da ih odgajaju na farmi. No bilo im skupo da konsultuju agronome specijaliste, i po~eli sami, onako po na{ki, improvizovano. U po~etku i{lo glatko, namno`ili se mladi pu`evi da je divota. Sve dok nisu do{li ki{ni dani. Kad presta ki{a, prvog sun~anog jutra, iza|o{e u berbu. Ali ne na|o{e gotovo nijednog pu`a na farmi! Izvukli se ispod ograde i nestali u paprati obli`nje {ume... Za~u se diskretno zvono koje je pozivalo goste na ve~eru. -Je li ti govorio {ta o na{em poslu? -upita [tajner Vesnu na nema~kom kad su posedali za sto. -Video sam kako nastoji da te zadr`i kraj sebe. -Ako zove{ posao to {to je nastojao da sazna ima li ne~eg formalnog izme|u nas dvoje... -primeti Vesna. -Pa i nema, zar ne? -pogleda je [tajner svojim prozirno plavim o~ima. Vesna sle`e ramenima. Nastojala je da ne vidi kako joj Stiv Peterson diskretno nazdravlja kristalnom ~a{om sa zlatasto-mrkim burbonom koju nije ispu{tao iz ruke. Kraj nje, sa druge strane, sedeo je prelat odeven u odoru crvenkasto violet boje. -Zna{ li, k}eri moja, da li je taj Amerikanac Peterson katolik ili protestant? -upita. I oni `ele informacije, pomisli Vesna. -Njegovo ime, Peterson, ukazuje na skandinavsko poreklo. Verovatno protestant pomo`e joj Kurt da odgovori prelatu. -Neka im Bog oprosti odvajanje od svete crkve -pro{aputa prelat. -A ona dvojica {to sede sa njegove desne strane? -Politi~ari, iz Beograda -odgovori Vesna, pretpostavljaju}i da }e njihove du{e morati da vekuju u ~istili{tu. Tokom ve~ere predsednik trgovinske komore Jeki} ustade da nazdravi. Ki}eno je govorio o 'vezama na{e domaje i Amerike', o potrebi privredne saradnje 'nas koje napaja zajedni~ka zapadna tradicija i izvorna kr{}anska vjera'; a pomenuo je i podr{ku koju o~ekuju 'na trnovitom putu nacionalne nezavisnosti'. Ve}ina zapljeska na kraju zdravice, izuzev prisutnih iz Pribi}evi}eve stranke i Vlada Me{trovi}a. Peterson ustade da odgovori, zahvaljuju}i doma}inima na odzivu za prijem; ne zaboraviv{i da pomene 'na{e balkanske saveznike u velikom ratu' i potrebu da se 'svi uklju~e u integralnu svetsku privredu'. Kraj njegove zdravice do~eka mlaki aplauz. -Izgleda da im se nije mnogo svidela moja zdravica? -re~e Stiv Sonji, koja se bila prihvatila da je prevede prisutnima.

-Ovde pominjanje savezni{tva u pro{lom ratu nije mnogo popularno -osmehnu se Sonja. -Ali ne brinite, ono o uklju~enju u svetsku privredu sigurno im se dopalo. -Na~inio je prvi gaf -do{apnu [tajner Vesni, ne bez uzbu|enja u glasu. Kad kelneri pri kraju ve~ere po~e{e da raznose komade ~okoladne torte i kafu, u salu u|e mali orkestar ~iji su ~lanovi bili odeveni u me|umursku no{nju. Zasvira{e prvo: 'Lepa na{a domovina', a zatim tamburica povede ‘splet melodija iz hrvatskih krajeva', kako to najavi {ef orkestra. U splet uklju~i{e i par posko~ica iz Srema, {to Vlado odmah primeti. Usred svirke livrejisani portir pribli`i se postrance Vladi Me{trovi}u sa srebrnim poslu`avnikom na kome je bila cedulja. -Telefonski poziv iz Beograda dole u portirnici -re~e on dovoljno glasno da ~uju gosti

(71)

koji su sedeli u okolini bra}e Me{trovi}. Vlado, ne ustaju}i od stola, baci pogled na cedulju. Sem naznake 'telefonski poziv iz Bgd.', na cedulji nije bilo zapisano nikakvo ime, samo broj telefona. -Odgovori}u na poziv posle ve~ere -re~e Vlado hladno, odmahnuv{i rukom da otpusti portira. Posle kratkog, nelagodnog oklevanja i sav crven u licu, portir se nezgrapno okrete i uputi ka izlazu iz sale. -Ali, Vlado, mo`da je zbilja ne{to hitno? -primeti Pavle zabrinuto. -Nije ni{ta hitno, budi uveren -re~e mu brat spustiv{i glas. -A i broj telefona se ne sla`e sa onima kod nas. Taj trik izvode gotovo svaki put kad neka istaknutija li~nost iz Beograda do|e ovamo. Naivni nasedaju i tr~e do telefona, samo da bi saznali kako se 'prekinula veza sa Prestonicom'. A posle se doma}ini slatko smeju. Peterson sa svoje strane tako|e zamoli Sonju da pomogne sa prevo|enjem za vreme boravka u Beogradu, rekav{i joj da je prihvatio poziv jugoslovenske vlade da putuje tamo u decembru, odmah posle posete posavskim naftonosnim terenima. Vlado mu je u vezi tog puta obe}ao pomo} oko kontakata u Prestonici. 'Ali bi bilo dobro da se, bar u na~elu, predhodno saglasite sa Zagrep~anima o potrebi istra`ivanja nafte na terenima u ~itavoj zemlji' sugerirao je Vlado. Na {to je Peterson, namignuv{i, primetio: 'Nadam se da po dolasku tamo ne}u morati da dvaput prebrojavam prtljag u slu~aju da se pojavi kakva prekobrojna ta{na sa mapama'. 'Nema tajni u ovoj zemlji' -dodao je Vlado rezignirano, kasnije, kada je ispri~ao o tom razgovoru pomo}niku ministra unutra{njih poslova Mari}u; po{to ga je obavestio o aran`manima za planiranu Petersonovu i [tajnerovu posetu Beogradu. Kada ve}ina gostiju napusti prijem, grupica zagreba~kih privrednika - ~lanova komore - okupi se u jednom od salona na kafu i likere. -Kako ti se ~ini taj Peterson? -upita predsednik Jeki} [tefa, poznatog zagreba~kog berzanskog me{etara koji je pu{io tompus u i onako ve} potpuno zadimljenom salonu. -Imam utisak de }e taj jednostavno duplirati {to god Herr [tajner bude u stanju da ponudi. Bojim se da smo stavili pare na pogre{nog konja, Jeki}u... A i oni iz Beograda izgleda da }e poku{ati da ih obojicu skuvaju kad budu oti{li tamo.

-Uze mi re~ iz usta, [tef. Ali jo{ uvek imamo {anse. On putuje za Beograd u decembru, a to nam daje dosta vremena za akciju... Treba iskoristiti priliku i u~initi ne{to upe~atljivo, {to }e nam dati opipljivu prednost. -Ponuditi Petersonu jedan posto na li~ni ra~un u [vajcarskoj? -predlo`i [tef. -To bi bilo suvi{e riskantno, bar sada u po~etnoj fazi.... Kako ti se ~ini ako ga promoviramo u po~asnog doktora? -re~e predsednik komore i, ne sa~ekav{i odgovor, pozva svog li~nog sekretara nalo`iv{i mu da ga stavi u kontakt sa predsednikom akademije nauka. Sekretar se vrati sle`u}i ramenima. -Uku}ani ka`u da je iza{ao radi nekakve konsultacije! -U ovo doba no}i? Da je ne{to mla|i, sva{ta bi za pomisliti... Nego da priupitamo dekana geolo{kog, on je dobar prijatelj sa njim. Tu je negde me|u gostima. Dekan se ba{ spremao za polazak. Bio je visok i nao~it, sa gustom prosedom kosom koja mu je padala preko ~ela i pokrivala u{i.

(72) -Kako da ne znam! Ali pod uslovom da mi date d`entlmensku re~... -odgovori im dekan. -Eno ga na partiji pokera kod jednog od mojih kolega, zajedno sa direktorom kazali{ta i na{im slavnim dramaturgom. I ja }u tamo iz ovih stopa. Predsednik komore Jeki} objasni mu o ~emu se radi i zamoli za kratak postupak, kao i za glasanje telefonom o predlogu ako je ikako mogu}e. 'Nadam se da }e shvatiti da je rije~ o zajedni~koj stvari i o vi{im nacionalnim interesima' -zaklju~i on. Dekan se ve} bio obukao i stavio {e{ir, ali se priseti ne~ega i vrati se u salon. -Po~asni doktor ~ega? -upita on predsednika komor -Pa ne{to u vezi sa naftom, {ta ja znam. Samo ne bi trebalo pomenuti tu rije~, da ne ispadne o~ibodno -objasni Jeki}, koji je u`ivao u tome da pro{iruje govorni jezik novim kovanicama. -Kako bi bilo: Za doprinos u istra`ivanju novih svjetskih energetskih potencijala? predlo`i dekan geolo{kog. -Odli~no. Mi }emo se pobrinuti za tro{kove oko izrade diplome -zaklju~i Jeki}. -Ja se nikad ne bih setio toga -re~e Stef kad dekan ode. -Ako nisu cifre, ne rade mi klikeri. -Stvar je u tome da se bude uvek bar jedan korak ispred... ovaj... konkurencije. A sada po liker~i}. No, {to se cifara ti~e, [tef, kako ti se ~ine one akcije naftonosnih izvora? upita Jeki} potiho. -Kupovati sve {to se ponudi, naravno. Ali diskretno... ostavi to meni. Samo mi preciziraj plafon -re~e [tef gotovo {apatom. -Sutra }u te pozvati telefonom iz investicione banke u vezi toga. Tamo su i sami zainteresovani za formiranje jednog konzorcija investitora za naftu -dodade Jeki} bri{u}i maramicom znoj sa ~ela. A zatim, kada im se pribli`i jedan od potpredsednika trgovinske komore, nastavi normalnim glasom: -Jeste li ~itali u novinama da kafa ne samo da prouzrokuje nesanicu, ve}, kad se u`iva sa cigaretama, mo`e da bude {tetna za srce? Ostavi vince, ostavi kafu, kog vraga onda ostaje?

(73)

IX. OTMICA NADE ‘CRNE ZVEZDE’ NA ^UBURI -Gospodine majore, tra`e vas hitno na telefon! -probudi Petri}a iz dubokog sna glas posilnog. -[taa... Kog’ to jarca opet -mrmljao je Petri} bunovno tra`e}i pal~evima stopala papu~e ispod postelje. Telefon je bio u prizemlju i svaki put kad je bila kakva uzbuna morao je da se lomata niz drvene stepenice, skidaju}i sve svece kad bi izgubio jednu od papu~a i vunena ~arapa po~ela da kliza po daskama ucakljenim voskom. -Izvestili su nas da se Lune pojavio sa tri hajduka usred Beograda! -raportirao je glas de`urnog. -Videli su ga kod Skadarlije, sa {e{irom i ma{nom, u beloj ko{ulji... Neki kelner odande tvrdi da je ovo ve} drugi put kako dolazi tamo! -Pa uhapsite ga, {ta ~ekate! -Nije vi{e tamo... -Onda po{aljite automobile za njim, nije mogao daleko da odmakne. -Stvar je u tome {to su dva u kvaru, a tre}i odvezao Luki} na neku svadbu u Barajevu, udaje mu se svastika -~uo se glas de`urnog. -Njega }u pred disciplinski sud -zare`a Petri}. -Ka`u da mu neko odozgo dao dozvolu... Ja sam ve} naredio da se po{alju ko~ije sa islednikom u Skadarliju i da se obaveste postaje na ulazu u grad -re~e de`urni. Dobro bar ne{to. Ali ako za ovo sazna {tampa -mislio je Petri} obla~e}i se. Video je kako posilni petlja ne{to oko motora njegovog slu`benog automobila i {trecnu ga u grudima. Me|utim, posle vi{e okretaja kurble motor ipak upali i Petri} se odveze do uprave grada. Tamo izdade naredbu da se telefonska centrala stavi u stanje uzbune B; {to je zna~ilo da se policijiski pozivi tretiraju prioritetno a da se ostali pretplatnici, izuzev Vojske i Dvora koji su jedini imali pravo da narede totalnu uzbunu stepena A, za to vreme isklju~e. Pro|e jedno pola sata bez ikakvih vesti, a onda se javi neki policiski podnarednik iz ‘^uburske kafane' sa izve{tajem da je Lune vi|en u blizini ^ubure, kao i da je tamo

izvr{ena otmica neke pevaljke Nade. Petri} proveri metke u slu`benom revolveru i odlu~i da, sa dva `andarma, li~no krene u potragu za Lunetom. Posilnom ovoga puta po|e za rukom da upali ve} zagrejani motor bez te{ko}a. Jurnu{e brzinom od dvadeset pet na sat prema Slaviji, ali uzbrdo prema ^uburi brzina opade na petnaest. Kad stigo{e do ‘^uburske kafane' onaj isti podnarenik odvede ih do jedne od sporednih ulica gde su ve}inom `iveli Cigani-svira~i. Tamo ih do~eka gomila ljudi i `ena bunovnih lica, me|u kojima je jedna glasno kukala. Neko im re~e da je to bila Nadina pomajka ali od nje ne uspe{e da izvuku ni jednu suvislu re~. -Ote{e je na ulazu u ku}u. Vriskala je jadna, izbudi nas sve. Ali uzaman! Strpa{e ti jadnicu u jedan fijaker i i{~ezo{e tamo prema Cvetkovoj me’ani... -odgovarali su uzbu|eni glasovi na Petri}eva pitanja. -Ne, odveli su je prema Belem potoku... -re~e jedna Ciganka odevena u {alvare. -Koga su to ta~no odveli? Ko? -poku{avao je da sazna Petri}.

(74) -Pa Nadu, 'Crnu zvezdu', onu pevaljku... A ko, e to ne znamo -~uli su se glasovi onih smelijih. –Jerbo vde je no}u mrkli mrak; mogu da te oplja~kaju pa i ukokaju kad god ho}e... Ima evo ve} druga godina kako op{tina obe}ava uli~ne svetiljke, pa ni{ta. Utom, {kripe}i ko~nicama, jedan taksi u kome je bio Stevan sa fotoreporterom zaustavi se usred one gomile. Jo{ su mi samo ovi trebali, pomisli Petri}. Stevan je bio de`uran na prelomu lista kad im je dou{nik sa telefonske centrale, ~iji su identitet i honorari bili strogo ~uvana tajna redakcije, javio @ivoti}u da su se u Beogradu pojavili neki hajduci i da su na ^uburi oteli jednu peva~icu. Urednik unutra{nje rubrike @ivoti}, poznati no}obdija koji kao da nije izbijao iz redakcije ili okolnih kafana, nalo`i Stevanu da izvesti o tome; nije bilo nikog drugog pri ruci u to doba no}i. 'Znam da to nema veze sa kulturnom rubrikom, ali mo`e{ da potpi{e{ reporta`u nekim izmi{ljenim imenom ako ne `eli{ sa svojim -re~e mu @ivoti}'. Dok je fotoreporter palio magnezijumske patrone na veliko zadovoljstvo musavih klinaca koji se odnekud stvori{e tu, grupa mladih `ena, obu~enih samo u spava}icama i zagrnutih `ivopisnim penjoarima, iza|e u ba{tu obli`nje ku}e preko ~ijih su prozora bile navu~ene neprozirne zavese. -To su ti one, zna{ ve} tamo, trapad`oze... -re~e ciganka u {alvarama fotoreporteru dok ih je slikao, a zatim dodade ispod glasa: -Ka`u da je Nadu oteo neki ‘ajduk.. Stevan se priseti one ve~eri posle otvaranja Mirkove izlo`be, kada je pozvao Sava pesnika kod 'Tri {e{ira.' Dok je Nada 'Crna zvezda' pevala jedan omanji ali sna`no gra|en ~etrdesetogodi{njak sa brkovima poput Kraljevi}a Marka -kome su {e{ir i ma{na pristajale ‘kao piletu sise', kako je to slikovito bio primetio ^i~a Ilija tom prilikom -slao je krupne banknote prima{u. U jednom trenutku uhvatio je pogled tog brkajlije, hladan i britak kao se~ivo. Blesnu mu pomisao da je to mogao biti Lune, ~uveni hajduk koji je ima tome ve} par godina operisao u blizini Cera i Kosmaja, a govorilo se da je potkadkad dolazio sve do Avale ili ~ak tamo do [apca. U svakom slu~aju njegov lik odgovarao je podosta jednom opisu u novinama. -Po svoj prilici tu peva~icu je oteo onaj hajduk, Lune -predo~i Stevan majoru Petri}u ~im ga je uspeo da izdvoji na stranu. -Lune usred Prestonice? Ba{ imate ma{tu vi novinari; ali ti ga, brajko, prekarda{i! odgovori Petri}. -Ta~no je da neki od prisutnih o~evidaca tvrde da je doti~na Nada oteta.

Ali, izuzev `enske vriske, niko nije video ni{ta evidentno i postoji mogu}nost da je sve to neka zabuna, ili naprosto kakva ljubavna zapetljancija. -Pa zar bi se zbog tako ne~eg pojavili ovde u ~etiri sata ujutru? -primeti Stevan. -To samo zna~i da brinemo za bezbednost gra|ana Prestonice, bez obzira na doba dana ili no}i... Razume se, to ne}ete napisati, svi vi vi{e volite da kritikujete organe vlasti. Stevan di`e ruke od Petri}a i uze da ispituje prisutne. -Ja nisam video ni bele -re~e mu krezubi starac pogrbljen pod teretom godina. -Moja Paraskeva ~ula neko vriskanje a ja ni{ta, gluv sam ko top -dodade on. -Ka`u da ju je oteo {valer. Pre toga nekoliko no}i videli su ga kako se smuca ovuda -re~e mu mlada `ena, po upadljivoj {minci i dubokom prorezu na spava}ici iz koje su joj svaki ~as ispadala gola ramena verovatno jedna od 'onih' iz ku}e sa zavesama. -Hajde, Mileva, ne upu{taj se u to! Ne mora{ u svaku ~orbu da bude{ miro|ija... –

(75) opomenu je pedesetogodi{nja, vrlo krupna i tako|e preterano na{minkana `ena skupljaju}i spava}icu oko dlakavih golih nogu. Sredove~an ~ovek u {ubari od jagnje}e ko`e pribli`i se fotoreporteru i zapita ga: -Jel' bi mogao ti, momak, s tim tvojim aparatom da uslika{ svadbu moje '}eri u nedelju ujutru... Ovde blizu, u Svetosavskoj crkvi? Plati}e ti se po{teno. -Ako ne budem slu`beno zauzet, mo`e. Samo ka`i svima unapred da ne blenu u aparat i da ne za`mure kad po~ne da seva blic -re~e fotoreporter zapisav{i adresu onog u {ubari. Stevanu najzad po|e za rukom da prona|e prima{a, Gavro{a, za koji mu reko{e da je bio prisutan Nadinoj otmici. Taj prima{ je pratio Nadu dok je pevala one ve~eri kod 'Tri {e{ira', priseti se Stevan. Njegova ku}a bila je u ulici Orlovi}a Pavla, nedaleko odatle. Fotoreporter blesnu magnezijumom kad Stevan otpo~e razgovor sa njim. Prima{ potvrdi Stevanovu sumnju da je jedan brkajlija, omanjeg rasta ali otse~nih pokreta i metalnog, zapovedni~kog glasa, bio me|u otmi~arima kao i da je mogu}e da je isti taj brkajlija bio prisutan one ve~eri kad je Nada 'Crna zvezda' prvi put nastupila kod 'Tri {e{ira'. -Prepado{e nas iz pomr~ine u sitne sate, kad se vratismo no}aske iz Skadarlije. Bili su naoru`ani do zuba -pri~ao je prima{. -Ali im se lica nisu mogla dobro razaznati u mraku. Onaj brkajlija, obu~en u ve~ernje odelo, izdavao je naredbe. Na direktno Stevanovo pitanje, prima{ odgovori da on vrlo retko ~ita novine i da nema pojma kako izgleda hajduk Lune - daleko mu lepa ku}a. Me|utim, iz ne~ega u prima{evom pogledu i po na~inu na koji je nastojao da izbegne njegova pitanja o hajduku, Stevan oseti da on zna mnogo vi{e o Nadinoj otmici. Na~ini mentalnu zabele{ku da kojom drugom prilikom poku{a da izvu~e to od njega; sad je bio siguran da se iza otmice krije ljubavna istorija. I otkri, posmatraju}i bunovna lica ljudi oko sebe i slu{aju}i njihove izjave, da mu posao reportera unutra{nje rubrike po~inje da izgleda mnogo zanimljiviji nego {to mu se to ranije ~inilo. Stevan se zatim odveze do {tamparije lista gde ga je urednik @ivoti} nestrpljivo o~ekivao u dru{tvu sa Miosavom, redakciskim stenografom. -Izdiktiraj ti to sve lepo Miosavu u plajvaz, a posle mo`e{ da ide{ i da se ispava{. Ja }u se pobrinuti za ostalo -re~e mu urednik.

Stevan je spavao sve do rano poslepodne, a onda ode do kafane 'Znak pitanja' na ru~ak. Od prodavca novina kupi 'Ve~e' ali na prvoj strani nije bilo ni~ega u vezi Nadine otmice i tek na poslednjoj strani, u okviru policiske rubrike, prona|e malu reporta`u o otmici potpisanu njegovim inicijalima sa fotografijom grupe stanovnika ^ubure; onako kako su se bili probudili iz dubokog sna i iza{li, bunovnih lica, na ulicu ogrnuv{i se prvim {to im se na{lo pod rukom. Izjava prima{a Gavro{a bila je izostavljena, a od Stevanovog naslova za ~lanak: 'Hajdu~ki vo| Lune ume{an u otmicu peva~ice na ^uburi?', ostalo je samo: 'Kafanska peva~ica oteta na ^uburi?' -Pohvalno je {to ~ita{ svoje novine -pozdravi ga debelju{kasti pedesetogodi{njak u polucilindru; jedan od direktora lista, Panti}, za koga se govorilo u redakciji da je bio 'zadu`en da ide u zatvor' kad bi list objavio ne{to {to su pogo|eni gra|ani ili organi vlasti smatrali klevetom a sudovi protiv-zakonitim. Takav zatvor trajao je ne vi{e od par sati, dok

(76) advokat 'Ve~eri' ne bi uspeo da i{~a~ka potrebne paragrafe u korist odlaganja sudskog postupka. Govorilo se tako|e da siaset takvih optu`bi za klevetu ili uvredu gra|anske ~asti pokrenutih protiv 'Ve~eri' skupljaju pra{inu u sudskim arhivama. Stevan zamoli Panti}a da sedne i uze da mu pri~a o doga|ajima pro{le no}i, pomenuv{i posebno razloge za pretpostavku da je otmi~ar bio hajduk Lune. -I bio je Lune -re~e Panti} za~kiljiv{i o~ima. -Pa {to mi onda izbaci{e to iz reporta`e, tane mu gosino? Ja sam bio jedini novinar na licu mesta. I to jo{ sa fotoreporterom; bilo bi to ne{to zaista ekskluzivno, za prvu stranu. -To smo i mi mislili, Sremac, ne beri gajle. Probudili su glavnog urednika i mene da damo saglasnost da se tvoja reporta`a objavi na prvoj strani... Ali je intervenisao li~no ministar unutra{njih poslova koga je major Petri} tako|e probudio rano jutroske... Obavestio ga je o razgovoru sa tobom tamo na ^uburi i dogovorili su se da nas ‘zamole' da ne objavimo ono o Lunetu. Tvrdili su da je stvar potpuno nedokazana i da ima indicija da se radi o nekoj banalnoj ljubavnoj aferi. Bruka za novu dr`avu da se pi{e kako joj hajduci vr{ljaju po Prestonici ako se radi tek o goloj sumnji, rekao je. -A kako ono u Americi? Gangsteri osvojili ulice ^ikaga i o tome se pi{e sve u {esnaest; nikome ne pada na pamet da zabrani to -primeti Stevan ozloje|eno -Da su tu pevaljku oteli neki tamo gangsteri, ili nekakvi krijum~ari opijuma, ni brige{a... Ali hajduci, kao u srednjem veku! -re~e Panti} ustaju}i od stola. A zatim dodade, kao uzgred: -Ovo {to ti rekoh o ministrovoj intervenciji je za tebe li~no, da ne misli{ da smo glavni i ja neki cipovi koji nisu u stanju da ocene vrednost jedne ekskluzivne reporta`e. Treba da zna{, tako|e, da se ova stvar ne}e zavr{iti tek tako... Rekli smo ministru da ako se ta Nada ne pojavi u Beogradu do kraja nedelje, objavi}emo sve pa kud puklo da puklo. Na~elnik kosmajskog podru~ja odlo`i telefon sav crven u licu. I ranije je bio na `ivoj muci da objasni ministru unutra{njih poslova kako to da Lune, evo ve} druga godina, uspe{no izbegava zatvor i ve{ala. Ima mnogo jataka, gospodine ministre, izgovarao se... Ali ovoga puta ministar ni da se opepeli. 'Sve osumnji~ene kao jatake u zatvor ako ta Nada ne

bude pu{tena?' -ponavljao je na~elnik u telefon. -'Razumem, jasno ko sunce. Odmah }emo preduzeti mere, gospodine ministre.' -Na|i mi smesta onog Stanoja, konjarskog trgovca! -otse~e on sekretaru koji je stajao kraj stola sa poslu`avnikom na kome je bila {oljica turske kafe i ~a{a mineralne vode. -I ostavi taj poslu`avnik ovde na sto, gde si naumio s njim! Ne pro|e ni pola sata a u na~elnikovu kancelariju u|e `andarmeriski podnarednik vode}i pokunjenog Stanoja. On munu Stanoja u rebra okrenuv{i ga licem prema na~elniku. -Dovedoh ga pravo iz pritvora... Tu`ili ga neki seljaci da im prodao dva ukradena konja, pa sada moraju da se spore sa pravim vlasnicima -re~e podnarednik. -Nisam, krsne mi slave, znao da su ukradeni - oglasi se Stanoje nevoljno. -Jel' stvar ve} do{la do istra`nog sudije? -upita na~elnik. -Nije, jo{ se vodi policiska istraga -re~e podnarednik glade}i napoma|ene brkove

(77) isterane u {pic nagore, gde su im vrhovi dopirali do polovine obraza. -Dobro, ostavi ga ovde. Treba s njim da ra{~istim jednu drugu stvar... Sekretar }e ti dati napismeno o preuzimanju uhap{enika -re~e on podnaredniku, koji o{tro salutira i iza|e. Kad ostado{e sami, na~elnik se zapilji u Stanojevo lice a on uze da {ara o~ima, od predmeta do predmeta u kancelariji, nastoje}i da izbegne taj pogled koji nije obe}avao ni{ta dobro. -Reci mi gde je bio Lune ‘ajduk ova dva tri dana? -upita na~elnik kada ti{ina u prostoriji postade nepodno{ljiva. -Pojma nemam, nisam ga ve} odavno video. Daleko mu lepa ku}a... -vrdao je Stanoje. -Znam da nisi. Odkako ti je dao ona dva ukradena konja da ih utrapi{ nekom... A ja }u ti re}i gde je bio Lune. U Prestonici... I ne samo da je bio tamo, ve} smislio da otme jednu pevaljku usred ^ubure, nisu mu dobre ~obanice po Kosmaju. Napravio dar-mar tamo, usred no}i, a sada se sve to lomi preko moje glave. -Uh, majkovi}u, pro~itah neka naga|anja u novinama. Nije valjda Lune... Na~elnik ustade od stola i raspali pesnicom po gomili papira pred sobom tako da se neki od njih razlete{e po podu. Stanoje se tr`e i odsko~i od stola a zatim se sa`e i uze da kupi one papire. -Bio je Lune, maj~ina mu! Ali ne}e zadugo... Iz ovih stopa da ide{ i da ga na|e{. Ne interesuje me kako i gde. Ka`i mu samo ovoliko: ako se sutra do podne ta pevaljka ne pojavi dole ispred ulaza u na~elstvo posla}emo ~etu `andarma u poteru za njim. Zatim }emo pohvatati sve njegove jatake, a njega obesiti o prvu dudovu granu sa glavom na dole sve dok ne propeva. A {to se tebe ti~e, ne gine ti bar tri godina robije ako nastavi{ da vrda{... Ka`i mu da }e sve tako biti kako ti rekoh, ne zvao se ja Mile Milenkovi}-Crni. -Ali ja ne znam gde... -zausti Stanoje, me|utim, prese~en na~elnikovim pogledom, izma~e kroz vrata glavom bez obzira. U ku}i jednog od jataka, Grbi}a, visoko uz padinu Kosmaja, Lune je namrgo|eno slu{ao Stanojev opis susreta sa na~elnikom. -Puste pretnje... -re~e Lune. -Bio je besan kao ris, nikada ga nisam video takvog -glasnu se Stanoje oprezno. -Pri~vrljili ga iz Beograda, izgleda.

-A ti onda ka`i da me nisi mogao prona}i -re~e mu Lune. -Ja mu ne smem na o~i, sada kad su me pritisli zbog onih konja -zacvile Stanoje. -Za te konje sam si kriv. Lepo su ti rekli da ih proda{ preko u Banatu, a ti ih odveo na prvi va{ar ovde kao da su ti od dedovine. -Na tvom mestu, Lune, ne bih uzeo olako na~elnikovu pretnju. Govorka se da ima spisak osumnji~enih jataka. A ako zbilja povedu celu ~etu crno nam se pi{e -re~e mu Grbi}, postariji seljak u ~ijoj je ku}i Lune bio sakrio Nadu. -A ona, jo{ uvek isto? -upita Lune Savku, doma}inovu `enu; mr{avo stvorenje zbr~kanog lica i poniznog pogleda. -Nije ni pipnula hranu otkako si je doveo -oglasi se Savka. Lune ode do pokrajnje sobe gde se nalazila Nada. Njena duga vrana kosa padala je u neredu sve do preko bujnih joj grudi, a u pogledu njenih krupnih crnih o~iju ogledao se bes i prkos. Ali ne strah, pomisli Lune. Da me se bar pribojava... Ne{to u grudima ste`e mu se

(78) od `udnje za njom. Prvi put ju je video i ~uo kako peva u Banji Kovilja~i, u jednoj seoskoj mehani, ima tome ve} podosta vremena. Kad ju je ponovo video u [apcu ponudio joj je bio da po|e sa njim u {umu a ona mu se nasmejala u lice. Tada se zare~e da }e je primorati na to, bez obzira na sredstva. Me|utim, bila je uvek okru`ena grupom mladih Cigana iz ~erge, sa no`evima skrivenim za pojas po ~ivija{kom obi~aju. Posle je potplatio jednog tambura{a iz orkestra sa kojim je nastupala da ga izve{tava o Nadinim putovanjima. Za dlaku mu je izmakla u Zemunu, gde je jedno vreme pevala u nekoj kafani kraj Dunava. Odmah zatim napustila je ~ergu i sasvim ozbiljno se posvetila u~enju takozvanih 'gradskih' pesama. Kad je pre{la u Beograd odlu~io se za otmicu sa ^ubure ~im je dobio adresu njenog stana. Morao bih da je ve`em prvo, pomisli Lune. Ili da je pretu~em tako da bude modra kao ~ivit. Ali odbaci tu pomisao kao nedostojnu sebe i glasa narodnog prijatelja i dobro~initelja koji ga je bio po okolnim selima. -Zlo ti se pi{e ako nastavi{ da mi se protivi{ -poku{a Lune opet, iako je ve} bio shvatio da mu je poduhvat sa Nadom propao. -A tebi se pi{u ve{ala -pogleda ga ona prkosno u o~i. -Ne bojim se ja ni metaka, a ni no`a -zare`a Lune i ne primetiv{i da je izostavio re~ 've{ala', a zatim iza|e iz one sobe sav smrknut. -Mora}u da idem odavde sa mojim ljudima, privremeno -re~e Lune doma}inu. -A ti upregni kola i odvezi Stanoja i ovu `enskinju, Nadu, u varo{icu. Ve`ite joj o~i i zapretite da ne di`e galamu, ina~e ne}e ponovo videti familiju... Ti Savka -obrati se on doma}inovoj `eni -vidi da se Nada umije i uredi kako treba pre nego {to krene na put. Stevana pozva{e hitno kod glavnog urednika. To ga dosta iznenadi jer su kulturnu rubriku smatrali vi{e kao nu`no zlo u ve~ernjem listu i 'glavnog' su vi|ali samo sa mene pa na u{tap. Druk~ije je bilo sa onima iz sportske rubrike, a posebno sa 'fuzbalerima'. Oni, kao i novinari iz takozvane ‘skandalozne’ hronike, u`ivali su prednost u svakom pogledu. -Pozvao sam te da priupitam bi li nastavio da izve{tava{ o otmici one peva~ice, Nade 'Crne zvezde'... Znam da kafanska muzika ne spada pod kulturnu rubriku -osmehnu se on, preduprediv{i Stevanovu upadicu. -Ali radi se o mogu}nosti da pokrenemo seriju ekskluzivnih reporta`a o fenomenu jo{ uvek `ive hajdu~ije u nas, sa ciljem da se ispitaju

socijalni i istoriski uzroci te pojave... A ba{ka {to narod voli da ~ita o tome. Zna{ li da se Nada opet pojavila u Beogradu? -Ne znam. Bio sam zauzet onim Brankovim festivalom u Novom Sadu... -Moglo bi se otpo~eti sa jednim intervjuom sa Nadom - o samoj otmici. A posle bi mo`da uspeli da porazgovaramo i sa samim Lunetom -predlo`i glavni urednik. Onaj prima{, Gavro{, bi mi verovatno pomogao da privolim Nadu na intervju razmi{ljao je Stevan brzo. Osim toga, imao bi daleko vi{e mogu}nosti za skupljanje gra|e za onaj moj dnevnik o `ivotu stanovnika posleratnog Beograda, zaklju~i on. -Prihvatam -oglasi se Stevan. -Pod jednim uslovom. -Ako se radi o tro{kovima, to nije problem. Bi}e ti otvoren poseban ra~un. A i o tvojoj plati mo`emo da porazgovaramo... U razumnim okvirima, naravno. -Uslov je da mi se ne skra}uju reporta`e bez moje saglasnosti -osmeli se Stevan.

(79) Glavni urednik mu pru`i ruku preko stola. Pakt sa ne~astivim, pomisli Stevan rukuju}i se sa njim. Nije ni sanjao u tom trenutku da se nikada vi{e ne}e vratiti kulturnoj rubrici.

(80)

X. VATRENO KR[TENJE MLADOG BOKELJA U PRESTONICI Decembar 1923 U`urbani radovi na preure|enju Trifunove skromno opremljene vo}arske radnje u kraljevsko-dvorsku prodavnicu ju`nog vo}a zavr{i{e se krajem novembra i Vasilije, Trifunov ortak, predlo`i da prirede prigodnu sve~anost. Trifun se postarao da prodavnica bude dobro snabdevena ne samo ju`nim vo}em, ve} i raznim delikatesnim proizvodima uvezenim iz Turske. U beogradskim novinama osvanu oglas: 'Prva u Srbiji! Prodavnica ju`nog vo}a i arapskih delikatesnih specijaliteta PALMA. Kraljevsko-dvorski snabdeva~i: @ivkovi} - Bjelopavlovi}'. U okviru oglasa bio je crte` palmovog drveta a kraj njega puna~ka crnkinja sa korpom punom banana povrh glave. Za sve~anost otvaranja nove prodavnice Trifun je, uz belu ko{ulju i golubije sivu ma{nu, obukao tek kupljeno novo prugasto odelo indigo plave boje, a dan pre toga dobrano je bio potkresao svoju gustu kudravu kosu i tr{ave obrve koje makaze nisu bile dotakle od njegovih mornarskih dana. 'Samo jo{ kad bi uspeo da hoda{ bez geganja, poverovao bi ~ovek da nikad nisi video brodske palube' -prozbori njegov pomo}nik @u}a posmatraju}i ga kriti~ki. Oko podne po~e{e da pristi`u zvanice. @u}a je kupio od njih mokre ki{obrane i kabanice od vo{tanog platna, kojima su poku{avali da se za{tite od sitne decembarske ki{ice napolju na ulici, a zatim ih nosio u sporednu prostoriju prodavnice. Najpre se pojavi{e Mirko i Nora, a zatim Stevan sa fotoreporterom. Nekoliko kantard`ija sa Bajlonove pijace koje je bio pozvao Vasilije do|o{e zajedno, fijakerima, u pratnji pozama{nih supruga. Pavle Me{trovi} pojavi se sa zaka{njenjem od dobrih pola sata u dru{tvu jedne dvorske dame koja je predstavljala kraljevsku ku}u, kao i sa jednim bradatim sve{tenikom u odori izvezenoj zlatastim nitima. Pavle prenese Trifunu izvinjenje svoje supruge Ane; bili su joj poverili da organizuje toga dana jednu priredbu za siroma{nu decu u crkvi svetog Antuna.

Noru uzbudi pogled na `ute limunove, zlataste narand`e i narove, na datule i roga~e ukra{ene lorberovim li{}em; njihovi mirisi do~ara{e joj primorje. Jedan od suvlasnika prodavnice, koji joj se predstavi kao Trifun Bjelopavlovi}, Hercegovac i biv{i mornar, kao da nije skidao oka sa nje ~itavo to vreme. Govorio je po bokeljski i u~ini joj se poznat. -Kako da ti ne bude poznat -re~e joj Pavle Me{trovi} kad ga priupita o tome. Sretali ste se po istim ulicama i trgovima dole u Boki, jo{ kao mladi. -Ja sam vas odmah prepoznao -re~e Trifun koji je poha|ao ne{to {kole u Kotoru i pokadkad prodavao ribu na pijaci u Herceg Novom pre nego {to se zaposlio kao 'picolo' na brodu. -I va{eg brata Mirka tako|e. Bili ste nerazdvojni. Prostorija prodavnice ubrzo se ispuni zvanicama kojima su Trifun i Vasilije nudili vo}e iz pletenih korpi a @u}a dolivao pro{ek u ~a{e. -Imam dobru vest za tebe, -re~e Me{trovi} kad mu @u}a napuni ~a{u slatkastog vina. -Koliko sutra ujutru da se javi{ Gavri}u, pomo}niku trenera BFK-a, tamo na njihovom stadionu. Radi probnog treninga.

(81) -Ne znam kako da vam zahvalim, gosparu Me{trovi}- zablista{e @u}ine o~i. Ona dvorska dama, mr{ava starica sede kose odevena u srebrnim nitima izvezenu haljinu od crnog somota, uze re~ i zvonkim za svoje godine glasom pozdravi prisutne, a zatim se obrati suvlasnicima prodavnice: 'Vi ste nam doneli u ove hladne decembarske dane plodove toplog Juga, podse}aju}i nas da se na{a svetla Kraljevina sada prostire od sne`nih Alpa sve do sun~anog Ulcinja...'. Sve{tenik, sa strukom osu{enog bosiljka u ispru`enoj ruci koji je umakao u zdelu sa osve}enom vodicom, uze da prska po tezgama prodavnice. A zatim je Vasilije uzeo re~ izazvav{i po koji osmeh svojim milanova~kim ‘erinskim' akcentom. Fotoreporter ‘Ve~eri' otpo~e da ispaljuje svoje magnezijumske patrone. Prisutni zapljeska{e, a zatim uze{e da se rukuju sa suvlasnicima radnje, po`elev{i im uspeh u poslu. Trifun oseti malu i toplu Norinu ruku u svojoj. U trenutku u~ini mu se kao da je iz svog svakodnevnog, obi~nog, `ivota zaplovio u neki novi ispunjen blagom svetlo{}u. U svet gde je ona bila Princeza. Kao da je po~eo da prepoznaje u Nori onaj lik devojke, do toga ~asa nejasan i zamagljen, koji se, u njegovim sanjarijama, ocrtavao u okviru prozora ku}e u blizini luke gde je `eleo da baci kotvu. Njeno prisustvo tu, u prodavnici punoj zvanica koja je iznad ulaza nosila njegovo ime, u~ini mu se kao znamenje ostvarenja tog najskrivenijeg i nikom poverenog sna. Treba}e jo{ samo korak pa da taj san postane java, pomisli. -Trifune, ima gostiju koji `ele da kupe vo}e. Probudi se, o{tija! -trznu ga za rukav @u}a koji je ve} bio po~eo da dodaje ki{obrane i mantile onima koji su se spremali za polazak. Kad Mirko i Nora iza|o{e iz prodavnice ki{ilo je jo{ ja~e. Hladni vetar koji je nosio kapljice ki{e o{inu ih po licu uprkos otvorenom ki{obranu. Stevan im se pridru`i. -Ja stanujem u blizini i `eleo bih da vas pozovem na ~a{icu konjaka -predlo`i on. U Stevanovoj garsonjeri koja je bila u jednoj od tek sazidanih ~etvorospratnica ispod Knjaz Mihajlove ulice, bilo je ugodno toplo zahvaljuju}i centralnom parnom grejanju jednom od prvih u Prestonici gde se velika ve}ina stanova grejala dimljivim pe}ima od livenog gvo`|a koje su sagorevale nacepana drva ili mrki ugalj. Ujesen prolaznici su morali da preska~u preko gomila tog uglja ili drva pred podrumskim prozorima, a struganje testera

i udarci sekira kojima su sezonski radnici sa Juga cepali panjeve bili svima poznati zvuci koji su najavljivali dolazak zime. Mirko i Nora sedo{e na sofu ose}aju}i se udobno u toplom, i tako blizu jedno drugom, a Stevan se uputi ka uglu garsonjere gde se nalazio mali bar sa, ve}inom uvezenim, `estokim pi}ima. Stevan pusti muziku sa radija i nasu konjaka u ~a{e: -Za Mirkov uspeh u Parizu -re~e on otpiv{i iz svoje. Nora, iako nenavikla na alkoholna pi}a -koja je Ana nazivala vra`jim nektarom tako|e otpi dobar gutljaj. @estoki konjak opali joj nepce, ali odmah zatim oseti kako je prijatno zagrejava. U Parizu... ponovi ona u sebi. To sada vi{e nije bilo ne{to {to se tek ocrtavalo u budu}nosti. Izvesnost Mirkovog odlaska potrese je do dna du{e. -Ti kao da si ne{to bleda -obrati se Mirko Nori, ne bez zabrinutosti u glasu. -To je zbog one ki{e napolju, ne brini. Kad se jo{ malo zagrejem pro}i }e -otpi ona novi gutljaj `estokog pi}a. Utom zazvoni telefon i glas sekretarice glavnog urednika pozva Stevana da do|e hitno u redakciju. Onaj Nadin prima{, Gavro{, prihvatao je da obezbedi intervju sa

(82) peva~icom ali je tra`io da se dogovori li~no sa Stevanom o tome. I pominjao je neke fotografije, dodade. 'Imam ih spremne u mom stolu tamo u redakciji, ne brini' -re~e joj Stevan. 'Dolazim iz ovih stopa...'. -Ja moram u redakciju -obrati se Stevan Mirku i Nori, a zatim dodade: -Ne, nemojte da ustajete. Ostanite vi lepo ovde dok se Nora ne utopli i dok ki{a malo ne prestane. Vrata se zaklju~avaju automatski, bez klju~a. Samo ih treba zalupiti. Evo ovako re~e on izlaze}i. Mirko zatim obuhvati Noru oko ramena i privu~e je sebi. -Ko }e te braniti od ki{e i zime kad otputujem za Pariz -poku{a Mirko da se {ali, ali mu re~i zazvu~a{e promuklo, gu{e}i se u grlu. Nora uze Mirkovo lice u {ake i zagleda mu se u o~i. -Pusti me da te se nagledam, Mirko moj... -govorila je Nora. -Ako te izgubim, `elim bar da zapamtim tvoje lice, boju tvojih zenica... Kestenjaste, sa zlatastim prelivima. ^udno da to nikada ranije nisam opazila -dodade ona ose}aju}i kako je svu obuzima neka neobi~na toplina, gotovo vatru{tina. Nora je ose}ala sada kako Mirkove usne tra`e njeno lice, kako mu prsti umi~u ispod njene bluze. Ali nije imala snage da se brani. Evo ve} su njegove vrele usne bile na njenim, u strastvenom poljupcu. Sveti Antune, daj mi ~vrstine da se oduprem isku{enju -pro{apta gotovo ne~ujno. Ali uzalud, njegove usne a ni njegove ruke koje su dopirale do najintimnijih predela njenog tela nisu se vi{e mogle zaustaviti. Ose}ala je kao da tone... Kao onog dana kad su ronili zajedno, samo ovog puta nije smogla snage da odvoji svoje goru}e telo od njegovog; ni onda kad joj je zadao bol... Kao da ih je taj njen bol, laki krik koji joj izma~e duboko iz grudi, jo{ vi{e vezao. Nije mogla da zamisli da se odvoji vi{e od njega, niti da }e ikad to mo}i da se dogodi. U tom trenutku, u~inilo joj se, kao da se sve razre{ilo namah; njena neodlu~nost da prizna sebi ono {to ose}a za Mirka, pretnja Aninog gneva, kao i ono potajno prisustvo greha koje ju je pratilo ~itavog proteklog leta javljaju}i joj se u snovima poput crne pti~urine {irokih krila i o{trog kljuna. Kad su posle iza{li iz garsonjere na ulicu ki{a je i dalje sipila, samo sada u pra{inastim kapljicama koje su im se slivale niz kosu i po ~elu, bude}i ih iz zanesenosti.

-Iz ovih stopa idemo do Ane da joj ka`emo da }e{ sa mnom u Pariz. Ja }u joj re~i istinu -govorio je Mirko nastoje}i da je zakloni ki{obranom. Nije rekao do majke, ve} do Ane; oca nije ni pomenuo -zapazi Nora. Ana je odlu~ivala o takvim stvarima u porodici, bila nihov zakon i sudija bez priziva. -Ti si {enuo, sasvim si izgubio razum, Mirko -pro{apta Nora koju hladne ki{ne kapi otrezni{e sasvim; ose}ala ih je po licu i po vratu, po rukama. -Niza{ta na svetu ne}e{ zucnuti o ovom Ani... ni nikome. Ako bi to u~inio, ako ikada u~ini{ to, mora}e{ zaboraviti da postojim na ovoj planeti. Moje o~i te ne bi pogledale vi{e! -Zna~i li to da ti mene ne voli{? Reci mi, Nora, moram to da znam jasno i bez dvoumljenja, moram da budem siguran. -Volim te, ali kao brata mog, kao rod moj ro|eni... I ogre{ila sam se o takvu moju ljubav prema tebi prete{ko, jadna. Tako da me ni hiljade sve}a niti 'zdravih Marija' ne mogu oprostiti od greha. Samo u vatri ~istili{ta mo}i }u, i mora}u kad do|e vreme, da ispa{tam za ovaj dan... Ja }u sada da se odvojim od tebe, Mirko. Ne poku{avaj da me prati{. Mora}u da

(83) nau~im da `ivim bez tebe i to treba da po~ne od ovog trenutka. Mirko je poznavao Noru i odmah je shvatio da ne treba ni da poku{a da joj protivre~i. Ne bar dok je ne pro|e ova kriza. Posmatrao je Norinu prikladnu priliku kako se gubi me|u prolaznicima. Poumi ipak da po|e za njom i ponudi joj ki{obran koji mu je ostao otvoren u ruci. Ali ki{a je ve} bila prestajala da pada. @u}a se pojavi pred ulazom u 'Befkov' stadion ne{to pre osam ujutru. Ni na prostranom platou ispred stadiona, niti u parku u njegovoj blizini, nije mogao videti `ive du{e. Samo je hladni decembarski vetar {ibao po granju bezlisnog drve}a, dodirivao svojim ledenim dahom @u}ine obraze i nosio mu pramenove zlataste kose. Ulazi za publiku bili su zatvoreni gvozdenim re{etkama, a {alteri za prodaju ulaznica zjapili prazni. @u}a obi|e sve ulaze u stadion i na kraju otkri neupadljiva gvozdena vrata sa natpisom 'Slu`beni ulaz - pristup samo sa legitimaciom kluba'. Povu~e ru~ku zvona i, posle podu`eg ~ekanja, vrata se otvori{e. Pojavi se portir u uniformi, sa plavim ka~ketom na glavi na kome je bilo ispisano 'BFK'. -Trener Gavri} poru~io mi da do|em... Radi probnog treninga -re~e @u}a portiru. -Crnogorac? -upita portir propustiv{i ga. -Bokelj. -Pa zar tamo ima gde da se igra fuzbal? -upita portir. -Ispod onih planin~ina. -Ponekad nam lopta upadne u more. A i teren je tvrd, bez trave -odgovori @u}a. -Oni }e do}i na trening tek posle deset. A ti dotle pro{etaj po stadionu. Kako ono re~e da se zove{? -Niko Medi}, ali svi me zovu @u}a. @u}a uze da tr~i stazom oko igrali{ta da bi se malo zagrejao, a onda se uputi do zapadne tribine odakle se mogao videti slu`beni ulaz. Teren igrali{ta pred njim u~ini mu se ogroman. Bio je pokriven po`utelom travom, mokrom od sino}ne ki{e. Da mi je zaigrati na takvom terenu, makar samo jednom, pomisli @u}a. I za trenutak mu se pri~ini da ~uje

brujanje glasova i povike publike sa tribina, prekidane zvi`danjem. Za njega, bilo je to kao muzika. -Ti si taj @u}a o kome mi je govorio poslanik Me{trovi}? -tr`e ga glas. Ugleda pred sobom omalenog ~oveka obu~nog u plavu trenerku i sa kariranim ka~ketom na glavi. -Taj sam -oglasi se @u}a. -A vi ste trener Gavri}, predpostavljam. Gavri} ga povede u svla~ionicu gde mu dade ove{talu trenerku, sli~nu njegovoj, bledo plave boje. -Prili~no si {trkljav -re~e trener dok su tr~ali stazom oko pomo}nog igrali{ta, posmatraju}i ga kriti~ki. -[ta obi~no igra{? -Levog halfa -re~e @u}a, nastoje}i da dr`i korak sa trenerom koji je tr~ao sve br`e. -Za mene fudbaler koji ne mo`e da tr~i ispod trinaestice ne igra -izgovori trener Gavri} bez zadiha u glasu. Uskoro trener jo{ vi{e ubrza, tabane kao da mu nisu dodirivale tlo. Neverovatno za ~oveka tako malog rasta i ne vi{e u prvoj mladosti, pomisli @u}a koji je morao da ulo`i dosta napora da bi ga pratio. Ali znao je da ne sme popustiti. Dade se u trk koliko su ga

(84) noge nosile. Na~ini{e pun krug oko igrali{ta, a zatim uspori{e i zaustavi{e se kraj gomile fudbalskih lopti i rekvizita za trening. Trener Gavri} dohvati jednu od lopti i po|e prema sredini igrali{ta. Dobacivao je loptu rukom a @u}a mu ju je vra}ao levom ili desnom nogom, a na kraju udarcima glave. -Pazi sada! -upozori ga trener i krenu prema njemu sa loptom. @u}a poku{a da ga u{topuje ali trener, munjevitom fintom tela, u~ini da @u}a poleti ulevo dok je on pro{ao sa loptom udesno i ne dodirnuv{i ga. U slede}em trenerovom naletu @u}a pokliza cipelom po travi u poku{aju da skine loptu sa njegove desne, ali ni to mu ne po|e za rukom jer je trener kratkim skokom uspeo da ekskivira njegov napad, prebaciv{i istovremeno {picom kopa~ke loptu preko ispru`enog @u}inog stopala. -Idi sedi tamo na klupu i pri~ekaj -re~e mu trener Gavri}, sa ~ijeg se lica nije moglo pro~itati bilo {ta u vezi rezultata probe. Trebao sam da se usredsredim na loptu a ne na trenerove marifetluke, prekorevao je samog sebe @u}a dok je posmatrao sa klupe kako se odvija trening sada ve} brojnih igra~a koji su u me|uvremenu pristigli na pomo}no igrali{te. Me|u prisutnima @u}a po novinskim fotografijama prepoznade lik glavnog trenera koji je, zajedno sa Gavri}em, vodio ve`be sa loptom. Uskoro zatim vide kako podeli{e igra~e, me|u kojima @u}a tako|e prepoznade nekoliko prvotimaca BFK-a, u dve ekipe. Otpo~e trening utakmica koju je sudio Gavri}. Glavni trener sede na klupu nedaleko od @u}e, obuzet igrom i zapisivanjem ne~eg. Zaboravili su na mene, pomisli @u}a. Tropa sam, bez priziva. Glavo blentava, da ne pro~ita{ one Gavri}eve finte! Kako }u se pojaviti na o~i Trifunu i {jor Pavlu? Najbolje }e biti da uhvatim prvi voz za Kotor... Ili da napustim sve i posvetim se prodaji ju`nog vo}a; Trifun bi to jedva do~ekao. A i platio bi mi dobro, sada kad je dvorski snabdeva~... -@u}o! -tr`e ga glas glavnog trenera. -Probudi se, mladi}u; mora da si sino} bio negde u {teti, eh... @u}a sko~i sa klupe i pribli`i mu se, i{~ekuju}i da }e ga iz tih stopa poslati ku}i. -Razgovarao sam sa Gavri}em o tebi. Ne ~ini nam se da si skrojen za halfa, niti za igru u odbrani... -govorio je glavni trener, a @u}a pomisli u magnovenju: evo sad }e izre}i

to... I finito, a ja potegao ~ak iz Boke. Me|utim, ono {to ~u posle toga u~ini da gotovo podsko~i od radosti: -Nego odlu~ismo da te probamo na levom krilu. Ja }u sada da povu~em Mili}a, a ti }e{ u}i na njegovo mesto. I nemoj da se zalepi{ za aut liniju kao on, ve} nastoj da utr~ava{ iz pozadine. A kad se uka`e prilika, pravo na gol ili ubacuj visoke lopte centarforu. @u}a utr~a u igrali{te i pribli`i se protivni~kom golu sa leve strane, gotovo se sudariv{i sa levom polutkom sopstvene ekipe u borbi za naba~enu loptu. -Igraj vi{e iz pozadine -dobaci mu Gavri}. @u}a se postavi u blizini desnog halfa protivni~ke ekipe, poznatog prvotimca i dr`avnog reprezentativca koji mu dugo nije dozvoljavao ni da pipne loptu. U jednom trenutku @u}a ipak uspe da se dokopa lopte izba~ene od golmana njegove ekipe i stu{ti se svom brzinom prema protivni~kom golu. Desni bek krenu na njega, ali, u deli}u sekunde, @u}a se priseti finte telom koju je malo~as izveo Gavri}. Uspelo je! Bek pokliznu po travi i sru~i se na zemlju. @u}a nastavi da juri napred sa loptom, opaziv{i krajem oka centarfora koji se pribli`avao s desna, nastoje}i da se otkrije. Odlu~i se ipak na udarac {picom. Lopta fijuknu i o~e{a gornju stativu, ali odsko~i iza gola.

(85) U slede}em napadu, dok je utr~avao sa loptom sa autlinije, @u}a opazi centarfora koji mu je davao znak rukom. Nabaci visoko i centarfor sko~i skrenuv{i glavom loptu u mre`u. Od toga trenutka onaj protivni~ki bek, visok i mi{i}av mladi} njegovih godina, ne odlepi se vi{e od njega. Ako nije mogao da mu skine loptu, faulirao bi ga ili, upotrebiv{i svoju nadmo}nu fizi~ku snagu, jednostavno ga odbacivao telom ustranu. Pretvorilo se to zatim u pravi duel koji je Gavri} tek s vremena na vreme prekidao sviraju}i faul u @u}inu korist. Posle treninga, u svla~ionici, @u}a se obrati onom beku: -Vi kao da se radi o prvenstvenoj, pogledajte ovu modricu! -Du{ko-Dule Bosni}... -re~e mladi} pru`aju}i mu ruku. -I ovde smo svi na ti. A {to se modrica ti~e... Ovo ti je, ^o~e, za nas mla|e va`nije nego prvenstvena, naro~ito kad je glavni prisutan. Sa ovih trening utakmica mo`e da se dospe na klupu rezerve, a ako se neko od prvotimaca povredi eto ti {anse. Ne osvanu ti dok drugom ne omrknu, kako je to rekao Njego{ -dodade Bosni} proprativ{i te re~i {irokim zaraznim osmehom. -O{tija, batali prvi tim; bi}u sretan ako me prime da treniram sa vama -prozbori @u}a, ne mogav{i da se priseti da je Njego{ i{ta sli~no rekao. Ali ga privu~e bezbri`na iskrenost u Bosni}evom glasu i o~ima. -Znam samo da muku mu~e sa levim krilom od kako je Mladen oti{ao u vojsku... Na`alost, bekova ima koliko ho}e{ -poveri mu Bosni}. Kasnije, na izlazu iz svla~ionice, Gavri} je delio igra~ima nekakve papire, kucane na pisa}oj ma{ini. @u}a uze svoj, ispisan samo mastiljavom olovkom. -Tvoj privremeni program treninga -re~e mu Gavri}, potap{av{i ga po ramenu. Savetovao bih te da ga se pridr`ava{... Nego, reci mi jesi li potpisivao ne{to na ^uburi? -Ni{ta -osmehnu se @u}a. -Nemaju para ni za dresove, a i za lopte pokatkad moramo da skupljamo izme|u sebe. Iza{ao je na plato ispred igrali{ta zajedno sa Bosni}em i grupom mladih igra~a, dok su prvotimci ostali da treniraju za predstoje}u utakmicu. U~ini mu se da vidi suze u o~ima

jednog od igra~a koji su presedeli trening utakmicu na klupi, vi`ljastog gimnazijaca sa {kolskim ka~ketom natu~enim na ~elo. -Re~eno mu je da ne dolazi vi{e na treninge -objasni mu Bosni}. -Nego, ka`i mi kako }e{ u grad? -Pe{kom, kako bi druga~ije -re~e @u}a. -Mi dole u Boki pe{kom do na vrh Lov}ena... Ili ~amcem, ako je za po moru. Bosni} ga povede do crvenog sportsko automobila i pozva ga da usko~i. @u}a se lakim skoku prebaci u auto, sa otvorenim krovom uprkos hladnom vetru, do sedi{ta kraj voza~a. Motor zabruja gromoglasno, gotovo zaglu{uju}i buku motocikleta na kojima su se pojedini igra~i odvozili sa stadiona. Pro{i{a{e najpre putem izme|u drve}a parka, a zatim {irokom ulicom prema Topovskim {upama. Odatle prema Slaviji. Tu Bosni} uspori, nastoje}i da se probije kroz gu`vu ko~ija i tramvaja, izme|u kojih su se provla~ili brojni pe{aci. Najzad se zaustavi pred jednom radnjom u ~ijem se {irokom izlogu video model bele ven~ane haljine okru`ene `enskim {e{irima ukra{enim ve{ta~kim cve}em, vo}em i perjem raznoraznih ptica. -Lela, gde mi je keva? -upita Bosni} visoku crnomanjastu prodava~icu ~ija je uska

(86) suknja lepo ocrtavala liniju njenih kukova. -Nema{ sre}e danas -odgovori prodava~ica nehajno, ne bez podsmeha u glasu. -Oti{la je da polo`i pazar u banku. Bosni} izvadi klju~ iz d`epa i pribli`i se maloj kasi u uglu. -Samo preko mene mrtve! -re~e prodava~ica nastoje}i da zakloni telom kasu i kao poumiv{i da mu otme klju~. -Preko tvog `ivog tela -re~e Bosni}, obuhvativ{i je ~vrsto oko struka. Ona se izvijala, kao nastoje}i da se otme. Utom se oglasi zvonce iznad vrata i prodava~ica odgurnu Bosni}a obema rukama, a zatim po`uri prema ulazu u radnju. Bosni} otklju~a kasu i izvadi nekoliko komada srebrnog novca sa likom kralja Aleksandra. Iza|o{e zatim obojica iz radnje i ne pozdraviv{i se sa prodava~icom, zauzetom pokazivanjem {e{ira jednoj postarijoj gospo|i sa lornjonom. -Zgodna mala -re~e @u}a kad Bosni} povede auto opet prema Slaviji. -Luda je za mnom. Ali moj princip je da ne diram osoblje prodavnice, to mi keva nikad ne bi oprostila. -I ne}e se ljutiti zbog para koje si digao iz kase? -Ne, to je deo moje nedeljne 'apana`e'. Da je ona bila tamo sigurno bi mi dala i vi{e -sle`e ramenima Bosni}. -Hteo bih da te pitam ne{to -predomi{ljao se @u}a. -U vezi ovog tvog auta. -Pitaj, pitaj, samo ne zaboravi da }e do}i i na tebe red... -osmehnu se Bosni}, zaustaviv{i auto da bi propustio jednu {iparicu u plavoj {kolskoj uniformi. Bosni} joj namignu dok je uticala ispred auta, crvena u licu. -Ovaj tvoj auto... Zar se tako ne{to mo`e zaraditi prodaju}i ven~anice i {e{ire? -Mo`da i mo`e, ne znam. Ja sam ti duduk za sve {to nije fudbal i automobilizam. Ali ovaj auto nema veze sa kevinom prodavnicom. To mi je poklon od }alca. On je gra|evinski preduzima~ i mlati pare na nekim konstrukcijama za sajmove. Od kako se vratio iz rata ne `ivi vi{e sa nama... Ima neku cicu, jedva da je napunila dvadeset. Sinak, ko je pre`iveo ono {to sam ja pre`iveo u ratu, kao da se ponovo rodio, rekao mi je pre neki dan. Treba

nadoknaditi izgubljene godine, rekao je... Nego, danas je dan kada pose}ujem jednu ku}u sa `enskinjama, zna{ ve}. Voleo bih ako bi po{ao sa mnom, ali ako ne `eli{ odve{}u te ku}i. @u}a po}uta, razmi{ljaju}i. U radnju mu se nije i{lo, uostalom ve} je bio rekao Trifunu da ne}e do}i tog dana. A ima tome dosta vremena kako je `eleo da upozna jednu od tih ku}a i sada se ukazala prilika kakva se samo po`eleti mo`e. -Idem s tobom -re~e on nastoje}i da mu glas zvu~i pouzdano, uprkos ustreptalosti izme{anoj sa `udnjom koja navre u njemu. -Ta ku}a je sigurna, ne brini. Klijenti se ne primaju bez preporuke -govorio je Bosni}. -Otac jednog mog dobrog drugara, doktor, vr{i redovne preglede `enskinja. I odveo sina li~no tamo; na vatreno kr{tenje. Posle sam ja oti{ao. Ima jedna mala crnka tamo, Branka, vatra `iva... Zna{, sre}em ti ja dosta {mizli po `urevima koje ti dopu{taju sve izuzev onog, a to ti je da izludi{; kad ne bi bilo leka. Auto je prolazio lagano kroz blatnjavu ulicu naselja 'Jatagan mala', kraj potleu{ica sklepanih od polutrulih dasaka i zar|alog lima, rasteruju}i koko{ke i guske; pra}en ravnodu{nim pogledima `ena neuredne kose i izboranih lica. Grupice musave dece prepre~avale su im put, pru`aju}i svoje uma{}ene dlanove i uzvikuju}i: 'Baci koju paru,

(87) kume, leba ti! Za sre}u...!'. Kad stigo{e u blizinu malog bloka ~vr{}e ozidanih ku}a, Bosni} izvadi iz d`epa pregr{t sitni{a i baci ga deci, koja ostado{e iza auta valjaju}i se po zemlji u borbi za nov~i}e. -I kod nas dole ima sirotinje, ponekad nemaju ni par srdela za ve~eru. Ali ovako ne{to jo{ nisam video -re~e @u}a. -Ka`u da toga ima u svim velikim gradovima. A posle rata u Beograd se slegao narod odsvuda -primeti Bosni}, zaustavljaju}i auto pred jednom od onih ozidanih ku}a. Stigosmo! @u}a oseti kako mu se ste`e u stomaku i kao da mu kolena pokleknu{e kada isko~i iz kola. Me|utim nastojao je da suzbije taj nemir. Jednom se mora pro}i kroz to, ube|ivao je sam sebe. Postarija `ena, jako na{minkana, zabra|ena maramom islikanom krupnim ru`ama, otvori im vrata i pozdravi ih sa nagla{enom srda~no{}u. -Vidim da si doveo drugara... Ako, ako. Danas je ionako dosta mirno. U|ite kao u svoju ku}u -govorila je `ena koja je od svih tra`ila da je zovu tetka Ru`a. @u}i kao da odnekud zasmeta {to je ta `ena, o~igledno vlasnica ku}e, bila toliko na{minkana. Ali kad u|e u ku}u oseti se ne{to bolje. Pod je bio od dasaka prekriven ceradom od trske, a zidovi ukra{eni }ilimovima. U jednom uglu pucketala je pe}, a u drugom bio je sto sa pi}ima i raznim |akonijama. Sve je izgledalo uredno i ~isto. -Jeste li za kakvo `estoko pi}e? Ni on? Obojica fuzbaleri, onda -govorila je tetka Ru`a, pokazav{i im stolice koje su bile pore|ane uz zid. -Ja }u mineralnu vodu, kao i obi~no -re~e Bosni}. -A ti, @u}o? -Kraker, malinovac. Na ulaznim vratima pojavi{e se tri `enske osobe. Jedna od njih bila je Branka, koja se odmah pribli`i Bosni}u i obgrli ga oko vrata. On ustade i, tako zagrljeni, njih dvoje se izgubi{e nekud u hodniku odakle se ulazilo u sobe. One dve preostale `enskinje ostado{e pilje}i u @u}u. Jedna je bila srednjih godina, mr{ava kao pritka, mora biti ve} blizu pedeset; a druga oko trideset, puna~ka, okruglih kukova i grudi velikih poput luftbalona.

-Paraskeva... -predstavi tetka Ru`a stariju, a zatim potap{a mla|u po debeloj stra`njici: -Mariana. -Izvinite me za ~as -re~e @u}a. -Moram do klozeta. Tetka Ru`a mu pokaza put, a on sa olak{anjem zatvori klozetska vrata za sobom. Zakovrnulo mu bilo ne{to u stomaku, kao neki gr~. Do|e mu da pobegne iz te ku}e, ali kako da to objasni Bosni}u posle? Mo`da bi pri~ao o njegovoj bruci ostalima tamo na stadionu? Odlu~i da ide do kraja sa tim pa {ta bude bude. Pogleda nadole, na svoju mu{kost. U~ini mu se sme{na u pore|enju sa Marijaninim oblinama. -Znala sam da }e{ izabrati Marijanu -re~e Paraskeva, ne bez zavisti u glasu, kad se @u}a vrati. -Vi mu{karci ne znate {ta je iskusno `ensko Marijana ga dohvati za ruku i povede u svoju sobu. Bez ceremonija uze da skida suknju i bluzu. A kada, o~igledno dobro naviknutim pokretima prstiju, otkop~a svileni prsluk njene gole grudi odsko~i{e kao lopte. -Da skinem ~arape? -upita ona. -^arape? -za~udi se @u}a. -Pa neki klijenti vi{e vole tako, s ~arapama.

(88) @u}a obuhvati pogledom razgoli~ene obline njenog tela. ^arape mi nisu va`ne, promrmlja on, ose}aju}i jo{ uvek ono stezanje u stomaku. Marijana uze njegovu ruku i stavi je izme|u svojih nogu, a drugu mu ruku stavi povrh grudi. @u}a oseti kiselkasto-sladunjavi vonj njenog tela i to ga uzbudi. Sve je to sada moje, pomislio je. Ako je i za kratko, ali moje... Marijanini prsti dospe{e sada izme|u njegovih mo{nica i onaj gr~ nestade, kao ~arolijom odnesen. Osetio je kako njeni ve{ti prsti poma`u da se njegovo strahovanje pretvori u `udnju. Odmah zatim, gotovo bez prelaza, ispuni ga svog napon mu{kosti. Neprekidno vo|en njenim prstima, oseti kako po~inje da prodire u dubinu njenog tela, najpre lagano a onda u jednom zamahu koji mu pomuti razum. -Oh, |eti}u moj -dahtala je Marijana. -Ti si dole, iz Crne Gore, eh?! -Iz Boke... -Tako, tako, Bokelju moj. Oh, svu me razvali -uzdisala je ona. I `eleo je ba{ to: da prodre duboko i da je primora da krikne. Ali pre nego {to skupi snage za taj zavr{ni prodor sva nakupljena mu{kost ostavi ga u nekoliko trenutaka jo{ do tada ne do`ivljene naslade. Posle toga obuze ga ose}anje smirenosti. Zatvori o~i i prepusti se tom ose}anju; bilo je sli~no moru posle bure; sveobuhvatna ti{ina u kojoj je potpuno do`ivljavao svoje bitisanje. Nije ni osetio kada je Marijana ustala iz postelje, samo je ~uo pljuskanje vode iz susedne prostorije. A zatim korake u hodniku i glas tetka Ru`e. Obu~e se brzo i iza|e. Dok su Bosni} i on pla}ali tetka Ru`i, @u}a se opipa po d`epovima. Nije mogao da na|e onaj medaljon sa slikom svetog Save koji mu je majka dala na polasku za Beograd, a ni cedulju sa datumima treninga koju mu je dao Gavri}. -Odnela ih Svraka -re~e Branka osmehuju}i se. -Tako zovemo Marijanu... Zdipi sve {to joj do|e pod ruku, to vam je kao neka bolest. Jedino novac ne dira. Ne mo`e{ s njom bilo kuda u kupovinu a da se ne obruka{. -Jedna kevina mu{terija, ina~e trula bogata{ica, pati od iste te bolesti -obrati se Bosni} @u}i. -Kad ide u kupovinu njeni {alju jednu njoj nepoznatu `enu koja kri{om pla}a sve {to ona pridigne u radnjama.

Tetka Ru`a po|e da potra`i Marijanu i uskoro zatim pojavi se sa medaljonom i onom ceduljom. -Ka`e da ih je na{la pod krevetom, ispali vam iz d`epa... Izvinjavajte -re~e tetka Ru`a. -Jeste li sigurni da ne `elite kaficu, na ra~un ku}e? Zahvali{e se bog zna kako na ponudi. A kad iza|o{e, dok je Bosni} palio motor auta, @u}a re~e: -Ogladneh kao vuk! -I ja... -oglasi se Bosni} stavljaju}i voza~ke nao~are i kapu da se za{titi od hladne sitne ki{e koja je po~ela da pada. -Znam jedan mali restoran nedaleko od Kara|or|evog parka koji dr`i jedan BFK-ov navija~, Piro}anac. Zidovi restorana bili su puni fotografija BFK-ovih poznatih prvotimaca, mnoge sa posvetom i potpisom. Iznad {anka bila je uveli~ana fotografija, u metalnom okviru, tima koji je pro{le godine osvojio prvenstvo Kraljevine SHS. Dok su ~ekali na porud`binu sa litrenjakom kisele vode 'Knjaz Milo{' pred sobom, uporedi{e svoje cedulje sa planom treninga.

(89)

-Ima{ zabele`ena tri posebna treninga sa Gavri}em! -re~e Bosni}. -To zna~i da odsad ra~unaju na tebe. @u}a poljubi onu cedulju i stavi je u unutra{nji d`ep vindjakne, zajedno sa medaljonom. Vlasnik restorana im donese tanjire pune pasulja 'tetovca' sa suvim rebrima i veliku zdelu salate od kiselog kupusa i krastavaca iz tur{ije. -Ako `elite jo{ samo ka`ite... -zadovoljno se osmehivao vlasnik restorana. -Za moje Befkovce uvek }e da bidne.

(90)

XI. BEATRIS, VODI] U DANTEOV PAKAO Nora je bila u svojoj sobi, sa nazebom i `ale}i se na jaku glavobolju, kada je Mirko u{ao da se oprosti sa njom pred odlazak na `elezni~ku stanicu. Ana je sedela na stolici kraj njenog uzglavlja i, kao da je {estim ~ulom ose}ala neku opasnost, ni za trenutak ih ne ostavi same. -Ne primi~i mi se, da ne uhvati{ prehladu -predupredi Nora Mirka kad poumi da je poljubi za rastanak. -Jo{ bi ti samo to trebalo sada, pred polazak na tako dugi put. -Neka te moje molitve prate -prozbori Ana, koja je Mirkov put u Pariz smatrala nepotrebnim i opasnim poduhvatom. -I moje, i moje! -dodade Nora. -Obe}aj da }e{, kad stigne{, upaliti sve}u na oltaru u Notr damu kako bi na{e molitve bile bolje usli{ene. -Obe}avam najsve~anije, ako bilo ko jo{ pali sve}e u toj istoriskoj crkvi -re~e on. A zatim dodade: -Nora, oprosti mi, ali ja ipak mislim da moja i tvoja majka, na{a Ana treba... Nora ga prostreli pogledom, tako da on zastade u pola re~enice. -[to to, {to? -upita Ana uznemireno. -@eli da mu obe}am da }u ga jo{ u februaru posetiti u Parizu -re~e Nora, te{e}i se da to i nije bila la`; tek deli} istine. -Pariz nije za mlade sinjorine kao na{a Nora -re~e Ana odlu~no. -Ni ne pomi{ljaj na tako {to, sine moj. ^u se kucanje na vratima i u|e Niko, Me{trovi}ev {ofer. -Prtljag je u kolima -obrati se on Mirku. -Gospar Pavle je telefonirao iz Skup{tine da }e te ispratiti direktno sa stanice. Trebalo bi ve} da krenemo. Ana ustade i ~vrsto zagrli sina, jedva zadr`avaju}i suze. Mirko ponovo poumi da se pribli`i Nori, ali mu ona obema rukama pokaza da se dr`i podalje.

-Reci Pavlu da nisam mogla na stanicu zbog Nore -obrati se Ana Niku i na njegov upitni pogled dodade: -Ma nije joj ni{ta, mazi se. Samo sada, uzimu, nije se {aliti s tim nazebima... Kako li }emo, jadan ne bio, kad do|u snegovi, poledice i drugi belaj, ni ucrkvu ne}emo mo}i -prekrsti se ona. Mirko iza|e iz Norine sobe nastoje}i da {to du`e zadr`i njen pogled. Niko prekide to zatvoriv{i odlu~no vrata za njima i po`uruju}i ga. Bar nosim one skice za njen portret pomisli Mirko, koji je ve} ko zna po koji put za`alio zbog tog puta u Pariz... Zaboravio sam onu fotogafiju iz Ulcinja, priseti se kad ve} stigo{e do automobila. Na njoj je bio sa Norom, Anom i Angelom za vreme jedne posete tamo. Zatra`i od [tefike da mu donese tu fotografiju iz maj~ine sobe. Motor auta je ve} brujao kad dotr~a [tefika, sva zadihana, nose}i fotografiju. -Majka vam zasuzila kad je ~ula da `elite da ponesete tu njenu sliku -oglasi se [tefika, gurnuv{i Nikov ka~ket od pozadi, tako da mu pade na o~i. -Nema ti belaja bez `enske ~eljadi -promrmlja Niko ubacuju}i menja~ u brzinu i pritisnuv{i gas tako da gume zadimi{e po kaldrmi dvori{ta.

(91) Mitar odbaci d`ak sa koksom na hrpu koja je rasala nedaleko od ulaza u teretni kolosek. Kada podi`e glavu vide crnu limuzinu kako se, klizaju}i to~kovima po {ljunku, zaustavlja kraj prvog perona. [ofer isko~i da otvori vrata limuzine. Mitar prepoznade bra}u Me{trovi}e, Pavla i Vlada. Posmatrao ih je kako stupaju na peron u `ivom razgovoru. Priseti se da toga dana Mirko Me{trovi} putuje za Pariz, na studije slikarstva. Odmah zatim vide kako sti`e Mirko u o~evom automobilu i prepoznade Nika koji uze da istovaruje prtljag dok se Mirko opra{tao sa ocem i stricom. -Hajde, ^o~e, prihva}aj... uhvati}e nas mrak. A ja imam jedan ispit u pet! -oglasi se student medicine, Kragujev~anin, koji je dodavao d`akove sa vrha otvorenog vagona. Mitar podmetnu rame osetiv{i kako mu prete{ki d`ak pokliznu po le|ima. Mr{avi student koga nije poznavao, za koga mu samo reko{e da se zove Dule, postavi se kraj vagona da primi slede}i teret. Dok je nosio pra{njavi d`ak Mitar se zanese malo i doka~i jednog `elezni~ara sa slu`benim ka~ketom na glavi i pi{taljkom o vratu koji je stajao kraj skretnice. Mitar odlu~i da ne obrati pa`nju na njegovu masnu psovku... Utom se priseti para koje mu je Pavle Me{trovi} dao u Zagrebu. Ve} ih je bio potro{io; na voznu kartu i za postelju u studentskom domu. Bio je ~vrsto odlu~io da vrati te pare {to pre. Ne trebaju meni mentori, pomisli stisnuv{i zube... Me|utim, to su za sada bile tek puste `elje. Nije mu preostalo ni{ta za studentsku menzu, a morao je da pozajmi od studentske kase za mese~nu tramvajsku kartu. Obradovao se bio kad mu jedan kolega sa fakulteta predlo`i da istovaruju vagone na stanici, posao koji su bili pogodili na 'd`uture'. Voleo bih da vidim onog politi~kog radnika, 'Starog', koga sam sreo u Zagrebu da malo podmetne grba~u ovdenake, pomisli Mitar jetko. I voleo bi da vidim {ta bi ostalo od njegovog picanskog odela i u{tirkane ko{ulje... Ipak, bio je preneo njegovu poruku onako kako mu je bilo re~eno. Komitet }e biti odmah obave{ten, rekao mu je onaj grafi~ki radnik koji je slu`io kao veza. Boli mene za taj komitet, pomislio je Mitar, ali je o}utao. Tain za proju: ponekad bi oni pomogli studentskom komitetu a drugi put tra`ili od studenata da ih podr`e u kakvoj akciji. Me|utim onaj grafi~ki radnik kao da je osetio ne{to: uvek te vidim

namrgo|enog, Mitre, rekao mu je. A Mitar mu odbrusio: koko{ke mi se nanosile mu}kova, drugar. A i plata mi slabo te~e ... Za trenutak po`ele da ode i oprosti se od Mirka koga je sada mogao videti u `ivom razgovoru sa onim novinarom, Stevanom, koji je u me|uvremenu pristigao na peron. Ali, pogledav{i po pantalonama i po rukavima ko{ulje punim ugljene pra{ine, odbaci tu pomisao. ^udno da nisu do{le Nora i Ana da se oproste sa Mirkom na stanici, pomisli. -Dr`' ^o~e! -~u glas sa vrha vagona i prihvati novi d`ak. Onaj `elezni~ar kraj skretnice nije vi{e bio sam. Upustio se bio u razgovor sa postarijim kondukterom koji je nosio o ramenu izlizanu crnu ko`nu ta{nu i koji je na nosu imao metalne nao~are; svaki ~as spadale bi mu nadole, sve do gustih sedih brkova, a on ih opet podizao pokretom ko{~atog ka`iprsta. Mitar uhvati odlomke njihovog razgovora dok je skidao sa ramena svoj teret i sme{tao ga povrh gomile d`akova kraj teretnog koloseka. -I strpa{e ga u zatvor? -upita onaj kondukter. -Rekli su da je bio pijan ko klen kada je preuzeo lokomotivu... -sle`e ramenima skretni~ar. -A morao je ne{to da popije... Prihvatio je bio da odradi drugu {ihtu bez smene, a da nije prospavao ni sat vremena. Da bi zaradio prokletu crkavicu... Dva pru`na radnika sa lopatama na ramenu zaustavi{e Duleta, onog mr{avog

(92) studenta, dok je prtio svoj d`ak. -Tako vi {kolci, kradete radni~ki hleb! -re~e jedan od njih, obu~en u gunj od vunenog sukna kafene boje, sa gumenim opancima na nogama. Mr{avi student stajao je pred njima zbunjenog izraza lica, bez re~i. Mitar im se pribli`i. -Zar vi mislite da crn~imo ovde iz besa? -obrati se Mitar onome u gumenim opancima. -Kad bi nam neko poklanjao {kolarinu kao gospodskoj deci, sigurno da ne bi grba~ili d`akove... Otac ovog mog kolege je tako|e radnik, ako `elite znati. -Pro|i ih se, Pantelija... Hajdemo! -pozva drugi pru`ni radnik svog drugara. Nadzornik je rekao da }e nas netom ~ekati dole kod mosta, a do tam' ima dobrano da `ip~imo. -Moj otac je op{tinski }ata -re~e mu Dule osmehnuv{i se, kad se ona dva pru`na radnika udalji{e. -A moj tesar u kamenolomu... tamo gde malo ~ega drugog ima osim pustog kr{a primeti Mitar. -To ti je jo{ crnje i gore. Video je kako se Mirko pozdravlja sa ispra}ajnicima i kako se penje u vagon Orient ekpresa. ‘Istambul - Beograd - Venecija – Pariz' bilo je ispisano na tom vagonu, znao je Mitar. Na drugima su bili natpisi 'Minhen – Beograd', ili 'Beograd - Venecija – Rim'. Jednom je na nekom neobi~nom vagonu pro~itao 'Beograd - Budape{t - Praga – Moskva'... Ako je verovati onima iz komiteta, tamo u Moskvi te~e med i mleko. Me|utim, Mitar je sumnjao u to; ve} je bio nakupio dovoljno iskustva u `ivotu da se uveri u ono Njego{evo: '^a{u meda jo{ niko ne ispi...'. Ali problem nije samo filozofski, Knja`e moj, pomisli upu{taju}i se u polemiku sa Njego{em; u mislima, kao toliko puta odkako je do{ao u Prestonicu -ranije ga je prihvatao doslovce. Niti se tu radi o tome da je neko vredniji ili spretniji da do|e do para a drugi ne. Stvar je u tome {to nekome pripadaju ~a{e meda jo{ pre nego {to se poka`e sposoban da ih zaradi. I u tome {to drugi ne mogu da ih se domognu iako rintaju do iznemoglosti - sve {to postignu jedva da je dovoljno za ~a{u boze.

Kad bi se moglo, tek tako, sesti u jedan od tih vozova i otputovati daleko, kao ovaj sre}kovi} Mirko, pomisli Mitar. ^uo je prodorni pisak sa prvog perona i lokomotiva voza za Pariz zahukta, izbaci oblak bele pare i krenu sna`no cimnuv{i prika~ene vagone. -Dr`' Mitre, sokole! -za~u glas onog kolege Kragujev~anina sa vrha vagona i prisko~i da podmetne le|a. U Parizu na peronu `elezni~ke stanice Gare de Lion Mirka do~eka mladi sekretar ambasade, Nik{i}anin Vukoje, koga je Vlado zamolio da pomogne. Samo oko sme{taja, napisao mu je Vlado, za ostalo treba da nau~i da se sna|e sam. Dok je {ofer ambasade nastojao da se, u gu`vi automobila i fijakera, pribli`i ulici u Latinskom kvartu gde je bila iznajmljena jedna sobica za Mirka, mladi sekretar pri~ao mu je anegdote o posetiocima iz zemlje koji su sve vi{e dolazili u Pariz, poslom ili jednostavno u `elji 'da vide sveta'. Jedan je u po~etku naru~ivao skupi francuski liker 'Mari Brizar' tvrde}i da mu podsti~e mu{kost, a pravi razlog je bio to {to kelneri ni u jednom bistrou nisu mogli da razumeju njegovu porud`binu vina ili piva - ono francusko 'ven' i 'bier' sa prigu{enim samoglasnicima na kraju ~inili su mu se neizgovorljivi. Jo{ gore je pro{ao

(93) jednom kad je zatra`io vode, a kelner mu doneo jaje na oko - jelo koje nije mogao da podnese. Spaslo ga je iskustvo jednog zemljaka-studenta koji je uvek naru~ivao mineralnu vodu izrekav{i samo: 'Peri-je'. Sobica je bila mala i dosta mra~na, name{tena skromno. Tu{ i nu`nik bili su napolju, na drugom kraju hodnika. -Bar ima{ ~esmu i umivaonik u sobi -ute{i ga Vukoje pred polazak. -A kofer uvek zaklju~avaj kad iza|e{. Ovde su ti propisi vrlo strogi za bilo kakvo obijanje brave, ali se kra|a stvari iz otvorenog prtljaga, ili ostavljenih na dohvatu ruke, ne tretira na isti na~in; ako uhvate lopova on mo`e da se brani da je na{ao nestali predmet... I uop{te, izbegavaj svaki nepotrebni kontakt sa policijom; kad jednom po~nu da pi{u akta nikada da se zaustave. Propisi o boravku stranaca nisu, izgleda, menjani od Napoleonovih vremena. Kad Vukoje ode, Mirko uze da pregleda stvari u sobici: pored postelje bio je tu jedan no}ni orman~i} sa lampom bez zasenjiva~a, jedna slamom opletena stolica sli~na onoj na Van Gogovoj slici i jedan jednokrilni orman, obojen crveno da bi mu se malo prikrile godine. Jedva ako je bilo mogu}e nacrtati ne{to u sobici, a o slikanju ni govora. O tom potom, zaklju~i Mirko. Mislio je da prospava malo kako bi se odmorio od puta, ali umivaju}i se oseti `elju da iza|e i pro{eta po gradu. Ponese sa sobom malu mapu Pariza koju mu je stric Vlado dao na `elezni~koj stanici prilikom polaska, odlu~iv{i da ne pita nikoga ni{ta. Uze da pe{a~i krivudavim ulicama punim studenata, pro{av{i pokraj zgrade univerziteta, a zatim se uputi do bulevara Sen Mi{el i nastavi u pravcu Sene. Odupre se `elji da odmah ode do Luvra. Pro{ao je kraj {tandova ‘bukinista', a zatim preko mosta do crkve Notr dam ~iji su se tornjevi maestozno izdizali iznad {irokog, kamenom poplo~anog trga. Tek tada shvati da se na{ao u srcu Pariza. I dok mu je u u{ima jo{ uvek odzvanjalo lupanje to~kova vagona, u mislima se prenese u pro{lost. Do onog dana pre {est vekova kada su zazvonila crkvena zvona visoko gore da proslave pobedu Srpske vojske na Kosovu - preuranjena vest koju je bio doneo ~ak ovamo preuranjeni glasono{a sa boji{ta. Bitci u kojoj Zapad nije u~estvovao; u to vreme

nisu pomi{ljali da }e jednom imati strategiskih interesa na Balkanu, kako bi to rekao stric Vlado. Od vremena te bitke i kona~nog prodora Turaka u Evropu, prise}ao se Mirko stri~evih razmi{ljanja, Zapad se po~eo sve vi{e uvla~iti u sopstvenu lju{turu. 'Tram, tram!’ -lupao je jo{ uvek u Mirkovim u{ima klopot to~kova vagona zajedno sa odjekom huktanja lokomotive, dok su mu se misli brkale... Zapad kao da je bitisao sada na nekoj posebnoj planeti, n nekom izolovanom svetu... 'Ostali svet' u o~ima post-renesansnog Zapada postao je kolonijalni svet - svi ti narodi Amerike, Afrike i Azije koji nisu pro{li evropskim putem od Renesanse do Prosve}enosti... Pesnik Savo je, opet, zbog ne~eg mislio da mi nismo, niti treba da budemo, deo tog zapadnja~ke u~aurenosti, ni politi~ki ni ekonomski. Ali slikarski? -upita se Mirko, koga politika nije mnogo interesovala. Osetio je unapred zebnju od svih tih grdnih slika proslavljenih majstora koje su ga ~ekale u muzejima. Jer nije se moglo nastaviti tamo gde su slikari fresaka prekinuli svoj rad posle turske najezde, niti se moglo govoriti o nekoj specifi~no na{oj renesansi, izuzev ako se tu ne bi svrstali Uro{ Predi} i ostali romanti~ari; ~iji je slikarski koncept imao koren u geteovskoj idealizaciji pro{losti. Postoji li kakva kineska renesansa, ili induska? Jesu li njima trebali prosvetitelji, ili Napoleon da ognjem i ma~em {iri njihove ideje u ime nekog novog humanizma? - upita se Mirko.

(94) Kada je u{ao u polutamu crkve nije mu dugo trebalo da shvati duhovni smisao gotike: uzneti du{e vernika u visinu, gde nije bilo bede, gladi i ratova. Dati im priliku da se ose}aju blizu svevi{nje mo}i za vreme jedne mise bar. I slike i figure svetca bile su idealizovane, patnja prenagla{ena, duhovno obavijeno vanzemaljskom svetlo{}u - nisu to bila lica ljudi i `ena iz naroda kao u na{im srednjovekovnim svetili{tima, zaklju~i Mirko. Pripali kupljenu sve}u kraj oltara, kako je to bio obe}ao Nori. I u~ini mu se da u plamenu te sve}e ugleda Norin lik. Da li je ono {to se dogodilo tamo, u Stevanovoj garsonjeri, bilo zaista po~etak dublje i trajnije veze izme|u njih? - upitao se ko zna po koji put od te no}i. Ili mo`da ispunjenje i kraj svega {to se bilo nakupilo me|u njima od ranog detinjstva kako je, izgleda, mislila Nora? Fitilj sve}e zapucketa i njen lik se izgubi, uzalud je nastojao da ga ponovo o`ivi u plamenu. Mirko ustade i laganim korakom iza|e iz crkve, a zatim se uputi ka Pigalu. Ulice oko Mulen ru`a bile su gotovo puste. Zastade da vidi jedan od plakata Tuluz Lotreka koji je bio izlo`en kraj ulaza u kazino. Pokreti igra~ica kao da su bili uhva}eni u letu, davali su utisak da se izmi~u, kao da nisu bili zaustavljeni crte`om. Priseti se ~asova crtanja kod profesora Josi}a, koji je obi~avao da njegove lako ocrtane linije koriguje tako {to bi ih nagla{avao odlu~nim i tvrdim potezima ugljene olovke. Crte` treba da bude jasan i perspektiva odre|ena od samog po~etka - govorio je profesor. Mirkove poku{aje da objasni svoju ideju o 'blago osen~enoj perespektivi' profesor bi jednostavno pre~uo. Ispred Mulen ru`a po|e mu za rukom da uhvati autobus koji ga odveze do jednog malog trga blizu Monmartra. Tamo je bilo mnogo `ivlje, prodavnice su bile otvorene a bistroi se punili posetiocima. U jednoj pekari kupi sendvi~ 'demi baget' nadeven sve`im sirom. Kad se po~e uspinjati kaldrmisanom ulicom ka crkvi Sakr ker ugleda prve uli~ne slikare, dobro ututkane u flanelska odela i sa {alovima oko vrata. Nastojao je da diskretno baci pogled na platna pred njima; me|utim ubrzo se mogao uveriti da niko od njih ne obra}a pa`nju na radoznalce. Nastavili bi da slikaju ~ak i usred bu~nih grupica turista.

Ve}ina izlo`enih slika u~ini mu se proizvedena za brzu prodaju: harlekini i pjeroi, de~ji likovi sa velikim tu`nim o~ima, trgovi Pariza slikani poput obojenih fotografija. Ali bilo je nekoliko slikara koji mu se u~ini{e izuzetnim. Dugo se zadr`ao kraj jednog sa {iljatim slamenim {e{irom na glavi, koji je brzim i ovla{nim potezima ocrtavao ulicu pred njima, ku}e sa mno{tvom prozora u nepravilnim nizovima, bez jasne perspektive, figure prolaznika u pokretu. I sve to na fonu plavkasto sivog pariskog neba ~ija je dubina izmicala pogledu. -To je vrlo dobro! -ne uzdr`a se Mirko na svom nesigurnom francuskom. Slikar sa slamenim {e{irom odlo`i ~etkicu i pogleda ga za{kiljiv{i o~ima. -Ali donosi malo love... Vi ste sigurno mladi slikar, vidim vam to u o~ima -re~e on Mirku osmehnuv{i se i pru`aju}i mu ruku. -Utrilo -dodao je, ili se bar tako u~ini Mirku njegovo ime. Nastojao je da razume slikarev pariski izgovor, a i da mu ka`e pone{to o sebi: ta~no, i sam je bio slikar, tek {to je do{ao u Pariz sa Balkana. -Ima jedan slikar, tako|e sa Balkana, tamo gore u blizini crkve. Zove se Mate` dodade Mirkov sagovornik uzimaju}i ponovo svoje ~etkice. Mateja je na{ao okru`enog grupicom mladih slikara, u vrlo `ivoj diskusiji od koje

(95) Mirko jedva da je razumeo pokoju re~. Uze da razgleda njegova platna, ve}inom minijature. Posebno mu se dopado{e motivi iz Istre. Me|u slikama bilo je i portreta, sude}i po crtama lica i boji kose ve}inom predstavnika nordiske rase. -Iz Beograda si? Slikar? Ja sam prav za prav iz Italije, ju`no od Postojne, Istrijanin obrati mu se Matej. -[teta {to moram sa nekim prijateljima na jedan ru~ak, pozvani smo. A takav jedan poziv ovde se ne propu{ta... Slika{ portrete? Po~ekaj, mogu da ti predlo`im ne{to: ostavi}u ti platna i pribor pa ako nisi u `urbi poku{aj da proda{ {togod dok se ja ne vratim. A mo`e{ da uhvati{ i kakav portret, ako ima{ sre}e. Matej je govorio me{avinom slovena~kog i italijanskog, dosta dobro razumljivoj Mirku koji je od malena govorio italijanski. Mirko prihvati ponudu bez oklevanja. Kad Matej ode sa svojom grupom, posadi se na malu stoli~icu postavljenu kraj improvizovanog {tafelaja i uze da posmatra prizor oko sebe. Pridolazile su, jedna za drugom, naizgled neiscrpne grupice turista; poneke sa vodi}ima koji su mahali malim zastavicama. Mogli su se ~uti svi mogu}i jezici, ali ponajvi{e nema~ki, engleski i {panski. Kao da niko nije obra}ao pa`nju na njega. Uskoro ga ophrva umor od puta i prepusti se lakom snu u ~ije su se niti me{ali uzvici: 'Look here!’, 'Madre mia!’, 'Warten!’ zajedno sa neprekidnim topotom koraka koji kao da zameni, bez prelaza, jednoli~nu lupu to~kova vagona. Mirko se tr`e iz dreme`a sa ose}anjem da ga neko pa`ljivo posmatra. Ugleda pred sobom visoku i vitku devojku svetlo crvenkaste kose. Njene plave o~i iskrile su osmehom: -Neverovatno da neko mo`e da spava u ovoj gu`vi -izre~e devojka na francuskom. Zovem se Beatris... Sorry, ako sam vas probudila -dodade ona pru`aju}i mu ruku. Mirko se rukova sa njom a u o~ima mu se ~italo nerazumevanje. Trebalo mu je vremena da se sabere i da se seti kako je dospeo na tu stoli~icu, iza {tafelaja. -Ja upravo tra`im slikara koji se zove Matej ili Mate`. Razgovarala sam ju~e sa njim radi mog portreta -re~e devojka. Mirko se sada potpuno razbudi. Objasni devojci da Matej ne}e do}i sve do uve~e.

Beatris pogleda na sat. -Ne mogu da ~ekam toliko -re~e ona poumiv{i da ode. -Ako `elite mogu ja da vas portretiram -ponudi Mirko. -Tako|e sam slikar. Devojka zastade, oklevaju}i. -Matej mi je ponudio portret u boji za deset franaka -re~e ona. -Ja }u vam ga naslikati za istu cenu... I ako vam se ne svidi ne}ete morati da ga uzmete -dodade on osetiv{i njenu neodlu~nost. Ne{to u Mirkovom pogledu privu~e devojku. Namesti se na malu stoli~icu i koketno ukrsti svoje duge noge ~ija kolena suknja nije uspevala da prekrije. U o~ima joj zaiskri onaj malopre|a{nji osmeh. Crtaju}i pastelom Mirko je nastojao prvo da uhvati iskrenje njenih o~iju, a zatim usne ozarene osmehom. Oval lica i njen dugi vrat re{io je jednostavno, izdu`enim linijama, kao na jednoj reprodukciji Modiljanijevog portreta devojke u crvenom koji je nedavno video. Njenu kosu, skupljenu u neku vrstu pund`e, uobli~io je tako da je bila svedena na formu nalik skulpturi, uhvativ{i nijansama crvenkastog tre}u dimenziju. Dok je slikao grupica ljudi i `ena okupi se oko {tafelaja. Trebao mu je napor volje da se usredredi na portret, bilo je to prvi put da slika pred toliko radoznalih o~iju. -Pa ne li~i ba{ mnogo -za~u poluglasno izgovorenu primedbu na italijanskom iza svojih

(96) le|a. Kad se samo ni njoj ne bi svideo, ponada se Mirko koji je po`eleo da taj portret, prvi svoj rad u Parizu, zadr`i za sebe. Ali pokaza se da je devojka bila odu{evljena portretom; rekla je da je ba{ `elela tako ne{to, moderno slikano. Izvadila je iz svoje male ta{ne novcanicu od deset franaka i pru`ila ju je Mirku. On poprska portret fiksativom a zatim ga pa`ljivo uvi u tubu. Kad devojka ode i kada se ona grupica radoznalaca razi|e, trg i ulice pred Mirkom ponovo utonu{e u sivilo i on se oseti sam. Misli mu se vrati{e Nori i onom njenom pogledu kojim ga je prostrelila kad je zaustio da, uprkos njenoj zabrani, ispri~a majci Ani istinu o njihovoj vezi. Mo`da je ta Norina reakcija bila ne{to prolazno, kasnije }e se stvari ra{~istiti, te{io se... Ali nije bio siguran u to, nikako nije mogao da se ubedi da ne treba da brine. Znao je da izme|u Ane i Nore postoji ne{to daleko dublje od onoga {to je bio u stanju da prozre, kao i da se jedan deo te njihove tajne ticao njega. Pribojavao se da je Nora u stanju da u~ini bilo kakvu `rtvu kako ne bi uvredila ili razo~arala Anu u kojoj je videla pomajku i za{titnicu. Kada se Matej vratio sa svog kasnog ru~ka, crven u licu od vina i u dobrom raspolo`enju, Mirko mu predade {esnaest franaka. -Deset od portreta i {est od dve prodate minijature -objasni mu Mirko. Matej mu vrati onih deset franaka od portreta rekav{i da je prezadovoljan novcem od minijatura. [to se ti~e portreta, jednostavno nije mogao da se seti neke Engleskinje ili Amerikanke koja se zvala Beatris, a posebno ne neke sa crvenkastom kosom. -Toliko njih pro|e ovuda -rekao je, a zatim dodade: -Idu}e nedelje prire|ujem soare u mom ateljeu. Po principu: svako doprinese {to mo`e. Ako `eli{... Mirko zapisa adresu i obe}a da }e sigurno do}i. Zatim dodade:

-Nego hteo bih da vidim impresioniste sutra, pre nego {to odem do Luvra. Kakva je to galerija 'Jeu de paume'? -Sme{tena je u jednoj zgradi sasvim blizu Luvra gde se nekad igralo ne{to sli~no dana{njem tenisu, samo {to se lopta udarala dlanovima a ne raketom... I nemoj da se iznenadi{ ako ti se neke od slika tamo u~ine vi{e kao plakati. Impresionisti se nisu brinuli mnogo o zalizanoj slikarskoj tehnici koju [panci ironi~no nazivaju ‘pintar bonito'. I sumnjam da bi se Sezanove 'Kupa~ice' ili Renoarove naturalisti~ki slikane figure balerina ikad mogle dobro prodati na Monmartru bez potpisa autora -dodade Matej pokazuju}i mu na mapi lokaciju galerije. A zatim dodade: -Impresionisti, a posebno njihovi moderni sledbenici, raskinuli su nepovratno sa dopadljivim u slikarstvu koje nije ~isti zanat. Vrativ{i se u svoju sobicu Mirko se baci na {kripavu postelju potpuno iscrpljen. U u{ima mu je jo{ uvek odjekivala tutnjava to~kova voza i bat onih koraka po kaldrmi Monmartra, a pred o~ima su mu iskrsavali plamenovi sve}a me|u kojima su se lelujali obrisi Norinog lika, sve nejasniji. Me{ali su se sa obrisima onog porteta devojke po imenu Beatris. Beatri~e, vodi~ u Danteov pakao, promrmlja on utonuv{i u san.

(97)

XII. IMA DA ZABRUJI ]AR[IJA Telefon je dugo zvonio pre nego {to je Nora odlu~ila da si|e u salon i podigne slu{alicu. Jedva je prepoznala Stevanov glas. -Imam jedno pismo za vas, gospo|ice Nora. Iz Pariza... -rekao joj je Stevan. Odmah je znala da je pismo bilo od Mirka. Morala je da misli brzo: -Gde bih mogla da vas vidim danas posle podne? -upitala je. -U redakciji. Ve~eras posle {est? Rekla je Stevanu da }e biti tamo; i onako je nameravala da kupi ne{to ju`nog vo}a kod onog Bokelja, Trifuna. -Ko je to bio? -upita Ana koja je u me|uvremenu i sama si{la u salon. -Jedan prijatelj, novinar, koga smo Mirko i ja upoznali na otvaranju izlo`be. Obe}ao je da mi na|e jedan talijanski ~asopis koji trebam. Opet poluistina, pomisli Nora nevoljno. Od Mirkovog odlaska `ivela je u jednom svetu u kome je bilo te{ko izdvojiti doga|aje iz stvarnosti od onih iz uobrazilje, pa ~ak i od onih iz mu~nih i dugih snovi|enja koji su se odigravali pred njenim o~ima tokom polubudnih no}i. A i kad bi zaspala sanjala je vozove iskliznule iz koloseka, parobrode zahva}ene burom. Jednom je tako videla Anu u beloj haljini ~iji su se krajevi vukli po crkvenom podu, sa ka`iprstom upravljenim prema prilici na klupi kraj ulaza u crkvu svetog Antuna u kojoj je prepoznavala svoje lice, ostarelo i izbrazdano borama. Kad je istog popodneva pro{la kroz redakcisku salu postade svesna pogleda koji su je pratili iza novinarskih stolova. To je ne zbuni, naprotiv, malo joj povrati samopouzdanje. Stevan je do~eka toplo joj stisnuv{i ruku: -Ono pismo koje ste spomenuli preko telefona... Je li do{lo po{tom? -upita Nora.

-Doneo ga je na{ pariski dopisnik -re~e Stevan pru`aju}i joj pozama{ni koverat. Na`alost nije bio u stanju da vam ga li~no preda, morao je jo{ sino} da otputuje dalje... Ali rekao mi je da ne brinete za Mirka, u dobrom je zdravlju a po~eo je i da slika. -Dve po~asne tribine za slede}u me|unarodnu ako me pozove{ na ve~eru sa ovom malom -ponudi mu Stole, ple}ati sportski novinar kada je Nora iza{la iz redakcije. -Nije lud da te poziva kad je i on sam mo`da zainteresovan -primeti njegov kolega iz kulturne redakcije kome je Stevan, nadao se jo{ uvek samo privremeno, morao da prepusti svoj deo rubrike. -Ja nudim dve ulaznice za Kolar~ev ako nisam u pravu. Utom obavesti{e Stevana da {ofer ~eka da ga odveze do Nadinog stana. On pokupi sa stola bele`nicu i olovke. Fotoreportera nije vodio, na izri~it Nadin zahtev. U automobilu, dok su se vozili ka ^uburi, misli mu se vrati{e Nori. Kad su ono ve~erali zajedno kod 'Tri {e{ira' kao da su se Mirko i ona odnosili jedno prema drugom kao brat i sestra. Od Sava pesnika saznao je bio za Norinu istoriju i o tome kako su je usvojili Me{trovi}evi. Ana se odnosila prema Nori kao prema svojoj k}erki, rekao mu je Savo... Ali kada ih je one ki{ovite ve~eri po~etkom decembra ostavio same u svojoj garsonjeri pona{ali su se kao par zaljubljenih koji nastoji da se suo~i sa neminovno{}u Mirkovog odlaska za Pariz. I sada ono pismo, o~igledno poslato preko njegove redakcije da ne bi privuklo pa`nju Mirkovih roditelja. Usredsrediv{i se zatim u mislima na predstoje}i razgovor sa peva~icom Nadom 'Crnom

(98) zvezdom' Stevan shvati da }e ~itaoce njegovog lista ponajvi{e zanimati {ta je to u Nadinoj li~nosti nagnalo hajduka Luneta da se izlo`i smrtnoj opasnosti kako bi je oteo usred Beograda. Mora}u da je navedem da mi pri~a ne{to o sebi samoj, pomisli. Nada ga je do~ekala u dru{tvu `ene pedesetih godina, prosede kose i o{trih crta tmastog lica na kome se ogledalo nepoverenje. -Kosara, moja pomajka -predstavi je Nada. -A vas ve} poznajem, gos n Stevane. Se}am se dobro da sam vas videla jedno ve}e kod 'Tri {e{ira', mislim da je to bilo kad sam prvi put nastupila tamo. Sedeli ste u dru{tvu dve lepe gospo|ice -dodade Nada zabacuju}i pokretom ruke svoju bujnu vranu kosu sa ramena. Ona `ena unese veliku d`ezvu sa kafom, dve {oljice i staklenu zdelu punu ratluka sa orasima, a zatim se, na Nadin mig, povu~e. Stevan zapazi da nije zatvorila vrata. Sobica u kojoj su sedeli bila je 'gostinska', zastrta }ilimima, sa niskim divanom iznad koga je bio uokviren plakat sa jako uveli~anom Nadinom fotografijom u narodnoj no{nji i sa imenom kafane '[aran' u [apcu. Ispod fotografije bilo je ispisano: ‘Gostuje Nada, Crna zvezda'. Drugi plakat bio je onaj izlepljen po Skadarliji, sa njenom fotografijom u ve~ernjoj duboko dekoltovanoj haljini i sa prima{em Gavro{om savijenim preko violine tik uz nju. Objavi}emo reprodukciju tog plakata uz reporta`u, pomisli Stevan. -Ja nisam htela da se pi{e o meni, ali Gavro{ me ubedio da je to dobro; besplatna reklama -re~e Nada videv{i kako Stevan stavlja ispred sebe bele`nicu i olovku. Posmatraju}i je tako izbliza lako zavaljenu na divanu, u nekoj vrsti dimija tamno plave boje i beloj svilenoj bluzi ipod koje su se ocrtvale njene bujne grudi, sa kosom pu{tenom da slobodno pada preko oblih ramena, Stevan kao da razumede Lunetov motiv za otmicu. Bilo je ne~eg omamnog, vrlo ~ulnog i felinog u njenoj li~nosti i pojavi, ne{to {to je

davalo posebnu notu strastvenosti njenim pesmama. Oseti na sebi pogled Nadinih krupnih crnih o~iju u kojima se, u~ini mu se, nazirao odsjaj neke skrivene vatre. Ono 'Crna zvezda' u~ini mu se sada opravdano, a Nadina li~nost daleko upe~atljivija od tipi~nog lika peva~ice kakvih se moglo na}i siaset po kafanama u gradu. -Zanima me gde ste nau~ili da pevate? -upita je Stevan. -Mislim da zbilja imate lep glas, ne{to bar{unasto u njemu, neku toplinu... -dodade on. Izrekao je 'neku toplinu' a bio je poumio da ka`e 'neku duboku strastvenost'; ose}aju}i kako mu zbog toga, i protiv volje, krv navire u obraze. Nastoje}i istovremeno da suzbije to i da sa~uva svoju uobi~ajenu profesionalnu hladnokrvnost. Nada kao da oseti taj njegov nemir. Ispru`ila je ruku i polo`ila svoju {aku preko Stevanove. U~inila je to na najprirodniji na~in; izvanredno samopouzdano i, istovremeno, vrlo `enstveno. Toplina i blagost dodira njenih prstiju kao da mu doneso{e smirenje. -^ini mi se da sam oduvek znala da pevam. Odrasla sam u jednom naselju kraj [apca, u ciganskoj ~ergi. Rekli su mi kasnije da su me Cigani na{li, jo{ kao bebu, u vrbaku blizu kupali{ta na Savi. Dok su brali divlje jagode. Preuzela me ova `ena, Kosara, koju smatram pomajkom jer majku nikada nisam upoznala. I nazvali su me bili Jagoda na kr{tenju; ime Nada uzela sam kasnije, kad sam po~ela da pevam po kafanama... Cigani vole da se okupljaju oko vatre i da provode no}i uz pesmu i svirku violine kad god se uka`e prilika. Eto tako sam po~ela da pevam -re~e Nada zabaciv{i opet svoju bujnu crnu kosu sa ramena da bi nasula kafe u {oljice. -I kada ste po~eli da nastupate po kafanama? -upita Stevan, koji je nastojao da zabele`i

(99) svaku njenu re~. -Kada sam navr{ila osamnaestu... Posle smrti mog mu`a -re~e Nada. -Udali ste se rano? -Kada sam navr{ila petnaestu -prise}ala se Nada. -Kod Cigana devojka od osamnaest smatra se usedelicom. Imam i jednu k}erku iz tog braka. \ur|ija, do|i na ~as! U|e devoj~ica od oko pet-{est godina, kestenjaste kose vezane u kiku. Bila je dosta {trkljasta, predugih nogu i ruku za svoje godine, ali ne{to u njoj, posebno u krupnim crnim o~ima, kao da je ve} nagove{tavalo maj~inu lepotu. Stevan pogladi \ur|iju po kosi i izvadi iz d`epa posrebrenu metalnu olovku sa grafitnom minom, jednu od onih koje je redakcija lista bila podelila novinarima zajedno sa kalendarom za 1924. -Ovo ti je poklon, da crta{. Devoj~ica ga poljubi u obraz i odlepr{a iz sobe. -Mu` vam je umro mlad dakle -nastavi Stevan. -Pa i nije umro, ho}u da ka`em ubili su ga. Izboli ga no`em u sva|i neki pijanci koji su mi pretili.... Ali o tome ne `elim da govorim. Ako ima{ zgodnu `enu i dobrog konja nikad ne izlazi bez brice, seti se on o~eve izreke. -Nije ni potrebno, to ne}u zapisati -prekide Stevanov glas ti{inu koja zavlada u sobici. -@eleo bih da saznam vi{e o va{oj otmici -dodade on uzimaju}i ponovo bele`nicu. -Prepali su nas ovde u blizini pred zoru, na povratku iz Skadarlije. Prepla{ili mi dete, udarilo u vrisku da mi se srce paralo. To mu posebno ne}u oprostiti, nikad. -Znali ste da je bio Lune?

-Prepoznala sam ga odmah, uprkos crnoj marami koju je imao preko lica. I ranije je poku{avao da me privoli... Razbacivao se nov~anicama dok sam pevala u okolini [apca i slao poklone koje nisam htela da primim. ^ak se i u Skadarliju osmelio da do|e. -Zaljubljeni hajduk... -re~e Stevan, koji je u mislima ve} tra`io naslov reporta`e. -Za mene i nije bilo va`no to {to je hajduk. Mnogi koje sre}em po kafanama gori su nego hajduci ali dobro znaju kako da izbegnu zatvor. Nego on se prevario u meni, potcenio me. Iako pevam po kafanama nisam `ena koja se mo`e privoleti ni parama ni silom -re~e Nada a u oku joj sevnu varnica. Ispri~ala mu je kako su je odveli, uvek vezanih o~iju, kod jednog Lunetovog jataka negde u nekoj {umi, verovatno na nekoj planini. Imena jataka, postarijeg ~oveka i njegove `ene sude}i po glasovima, nije ~ula. Ili nije `elela da ih zapamti, pomisli on. -I nije poku{avao ne{to... Da upotrebi silu, na primer? -upita Stevan. -O~i bi mu iskopala ovim noktima -re~e Nada pokazuju}i crveno lakirane nokte duge i o{tre kao u ma~ke. -Ne, nije poku{avao. Ma da je pretio silom i ~ak vadio goli no`. Ispri~ala je zatim kako su je posle odvezli u varo{icu kolima, vezanih o~iju i kako su je ostavili u jednoj od sporednih ulica nedaleko od op{tine. Slede}eg dana `andarmi u civilu dopremili su je u Beograd, nastoje}i da ne probude pa`nju. ^ak su joj pripretili da nikome ne zucne ni{ta. Stevan je brzo zapisivao u svoju bele`nicu, nastoje}i da ne propusti ni jednu re~. Par puta tra`io je od Nade da ispri~a vi{e detalja o otmici. -Zar zbilja mislite da je ova moja pri~a za novine? -upita Nada na kraju razgovora, pozivaju}i Kosaru da isprati Stevana. Konkurencija }e pozeleneti od zavisti, pomisli Stevan pozdravljaju}i se sa Nadom.

(100) Dodir njenih prstiju ponovo probudi u njemu ono ose}anje topline i smirenosti. Kako bi bilo ostati tu kraj nje na divanu? -pomisli Stevan. Ali takva pomisao u~ini mu se zbog ne~eg neostvarljiva. -Pro|ite se vi Jagode, gospodine -obrati mu se iznebuha ona Ciganka, Nadina pomajka Kosara, kad ga isprati na ulicu. -Nije ona za vas. Ne bi to donelo dobra ni njoj ni vama. Kao da mu je pro~itala nejasnu, jo{ sasvim neoformljenu, `elju. Stevan poumi da je razuveri ali odustade; samo je u~tivo pozdravi skinuv{i {e{ir. Na ulici ~ekao ga je prima{, Gavro{, koji je stanovao u blizini. Osmehivao mu se svojim crnim kao ugalj o~ima. -Zadovoljni, gos’n Stevane? Na{a Nada je sila od `enske, daleko }e ona oti}i sa njenim glasom i ostalim {to ide uz pride. Jeste li za rakijicu? Stevan odlu~i da prihvati prima{ev poziv, prisetiv{i se da je imalo jo{ podosta vremena do redakciskog sastanka. Osim toga, bilo je u Gavro{u ne~eg {to mu je budilo `elju da sazna vi{e o njemu. Posebno, odakle poti~u oni opojno zanosni tonovi koje izvla~i iz violine. Gavro{ je `iveo sam, u malom prizemnom stanu od sobice i kuhinje. Kad su u{li postavio je d`ezvu za kafu i nalio dva ~okanj~eta zlatastom rakijom. -Jaka kao grom -re~e Gavro{ kad odpi{e po gutlaj.

Na zidu je bio plakat sa najavom koncerta poznatog ~e{kog violiniste koji je nedavno posetio Beograd i svirao na Kolar~evom. U dnu plakata bio je potpis umetnika sa posvetom Gavro{u. -I{li ste na njegov koncert? -upita Stevan, ne bez iznena|enja u glasu. -Nisam, du{e mi. On se jedne ve~eri pojavio u kafani sa dru{tvom, negde pred zoru kad su se ostali gosti bili ve} razi{li. -Dopala mu se va{a svirka? -upita Stevan. -Tra`io je da zasviram ponovo '@ikino kolo', a zatim onu pesmu, 'Vi{nji~ica rod rodila...'. Po~e{e da ga nagovaraju da i on poku{a. Kada je uzeo violinu, prvo je poku{ao kolo... Ispalo je dosta dobro, iako mu se takt lomio pomalo. Sa pesmom je i{lo bolje, odsvirao ju je celu, po se}anju. Iz prvog poku{aja... -[ta ka`ete? -zagraja{e oni iz njegovog dru{tva, sve mlade` iz ambasada i iz ovda{njih boljih ku}a; par gospo|ica me|u njima da ti se okce i{~a{i. -Pa dobro je, sve ta~no, kao po notama -rekoh ja. -Ali ne{to ipak fali, zar ne? -rekao je onaj violinista, tako su mi preveli iako sam gotovo sve mogao da razumem. -Ovaj prima{ izvla~i tonove ne samo iz violine, ve} i iz svoje ciganske du{e -tako je rekao slave mi. U uglu sobe bila je ikona svetog \or|a ispod koje je gorelo malo kandilo. -Idete ~esto u crkvu? -upita ga Stevan. -Pa ne toliko -kao da se zbog ne~eg izvinjavao Gavro{. -Pravo re~eno, gotovo ni da zavirim tamo ako se ne ra~una svirka pred ulazom u hram kad nas pozovu vernici. Jer mi, Cigani, bar mi stariji, imamo svoje adete. Krste nas, `ene i udaju po na{em zakonu... Koliko ju~e rekao mi jedan stari profesor, redovan gost kod 'Tri {e{ira', da smo mi Cigani do{li iz Indiju. I da se tamo odkud smo mi Vi{nji zove 'Vi{nu’ - to ti iza|e na isto po njemu. -Ne vidim `ensku ruku ovde -osvrnu se Stevan po skromnom stanu. -Nikad se nisam `enio. Nisu `ene za prima{e; ili bolje re~eno nismo mi za njih predupredi Gavro{ Stevanovo pitanje, a zatim dodade: -Ali niko ne mo`e da ka`e da nismo

(101) hri{}ani zato {to verujemo da dodole mogu da donesu ki{u! Niti da se i bez `enidbu mo`e dokazati ljubav... Kad sam bio mla|i svirao sam pred crkvama kad bi me pozvali svadbari ili kad se dete krstilo. Bez na{e svirke i krsna slava ti je kao ~orba bez za~ina, da prosti{. A i \ur|ev dan slavimo, zna{ ve}: 'Vesele se Cigani na \ur|evdan, na \ur|evdan' zapevu{i Gavro{. -I dokle misli{ tako po kafanama? -Stevan pre|e sada na ponu|eno mu 'ti'; imao je ose}aj da se na taj na~in sprijateljio sa prima{em. -Dok ne ostarim... Ali ni onda ne}u da ostavim }emane -re~e on ustaju}i. Izvadio je jednu ve} pocrnelu od godina violinu iz ormana. -Ovu mi je poklonio pokojni otac, on je bio kontrabasista. Kad ne budem vi{e za prima{a, uze}u opet ovo staro }emane pod mi{ku i podbrusiti pete. Svira}u po zemlji Srbiji sam, gde budu hteli da slu{aju. Po kr~mama, slavama, svadbama... Sve dok budem mogao. A kad ne budem vi{e mogao... -odmahnu rukom Gavro{. -Odkud ti ime Gavro{? -upita Stevan da bi promenio {kakljivu temu. -Moje je ime Gavra, Gavrilo -osmehnu se prima{. -A ime Gavro{ mi nadenu{e neki {kolci iz [apca, reko{e da se pominje u tamo nekom vrancuskom romanu. Pristaje ti uz facu, reko{e. I tako ostade.

Kada se oprosti od Gavro{a Stevan usko~i u auto ~iji je motor brujao. Misli mu se okrenu{e reporta`i. Ono {to je bio zapisao tokom razgovora sa Nadom bilo je prava senzacija, znao je da }e glavni odlu~iti da po~etak objavi na prvoj strani. A ono o Gavro{u pripremi}e kasnije, za neko od nedeljnih izdanja lista. Imali su rubriku tamo koja je nosila naslov 'Sudbine'. Jesmo li zaista u stanju da upravljamo onim {to nam se doga|a u `ivotu? upita se Stevan, znaju}i da se na to pitanje ne mo`e odgovoriti nikakvom reporta`om, niti samo sa da ili ne. Pomisli na sudbinu Nore i Mirka, Lunetovo ludovanje za Nadom, na Gavro{evo slepo predavanje violini. I na svoju sopstvenu sudbinu, da zapisuje ono {to se doga|a drugima. ^u kako {ofer zatrubi prolaze}i kroz mno{tvo dece koja su tr~ala za krpenja~om nedaleko od kafane '^ubura' i misli mu se opet vrati{e na reporta`u o Nadinoj otmici. Ima da zabruji }ar{ija, pomisli osmehnuv{i se pod tankim brkovima. Kad je iza{la iz sive zgrade ve~ernjeg lista na ulicu Nora najpre ode do jedne knji`are u centru grada gde su se prodavala inostrana izdanja knjiga i ~asopisa i kupi prvi italijanski modni `urnal koji joj do|e pod ruku. Zatim se uputi prema poslasti~arnici 'Mendragi}' gde se moglo, u jednom od separea ukra{enim kristalnim ogledalima i zelenim pli{om, na miru popiti ~aj ili ~okolada i naru~iti komad vo}ne torte. Puna neodre|ene zebnje Nora otvori onu kovertu. Najpre ugleda par skica pariskih ulica a zatim jednu, dosta detaljnu, skicu za portret u kojoj prepoznade svoj lik. Iz te skice ispade papir ispisan dobro joj poznatim Mirkovim rukopisom. 'Mila moja, -~itala je, nastoje}i da ugu{i o{tar bol u grudima -Jedva se odupirem `elji da sednem na prvi voz za Beograd... Za{to si tako okrutna? Zar zbilja ne mo`e{ da shvati{ {ta ose}am za tebe? Te{im se crtaju}i skice za tvoj portret, jednu od njih ti {aljem u prilogu. I dva tri crte`a na~injena u blizini crkve 'Svetog srca' na Monmartru. Upoznao sam ovde nekoliko slikara... (sledio je dosta detaljan opis susreta sa Matejom i Utrilom). ...Ti mora{ da razume{ da mi nema `ivota bez tebe, kao i to da je za nas oboje istina najbolji lek. Stvari se mogu razre{iti na vrlo jednostavan na~in: poka`i ovo moje pismo Ani. Ona }e da se protivi isprva,

(102) ali posle }e razumeti...'. Ne, ne bi razumela, pomisli Nora gorko. Nikada. Okrivila bi samo mene i ne bi mi oprostila. Ni sad ni doveka. Ni da `ivim stotinu `ivota, moj Mirko. Ne poznaje{ ti `ene kao {to je Ana, iako ti je majka ro|ena. Rekla bi mi da sam nezahvalnica a tu re~ ne bi mogla da podnesem; spremna sam da u~inim sve, da se odreknem bilo ~ega, samo da je ne ~ujem od Ane. Pogled joj odluta do male pe}i u uglu ~iji se plamen mogao videti kroz okruglo prozor~e. Ustade od mermernog stola na kome je bilo nedirnuto par~e torte i pribli`i se pe}i odlu~nim korakom. Otvori vrata{ca pri vrhu i, zgu`vav{i ono pismo u lopticu, ubaci ga u pe}. Plamen ga proguta u mahu. Ali skice }u sa~uvati, pomisli... Oklevala je tek za trenutak sa svojim portretom i onim crte`ima u ruci. Svaki je bio potpisan sa: ‘Mirko, Pariz, decembar 23'. Zatim, poneta iznenadnim impulsom, zgu`va ih, jedan po jedan, i predade ih plamenom jeziku koji se podi`e prema njoj. Neopozivo dejstvo vatre, njena mo} da ~isti bez traga, kao da joj povrati

mir, bar za trenutak. Plati za porud`binu kelnerici u zelenoj uniformi i iza|e, podignute glave i odlu~nog pogleda, u vetrovito decembarsko predve~erje. Trifuna je na{la samog u radnji, bio je zauzet ukra{avanjem polica gran~icama zimzelena i srebrnastim 'snegom' za predstoje}e praznike. Ne izma~e joj koliko se bio obradovao kada ju je video. -Gospo|ice Nora! U|ite, u|ite... Kakvo zadovoljstvo da vas ponovo vidim. -Do{la sam da kupim ne{to vo}a -re~e ona pogledav{i po radnji. Izgleda da vam posao dobro ide? -Dobro, dobro, posebno sada pred praznike. Dobijamo porud`bine i od nekih ambasada... Va bene, bogu hvala. Nora okrenu malo na italijanski. Trifun joj je odgovarao dosta te~no, iako sa naglaskom tipi~nim za Bokelje. I njegovi pokreti, na~in na koji joj se obra}ao, imali su onog nepogre{ivo bokeljskog -neke blagorodne topline i prisnosti. -Pavle nam je pri~ao da ste bili mornar, zar vam ne do|e `ao za morem na ovoj vetrometini? -upita Nora biraju}i vo}e ~iji joj je miris iznova donosio slike predela sa kiparisima i maslinovim drve}em, vo}njake limuna i narand`i - miris koji je i usred zime uspevao da joj do~ara toplinu primorskog sunca. -Odlu~io sam da bacim kotvu -osmehnu joj se Trifun. Trifun pokupi vo}e koje je Nora bila izabrala i po~e da ga pakuje u plavkasti prozirni papir koji se upotrebljavao za specijane porud`bine i poklone. Poumi da ne prihvati novac za vo}e, ali se priseti one Me{trovi}eve opomene. -Posla}u vam ovo vo}e ~im mi se vrati pomo}nik @u}a - rekao je. -I kad god vam zatreba ne{to, povr}e, jaja, sira ili bilo {ta drugo gore sa pijace, samo poru~ite gospo|ice Nora, sinjorina... Upoznao sam se ve} gotovo sa svim prodavcima tamo, izabra}e vam najsve`ije. -A vi }ete mi jednom ispri~ati ne{to o `ivotu mornara -re~e Nora opra{taju}i se od njega. -Ah, imam i jednu poruku za vas. Poru~ila vam Ana Me{trovi} da do|ete prekosutra, u nedelju, na ru~ak kod nas. Kada se vrata radnje zatvori{e za njom, Trifun ostade kao zaslepljen. Laki miris parfema koji je lebdeo u vazduhu prodavnice bio je dokaz da Norina poseta nije bila samo snovi|enje; kao one no}i posle sve~anog otvaranja radnje kada mu se njeno lice plelo u snu sa licem

(103) bradatog sve{tenika i one dvorske dame, me{aju}i se sa slikama uzburkanog mora ve} toliko puta sanjanim. Ne zanosi se, tupane, mornar~ino neotesana, uze da se prekoreva Trifun. Nije ona za takve kao {to si ti, izbi to sebi iz glave. Ali onaj miris parfema, ~inilo mu se, ostao je u prodavnici sve do ve~eri, kao da ga je ose}ao u nozdrvama kad se, umoran i prozebao, sru~i u svoju sama~ku postelju. Opet nisam stigao da odem i kupim onu limenu pe}, pomisli Trifun nastoje}i da pokupi krajeve }ebeta oko sebe; ne uspevaju}i uprkos toga da izbegne ledeni dodir sa gvozdenim okvirom kreveta. Sutradan, tokom ranog popodneva decembarskog dana punog hladne izmaglice, kad je Pavle Me{trovi} u{ao u kabinet Mari}a, pomo}nika ministra unutra{njih poslova, zate~e ga smrknutog kraj prozora sa ve~ernjim novinama u ruci.

-Opet nevolje dole na albanskoj granici? ^itao sam o tome, ali stvar je hroni~ne prirode -primeti Me{trovi}. -Eh da je samo to, ni po jada. Jeste li videli onaj intervju sa peva~icom Nadom 'Crnom zvezdom'? -upita ga Mari} pokazuju}i mu naslov na prvoj strani lista: ‘RASPLET OTMICE USRED PRESTONICE Hajduk Lune oslobodio peva~icu otetu na ^uburi ispred nosa policije' Ispod naslova bila je reprodukcija plakata Nade 'Crne zvezde' ve} dobro poznatog svim posetiocima Skadarlije, a pri dnu strane jedan Lunetov portret nacrtan od strane ilustratora 'Ve~eri' na osnovu 'iskaza o~evidaca'. -Dobra lektira za {iroku publiku -osmehnu se Me{trovi}. -Uklju~ite me|u njima i Njegovo viso~anstvo kao i na{eg Baju -primeti Mari} sa lakom ironijom u glasu. -Od ru~ka mi zvrji telefon u vezi tog slu~aja. Svi se skandalizuju da je ta hajdu~ka otmica usred Prestonice sada neosporno potvr|ena... Vidite, niko ne}e vi{e da ~uje za hajduke na Balkanu, do{lo je vreme da na~ine mesto ostalim razbojnicima... Pripala mi ~ast da li~no preuzmem odgovornost da se Lune stavi iza re{etke jo{ pre nego {to okopne snegovi. -Poznavaju}i vas, ja mu dajem jo{ samo par nedelja na slobodi, ne vi{e -primeti Me{trovi}. -I ne sumnjam da }e ga sud osuditi da omasti konopac. -Nije to ba{ tako jednostavno kao {to izgleda -re~e Mari} odbaciv{i one novine na sto kao da su bile gubave. -Ima on dobre jatake, a oni su opet dosta uticajni u narodu. Postoje neke indicije, te{ko dokazive naravno, da su pojedini narodni izabranici koristili te jatake tokom predizbornih kampanja radi prikupljanja glasova. Ve} smo par vrsnih policiskih oficira slali dole na teren da dokon~aju Lunetovu hajdu~iju, jedan je ~ak bio ranjen u jednoj od zaseda; ali prakti~no bez rezultata. I ne samo to. U poslednje vreme Lune uzeo da se progla{ava narodnim dobro~initeljem i da napada skuplja~e poreza. -^ekajte malo, mo`da bi mogao da pomognem tu -re~e Me{trovi}, ispri~av{i mu o svom susretu sa kapetanom Manetom Nikoli}em u Zagrebu. -Onaj {to nam je poslao izve{taj o krijum~arenju oru`ja preko zapadnih granica? Ve} je predlo`en za unapre|enje na osnovu toga -po~eo je da se zagreva za predlog Mari}.

(104) -Jedno je sigurno: Mane nema nikakvih poznanstava, a ni kakvih drugih interesa u kosmajskom kraju -re~e Me{trovi}. -...Nego, do{ao sam po drugoj stvari. Radi se o osnivanju zasebne jedinice pograni~ne policije za Bokeljski zaliv. Pomorski promet i turizam tamo ja~aju a imamo samo dve male policiske postaje koje potpuno zavise od onih sa Cetinja. Istina je da gotovo i nema kriminala tamo kod nas, ali pograni~na stanica je druga pri~a. -Vi znate da bi to zahtevalo izmenu u usvojenoj strukturi bud`etskih sredstava ministarstva. Me|utim tu skoro imali smo neke u{tede na rumunskoj granici, gde su zatvorena dva malo kori{}ena prelaza i mogu vam obe}ati da }emo ozbiljno razmotriti va{ zahtev, poslani~e -re~e Mari} ~vrsto mu stegav{i ruku na rastanku.

'Oteta ispred nosa policije' ponovi u sebi Mari} jedan od podnaslova ~lanka u 'Ve~eri'. Da mi se samo dokopati tog prokletog novinara... Od kako je proklamovan onaj novi Zakon o {tampi ne mo`e da se di{e od njih. A taj isti 'prokleti novinar', Stevan Bra{anac, primao je tog istog decembarskog popodneva ~estitanja kolega u kafani 'Kod lipe' gde je svratio na kafu. Istini za volju, naslove i podnaslove za ~lanak o Nadinoj otmici, kao i obi~no, dao je urednik unutra{nje rubrike. Ono o zaljubljenom hajduku potse}alo bi, mo`da, na Hajduk Veljka, a ovde se radi o razbojniku, rekao je Stevanu. Sada kad je Nada progovorila imamo svedoka da je otmicu zaista izvr{io Lune i ne mo`e nam niko ni{ta ako uka`emo prstom na nespretnost policije zaklju~i urednik. A zatim dodade: -Nego, dok ne vidimo kako }e se razvijati stvar sa Lunetom, valjalo bi da se pozabavi{ onim optu`bama o nepravilnostima na Beogradskom hipodromu. Samo pazi dobro, pri~a se da su u to upletene neke li~nosti dobro poznate u }ar{iji, vlasnici trka~kih konja. Jedan Stevanov kolega iz 'Politike', skup{tinski izve{ta~, u|e u kafanu i sede za njegov sto. Stevan saznade od njega da opozicija ve} priprema interpelaciju u Skup{tini povodom neefikasnosti policije u vezi Nadine otmice, i to na osnovu reporta`e objavljene u 'Ve~eri'. Dobro im do{la prilika da napadnu bud`et za vojsku i policiju koji je, proporcionalno, jedan od najve}ih u srednjoj Evropi, primeti kolega dodav{i: pogurnuo si grudvu niz padinu i ko zna dokle }e se kotrljati i koliko porasti!

(105)

XIII. NA LEPOM MUTNOM DUNAVU Vlado Me{trovi} odlo`i telefon, zadovoljan onim {to je ~uo. Sve }e biti prire|eno kao lova~ka partija, a ostalo }e biti stvar improvizacije o ~emu }e se postarati Mari}. Reprezentativna limuzina ministarstva ~ekala ga je pred ku}om a {ofer mu re~e da je Mari}

ve} bio oti{ao za Banat da organizuje boravak tamo. Odvezo{e se najpre da pokupe Sonju, a zatim pred hotel Moskvu gde je Peterson odseo. Odatle se uputi{e Francuskom ulicom niz dunavsku padinu. [ofer, posle kra}eg lutanja po ulicama bez imena kraj Dunava, prona|e dok sa motornom skelom. Ve{to manevri{u}i, uspe da postavi te{ku limuzinu tik uz kapetanovu ku}icu. -Nisam opalio pu{ku jo{ od mojih vojni~kih dana -re~e Peterson posmatraju}i mutne talase Dunava koji su zapljuskivali skelu. A onda dodade: -Slu{aju}i onaj [trausov valcer zami{ljao sam da je Dunav plav. -Ovde je zelen uleto, ali sada se ve} zamutio panonskim blatom -re~e Sonja. -Mo}na reka -oglasi se opet Peterson. -Potse}a na na{ Misisipi, iako Dunav ni izbliza nije toliko {irok. Mari} ih do~eka ispred lova~ke ku}e izgra|ene od tesanih stabala jablanova koji su bili obojeni kombinacijom belo-zelenog. Dimnjak ozidan ciglama ispu{tao je plavi~aste kolutove dima u hladni jutarnji vazduh natopljen decembarskim sun~evim zracima. Kad u|o{e do~eka ih pucketanje vatre u kaminu oko koga kelner uze da im servira kafu i zakusku. -Jeste li ~uli ne{to o onoj mladoj devojci koju sam upoznao zajedno sa vama na prijemu u Zagrebu? -upita Peterson Sonju kad za trenutak ostado{e nasamo. -O Vesni? ^ula sam da danas dolazi za Beograd. Zajedno sa in`enjerom Kurtom [tajnerom. Bi}e prisutni sutra na prijemu koji ministar privrede daje u va{u ~ast -odgovori Sonja, a zatim dodade za{kiljiv{i o~ima: -A zar vam [tajner ne}e smetati? -He is a born looser, seems to me -odmahnu Peterson rukom, osmehnuv{i se. Mari} podeli svima, izuzev Sonji, lova~ke pu{ke. Kad iza|o{e napolje do~eka ih cika i {tektanje pasa koji su predose}ali lov. -Povodom [tajnerove posete Beogradu -obrati se Mari} Vladi Me{trovi}u spustiv{i glas, kad lova~ka partija za|e u {umu. -Doznao sam da ga je Cincarevi} li~no pozvao. A saznao sam tako|e otkud zna na{ jezik, i to mnogo vi{e nego {to `eli da poka`e; on je sin jedne nema~ke porodice koja se povukla iz Banata sa Austrijancima devetsto osamnaeste. [kolovan je u Minhenu, a rat je proveo kao mladi in`enjer na praksi u nekada{njim nema~kim kolonijama u Africi. -Lovci, pu{ke i psi protiv siroma{nih zekonja. To nije fer, prizna}ete... -pobuni se Sonja. -Kao i mnoge druge stvari u `ivotu -primeti Peterson sle`u}i ramenima. A zatim dodade: -Nego vidite li vrh onog tornja tamo? Kladim se da se radi o bu{otini nafte. Sonja upita Mari}a o tome i on joj potvrdi Petersonovu pretpostavku. -Mo`emo li videti taj toranj? -upita Peterson. -Kako da ne, obilazak tog tornja je u jutra{njem programu posete -potvrdi Mari}. Radi se o probnoj bu{otini, ali koja ve} daje vidne rezultate... Nedaleko od tornja je teren pun

(106) ze~eva. Ali Peterson pokaza vrlo malo interesovanja za ze~eve. Kad se pribli`i{e tornju pa`ljivo je razmotrio svaki detalj instalacije i ~ak tra`io da vidi svrdla za bu{enje. -Od ovog mesta pa do Rumunske granice mora da nije tako daleko? -primeti Peterson.

-Sasvim blizu. Oko dvadestak kilometara -potvrdi Mari}. Peterson uze da zapisuje ne{to u bele`nicu, o~igledno zainteresovan. Ni ne poku{a da prikrije svoje zadovoljstvo kad in`enjera Blahu, zadu`enog za bu{enje, pozva{e da se pridru`i lova~koj partiji. -Nema sumnje da je zainteresovan za bu{otinu -zaklju~i Mari} kad ostade opet nasamo sa Vladom Me{trovi}em. -Sve ide kao po loju. -Ovde je nekad bilo more, kasnije nazvano Panonsko po imenu Rimske provincije otete od Ilira -pri~ao je Blaha, a Sonja prevodila svaku re~, na izri~it Petersonov zahtev. -Na dnu tog mora talo`ili su se planktoni i alge me{aju}i se sa peskom, tako da se kasnije formirao, kao {to mister Peterson sigurno dobro zna, naftonosni {kriljac. Geolo{ki, a i paleontolo{ki govore}i, to je jedno od najmanje istra`enih podru~ja u Evropi. Po mojoj teoriji ovuda su nekad, jo{ pre nego {to su im `ivotnu sredinu prekrile naslage peska sa dna Panonskog mora, `iveli preci dinosaurusa i dana{njih ptica koje mogu samo da pre`ive ako ima bujne vegetacije... To zna~i da bi nafte moglo da bude tako|e ispod sloja do koga sada dopiremo, ali ko zna na kojoj dubini. -I dokle je dopiralo to more? -upita Peterson `ivo zainteresovan pri~om. -Na severo-zapadu do Be~a. Budimpe{ta bi bila na njegovom dnu... A na jugu, izgleda, do Beograda i \erdapa -odgovori Blaha. Pucnji iz lova~kih pu{aka zapara{e vazduh oko njih. Peterson instinktivno podi`e svoju i nani{ani prema ze~jem paru koji je tr~ao duga~kim skokovima na jedno pedesetak metara od njih. Odjeknu pucanj i jedan od njih posko~i u vazduh i prevrte se pre nego {to pade na zemlju. Sonja je bila zapu{ila u{i {akama kada otpo~e pucnjava tako da pre~u Petersonovo slede}e pitanje upu}eno Blahi, koje je morao da ponovi: -I, po va{em mi{ljenju, naftonosnih {kriljaca ima svuda po dnu? -Ima ih svuda, samo su na razli~itim dubinama. Vi sigurno znate o naftonosnim poljima u Rumuniji? Tamo su najpli}i... A u blizu Be~a po~eli da bu{e vi{e u dubini. -Nova verzija svrdla sa oja~anim dijamantskim vrhom re{i}e taj problem -primeti Peterson. -Molim vas da me zovete Stiv. I da mi zapi{ete va{e ime i adresu ovde u bele`nicu. -A zatim dodade obrativ{i se Sonji: -@ao mi je {to sam, izgleda, skinuo onog zeku. Ali nisam mogao da odolim. Dolazak Kurta [tajnera na beogradsku `elezni~ku stanicu bio je manje formalno obele`en od Petersonovog do~eka. Istina, [tajnera je tako|e i{~ekivala nova novcata crna limuzina, ali kad zagreba~ki voz sti`e na stanicu na peronu se pojavi samo {ofer u uniformi da ih do~eka i pokupi [tajnerov i Vesnin prtljag. -Gospodin Cincarevi} vas o~ekuje u na{oj Agenciji -re~e {ofer [tajneru, naglasiv{i ono 'vas', tako da je bilo o~igledno da se ne odnosi na Vesnu. -Odli~no -re~e [tajner raspolo`eno. -Nego prvo }emo da odvezemo gospo|icu. Sobe su im bile rezervisane u hotelu 'Moskva', jedna preko puta druge.

(107) -Sada ili nikad! Ako osvojimo teren u Beogradu, Zagreb }e morati da pristane na moje uslove -re~e [tajner Vesni kad portir iza|e iz sobe, a zatim je obuhvati oko struka i zavitla u krug.

-Potpuno si {a{av! -glasnu se Vesna kad joj cipele ponovo dodirnu{e parket. -Opet ti tvoji poslovi, a ja se ponadala da }emo imati prilike koliko jo{ danas da pro{etamo malo po gradu... Rekli su mi da je pogled na u{}e Save u Dunav sa Kalemegdanske tvr|ave super panorami~an. -Kasnije, kasnije -govorio je [tajner presvla~e}i se u prugasto, svetlosivo, odelo. Zna{ li ti ko je taj gospodin Cincarevi} koji nam je poslao limuzinu na stanicu? Generalni direktor '[umeksa', ni manje ni vi{e. A taj '[umeks' je posredni~ka agencija koja radi sa najve}im kapitalistom ovde - dr`avom. Od `eleznica, eksploatacije {uma pa do proizvodnje duvana sve ti je ovde dr`avni monopol. A o nafti da i ne govorimo. ^im budem mogao, zva}u te telefonom da isplaniramo za ve~eras. Vesna pomo`e [tajneru da ve`e ma{nu, a on je poljubi, sasvim ovla{no i bez mnogo `ara po njenom mi{ljenju. Kad [tajner ode Vesna se uputi u svoju sobu i uze da rasprema stvari. Tu{iranje, ~e{ljanje i {minka uze{e joj oko sat. Napolju se bilo smra~ilo a kroz zamagljen prozor ve} su se mogle nazreti uli~ne svetiljke. Vesna se posadi u malu naslonja~u kraj telefonskog pulta i uze da pro~itava listu sobnog servisa. Nema~ka verzija imala je par manjih gramati~kih gre{aka, ali ona engleska bila je da se pocepa{ od smeha. 'Warm hem and egs with warm te or cofee'. Neki strani gost na`vrljao je ispod toga: 'Why no milk?'. Engleski tekst potseti je na Sonju i na broj telefona koji joj je ostavila. Okrenu broj portirnice i dade Sonjino ime i telefon, prema uputstvima ispisanim na kartonu sa informacijama. Ali portir joj re~e da je gospo|ica Sonja upravo stigla na recepciju hotela. Odmah zatim ~u Sonjin glas: -Vesna, dragi~ka! Silazi odmah, ~ekam te u holu... -Za{to ne do|e{ kod mene u sobu? -predlo`i Vesna. -Naru~i}emo ~aj i naispri~ati se. Kurt je iza{ao nekim poslom. Susret dve mlade `ene bio je srda~an, moglo se videti da }e se izme|u njih dve razviti prisno prijatejstvo. Zbog ne~eg, ipak, Sonja odlu~i da ne pomene onaj jutro{nji izlet u Banat. Razgovor se povede o koncertima i pozori{tu, o poslednjim modelima zimske ode}e, a posebno o svilenim ~arapama bez 'linije' koje tek {to su bile lansirane. Kad naru~i{e ~aj Vesna pokaza Sonji listu sobnog servisa na engleskom. -Komi~no je da 'hem' na engleskom zna~i porub, kao porub na haljini. Odmah }emo to ispraviti, ja poznajem {efa portirnice i bi}e nam zahvalan za pomo} -re~e Sonja, a zatim dodade: -Vidi{ li da je francuski tekst gotovo besprekoran? Ovde se u srednjim {kolama gotovo isklju~ivo u~i francuski, kao nekad u Rusiji. A i prevodi su uglavnom sa tog jezika. Kad kelener donese poslu`avnik sa ~ajem, Sonja mu predade ispravljenu kartu sobnog servisa sa ceduljom za {efa portirnice. Ne pro|e ni dvadesetak minuta kada isti kelner donese kristalnu ~iniju punu ju`nog vo}a. -Evo stigao honorar za na{ rad -osmehnu se Sonja. -Moj Pavle tako|e obi~ava da mi {alje ju`no vo}e. Vesna pogleda na sat: bilo je ve} pro{lo osam. Utom zazvoni telefon.

(108) -Bio je Kurt -re~e Vesna kad spusti slu{alicu, sa o~iglednim razo~arenjem u glasu. -Ima slu`benu ve~eru sa generalnim direktorom '[umeksa' i vrati}e se kasno u hotel pa mi je poru~io da ve~eram u sobi!

-Ni govora o tome. Ustvari, pozvane smo obadve na ve~eru u jedan ruski restoran nedavno otvoren ovde - ja sam sama preporu~ila taj restoran mister Petersonu! Se}a{ li se tog Amerikanca sa prijema u Zagrebu? -upita Sonja. -Kako da ne. Upravo sam htela da te upitam o tome. Imam jedno pismo za njega od Akademije u Zagrebu. Izgleda da su ga proglasili za po~asnog doktora ili tako ne{to. -Pitao me je jutros za tebe i kad je saznao da }e{ do}i zamolio me da te privolim da iza|emo zajedno ve~eras, makar i sa [tajnerom... Ne, Pavle ne}e biti sa nama, a ni njegov brat Vlado Me{trovi}. Ovaj }e izlazak na ve~eru biti potpuno neformalan... Nego izgleda da se Peterson interesuje za tebe -re~e Sonja. -Nije on jedini -re~e Vesna sle`u}i ramenima sa razoru`avaju}im nehajem. -Mislim da treba da prihvatim taj poziv, jer Kurt sigurno ne}e do}i do posle pono}i. Uostalom, ostavi}u mu cedulju u sobi, drugo i ne zaslu`uje. Toga istog dana predve~e Cincarevi} je sedeo udobno zavaljen u ko`nu fotelju u kancelariji direktora Narodne banke zadu`enog za investicione kredite, a ono {to mu je taj direktor, puna~ki }elavko stalo`enih pokreta i odmerenog na~ina govora, imao da ka`e zazvu~alo je kao najlep{a muzika. -Bi}e vam, ~im prou~imo do detalja va{ projekat, odobreni namenski krediti pod izuzetno povoljnim uslovima za istra`ivanje nafte u Pomoravlju -re~e direktor, objasniv{i mu ukratko uslove kredita. Zatim dodade: -Osim toga, treba da znate da svi mi cenimo napore '[umeksa' da prodre na svetsko tr`i{te. -To je tek po~etak -primeti Cincarevi} koji je znao da je Kralj li~no tra`io od dr`avnih bankara da potsti~u dobre izvoznike. -Ba{ sada preduzimamo neke mere koje treba da udvostru~e izvoz na sektoru {uma i ruda, a predvi|amo i kupovinu najmodernije opreme za bu{enje nafte. Rekao sam mu 'predvi|amo', a to je dosta neodre|eno, potseti se Cincarevi} kada iza|e iz masivne zgradurine banke na ulicu. [ofer koji ga je ~ekao o~igledno je bio zauzet nastojanjem da se otarasi musave dece koja su dodirivala prstima ogledala na limuzini, a jedno se ~ak bilo ispelo na zadnji branik poku{avaju}i da otvori poklopac prtlja`nika. Cincarevi} pljesnu tog najsmelijeg {akom po stra`njici i odmah zatim de~urlija se razbe`a. -Tako treba sa njima, Tiosave -re~e Cincarevi} {oferu kada se zavali na zadnje sedi{te limuzine, zaklonjen od pogleda radoznalaca zavesicama koje su bile navu~ene preko prozora. -A sada vozi ku}i. Jesi li dobro zapamtio program za ve~eras? -Jesam, gospodine generalni -potvrdi Tiosav. -I `ao mi je zbog one de~urlije. Lepe se za auto ko' muve na sa}e. Program za to ve~e zna~io je jo{ jednu no} de`urstva, daleko od `ene i dece, znao je Tiosav. Dre`denje pred no}nim lokalima padalo mu je ponajte`e. On je bio seosko dete, navikao da {tedi na svemu gde se to moglo, i sa ose}anjem dubokog neodobravanja pregledao bi ra~une koji su mu vlasnici restorana i barova donosili da ih sutradan preda blagajni preduze}a za naplatu. Pa sa ovim bi se mogla kupiti ~itava jedna krava a ne samo par gove|ih

(109) {nicli, pomi{ljao je zure}i u one ra~une ispunjene, za njega, golemim ciframa.

Ali nije ni pomi{ljao da bilo {ta ka`e niti da protivre~i generalnom ~ija je prgava narav bila dobro poznata svim slu`benicima '[umeksa'. Kad je Cincarevi} bio u preduze}u niko se nije usu|ivao ni da zucne po hodnicima. Znalo se tako|e da je po~esto ostajao da radi u svojoj kancelariji do kasno u no}, pa se zaposlenici nisu usu|ivali da po`ale zbog prekovremenog rada. No}ni ~uvar je ispri~ao Tiosavu kako ga je Cincarevi} kinjio svaki put kad bi ga uhvatio da malo zadrema. Ja se posle zatvorim u nu`nik i tamo mu pomenem sve po spisku, poverio mu je jednom no}ni ~uvar, kr{ni U`i~anin, rezervni artiljeriski narednik iz Balkanskog i Svetskog rata. Kada sti`e ku}i Cincarevi} upita odmah za k}erku. -Pa zakasnila malo, Kosta... Ona ka`e da roditelji ni jedne od njenih drugarica ne zahtevaju da im k}erke budu kod ku}e pre sedam uve~e -pravdala se Jevdokija, Cincarevi}eva supruga, koja je izgledala mnogo starija od svojih ~etrdeset godina. Na njenom ve} izboranom licu jedva da se nazirala pokoja crta nekada{nje {irom ju`ne Srbije poznate Vranjanske lepotice. -Brani je ti samo, brani -primeti Cincarevi} ljutito. -Ne branim je ja, nego... -zausti Jevdokija. -]ut! -obrecnu se Cincarevi}. -Bolje poku{aj da je u~i{ poslu{nosti starijima. Jesi li ti, kao devojka, smela da ostane{ izvan ku}e kada se smra~ivalo? -Mene nisu ni u crkvu pu{tali bez pratnje -sle`e ramenima Jevdokija. -Tako mu vreme be{e. Utom se otvori{e vrata i u dnevnu sobu u|e zajapurena Jelka, njihova k}erka jedinica odevena u beli teniski kostim; lepu{kasta crnka, `ivih pokreta i o~igledno zdrava kao dren. -[ta si se opet namr{tio tata, k o da ti se potopi{e svi ~amci na Drini -uzviknu ona poljubiv{i ga u obraz. Cincarevi} oseti kako dobar deo one malopre|a{nje ljutnje kopni u njemu. -Ne rekoh li ti da se ne zamaje{ tamo? Tatko ti se opet naljutio -prekori je majka blagim glasom. -Pa nek se ljuti, ja evo ve} punim sedamnaestu, gotovo punoletna! -odgovori Jelka pogledav{i prkosno ocu u o~i; ona je jedina u familiji bila u stanju da mu izdr`i pogled. -Vidi joj samo suknju, kratko ti je skroji \ura! Zar te, bre, nije sramota da tako iza|e{ na ulicu? -odbrusi Cincarevi} k}erci ose}aju}i kako ga ljutina ponovo obuzima. -Na ulicu sam iza{la u ki{nom mantilu, a ovako smo obu~eni samo u dvorani gde treniramo -objasni Jelka. -Mu{ki igra~i treniraju u kratkim pantalonama. Duga~ke obla~e samo na takmi~enjima. Jevdokija se prekrsti. -Sa~uvaj nas i sakloni Bo`e gospode -pro{aputa ona jedva ~ujno. Cincarevi} pogleda na sat, a zatim se obrati Jelki nastoje}i da u ton svog glasa unese {to vi{e pretnje: -Sad moram da se preobu~em, imam jednu poslovnu ve~eru. Ali }emo nas dvoje jo{ da porazgovarmo o tvom pona{anju! Kad Cincarevi} iza|e, Jelka najpre isplazi jezik za njim a zatim obgrli majku oko vrata. -Hajde, hajde... Kakvu si to ludoriju opet izmislila -promrmlja Jevdokija ne`no, ali ne bez strepnje. Pre neko ve~e zatekla ju je u kuhinji kako pu{i cigaretu udenutu u duga~ku

(110)

}ilibarsku mu{tiklu. 'Ve`bam se za jedan pesni~ki `ur', objasnila joj je tada Jelka. 'Zar ne zna{ da je pu{enje na mu{tiklu {ik?' -Zaljubila sam se, kevo, do u{iju! U jednog fudbalera BFK-a, to ti je skra}eno od: Beogradski fudbalski klub. Zove se @u}a. Upoznao me sa njim Bosni}, sin one tvoje modiskinje, gde kupuje{ one slavne slamene {e{ire sa perjem. -Nadam se da je iz kakve dobre porodice, ina~e }e tvoj otac... -Rodom je dole s primorja, otac mu je ribar u Boki. Imaju i svoj ~amac koji se tamo zove barka. @u}a mi je pri~ao kako je sa ocem odlazio na ribarenje i kako ih je pokadkad zahvatala bura. Do{ao je u Beograd da trenira za profesionalnog fudbalera, zamisli! Bosni} mi je rekao u poverenju da }e @u}a idu}e godine sigurno igrati za prvi tim -pri~ala je Jelka odu{evljeno, ne obra~aju}i pa`nju na maj~ine uzdahe. -Jedno te samo molim, Jelkice. Obe}aj da ne}e{ ni{ta re~i ocu o tom @u}i -zamoli je majka kad najzad uspe da do|e do re~i. Jelka stavi prst na usta a zatim ponovo zagrli majku i zasmeja se zvonko. Ko lud na bra{no, kako bi to Kosta rekao, pomisli Jevdokija. Daj bo`e da joj brzo pro|e ta najnovija ludost, ina~e bi}e belaja. Cincarevi} je bio zaokupljen pro~itavanjem jednog dosijea pripremljenog od poznatog ni{kog geologa o, dosta neizvesnim, izgledima za otkrivanje nafte u Pomoravlju kad no}ni ~uvar u|e u njegovu kancelariju i obavesti ga da je o~ekivani gost stigao. -Idi reci Tiosavu da ga dovede, {ta si se ukipio tu -re~e mu Cincarevi}. -I nemoj opet da zaspi{ u hodniku kad zatrebamo ne{to! [tajnera odvedo{e do dvokrilnih vrata na kojima je bio natpis: 'Kosta Cincarevi}, Generalni direktor'. Cincarevi} ustade da se pozdravi sa njim, a zatim posadi gosta u jednu od naslonja~a iz ko`ne klub garniture koja je, zajedno sa ogromnim pisa}im stolom od mahagonija, bila uvezena iz Engleske. [ofer im nasu viski sa sodom u kristalne ~a{e a zatim se povu~e. -Drago mi je da najzad imam priliku da vas sretnem, Herr Cincarevi}. U Zagrebu su mi dosta pri~ali o vama -izre~e [tajner na srpskom, obuhvativ{i pogledom korpulentnu ljudinu pred sobom, u besprekorno skrojenom ve~ernjem odelu, ~ija masivna glava, okrugla kao lopta, kao da je direktno izrastala iz ramena. Trebao mu je napor volje da izdr`i pogled njegovih pomalo izbuljenih o~iju, hladnih i vrlo usredsre|enih uprkos `ovijalnosti njegovih pokreta i, naizgled, blagonakolnog osmeha na usnama. -Dobro ili lo{e? -upita ga Cincarevi} na nema~kom ali, i ne sa~ekav{i odgovor, odmahnu rukom: -U biznisu to nema zna~aja. Va`ni su rezultati a komplimente ili pokude mo`e{ vezati ma~ku za rep. -Ma~ku za rep! -ponovi [tajner na nema~kom osmehnuv{i se. -Nova izreka za mene, Herr Cincarevi}. Ali gde ste nau~ili tako dobro na{ jezik? -U Nema~koj, naravno. Proveo sam tamo tri ratne godine kao zarobljenik... Nego, {ta mislite o na{im postrojenjima za obradu drveta koje su vam pokazali tamo ispod Avale? -Impresivno! Samo... -re~e [tajner zaka{ljav{i se, vi{e da bi na~inio pauzu. -Samo tehnika pomalo zastarela, ho}ete da ka`ete? Znam ja to, i o tom potom. A sad }emo o nafti. Novost koja vas mo`e interesovati... Uz sve~ano obe}anje da to ostaje na{a poslovna tajna. -Prihvatam, naravno -prekide ga [tajner. -Isto va`i za stvari koje vam ja budem rekao

(111)

ve~eras. -Radi se o tome da nijedna nema~ka firma, pa ni va{a, nema nikakve {anse da dobije koncesiju za bu{enje nafte u Slavoniji i u Banatu, a ni na podu~ju Jadranske obale. Nadle`ni su se ve} prakti~no opredelili za Amerikance, koji su pokazali interes za sve te teritorije i nude najbolje uslove; uklju~uju}i tu jo{ i dolarske investicione kredite. Otuda onaj prijem u Petersonovu ~ast sutra kod ministra privrede -saop{ti mu Cincarevi}. -Ako je tako, otkud va{ interes za moju posetu Beogradu? -upita [tajner, koji preblede o~igledno pogo|en. -Kompanija za koju radim u tom slu~aju ne}e biti zainteresovana za moj dalji boravak u Kraljevini. -O tome upravo `elim da porazgovaramo. Mom preduze}u, '[umeksu', upravo su odobreni krediti za probna bu{enja u Pomoravlju - jedinu licencu koju Amerikanci nisu tra`ili. I to sa prioritetnom opcijom za eksploataciju -saop{ti Cincarevi} svom gostu, o~igledno zadovoljan interesom koji je otkrio u njegovim o~ima. -Jedan na{ zajedni~ki poznanik pri~ao mi je o vama i svesrdno vas preporu~io. Posebno je istakao va{e dobro poznavanje francuskog i engleskog, pa ~ak i na{eg jezika. Ali da ne duljim: predla`em vam da napustite va{u kompaniju i da prihvatite posao {efa inostranog sektora '[umeksa'. O uslovima }emo se dogovoriti koliko sutra, ako prihvatite u na~elu. -Ali, koliko ja znam, Amerikanci }e ako dobiju dozvolu za probna bu{enja kasnije ipak tra`iti isklju~ivu koncesiju za eksploataciju nafte u Kraljevini i ne}e biti voljni da sara|uju sa '[umeksom' u tom pogledu -primeti [tajner. -Do stvarne eksploatacije jo{ ima dosta vode da prote~e Dunavom. Ali {to se ti~e istra`ivanja nafte, koje privla~i kao magnet velike investitore, to je druga pri~a. Ukratko, najva`nije je ubaciti se u tu igru. I ne zaboravite da '[umeks' ima tako|e licencu za eksploataciju {uma i nekoliko vrsta drugih sirovina koje se visoko kotiraju na svetskom tr`i{tu. Njihova prodaja u inostranstvu i{la bi preko vas, a uz platu bi vam se ispla}ivao i procenat za svaki zaklju~eni ugovor. [tajner je imao utisak da Cincarevi} govori istinu o koncesiji za probna bu{enja nafte. I sam je bio na~uo ne{to o tome u vezi Petersonovog dolaska u Beograd. Njegov polo`aj u sopstvenoj kompaniji, s druge strane, posta}e neodr`iv ako zaista ne uspe da obezbedi nova probna bu{enja u Slavoniji. U najboljem slu~aju posla}e ga u Afriku, da tra`i naftu me|u Pigmejima. -Nego ostavimo to zasad, jer nas ve} o~ekuju na ve~eri u Lova~kom domu. Tamo pripremaju zeca bolje nego u Provansi. Ah, treba da pomenem da vas na ve~eru poziva predsednik savetodavne komisije za investicije '[umeksa', gospodin Pa{i}. [tajner pogleda upitno svog sagovornika. -Dobro ste ~uli: Pa{i}. Bliski ro|ak na{eg predsednika vlade Nikole Pa{i}a. Na{ ve~era{nji doma}in poznat je me|u nama u preduze}u kao 'Sinovac'. I drugi ~lanovi te komisije su vrlo uticajni. Kao {to je Cincarevi}i to i o~ekivao, pominjanje Pa{i}evog imena ostavilo je utisak na [tajnera. Osetio je da }e ozbiljno razmotriti njegovu ponudu za zaposlenje. Kad stigo{e u Lova~ki dom, Cincarevi} ostade za trenutak nasamo sa {oferom. -Oti|i Tiosave do onog kluba u Knez Mihajlovoj i reci da nam rezervi{u separe za no}as. Ka`i im da imam jednog inostranog gosta, neka stave na led francuskog {ampanjca... I

(112) reci im da bih voleo da budu prisutne iste one animirke sa kojima smo pro{li put bili Sinovac i ja, oni ve} znaju koje -nalo`i Cincarevi} {oferu.

Istovremeno, dru{tvo koje se sjatilo u ‘Kaza~oku’ pripremalo se za ve~eru. -Gospo|ice Vesna, kakvo zadovoljstvo da vas opet vidim -re~e Peterson ustaju}i od stola sa ~a{om burbona punog leda u ruci. -I vi, gospo|ice Sonja. You both look like a million dollars! Sto u restoranu bio je rezervisan u jednoj od prednjih lo`a, odakle se dobro video orkestar ~iji su ~lanovi bili odeveni u koza~ku, poluvojni~ku, no{nju. Svirali su potpuri ruskih romansi. Ispred orkestra bio je mali podijum za igru. Peterson naru~i bocu {ampanjca a izbor jela prepusti Sonji koja se sporazumevala na ruskom sa visokim, bradatim kelenerom u vi{nja crvenoj ruba{ki. Utom orkestar zasvira tango a Peterson ustade i nakloni se prema Vesni. Ona je oklevala za trenutak ali se odlu~i da prihvati. On se tamo zabavlja ko zna sa kakvim cicama, a ja da se pona{am kao neka usedelica, pomisli ona prkosno. Peterson je igrao dobro, sa lako}om, bez one Kurtove pomalo krute poze. Oseti kako on u igri dodaje neke nove korake koje je jedva uspevala da prati. -To sam nau~io u Buenos Airesu -odgovori Peterson na njeno pitanje. -Tamo je tango postao ne{to kao flamengo u [paniji, nacionalna igra. Prvo u sirotinjskim ~etvrtima, gde je dobio prizvuk bezna|a. A zatim ga je prihvatila ‘zlatna mlade`', unev{i u ritam i korake latinsku ~ulnost i pretopiv{i bezna|e u ljubavnu ~e`nju. Vesna je ose}ala kako Peterson nastoji da je privu~e {to bli`e sebi i odahnu kad orkestar okrenu na fokstrot. Zatim, pra}ena od Petersona, vrati se za njihov sto sva zajapurena od igre, a orkestar opet okrenu na rusku muziku. Setni zvuci pesme o stepi pokrivenoj snegom, ili o brezovoj {umici koja se ogledala u vodi reke, izmami{e Sonji uzdah koji prikri naka{ljav{i se. -Uspomene? -ne izma~e Vesni promena u Sonjinom raspolo`enju. -Jednog lepog dana pri~a}u ti o tome -obe}a Sonja, sad ve} sa osmehom na usnama. -A sada, davaj, da vidimo taj jelovnik! Volite li rusku kuhinju? -obrati se ona Petersonu koji je nastojao da doku~i ne{to iz njihovog razgovora. -Kod nas ka`u: sve treba probati jedanput. Ja `elim da naru~im jo{ jednu bocu {ampanjca a izbor jela prepu{tam vama, gospo|ice Sonja -odgovori Peterson. Sonja opazi da je sto kraj ulaza u salu, na kome je bila cedulja sa rezervacijom, sad bio zaposednut. Bilo ih je ~etvoro, dve devojke i dva mlada ~oveka; jedan od njih dvojice markantnih i tvrdih crta lica, prodornog pogleda. Njegovo lice joj se u~ini poznato: Savo pesnik, priseti se. Prepoznade i devojku, Noru, Mirkovu posestrimu, kao i novinara Stevana; bila se upoznala sa njima na otvaranju Mirkove izlo`be. Druga devojka bila je glumica, Mira Luki}- priseti se njenog lika iz jednog pozori{nog komada. Lokal je ve} bio prepun i u holu, odvojenom pli{anom zavesom od sale, nazirale su se figure onih koji su ~ekali da se oslobodi neki od stolova. Zavesa koja je bila iza stola sa Stevanovim dru{tvom, pod pritiskom onih u holu bila se pomerila tik do Savovih le|a. Sonja

(113) odlu~i da ode i da se pozdravi sa Savom i njegovim dru{tvom. Prepoznali su je ~im im se pribli`ila i pozvali je na ~a{icu konjaka. Glume}i iznena|enje kada joj reko{e da je Mirko otputovao za Pariz, Sonja uze da se rukuje sa svakim ponaosob. Ona pli{ana zavesa opet po~e da se ljulja pod pritiskom nove grupe prido{lica. Videla je kako neko od onih iz holapoku{ava da se nasloni preko zavese na Savova le|a i kako ga ovaj o{trim pokretom ramena odgurnu unazad. Zavesa se odma~e i ukaza se visoka i ple}ata figura pomorca guste crne kose i sa {iljatom bradicom, ve} pomalo nakresanog. Sonja prepoznade boje portugalske zastave na njegovoj bluzi. Pomorac dobaci Savu podu`u psovku na portugalskom. -Ja to isto tebi -re~e Savo uz smeh za stolom. Muzika uze da svira neki vals, a onaj nakresani pomorac sa {iljatom bradicom izdvoji se iz male grupe svojih kolega i uputi se do Petersonovog stola. Nespretno se nakloni pred Vesnom pozivaju}i je na igru. Ona odmahnu glavom, jedva zadr`avaju}i smeh. Pomorac se ponovo nespretno nakloni i udalji se iz lo`e s mukom odr`avaju}i ravnote`u. Sonja uspe, upustiv{i se u pregovore sa {efom sale i uz Petersonov pristanak, da smesti Stevana i njegovo dru{tvo za njihov sto u lo`i, a onaj sto kraj pli{ane zavese zauze{e portugalski mornari. Orkestar udari u kaza~ok taktove a kelneri po~e{e da pronose poslu`avnike jela i pi}a izvode}i vratolomne ~u~njeve po parketu izme|u stolova, uz gromoglasno tap{anje i uzvike gostiju. Nora je do{la na tu ve~eru tek na Stevanov uporni nagovor. Bila je prvi put u `ivotu u no}nom lokalu sa muzikom i posmatrala sve oko sebe {irom otvorenih o~iju. Ponovo je, kao one ve~eri u Skadarliji, otkrivala jedan novi svet koji je `iveo razli~ito od njenog, svakodnevnog, na~ina `ivota. Ti, ve}inom mladi, ljudi i `ene oko nje koji su ispijali ~a{e votke i dosipali jedni drugima vina iz fla{a bili su o~igledno zaneseni zvucima muzike, romanti~ne ali ne bez razuzdanosti u intonaciji. Provodili su se bezbrizno, bez moralnih skrupula i stega. 'Haj, haj, nehaj!' -uzvikivao je visoki mladi} za stolom nedaleko od njihove lo`e, o~igledno ve} polupijan, dok se njegovo dru{tvo glasno smejalo... Pominjanje Mirkovog imena malo~as unese gorku notu sete u Norine misli: Lontano, lontano! I odnekud, potpuno neo~ekivano, seti se Trifuna, njegovog ozbiljnog, gotovo sve~anog, izraza na licu kad joj se obra}ao. Bar je na{e gore list, poreklom iz Boke, pomisli. Poslednji put kad su se videli osmelio se da je pozove da iza|u u {etnju u nedelju posle podne. Rekla mu je da }e razmisliti, ali sada se, iznenada i za sebe samu, odlu~i da prihvati Trifunov poziv. U me|uvremenu orkestar opet zasvira kaza~ok i na binu usko~i grupica Rusa u `ivopisnim ruba{kama, izbacuju}i noge iz ~u~nja u vratolomnoj igri uz bu~ne aklamacije prisutnih i tap{anje u taktu; pete igra~a kao da nisu dodirivale tlo. Peterson izvadi bocu {ampanjca iz posude sa ledom i otpu{i je uz glasni prasak a isto to u~ini{e oni oko susednih stolova. -Za bu{otine pune nafte -nazdravi Sonja, ve} i sama pomalo o{amu}ena pi}em. Onaj nakresani mornar ponovo se pribli`i njihovom stolu i nakloni se nespretno pred Vesnom. -Da igram kaza~ok? -upita ona sada ve} gu{e}i se od smeha. -No importa, Senjorita -insistirao je mornar.

(114) -Senjorita vas je odbila ve} jedanput, molim vas udaljite se! -re~e mu Peterson na engleskom. Mornar ga pogleda popreko a zatim, potpuno neo~ekivano, dohvati naslon Petersonove stolice iza koje je stajao ljuljaju}i se pomalo i sna`nim pokretom cimnu ga unazad. Peterson poku{a da se uhvati za sto ali samo uspe da dohvati kraj stolnjaka. Pade postrance na pod a ~a{a puna pi}a razli mu se preko stomaka. Savo sko~i i odgurnu mornara od stola, a kelneri mu pomogo{e da zaustavi nalet trojice Portugalaca koji po|o{e da pomognu svom drugaru. Posle kra}eg pesni~anja i uz pomo} jednog rmpalije Rusa koji je svirao harmoniku u orkestru uspe{e da izbace one mornare iz lokala. Garderoberka odvede Petersona do toaleta i pomo`e mu da koliko toliko dovede u red odelo. Kad ponovo poseda{e za sto Vesna, u poku{aju da popravi situaciju, izvadi iz ta{ne jedan koverat i sve~ano ga predade Petersonu: -Obave{tenje da ste progla{eni za po~asnog doktora geolo{kih nauka. Diploma }e vam biti uru~ena na prigodnoj sve~anosti Akademije, prilikom va{eg prolaska kroz Zagreb. -Samo taj papir! -po`ali se Peterson koji se ve} bio oporavio od incidenta sa onim mornarom. -Bar da ga prati jedan poljubac. -Kiss, kiss, kiss! -zagraja{e svi prisutni za stolom kad Sonja prevede to. Vesna se pribli`i Petersonu i poljubi ga pravo u usta uz op{ti pljesak. Orkestar odsvira tu{. Raspolo`enje za stolom se povrati i svi slo`no navali{e na specijalitete pore|ane oko velikog crvenog jastoga koje im je servirao li~no {ef kuhinje odeven u belo, sa kuvarskom kapom na glavi. Posle ve~ere udari{e svi zajedno u pesmu. Oko dva sata ujutru Savo je poku{avao da do~ara Petersonu pevanje uz gusle, a ovaj je, za uzvrat, nastojao da imitira zvuke {kotskih gajdi - instrumenta koji je toliko puta slu{ao za vreme svog rada na istra`ivanju naftonosnih izvora u severozapadnom delu Atlantika. Negde pred zoru onaj visoki mladi} u njihovom susedstvu pope se na jedan sto za kojim vi{e nije bilo gostiju i zaigra kaza~ok. Gazio je opasno blizu ivice stola sve dok ga ne skinu{e odatle uz op{ti smeh i pljesak gostiju koji su jo{ uvek ostali u sali. -Haj, haj, nehaj!' -uzvikivao je visoki mladi} poku{avaju}i da nastavi sa svojim kaza~okom po klizavom parketu i podi`u}i uvis ~a{u {ampanjca koju mu je neko dodao. Oprosti bo`e meni gre{nici, pro{aputa Nora koju zbog ne~eg obuze ose}aj krivice. -I think you are pretty, a lot! -{apnu Peterson Vesni na uvo kad orkestar ponovo pre|e na ruske romanse.

(115)

XIV. PROSIDBA NA BO@I] U [UMADIJI Januar 1924 Kalemegdan odmah posle Nove godine, uprkos suncu koje se naziralo u sivoj izmaglici iznad u{}a Save u Dunav, do~eka Trifuna i Noru o{trim severcem koji je ozna~avao dolazak zime. -Za mene je bila ~ast, gospo|ice Nora, da budem pozvan u ku}u Me{trovi}a za onu lepu bo`i}nu sve~anost. I moj ortak, Vasilije, rekao mi je da se ose}ao izvanredno po~astvovan pozivom -re~e Trifun nastoje}i da savlada nespretnost koju je jo{ uvek ose}ao u Norinom prisustvu. -A ja sam posebno po~astvovan da ste prihvatili moj poziv u {etnju. Nora oseti napetost u njegovom glasu i uze ga pod ruku. -Kod nas, mislim u ku}i Me{trovi}a, obi~aj je da se proslavljaju obadva Bo`i}a, katoli~ki i zatim onaj pravoslavni. Jelka se postavi pred katoli~ki Bo`i} i ostaje sve do pravoslavne nove godine -govorila je Nora. -I vi, gospo|ice Nora...? -Ja sam katolkinja. Moji pokojni roditelji, o ~ijoj sam vam zloj sudbini ve} rekla pone{to, bili su oboje katoli~ke vere. A oboje su bili poreklom sa Pelje{ca; moj otac od porodice Miljak, a maj~ino prezime Sisgoreo. -Moji su opet svi pravoslavci, Hercegovci poreklom. Krsna nam je slava sveti Bartolomej, svetac kog ovde malo ko zna a jo{ manje slavi. Moj |ed zvao ga je Vartolomej, pozivaju}i ga u pomo} kada bi kakvim poslom zalutao u onom kr{u iznad Herceg-Novog. Se}am se da je, kad bi uprole}e udario pljusak pra}en gromovima i munjama od Lov}ena, uzvikivao: vrti pa lomi, Vartolomeju! Deda se, sa ocem mi, ono kad su Austrijanci po~eli da regrutuju po Hercegovini preselio u Bar. Park je tog nedeljnog dana pred podne bio pun vojnika na prazni~nom odsustvu, me|u kojima su se me{ale grupice devojaka i `ena odevene u `ivopisne no{nje. -To su Pre~anke -primeti Trifun. -Dolaze u grad iz vojvo|anskih sela da rade po ku}ama i tako nau~e ne{to o gradskom doma}instvu. A i da zarade za miraz. Poneke se udaju i ostaju u gradu ali ve}ina ima momke ili verenike tamo kod ku}e. U jednoj od tih grupica `ena Trifun ugleda poznato lice, zabra|eno {arenom maramom od vune koja je {titila od hladnog vetra. Bila je Rosa, prepoznade je Trifun prisetiv{i se da je nije video jo{ od one plovidbe u Be~. Nespretno se nakloni u njenom pravcu da je pozdravi. I Rosa ga je bila prepoznala, uprkos njegovom novom odelu i ma{ni i uprkos borsalino {e{iru natu~enom na ~elo. Trifun vide kako joj se pogled otr`e od njega i usmeri na Noru. -Poznajete je? -upita Nora zainteresovana susretom -Radi kao kuvarica u kafani 'La|a' dole na pristani{tu, gde pokadkad odlazim na ru~ak -re~e Trifun ose}aju}i se nelagodno pod Norinim ispitiva~kim pogledom. -Bi}e negde gde dolaze mornari... Je li istina da imaju dragu u svakoj luci?

-Te {to sre}u u lukama te{ko da se mogu nazvati tim imenom; ali uvek se na|e pokoji izuzetak -re~e Trifun pomirljivo.

(116) -I vi. Koliko ste ih ostavili da ~ekaju u lukama? Trifun se seti Varne. Od takvih do`ivljaja pa do ove krhke i tople ruke koju je ose}ao pod mi{kom bio je ~itav jedan `ivot. -Ja sam stupio na brod vrlo mlad, kao brodski ‘mali'. A posle je do{ao rat poku{avao je on da se izvu~e. -Jednog dana mora}ete da mi ispri~ate vi{e o tome. A sada, uh, volela bih da odemo negde u toplo, na ~aj ili kafu -strese se ona pod naletom severca. -Znam jednu poslasti~arnicu blizu gde imaju odli~ne baklave i tulumbe -predlo`i Trifun. Iza|o{e iz parka, a zatim su morali da silaze stepenicama niz strmu savsku padinu. Nora je oprezno gazila svojim cipelama sa polu{tiklom preko kamenih plo~a stepeni{ta, povijaju}i se pod naletima vetra koji ih tamo do~eka udvostru~enom snagom. Nije se protivila kada je Trifun obuhvati oko ramena da bi je za{titio. Bio je visok i sna`an a ruke su mu bile mi{i}ave i spretne. I lice mu je bilo skladno, sa pone{to istaknutim nosem ispod o~iju boje pr`ene kafe. Pogled tih o~iju bio je otvoren, ulivao je poverenje. Kad u|o{e u polumra~nu ‘orijentalnu' poslasti~arnicu, sa dimljivom pe}i od lima u uglu koja jedva da je davala kakvu toplinu, Trifun shvati da Nora nije bila za takva mesta. Pripadala je drugom svetu, u kome se neko starao da uvek ima svetlosti i topline. Mora}u da nau~im kako da se brinem za nju ako uspem da je privolim, zaklju~i on. Krezubi sedamdesetogodi{njak, vlasnik poslasti~arnice, donese posle podu`eg ~ekanja porud`binu na malim tanjiri}ima sa kojih je kapao slatki sok. Sa porud`binom sti`e i jedna muva, valjda poslednja preostala od jeseni, koja zazuja oko njihovih glava a zatim se prilepi uz jedan od tanjiri}a. Starac donese potom dve {oljice kafe, izvinjavaju}i se {u{tavim glasom {to mu je, eto, ba{ tog jutra nestalo ~aja. Zatim, mahanjem servijete koja je nekad verovatno bila bela ali sada ve} po`utela od upotrebe, otera onu muvu koja ljutito zazuja i prilepi se za plafon. Bili su jedini gosti u poslasti~arnici. Trifun otpi malo mlake kafe, gotovo bez ukusa, a Nora ne dota~e ni{ta. -Bio sam ovde jesenas, kada je poslu`ivao vlasnikov sin. Vredan momak, a radnja mu blistala. Se}am se sada da mi je rekao kako }e morati u selo da kupi nevestu... Ta~no ste ~uli -odgovori on na Norino pitanje. -Oni dolaze u pe~albu da skupe novac kojim kupuju svoje neveste. A ako je cena previsoka i dvoje mladih se zavole, pribegavaju otmici devojke... Mislim da treba da idemo odavde, presto -predlo`i Trifun. Nora je nastojala da savlada odbojnost prema poslasti~arnici i onim slatki{ima na stolu. Zaslu`ujem to, pomisli ona skru{eno. Ponela sam se suvi{e mnogo. Gre{nica, gre{nica! Spontanim pokretom stavi svoju malu {aku preko Trifunove, zapahnuv{i ga lakim mirisom parfema. Trifun je bio najmanje kriv za to. Znala je da je bio zaljubljen u nju do u{iju, da je bio spreman da u~ini sve kako bi je pridobio za sebe. Ako se odlu~im za njega bi}u u stanju da prekinem nit koja me jo{ uvek vezuje za pro{lost, da se udaljim od Me{trovi}evih kod kojih mi vi{e nema `ivota, pomisli Nora. Ana mo`da nikad ne}e saznati {ta sam `rtvovala zbog nje... I to }e biti prvi korak. U bezna|e, pomisli ona u magnovenju,

sa gor~inom, ali uspe da se otrese tih crnih slutnji. Ne, ne: prvi korak ka nezavisnosti i spasenju. -Ostanimo ovde jo{ malo, Trifune. Po~ela sam da ose}am toplinu -re~e ona. Trifun ustade i uze da razgoreva pe} kroz ~ija su se vrata{ca sada mogli videti plamenovi vatre. Kao da su poku{avali da izbiju napolje plaze}i svoje `arko crvene jezike.

(117) Nora se priseti sagorevanja Mirkovog pisma i onih crte`a. Vatra koja sve ~isti, bez ostatka. Kada se Trifun vrati za sto podi`e pogled i opazi da on `eli da joj saop{ti ne{to va`no, da skuplja snagu za to. I odlu~i da mu pomogne. -Mislim da treba da budemo na ti, Trifune -predlo`i ona, staviv{i ponovo svoju {aku preko njegove. -Gospo|ice Nora -otpo~e on, ohrabren. -@eleo bih da vas pitam gde }ete, htedoh re~i gde }e{, provesti na{u pravoslavnu fe{tu; Bo`i}ne praznike. -Zapravo nisam razmi{ljala o tome. Ima{ li kakav predlog? -Se}ate li se kako vam je Vasilije rekao da bi bilo zanimljivo za vas da vidite kako se proslavlja pravoslavni Bo`i} u Srbiji, gospo|ice Nora? Htedoh re}i: Nora... Jo{ ranije pozvao me je da provedem praznike kod njegovih, u jednom selu blizu Gornjeg Milanovca. A sada je rekao da pozovem i vas... Oh, ne brinite. Ima gde, `ive u ku}i na spratu. Ima}ete svoju sobu. Pozvao nas je da budemo zajedno tamo na nekoliko dana, koliko vi `elite. Treba i}i do kraja, pomisli Nora. Od one ve~eri u Stevanovoj garsonjeri nisam smogla snage da pogledam Anu u o~i niti da porazgovaram sa njom prisno, kao nekad; a i ona kao da naslu}uje ne{to. Ne treba vi{e oklevati, zaklju~i ona. -Mislim da }e to za mene biti prilika da upoznam ovu zemlju, ne samo Beograd re~e Nora sa neo~ekivanom ~vrstinom u glasu. -I Me{trovi}i, {jora Ana? -upita on kao da joj proniknu u misli. -Ja sam dovoljno odrasla devojka, jo{ malo pa i usedelica -re~e Nora. Trifun se zasmeja glasno, od srca. Onako kako samo na{ `ivalj dole zna da se smeje, sa onom istom toplinom, sa iskrama u o~ima, priseti se Nora. Znala sam da je to zapreteno negde u njemu, bar to mi ne}e nedostajati, te{ila se. -To zna~i da prihvatate? Vasilije, i ja naravno, bi}emo prezadovoljni. Nadam se samo da }e tih dana biti snega. Trifun naglo ustade od stola i pribli`i se vratima. -Pri~ekajte... pri~ekaj za ~asak, gospo|ice Nora. Vra}am se odmah, sa fijakerom. Stanica im stotinak metara odavde -dobaci joj on sa vrata. Nora poumi da ga zaustavi, ali on je ve} bio na ulici. Nije pro{lo ni desetak minuta, a kroz prozor poslasti~arnice dopre topot konjskih kopita. Uskoro zatim na vratima se ponovo ukaza Trifun, naoru`an {irokim osmehom. -Jo{ samo da platim pa odlazimo -re~e on. -To je ve} sre|eno -primeti Nora. Krezuba starina podi`e o~i ka plafonu i nemo}no ra{iri ruke. To je zna~ilo da nije mogao da joj odoli, znao je Trifun odlu~iv{i da se ne upu{ta u prepirku sa njom oko pla}anja ra~una. U fijakeru zavali{e se u udobna sedi{ta presvu~ena ov~ijim krznom, a ko~ija{ im prekri kolena vunenom }ebadi. Zatim stavi na glavu pohabani polucilindar i pu~e bi~em. Konjske kopite zatopota{e po kaldrmi i Nora oseti kako fijaker kre}e. Zatvori o~i i prepusti

se vo`nji, ravnomernom kloparanju to~kova i topotu kopita. Trifun se osmeli i stavi svoju {aku preko njene, mogla je osetiti ostatke `uljeva na njegovim dlanovima od potezanja brodskih konopa. Badnji dan je te, 1924 godine, snegom koji je padao u krupnim pahuljicama nagovestio

(118) beli Bo`i}. Vasilije je dovezao Trifuna i Noru do Gornjeg Milanovca automobilom; dva puta su ih volovskim kolima izvla~ili iz nanosa susne`ice i blata kraj puta - sre}om oba puta bez posledica. Svi troje bili su u dobrom raspolo`enju i {alili se sa seljacima koji su im pomagali da se ponovo vrate na raskaljani put. -Vidi ti auto od dve volovske snage -govorili su seljaci, podvikuju}i ‘ajs, ajs!’ svojim zapregama. Ni za `ivu glavu nisu hteli da prime novac za svoj trud, izuzev pakli}a duvana i papira u koji su ve{to uvijali pozama{ne cigarete. Po`eleli bi im sretan Bo`i} i posle im mahali {ubarama sve dok se njihov automobil ne bi izgubio iz vida. Nora primeti da je ve}ina mostova na putu bila razru{ena, poneki od njih tek malo popravljeni a drugi izgra|eni iznova. Jo{ uvek su se videle ru{evine spaljenih zgrada. Ispred nekoliko ku}a kraj puta ugleda `ene u crnini koje su hranile koko{i ili bile zamajane oko dece. -Ratne udovice -re~e joj Trifun. -Moraju sada same da brinu o imanju i o deci. -Tako je to i nije prvi put -govorio je Vasilije. -Takozvane civilizovane zemlje razvijaju vojnu industriju a posle je okre}u protiv malih naroda. Nora je, uprkos tim tu`nim uspomenama na minuli rat, u`ivala u zimskim pejsa`ima [umadije vi|ene prvi put u `ivotu; u snegom pokrivenim brdovitim predelima sa ku}ama ogra|enim {ibljakom, spletovima kro{nji bezlisnih vo}njaka i poljima sa ogolelim korenjem kukuruza, a posebno u pogledu na male bele crkve koje bi se ukazale na vrhu kakvog brda{ca. Na jednom raskr{}u sreto{e se sa nevelikim ciganskim karavanom. Iz {areno obojenih kola prekrivenim ciradom dopre do njih svirka violine i pesma. -Rano su otpo~eli da bo`i}kuju -osmehnu se Vasilije trube}i im. Nora opazi da je sneg po~eo da promi~e sve u~estanije. U Gornjem Milanovcu ostavi{e automobil i pope{e se na upregnute sanke. Tek {to iza|o{e iz varo{ice do~eka ih prava vejavica no{ena severcem. Nori, ututkanoj u }ebad, ~inilo se da se pod snegom koji je padao bri{u oznake puta i da }e ih konji odvesti nekud u neki nepoznati svet obavijen u sne`nu belinu. U njoj se probudi `arka `elja da ta belina, poput zavese, pokrije sve iz proteklog vremena njenog `ivota. I da, ako ikad uspe da iza|e iz tog vremena, to bude neka nova Nora, slobodna od se}anja na Mirka, od obaveza prema Ani, pa i od onih mutnih i bolnih slika svojih rano umrlih roditelja tamo u bokeljskom karantinu. Me|utim ko~ija{, pedesetogodi{njak sa gustim belim brkovima i sa {ubarom natu~enom na ~elo, kao da je poznavao svaki {ibljak kraj puta. Ve{to je upravljao saonicama potsti~u}i konje coktanjem jezika i ispravljaju}i zapregu blagim cimanjem dizgina kad bi pokliznula po putu. Ve} se bilo smra~ilo kad stigo{e pred veliku belo okre~enu ku}u na sprat, sa doksatima od drveta pocrnelog od prko{enja vremenu.

Pred ku}om ih do~eka visoka, ko{~ata starina ~iji su beli pramenovi kose lepr{ali na vetru i me{ali se sa naletima snega, Vasilijev otac Gradimir. Grada, kako su ga zvali u selu. Jo{ uvek krepka starica zabra|ena maramom, Vasilijeva majka Spasenija, ponudi Trifunu i Nori hleb i so kad stupi{e na trem. -Slava Bogu, stigoste na vreme za Badnje ve~e -re~e Vasilijev otac. Nora je pa`ljivo posmatrala ono {to se doga|alo oko nje, nastoje}i posebno da ne propusti ni{ta od na~ina praznikovanja kao i obi~aja te ve~eri. Pod od tvrdo nabijene gline takozvane 'gostinske sobe' u prizemlju bio je prekriven sve`om zlatasto `utom slamom, a duga~ki sto u njoj zastrt belim stolnjakom izvezenim narodnim motivima. Stolice su bile od

(119) grubo tesanog drveta, sa visokim naslonima, ~vste i udobne. Mu{karci su bili odeveni u odela od mrkog sukna, sa nogavicama pantalona ~vrsto pripijenim uz listove nogu ko`nim kai{evima koji su se namotavali od opanaka nagore, a `ene u uskim crnim suknjama sa {arenim obrubom u kome su bili utkani motivi cve}a, kao i u belim bluzama preko kojih su nosile jelek izvezen zlatnim nitima. Ta ode}a isticala je mi{i}avost mu{karaca, kao i obline `enskinja, posebno bujnost njihovih grudi i vitkost struka. Mla|e me|u njima imale su kose upletene u duga~ke kike koje su im padale do pojasa. Videla je kako i one, ispod oka, osmatraju svaki detalj njene ode}e. Za ve~eru izne{e mladog sira i kajmaka, tur{ije, vo}a i jabukovog soka; ni{ta mrsno ni alkohol te ve~eri, objasni{e Nori. Jedna od snaja unese na {irokom pladnju veliki okrugli hleb, u obliku poga~e, od p{eni~nog bra{na samlevenog u vodenici-poto~ari. Hleb je bio ispe~en tog popodneva i jo{ bio pomalo topao u sredini. Vasilijev otac uze da lomi komade hleba i da ih deli prisutnima. Nori se u~ini da nikad u `ivotu nije jela tako ukusan hleb, posebno kad se prema`e kajmakom i kad mu se dodaju komadi mladog belog sira. Nora opazi kako se ulazna vrata otvori{e {irom da propuste dva kr{na mlada ~oveka, Vasilijevu bra}u. Pratio ih je visoki sve{tenik sa bradom. Uneli su u gostinsku sobu veliku hrastovu granu na kojoj se mogao videti pokoji po`uteli list kao i grudvice snega u rakljama. Za koji trenutak sve prisutne zapahnu hladni nalet vetra. Sve{tenik blagoslovi tu granu, rekav{i: ‘Neka ovaj badnjak donese radosti svima uku}anima kao i onima kojima ukaza{e gostoprimstvo ove Bo`i}ne no}i... ‘. Kad Vasilijeva bra}a uze{e da lome onu granu i da je nude vatri na otvorenom ognji{tu u uglu, ~itava gostinska soba osvetli se `ivom igrom plamenova. Nora uskoro zatim oseti prijatnu toplinu vatre sa ognji{ta, a oni plamenovi u njenoj ma{ti dobijali su oblike predela i ljudskih likova. Opazila je da Trifunovo lice kao da jo{ uvek ozaruje onaj osmeh iz orientalne poslasti~arnice, kada je prihvatila poziv da sa njim provede dane pravoslavnog Bo`i}a. U jednom trenutku u~ini joj se da u plamenu vidi Mirkovo lice, ali se ono gubilo u svetlucavim otsjajima `ara sa ognji{ta, me{aju}i se sa nejasnim slikama Pariza poznatim joj iz ilustrovanih ~asopisa. Lontano, lontano, pomisli ona gorko ko zna po koji put. Predstavi{e Trifuna i Noru sve{teniku, kome `enskadija uze da ljubi ruku. Sve{tenik prihvati ~a{u jabukovog soka koju su mu ponudili i ispi je sa nogu, rekav{i da ga ~ekaju doma}ini iz susednih ku}a da im blagoslovi badnjak. Pozvao je sve prisutne na slu`bu bo`iju sutradan, na dan Bo`i}a, a zatim iza{ao u gusti sneg. Jedna od snaja uze da pr`i jaja na rastopljenom kajmaku u velikom tiganju i da ih nudi prisutnima. Nora, zasi}ena poga~om i sirom, tek okusi kajganu ali mu{karci navali{e kao vukovi.

Ponovo se ulazna vrta otvori{e {irom i u|e grupica razdragane dece. Na znak rukom Vasilijevog oca, deca pado{e na kolena i po~e{e da tra`e po slami. Mogli su se ~uti njihovi radosni krici kad bi na{li jabuku ili zlatastu dunju. Nakupili su se i krupnih oraha koje odmah zatim uze{e da jedu, tra`e}i od starijih da im pomognu u razbijanju ljuske. Primetila je sa kakvom lako}om Trifun izme|u svojih dlanova lomi ljuske oraha, nude}i jezgro deci i miluju}i ih po kosi. -Nora izgleda pomalo umorna od puta -primeti Vasilije utom i, uprkos Norinom ne}kanju, re~e majci da je odvede do njene spava}e sobe. Udobno opru`ena u postelji zastrtoj ~ar{avima od belog, grubo tkanog, lanenog platna sa

(120) kojih se ose}ao laki miris bosiljka Nora uperi pogled kroz mali prozor nasuprot njene postelje. Najpre se nije moglo videti ni{ta, ali kad ugasi sve}u na no}nom sto~i}u po~e da nazire pahuljice snega koje su proletale ispred stakla. ^inilo se da te pahuljice sve vi{e i vi{e nadolaze, ne~ujno, da pokrivaju zidove i krov ku}e pretvarajuci ih u redute neosvojive bele tvr|ave i to joj, najzad, donese ose}anje sigurnosti i zaborava. Ovako mora da Budisti do`ivljuju svoju nirvanu, pomisli ona. Smirenost ovlada ~itavim njenim bi}em i ona, bez prelaza, utonu u san bez snova. Rano slede}eg jutra Nora iznenadi uku}ane, okupljene na tremu ispred ku}e za odlazak na Bo`i}nu liturgiju u crkvi, pojaviv{i se potpuno spremna. Bila je odevena u tamno mrki zimski kaput sa svetlo crvenim vunenim {alom oko vrata, a {ubarica od belog krzna bila joj je natu~ena sve do obrva ispod kojih su njene tamno kestenjaste, `ive o~i, iskrile osmehom. Trifuna ne{to {trecnu u grudima kad je ugleda tako sve`u i, ~inilo mu se, neopisivo lepu i nedosti`nu. -A mi se spremili sve potiho da bi mogli da se ispavate -re~e joj Vasilije kao vajkaju}i se. -Ne bih propustila tu priliku niza{to na svijetu -primeti Nora, izazivaju}i pokoji osmeh svojim na~inom govora. Sneg je ve} bio prestao da pada ustupiv{i mesto lakoj omrazici koja ukrasi injem pramenove kose, krajeve marama `ena, obrve i brkove mu{karaca. Krenu{e, uz {kripu celca pod obu}om, prema crkvici koja se nazirala na bre`uljku iznad sela. Nora pokliznu i zatim, sasvim spontanim pokretom, uhvati pod ruku Vasilijevog oca. Kora~ali su tako njih dvoje na ~elu kolone: starina uzdignute glave, bez kape uprkos hladnog povetarca koji se igrao sa pramenovima njegove sede kose, i Nora u svojim crvenim ko`nim ~izmicama koje su svaki ~as poklizavale po snegu; prizor vredan pogleda. Iza njih kora~ali su Vasilije i Trifun, a izme|u njih otresit de~ki} od oko deset godina ~ije lice Nora nije zapazila na sino}noj ve~eri. Reko{e joj da je to bio 'polo`ajnik', susedov sin koji je do{ao u cik zore da im prvi ~estita Bo`i} polo`iv{i suvu hrastovu gran}icu na vatru. Obi~aj je bio da polo`ajnik bude mu{ko dete kako se porodi~no ognji{te ne bi zatrlo, objasni{e joj. Kad stigo{e crkvica je ve} bila dupke puna me{tana ali Nori, Trifunu i Vasiliju na~ini{e mesta napred, kao po nekom pre}utnom dogovoru. Kraj oltara, ispod plavog baldahina, bila je bogato ukra{ena Bo`i}na kolevka puna sve`e slame. Nora ugleda onog bradatog sve{tenika od sino}. Samo sad joj se u~ini nekako vi{i. Sve~ana odora koju je nosio, izvezena zlatastim i srebrnastim nitima, iskrila je kao nekom sopstvenom svetlo{}u,

a u ruci je imao srebrnu kadionicu kojom je mahao {ire}i pramenove dima od mirisnog tamjana iznad glava vernika i izgovaraju}i pritom re~i bogoslu`enja na jeziku koji joj se u~ini poznat ali od koga malo {ta uspe da razume. Gotovo se trgla kad hor me{tana, me|u kojima ve}ina baritona i basova, zagrme: ‘Slava tebi, gospodi! Slava tebi...'. Te jednostavne re~i, koje razumede bez te{ko}a, pone{e Noru u dobro joj poznate duhovne regione, tamo gde su, po njenom mi{ljenju, samo pravi vernici mogli da dopru. Slava tebi, Bogorodice, koja si Ga rodila, udahnula Mu, tako, ne{to od ovog na{eg ljudskog i prolaznog `ivota i u~inila da upozna i razume na{e grehe i na{e patnje, izgovarala je ona u sebi. Ose}ala je kao da joj se, bar deo, njenog sopstvenog te{kog greha

(121) opra{ta utapaju}i se u re~i molitve i miris tamjana koji je ispunjavao crkvu. Po zavr{etku bogoslu`enja ljudi, `ene i deca, svi obu~eni u novu ode}u, izme{a{e se u dvori{tu crkve ~estitaju}i Bo`i} jedni drugima i obrazuju}i grupice prisnijih prijatelja ili rodbine za povratak ku}i. Nora se pribli`i Trifunu i uhvati ga pod ruku, ose}aju}i pod prstima njegove nabrekle mi{ice i privijaju}i se uz njega kad bi joj ~izmice pokliznule po snegu. Pred prilazom u dvori{nu kapiju Vasilijeve ku}e dostigo{e ih saonice oki}ene granama zimzelena iz kojih se {irio miris pe~enja. -Stigla prasad! -zagraja{e deca. Seoski pekar istovari sa saonica tri tek ispe~ena praseta koje `ene une{e u ku}u i postavi{e na ve} pripremljeni sto za oko tridesetak zvanica, na kome je ve} bilo tur{ije, narezane {unke, suvih kobasica, sira i kajmaka. Odrasle je ~ekao kotli} '{umadinskog ~aja' vru}e rakije, koja se slu`ila u {oljicama za kafu i ~iji omamni ukus donese dobro raspolo`enje u gostinsku sobu. Uskoro zatim otpo~e gozba. Nora i Trifun, koji je sledio njen primer u pona{anju za stolom, okusi{e od svega po malo. Ostali, izgladneli {etnjom po snegu, po~e{e sa sarmom i prasetinom a onda pre|o{e na pitu savija~u nadevenu sirom i kajmakom, zalivaju}i zalogaje rumenim vinom. Negde pred kraj gozbe pred vratima ku}e za~u se svirka violine, a odmah zatim zabruja i harmonika. -Cigani... Pustimo ih nek’ u|u! -zagraja{e uku}ani, a Vasilijev otac dade znak glavom da se otvore vrata. -Sre}an i beri}etan vam Bo`i}, doma}ine... Zdravlje svima, a vama deco da rastete i da se po`enite i poudavate -izgovori sve~anim glasom ciganin prima{. -Prvo onu moju pesmu, znate ve} -zatra`i Vasilijev otac, zahvaliv{i se prima{u na pozdravu u ime prisutnih. Drugi ciganin razvu~e harmoniku a onaj prima{ zapeva tankim i krhkim ali vrlo prijatnim glasom: 'Ova ku}a bogata, tri stotine dukata...'. -Uhvatimo se u kolo... svi pred ku}u da ugazimo sneg! -uzviknu Vasilije kad se zavr{i pesma. Odrasli su odbacivali lopatama nanose i gazili preostali sneg a deca uze{e da se grudvaju. Cigani ostado{e na tremu, zimogri`ljivo ste`u}i svoje instrumente, ali kad im dado{e po {oljicu vru}e rakije raskravi{e se i udari{e u brze taktove ‘@ikinog kola’

Mla|arija se zatim uhvati u kolo da je sve pr{talo; Nori se ~inilo da ne dodiruju opancima sneg. Na op{ti zahtev uhvati se i sama u kolo izme|u Trifuna i Vasilija, nastoje}i da dr`i korak. Posle dva tri poku{aja uspe da se udene u korak, a zatim i da zaigra lako i lepr{avo poput ostalih. Zvuci harmonike prelamali su se u hladnom zimskom vazduhu poput lomljave srebra. Istovremeno, ose}ala je stisak Trifunove ruke i znala da je on `eli, vi{e nego i{ta na svetu, da je spreman da ispuni svaki njen hir. Te no}i, kad se ve} bila svukla i legla u postelju, za~u lako kucanje na vratima. Bila je spremna, ose}ala je duboko u sebi da }e Trifun uspeti da skupi hrabrost da zakuca na njena vrata. Ustala je i otvorila vrata bez re~i, bez pitanja, sa prstom na usnama, propustiv{i Trifuna unutra. Videla je da nosi sa sobom malu kotaricu vo}a ukra{enu zlatastom vrpcom. -Ja sam poneo ove narand`e za vas, Nora, a zaboravio sam da vam... da ti ih dam jutros -re~e Trifun pru`aju}i joj ko{aricu nezgrapnim pokretom ruke. Nora uze onu ko{aricu i stavi je na sto u uglu sobe, a zatim se pribli`i Trifunu.

(122) Obuhvati ga oko struka i privi se uz njega polo`iv{i mu glavu na rame. -Hvala ti na poklonu, Trifune. A posebno ti hvala {to si me doveo ovde, me|u ove ljude koji su me do~ekali sa toliko topline -re~e ona. Trifun je podi`e na ruke, gotovo bez napora, i odnese je do postelje. -Neophodno je da razgovaramo o svemu ovome nas dvoje, Trifune. A posebno o onome {to smo ve} pre`iveli u na{im `ivotima i ... -zausti Nora. Ali Trifun kao da pre~u te re~i. ^vrsto je ste`e u zagrljaj i prekri joj lice i usne poljubcima koji joj oduze{e dah. Ona mu na~ini mesta kraj sebe u postelji ose}aju}i kako mu mu{kost nadolazi hranjena vatrenom `udnjom za njom. Odmah zatim mogla je da oseti njegove usne i njegove prste koji su tra`ili sve njeno za sebe. Me|utim, nije smogla snage, a ni volje, da se odupre tim grabe`ljivim prstima niti da otkloni njegove nestrpljive i po`udne usne. Razgovara}emo o svemu sutra ujutru, pomisli predavaju}i mu se sada ve} bez otpora, ne poku{avaju}i vi{e da bilo {ta odredi u sebi. A miris onih dunja na ormanu me{ao joj se u nozdrvama sa mirisom narand`i iz ko{arice. I se}anje na mirise tog vo}a naviralo je kasnije, svaki put kad bi mislila na tu prvu no} sa Trifunom. Sutradan su Trifun i Nora iza{li sami u {etnju po selu. Me{tani bi ih prepoznali odmah. Pozdravljali bi ih u prolazu ili bi im za`eleli sre}an Bo`i}. Zaustavi{e se pod velikim dudom nedaleko od crkve ~iji su preostali, ve} polutruli, modro crveni plodovi kapali po snegu otrzani naletima vetra. -Nora, bi li se udala za mene? -osmeli se Trifun. -Znam da sam neobrazovani mornar. Ali te volim vi{e nego bilo {ta na svetu... Imamo onu prodavnicu ju`nog vo}a. A za stan, smesti}emo se negde privremeno. Zatim }emo kupiti malu ku}u. Sa vrtom za decu, da se igraju... -Ali mi moramo da dobro promislimo o svemu, da porazgovaramo... -zapo~e opet Nora. -Nema vi{e {ta da se razgovara o tome, Nora. Svako od nas je imao svoj `ivot pre ove no}i, razumem ja {ta ho}e{ da mi ka`e{. Ali to od sada vi{e nema zna~aja. Ono {to je va`no jeste na{a budu}nost... Evo doneo sam i ovaj prsten za tebe. Nora uze iz njegove ruke srmeni prsten sa ru`i~astim ametistom i stavi ga na prst. Na sve je mislio, zaklju~i ona. Narand`e, prsten... Njegova ozbiljnost ju je zabavljala i ~inila

joj se pomalo preterana. Ali takav je bio Trifun, temeljan i pouzdan, pun ose}anja odgovornosti. Mornar koji je napustio plovidbu po moru i bacio sidro, pomisli ona. Nastavili su da kora~aju, a Nora ostavi njegovo pitanje bez odgovora. Kad do|o{e do crkvice, ona zamoli Trifuna da je pri~eka. U{la je i na{la sve{tenika iza oltara kako sre|uje stvari za slede}e bogoslu`enje. -Ovamo se ne dozvoljava pristup `enskom svetu -primeti sve{tenik sa osmehom. -Ali to ne va`i za vas. Reko{e mi da ste katolkinja. -Ba{ zbog toga sam do{la da porazgovaram sa vama... Trifun mi je ponudio brak, a ja bi `elela da se ven~amo u crkvi. ^ula sam da se u tom slu~aju tra`i promena vere. -To tra`e na{i crkveni propisi, priznati od zakona ove zemlje od vajkada. Ali i mu{karac mo`e odlu~iti da prihvati veru supruge, ako nije njegova -dodade sve{tenik zagledav{i joj se pravo u o~i. Trifun bi verovatno i na to pristao, pomisli Nora. Ali re~e:

(123) -To ne dolazi u obzir, jer mi `elimo da zasnujemo porodicu ovde i zbog toga sam odlu~ila da se pokrstim. Posmatrala sam kako proslavljate Bo`i}i, to mi je pomoglo. -Neki od tih obi~aja ostali su od paganskih vemena... A moram re~i da dosta moje pastve na tim proslavama vi{e misli na provod i go{}enje nego na skru{enu molitvu -primeti sve{tenik tihim glasom, vi{e kao za sebe. A onda dodade: -No promena vere je ozbiljna stvar i treba dobro razmisliti pre toga. -Ja sam ve} odlu~ila da se pokrstim, o~e. I `elela bih da to u~inim ovde, u ovoj crkvi i me|u ovim ljudima -izre~e Nora ~vrstim glasom. -[to se mene ti~e, ne}e biti problema. Moja ovla{}enja uklju~uju pokr{tavanje, a slu`ba je ista kao i za svako kr{tenje. Treba}e vam svedok, koga mi zovemo kum -re~e sve{tenik. -Zamoli}u Vasilija... Mo`emo li da to utvrdimo za sutra? -Mo`emo, mo`emo, k}eri moja. Reci Vasiliju da donese svoju kr{tenicu... A tebi preporu~ujem da provede{ ovu no} u molitvi -izgovori svestenik sa toplinom u glasu. -Ovde }e{ na}i re~i na{eg obra}anja Svevi{njem -dodade on pru`aju}i joj malu knji`icu crnih korica na kojoj je bio utisnut zlatasti krst. Nora uze molitvenik prekrstiv{i se. -Od sutra }e{ se krstiti ovako -re~e sve{tenik, skupiv{i tri prsta desne ruke i dodirnv{i njima ~elo i prsa. Nora se sa`e i poljubi ruku bradatom sve{teniku, onako kako je videla da to ~ine `ene iz Vasilijeve porodice. Sve{tenik pokretom ruke na~ini znak krsta iznad njene glave. Ispred ulaza u crkvu, trupkaju}i nogama o tlo da se zagreje, ~ekao ju je Trifun. Ni sanjao nije o ovome {to }e ~uti, pomisli Nora pribli`avaju}i mu se. Ledeni vetar duvao je oko crkve nose}i rastresit sneg. Nora je znala da }e joj se njen malopre|a{nji razgovor sa bradatim sve{tenikom urezati u se}anje zauvek, neizbrisivo kao u mramoru.

(124)

XV. NESLAVNI KRAJ LUNETOVE HAJDU^IJE Mart-maj 1924 Mane, sa novopri{ivenim zlatnim majorskim epoletama na ramenima, hladno je posmatrao sreskog na~elnika Milenkovi}a koji je sjahao sa konja i i{ao prema njemu sav crven u licu. Na znatnom odstojanju iza njega zaustavi se desetina lokalnih `andarma sa 'manliherkama' o ramenu. Oni ostado{e na svojim konjima. Polugladna kljusad, pomisli Mane upore|uju}i ih sa dobro timarenim konjima svoje ~ete, dovedenim iz top~iderskih {tala kraljeve garde direktno na Kosmaj. -Vi nemate nikakvog prava da trpate u ‘aps vi|ene ljude po Kosmaju, majore! Zahtevam da odmah pustite sve pohap{ene, ina~e.. -glasno je govorio, gotovo vikao, na~elnik unose}i se Manetu u lice. -Ina~e, {ta? -upita Mane hladno. A zatim dodade tako da ga je samo na~elnik mogao ~uti: -I od kad su hajdu~ki jataci vi|eni ljudi? -To je politi~ka ujdurma, izborni manevar da se pridobiju glasovi! -rogu{io se na~elnik, sada i sam spustiv{i glas. -Moja su nare|enja jasna, na~elni~e. I ja }u ih sprovesti doslovno, ako treba i silom -re~e Mane, polo`iv{i nehajno {aku na futrolu pi{tolja o pojasu. -Zna~i li to da odbijate moj zahtev, majore? -upita na~elnik spustiv{i jo{ vi{e glas. -Ja nisam pod va{om komandom. I nadam se da ne}u morati da stavim u izve{taj da ste poku{ali da me ometete u vr{enju du`nosti -re~e Mane, a zatim pozdravi po vojni~ki i dade znak posilnom da mu privede konja. Odjahao je do komandnog mesta ~ete koje se nalazilo u ku}i Lunetovog jataka Grbi}a ne obra}aju}i pa`nju na pretnje i, u~ini mu se, prigu{ene psovke sreskog na~elnika. Tamo sjaha i u|e u ku}u smrknuta lica, svestan pogleda uku}ana. -Jesu li omek{ali? -upita Mane brkatog kapetana koji je komandovao ~etom.

-Jo{ nisu, ali omek{a}e kad saznaju {ta im se sprema -re~e kapetan namignuv{i prema vratima iza kojih se mogla nazreti prilika Savke, `ene jataka Grbi}a. -Pripremite sve za njihov transport u beogradsku 'glavnja~u', a tamo ne}e biti cile mile -re~e Mane namrgodiv{i se jo{ vi{e. Ne pro|e ni desetak minuta od toga kada Savka, zabra|ena svojom ve~itom crnom maramom, iza|e pred Maneta sa kondirom vode i zave`ljajima punim par~adi poga~e i belog sira. -Dozvolite da im odnesem ovo, majore. Gladni su i `edni -zamoli ona. -Hleba i vode mo`e, a sir da se vrati -otse~e Mane. Jedna od mla|ih `ena uze od Savke belu maramu sa sirom i odnese je u kuhinju. Mane naredi posilnom da otprati Savku do {tale u kojoj su bili zatvoreni jataci. Kad oni odo{e, u ku}u u|e vojnik-kurir sav zadihan od tr~anja. Stade mirno pred Manetom i kapetanom ~ete, nastoje}i da povrati dah.

(125) -Gospodine majore, gospodine kapetane! Lune zarobio onog novinara, Stevana. I onog fotografa tako|e. Poslao nam ovu cedulju preko jednog ~oban~eta -izre~e kurir pru`aju}i cedulju Manetu. Mane prelete pogledom po cedulji a zatim je predade kapetanu. Pisalo je: ‘Ako do sutra u podne ne oslobodite uhap{enike, novinarima }emo dozvoliti da izaberu granu. Toliko.’ Cedulja je bila bez potpisa. -Sunce mu kalaisano -promrsi Mane kroz zube. -Uzalud zatra`ih od tih novinara da ne zalaze u {umu... Kapetane, molim vas osigurajte da se niko od uku}ana ne makne odavde. Savku kad se vrati iz {tale mo`ete 'prevideti'... I prenesite komandi ~ete da }emo imati sastanak ve~eras u pet. Od ~asa kad mu je urednik unutra{nje rubrike saop{tio da se, prema pouzdanoj informaciji dou{nika, sprema specijalna ~eta da okon~a na bilo koji na~in Lunetovu hajdu~iju, Stevan je imao ose}aj da je na pragu prelomnog perioda u svojoj novinarskoj karijeri. Od onog u`urbanog polaska iz Beograda u dru{tvu fotoreportera, do iznena|enih pogleda koje su izmenili major i kapetan, oficiri specijalne ~ete, kad im je pokazao svoju novinarsku legetimaciju na prilazu Kosmaju, pa do trenutka kada su se on i fotoreporter na{li opkoljeni Lunetovim bradatim hajducima, ~inilo mu se da do`ivljuje doga|aje iz nekog uzbudljivog filma. Nije morao da zapisuje ni{ta, jer mu se svaki detalj tog filma neizbrisivo urezivao u pam}enje. Vezali su ih bili konopcima za dva podebla drveta i ostavili dva hajduka da ih ~uvaju. Stevan je poku{ao da pro~ita ne{to sa njihovih lica obraslih u gustu dlaku ali oni su se pona{ali kao da njih dvojica nisu bili prisutni. Zavijali su cigarete i pu{ili, a zatim bi izmenili pokoju re~, gotovo uvek pra}enu masnom psovkom. Onda izvadi{e iz vunenih torbaka po komad proje i par~e sira i uze{e da jedu mljackaju}i glasno. Zalogaje su zalivali {ljivovicom iz plehane ~uture.

Stevan oseti kako mu hladna martovska vlaga, koja je dopirala iz opalim li{}em pokrivenog tla {ume, skrozira tanke d`onove cipela i uvla}i se kroz nogavice pantalona. O~igledno, isto se zbivalo sa kolegom mu, prosedim fotoreporterom, koji ne izdr`a: -Slu{ajte vi, pripi{alo mi se... Odve`ite me ako boga znate -obrati se on onoj dvojici. -Pa pi{aj, ko ti brani. [umi ne}e{ na {tetu -re~e stariji od one dvojice ravnodu{no. Stevan opazi da je imao o`iljak preko oka, kao od udarca sablje ili bi~a. -Kako }u u pantalone? Ima da se smrznem posle toga, ljudi ljudski -propi{ta fotoreporter uvijaju}i slabinama. -Boji{ se da ti ne otpadne stojko? Daj Pero, ‘leba ti, otkop~aj mu {lic -prozbori hajduk sa o`iljkom. -Pusti pevcu vodicu -poslu{a onaj drugi hajduk, Pera. Stevan opazi olak{anje na licu kolege. Bio je jedan od onih iz stare garde, i{ao sa aparatom fotografi{u}i vojsku tokom rata sve do Krfa i natrag. Nije valjda ni sanjao da }e da ima posla sa hajdu~ijom... -Ko je od vas dvojice Stevan Bra{anac? -upita visoki brkati hajduk sa {ubarom od jagnje~eg krzna koji se stvori me|u njima izbiv{i iz {ibljaka. -Ja sam -re~e Stevan.

(126) -Daj, odve`ite ga od tog drveta -naredi on dvojici stra`ara. Kad ga odveza{e onaj brkati hajduk izvadi iz d`epa crnu maramu i zaveza je Stevanu preko o~iju. Marama je mirisala na beli luk i papriku pa Stevan oseti kako mu o~i zasuzi{e. Brkati hajduk povede ga kroz {umu vezanih ruku na le|ima. Osetio je {u{tanje grana na vetru koji je u me|uvremenu oja~ao, a saplitao se svaki ~as po korenju stabala pokraj staze. Zaustavi{e se posle jedno pola sata hoda, neprestano uzbrdo, uz planinu. -Skini mu tu maramu i odve`i ga -naredi glas u kome se prepoznavao autoritet. Kad mu se o~i priviko{e na svetlost proplanka obasjanog {krtim martovskim podnevnim suncem, Stevan ugleda pred sobom omalenog ali ~vrsto gra|enog ~oveka od oko ~etrdeset i pet godina, odevenog u mrke suknene pantalone i ko`uh, sa crnom {ubarom od fino u{tavljene jagnje}e ko`e na glavi. Na {ubari je bila zlatnim nitima izvezena lobanja. Vezilja o~igledno nije bila ve{ta ovakvim {arama, jer joj je desna o~na {upljina ispala znatno ispod leve, daju}i izvezenoj lobanji ne{to groteskno. Stevan prepoznade u ~oveku pred sobom Luneta, iako vi{e po Nadinom opisu i po maglovitom se}anju na onu skadarlisku no} nego po policiskom crte`u na poternicama koje su sa vremena na vreme bile objavljivane u novinama. -Ti li si taj Stevan, koji je ono razgovarao s Nadu 'Crnu zvezdu' posle njenog povratka sa Kosmaja? -upita Lune upiljiv{i u Stevanovo lice pogled svojih crnih nemirnih o~iju, punih nekog skrivenog `ara i usredsre|ene, prete}e, tvrdine. -Glavom i bradom -re~e Stevan trljaju}i od konopca pocrvenele i bolne zglavkove ruku. -^it’o sam tvoj ~lanak. K’o {to vidi{ i mi, {umci, znamo pone{to od onog {to se zbivstvuje. I ka`e{ da je oti{la s Kosmaja besna na mene? -bilo je o~igledno u toku razgovora da Lune izbegava re~ 'hajduci'.

-Izgleda da su je uvredile tvoje pretnje -re~e Stevan prihvataju}i titoisanje; ono na vi bilo bi izgubljeno sa Lunetom. -Vu~ica je to -primetri Lune a o~i mu blesnu{e kao nekom toplinom; za trenutak, jer se u njima opet pojavi opaka tvrdina u kojoj je, ~inilo se Stevanu, bila iskra okrutnosti. -I kako da ba{ s tobom razgovara, od toliki novinari? -upita Lune iznebuha a njegove u`arene zenice upilji{e se ponova u Stevanove. Stevan oseti kako mu se krv penje u lice dok je nastojao da na|e odgovor na to, potpuno neo~ekivano, pitanje. Sre}om, na drugom kraju proplanka, tamo gde se nalazila koliba od granja naslonjena na granitnu stenu, ukaza se prilika koja se pribli`avala u`urbanim korakom. Bio je to Jefta, biv{i bravar iz varo{ice, koga je policija tra`ila zbog nekih provala. Jefta je bio ve{t u opravci oru`ja i vrsni strelac. Kada je odlu~io da se pridru`i hajducima, Lune ga je postavio za svog zamenika. Lune dade znak rukom Jefti da ostane tamo kod kolibe, a zatim se obrati brkatom hajduku koji je doveo Stevana: -Glavom mi jem~i{ za njega. Ako poku{a da be`i, pucaj! Onaj hajduk skide pu{ku sa ramena i uperi je u Stevana, negde u visini stomaka. Stevana podi|o{e `marci. Ako je ovaj razbojnik Lune jo{ i ljubomoran, pomisli? Preleteo je pogledom po licima prisutnih hajduka: bila su to njemu dobro poznata lica ljudi sa sela na kojima su sun~eva `ega i vetrovi ostavljali neizbrisive tragove. Ono {to je bilo svojstveno ovim, hajdu~kim licima, bila je gotovo potpuna ravnodu{nost. Bezizraznost njihovih lica svedo~ila je

(127) da su bili na sve spremni, zaklju~i Stevan. Odlu~i da to stavi u jedan od podnaslova reporta`e. Ako do`ivim da opet vidim uredni{tvo lista, pomisli. -Usmena poruka za tebe od onog na{eg `andarma iz varo{ice -re~e Jefta kad se na|o{e van dometa radoznalih u{iju. -Na~elnik je poku{avao kod onog majora da se zauzme za jatake u {tali ali mrka kapa. Izgleda da ima ovla{}enja koja je potpisao Kralj li~no i da je re{en na sve. Li~anin je, nema rodbine ni prijatelja ovde koji bi se mogli uzeti kao taoci sa na{e strane. Rakao mi `andarm da misli da je najbolje da se izgubimo sa Kosmaja, bar za neko vreme. A-ja!... Tako|e je rekao da ne poku{avamo da uspostavimo vezu s njim dok se ovo ne ra{~isti, isuvi{e je opasno i za njega i za nas da se izla`emo riziku. -Mo`da i treba da se izgubimo odavdenake, ali prvo ‘o}u da razbijem majorovu ~etu. Da im poka`em zube... Imam i ja taoce, ni brige{a -re~e Lune, a zatim izvadi iz ko`ne torbe koju je nosio o ramenu bele`nicu. Napisa poruku i istr`e list koji predade Jefti: -Vidi da neko od ~obana odnese ovo predstra`i ~ete u zasedi dole kod starog hrasta. A zatim poku{aj da sazna{ ta~no koje je jatake major uz’o k’o taoce. Jefta je lako prona{ao ~obana koji je odneo onu Lunetovu poruku u vezi Stevana i fotoreporetera, pouzdanog dvanaestogodi{njaka koji je i ranije prenosio sli~ne poruke. Taj ~obanin mu je rekao pred polazak da mlinar, koga su svi zvali Gluva}, nije bio me|u jatacima zatvorenim dole u Grbi}evoj {tali. Jefta zatim odlu~i da, izbegavaju}i dobro utabane staze i biraju}i vrzinu, ode do vodenice. Dok je zajedno sa Gluva}em jeo vru} ka~amak sa kajmakom, ovaj mu je diktirao listu od osam doma}ina koje je major bio pokupio i zatvorio u Grbi}evu {talu. Tokom razgovora, muku je mu~io da se sporazume sa njim ne{to zbog buke vodenice a dobrim

delom zbog mlinareve gluvo}e. Ipak, razumeo je da bi bilo dobro da pri~eka tu dok ne do|e seoski kmet koji je ve} bio uspeo, preko svoje svastike, da uspostavi vezu sa Grbi}evom `enom Savkom. Rekao je da }e navratiti do mlina da vide {ta da preduzmu za oslobo|enje taoca. Posle ru~ka, Jefta odlu~i da prilegne iza jednog `buna nedaleko od ulaza u mlin i da osmatra prilaze. Negde oko tri sata posle podne vide kako se {ibljak poni`e mlina povija. Izvadi revolver ispod pojasa i uze da pa`ljivo osmatra u tom pravcu. Bio je kmet, sam, smrknutog lica. Jefta ga je video kako se uputi do ulaza u vodenicu i kako u|e a da se nije ni osvrnuo oko sebe. Zadr`ao se tamo par minuta a onda iza|e Gluva} i potra`i ga iza `buna. -Do{‘o si k’o poru~en, Jeftimire -re~e mu kmet kad ponovo stupi u polumrak mlina. -Mora}u da razgovoram s tobom otvoreno, pa kom’ opanci kom’ obojci. Ovo ‘vako vi{e biti ne mo`e! Jefta vide da je Gluva} uzeo da sipa zrnevlje u levak iznad mlinskih kamenova u pokretu i da sa te strane ne}e biti problema. -[ta veli{, kmete? Da se odmah izgubimo s Kosmaja? Ve} sam natuknuo to Lunetu ali ni da se opepeli -re~e Jefta, znaju}i i sam da su upali u mi{olovku; a posebno je bio zabrinut zbog Lunetove lude zamisli da poku{a da razbije majorovu ~etu. -Sve i kad bi uspeli da se izgubite odavdenake, moji seljani bi oti{li pod sud. Ka`u da }e ih odvesti sutra u Beograd, u neki zatvor zvani 'glavnja~a'. A ime joj je nadenuto jerbo ko jednom zaglavi tamo, vele, te{ko da vi{e ugleda belog dana. To ja k’o njihov kmet ne mogu da dozvolim. Meni je li~no poznato, a tebi jo{ bolje sinov~e, da ih je Lune primoravao da sara|uju pod pretnju oru`ja, a pretio je i njihovim uku}anima.

(128) -[ta predla`e{ onda? -upita Jefta, naslu~uju}i kmetovu zamisao. -Da uklonimo Luneta kako ne bi pao `iv u ruke majoru -re~e kmet. -A posle }emo, sve polako sve lagano, raspetljati stvari. -To bi bila izdaja, bar sa moje strane... Ako bi Lune {ta naslutio o tome ne bi se nanosili kefala -re~e Jefta. -I sam zna{ kako su pro{li oni koji su mu se zamerili i za mnogo manje. -Stvar je u tome {to ne}e sti}i da sazna. A tebi, Jeftimire, ako mi pomogne{, garantujem sigurnost. Ionako si jo{ zelen u ‘ajdu~iji i nema{ za mnogo da odgovara{... Slu{aj me dobro, sinov~e, jer ti se radi o glavi. Kad sredimo Luneta, ima{ da nestane{. Nedaleko odavde ima jedna pe}ina za koju niko ne zna sem mene i Gluva}a. Prikri}u te tamo neko vreme i, ako ‘o}e{, udesiti da te ona tvoja trapa|oza iz varo{ice poseti ponekad. A kad legne stvar, biraj mesto gde `eli{ da ide{; {to dalje od Kosmaja to bolje. I za Ru`u znaju, pomisli Jefta nevoljno. A glasno re~e: -Daj da ~ujem tvoj plan. Samo da zna{, ako pristanem da sara|ujem s tobom, moj uslov je da ja li~no udesim Luneta... Tu gre{ke ne sme da bude! Ina~e taj mo`e da se povampiri dok okom trepne{. Sastanak komande ~ete bio je uveliko u toku u malom vajatu nedaleko od {tale sa taocima, ispred koga je kapetan postavio duple stra`e, kad u|e posilni i re~e majoru Manetu da ga tra`i seoski kmet.

-Nek pri~eka dok zavr{imo -odmahnu rukom Mane. -Ka`e da je hitno. I `eli da porazgovara sa vama nasamo - dodade posilni. Mane ustade i iza|e pred vajat. -Gubite vreme, kmete. Ne}u zasigurno u~initi vama ono {to sam odbio sreskom na~elniku -odse~e Mane. -Mog’o bi, mo`e biti, da pomognem u vezi ona dva novinara -re~e kmet potiho. – ‘Ajdemo dole do vo}njaka, da ljudski porazgovaramo o tome. -Bilo ko ako zna gde ih hajduci kriju, du`nost mu nala`e da to prijavi, ina~e ka~i paragraf pa bio sto puta kmet ili na~elnik! -Ja sam samo rek’o da bi mo`da mogao da pomognem -primeti kmet. Sve sami advokati, pomisli major odlu~iv{i ipak da po|e prema vo}njaku. Kmet se uputi za njim. Bio je postariji ~ovek, pomalo pogrbljen ali krepak i laka koraka. Kad se udalji{e od vajata, kmet re~e: -Oprostite, gospodine majore, ali najprenake `elim da znam za{to ‘o}ete da vodite moje seljane u Beograd -otpo~e kmet. Aha, progutali su udicu, pomisli Mane. Proradio `enski telegraf. Me|utim, glasno re~e: -Pa zar nisu prikrivali Luneta i njegove zlo~ince? -Planina je ovo, majore, iako nevelika. Banda s pu{kama zapreti ne samo tebi, ve} i `enskom ~eljadetu. I vatru mogu da podmetnu, ako im {to nije po volji... A moji seljani tamo u {tali svi imaju porodice i svi su slu`ili vojsku, ratovali za ovu zemlju -govorio je kmet potiho. Bili su se zaustavili na ivici vo}njaka, daleko od radoznalih u{iju. -Kmete, sve je to lepo i krasno. Ali ja imam nalog da okon~am ovu hajdu~iju koja

(129) srami ne samo ovaj kraj ve} i ~itavu zemlju -otse~e Mane. -Dozvoli}ete da upitam -otpo~e kmet mere}i svaku re~. -[ta je za vas va`nije - Lune i njegovi ‘ajduci ili oni moji seljani u {tali? Mane izgubi strpljenje -Hajde, kmete, ne}emo okolo naokolo. Da vidimo kakva je ma~ka u d`aku. -Pomo}i }u vam da oslobodite oni novinari, a i da uhvatite Luneta, ako ostavite na miru moje seljane -predlo`i kmet. -Ja samo mogu da obe}am u takvom jednom slu~aju da ih ne}u voditi u Beograd. Ali sudske odgovornosti ne mogu ih osloboditi. Luneta }emo nastojati da uhvatimo `ivog pa neka se posle suo~ava sa njima u pogledu odgovornosti. -Niko to i ne tra`i od vas, majore. Dovoljno je da obe}ate da }ete njihovu stvar ostaviti sudovima... -Da ~ujem o onim novinarima -re~e Mane na~iniv{i se kao da je pre~uo ono o obe}anju. Me|utim, kmet odlu~i da se zadovolji i onim {to je ve} bio ~uo od majora. Ispri~a mu da su hajduci odveli ona dva novinara u planinu, do jednog njihovog tajnog bivaka i ponudi mu vodi~a do tamo. -Mo`e li taj vodi~ da do|e jo{ ve~eras i da preno}i sa nama, da bi se o svemu pobli`e dogovorili? -upita major. Kmet razmisli za trenutak, a onda re~e:

-Mo`e, vala. Ja sam }u vas odvesti tamo. I nama su Lune i njegovi ‘ajduci do{li do preko glave. Stevanu kao da bi lak{e kad predno} dovedo{e fotoreportera do ~istine na ivici {ume. Svezali su ih zajedno za jedno podebelo drvo tamo, u sede}em polo`aju, tik jedan uz drugog. I prekrili ih nekim starim }ebetom koje jedva da ih je {titilo od hladne no}i. Nisu nalo`ili vatru i zabranili su svaki razgovor. Fotoreporeter je odmah zaspao, a Stevan jedva da je oka sklopio. Slu{ao je kako vetar {u{ti u suvom li{}u i posmatrao zvezde kroz ogolelu kro{nju onog drveta. Nikad u svom `ivotu nije video toliko ni tako sjajnih zvezda kao te no}i na Kosmaju. ^inilo mu se da vise odozgo, kao svetle}i grozdovi na granama Jesu li one tamo gore zbog nas ili smo mi za njih tek kao svitci u vrzini? -upita se Stevan ko zna po koji put. U cik zore Stevan vide priliku jednog hajduka kako pretr~ava preko proplanka. Mogao je ~uti glasove sa mesta gde se nalazio Lune, a i razabrati poneku re~. -Krenuli su jo{ pre zore, pe{kom -re~e onaj novodo{av{i hajduk. -Vuku sa sobom jedan mitraljez. -Pratite ih, kako bi znali kuda }e udariti i izve{tavajte. Na pogodnom mestu postavi}emo zasedu... Kad ih razbijemo, svi }emo pre~icama do Grbi}eve ku}e. Tamo }emo im pokupiti konje i provijant -re~e Lune da svi ~uju. Bilo se ve} dobro razdanilo kad sti`e drugi kurir. -Idu pravo ovamo, ka vrhu. I kao da su znali gde je na{a prva zaseda ne do|o{e joj ni na pu{komet. Predvodi ih seoski kmet -izvesti on Luneta. Lune razmisli par trenutaka, a onda re~e: -To je kmetovo maslo, majkovi}u, ali o tem potem... Ne mari, do~eka}emo ih ovdenake. -A zatim se obrati Jefti koji je stajao kraj njega: -Ti, Jefto, uzmi onu kragujev~anku

(130) sa durbinom i popni se tamo na stenu iznad onu kolibu. Kad ja dodirnem rukom {ubaru, ne pre, skini majora i kapetana, a posle se usredsredi na poslugu od mitraljeza. Seoskog kmeta ‘o}u `ivog, da mu sudimo pred jatacima. -A ako se razviju u strelce i odmah krenu na juri{? -upita Jefta. -U takom jednom slu~aju ne}e{ mi blenuti u {ubaru valjda! Lunetove usne iskrivi{e se u ne{to {to je nali~ilo na osmeh, a nekoliko hajduka se zacereka, kratko, jer ih Lune prese~e pogledom. -Ne verujem da }e odma' na juri{, posle penjanje uz planinu. Prvo }e poku{ati da pregovaraju za ovu dvojicu ovdenake -re~e Lune, a zatim dodade: -Preve`ite ih tako da ostanu trupke, okrenuti licem prema proplanku. Da mo`e da ih vidi onaj major. Bilo se ve} dobro razdanilo i Stevan je mogao sagledati kako hajduci zauzimaju polo`aje iza zbunja i drve}a u {umi. Niko nije ni poku{ao da se ukopa. Lune je uzeo da pregleda svoju pu{ku, koju je zatim naslonio na deblo drveta iza koga je uzeo zaklon. Lice mu je bilo mirno, usredsre|eno na kretanje hajduka iza drve}a levo i desno od njega; ni senka uzbu|enja ili straha. -Ucmeka}e nas bez da trepne okom ako mu se }efne -do{apnu fotoreporter. Stevan oseti kako fotoreporter, oprezno, poku{ava da olabavi konopce. Bio je o`enjen, sa sitnom decom, verovatno me u sebi optu`uje {to ga uvalih u ovo, pomisli

Stevan. Ali ni strah, ni briga za sudbinu fotoreportera i njegove dece, nisu mogli da ga odvrate od pa`ljivog posmatranja onoga {to se doga|alo oko proplanka pri vrhu planine. -Evo ih, dolaze -najavi hajduk koji je bio sakriven u `bunu kraj hrasta za ~ije su deblo bili vezani Stevan i fotoreporter. -Prenesi: ne pucati dok ja ne dam znak! -naredi Lune. ^elni iz ~ete koja se pribli`avala proplanku ugleda novinare vezane za stablo hrasta i zaustavi se. Stevan vide kako, verovatno na ne~iju naredbu, oni na ~elu polega{e na tlo. Ostatak ~ete ostade u {umi ali je Stevan mogao videti kako ih kapetan razvija u strelce. Video je tako|e kako se major i kapetan po~e{e da primi~u proplanku, pretr~avaju}i od jednog debla drveta do drugog. Odmah zatim ovladala je potpuna, napeta ti{ina. -Lune! Dajemo ti pet minuta da ti i tvoji hajduci odbacite oru`je i iza|ete na proplanak... Podignutih ruku! -prolomi se proplankom kapetanov gromoglasni bariton. -A ja vama nudim da se vrnete do Grbi}a ku}e pa da tamo izmenimo taoce odgovori Lune iza svog drveta. -Ako ne}ete na du{u ove novinare! Opet zavlada ti{ina oko proplanka, Stevan je mogao ~uti cvrkut ptica negde u granju. Dan je ve} osvojio sun~an i proplanak se bio ispunio zlatastom svetlo{}u. Stevan ugleda |ur|evak kako izviruje iz mahovine nedaleko od svoje cipele; izdanak novog `ivotnog ciklusa, nagove{taj prole}a u senci smrti koja se nadvijala nad svima ovde, pomisli Stevan. I odmah uvrsti to u gra|u za reporta`u... Ose}ao je, istovremeno, kako fotoreporter i dalje u`urbano mi~e prstima olabavljuju}i konopac. Stevan je sa svog mesta mogao videti kako se major Mane delimi~no otkriva iza svog zaklona da bolje osmotri drvo za koje su oni bili vezani. Video je odmah zatim kako Lune prinosi ruku {ubari i ~u prasak pu{ke iz pravca one granitne stene nadesno od njih, na hajdu~koj strani. Opazi kako Lunetu ispada pi{tolj iz ruke i kako se obema {akama hvata za grudi. U slede}em trenutku kao da je poku{ao da se okrene oko sebe kako bi video onog

(131) strelca, ali pade ni~ice na zemlju pre nego {to mu to po|e za rukom. Visoki hajduk kome je Lune poverio da ih ~uva sko~i iz svog zaklona i podi`e pi{tolj prema onoj granitnoj steni odakle se ~uo pucanj. Me|utim opet prasnu skrivena pu{ka i visoki hajduk pade kao sve}a na zemlju; Stevan je mogao videti kako mu se pre toga glava trznula unazad pogo|ena direktnim hitcem. -Bacajte oru`je, hajduci... Ne gubite uludo glave! -za~u se opet glas kapetana koji je bio istupio ispred svog drveta iskoristiv{i stupor me|u Lunetovim ljudima. Stevan vide kako hajduci otpo~e{e da odbacuju pu{ke i da polako izlaze iz svojih zaklona podignutih ruku. Tako|e oseti kako se fotoreporter osloba|a veza i vide kako na sve ~etiri puzi prema njihovom mrtvom ~uvaru. Iz njegove torbe izvadi svoj, zaplenjeni, fotografski aparat i po~e da snima hajduke koji su se podignutih ruku okupljali na proplanku. -Daj, pomozi mi -obrati se on Stevanu, olabaviv{i mu konopce. Zajedni~ki prevrnu{e smrtno ranjenog Luneta licem nagore i fotoreporter na~ini nekoliko snimaka. Iz velike rane na grudima, u predelu srca, jo{ uvek je liptala krv. -To je izlazna rana, pogodio ga je postrance, ali s le|a... -primeti fotoreporter. Kakav strelac!

Tako se, dosta neslavno, zavr{ila jedna od poslednjih hajdu~ija u Srbiji -zabele`io je Stevan u svom dnevniku.

(132)

XVI. ZLATNA MLADE@ SA DEDINJA Mari} se pope stepenicama do jedne pokrajne sobe za prijem u dvoru, koja se upotrebljavala samo za poverljive sastanke. Kraljev li~ni sekretar otvori mu vrata iz hodnika, a odmah zatim u|e i sam Kralj, kroz ulaz koji je vodio iz dvorskih kancelarija. Kralj je bio dobro raspolo`en, odeven sportski; u kariranim 'pumpericama' i sivom engleskom sveteru, sa zlatnim monoklom na oku. Kralj saslu{a sa o~iglednim zadovoljstvom Mari}ev kratki izve{taj o likvidiranju Lunetove hajdu~ije i o povoljnom odjeku te akcije u ~itavoj [umadiji. -Onaj novinar, Bra{anac, nije nam u~inio r|avu uslugu na kraju krajeva... Vidi da se uzme u obzir za kakvo priznanje u pogodnom ~asu -re~e Kralj sekretaru. A zatim se obrati Mari}u:

-[ta predla`ete u vezi majora Maneta? Ja sam spreman da ga prekomandujem u Gardu, ako ne{to drugo nije pre~e. -Imam tu jedan predlog, va{e viso~anstvo -po~e Mari} okoli{no -ma da ne bi trebalo da se me{am u vojne stvari. Radi se o tome da general Petronijevi} ne}e ni da ~uje o imenovanju jednog oficira za vezu izme|u njegove vojno-obave{tajne slu`be i na{e novoosnovane kontra-obave{tajne centrale. Ako ti {ta treba ima{ slu`beni telefon, rekao mi je poslednji put kad sam pomenuo tu stvar. A ja ne mogu da ga zivkam svaki put kad neko sumnjivo lice pre|e granicu. -I misli{ da bi Mane odgovarao za tu funkciju? Razgovara}u sa ministrom vojske, pa }e Petronijevi} morati da legne na rudu... A zar se jo{ uvek ubacuju {pijuni ilegalno preko granice? Pitam se za{to ne putuju, kao i svi drugi smrtni, ali sa la`nim dokumentima; to bi im mo`da bilo manje opasno? -interesovao se Kralj. Mari} je znao da pri~e o akcijama obave{tajne slu`be ne samo da ne zabrinjavaju Kralja, ve} ga na neki na~in zabavljaju. Zato je uobi~avao da uvrsti opis kakvog konkretnog slu~aja u poverljive izve{taje koji su dolazili do Kraljevih ruku. -Na taj na~in izbegavaju da budu registrovani od strane pograni~ne policije... Od Petersonove posete, bilo je nekoliko slu~ajeva ubacivanja iz Rumunije -re~e Mari}. -Kad pomenuste Petersona, ima li opipljivih rezultata njegove prve posete? -Samo preliminarnih. Na osnovu prvih razgovora sa predstavnicima kompanije za koju radi izgleda da su njegovi nalazi bili pozitivni. Zainteresovani su za koncesiju ali do potpisivanja ugovora o istra`ivanju i eksploataciji je jo{ daleko. Kao {to vam je ve} poznato, nafte ima u Posavini, pone{to u Banatu, a u Pomoravlju i na Ju`nom Jadranu mrka kapa. Ostalo je, ipak, da Peterson prilikom slede}e posete Beogradu ode do Boke i Bara i da se upozna sa stanjem tamo -re~e Mari}. -Li~no ste mi odgovorni, Mari}u, da predstoje}a Petersonova poseta protekne bez problema -obrati mu se Kralj. -A naro~ito bez kakvog javnog skandala ili tu~e kao {to se pro{li put to dogodilo u 'Kaza~oku'... Nego, ima jedna druga stvar na koju `elim da vam skrenem pa`nju. Poslanici Radi}eve stranke sad u sve ve}em broju dolaze u Beograd na

(133) sednice Skup{tine. @elim da im se preko odgovaraju}ih kanala obezbedi dobar sme{taj i da se ni pod kakvim izgovorima ne prate, izuzev ako nije u pitanju normalno policisko obezbe|enje. -Bi}e doslovno sprovedeno -re~e Mari}, dodav{i: -Saznali smo iz vrlo pouzdanih izvora da }e Radi} uskoro u posetu Moskvi, na sastanak neke agrarne internacionale. Kralj ustade iza pisa}eg stola od crnog mahagonija i uze da }utke {eta po sobi. -Rusija -re~e on posle du`e pauze. -Pa{i} mi dosadio sa onim svojim 'kako }emo bez Rusije'. A mene su tamo ve} dovoljno ocrnili, i bez Radi}a. Kao da nema bolj{evi~ke subverzije u zemlji i kao da nisu poku{ali atentat na mene li~no -izre~e Kralj polako, bri{u}i monokl. A onda se obrati sekretaru: -Zabele`i da moramo sa Pa{i}em i drugim strana~kim prvacima ponovo ispitati politiku prema Rusiji i njihovim prijateljima ovde... A {to se ti~e Radi}eve posete Moskvi, ne ostaje nam drugo nego da pri~ekamo na njen ishod. Ne bi bilo politi~ki oportuno da poku{amo da je spre~imo. Opet Jovo nanovo sa Rusima, pomisli Mari} posle zavr{ene audijencije, opra{taju}i se od Kraljevog sekretara u hodniku. Po`uri u svoju kancelariju da jo{ jednom proveri detalje

programa Petersonove posete, odlu~iv{i da ponovo zamoli bra}u Me{trovi}e za saradnju u tom pogledu. A i od Komande vazduhoplovstva trebalo je obezbediti 'dvokrilac' i pilota. Po povratku sa Kosmaja Stevan je, pomalo prehla|en, sa {oljom ~aja u ruci, ~itao u svojoj garsonjeri reporta`u o Lunetovoj smrti objavljenu u ‘Ve~eri’. Bila je bogato ilustrovana fotografijama sa lica mesta i fotoreporterovo ime istaknuto kraj njegovog u okviru na prvoj strani. Naslove i podnaslove, kao i obi~no, stavio je urednik unutra{nje rubrike, a neko je bio dopisao podu`e legende ispod fotografija, ve}inom sentimentalne prirode. Tako je, uz sliku mrtvog Luneta, stajalo: ‘Poslednje re~i su mu bile upu}ene njoj, njegovoj Nadi 'Crnoj zvezdi', neusli{enoj ljubavi njegovog `ivota... '. Uz sliku majora Maneta stajalo je: ‘Major-dobrovoljac Jugoslovenskog odreda potvrdio svoja herojska dela iz svetskog rata'. Me|utim, opis onih hitaca iza hajdu~ke linije koji su dokon~ali Luneta i onog njihovog stra`ara kraj drveta na ivici proplanka jednostavno je bio izba~en iz teksta reporta`e... Stevan odbaci novine i ljutito opsova, protiv obi~aja. Telefon kraj uzglavlja njegove udobne naslonja~e zazvoni. Stevan poku{a da ne obrati pa`nju na to ali zvonjenje se ponavljalo sve dok nije podigao slu{alicu. Bio je urednik sportske rubrike, Stole, njegov kolega iz redakcije. -Kakav nazeb! -nije hteo ni da ~uje Stole. -^a{a {umadinskog ~aja sredi}e to... Do}i }emo po tebe autom. Ti si, bre, junak dana a na `uru kod Lele bi}e najzgodnije cure u gradu. I sve umiru od `elje da iz tvojih usta ~uju ne{to o Lunetu i njegovoj pevaljki. Nije mogao da odbije Stoletov poziv, iako je znao da je bio inspirisan Lelinim nastojanjem da prikupi {to ve}i broj popularne mla|arije na `uru; kod nje se uvek mogao sresti glumac ili glumica pohvaljeni u {tampi za prvu ve}u ulogu, sportista koji je oborio neki rekord ili kakav akrobata iz novodo{av{eg pe{tanskog ili be~kog cirkusa. Osim toga, nije bio s raskida da provede ve~e sa nekom lepojkom; znao je da }e mu to pomo}i da se ubla`e oni isuvi{e sna`ni utisci dramati~nih doga|aje tamo na Kosmaju. Kad se obukao u topli sportski sveter i pantalone od tamno plavog flanela kao da se osetio bolje, jedino {to

(134) mu je glas zazvu~ao promuklo kada je otvorio vrata da pozdravi Stoleta. -Ne mari -primeti Stole. -Svi znaju da si se tek vratio sa Kosmaja... Zna{ li da je tvoja reporta`a o Lunetovoj smrti oborila sve rekorde prodaje lista? U sportskom automobilu koji je ~ekao ispred prozora njegove garsonjere Stevan prepoznade dva igra~a BFK-a. Za volanom bio je bek Bosni} a kraj njega mladi} simpati~nog izraza lica, novi krilni igra~ tog kluba Niko Medi}, zvani @u}a. Stevan sede sa Stoletom na zadnje sedi{te a motor automobila gromoglasno zabruja. Krenu{e preko Terazija ka Slaviji, usred mno{tva fijakera, tramvaja sa konjskom vu~om i pe{aka kroz koje su se retki automobili sa mukom probijali. Sa vremena na vreme neko bi prepoznao fudbalere i mahnu bi im rukom ili, ako bi se radilo o navija~u kakvog drugog kluba, na~inio kakav bezobrazni gest. No sve to bez zlobe, pra}eno smehom i {alama, trubljenjem kakvoj lepojki u prolazu i mahanjem ruku policajcima koji su nastojali da unesu bilo kakav red u gu`vu. -I ka`e{ bi}e Jelka Cincarevi} tamo? Zar je njen }ale popustio? -upita Stole @u}u.

-Morali su da joj dozvole, nisu imali kud. Znate li {ta im je ju~e priredila? Otac je opet ostavio zaklju~anu u njenoj sobi da ne bi iza{la na sastanak sa mnom, a ona se svukla i tako iza{la na balkon -pri~ao im je @u}a. -Gola golcata? -upita Stole. -Kao od majke ro|ena, samo je prigrnula krzneni kaput da se za{titi od vetra. Napravila se gu`va dole na ulici, mo`ete misliti... Cincarevi}a zvali telefonom sa nekog poslovnog sastanka da do|e i otklju~a vrata njene sobe. Zakleo se da }e koliko idu}e nedelje po~eti da gradi ku}u na Dedinju, sa pet ari parka unaokolo -dodade @u}a. -Zar im ba{ toliko nisi po volji? -interesovao se Stole. -More ni ne poznaju me. Samo znaju da sam 'fuzbaler'. Ona jo{ nije ni napunila osamnaest a Cincarevi} navalio da je veri sa sinom nekog pomo}nika ministra - jednim {onjom dvadeset godina starijim od nje, koga ona ne mo`e o~ima da vidi -zavr{i @u}a. -Idemo prvo u hotel da pokupimo Jo`u -re~e Bosni}. Jo`a je bio levi half 'Purgera', popularnog zagreba~kog kluba; jedini zagreba~ki igra~ koji je prihvatio u~e{}e u jugoslovenskom timu za predstoje}u prijateljsku utakmicu protiv Italije. Ostali su odlu~ili da poslu{aju nezvani~ni poziv na bojkot te utakmice od strane grupe rukovodilaca banovinskog fudbalskog potsaveza. Razlog je bio ozvani~enje italijanskog suvereniteta nad spornim delovima jadranske obale utvr|enog Rimskim sporazumom potpisanim u januaru te, 1924, godine. Me|utim, verovalo se da je stvarni razlog za bojkot bio na~in na koji se izvodila himna pre po~etka me|udr`avnih utakmica; tra`ili su da se njeni delovi uzeti iz himni Srba, Hrvata i Slovenaca sviraju po alfabetskom redu nacija. -Da li bi `eleli da izjavite ne{to za na{ list? -upita Stole Jo`u kad se ovaj, obu~en u svetlo-sivo sportsko odelo, ubaci u auto. Bio je omanji rastom ali mi{i}av, plavo-zelenih o~iju koje su odisale vedrinom. -Pa ako nije ne{to politi~ki -namignu Jo`a. -Kako se uzme... Na{i ~itaoci }e `eleti da znaju o va{im motivima da pristanete da do|ete u Beograd i igrate protiv Italije uprkos bojkota -re~e Stole. -Motivima? Fu~ka se meni zbog motiva koji nemaju veze sa sportom. Ja sam, gospon, profesionalni fudbaler, volim tu igru i `ivim od nje. U tom kilavom potsavezu ima

(135) ultra{a i superpatriota koji se razumeju u fudbal ko’ {uca u moleraj. Njihov patriotizam nije za, ve} pre svega protiv: Slovenci im nisu po volji, Italijane mrze, Austrijance omalova`avaju, a Srbe ne mogu da smisle... -Ima takvih i ovde -prozbori Bosni} cimnuv{i volanom da izbegne jednu ma~ku koja je u skokovima prelazila preko ulice. -Znam. Ali dok mi ovde ne spre~avaju da igram fudbal nema problema. I ja sam patriot, de~ki, ali od onih za a ne protiv. Ne trpam ‘Lepu na{u' u svaku ka{u -primeti Jo`e. -[u{ka se da su vam ponudili ugovor sa BFK-om za slede}u sezonu? -Stole }e. -[u{ka se? A ha, kolaju glasine. O tome je jo{ prerano da se i{ta pi{e u {tampi... Nego, znate li da imam dobru vest za ovog momka ovde, @u}u? Trener reprezentacije rekao mi je da }e biti pozvan u tim kao rezerva. Slabo stojimo sa krilima a i prespora su; brzina vam je, de~ki, osnova modernog fudbala. Osim toga, on je dole iz Boke, a to tako|e va`i.

Bosni} gurnu @u}u laktom i pritisnu sirenu tako da svi d`ukci oko Topovskih {upa, kraj kojih su prolazili, zalaja{e u glas. Auto pro{i{a kraj stadiona BFK-a, a zatim uze pravac prema Dedinju gde su se nalazile brojne vile okru`ene parkovima, ve}ina njih tek sazidana ili jo{ uvek u izgradnji. Pred vilom u kojoj se prire|ivao `ur bilo je dvadesetak automobila, neki sa diplomatskim tablicama. Ulaz u vilu bio je jarko osvetljen, a vrt ukra{en raznobojnim balonima i trakama. U|o{e bez najavljivanja, sa grupom mladi}a koji su stigli na bu~nim motociklima i sa devojkama u dvokolicama, kako je to ve} ulazilo u modu. U jednom uglu prostrane sale za prijem svirao je d`ez orkestar, ~iji je saksafonista bio obojio ne~im lice u crno. Lela, k}erka vlasnika vile - jednog fabrikanta bonbona i slatki{a za koga se govorilo da je stekao kapital me{aju}i surogat ~okolade sa kakaom, predstavi ih najpre grupi sinova i k}eri stranih diplomata akreditovanih u Prestonici, a zatim prisutnoj beogradskoj 'zlatnoj mlade`i'. Neki od mladi}a bili su u prugastim pantalonama, sa slamenim {e{irima na glavi, a devojke su nosile tesno skrojene haljine sa dubokim dekolteima ili suknje sa prorezima koji su pokazivali listove nogu; samo par njih imale su tradicionalne suknje koje su se {irile prema podu pridr`avane volanima. Nekoliko {iparica do{lo je u nekoj vrsti mornarskih pantalona i u prugastim bluzama. Ve}ina devojaka na `uru pu{ila je na duga~kim mu{tiklama od }ilibara. -^itala sam va{u reporta`u o smrti hajduka Luneta tamo na Kosmaju -re~e Lela Stevanu. -Romanti~no. Njegova otmica one pevaljke na ^uburi uzbudila je Beograd. -^udo da ga nisi, za `ivota, pozvala na neki od svojih `ureva -primeti Bosni} osmehnuv{i se {iroko. -Nemoj da si bizaran -odvrati mu Lela koja je, potajno, bila do u{iju zaljubljena u njega. A zatim se opet obrati Stevanu: -Govorite li nema~ki? Ne mari, i ona govori po malo francuski. Va`no je da se mo`ete sporazumeti sa mojom go{}om... @elim da vam predstavim Ingrid, k}erku novog danskog ata{ea za {tampu. Mladi}i, a i dobar deo devojaka, okupi{e se oko Jo`e, interesuju}i se za {anse protiv Italije, a Ingrid se prilepi uz Stevana kao taksena marka; bilo je o~igledno da se dotle smrtno dosa|ivala. Rekla mu je da `eli da upozna beogradsku mlade` i da je zbog toga odlu~ila da izbegava one iz diplomatskog kruga.

(136) Ingrid je bila dosta visoka, oko metar i osamdeset, ne{to vi{lja od Stevana; plavozelenih o~iju iza nao~ara sa velikim okvirom od ru`i~astog kau~uka. Lice joj je bilo lepu{kasto iako dosta istaknutih vilica, a usne male i ispup~ene. Bilo joj je oko dvadeset godina. Rekla je Stevanu da je studentkinja arhitekture i da }e iskoristiti svoj boravak u Srbiji da prou~ava gra|evine u orijentalnom stilu preostale od turske okupacije. Stevan joj pomenu ]ele-kulu i ona odmah izvadi bele`nicu iz ta{ne: ‘[ele kula' ponovi ona zapisuju}i. Me|utim, odustade od namere da joj detaljnije opi{e gra|enje te stravi~ne kule od lobanja usred buke d`ez muzike. Utom muzika pre|e na tango i Stevan je pozva na igru. Stevan je igrao dosta dobro ali, uprkos njegovom nastojanju da je vodi, Ingrid jedva da je uspevala da odr`i korak. @u}a i njegova Jelka igrali su u njihovoj blizini ~vrsto pripijeni jedno uz drugo. Jelka je bila lepo razvijena devojka, bujnih grudi i ve} potpuno zaobljenih bedara za njene godine; njeno

ogoljeno telo na balkonu Cincarevi}evog stana mora da je bilo prizor za gledanje, osmehnu se Stevan. -Nisam ba{ ro|ena za igranje, ali nije fer da mi se podsmevate -re~e Ingrid. Stevan nije imao kud, ve} joj ispri~a razlog za svoje osmehivanje. -Strindbergu bi se dopala ta scena na balkonu -primeti Ingrid koja, o~igledno, nije nalazila mnogo sme{nog u tome. -Kod nas `ene ve} uveliko odbacuju ne samo diktaturu roditelja ve} i dominantnu ulogu mu`a kao glave porodice. -Pa evo i kod nas -osmehnu se opet Stevan. -Vidite da ve}ina devojaka pu{i. -To vam je samo moda -odmahnu glavom Ingrid. Saksafonista sa nagaravljenim licem odlo`i svoj instrument i zapeva prijatnim baritonom 'O Dona Klara...' uz glasno odobravanje i tap{anje prisutnih. Odmah zatim odlu~i{e da igraju 'fote'; zaloga je klizila iz ruke u ruku a pla}ala se poljupcima. Ingrid, koja se u toku te igre bila odvojila od Stevana, po`ali se Leli da ju je neko u gu`vi oko fote dobrano u{tinuo za stra`njicu. Opaziv{i kako mu se Lela ponovo pribli`ava u pratnji Ingrid, Stevan se porebarke izvu~e kroz mno{tvo prema ulaznim vratima i {mugnu napolje. Do~eka ga blaga no} sa nebom punim zvezda, a u vazduhu se ve} mogao osetiti dah prole}a. Stevan odlu~i da krene pe{ke prema Savi. Uputio se stazom koja se spu{tala niz potpuno pustu {umicu kroz ~ije su se proretko drve}e u daljini nazirale svetlosti grada otslikane dole u reci Savi. Polutrulo li{}e pod njegovim nogama prigu{ivalo mu je korak. Jo{ uvek nije bilo nikoga u {umici, samo vetri} koji mu je mrsio tr{avu kosu. 'I tog trenutka -zapisao je Stevan u svoj dnevnik (Videti: Umesto predgovora) -za~uh muziku sfera koja je dopirala iz dubine zvezdanog neba nad mojom glavom, odnekud milionima svetlosnih eona daleko. Prepustio sam se bio toj neslu}eno harmoni~noj muzici koja je dolazila naviru}i u talasima, nalik na brujanje mo}nih ali prigu{enih orgulja... Negde sam pro~itao da se svi ljudi na svetu dele na one koji su, bar jednom tokom svog `ivota imali prilike da ~uju muziku sfera i one koji to nikada nisu iskusili. Ako je tako, pomislih, sretan sam {to sada pripadam toj prvoj grupi i {to `ivim u ovom gradu na u{}u dve mo}ne reke - gradu u ~ijim se rukama nalazi klju~ evropskog prilaza Istoku. I sretan sam, tako|e, {to sam ostavio kulturnu rubriku gde sam samo opisivao ono {to su drugi stvarali, ili izvodili na daskama, da bi postao izve{ta~ koji ponire u tkivo dru{tva i, opisuju}i ljudske sudbine, otkriva kako se ispredaju njegove niti.'

(137) Prvi prole}ni konji~ki derbi privukao je dosta sveta na trkali{te. Tribine su bile krcate. Stevan prepoznade par ~lanova vlade sa suprugama koje su nosile zama{ne {e{ire na glavi ukra{ene perjem, kao i nekoliko istaknutih poslovnih ljudi od kojih su neki posedovali trka~ke konje. Bio je tu i, u poslednje vreme neizostavni u~esnik na svim va`nijim javnim priredbama, Kosta Cincarevi}; biv{i berzanski agent a sada generalni direktor '[umeksa' – skra}enica od [uma-eksport. Razgovarao je sa ministrom {uma i ruda razmahuju}i svojim ogromnim {akama maljavim do dlanova i skidaju}i svakog ~asa svetlo-sivi polucilindar da pozdravi nekog ili da obri{e znojavo ~elo. Stevanova anketa o nepravilnostima u radu beogradskog hipodroma svela se bila na glasine o name{tanju konjskih trka. Me|utim, njegovi poku{aji da utvrdi ne{to konkretno u tom pogledu nisu davali rezultate. Ve}ina redovnih posetilaca trka sa kojima je razgovarao verovala je da se neke od trka name{taju na neki na~in, ali bilo je nemogu}e otkriti na koji;

konspiracija izgleda da je bila isuvi{e dobro pokrivena. Za vreme ru~ka Stevan je razgovarao i sa predsednikom takmi~arske komisije trkali{ta, poznatim bankarom. ‘Koje{ta', rekao mu je on. ‘Zar vi zbilja mislite da bi ja i ljudi iz moje komisije, svi sa neokaljanim imenima, progledali kroz prste name{taljkama? Mi smo zapravo i izabrani u tu komisiju da se tako ne{to spre~i... Uostalom, kad bi se trke name{tale kako to da favoriti u velikoj ve}ini slu~ajeva pobe|uju?' U ve}ini slu~ajeva ali ne uvek. I ta~no to treba ispitati, mislio je Stevan dok je zapisivao taj razgovor u bele`nicu. Na jednom od listi}a bele`nice posve}enim trkama uo~i ime: Golubar. Jedan od kolega iz redakcije spomenuo je bio to ime, verovatno nadimak, dodav{i da se od Golubara mogu kupiti dosta pouzdane prognoze. Ali niko od poznatih na trkali{tu, a ni od slu`benih lica na tribinama, nije mogao da mu ka`e ne{to o tom Golubaru. Najzad ga uputi{e do vratara na slu`benom ulazu, za koga mu reko{e da je odrastao na trkali{tu. Bio je to jedan ve} prosedi debeljko koji se preznojavao u uniformi i ka~ketu. -Golubar? -re~e vratar. -Taj nikad ni da zaviri na tribine. Operi{e samo na stajanju. Ali moram vam re~i da je prili~no skup, uprkos tome. Prognoze su mu dosta dobre, ali da su bez gre{ke prvo bi se on sam obogatio, zar nije tako?... ^uo sam od nekih bolesnika za kla|enje da ni Golubareve prognoze ne mogu spasti od gubitka ko{ulje ako se suvi{e upusti{ u rizik. A posebno ne mogu da spasu one nesre}nike koji poku{avaju pomo}u njih da nadoknade ranije gubitke. Znate ve} onu: ne kori majka sina {to gubi na kartama, ve} {to poku{ava da se vadi... Va{a novinarska propusnica va`i i za stajanje. Na {irokom travnatom terenu stajanja Stevan prona|e Golubara po vratarevom opisu. Pratio ga je neko vreme trude}i se da ostane neuo~ljiv. Nije mu dugo trebalo da zapazi da Golubar ne nudi svoje prognoze kao ostali prognozeri, koji su mahali listi}ima hartije sa ispisanim imenima favorita ispred o~iju kladilaca svrstanih u redove pred blagajnama. Jednostavno je ~ekao da mu se neko pribli`i, a onda bi vadio olovkom ispisani listi} iz unutra{njeg d`epa pohabane vojni~ke vindjakne na ~ijim su se rukavima, ~inilo se Stevanu, mogli da vide ostaci golubijeg paperja. Stevan pri~eka da Golubar ostane potpuno sam. -Prognoza za slede}u trku pet, a za sve preostale zajedno deset dinara -re~e mu Golubar kada mu se Stevan pribli`i.

(138) -Plati}u vam dvadeset za jednu pouzdanu prognozu -ponudi mu Stevan. Golubar podi`e pogled i zagleda mu se u o~i ispitiva~ki. Rezultat mora da je bio povoljan jer Golubar nastavi pregovaranje: -Nema vam sto posto pouzdanog u kla|enju na trka~ke konje, mladi gospodine. Uzmimo da se favorit saplete i padne; {ta onda? -Ali ja ne `elim da se kladim na favorita, to ne bi vredelo dvadesetice -primeti Stevan. Golubar se, jedva uo~ljivo, osvrnu oko sebe. Jo{ uvek su bili sami. A onda se obrati Stevanu tihim glasom: -Da vidim tu dvadeseticu, gospodine. Stevan izvadi iz nov~anika novu novcatu dvadeseticu i pru`i je Golubaru, koji je pa`ljivo opipa.

-U ~etvrtoj trci, Suba{a. Ako ne na pobedu, na plasman nema da omane -re~e Golubar ispod glasa saviv{i nov~anicu i tutnuv{i je u jedan od d`epova vindjakne. Druga trka tek {to se zavr{ila pa je Stevan imao dovoljno vremena da razmotri Golubarevu prognozu. Pribli`i improvizovanom baru i naru~i pivo, a zatim uze da prou~ava novinske prognoze trka za taj dan. U ~etvrtoj trci Suba{a je bio negde ispod polovine liste favorita. U napomeni je pisalo da je to bio, pre dve godine, izvanredan trka~ ali da ga je ergela ve} bila stavila na listu za prodaju, kao pastuva. U napomeni je jo{ bilo nazna~eno da ga je jahao \ur|i}, jedan od najtalentovanijih mladih d`okeja. Stevan se pribli`i blagajni i prou~i procente ve} polo`enih opklada za ~etvrtu trku ispisane kredom na tabli. Suba{a se kotirao prema svome mestu na listi favorita, mo`da pola procenta bolje od toga. Kad po~e tre}a trka, upisa{e novu kotizaciju. Suba{a je sad bio za celi procenat bolji, gotovo se bio izravnao sa favoritom za tre}e mesto. Me|utim kobila Laura, glavni favorit ~etvrte trke, nosila je gotovo sve prognoze; 80 procenata ulo`enih opklada na pobedu. Kada se oglasi zavr{etak tre}e trke Stevan se ponovo pribli`i jednoj od blagajni. Procenti su se sada upisivali svaki ~as. Laura se popela na 81 procenat a i Suba{a je bio povisio, ali samo za pola procenta. Negde pred zatvaranje blagajne, kad je video da Suba{a povisuje za jo{ dva procenta, Stevan odlu~i da stavi srebrnu deseticu na njegovu pobedu. Jedan debeljko koji je pa`ljivo osmatrao upisivanje na tabli re~e svom prijatelju koji je ~ekao u redu za uplatu opklada: -Ula`u na Suba{u, daj stavi ne{to na plasman! Zvono uskoro zatim oglasi po~etak ~etvrte trke. Stevan se, zajedno sa ostalim gledaocima, pribli`i `ivoj ogradi oko staze. ^u se tutnjava kopita i o{tro pucketanje bi~eva. -Laura, Laura! -uzvikivao je jedan mladi} sa kariranim ka~ketom kraj Stevana. Napred, izmakni se iz gu`ve, pobogu. Kao da su ga ta kobila i njen d`okej mogli ~uti, pomisli Stevan... U tom trenutku se tamo, u ~elnoj grupi konja u trku, dogodi ne{to izuzetno, {to u~ini da svi zaneme{e. Laura odsko~i ustranu i zaustavi se kraj suprotne ograde staze propinju}i se, o~igledno nastoje}i da zbaci svog jaha~a. Taj njen neo~ekivani manevar kao da primora preostala dva ~elna jaha~a da uspore. \ur|i} na Suba{i iskoristi to i isko~i napred. -Bi~... Neko ju je o{inuo bi~em, video sam to. A ona ne podnosi bi~! -uzvikivao je onaj mladi} sa kariranim ka~ketom, posmatraju}i kako Laurin d`okej uzalud nastoji da je savlada.

(139) Stevan usmeri pogled prema ~elnoj grupi konja u trku i nije se mogao oteti utisku da d`okeji preostala dva favorita i ne poku{avaju da prestignu \ur|i}a koji je jo{ uvek bio na ~elu. Tako sve do kraja trke u kojoj Suba{a odnese pobedu za glavu. Na blagajni Stevanu isplati{e dve stotinarke za onu ulo`enu deseticu. On odlu~i zatim da potra`i Golubara ali ga nije bilo ni od korova. Morao je opet da se obrati onom vrataru sa slu`benog ulaza na tribine, tutnuv{i mu dvodinarku u {aku. -On se obi~no izgubi posle ~etvrte ili pete trke -osmehnu se vratar. -Da mu ne bi postavljali nezgodna pitanja ako mu prognoze omanu. Ja li~no znam nekoliko slu~aja kad su neke rmpalije napale prognozere... Golubar `ivi u jednoj ~atrlji sam, sa onim svojim pticama, nema dvesta metara odavde u vazdu{noj liniji. Vidite li onaj drveni tornji}? To je njegov golubarnik, gde se povukao kada je po drugi put baldisao pred maturom.

Zatekao ga je kako hrani svoje golubove nekim zrnevljem poput je~ma. Kao da se nije mnogo iznenadio kad me je ugledao, pomisli Stevan. -Znam ve} -obrati mu se Golubar umesto pozdrava. -Ho}ete prognozu za zavr{nu trku. Ali ne pada mana svaki put, gospodine. Slu{aju}i ga, Stevan je zaklju~io da je Golubar vaistinu imao pone{to obrazovanja. Ali uvrh glave da je dogurao do pred malu maturu - pomisli. -Nije to -re~e mu Stevan pokazav{i mu svoju novinarsku propusnicu za hipodrom.. Ja sam po zanimanju novinar. @eleo bih da znam kako se name{taju trke kao ona ~etvrta. Golubar ga pogleda kao da je pao s Marsa. -Pa kad bih sve i znao ne{to o tome, mislite li da bi vam rekao? -ote mu se. Ali odmah zatim dodade: -Me|utim, ne znam ja ni{ta o nekom name{tanju trka, gospodine. Izuzev da se takve stvari ka`njavaju zatvorom. Istina je da mi s vremena na vreme oni iz {tala do{apnu pone{to u bifeu trkali{ta, ponajvi{e o formi favorita ili o kakvoj maloj povredi pred trku. Ali o tome ne `elim ni da pisnem; ne bi mi posle ni dobar dan nazvali tamo. A prognoze su moje uhleblje, jer golubovi vi{e ko{taju nego {to donose; kupuju ih ponajvi{e deca. Do|u mi vi{e kao neka pasija. I kao u potvrdu njegovih re~i, jedan beli golub 'ga}an', izvanredan primerak, slete sa onog drvenog tornja na njegovo rame. -Siguran sam da su ona dva ~elna d`okeja zadr`avala svoje konje da bi propustili Suba{u kad je Laura ispala iz trke. A jedan mladi} je rekao da je video kako je neko od d`okeja pre toga o{inuo Lauru bi~em, koji ona nikako ne podnosi -predo~i mu Stevan. -Nije ovo prvi put da Laura namah ispada iz trke, gospodine. Mu{i~ava kobila, takav joj soj... A ona dvojica su zadr`ali konje da se ne bi sudarili sa njom kada je iznenada po{la udesno, prema suprotnoj ogradi staze. \ur|i} je to znao da iskoristi... objasni mu Golubar bez da mu se i{ta moglo pro~itati na izrazu lica. Lice pokera{a, pomisli Stevan. -Stotinarka ako mi ispri~ate o ujdurmama na trkali{tu; ali ne{to vi{e od bajki za naiv~ine -ponudi Stevan Golubaru pokazuju}i mu dve nov~anice od pedeset dinara. Golubareve o~i sinu{e. Oklevao je za trenutak, a zatim predlo`i: -Za te pare mogu vam re~i ne{to {to }e vas, kao novinara, mo`da zanimati vi{e nego pri~e o name{tanju trka koje se ne mogu dokazati. Pod uslovom da mi date re~ da ne}ete pomenuti moje ime.

(140) -To prihvatam, jer kad bi mi otkrivali imena tajnih saradnika novine bi uskoro ostale bez ~italaca. Ali {to se va{e ponude ti~e, moram prvo da ~ujem o ~emu se radi. Stotinarka je isuvi{e dobra lova da se ponudi bez ne~eg opipljivijeg -re~e Stevan. Golubar mu se ponovo, ispitiva~ki, zagleda u o~i. Posle kra}eg oklevanja ipak se odlu~i: -Govorka se da Generalni direktor '[umeksa' Kosta Cincarevi}na na svaki na~in nastoji da ga izaberu za predsednika konji~kog kluba. Ulo`io je malo bogatstvo u kupovinu biv{e ergele Obrenovi}a, a zli jezici ka`u da je nudio sve`njeve hiljadarki nekim ~lanovima upravnog odbora kluba za glasove. Osim toga, gradi rasko{nu vilu na Dedinju. Te pare, ka`u, tro{i od nekih kredita koje mu je dala Narodna banka za industriske investicije.

Mo`da je ne{to o tome na~uo urednik unutra{nje rubrike kad mi je predlo`io ovu anketu, pomisli Stevan, a glasno re~e: -To je zanimljivo ali bez ne~eg konkretnijeg, na primer, bez imena onih ~lanova upravnog odbora koji su primili mito, nedovoljno -odmahnu glavom Stevan. -Ja bih, na va{em mestu, razgovarao sa sada{njim predsednikom kluba. On ne mo`e da smisli Cincarevi}a -predlo`i Golubar. -A mogu vam tako|e obe}ati da }u obratiti pa`nju na govorkanja u bifeima oko trkali{ta u vezi predstoje}ih izbora za novu upravu. Stevan izdvoji jednu pedeseticu i dade je Golubaru, ne propustiv{i da opazi onaj blesak u njegovim o~ima kada mu prsti dodirnu{e nov~anicu. -Ovo za sada, a ostatak ako saznate ne{to pobli`e -obe}a mu Stevan. Predsednika konji~kog kluba Stevan je na{ao u maloj prostoriji zgrade hipodroma ukra{enoj uveli~anim slikama konja-pobednika derbija. Bilo je tu i par diploma koje je predsednik dobio od inostranih konji~kih udru`enja. Ispijao je ~a{icu smederevske ru`ice ~ija je boca sa zlatastom etiketom stajala na stolu kraj tanjira punog par~adi pite zeljanice nadevene sirom. -Novinar? -re~e on razgledaju}i Stevanovu propusnicu. Vi ste onaj Bra{anac koji je pisao o likvidaciji Lunetove hajdu~ije na Kosmaju? -upita predsednik. A kad mu Stevan potvrdi to, dodade: -Ako je u vezi ~etvrte trke bolje pripitajte predsednika takmi~arske komisije. @alba Laurinog vlasnika je, kao {to ste verovatno ~uli, odba~ena. -Ve} sam razgovarao sa njim. Rekao mi je da niko nije video ko je o{inuo kobilu bi~em po nogama, ma da je veterinar zaista na{ao tamo prugaste tragove krvi. Ni Laurin sopstveni d`okej nije bio u stanju da ka`e i{ta konkretno. Zaklju~ili su da se to verovatno dogodilo slu~ajno, u onoj gu`vi na ~elu trke... Nego `eleo bih da saznam ne{to o va{oj kandidaturi na predstoje}oj skup{tini kluba -re~e Stevan. -Mogu vam odmah potvrditi da }u se ponovo kandidovati, mladi}u. Poslu`ite se... Stevan prihvati ponu|enu ~a{icu ru`ice, a onda re~e bez okoli{enja: -Govorka se da je generalni direktor '[umeksa' Kosta Cincarevi} nudio, pa recimo, nov~ane naknade nekim ~lanovima upravnog odbora kluba ako glasaju za njega. Predsednik ga pogleda pravo u o~i i re~e: -Kosta Cincarevi} malo zna o konjima. Interesuje ga samo dru{tveni presti` koji donosi taj polo`aj. Ako zbilja nameravate da pi{ete o njegovim mahinacijama, i insistirate da vam ja ne{to ka`em o tome, molim vas da uklonite tu bele`nicu. Stevan stavi bele`nicu u d`ep i sav se pretvori u uvo. -Ovo {to }u vam re~i nisam u stanju da doka`em pa vam zbog toga ne mogu

(141) dozvoliti da se poslu`ite mojim imenom. Ali vi ste novinar pa istra`ujte... Ozbiljno se govori o tome da je '[umeks' stekao svoj osnovni kapital nemilosrdnom i neplanskom se~om dr`avnih {uma. Uspeli su da ogole predele oko Drine. I niko ta~no ne zna kako su postigli da dobiju kredite za istra`ivanje nafte u Pomoravlju dva puta ve}e od ‘[umeksovih' raspolo`ivih garantija. A kako je dobro poznato i bez nekih velikih istra`ivanja da u [umadiji ima vi{e {ljivke nego nafte, dobar deo tih kredita oti{ao je na kupovinu konji~ke ergele i na izgradnju one ‘[umeksove' petospratnice na Terazijama. Pri~a se da imaju dobro podmazane 'konsultante' me|u ro|acima visokih vladinih funkcionera... Razume}ete da generalnog direktora takve jedne kompanije ne `elimo ni kao ~lana upravnog odbora, a jo{ manje kao predsednika na{eg kluba.

-A {to se ti~e poku{aja da kupi glasove? -upita Stevan. -Na~uo sam i ja to zuckanje ali niko od punopravnih ~lanova upravnog odbora nije mi jo{ rekao i{ta o tome -re~e predsednik. -Niti verujem da bi mu ta taktika, sve i da se odlu~i za nju, dala rezultate. U na{oj upravi su sve do jednog istaknute li~nosti u ~iju integritet ne sumnjam. Vrata kancelarije otvori{e se i ukaza se glava jednog od funkcionera trkali{ta u plavom ka~ketu, koji najavi da }e zavr{na trka po~eti za nekoliko minuta. -Obe}ao sam da }u prisustvovati toj trci -re~e predsednik ispiv{i ostatak ru`ice iz svoje ~a{e. -Ne znam da li }ete zagristi u ‘[umeksovu' aferu, ali ako se odlu~ite na to budite oprezni. Ti ljudi su mo}ni, ve} su se dobrano obogatili, a i spremni su na sve... Naravno da mo`ete upotrebiti moj telefon -dodade on na Stevanovo pitanje. Kad predsednik iza|e, Stevan pozva urednika unutra{nje rubrike ‘Ve~eri'. Izostavljaju}i detalje, ispri~a mu o rezultatima ankete na hipodromu. Posle podu`e pauze, urednik mu re~e: 'Pravo u metu, Stevane. Ka`i fotoreporteru agencije da napravi par rutinskih fotografija direktora ‘[umeksa' u razgovoru sa kakvom uticajnom li~no{}u na trkali{tu, mogu nam zatrebati kasnije. Ve~eras sam de`uran na prelomu lista, pa se mo`emo videti tamo. U osam, dakle, u mojoj kancelariji'. Po tonu urednikovog glasa osetio je da je na tragu ne~eg izuzetnog. A i ono upozorenje predsednika kluba samo je potvr|ivalo to. Iz sosa u paprika{, tane mu, pomisli Stevan kad iza|e iz predsednikove kancelarije u potragu za fotoreporterom.

(142)

XVII. MA^KAMA TREBA PAZITI [APE

Stevanov dnevnik pun je opisa politi~kih doga|aja od po~etka te, 1924, godine. Preuze}emo jedan izbor iz tih opisa, uz rizik da pojedini ~itaoci presko~e ovih nekoliko stranica romana. U to vreme su se mogli osetiti prvi znaci ubla`avanja posledica posleratne ekonomske krize u Jugoslaviji. Me|utim, sude}i na osnovu zabele{ki u Stevanovom dnevniku, to nije dovelo do vidnijeg popu{tanja politi~ke zategnutosti u zemlji, a odnosi izme|u Pa{i}a, Radi}a i Kralja - trougao u okviru koga su se kristalisali problemi Kraljevine - jo{ vi{e su se komplikovali. Uveriv{i se u nedostatak interesovanja Zapada za prekrajanje politi~ke strukture Jugoslavije, Radi} je po~eo da se okre}e ka Moskvi za podr{ku. Pa{i} je, opet, sve upornije tra`io raspu{tanje parlamenta i raspisivanje novih izbora. Kako Kralj nije bio voljan da prihvati to, kriza vladinog kabineta stalno je visila u vazduhu. U martu te godine Pa{i} podnosi svoju prvu ostavku Kralju. U~inio je to posle dugih i bu~nih sastanaka prvaka Radikalne partije podeljene na one koji su `eleli da nastave punu podr{ku centralisti~kom ustava, sa Kraljem kao vrhovnim arbitrom, i one koji su tra`ili kompromis po nacionalnom pitanju na liniji Pa{i}eve verzije parlamentarne monarhije. Iz toga perioda, posle prve Pa{i}eve ostavke jo{ uvek formalno neprihva}ene od strane Kralja, poti~e rukopis jednog Stevanovog intervjua sa Pa{i}em kraj ~ijeg je naslova bilo dopisano ‘embargo'. Prema Stevanovoj zabele{ci, Pa{i} je zatra`io taj embargo dok se ne ra{~isti pitanje formiranja nove vlade. U svakom slu~aju intervju je zavr{io, po svoj prilici neobjavljen, u Stevanovom vojni~kom sanduku; zajedno sa rukopisima politi~ki zapaljivih Stevanovih razgovora sa Miroslavom Krle`om i Branislavom Nu{i}em koji se verovatno nisu dopali onda{njim odgovornim urednicima novina. Treba tako|e pomenuti u vezi toga da, u vreme kada je Stevan odlu~io da upita predsednika vlade li~no o razlozima za njegovu ostavku, Pa{i} ne samo da nije davao nikakve izjave za {tampu ve} da se potpuno povukao iz javnog `ivota Prestonice. Govorilo se da se posvetio pisanju memoara, a bilo je i glasina da je u ku}nom pritvoru. ‘Re{io sam da odem do Pa{i}eve vile i da, bez predhodne najave telefonom, jednostavno zazvonim na kapiji' -zapisao je Stevan u svoj dnevnik. Dugo se niko nije ogla{avao na to zvonjenje ali Stevan se unapred bio naoru`ao strpljenjem. Najzad se pred ku}om pojavio visoki mr{avi pedesetogodi{njak sa vojni~kom {ajka~om na glavi, o~igledno vrtlar. Pribli`io se kapiji i obavestio Stevana da ‘ne primaju

(143) nikoga'. 'Samo bih vas zamolio da odnesete gospodinu predsedniku ovo', rekao je Stevan pru`aju}i mu kroz gvozdenu re{etku kapije svoju posetnicu. Vrtlar je, oklevaju}i, uzeo onu posetnicu i izgubio se negde iza zgrade; verovatno je bio oti{ao do ulaza za poslugu. Podosta vremena je proteklo pre nego {to se Stevanu u~inilo da se zavesa na jednom od prozora u prizemlju vile pomakla. Uskoro zatim ukaza se opet onaj vrtlar i propusti ga kroz ba{tensku kapiju. Zatekao je Pa{i}a u ba{ti iza ku}e kako motikicom okopava leje pune cve}a. Vetar mu se poigravao sa pramenovima sede kose, a bore na njegovom licu i oko o~iju kao da

su postale jo{ dublje. Ali je pogled tih o~iju bio vrlo pronicljiv i pun `ivosti. Pa{i} se polako uspravi, o~igledno savla|uju}i tegobu u krstima, i nasloni se na onu motikicu. -Ti li si Bra{anac koji je ono pisao o otmici Nade ‘Crne Zvezde'? -upita Pa{i}, a kad mu Stevan potvrdi to, dodade osmehnuv{i se tankim suvim usnama: -Za malo da si prouzrokovao tada ostavku ministra unutra{njih poslova. 'U tom trenutku nisam ni sanjao da }u jednoga dana i sam doprineti njegovom potpunom povla~enju iz politi~kog `ivota', zapisao je Stevan kraj tog pasusa iz intervjua. -Kao {to se i sam mo`e{ uveriti, niti sam u ku}nom pritvoru a, na`alost, jo{ uvek ne nalazim dovoljno vremena da se posvetim mojim memoarima -odgovori Pa{i} kada ga Stevan upita za{to se povukao iz javnog `ivota. -A povukao se nisam, samo {to imam pre~a posla od odlazaka na sve~ane ve~ere i pogrebe... -Oprezno sa korenima ru`a! - ~u se glas onog vrtlara sa {ajka~om iz drugog kraja vrta kad Pa{i} odlu~no zamahnu motikicom, kao da `eli da potvrdi te re~i. -Evo ti `ivog primera autokratije -primeti Pa{i} u pola glasa, slegnuv{i ramenima. @eli{ da pomogne{ nekom a on te odmah optu`i da ulazi{ u njegov zabran. Stevan mu zatim re~e da se, po mi{ljenju ve}ine analiti~ara, koren problema konsolidacije demokratskih institucija u zemlji nalazi u jo{ uvek otvorenom nacionalnom problemu i da pravi uzrok politi~kih neslaganja sa Kraljem le`i u prilazu tom problemu. -Vidi{ li, sinov~e, -rekao mu je Pa{i}, izme|u ostalog, tokom tog intervjua, nacionalno pitanje u ovoj zemlji nije se skuvalo stvaranjem Kraljevine SHS kako se to obi~no misli, niti ga je prouzrokovao Kralj, ve} je nasle|eno od ranijih kuvara, i to ne bez varja~e velikih sila. Austroungria je prvo preotela, ne oslobodila, Bosnu od Turaka da bi je potom aneksirala, a da Zapad nije ni prstom mrdnuo. Stavila je Hrvate pod ma|arsku upravu a Slovencima nikada nije potpuno priznala nacionalni identitet. Mi smo, opet, jo{ po~etkom pro{log veka uspeli da zbacimo turski jaram i da formiramo samostalnu dr`avu... Kada se rodila ideja Jugoslovenstva za druge nacionalnosti ona je postala simbol oslobo|enja od tu|ina, a za nas korak ka daljoj konsolidaciji dr`avnosti koju je simbolizaovala kruna ... Radi se dakle o tokovima istorije, koji se na `alost slabo shvataju na Balkanu pa se prvo ispoljavaju u politi~kim i oru`anim obra~navanjima. Tu se nalaze koreni na{ih razlika, kojima treba dodati one religiozne i kulturne posebnosti jo{ iz daleke pro{losti. -Mi smo, kao {to zna{, morali da ratujemo protiv Turske i protiv Habzburga u Balkanskom i Svetskom ratu da bi oru`jem obezbedili nacionalnu nezavisnost, dok su Slovenci i Hrvati ponajvi{e upotrebljavali taktiku naga|anja sa be~kim dvorom, a po potrebi pribegavali pobunama i politi~kim diverzijama sa prvenstvenim ciljem, ne da ostvare jugoslovenske ideje kako to neki veruju, ve} tako|e da se nacionalno osamostale. Takvu

(144) taktiku, adaptiranu donekle novim uslovima, primenjuju i u okviru ove na{e nove Kraljevine... Otuda toliko zavrzlama u Skup{tini oko proklamovanih i stvarnih politi~kih ciljeva jugoslovenskih pokrajina i politi~kih partija koje ih predstavljaju, a da i ne govorimo o manjinskim problemima kao {to je onaj na Kosovu. Tu su, opet, glavni kuvari najpre bili pa{e i suba{e iz Otomanske imperije: oni ne samo da su vekovima na muslimanskoj liniji podsticali naseljavanje Albanaca po Kosovu i Metohiji, odakle su proterali Srbe posle Bitke na Kosovu, ve} su im dozvoljavali da migriraju dolinom Vardara u Makedoniju i Gr~ku. -Sada vidimo kako velike sile slepo guraju stvaranje Albanske dr`ave iako dobro

znaju kakva je nacionala papazijanija ostala posle potpunog povla~enja Otomanlija sa juga Balkana. Ni poku{ale nisu da pomognu kako bi se, predhodno, na{lo neko re{enje za konflikte tamo pa je samo pitanje vremena kada }e ta novostvorena dr`ava po~eti da postavlja problem albanskih manjina u susednim zemljama kao najva`nije pitanje svoje spoljne politike. Ali to ti je jo{ |ene-|ene... [to zabrinjava jeste da su ve} po~eli da podr`avaju najradikalnije struje me|u njima, umesto onih sa kojima bi se moglo pregovarati o miroljubivom re{enju goru}ih problema. Tako ti je to kada ti veliki kuvari zapr`e ~orbu. -Zna li se koliko albanskog stanovni{tva ima sada na Kosovu? -upita Stevan. -Polu-zvani~ne posleratne procene kre}u se negde oko pola miliona... Ali ne treba zaboraviti da je njihova stopa nataliteta me|u najvi{im na svetu -odgovori mu Pa{i}, a zatim se opet vrati na glavnu temu intervjua: -Da ti ne duljim i da ne ponavljam ono {to se ve} dobro zna o mom konceptu parlamentarne monarhije -zaklju~io je -ho}u ipak da naglasim jedno: mi mo`emo poku{ati da re{imo takozvano jugoslovensko pitanje samo onda kad svi poslanici budu u stanju da do|u u Skup{tinu kao direktni izabranici naroda, a ne politi~kih koalicija... A posebno da mogu da biraju jugoslovensku vladu direktno, bez i~ijeg prava na arbitra`u. Znam, znam, ve} su me optu`ili da `elim da proguram federalizam. Stevan je dopisao na kraju intervjua: 'Ali kako da se to sprovede u praksi?... Mo`da o tome, ipak, treba priupitati Radi}a i Pribi}evi}a...'. Stevan je tako|e zapisao u svoj dnevnik tom prilikom da politi~ke te{ko}e koje je pominjao Pa{i} u intervjuu ipak nisu spre~avale sve br`i privredni razvoj zemlje. @ivot u Kraljevini postao je lagodniji zahvaljuju}i stimulaciji poljoprivredne proizvodnje i bolje organizovanom izvozu. Rade}i na ~lanku o preduze}u '[umeks' Stevan se mogao uveriti kako se svuda u zemlji po~eo da stvara sloj ljudi koji su znali dobro da iskoriste povoljnu ekonomsku konjukturu. Napisao je par reporta`a o novo-ste~enim bogatstvima, posebno me|u preduzima~ima koji su trgovali kamionima i posedovali benzinske pumpe, a i me|u izvoznicima sirovina i poljoprivrednih proizvoda koje je Nema~ka po~ela da kupuje ne pitaju}i mnogo za cenu. Klju~ni problem za jo{ br`i ekonomski razvoj bio je uvoz naftinih derivata. Bilo je sve te`e do}i do kerozena i benzina na stranom tr`i{tu jer su se morali pla}ati devizama, a pokadkad i iz zlatne rezerve. To je izbacilo u prvi plan potrebu za pove}anjem doma}e proizvodnje nafte kao i za izgradnjom rafinerija. Zbog toga je Stevan, ~im se prva verzija njegovog ~lanka o poslovanju ‘[umeksa' na{la na stolu urednika unutra{nje rubrike, rado prihvatio zadatak da izve{tava o predstoje}oj poseti ameri~kog petrolejskog stru~njaka Petersona Beogradu. Posebno je bio zainteresovan da proveri istinitost glasina koje su se s vremena na vreme {irile u Prestonici o tome da

(145) ‘Pomoravlje pliva u jezeru nafte', za koje je bilo osnovane sumnje da poti~u iz '[umeksa'. Do~ek in`enjera Petersona tog majskog jutra 1924, na novo-formiranom civilnom aerodromu Beograd koji je pre toga uglavnom slu`io u vojne i po{tanske svrhe, bio je manje formalan nego onaj prili~no pompezni do~ek prilikom njegove prve posete. Ali su se rezultati novih pregovora sa njim o~ekivali sa mnogo vi{e optimizma. Kralj li~no je razmotrio i odobrio program njegove posete i zatra`io da mu se pru`e sve potrebne olak{ice. Na aerodromu bili su prisutni pomo}nik ministra unutra{njih poslova Mari}, bra}a Me{trovi}i i Sonja, a tako|e i povelika grupa novinara iz cele Jugoslavije me|u kojima je

bio Stevan sa fotoreporterom. Po dolasku Peterson izrazi `elju da najpre poseti crnogorsku obalu, {to Mari} prihvati odmah. Na novinarska pitanja, me|utim, davao je dosta neodre|ene odgovore, a kad ga je Stevan otvoreno upitao na koliko tona procenjuje potencijalne rezerve petroleja u Kraljevini odgovorio je diplomatski: da nije bilo zna~ajnijih rezervi on sigurno ne bi dolazio po drugi put u poslovnu posetu. Sonja se iznenadi kad ugleda Vesnu u Petersonovoj pratnji, koju on predstavi kao svoju li~nu sekretaricu. -Ispri~a}u ti posle o tome -iskoristi priliku Vesna da joj do{apne. Za taj dan bila je predvi|ena ve~era u Top~iderskoj restoraciji na koju je Mari}, pored Vlada Me{trovi}a, pozvao ~lanove industriske komore zainteresovane za petrolejska istra`ivanja, zatim Pavla Me{trovi}a u njegovom svojstvu poslanika iz Boke, a bila je prisutna i Sonja kao tuma~. Pavle uo~i odsustvo Cincarevi}a i iskoristi priliku kada ostado{e nasamo da upita Mari}a o tome. -On se potpuno spand`ao sa onim nema~kim in`enjerom, [tajnerom. Osim toga, i samo za va{e u{i, u komori se dosta govorka o navodnom '[umeksovom' kori{}enju namenskih petrolejskih kredita koji se daju pod izuzetno povoljnim uslovima, u nenamenske svrhe -re~e mu Mari}. Ve~era je proticala u dobrom raspolo`enju, podstaknutom mirisima tek olistale {ume koji su dopirali kroz otvoren prozor restorana kao i ~a{icama u`i~ke prepe~enice koje su kelneri nudili zajedno sa bogatom zakuskom. Stvori se odnekud i fla{a burbona za Petersona, nabavljena posredstvom Vlada Me{trovi}a. Kada sti`e velika }urka nadevena suvim {ljivama i pe~enom jabukom, specijalitet restorana, svi prisutni za stolom zapljeska{e. -Obi~aj je da se sli~no pripremljene }urke jedu i kod nas, za Dan zahvalnosti, ameri~ki tradicionalni praznik -primeti Peterson, a Sonja prevede. Peterson je tokom ve~ere ispri~ao anegdote o otkrivanju petrolejskih izvora u Teksasu, a posebno je izazvala smeh ona kako je neki farmer tamo jednog lepog jutra pustio tu{ da se okupa a iza{ao iz kupatila omr~en kao crnac; iz tu{a je navodno bio potekao ~isti petrolej! -Kamo kad bi se i mi mogli okupati pod takvim tu{em! -zagraja{e predstavnici industriske komore. Kad jedan od ~lanova komore koji je govorio engleski zameni Sonju prevode}i Petersonov opis nekih tehni~kih detalja modernih metoda bu{enja nafte, Sonja i Vesna iskoristi{e priliku da odu zajedno do toaleta, a zatim sedo{e da popri~aju u jednom od separea restorana ukra{enim rukom tkanim }ilimovima i opremljenim name{tajem od trske. -Znam ve}! @eli{ da me pita{ o [tajneru -re~e Vesna izvadiv{i iz ta{ne ogledalce i

(146) puderi{u}i napr}eni nos. -To je gotovo, {lus un' fertik. Od one ve~eri kad smo bili u ruskom restoranu... [tajner se vratio pred zoru, pripit; i {to je jo{ gore, namirisan jeftinim `enskim parfemom do sokni. Priznao je da su on i njegov vajni prijatelj, Cincarevi}, bili u {teti. Jo{ je poku{avao, kao izgovor, da me ubedi kako se radi o drocama visoke klase i da je zbog toga moj strah od zaraze potpuno neosnovan! -A Peterson? -upita Sonja. -Taj mi je drugog dana posle na{eg ponovnog susreta u Zagrebu ponudio brak. Jednostavno je rekao da nema vremena za zabavljanje. Me|utim, nisam htela da se

obave`em; `elim najpre da zavr{im studije. A i da pro`ivim malo. Tako smo se saglasili da radim za njega kao li~na sekretarica dok se stvari ne ra{~iste... A ti i Pavle? -Uvek isto, ljubav na skrivalice. Zna{, ve} sam pomalo umorna od toga i volela bih kad bi Pavle pristao na trajniju vezu. Ne bi bila s raskida ni da ponovo poku{am brak -re~e Sonja osmehnuv{i se. -Me|utim, svesna sam da bi tako ne{to na{kodilo njegovoj politi~koj karijeri... Ide{ li sa Petersonom u Boku? -Ne idem, imam jedan va`an ispit na fakultetu. Iako me je 'Pet', tako je rekao da ga zovem, pozvao; ~ak je insistirao da ga pratim. A i oni iz na{e industriske komore zahtevali da idem sa njima -primeti Vesna, a zatim dodade: -Zna{, ponekad mi se ~ini da nas mu{karci tretiraju kao lutkice. Cimni u`e i tu smo... - re~e Sonja na~iniv{i par komi~nih, poput marionete, pokreta rukama i glavom. Jedan od kelnera koji je prolazio kraj separea, uo~iv{i to, pribli`i im se i upita: -Trebate ne{to, gospo|ice? -Ne ni{ta, hvala -re~e Vesna obuzdavaju}i smeh. Vesna je bila odevena u usko skrojenu haljinu od svetlo zelenog satena koja je izvanredno isticala njen struk. Bila je vrlo privla~na. Feline, kako bi rekli Latini, pomisli Sonja. -Treba da nau~i{ kako da ti tako|e cima{ konce -re~e joj Sonja. -A posebno ako nastavi{ da ima{ posla sa nafta{ima. Tu se radi ne o milionima, ve} o milijardama. Ameri~kih dolara... Nedavno sam pro~itala da }e se proizvodnja automobila u industriskim zemljama u-sto-stru~iti za narednih dvadesetak godina. Amerikanci, Francuzi, Nemci i ~itav Zapad, svi nastoje da se udvore {eicima koji bukvalno sede na nafti. Sonja je bila fascinirana zakulisnim mahinacijama oko petrolejskih izvora od kako je u jednom nedeljnom ~asopisu bila pro~itala o avanturama engleskog oficira Lorensa tokom Arapsko-turskog rata. Osim toga, ~ula je kako je Mari} ispri~ao Pavlu prilikom prve Petersonove posete da u ameri~koj administraciji funkcioni{e tajni komitet koji sve va`ne odluke na me|unarodnom planu razmatra u svetlu njihovih petrolejskih interesa, a posebno onih na Bliskom istoku. Petersonova misija kao i [tajnerovi zakulisni manevri u Zagrebu i Beogradu samo su podstakli taj njen interes za petrolej. Po~ela je ozbiljno da razmi{lja o Mari}evoj ponudi da sara|uje sa njim na prevo|enju i prikupljanju informacija o petroleju; to bi verovatno u~inilo `ivot mnogo zanimljivijim jednoj raspu{tenici, mislila je. Ali je, zasad, samo odlu~ila da o svemu tome jednoga dana porazgovara sa Pavlom. -Fu~kam ja na te milijarde, va`no mi je da se dobro provedem pre nego {to se stvarno zablentam u kakvog cipova -re~e Vesna, staviv{i svoj svileni {al preko lica, tako da su joj se videle samo iskri~avo plave o~i. -Mo`da bi me koji od tih {eika uzeo u svoj harem -dodade ona i obe prsnu{e u smeh.

(147) Kad su iza{le iz separea vide{e da se restoran ve} bio ispunio. Iza jednog od stolova ustade sportski gra|en mladi} plave kose i pribli`i im se. -Vesna, ti ovde! U{tini me da znam da sam zaista budan... -re~e mladi}. -Jo`a! -uzviknu Vesna iznena|ena. -Bolje mi reci {ta }e{ ti ovde, tako daleko od Tu{kanca? -Proslavljamo ugovor koji sam parafirao sa BFK-om. Na tri godine, uklju~uju}i obavezno u~estvovanje u ekipi kada gostuje u inostranstvu- re~e Jo`a.

Vesna mu predstavi Sonju i u tom trenutku sevnu blic fotografa. Jo`a ih pozva da se priklju~e dru{tvu za njegovim stolom. -Ve~eras ne mogu, poslovna obaveza. Ali sutra bi se dalo razgovarati o tome re~e Vesna daju}i mu telefon hotela i broj sobe. -Simpati~an momak -primeti Sonja kad se Jo`a udalji. A zatim, na Vesnin poziv da im se pridru`i, dodade: -Pavle odlazi sutra ujutru sa Petersonom za Boku. Bez mene, jer imam najavljenu za ovu nedelju jednu turisti~ku grupu iz Skandinavije pa }u morati da ostanem u Beogradu. Ali ne brini, Petersonu smo na{li prevodioca iz Tivta. Jedan penzionisani pomorski oficir koji je proveo `ivot na engleskim la|ama... Nastoja}u da do|em do tebe u hotel sutra, a onda }emo videti. Eno, zovu nas iz na{e grupe. Stevan predade izve{taj o Petersonovom dolasku uredniku unutra{nje rubrike potpisav{i ga samo inicijalima, a zatim se uputi do svog redakciskog stola i udubi se u pro~itavanje zavr{ne korekture ~lanka posve}enog aferi '[umeks' koji se pripremao za {tampu potpisan njegovim punim imenom i prezimenom. Jo{ nije pominjao nikog poimenice, ali je jasno istakao ~injenicu da '[umeksova' istra`ivanja naftonosnih polja u Pomoravlju, za koja su preduze}u bili odobreni pozama{ni namenski krediti, nisu dala rezultate i da se to zbog ne~eg krije od javnosti. Istovremeno se pominjalo u ~lanku da je na beogradskom hipodromu bila javna tajna da ‘[umeks' stoji iza kupovine biv{e ergele Obrenovi}a, a ukazivalo se tako|e i na izgradnju palate preduze}a na Terazijama Bio je to prvi izazov, ba~ena rukavica Cincarevi}u. Kada odnese korekturu ~lanka redaktoru lista, susrete Stoleta. -Imam pravu bombu za ve~ernje izdanje -re~e mu Stole. -Jo`a potpisuje ugovor sa BFK-om i definitivno dolazi u Beograd! -A zatim dodade: -Glavni urednik mi je obe}ao da }e na sportskoj strani dati najistaknutije mesto naslovu mog ~lanka o tome, a bi}e objavljen sa jednom od ovih fotografija. Stevan uze fotografije od Stoleta da ih pogleda. Ve}ina njih prikazivala je novoregrutovanog zagreba~kog fudbalera Jo`eta u dresu BFK-a kako se rukuje sa funkcionerima kluba, jedna Jo`eta zajedno sa Stoletom - sa oznakama koje su svedo~ile da je ve} bila upotrebljena za {tamparski kli{e. Na poslednjoj bio je zagreba~ki fudbaler u dru{tvu dve mlade elegantno odevene `ene u kojima Stevan prepoznade Sonju i Vesnu. Kad iza|o{e na ulicu do~eka ih sun~ani majski dan, ispunjen mirisom rascvetalih vo}ki u ba{tama prizemnih ku}a ispod Terazija, na Dunavskoj strani. Odlu~i{e da sednu za jedan od tek postavljenih stolova napolju, ispod velikog kestenovog drveta kraj ulaza u restoran koji se nalazio nedaleko od redakcija nekoliko beogradskih listova, omiljenom sastajali{tu novinara. Ne pro|e mnogo kada im se pridru`i{e dvojica novinara lista 'Politike'.

(148) I oni naru~i{e tursku kafu sa mineralnom vodom. Jedan od njih, saradnik spoljnopoliti~ke rubrike koga su svi zvali Lola, tek {to se bio vratio iz Nema~ke. Zamoli{e ga da im ispri~a ne{to o prilikama tamo. Stevan je tom kafanskom razgovoru posvetio dosta prostora u svom dnevniku; kao da je jo{ tada naslutio mra~ne oblake na horizontu. O tome svedo~i i kratki izbor zabele{ki o tom razgovoru.

-Govori se da }e vo|a nema~kih Nacional-socijalista, Adolf Hitler, biti uskoro pu{ten iz zatvora -pri~ao im je je Lola, rano o~elaveli tridesetogodi{njak. -A to mo`e da zna~i novi poku{aj pu~a; samo {to }e ovoga puta verovatno imati bolje {anse da dobije podr{ku Vermahta. Milioni besposlenih i te{ka ekonomska situacija u Nema~koj im idu na ruku, a zapadne sile izgleda ocenjuju da je bolji nema~ki ultra-nacionalizam od ruskih sovjeta. Za Lolu se pri~alo da svoje ~lanke nikad ne ispisuje rukom ili na ma{ini ve} da ih diktira preko telefona direktno stenografu; imao je fenomenalno pam}enje. -Pa zar ga nisu koliko ju~e osudili na pet godina, zbog onog 'pivarskog pu~a' u Bavarskoj? -upita Stevan. -Jesu, ali je to samo doprinelo njegovoj popularnosti. Kad sam bio u severnoj Austriji gde je ro|en, raspitivao sam se o njegovoj pro{losti. Ka`u da se po~eo baviti politikom kad ga nisu primili na likovnu akademiju, posle ~ega se smucao po Be~u sa odrpanim pijancima i pokadkad se prihvatao moleraja. Optu`io je neke slikare jevrejskog porekla zbog toga. Nepravedno, jer su njegovi radovi bili isuvi{e ilustrativni, zanatski; video sam neke od njih u jednom tamo{njem restoranu... Za vreme rata dobio je par medalja i nagutao se gasa na zapadnom frontu. On je veteran jednog austriskog bataljona nema~ke vojske od ~ijih pripadnika jedva da je {a~ica pre`ivela. Bio sam tu skoro li~no prisutan kad je govorio u nekoj pivnici u Minhenu. U o~ima mu se pojavljivao staklasti odblesak. Mo`da zbog onog gasa, ko zna? Ali njegove pristalice su, slu{aju}i ga, padale u neku vrstu transa; kao da su bili u prisustvu novog Mesije. -Izgleda mi, ipak, da se tu radi vi{e o bavarskoj lokalnoj politici -primeti Stole, koji se retko upu{tao u diskusije van sportskog domena. -I Musolini je bio smatran za lokalni fenomen, pre nego {to je organizovao pohod na Rim. I on je biv{i veteran, ranjen u ratu, sli~no Hitleru. I biv{i socijalista, pritom. Ka`u da je samo pitanje dana kada }e Musolinijeva fa{isti~ka partija preuzeti diktatorsku palicu u Italiji, uz saglasnot italijanskog kralja -primeti Lola. -Ja li~no imam teoriju da ratovi izbacuju na povr{inu diktatorske tipove, za koje `ivoti i ljudsko dostojanstvo pojedinaca nemaju zna~aja; samo {to ne mogu jo{ da razumem kako nalaze toliko fanati~nih pristalica. -I smatra{ li da }e to imati kakve reperkusije ovde kod nas? -upita Stevan. Lolino lice se smra~i kad odgovori: -Priupitaj to razvla{}ene zemljoposednike iz Hrvatske, Slovenije i Bosne od kojih su se mnogi sklonili u Nema~ku i Italiju privu~eni fa{izmom. Ili jo{ bolje, pro~itaj koji govor njihovih politi~kih eksponenata. Javna je tajna da stoje iza nekoliko teroristi~kih akcija protiv Kraljevine, a govorka se da }e poku{ati ne{to i protiv samog Kralja Aleksandra. -Neki astrolozi su 'videli' u sazve`|ima da Kralj ne treba da putuje u Rumuniju? primeti Lolin kolega iz 'Politike'. -Kad bi bili samo ti astrolozi, ni po jada. Me|utim, policija istra`uje bar pet-{est

(149) slu~ajeva izvr{enih ili poku{anih atentata na javne li~nosti kod nas. Postoje indicije da su neke od tih teroristi~kih akcija finansirane iz inostranstva - uvek ima zainteresovanih da se {to bolje zakuva na{a balkanska ka{a! Postoje tako|e i zvani~ne jugoslovenske pritu`be Ligi naroda zbog tolerisanja organizacija sa teroristi~kim ciljevima u nekim zemljama ~lanicama Lige, a posebno u Italiji i Ma|arskoj. Da vidimo, prva je bila podnesena protiv... -Verujemo ti na re~, Lolo -oglasi se njegov kolega, sportski novinar 'Politike', prekinuv{i ga. -Nego hteo sam da priupitam Stoleta o drugoj vrsti govorkanja. Da li zbilja

Jo`a potpisuje ugovor sa BFK-om? Ti si tamo kuvan i pe~en i morao bi da zna{ ne{to vi{e o svemu tome. -^itaj moj dana{nji ~lanak u 'Ve~eri’ o tome -odgovori mu Stole sa likovanjem u o~ima. -Ne da potpisuje, nego ga je ve} parafirao. Sino}ke. Danas predve~e bi}e izdato zvani~no saop{tenje. Osim toga, nagovorio je svoje kolege, fudbalske asove iz Zagreba, da se manu bojkota u pogledu u~e{}a u jugoslovenskoj dr`avnoj reprezentaciji. Sportski novinar ‘Politike' ustade od stola rekav{i: -Imam jo{ dosta vremena da pripremim ne{to uz to saop{tenje, a poku{a}u da na|em i kakvu fotografiju za prvo jutarnje izdanje. Hvala ti bogznakako, Stole. -Pamti pa vrati -dobaci Stole za njim i sam ustaju}i od stola, a zatim se obrati Stevanu: -Idem na stadion da vidim prvi Jo`in trening sa igra~ima BFK-a. Lola srknu nagorku kafu iz {oljice, isprav{i usta odmah zatim gutljajem mineralne vode, i odmahnu glavom: -Fuzbal, svi su po~eli da {ize za tim. I kod nas i po ~itavoj Evropi. U Ju`noj Americi ka`u da je jedva zaustavljen ratni sukob izme|u dve susedne zemlje koji je po~eo zbog neke fudbalske utakmice. -@eleo bih da vas pitam ne{to -po~e Stevan okoli{no. -Izgleda kao da Nema~ka ima posebni interes za istra`ivanje nafte u Rumuniji, a i kod nas. Zar im nije dovoljan uvoz sa Bliskog istoka? -Ne samo u Rumuniji i kod nas, ve} tako|e i u Ma|arskoj, Austriji a posebno u Sovjetskom Savezu gde ka`u da je ima kao blata. Jedan od razloga {to poku{avaju da pothrane kontra-revoluciju tamo tajnim kanalima, regrutuju}i agente me|u vojnicima biv{e carske armije kao i me|u etni~kim grupama germanskog porekla... Nema~ka sanja o revan{u, Stevane. Ne zaboravi da nisu bili sasvim potu~eni na kraju pro{log rata, samo ekonomski iscrpljeni i primorani zbog toga da potpi{u mirovni ugovor... Ne mogu da zaborave teritorijalne ustupke koje su morali da u~ine, niti gubitke biv{ih kolonija. A ako ponovo do|e do bilo kakvog ozbiljnijeg konflikta Nema~ke sa Zapadom prvo {to }e u~initi bi}e da joj prekinu snabdevanje petrolejom. Isto va`i za Italiju i odatle Musolinijeve kolonijalne pretenzije u Libiji i, u poslednje vreme, u Abisiniji. Stara pesma, jo{ iz anti~kih vremena: borba za tr`i{ta i sirovinske izvore. Misli{ li da je Aleksandar potegao iz svoje rodne Makedonije da osvaja Persiju i Indiju radi {irenja Platonovih ideja o dr`avi ili da je Napoleon zbilja oti{ao u Rusiju zbog, kako ka`u neki istori~ari, {irenja velikih ideja Francuske revolucije? Ili, da obrnemo stvari, za{to se engleski koncept socijalizma razlikuje od ruskog, a u SAD ga gotovo i nema? Jednostavno zbog toga {to su laburisti~ke ideje tamo odraz privilegovane pozicije u svetskoj privredi... -Takve revan{isti~ke pretenzije izazvale bi novi veliki rat... Pa zar ~ove~anstvu nije dosta prolivanja krvi?

(150) -^ove~anstvo je mislena imenica, Bra{anac -primeti Lola. -U domenu realnosti, postoje samo interesi. I ne samo Zapadni... Kineski, Ruski, Japanski, ~iji sve ne. Zapadne zemlje uspele su da se nekako dogovore oko petroleja i, do izvesne ta~ke, oko raspodele svetskih tr`i{ta. A ti dogovori ne uklju~uju Nema~ku. Ni Rusiju. Ni Japan, koji ne mo`e da pre`ivi bez uvoza sirovina. Pome{aj te strategiske karte i sva{ta mo`e da ispadne.

Stevan se zagleda u namra~eno Lolino lice, setiv{i se svog razgovora sa Savom, pesnikom. ‘U se i u svoje kljuse!’ -govorio je Savo. -Neosporno je da postoje klice zla u svetu ali je ipak mogu}e boriti se protiv njih, suzbijati i iskorenjivati ih poput seljaka koji iskorenjuju korov na njivama. Na nama, novinarima, je da raskrinkavamo to zlo. A drugi neka sude krivcima kad jednom ostanubez maske -izgovori Stevan sa `arom u o~ima. -Jesi li primetio ju~e u 'Politici' da je na stranici na kojoj je objavljen poslednji Hitlerov govor uvr{}en samo jedan oglas: za 'Darmol', sredstvo za ~i{}enje stomaka? -re~e mu Lola. -Tehni~ki urednik mi je poverio da je to u~inio namerno. Ali takvi su malobrojni; ve}ina nije svesna {ta se iza brda valja. Uostalom, na nama novinarima nije da menjamo svet ve} da upoznamo ~itaoce sa ~injenicama, pu{taju}i ih da sami izvuku zaklju~ke. Na`alost, ve}ina ~italaca se povodi za zapaljivim govorima, nacionalisti~kom propagandom, la`nim obe}anjima. Kad se oprosti sa Lolom Stevan se uputi do hotela 'Moskve', probijaju}i se kroz mno{tvo prolaznika na Terazijama, a u jednom trenutku ga gotovo obori{e na trotoar prodavci kikirikija i lebleblija koje pojuri policija. Kad sede za sto na terasi ispred hotela uze da posmatra devojke sa suncobranima koje su prolazile tuda ostavljaju}i za sobom oblak parfema. Nedaleko od njegovog stola vergla{ je intonirao popularnu pesmu: ‘Kupite mi ljubi~ice...'. 'Chercher la femme' -seti se omiljene izreke kolege, francuskog dopisnika iz Beograda... Ve} je bilo pro{lo dosta vremena kako nije bio sa Milom, lepu{kastom i bezbri`nom malom glumicom-statiskinjom sa kojom ga je Mira upoznala u vreme kad je pisao za kulturnu rubriku. Malo {ta ga je vezivalo sa Milom, izuzev postelje. Javila bi telefonom da dolazi i iskoristila bi priliku da se istu{ira u njegovoj garsonjeri jer su se u njenom stanu svi jo{ kupali u limenoj kadi, greju}i vodu na {poretu. Primala je sa zahvalno{}u njegove sitne poklone: kakve svilene ~arape ili ko`ne rukavice, dok se Stevan pitao da li bi trebalo da joj ponudi ne{to novca; ali se nikad nije odlu~i na takav korak. Iz poslednjeg razgovora sa njom saznao je da Mila sanja o poznatom pozori{nom reditelju koga je tu skoro upoznala, o`enjenom ~oveku srednjih godina koji ju je fascinirao svojim belim zaliscima. Mo`da je najzad uspela da ga upeca, pomisli Stevan bez gor~ine; Mila je bila takva, prepu{tala se struji i nije joj ni padalo napamet da zapliva uzvodno. Stevan ustade od stola da bi pozdravio Vesnu koju ugleda nedaleko od svog stola na trotoaru ulice. -^ekam Sonju -re~e Vesna kada mu se pridru`i za stolom na terasi, dodav{i: Videla sam vas na aerodromu na konferenciji za {tampu sa Petersonom. Mora da je zanimljivo biti novinar.. Uvek sam se pitala kako se svi oni ~lanci i fotografije glatko slo`e u novinske stranice. -Ako `elite, mogu vas sutra odvesti do redakcije i pokazati vam kako se prelamaju stranice lista -predlo`i Stevan, osetiv{i kako ga obuzima talas `udnje za njom..

(151)

-Ne verujem da }u sti}i jer moram sutra uve~e da putujem za Zagreb. Imam jedan va`an ispit na fakultetu. Stevan je dobro video kako mu{karci koji su sedeli za susednim stolovima svla~e pogledima Vesnu. Razgovor sa njom nije i{ao glatko i u jednom trenutku potpuno zape.

Stevana spase mali uli~ni orkestar koji nadja~a muziku onog vergla{a. Bio je sastavljen od klarinetiste, dva zurla{a i jednog bubnjara, sa igra~em '~o~eka' u sivim suknenim pantalonama koji je udarao u daire lome}i se u struku i okre}u}i se oko sebe prema sve br`em ritmu bubnja. Vesnine tanke nozdrve ra{iri{e se: bile se kao u ma~ke. -Ima u ovoj muzici ne~eg strastvenog -primeti ona, vi{e kao za sebe. Kad Sonja do|e, dve mlade `ene otpo~e{e o zajedni~kim poznanicima. Stevan doznade pone{to o in`enjeru [tajneru i njegovoj poslovnoj vezi sa Cincarevi}em pre nego {to se podi`e od stola kako bi ih ostavio nasamo. -Ako ipak stignete da me posetite u redakciji samo pozovite telefonom, evo ovde je broj na kome me mo`ete na}i - re~e Stevan ostaviv{i svoju posetnicu kada se oprostio od Sonje i Vesne. Napustiv{i ba{tu kafane, Stevan ugleda prodavce novina koji su tr~ali prema Kalemegdanu uzvikuju}i: ‘Ve~ernje novine, poslednje izdanje! Sve o aferi [umeks!'. Kupio je novine i preleteo pogledom naslov na prvoj strani: 'Pare za naftu oti{le na kupovinu konji~ke ergele?’ -bilo je istaknuto krupnim crnim slovima. Nije moglo biti jasnije, pomisli Stevan odaju}i nemo priznanje uredniku unutra{nje rubrike.. -Imali ste telefonski poziv iz Zagreba, gospo|ice Vesna -re~e joj de`urni portir pru`iv{i joj jednu cedulju kad se dve mlade `ene pribli`i{e recepciji hotela. ‘Ispit odlo`en za Juni. Provedi se lepo u Boki...’ -bilo je zapisano na njoj. Cedulja je bila potpisana sa 'Mariela'. -Moja najbolja prijateljica sa fakulteta -primeti Vesna iznena|eno. -Ne mogu da verujem da je Drvodeli} odlo`io ispit, taj je ta~an kao {vicarski ~asovnik. Provodi dane i no}i na fakultetu. Verovatno je neko povukao konce, pomisli Sonja. Neko ko je zainteresovan za rezultate Petersonove posete Boki. A glasno re~e: -Sad je kasno da se organizuje tvoje putovanje u Boku... Ali imam jednu ideju, Vesna. Pozivam te da se preseli{ kod mene i provede{ par dana ovde. Ona skandinavska grupa ima rezervisan autobus za posetu unutra{njosti, a za kraj nedelje predvi|en je i izlet la|om za \erdap. Vesna joj se obesi o vrat i poljubi je u obraz. -Prihvatam, i hvala ti Sonja! Tako ne{to ne bih propustila ni po koju cenu -re~e Vesna odu{evljeno. Kada je Stevan slede}eg dana predve~e stigao u redakciju, reko{e mu da ga tra`i direktor lista. Oti{ao je odmah do njegove kancelarije. Uskoro zatim do|e tamo i urednik unutra{nje rubrike. -Reagovali su odmah na ~lanak -re~e direktor. -Zvali su telefonom; jedan mu{ki glas

(152) koji se predstavio kao 'mi iz [umeksa'. Zahtevao je da se prekine sa objavljivanjem napada na njih ina~e }e se preduzeti potrebne mere. Kakve, nije hteo da ka`e. -Ko li je zvao? Sigurno ne Cincarevi} -re~e Stevan. -Poziv je ostao anoniman. Cilj im je, o~igledno, da nam prvo zaprete -odgovori direktor. -Ja tuma~im taj poziv kao znak da smo na dobrom tragu... Ah, da. Bio je jo{ jedan

poziv u vezi ~lanka. Jedan penzionisani {umarski in`enjer rekao je da ima podatke o nezakonitoj se~i {ume kraj Drine za koju je okrivio '[umeks'. Ostavio je ime i adresu, samo je molio da se ne pominju u {tampi. -Voleo bih da odem tamo i ispitam te optu`be na licu mesta -re~e Stevan. -Ti si mi potreban ovde. Pripremi}emo odmah slede}i ~lanak o '[umeksovom' poslovanju -re~e urednik unutra{nje Stevanu. -Ali }emo umesto tebe poslati Milan~eta u Podrimlje, ionako smo se dogovorili da ti on pomogne oko '[umeksove' afere. Mo`e{ mu re}i sve, pouzdan je momak; izuzev o onom tvom razgovoru sa predsednikom konji~kog kluba koga mo`emo da zatrebamo jednoga dana kao krunskog svedoka... -@eleo bih tako|e da porazgovara{ sa advokatom lista, ve} sam se dogovorio sa njim -re~e direktor na kraju sastanka. -Ne}emo objaviti ni{ta bez njegovog mi{ljenja. Tek {to se Stevan vrati za svoj sto pozva{e ga na telefon. Bila je Sonja. Neko `eli da porazgovara sa vama, rekla mu je. Odmah zatim prepoznao je Vesnin glas; bio je melodi~an i vrlo ~ulan: -Obe}ali ste da mi poka`ete kako se tiska va{ list -re~e ona. -Obavestili su me iz Zagreba da je moj ispit odlo`en. Sonja i ja smo slobodne sutra, pa ako niste zauzeti... Poseta dve mlade i lepe `ene obu~ene po poslednjoj modi izazvala je `ivo interesovanje Stevanovih kolega, a u {tampariji, me|u grafi~kim radnicima, mogao se ~uti i pokoji zadivljen zvi`duk. Saradnica `enske sekcije lista zamoli Sonju i Vesnu za razgovor za rubriku nedeljnog izdanja ‘Ve~eri’ koja je nosila naslov: 'Savremene `ene'. Posle posete lista, Stevan odvede Sonju i Vesnu do krupnim kamenim oblutcima oblo`enih ulica nekada{nje turske varo{i u blizini Kalemegdana, a zatim do restorana sme{tenog na jednom od platoa kalemegdanske tvr|ave, nedaleko od Crkve Ru`ice. Ve~e prote~e u vrlo prijatnoj atmosferi ali Stevan, opra{taju}i se sa njima, nije imao ose}aj da se pribli`io Vesni ni za pedalj. Kada se, kasno te ve~eri, vrati{e u Sonjinu garsonjeru u Krunskoj ulici Vesna odbaci cipele u ugao sobe i zavali se na postelju. Sonja se uputi u malu kuhinju da pripremi kafu sa mlekom. -Kona~no, kafa po mom ukusu! I muzika, a posebno kvalitet ove reprodukcije, za umreti! -uzviknu Vesna kad Sonja donese kafu. Muzika je dopirala negde iz Italije preko zvu~nika radio aparata 'Telefunken' poslednjeg modela. -Pavlov poklon za ro|endan -re~e Sonja. A zatim primeti: -Onaj mladi novinar, Stevan, nije imao o~i ni za koga drugog sem za tebe, Vesna. -Dopada mi se {to zna {ta `eli u `ivotu ali sa `enama ne izgleda da ima mnogo iskustva... I o~igledno se iznenadio kad smo insistirale da platimo na{ deo ra~una tamo na

(153) Kalemegdanskoj terasi. A morale smo da vratimo i one dve fla{e {ampanjca koje su nam poslali gosti od susednih stolova. Mu{karci misle da imaju neko pravo na nas ako plate ceh u restoranu -zaklju~i Vesna. -Preteruje{... Ali ima ne{to u tome ipak -priznade Sonja. -Ja zara|ujem vi{e od ve}ine mojih poznanika, izuzev Pavla, naravno. A svi uprkos tome nastoje da plate ceh... S

tim u vezi, ono tvoje mi{ljenje da svaka devojka ili mladi} imaju pravo da stave na probu svog partnera pre braka, uklju~uju}i tu i probu u postelji, podi}i }e pra{inu ovde u }ar{iji kada se pojavi u nedeljnom izdanju 'Ve~eri'. Vesna se osmehnu i sle`e ramenima, izvadiv{i iz srebrne tabakere duguljastu mrku cigaretu i pripaliv{i je. Drugu ponudi Sonji. -Pa ti zna{ da ja ne pu{im -re~e Sonja. -To ti i nije duvan, ve} ne{to mnogo bolje. Ostalo mi ih je nekoliko od [tajnera. Le`ali bi zajedno i pu{ili pre nego... -dodade Vesna jetko. -Tako sam mogla bolje da ga podnesem. Soba se ispuni sladunjavim mirisom Vesnine cigarete. Marihuana, znala je Sonja. Seti se meksikanske pesme koju je nedavno ~ula na prijemu u [panskoj ambasadi. Jedan od mladih diplomata, sa brkovima a la Erol Flin, preveo joj je re~i pesme koje su joj pre toga zvu~ale romanti~no: 'La cucaracha, la cucaracha, ya no puede caminar... Porque le falta, porque no tiene, marijuana que fumar!'. /Buba{vaba, buba{vaba, ne mo`e da se kre}e... Bez dima marihuane ne mo`e i ne}e!/. ^itala je pone{to o marihuani u stranim ~asopisima. Svi su se slagali da nije ni izbliza opasna kao opijum. Ali bilo je ozbiljnih mi{ljenja da mo`e da predstavlja prvi korak ka ja~im drogama. Od jedne ne}e mi biti ni{ta, zaklju~i Sonja i pripali onu ponu|enu cigaretu. -Sve treba probati jednom -na{ali se Sonja povukav{i prvi dim. Ali ni posle nekoliko dimova nije mogla da opazi nikakav efekat cigarete i nasu po ~a{icu likera od mente sebi i Vesni. Pro|e podosta vremena pre nego {to oseti kako je obuzima prijatna toplina. Misli po~e{e da joj blude, pretvaraju}i se u `ivopisne arabeske uokvirene dimom cigarete, koje su se me{ale sa sinkopama d`eza iz ugla sobe gde je bio radio aparat. U jednom trenutku opazi kako se Vesna svla}i, bez ikakve inhibicije, a zatim kako ulazi pod tu{. Kakvo telo, pomisli Sonja zadivljeno ali bez zavisti. Male i ~vrste Vesnine grudi odsko~i{e kad je zakoraknula iza zavese tu{a, kao da su bile na~injene od gume. Ona je bila puna~kija od Vesne a grudi su joj bile okrugle a ne kru{kaste kao u nje. Me|utim znala je da se nekim mu{karcima, ra~unaju}i tu i Pavla koji ju je zvao 'moja me~kica', to dopadalo. Kasnije, kada je legla u dvostruki krevet, oseti kako se Vesna privu~e sasvim do nje ispod ~ar{ava. Kad joj dodirnu rukom lice oseti da su joj obrazi vla`ni od suza. 'Pokvarenjak -mrmljala je Vesna. -Kako se samo usudio da do|e kod mene u sobu posle bludni~enja sa drocama, namirisan onim jeftinim parfemom!'. Vesna je znala da je to jo{ uvek o [tajneru. Obgrlila je Vesnu oko ramena ose}aju}i blagu meko}u njene kose na svom obrazu, te{e}i je. 'Zaboravi ga, golup~ik. I kvit' -govorila je Vesni. Odmah zatim oseti Vesnine meke prste na svojim grudima. Milovali su ne`no, izazivaju}i slatku jezu u njoj. 'Oh, kad bi samo imala takve grudi, okrugle i meke' -mrmljala je Vesna. Sonja je znala da bi trebala da je odgurne od sebe, ali nije smogla snage da u~ini

(154) to. I kao da nije htela da naru{i ono ose}anje spokojstva koje joj je donela Vesnina cigareta. Kasnije, mislila je Sonja prepu{taju}i se milovanju njenih prstiju, o~ita}u joj lekciju kao kakvom deri{tu. Bilo je ve} devet ujutro, sutradan, kad Sonju probudi zvonjenje telefona. Iz njenog biroa su potvr|ivali da skandinvska grupa sti`e tog popodneva ekspresom iz Istambula.

Vesne nije bilo u krevetu. Mo`da je pokupila stvari i oti{la posti|ena, pomisli. Ali opazi onaj par odba~enih cipela u uglu sobe. Odmah zatim ~u korake u kuhinji i na vratima sobe pojavi se Vesna u ru`i~astoj spava}ici, rumena u licu i sve`a kao lahor. Nosila je poslu`avnik sa doru~kom, ~ak je bila prona{la i sok od narand`e da kompletira sendvi~e i belu kafu. Vesna zatim sede na svoju stranu kreveta a poslu`avnik postavi izme|u njih. Doru~kovale su u ti{ini, koja ubrzo postade nesnosna. -Ono no}as nikako nije smelo da se dogodi, Vesna -re~e Sonja, ne izdr`av{i vi{e. -Moja krivica -priznade Vesna sagnuv{i glavu tako da joj kosa sakri lice. -Primila sam ono sa Kurtom isuvi{e k srcu. Ako ho}e{, oti}i }u iz ovih stopa. Sonja je u me|uvremenu shvatila da je oprostila Vesni; bilo je u njoj ne~ega {to obezoru`ava. Velika ma~ka, feline, pomisli ona. A sa njima treba uvek biti na oprezu, treba im paziti na {ape. -Javili su mi da ona skandinavska grupa dolazi danas predve~e -re~e Sonja. -Ako ho}e{, mo`emo da se na|emo kod mene u birou posle tri kako bi zajedno i{le da ih do~ekamo na stanici. Vesna pokretom glave zabaci krunu svoje bujne kose unazad i pogleda je prozirno plavim o~ima u kojima opet zaiskri vragolasti osmeh, sada ve} dobro poznat Sonji. -Oprostila si mi? Znala sam da }e{ me razumeti, Sonja! -uzviknu Vesna na~iniv{i pokret kao da }e je zagrliti. Ali Sonja je zaustavi uperiv{i joj u prsa srebrni no` sa tupim, okruglim vrhom sa koga je kapala mermelada od kajsije. Bio je iz kompleta koji su joj poklonili za svadbu neki bogati ro|aci njenog drugog mu`a, seti se Sonja osmehnuv{i se.

(155)

XVIII. YENKI NA LEPOM MUTNOM DUNAVU

-Poku{avali su da saznaju ko zove -re~e Cincarevi}ev li~ni sekretar spu{taju}i slu{alicu. -Zasad je dovoljno ono ‘[umeks’, koliko da im potpali prpu... -re~e Cincarevi}, a zatim dodade: -^itao sam tu skoro da su u Americi izmislili telefonski aparat sa brojevima, tako da }e se mo}i pozivati direktno. To }e zna~iti kraj kontrole razgovora na centrali. -[ta }emo ako nastave sa tim ~lancima? Ve} je i ovaj bio dovoljan za nekoliko telefonskih raspitivanja o stanju u preduze}u. I akcije su nam u lakom padu... Mo`da bi ipak bilo bolje da ih tu`imo? -To nikako -odse~e Cincarevi}. -Dogovori se sa ‘Sinovcem’ da na neki na~in poku{a sa pritiskom na direktora ‘Ve~eri’, naravno preko tre}ih li~nosti. Kasnije, kad stvar legne, objavi}emo nepolemi~ki odgovor sa akcentom na odbranu doma}e industrije - na liniji: dok se mi sva|amo tre}i se koristi. ‘Sinovac’ je bilo {ifrovano ime koje je na internoj listi ‘[umeksovih’ konsultanata ozna~avalo bliskog ro|aka predsednika vlade Nikole Pa{i}a. Ti konsultanti su, po izdatim ra~unima, bili pla}eni dosta skromno za svoj rad ali je bilo ure|eno da im se lavovski deo honorara ispla}uje indirektno, na ime putnih tro{kova i reprezentacije. Sinovac je po~esto imao na raspolaganju limuzinu i {ofera preduze}a, a putovao je u specijalnoj klasi spava}ih kola kad god bi kakvim poslom i{ao vozom. -Ako ni to ne uspe, preduze}emo mnogo neprijatnije mere -dodade Cincarevi} sa tvrdim tonom u glasu, dobro poznatom sekretaru. -I dobro bi bilo da uredi{ da neko ve} sada po~ne sa diskretnim raspitivanjem o onom novinaru, Bra{ancu. Vrata kancelarije se otvori{e i sekretar najavi Sinovca. -Mi o vuku a vuka evo na vrata! -do~eka ga Cincarevi} ustaju}i iz ko`ne fotelje i pru`aju}i mu obe ruke u pozdav. A zatim se obrati sekretaru: -Mo`e{ da ide{, ali gledaj da kurir krene {to pre sa onim papirima za [tajnera. -Nije li nesigurno vr{iti finansiske transakcije u Nema~koj, gde se propisi o uvozu kapitala mogu promeniti prekono}? -upita Sinovac kad sekretar zatvori vrata za sobom. Cincarevi} ga pogleda pronicljivo, kao da `eli da doku~i koliko zna o deviznom poslovanju preduze}a, ali pokera{ko lice njegovog sagovornika ne otkri ni{ta. Uostalom, [tajner je vr{io samo nominalne depozite u Nema~koj. Krupnije transakcije obavljale su se {ifrom preko jedne {vajcarske banke u Bernu. Sinovac je bio obu~en kao 'dandi', po poslednjoj engleskoj modi, sa {picastim cipelama od sive ko`e aligatora, namirisan skupim parfemom. Govorilo se da provodi no}i igrajuci poker u velike svote novca sa bogatim preduzima~ima i visokim vladinim funkcionerima po vilama na Dedinju. Osim toga, znalo se da izdr`ava jednu od najzgodnijih igra~ica iz novootvorenog no}nog bara na Terazijama. -[tajner ima striktno ograni~ena ovla{}enja -primeti Cincarevi} posle du`eg }utanja. -Nego, zna li se {ta pobli`e o Petersonovoj poseti Boki? -Stavljen mu je na raspolaganje vojni avion da izvr{i inspekciju crnogorskog primorja

(156) -re~e Sinovac. -Detaljniji izve{taj ima}u krajem nedelje. -Sigurno `eli{ da pita{ o onom ~lanku u 'Ve~eri'? -primeti Cincarevi} zatim ne skidaju}i pogled sa sagovornikovih o~iju.

-Neprijatna stvar... Ali optu`be o nenamenskim kreditima ni~u u novinama kao pe~urke posle ki{e od kad je donesen novi zakon o {tampi. @eli{ li da pomognem ne{to u vezi toga? -Svakako, ako mo`e{. Vidi sa mojim sekretarom na koji na~in -re~e Cincarevi} primetiv{i kako se Sinovac me{kolji na stolici i naslu}uju}i njegov slede}i potez. -Treba}e mi ne{to predujma, na ime mog planiranog putovanja u Rumuniju -re~e Sinovac. -Ali taj tvoj put jo{ uvek nije preciziran... Ne mari, ne mari -po`uri da doda Cincarevi}, preduprediv{i tako njegov protest. Zapisao je ne{to na komadu papira koji je zatim pru`io Sinovcu. -Neka moj sekretar odnese ovo do blagajnika. Kad Sinovac iza|e, Cincarevi} ustade i pribli`i se prozoru ispred koga se mogao videti vrt sa majskim ru`ama i vo}kama u punom cvetu. Sinovac je znao skroz naskroz kako di{e ~ar{ija. I nije se pokazao mnogo zabrinut zbog ~lanka. Me|utim, stvar je mogla da se komplikuje ako se ne{to ne preduzme, pomisli Cincarevi}. I ponajbolje je ne samo zapla{iti ih, ve} pokazati javnosti da takvim pisanjem nanose {tetu ugledu doma}ih firmi u borbi za tr`i{ta. Treba potkresati rogove tom Bra{ancu, odlu~i nacrtav{i u svoju li~nu bele`nicu vre}u bra{na sa rogovima. Bilo je tu i sijaset drugih crte`a: [tajner je bio ozna~en kao okrugli kamen u okviru koga je bila upisana tajna lozinka ra~una u onoj {vajcarskoj banci, bez prva dva slova (ta slova predstavljala su inicijale njegovog sopstvenog imena i prezimena, tako da nije mogao da ih pobrka). Svetlana, jedna od one dve 'animir' dame sa kojima su on i [tajner proveli no} i koja mu je posle toga dobrano prirasla za srce, bila je predstavljena kao sun~ev disk na obzorju, a ispod toga zapisani iznosi tro{kova sa njom u vezi. -Recite {oferu da do|e kada zavr{imo sa ovom korespondencijom -zatra`i on od sekretarice koja u|e sa pristiglom po{tom i sa stenografskim blokom u ruci. Bio se dogovorio sa Svetlanom da toga dana odu na ru~ak u jedan restoran sa separeima na Smederevskom putu i `eleo je da se otarasi najhitnijih poslova pre nego {to se prepusti tom u`ivanju. Za njegovu sekretaricu se govorilo da je bolje pla}ena od bilo kakvog ~inovnika u ministrarstvu privrede. Pravi dragulj me|u velikom ve}inom kancelariskog osoblja osposobljenog na kratkim posleratnim kursevima u Prestonici koji su morali da {alju 'patrolu po slova' na pisa}oj ma{ini, kako je to jednom slikovito rekao predsednik upavnog odbora ‘[umeksa’, pukovnik u penziji. Pukovnikovo ime tako|e je bilo na listi onih koji su `eleli da razgovaraju sa njim, seti se Cincarevi}. Sigurno o istom ~lanku, pomisli. Rekao je sekretarici da pozove pukovnika kako bi se dogovorili o vanrednom sastanku upravnog odbora 'na kome }emo raskrinkati novinarske patke', naglasi on lupivsi {akom o sto tako da se sekretarica tr`e. Ose}ao se mnogo bolje raspolo`en sada, posle razgovora sa Sinovcem, znaju}i da }e on i njegov li~ni sekretar ve} skuvati ne{to u vezi kampanje ‘Ve~eri’ protiv ‘[umeksa’. Imao je on mnogo gorih situacija tamo na berzi pa je ipak znao da ispliva. 'C'est la guerre!', zaklju~i a u o~ima mu blesnu odsev tvrdine; one iste koja je izazivala zebnju u du{i njegovih

(157) saradnika svaki put kada bi je prepoznali u ve~ito namrgo|enom pogledu generalnog direktora.

Pilot dvokrilca, pedesetogodi{njak sa kratko potkresanim brkovima i sa belim {alom oko vrata, za koga su mu rekli da je u~estvovao kod Skadra u prvim ratnim operacijama registrovanim u istoriji vazduhoplovstva, na`e avion prema kopnu tako da je Peterson lepo mogao videti luku Bar. A zatim nastavi prema Budvi i prelete ulaz u kotorski fjord ~ije se plavetilo gubilo me|u brdima, sve do zida crnogorskih planina. Dan je bio sun~an i vazduh proziran, pa se Petersonu ~inilo da na drugoj strani horizonta, nasuprot planinama, mo`e nazreti italijansku obalu. Trebao mu je napor volje da otrgne pogled sa veli~anstvenog prizora i da se usredsredi na svoja sra~unavanja. Dubina mora ispred Bara mora da je bila vi{e od milje, pomisli on. A ispred ulaza u fjord po svoj prilici ne{to manja. Me|utim, norve{ki fjordovi bili su deo geolo{kog platoa ~ija se starost procenjivala na vi{e od petsto miliona godina, dok je ovda{nja geolo{ka struktura bila mnogo mla|a. Peterson je prou~io literaturu o geolo{koj pro{losti Mediterana i znao je da je Adriatic - Jadransko more - nekad, pre ne{to vi{e od milion godina, dopiralo samo do visine Baria. Ostatak Jadrana prema severo-zapadu bila je dolina po kojoj je paslo i lovilo bogatsvo divljih `ivotinja, uklju~uju}i neke ve} izumrle vrste i one koje se danas mogu na}i samo u Africi. Kotorski fjord je po svoj prilici u to vreme tako|e bio plodna uvala u koju se slivala voda sa okolnih planina. Ali nije bilo na~ina, bez vrlo skupih podmorskih bu{enja ~iji su metodi jo{ bili u povoju, da se pouzdano sazna o geolo{koj pro{losti te udoline. Ako bi se sudilo prema dosta istra`enom terenu na jugu Italije i u Gr~koj, ~itavo korito zapadnog Sredozemlja, a posebno ju`ni Jadran, bili su isuvi{e kasno formirani za stvaranje ve}ih naslaga {kriljaca. I jo{ uvek su bili podlo`ni sna`nim tektonskim pokretima. Peterson dade dogovoreni znak za povratak pilotu koji upravi letilicu prema onom zidu planina. Mali vojni aerodrom nije se video gotovo sve do trenutka sletanja i izgledalo je da }e krhki dvokrilac dota}i neku od o{trih stena koje su ga skrivale. Ali pilot je sigurnom rukom poveo avion u poniranje i Peterson uskoro zatim oseti kako rulaju po pisti. Pavle Me{trovi} ~ekao ga je kraj crnog 'Dajmlera', sa prevodiocem - belokosim starijim ~ovekom na ~ijem su se ko{tunjavom licu mogli ~itati tragovi vetrova i morskog vazduha natopljenog solju. -Niste li vi ono... -izre~e Peterson iznena|en, kad ugleda lice voza~a automobila. -Glavom i bradom -osmehnu se voza~. -Savo pesnik, isti onaj iz ruskog bara. Se}ate li se da sam vam rekao kako se od poezije ne `ivi? Ovo je jedan od na~ina na koji zaradim po koju crkavicu; 'to earn some rotten penny' -preveo je to na engleski onaj penzionisani pomorac. Dok su se vozili prema Cetinju putem koji je krivudao usred kamenjara, Peterson je sa interesovanjem posmatrao `ene obu~ene u crne bluze i suknje koje su ne{to ~eprkale po njivicama izme|u stena, decu koja su ~uvala koze i ovce, ili bi mu se pogled zadr`ao na pokojem mu{karcu-prolazniku, u `ivopisnoj no{nji sa pi{toljem zadenutim za pojas. Ve}ina je glasno pozdravljala putnike u automobilu, a Savo im odpozdravljao trube}i. Seoske ku}e u kojima su me{tani `iveli bile su sazidane od lomljenog kamena, a i ~itavo Cetinje, uklju~uju}i tu i kne`ev dvor, tako|e je bilo izgra|eno od krupnih komada

(158) granita. -Kad bi mogli da izvozimo kamen, gde bi nam bio kraj! -govorio je Savo sebi u bradu dok je, podi`u}i oblak pra{ine, vozio kroz Cetinje prema konaku.

Ostado{e da preno}e na Cetinju, gde ih je ~ekala pripremljena ve~era. Sastojala se od vrlo ukusnog kozjeg sira, koga je valjalo jesti sa komadima proje lomljene rukom, tanko narezanog su{enog ov~jeg mesa, kondira crnog vina koje su doma}ini me{ali sa sve`om izvorskom vodom, a zatim kuvanog krompira sa vrlo ukusnim zeljem prelivenim maslinovim uljem i sku{ama pripremljenim na ra`nju. Peterson, posmatraju}i gor{ta~ka lica oko trpeze i oru`je, pu{ke i sablje izve{ane po zidovima, do`ive ne{to kao 'deja vu'. Imao je ose}aj da se nalazi u nekom kraju gde su se naselili potomci Spartanaca. Taj utisak se jo{ poja~a kad posle ve~ere jedan od prisutnih uze gusle i po~e da peva, kako mu re~e prevodilac, o bitci na Tarabo{u protiv Turaka. Petersonu, slu{aju}i pesmu-re~itativ, do|o{e u se}anje stihovi iz ‘Ilijade' o ranjavanju Ahila koje je bio zapamtio iz {kolskih dana. Kao da je te stihove bolje razumeo sada, me|u ovim brdima. I kao da je guslar, pevaju}i o ne~em {to se dogodilo tu nedavno, udahnuo sve`inu neposredno do`ivljenog davno minuloj opsadi Troje. Te no}i Petersonu se ~inilo kao da nastavlja da leti, bez pilota, u onom dvokrilcu. Pred o~ima mu iza|e slika Vesne, sa njenim nemarnim osmehom, koja je tako|e lebdela u vazduhu. Zatim je sanjao neke Turke naoru`ane golim no`evima. Oni kao da su poku{avali da otmu mapu iz njegove ko`ne ta{ne u kojoj je ozna~avao mogu}e slojeve petrolejskog {kriljca duboko ispod morske povr{ine. Tek pred zoru zaspao je ~vrsto, omamljen sve`im vazduhom koji je dopirao kroz otvoren prozor. Kada se probudio sunce je bilo dobrano odsko~ilo i, uprkos tlapnjama u snu, Peterson se oseti sve` i ~io. Odmah posle doru~ka nastavi{e put ka planini Lov}en ~iji se vrh nazirao u pravcu Zapada. Put je bio uzak i kad bi videli kakav retki automobil ili autobus sa putnicima koji im je i{ao u susret, dolazilo bi do manevrisanja: jedno od vozila - po pravilu ono manje - bi po{lo unazad; do prve okuke gde se moglo skloniti ustranu da propusti ve}e vozilo. Peterson primeti da se {oferi koje su sretali na putu poznaju me|u sobom, tako da se manevrisanje vr{ilo uz smeh i {ale. Izvadio je iz svoje putne torbe fotografski aparat i snimio neke od tih scena, a posebno onu kad su Savo i jedan {ofer kamiona pomogli voza~u malog autobusa da izmeni to~ak sa probu{enom gumom ispod jedne kamene gromade. Tako|e je snimio decu koja su sa torbom na ramenu `urila putem u {kolu, udaljenu pokadkad desetak kilometara od njihovih ku}a. -Spremite svoj aparat -doviknu mu Savo kad u|o{e u jednu od okuka na padini Lov}ena. Na izlazu iz okuke pred njima se otvori pogled na Kotorski zaliv. Savo zaustavi auto kraj puta da bi putnicima dao prilike da si|u i nagledaju se veli~anstvenog prizora. -Samo mu fale tornjevi nafte -promrmlja Savo ali ga je Peterson ~uo. -[ta je to rekao Savo? Pomenuo je naftu -upita Peterson, insistiraju}i, jer prevodilac isprva nije bio voljan da to prevede. -Prevodi, kapetane -ume{a se Me{trovi}. -Nema zbora o tome da je ova zona turisti~ka, otvorena za svakog putnika i namernika da u`iva u prizoru. Te{ko bi bilo u taj prizor smestiti tornjeve nafte - izuzev ako bi potekla ko ono u Teksasu. -Ta~no je da bi tornjevi pokvarili pogled na zaliv, a postojala bi i opasnost zaga|ivanja mora -priznade Peterson kad mu prevedo{e Savove re~i. -Ali progres se ne

(159) mo`e zaustaviti. Bez nafte nema benzina, pa ni ovaj 'Dajmler' ne bi nas doveo do Kotora. -Zavisi {ta ko smatra progresom -re~e Savo, zami{ljen. -A ja sam ti sva ova brda upoznao pe{ice.

-Petrolej o~igledno ne inspiri{e pesnike -osmehnu se Peterson pomirljivo. Sa mesta na kome su stajali padina Lov}ena se survavala ~itavu morsku milju dole prema Kotoru, ali Peterson nije mogao da vidi nikakav put do tamo. Upita Sava o tome, ne bez zabrinutosti u glasu. -Ima put, ima. Sav je iz serpentina, samo {to su skrivene stenama -re~e Savo. Me{trovi}u se sada, na ivici o{tre padine, u~ini nepromi{ljena zamisao da izla`e Petersona vratolomnoj vo`nji nadole u Kotor. -Mo`da je bolje da snimite odavde {to vas interesuje -obrati se on Petersonu. -A zatim da se vratimo sa Savom na aerodrom. Odatle mo`emo da letimo za Dubrovnik. Peterson promisli za~as a onda re~e: -Jeste li vi kada silazili autom ovim putem? -upita on. -Bar desetak puta -odgovori Me{trovi}. I kao dodatni odgovor, iza jedne litice ispod njih za~u se pesma a zatim se ukaza autobus pun dece koji je brektao uzbrdo. -Let's go, than -re~e Peterson popev{i se u 'Dajmler'. Auto je poklizavao po {ljunku u krivinama, a Peterson, sa nemim odobravanjem, oseti kako Savo nastoji da {to vi{e ko~i motorom i kako izbegava bilo kakav nagli pokret volanom. Prolazili bi kraj kakve okomite litice ili kroz usek me|u stenjem koji bi zaklonio vidik, a onda bi se ponovo ukazalo pred njima plavetilo zaliva; svaki put sa vi{e detalja obale. Kada stigo{e do ulaza u Kotor, pred veliki luk od kamena, Peterson iza|e i zamoli jednog od prolaznika, kr{nog Kotoranina obu~enog u `ivopisnu narodnu no{nju, da snimi njihovu malu grupu ispred automobila. A odmah zatim Savo snimi onog me{tanina sa Petersonom. Rezultat toga bio je da ih Kotoranin pozva na osve`enje, nije hteo da ~uje za izgovore. -Ovde je svaki putnik dobrodo{ao ako dolazi sa dobrim namerama -re~e on pokazuju}i im put do svoje ku}e kroz uske ulice i rasteruju}i radoznalu decu ispred auta mahanjem svog ogromnog crnog ki{obrana na koji se oslanjao u hodu poput {tapa. Slede}eg dana u Dubrovniku Pavle Me{trovi} je doru~kovao zajedno sa o~igledno neraspolo`enim Petersonom na terasi ispod arkada srednjovekovnih gradskih zidina, sa pogledom na staru luku. Peterson je predhodne ve~eri poku{avao da prona|e Vesnu telefonom u Zagrebu ali bez uspeha. Osim toga, posle deset uve~e ~itav Dubrovnik je ostajao bez struje, tako da nije mogao da radi na svom izve{taju. Pridru`io se bio Pavlu u nemoj {etnji po gradu obasjanom retkim lampama-petrolejkama ili obi~nim vo{tanicama, sve do starog mola ispred tvr|ave na kome je grupa mladi}a pevala uz pratnju gitare. Devojke su morale ku}ama pre deset, takav je bio nepisani zakon. Petersonu se ~inilo da nikad u `ivotu nije video nebo sa tako blistavim Mle~nim putem kao te no}i bez elektri~nih sijalica i to ga je navelo da se za`eli Vesninog dru{tva, njenog bezbri`nog smeha i ~ak na~ina na

(160) koji je govorila engleski pomeraju}i sve glagole prema kraju re~enice. Za vreme doru~ka Pavle vide suvonjavog ~oveka ~etrdesetih godina, sa nao~arima metalnog okvira, kako seda za jedan sto u njihovoj neposrednoj blizini i kako naru~uje kafu,

udubiv{i se odmah zatim u novine. Petersonu je, izgleda, tako|e upalo u o~i da je onaj ~ovek izabrao sto tako blizu njihovog na gotovo praznoj terasi. Detalje kao ovaj Peterson nikad nije propu{tao, pomisli Pavle. -Ovde malo ko obra}a pa`nju na vreme i kao da se nikome ne `uri -primeti Peterson kada im se najzad pridru`i onaj islu`eni pomorac-prevodilac. -Izvinite, uspavao sam se... U mojoj sobi na mansardi hotela ne ~uje se gotovo ni{ta, jedva sam uspeo da se probudim -pravdao se prevodilac. -Ali sam na putu ovamo uredio za iznajmljivanje motornog ~amca, eno ga ve} ~eka na molu. Motorni ~amac ih odveze do Cavtata, gde pokaza{e Petersonu podvodne ru{evine starog grada uni{tenog zemljotresom. Zaustavi{e motor i pusti{e da ~amac polako klizi preko potopljenih zidina i ograda vrtova koji su nekad, u ovo doba godine, bili prepuni cve}a. -Ovde obala jo{ uvek tone, a i okolne planine su premlade -re~e Peterson vi{e kao za sebe. A kad zapovednik ~amca ponovo upali motor, obrati se Pavlu: -Znam da vas `ivo interesuje pa }u vam re~i samo toliko: jedino blago koje se mo`e izvu}i sa ovog primorja jeste ulaganjem u 'industriju bez dimnjaka', kako mi u poslovnom `argonu nazivamo turizam. Ako bih imao dovoljno para ulo`io bi ih u elektri~ne centrale ili u kakav lanac modernih hotela sa bazenima sa morskom vodom du` ovih obala... Ah da, jo{ ne{to. Molim vas poru~ite onom pesniku, Savu, da mu nudim posao {ofera na{e balkanske filijale kada se zaista ubedi da se od poezije ne `ivi. Pavla iskrca{e na cavtatskom molu, gde ga je ve} ~ekao automobil koji }e ga odvesti natrag do Boke. Peterson, sa prevodiocem, ostade u ~amcu ~iji motor zabruja, izbacuju}i ljutito penu ispod krme pre nego {to uze pravac prema Dubrovniku. U daljini nazirao se plavi~asti lanac crnogorskih planina koje su ostajale iza zapenu{anog traga ~amca po vodi zaliva.

(161)

XIX. U BORBI ZA ^ITALA^KE DU[E Jednog jutra polovinom maja, dan posle Vesnine i Sonjine posete uredni{tvu i {tampariji ‘Ve~eri’, uporno zvonjenje na vratima natera Stevana da iza|e ispod tu{a. Obrisao se na brzinu i stavio ogrta~ preko ramena, a zatim od{krinuo vrata koliko je to dozvoljavao sigurnosni lanac. U prvom trenutku nije mogao da prepozna visokog tridesetogodi{njaka koji je stajao pred vratima sa {e{irom u ruci. -To sam ja, Trifun. Iz prodavnice ju`nog vo}a ‘Palma’. Zvao sam i telefonom sino} ali niste bili kod ku}e -~uo ga je kako govori na svom primorskom dijalektu, izgovaraju}i 'kod ku}e' sa tvrdim ~ isto kao i Nora. Stevan ga nije video od onog sve~anog otvaranja prodavnice 'Palma', a i o Nori nije ~uo ni{ta od one lude no}i kod ‘Kaza~oka’. -U|ite, Trifune -pozva ga on skinuv{i onaj lanac i pri~vrstiv{i bolje pojas svog ku}nog ogrta~a. -Ja tek {to iza|oh ispod tu{a... -Oprostite {to vas uznemiravam tako rano, ali se radi o hitnoj stvari... Poslala me gospo|ica Nora do vas. @eli da budete na{, upravo njen, s njene strane, kum na svadbi govorio je Trifun ste`u}i {e{ir u svojim nezgrapnim mornarskim {akama. Zar se Mirko vratio iz Pariza? -poumi da ga upita Stevan ali se zbog ne~eg predomisli. Novinarski instinkt: da se radilo o Mirkovoj svadbi on bi ga izvestio li~no, kad ve} sama Nora zbog ne~eg nije mogla. Samo je rekao: -Pa zar je tako hitno? Sedite, Trifune... Naravno da }u u~initi ono {to gospo|ica Nora `eli. Ali morate mi lepo ispri~ati o ~emu se radi tane mu gosino, jer ovako ne znam ni o kakvoj je to svadbi re~. Trifun sede i uzdahnu vazduh, kao ronilac pre nego {to }e sko~iti u dubinu. -Pre svega, mislim da vam Nora jo{ nije rekla kako mi, ho}u re}i Nora i ja, ima neko vreme stanujemo zajedno. A poma`e mi i oko radnje pokadkad -pri~ao je Trifun. -Bili smo zajedno za pravoslavni Bo`i} kod mog ortaka, Vasilija, u jednom selu kraj Milanovca. I od toga vremena, eto, `ivimo zajedno... Da ne duljim, odlu~ili smo da se ven~amo, u crkvi Svetog Save. Ona je zbog toga ve} pre{la u Pravoslavlje... Moj svedok, razume se, bi}e Vasilije. I re{ili smo da se ven~amo bez mnogo fe{te... Dva kuma i moj ro|ak, fuzbaler @u}a, sa njegovom devojkom. -Ali Norina porodica, Me{trovi}i? I njena pomajka Ana? -raspitivao se Stevan, potpuno iznena|en onim {to mu je Trifun pri~ao i nastoje}i da dobije u vremenu. -Nora ne `eli da pozove gospo|u Anu jer ona se od samog po~etka usprotivila na{oj vezi. Samo smo njenog poo~ima, {jor Pavla, mislili da pozovemo. Ali on je nekim hitnim poslovima otputovo u Boku i ne}e se vratiti za desetak dana -odgovori Trifun. -Nije moje da se u to upli}em, ali ipak: ~emu tolika `urba -primeti Stevan. -Pa bolje odmah da vam ka`em, ionako }ete i sami primetiti kad je budete videli. Nora je ostala nose}a, u drugom stanju da prostite. Bila je pre neki dan na pregledu kod lekara... U petom mesecu je -pri~ao je Trifun vrte}i i dalje onaj {e{ir u rukama. Bogo ti moj, kakva novost! I pitam se da li Mirko zna ne{to o tome... Ko zna {ta

(162) joj je bio napisao u onom pismu iz Pariza kada se odlu~ila na takav korak, pomisli Stevan. Trifun je bio simpati~an ~ovek, vredan i pouzdan nema zbora, ali mu je njegova bra~na veza sa Norom zbog ne~eg izgledala neshvatljiva. Osim toga, bio je siguran da je izme|u

Nore i Mirka postojalo ne{to daleko ja~e od prijateljstva. Kad ih je one ve~eri u decembru pro{le godine, pred Mirkov polazak za Pariz, ostavio same u garsonjeri imao je utisak da su bili zaljubljeni do u{iju. -U redu je, Trifune -obrati mu se Stevan posle kra}eg razmi{ljanja. -Recite gospo|ici Nori da mo`e da ra~una na mene u nedelju. Nije mu promakla iskra likovanja u Trifunovim o~ima kada mu je davao podatke o vremenu i mestu ven~anja i zamolio ga da ponese kr{tenicu sa sobom. Zatim mu je sna`no prodrmusao ruku. Pri izlasku iz Stevanove garsonjere na ulicu Trifun je natukao onaj svoj borsalino {e{ir na ~elo, uputiv{i se duga~kim koracima prema svojoj radnji gde ga je ~ekala Nora. 'Kraljevsko-dvorska prodavnica ju`nog vo}a...' pro~itao je natpis nad ulazom kao da ga prvi put vidi. Nije lo{e za mornara koji je odlu~io da baci sidro, pomisli ne bez ose}anja likovanja. Nastojao je, uzalud, da suzbije to nabujalo ose}anje u sebi. Jer jo{ je uvek ostajalo ono najva`nije: Nora. Iako je svakog dana bila sa njim u radnji, delila postelju sa njim, Nora mu se pokadkad ~inila daleka i na neki na~in neshvatljiva. -Prihvatio je odmah. Sada je sve spremno za na{e ven~anje -re~e on Nori kad stupi u radnju, jo{ uvek no{en onim talasom likovanja. Obgrlio je Noru oko ramena i poljubio je u obraz. Me|utim, odmah zatim primetio je da su joj o~i bile pomalo naduvene i crvenkaste, kao da je plakala dok je on bio odsutan iz radnje. Par puta pre toga tako|e ju je zaticao uplakanih o~iju, ali je otpisivao to na `ensku slabost. Ipak, ovoga puta odlu~i da je upita: -Kao da si plakala, Nora? -reci mi {ta te to mu~i, mo`da mogu da pomognem. -Ah, ni{ta, ni{ta, ne obra}aj pa`nju na to. @ivci... I}i }u u crkvu da se pomolim za smirenje. I za na{e ven~anje, Trifune. Znala sam da }e Stevan prihvatiti, dobar je to mladi} -odgovori mu Nora, a zatim ode do pokrajne sobe da se pripremi za izlazak. Padre Antonio podi`e pogled sa breviara i iznenadi se kad prepoznade Noru na jednoj klupi nedaleko od ulaza u crkvu. Vernici su se ve} bili razi{li posle jutarnje mise i, izuzev par starica koje su mrmljale molitve, crkva je bila prazna. Padre je bio upoznat sa onim {to se doga|alo sa Norom poslednjih meseci. Ana mu je ispri~ala o njenoj vezi sa Trifunom, pokr{tavanju i o tome da je ostala trudna. Ali uprkos tome nije bio u stanju da razume njene postupke; posebno kad mu je Ana rekla da sumnja u njena ose}anja prema Trifunu dublja nego iskreno prijateljstvo. Imao je `elju da joj se pribli`i i porazgovara sa njom o tome ali ga usredsre|enost njenog lica na molitvu zadr`a. Kad zavr{i s molitvom, sa ose}anjem olak{anja u du{i, Nora podi`e pogled prema oltaru i ugleda padre Antonija. U~ini joj se da je i on tako|e gledao u njenom pravcu. Padre, pomisli ona, da sam ono na ispovesti rekla sve, da sam ispri~ala o meni i Mirku pre njegovog odlaska u Pariz uprkos straha od Aninog gneva, mo`da bi moja sudbina bila druga~ija. Ali da li iko, izuzev onih starica tamo, ikada ispoveda sve, do najtamnijih kutova du{e? Da li vam je i sama Ana ikad rekla da zna da njen Pavle ima ljubavnicu, dvadeset godina mla|u od njega, kao i da se njen brak sa njim sveo na puku formalnost?

(163) Videla je kako joj se padre Antonio polako pribli`uje i poumi da ustane s klupe i iza|e iz crkve. Ali odlu~ila je ipak da sa~eka. Padre Antonijo pri|e njenoj klupi i stavi joj ruku na kosu.

-Neka te moje molitve prate, k}eri moja... I da zna{, kad god do|e{ ovde bi}e{ dobrodo{la -re~e joj padre, a zatim se udalji uputiv{i se prema staricama koje su palile sve}e pred figurom svetog Antuna. Norin i Trifunov ven~ani nedeljni dan osvanu obasjan suncem, ispunjen omamnim mirisima cve}a i rascvetalog vo}a u ba{tama prizemnih ku}a kraj kojih je prolazio njihov fijaker. Kad stigo{e pred Svetosavsku crkvu Trifun se zagleda u Norine o~i. Nije bilo tragova crvenila, hvala gospodu. Naprotiv, pro~itao je odlu~nost u njenom pogledu. Do|o{e Stevan i Vasilije, a odmah zatim im se pridru`i @u}a sa svojom devojkom, Jelkom. Ona, no{ena bujno{}u svoje neodoljive mladosti, i sama uzbu|ena predstoje}im ven~anjem kao i ~injenicom da je mlada o~igledno bila u drugom stanju, obuhvati Noru ne`no oko struka. -Ba{ si lepa u toj beloj haljini -uzviknu Jelka, a Nora joj odvrati osmehom. -Tako te volim, nevesta. Nasmejanu kao ovo majsko suna{ce -govorio je Vasilije uhvativ{i Noru pod ruku. -Ali ja sam kum sa mladine strane, tane mu... -protestovao je u {ali Stevan. -Tebi, Sremac, ostaje ovaj mornar~ina Trifun; dosta {to petljam sa njim svakog dana oko onih njegovih narand`i i limunova -re~e Vasilije, a zatim dodade: -Nora }e mi od sada biti kum~e i kuma. A ti zna{ da kum nije dugme, posebno kad je duplo pri{iveno -re~e Vasilije ne ispu{taju}i Norinu mi{icu. Kao da `eli da me za{titi od ne~eg, pomisli Nora. Isto tako me je dr`ao za mi{icu kad me je ono sve{tenik u njegovom selu prskao kr{tenom vodicom izgovaraju}i one sve~ane i, ~inilo se Nori, stravi~ne re~i: ‘KRSTIM TE U IME OCA I SINA I DUHA SVETOGA. AMIN!’. Tom prilikom zbilja joj se bilo pomra~ilo pred o~ima i ~inilo joj se da bi se sru{ila na pod crkve da nije bilo Vasilija. Ali sada je bila spremna, ~ak je i{la nedelju dana pre toga da gleda pravoslavno ven~anje u istoj ovoj Svetosavskoj crkvi. I najte`e nije joj se u~inilo tada kad je trebalo izre~i ono sve~ano 'da' i 'uzimam', ve} ono obila`enje mladenaca oko oltara tri puta, sa krunama na glavi. Vasilije joj je rekao da su te krune, uprkos njihovom izgledu, lake, na~injene od tanke legure bakra. I obe}ao joj je da }e, ako joj se ponovo smra~i pred o~ima, zatra`iti od sve{tenika da skrati ili potpuno izostavi obilazak oko oltara. Trifun i Nora bili su poslednji par upisan za ven~anje toga dana. Sve{tenik je bio visok i bradat i Nora se nije mogla oteti utisku da li~i na onog iz crkve u Vasilijevom selu gde je bila prekr{tena u Pravoslavlje. ^inodejstvovao je popevaju}i dubokim basom i ma{u}i kadionicom iz koje se {irio jaki miris tamjana a Trifun i Nora su ga pratili u korak, poput automata. Nori se odnekud, i bez prelaza, u~ini kao da sanja, kao da se sve to ne doga|a njoj ve} nekoj drugoj li~nosti. U jednom trenutku oseti da je okru`uje mrtva ti{ina, puna napetosti. Svi, uklju~uju}i i nju samu, ~ekali su da ta druga li~nost odgovori na sve{tenikovo pitanje... Osetila je kako joj Vasilijeva {aka lako ste`e mi{icu i podi`e glavu, shvativ{i da je pitanje bilo upu}eno njoj samoj.

(164) Videv{i nedoumicu u Norinim o~ima, sve{tenik ponovi pitanje: -Uzimate li vi, Eleonora Miljak, prisutnog ovde Trifuna za zakonitog supruga? -Da, uzimam -re~e ona jedva ~ujno, na veliko olak{anje svih prisutnih.

Ali nije jo{ uvek mogla potpuno da se oslobodi onog ose}anja nestvarnosti: kada joj Trifun stavi prsten na ruku i kada je poljubi, kada ih sve{tenik proglasi za mu`a i `enu i kada su po~eli da im ~estitaju; sve to kao da se nije doga|alo njenom stvarnom bi}u, u zbilji gde je to bi}e zaista postojalo, ve} u nekom svetu kome je ona pripadala samo fizi~ki. Tek kad iza|o{e iz crkve na svetlost sun~anog majskog dana i kad deca zagraja{e 'Kume, izgore ti kesa!' obuze je ose}aj realnosti, kao bu|enje iz ko{marnog sna. Zastali su bili na crkvenom stepeni{tu radi fotografisanja. Vasilije zavu~e ruku u d`ep i baci pregr{t sitnog novca me|u decom. Jedan od nov~i}a se otkotrlja ustranu, do musavog mali{e, petogodi{njaka, koji se sav ozaren sa`e da ga podigne. Ali pre nego {to mu je to po{lo za rukom, jedan krupniji i stariji de~ak odvoji se iz one gu`ve i stavi cipelu na nov~i} a zatim ga pokupi ispred mali{inog nosa. Nora, koja je posmatrala sve to sa usredsre|enim interesovanjem tako da joj se svaki pokret i izraz lica onog deteta urezivao u pam}enje, vide kako @u}a izvadi iz d`epa srebrnu paru i tutnu je u {aku mali{i koji je bio na granici suza. Mali{a pogleda onu paru u neverici, smesta zaboravi na pla~ i za`di topotaju}i klompavim cipelama u pravcu izlaza iz crkvenog dvori{ta. Bili su se dogovorili da se svi opet na|u kod 'Tri {e{ira' te ve~eri i tamo proslave svadbu, a Stevan se ponudi da izvr{i rezervaciju stola. Mladence fijaker odvede do ispod Crvenog krsta gde je Trifun bio iznajmio mali stan u nizu prizemnih zgrada od cigle koje su okru`avale dvori{te sa zajedni~kom ~esmom. Oko te ~esme bilo je nekoliko stabala vo}ki, a nedaleko od nje zeleno obojena drvena klupa ispod visokog grmena ru`a. Jedna od susetki, Mara, poreklom sa primorja, sa kojom se Trifun bio dogovorio da ispoma`e u ku}nim poslovima, pomo`e Nori da se presvu~e. -Mislio sam da }e{ re~i 'ne' onom popu, du{e mi -primeti Trifun polu-u-{ali poluozbiljno kad ostado{e sami. Nora kao da pre~u tu primedbu. Re~e samo da je iscrpljena i ode u spava}u sobu zatvoriv{i vrata. Le`e u krevet i zagleda se u tavanicu okre~enu belo, grubim potezima ~etke ~iji su se tragovi jasno razaznavali. Trifun sle`e ramenima, ve} se bio navikao na Norino ~udno pona{anje. Sredi}e se ve} to kad nam se rodi dete, pomisli. A zatim se zavali na jednu od stolica sa visokim naslonom od pletene slame i zakunja... Bili su privezani za molo u Odesi, svi slobodni mornari postrojeni u lanac kako se nijedan slepi putnik ne bi provukao na brod. Ali mno{tvo izbeglica je navaljivalo, prete}i da raskine lanac. Sa bre`uljka iznad gradskog parka dopirala je pucnjava pro{arana {tektanjem mitraljeza Crvenih koji su nadirali prema pristani{tu. -Seci veze! -doviknu kapetan sa svoga mosta kada opazi da onaj mornarski lanac popu{ta. Sekire polete{e u vazduh i odmah zatim brodske ma{ine povuko{e svom snagom tako da se jedan od preostalih veznih konopaca pretr`e uz prasak. Kraj tog konopca zaka~i Trifuna koji je stajao kraj brodske ograde i on, mlataraju}i rukama po vazduhu kao da bi da

(165) poleti, bu}nu u prljavu vodu zaliva. '^ovek u moru!' ~inilo mu se da ~uje odozgo, ali brod nastavi da se udaljava. Trifun poku{a o~ajni~kim trzajima ruku da pliva za brodom koji je izmicao, bez ikakve nade da }e ga dosti}i.

Onaj mitraljez iznad parka usmerio je sada paljbu prema brodu, a metci otpo~e{e da zvi`de iznad Trifunove glave. Utom za~u automobilsku trubu sa obale. Bio je zaustio da vi~e u pomo}, ali mu se usta napuni{e vodom. Osetio je kako lagano tone... . Sna`no kucanje na vratima tr`e ga; ose}ao se kao da isplivava iz dubokog ponora. Sko~i da otvori. Na vratima ugleda @u}u. -Trubio sam, ali niko da se javi -re~e on. -Hajde, mladenci, spremajte se. Prvo malo da se provozamo, Bosni} mi pozajmio auto za ovu priliku. A posle }emo zajedno u Skadarliju gde }emo se videti sa kumovima... Jelka nas ~eka u autu -obrati se on Nori, ~ija se glava ukaza na vratima spava}e sobe. -Evo mene odmah -re~e Nora o~igledno obradovana posetom. -Vas dvojica idite da pravite dru{tvo Jelki dok se ja ne presvu~em. @u}u i njegovu Jelku Nora je bila upoznala u Trifunovoj radnji i od prvog dana me|u njima se razvio ose}aj prijateljstva, posebno sa Jelkom ~ija ju je srda~na neposrednost osvojila odmah. Po`uri da im se pridru`i u automobilu koji je ve} bio po~eo da privla~i pa`nju dece u kom{iluku. @u}a i Trifun sedo{e napred a Nora se udobno smesti kraj Jelke na zadnjem sedi{tu. -@u}o, vozi lagano! -doviknu mu Jelka kad auto krenu, a zatim dodade: -Ve} je dobrano porastao. Sude}i po tome, bi}e sin -dota~e Jelka prstima Norin stomak, rekav{i zatim bez prelaza: -Imala sam utisak u jednom momentu da }e{ pasti u nesvest tamo u crkvi, Nora. -@ivci... -odgovori joj Nora. -Sada se ose}am mnogo bolje. Ova vo`nja autom sa vama je pravi melem. Po{li su putem prema Kumodra`u, preti~u}i zaprege koje su se vra}ale sa pijace sa praznim ko{arama i dvokolice sa kantama u kojima su seljaci nosili mleko u grad. Zatim skreto{e jednom pre~icom, kraj ku}a sa ogradama od {iblja u koje su se uplitale ru`e, prema Cvetkovoj mehani. Tamo @u}a zaustavi auto i kupi ogroman buket crvenih ru`a za Noru. Raspolo`enje u autu se podi`e, a Nora oseti kako se osloba|a one pre|a{nje napetosti, kao i crnih slutnji nado{lih tokom ven~anja. Stavi}u ta~ku na pro{lost, zaklju~i ona u sebi, poput zakletve. Treba po~eti iznova, kao da mog ranijeg `ivota nije ni bilo! Ili bar nastaviti `ivljenje tamo gde je bilo prekinuto onog trenutka kad sam se zauvek oprostila od mojih roditelja sa prozora onog karantina... @u}a zapeva jednu primorsku koju Nora i Trifun odmah prihvati{e, a Jelka je nastojala da ih prati koliko je mogla. Prolaznici, slu~ajni svedoci, bacali su poglede na raspevanu mladost u kolima. Poneki su se osmehivali, kao da su time na neki na~in `eleli da u~estvuju u vedrini i raspolo`enju koje je kraj njih pronosio crveni sportski automobil. 'Mladost, ludost' promrmlja postarija `ena zabra|ena cicanom maramom kad je to~kovi automobila zasu{e pra{inom. Te ve~eri - kao i one, neizbrisive u Norinom se}anju, kada su bili kod 'Tri {e{ira'

(166) posle otvaranja Mirkove izlo`be - pevala je Nada 'Crna zvezda', a pratio ju je isti onaj ciganin-prima{ sa svojim orkestrom. I pesme su bile gotovo iste, ali se Nori ~inilo da im nedostaje ne{to neuhvatljivo, nota zanosnog do koje su se peva~ica i orkestar dovinuli one

ve~eri kada ih je slu{ala sa Mirkom. I postarija ciganka koja je gledala u dlan bila je tu ali se ne pribli`i njihovom stolu. Nedaleko od njih bila je sme{tena za posebni sto grupa turista, ve}ina plavokosih. Stevan prepoznade Sonju i Vesnu me|u njima i seti se da mu je Sonja pomenula grupu Skandinavaca ~ija je poseta bila organizovana preko njene agencije. Sonja mu odgovori na pozdrav mahanjem ruke i srda~nim osmehom a Vesna tek klimnu glavom u njegovom pravcu; bila je obuzeta razgovorom sa sredove~nim turistom isprano plave kose ~ije je {iroko zacrvenelo od vina lice potse}alo na portrete Vikinga. Posle ve~ere tokom koje jedva da je dodirnula ne{to od jela, Nora iskoristi priliku da ka`e Trifunu da je umorna i da bi `elela da odu iz kafane, ali nastoje}i da ne pokvare ve~e ostalima. Vasilije ~u to i odmah uze stvar u svoje ruke. -Pa razume se da ho}e da idu... Mladenci su! -obrati se Vasilije prisutnima za stolom namiguju}i i smejulje}i se. -Ali mi ostali ostajemo, ja ~astim. Daj tamo poru~ite orkestru onu svatovsku -obrati se Vasilije kelneru. Kad Trifun i Nora ustado{e od stola, orkestar zasvira: 'Stala nogom na papu~u pa sve vi~e ne}u, a na kuma namiguje da se kola kre}u'. Prisutni u kafani zatap{a{e, uklju~uju}i tu i pripadnike skandinavske grupe koji odmah zatra`i{e od Sonje prevod re~i te pesme. 'Original!' -primeti onaj ‘viking' kraj Vesne, nasuv{i vina u ~a{e. -Ne}e morati dugo da ~ekaju na dolazak rode -obrati se svome mu`u sredove~na, pomalo pripita, `ena odevena u vi{nja-crvemu haljinu sa dubokim dekolteom, za stolom kraj izlaznih vrata. -A za{to bi, kod takvog kr{nog mom~ine. Obeshrabren Vesninim hladnim pozdravom, Stevan odlu~i da ne prilazi njihovom stolu iako je dolazak, verovatno prve posle rata, skandinavske grupe turista u Beograd bila zanimljiva tema za njegov list. A bio je tu i neki fotograf koji se muvao oko stolova sevaju}i magnezijumskim blicem sa vremena na vreme. U~ini mu se kao da je lice tog fotografa video u kafani kad je vr{io rezervaciju stola, ali bez fotoaparata... Utom mu kelner donese cedulju sa Nadinim potpisom: 'Do|ite do na{eg stola tokom pauze'. -@elela bih da vas vidim jednog dana, kad smognete vremena... I da ~ujem o Lunetovoj pogibiji, onako kako se zbilja to dogodilo -re~e mu Nada kada je pri{ao stolu za kojim je ~lanovima orkestra bila servirana laka ve~era. -Ne verujete novinama? Imate pravo, Nado. Sve je to bilo nekako jednostavnije, dovoljan je bio prasak pu{ke... -re~e joj Stevan. -Ali bolje da o tome popri~amo drugom prilikom. Bri`ljivo na{minkana i zaogrnuta svetlo crvenim {alom, sigurna u sebe, Nada je bila slika i prilika renomirane peva~ice koja uspeva da privu~e mno{tvo no}nih gostiju, meta po`udnih o~iju mu{karaca i pokojeg zavidljivog `enskog pogleda. Stevan je bio tu negde pro~itao da }e se uskoro pojaviti i prva plo~a sa izborom kola i pesama njenog ciganskog orkestra. -Slede}eg ponedeljka, kod mene ku}i? -predlo`i Nada staviv{i svoju meku i toplu {aku preko njegove. -To je moj slobodan dan.

(167) -Bi}u tamo, ovoga puta bez bele`nice -obe}a Stevan ustaju}i, ose}aju}i neodoljivu snagu njene `enstvenosti i, istovremeno, privla~nost i blagost njenog osmeha iza na{minkane maske.

Pre nego {to se udalji od stola Stevan se srda~no rukova sa prima{em Gavro{om, obe}av{i mu kopiju jedne fotografije njegovog orkestra nedavno objavljene u 'Ve~eri'. Zatim se uputi u dvori{te kafane, do reda mu{kih i `enskih nu`nika koji su se nalazili iza stabla ogromnog kestena. Kada je iza{ao iz nu`nika opazi siluete dva krupna mu{karca u senci onog kestena ali ne obrati pa`nju na to. Me|utim, kad im se pribli`i na korak jedan od njih prisko~i, uhvati ga za ruku i zavrnu mu je iza le|a a drugi ga opali otvorenom {akom preko nosa tako da mu pocure tanki mlaz krvi u usta. -To ti je da vidi{ na ~iju se `ensku nabacuje{ -re~e jedan od one dvojice rapavim, o~igledno polupijanim glasom, proprativsi te re~i vulgarnom psovkom. Stevan iznenadnim pokretom ramena odgurnu onog koji mu je dr`ao ruku uspev{i da se oslobodi od njega, a zatim podi`e obe ruke zaustaviv{i novi nalet njegovog drugara. Utom sevnu blic fotoaparata zaslepiv{i ga potpuno u onoj polutami. Kad ponovo uspe da razazna oblike stvari oko sebe vide da su ona dvojica, a i fotograf, nestali iz dvori{ta kao da ih proguta pomr~ina. Vrata kafane se otvori{e i u njima se ukaza @u}a. -U~ini mi se da sam ~uo neku gu`vu -re~e on Stevanu. -Napali me neki mandovi iz ~ista mira! Uspeli su da se izgube a da im nisam video lica, izuzev jednom fotografu... Ima{ li maramicu? -upita Stevan, a zatim dodade: -Ja ne mogu ovakav natrag u kafanu, molim te izvini me kod ostalih. Idem do redakcije da se umijem i uredim, to je pet minuta odavde. U redakciji lista Stevan na|e urednika unutra{nje rubrike u `ivom razgovoru sa direktorom lista. Nadgledali su pripreme za sutra{nje izdanje koje je donosilo op{irnu reporta`u sa fotografijama o `elezni~koj nesre}i kod Novog Sada. Na samom prilazu stanici zaspali skretni~ar propustio je da pomeri {ine tako da se putni~ki voz sudario sa jednim teretnim vagonom u prestrojavanju. -Nismo mogli da utvrdimo da li je bio pijan ili mu nije do{la smena pa zaspao iscrpljen. Ili, mo`da, oboje zajedno -re~e urednik unutra{nje, a zatim dodade opaziv{i Stevana: -Da nisi i ti kojim slu~ajem bio u tom vozu, ima{ tragove krvi na ko{ulji? Stevan im ispri~a o napadu u dvori{tu kafane. -A pre toga si sedeo za stolom sa onom pevaljkom, Nadom ‘Crnom Zvezdom’? Zna{ li ti da je ona zaludela pola }ar{ije? Neki ljubomoran te aknuo, Sremac... Idi lepo ku}i i ispavaj se, a ja }u ti na}i zamenu za sutra{nje de`urstvo. Stevan je bio u dubokom snu kad ga, negde pred podne, probudi zvonjenje telefona. Bio je urednik unutra{nje. -Objavili ~lanak u ‘Panorami’ o tvojoj sino}noj avanturi. Sa fotografijom... Nema sumnje da su bili rezervisali mesto za tu pa{kvilu, jer se takvi nedeljni listi}i pripremaju nekoliko dana unapred... A i iz teksta ~lanka se vidi da je re~ o name{taljki. O~igledno se radi o poku{aju da te diskvalifikuju kao novinara; ne}e me iznenaditi ako je stvar organizovao neko iz '[umeksa'! Uredio sam sa policijom da podnese{ prijavu zbog napada na javnom mestu; tamo }e te ~ekati advokat lista. Ali pre toga skokni do onog na{eg

(168) doktorice da ti da lekarsko uverenje o povredi. U policiskoj stanici, nedaleko od redakcije, de`urni `andarmeriski podnarednik zapisao je u podebeli tefter Stevanovu prijavu onako kako ju je izdiktirao advokat lista.

Imao je primerak ‘Panorame’ kraj sebe na klupi i ograni~io se samo da precizira vreme i mesto napada, kao i da sazna ne{to vi{e o li~nom opisu napada~a. -U mraku jedva da su im se nazirala lice. Dvojica rmpalija, najmanje metar osamdeset svaki, a jedan od njih sa brkovima... -ponavljao je podnarednik zapisuju}i to mastiljvom olovkom ~iji je vrh svaki ~as oblizivao. Kad iza|e na ulicu Stevan kupi primerak ‘Panorame’, bulevarske revije koja je izlazila ponedeljkom. Na tre}oj strani bila je njegova fotografija, dosta nejasna ali su se ipak mogle prepoznati njegove crte lica i podignute ruke stegnute u pesnice. Lica one dvojice nisu se videla jer je fotograf snimio scenu iza njihovih le|a. U naslovu ~lanka pisalo je: ‘Beogradski novinar upleten u fizi~ki obra~un u Skadarliji’. Mora da su imali ne samo rezervisanu stranu ve} i specijalnu ekipu za fotoreprodukciju, pomisli Stevan. A to ko{ta para i neko mora da je dobrano odre{io kesu. ^lanak uz fotografiju, potpisan nekim Stevanu nepoznatim imenom, bio je pun izmi{ljenih detalja. Po autoru ~lanka, onaj napada~ ga je glasno optu`io da mu je oteo `enu, a Stevan je onda napao prvi. O~igledno, cilj ~lanka bio je da prika`e Stevana kao sile|iju odanog no}nom `ivotu i `enama. -Misli{ li zaista da je Cincarevi} iza toga? -upita Stevan urednika unutra{nje kad je do{ao u redakciju. -Ako ne on li~no, neko iz njegove okoline gotovo sigurno. Jo{ koliko sutra objavi}emo odgovor na tu pa{kvilu -re~e mu urednik. -Ja }u ga sam napisati. Re}i }emo da si ti bio taj koga su nepoznate sile|ije napale i da fotografija ustvari prikazuje tvoj gest odbrane od napada~a. I to ne pred zoru, kako su napisali tamo, ve} oko deset uve~e. Naglasi}emo da si podneo krivi~nu prijavu o tome i da }e na{ list posle zavr{ene istrage preduzeti potrebne korake da se demaskiraju oni koji stoje iza poku{aja bla}enja jednog svog novinara. -Ta njihova fotografija, ovako nejasna, mo`e se protuma~iti u oba pravca; kao polazak u napad isto kao i gest odbrane -osmehnu se Stevan. -Uostalom, 'Panoramu' ~itaju uglavnom doma}ice. -Me|utim ovo {to }u ti sada pokazati vide}e i pro~itati svi. Ove fotografije su dovoljno jasne i kad ih objavimo zabruja}e Prestonica -re~e urednik, dodav{i mu desetak izvanredno snimljenih fotografija pose~ene {ume kraj reke i jednog potpuno ogoljenog brda na ~ijim su se padinama videli samo panjevi i po koja koza na pa{i. Na par fotografija bili su kamioni natovareni truplima drve}a sa ~ijih se karoserija moglo sasvim jasno pro~itati: ‘[uma-eksport’. -Predpostavljam da se radi o ‘[umeksovoj’ se~i u Podrinju? -Ta~no. Poslao ih je Milan~e odande, zajedno sa ovim zabele{kama. Ti }e{ ih oformiti u reporta`u, zna{ ve}: od na{eg specijalnog dopisnika sa terena... I dodati im uvodni komentar koji mo`e{ da potpi{e{ svojim imenom. Ako se nisi predomislio posle onoga sino} -re~e urednik pogledav{i ga pravo u o~i. -Ni govora -odmahnu rukom Stevan. -To samo ukazuje da smo na dobrom tragu.

(169) -Ne zaboravi da doda{ ono 'ekskluzivno za na{ list' uz tu reporta`u; to }emo uokviriti unutar teksta -re~e urednik unutra{nje a u o~ima mu zaigra ~udna iskra.

Predose}anje triumfa kada sopstveni list prvi objavi ne{to izuzeteno zanimljivo, znao je Stevan. Mala pobeda u nemoj borbi za ~itala~ke du{e.

(170)

XX. [RAFLJENJE POKLOPCA NA PANDORINU KUITIJU Novembar 1924 Kralj u|e u sobu za privatne audiencije smrknut. Ima da lete ministarske glave, pomisli Mari} prebiraju}i po svojim zabele{kama. Ovoga puta Kralj ga je primio bez li~nog sekretara. -Znam da nema{ dobrih vesti -re~e mu Kralj bri{u}i krajem bele maramice staklo monokla. -Ali ne}u da mi ih uvija{ u oblandu. Da po~nemo sa Rusijom. -Na`alost, potvr|ene su na{e ranije slutnje -po~e Mari} oprezno. -Kominterna }e se na svom Petom kongresu opredeliti za razbijanje Jugoslavije. -Ni{ta novo u igri velikih sila kad se radi o na{oj zemlji; u vreme rata smo dobri kao saveznici, a u miru nas licitiraju za bilo kakve trenutne interese -re~e Kralj vi{e kao za sebe. -Takav njihov stav zauzet je ne zbog Radi}evog li~nog uticaja tokom njegove posete Moskvi, jer tamo mu nije poklonjena bogzna kakva pa`nja, koliko zbog spletkarenja levih partija iz zapadnih krajeva Jugoslavije; a da ne govorimo o makedonskim i albanskim ekstremistima i drugim sli~nim ovde na Balkanu. -Nisam o~ekivao to od Rusa, uprkos svemu -re~e Kralj. -Novi svemo}nik tamo koji je nasledio Lenjina izgleda kao da i nije Rus -primeti Mari}. -Zove se Visarionovi}-Staljin, ali porodi~no ime mu je ustvari \uga{vili ili sli~no tome. -Zna li se ne{to o pravom uzroku Lenjinove smrti? -upita ga Kralj. -Zvani~no, posledica atentata belih. Me|utim ima tu svakojakih interpretacija. Za Staljina ka`u da ne bira sredstva -odgovori Mari}, a zatim dodade: -Ono {to znamo pouzdano jeste da su se Radi}evi agrarci izjasniti za pristupanje Selja~koj internacionali koja je u stvari organ Kominterne. -Takav njihov korak je ma~ sa dve o{trice. Zapadu to sigurno ne}e biti po volji... Ne razumem Radi}a -primeti Kralj uzev{i da {eta po sobi sa rukama na le|ima. -Prvo je svesrdno podr`ao Davidovi}a i njegovu novu vladu, a posle mesec dana po~eo da napada vladinu politiku. Posebno se okomio na ministra vojnog i organizaciju vojske. Takve stvari ovde izazivaju podozrenje. -To vam je kao grudva snega koja se kotrlja niz breg, ako dozvolite upore|enje primeti Mari}. -Za vreme Ustavotvorne skupstine Radi} se nadmetao sa Antom Trumbi}em u postavljanju samoupravnih uslova, a sada jo{ fali da po~ne da se nadme}e sa separatistima u emigraciji. Nevolja je u tome {to svi ubrzo otkriju da se na taj na~in najlak{e pridobijaju glasovi na izborima. -Pa{i} misli da }e u pogodnom momentu ipak biti mogu}a nagodba sa Radi}em. Ali da bi njegove agrarce prvo trebalo cenzurisati a posle ih zapla{it radikalnim ekonomskim merama na selu, kao na primer dodatnim porezima na posed zemlje, kako bi se pridr`avali sporazuma. Pa{i} jo{ uvek tra`i da odobrim raspu{tanje Skup{tine, kao i raspisivanje novih izbora kako bi pristao da formira koalicionu vladu -re~e Kralj vi{e kao za sebe, a zatim dodade: -Vidi da li je zagreba~ko agrarno rukovodstvo po~inilo akt subverzije odlu~iv{i da paktira sa Moskvom.

(171)

Jo{ uvek Pa{i} vu~e konce, a govorkalo se da }e u penziju... Umesto njega ode Davidovi}, ni tri meseca nije sastavio na kormilu vlade, znao je sada Mari}. I kao u potvrdu toga, Kralj dodade: -Ovo je li~no za tebe, Mari}u: treba nekako na}i na~ina da se zaustavi, makar i privremeno, onaj napad lista 'Ve~e' na '[umeks' u koji izgleda nameravaju da upletu i ~lanove Pa{i}eve porodice. Ako tu nema ne~eg ozbiljnijeg od, jo{ uvek nedokazane, optu`be zbog nenamenskog tro{enja kredita, razume se. Ono o se~i {uma u Podrinju, opet, je administrativna stvar i ve} je poveden postupak u ministarstvu {uma i ruda. Dobio sam preliminarni izve{taj iz koga se vidi je neko tamo dao ‘[umeksu' dozvolu za tu se~u pa nema mesta sudskoj odgovornosti. To }e biti kao {rafljenje poklopca na pandorinoj kutiji; naro~ito od kada se Cincarevi} spleo sa onim [tajnerom i otvorio tajne ra~une u inostranstvu o kojima se po~elo govorkati po ~ar{iji, pomisli Mari}. Ali bilo je neosporno da '[umeks' donosi nasu{ne devize, a i ono o uplitanju Pa{i}eve porodice ne bi trebalo uzeti olako, zaklju~i. -Vide}u {ta se mo`e u~initi u vezi '[umeksa' -re~e Mari}. -A {to se ti~e Hrvatskih agraraca, ve} smo prou~ili zakonske posledice pristupanja Selja~koj internacionali. Takav akt je u suprotnosti sa na{im va`e}im propisima o dr`avnoj bezbednosti i ka`njiv zatvorom od jedne do pet godina -re~e Mari}. Stevan je radio na korekturama ve} zavr{enog rukopisa ~lanka koji ne samo da je nabrajao nepravilnosti u poslovanju '[umeksa', ve} je poimenice ukazivao na odgovornost generalnog direktora Cincarevi}a kao i nekih ~lanova upravnog odbora i savetodavnih organa preduze}a; me|u kojima je -na svoje ne malo iznena|enje - otkrio i jednog Pa{i}evog bliskog ro|aka poznatog u ‘[umeksu' pod nadimkom ‘Sinovac'. Bio je to poslednji ~lanak iz serije o aferi '[umeks' koja je podigla znatnu pra{inu u javnosti. Kopiju tog ~lanka predao je bio advokatu lista radi provere sa pravne strane. Kad ga pozva{e kod direktora lista predoseti da }e biti ne{to u vezi te afere. -@ao mi je, Bra{anac, ali `eleo sam li~no da ti saop{tim lo{u vest. Na{ pravni savetnik pro~itao je tvoj novi ~lanak o '[umeksu' i rekao mi da bi se njegovim objavljivanjem izlo`ili mogu}nosti sudske tu`be u vrednosti od od oko pola miliona dinara, ne{to {to u ovom trenutku na{ list nije u stanju da reskira -saop{ti mu direktor. Stevan je, po ne~emu u dr`anju direktora i, tako|e prisutnog, urednika unutra{nje rubrike znao da je bilo intervencije odozgo. Kao posledica Milan~etove reporta`e o bezdu{noj se~i {uma u Podrinju koja je bila ilustrovana brojnim fotografijama, javnost se po~ela sve vi{e interesovati za poslovanje '[umeksa'; pogotovu posle objavljivanja dosta {turog i ne mnogo ubedljivog demantija koji je potpisao pravni savetnik tog preduze}a. -I u slu~aju otmice Nade 'Crne zvezde' imali smo takvih problema -primeti Stevan. -Ta~no, ali se tada radilo vi{e o policiskom presti`u i dr`avnoj sujeti. Druga je opet stvar sa nenamenskim tro{enjem kredita i uni{tavanjem {umskog blaga. Tu su propisi mnogo komplikovaniji i ne mo`emo zaploviti dalje pre nego {to dobrano ne sondiramo dno... -re~e direktor, a zatim dodade: -U me|uvremenu, imamo za tebe jedan specijalni zadatak. Govori se da je Hrvatska agrarna stranka ve} pristupila moskovskoj Selja~koj internacionali. Radi}u su zbog toga po povratku iz Moskve oduzeli paso{ na granici i nalazi se u ku}nom pritvoru dok

(172)

se ne zavr{i administrativni postupak s tim u vezi. Zbog toga smo odlu~ili da te po{aljemo u Zagreb kako bi ispitao pozadinu i posledice cele te zavrzlame. Mo`e{ li jo{ koliko u ponedeljak na put? -Ako date potrebne naloge blagajni, nema problema. Pitam se samo {ta }e biti sa Milan~etovom misijom? -Milan~e ostaje u Podrinju kao privremeni dopisnik 'Ve~eri'; do daljeg -re~e mu direktor za{kiljiv{i o~ima. -Ne misli{ valjda da }emo olako napustiti takvu jednu temu, Sremac. I jo{ ne{to. Ve} sam dao nalog da jedan bankarski specijalista ispita navode u onom demantiju o '[umeksovim' kreditima... Pri~eka}emo da stvar sazre, a dotle nikome ni re~i o tome. I ka`i dole dispe~eru da sam ti odobrio upotrebu auta za danas, kako bi se pripremio za put. -Savetujem ti da nabavi{ ne{to publikovanog materjala o Kominterni i njenom sistemu organizacija u svetu -re~e mu urednik unutra{nje na kraju sastanka. Posle kupovine putne karte za Zagreb Stevan odlu~i da se odveze do ^ubure i li~no obavesti Nadu da je ne}e mo}i videti u ponedeljak. Od one ve~eri u Skadarliji, kada su ga bili napali u dvori{tu kafane 'Tri {e{ira' provodili su gotovo sve Nadine slobodne ponedeljnike zajedno, a pokadkad bi je i preko nedelje sa~ekao do fajronta u kafani. Na ulici nedaleko od Nadine prizemne ku}e opazi njenu k}er}icu \ur|iju obuzetu igrom sa decom iz susedstva. ^im ga ugleda ona dotr~a: -Ja jo{ uvek crtam sa onim plajvazima i bojicama koje ste mi poklonili, ~ika Stevane. Takve niko nema u ~itavoj ulici... A mama nije tu, oti{la u kupovinu... -dodade ona uperiv{i u njega otvoren pogled svojih krupnih tamno kestenjastih o~iju koje su podse}ale na Nadine. Stevan je pomilova po kosi i zapita: -Reci mi {ta }e{ biti kad poraste{, peva~ica kao mama? -Jasno. Samo {to mama ka`e da sam jo{ suvi{e mala. -A ko si ti? -upita Stevan de~ka od oko osam godina, otresitog dr`anja, koji je stajao u njihovoj blizini slu{aju}i razgovor. -Ja sam Marko, \ur|in najbolji prijatelj u ulici. I branim je kad je deca zadirkuju re~e de~ak. -Odli~no... Ka`ite \ur|ijinoj mami kad se vrati da je dolazio ~ika Stevan i da je rekao da mora na put u ponedeljak. A ovo je za vas oboje, za ~okoladu -re~e Stevan tutnuv{i de~aku dinar u {aku, a zatim dodade: -Do}i }u da je vidim ~im se vratim. Stevan ugleda kako se zavesa uli~nog prozora Nadinog stana razma~e i u otvoru se ukaza tmasto, nalik na pti~iji profil, lice Nadine pomajke Kosare. Seti se njene opomene. Stara ve{tica, pomisli obuhvataju}i \ur|iju oko struka i podi`u}i je u vis. Zatim je poljubi u obraz i okrenu je oko sebe tako da joj se suknjica zalepr{ala. -Kad se vratim do}i }u autom da odvezem tebe i mamu, i Marka razume se, na sladoled -obe}a Stevan. -^ak tamo do Pelivana gde smo bili za moj ro|endan? -upita ga \ur|ija ciknuv{i odu{evljeno kada ju je spustio na zemlju. -^ak tamo, narafski -obe}a Stevan ulaze}i u auto. Deca su prekinula igru posmatraju}i kako {ofer pali motor, a zatim galame}i uglas jurnu{e iza auta koji je podizao oblake pra{ine po nekaldrmisanoj ulici. Stevan se zatim uputi u kupovinu stvari za put, uklju~uju}i tu nekoliko ~asopisa i primeraka novina {tampanih u Zagrebu. Knji`ar mu pokloni, kao pride, lo{e od{tampan

(173) primerak knji`ice 'Kominterna - statut i ciljevi' izdat u Moskvi na srpskom. Kako je jo{ uvek imao dosta vemena na raspolaganju, odlu~i da se odveze do Trifunove radnje i kupi ne{to ju`nog vo}a. Tamo otpusti {ofera i u|e, a zvono pri~vr{}eno iznad vrata glasno najavi njegov dolazak. Zate~e Noru samu u radnji, mu` joj je bio iza{ao nekim poslom. Kraj nje je bila plavo obojena drvena kolevka sa malom Smiljom koja je spavala. -Idem na nekoliko dana u Zagreb -re~e Stevan biraju}i vo}e. -Svratio sam da se pozdravim i kupim par banana i koju narand`u za put... a ne, obvezno }u platiti. -Imam tamo rodicu, Antoniju, udatu za jednog in`enjera agronoma. Bi}e joj drago ako je posetite, evo napisa}u joj pisamce -govorila je Nora. Dok je pisala Stevan je posmatrao blagi oval njenog lica uokviren gustom tamnokesetenjastom kosom, na kome kao da se jo{ uvek odslikavao onaj nemir koji je Stevan zapazio na dan ven~anja sa Trifunom. Njene izrazito ocrtane tamno sme|e o~i, vrlo krupne sa dugim povijenim trepavicama, mali pomalo pr}ast nos i srcasti oblik usta podseti{e ga na Boti~elijeve likove `ena. Nikako nije pripadala ovde, me|u ovim tezgama sa vo}em, zaklju~i on. -Mo`ete joj poslati {ta god `elite, ne samo pisamce -re~e Stevan. Nora podi`e pogled, oklevaju}i. -Ustvari `elela bih da joj po{aljem ne{to... Moja napisana ali jo{ uvek neposlata pisma sestri Terezi u Trst, skupljam ih jo{ od kako sam napustila Me{trovi}e. Antonija pokadkad putuje tamo, pa mo`e da joj ih odnese li~no. Stvarno `elite da u~inite to?... Ah, pa to je predivno. Evo, odmah }u! Stevan vide kako ona malim klju~i}em otvara jednu od mnogobrojnih fijoka ispod tezge. Izvadila je iz nje pozama{nu hrpu ispisanog papira i jedan poveliki mrki omot. -Pa to je ~itav roman! -primeti Stevan. -Imam obi~aj da joj pi{em o svemu, a pokadkad joj {aljem i po neku od mojih pesama re~e Nora lako pocrvenev{i. Kad zavr{i sa pisanjem, Nora ispisa adresu Antonijinog stana u Zagrebu. Zatim stavi onu hrpu listova zajedno sa pisamcem u omot od mrkog papira. -Njihov stan je gotovo u centru Zagreba ali, na`alost, jo{ nemaju telefon -re~e ona predaju}i mu omot. Stevan poumi da je zapita za{to nije zalepila omot ali odustade, shvativ{i da Nora `eli da time poka`e svoje poverenje u njega. I veru u Antonijino prijateljstvo tako|e. Mala Smilja u kolevci probudi se i po~e ga gu~e, pru`aju}i svoje ru~ice prema njima. -Ogladnela je -primeti Nora uzev{i malu u naru~je. -Na`alost, nemam vremena da sa~ekam Trifuna -re~e joj Stevan. -Dajte, ja }u da je pridr`im... -dodade nespretno prihvativ{i dete koje udari u pla~. Nora upakova vo}e koje je Stevan izabrao vajkaju}i se da }e se Trifun ljutiti na nju {to mu je naplatila za kupovinu. Zatim isprati Stevana do izlaza iz radnje i poljubi ga u obraz za sretan put. Odlaze}i niz ulicu u pravcu svoje garsonjere Stevan se mogao zakleti da joj je video suze u o~ima. U kupeu spava~ih kola za Zagreb Stevan otvori svoj ru~ni kofer kako bi izvadio jedan od onih kupljenih ~asopisa i opazi Norin mrki omot na koji je bio potpuno zaboravio. Bio se otvorio i par listova ispali su napolje; na jednom od njih bila je mala pesma sa naslovom

(174) 'Bu|enje'. To }u da pro~itam, odlu~i Stevan, pesme se pi{u za ~itanje: ‘Plavo je boja nade i boja uspomena. U plavom kada se probudim plavetilo praskozorja molim za zaborav...’ Jednostavnost pesme dirnu Stevana. Ponovo, ko zna po koji put, uze da razmi{lja o Nori i Mirku. Po~injao je da naslu}uje dubinu ljubavi koja se, verovatno isprva neopa`eno, razvijala me|u njima a zatim se zbog ne~eg to prekinulo. Gotovo nesvesnim pokretom dohvati drugi list, jedno od pisama sestri Terezi u Trst. ‘Ti si daleko a on jo{ dalje pa ose}am da ne mogu da ra~unam na vas, da moram sama da odlu~im o svojoj sudbini. Ne mogu vi{e ostati u ku}i Me{trovi}a, niti gledati u o~i Ani pogledom koji nosi neugasivu iskru la`i...’. Stevan otr`e pogled sa pisma koje zatim, zajedno sa ostalim ispalim listovima, ponovo stavi u onaj mrki omot. To~kovi vagona ravnomerno su lupali po sastavima {ina. Ne ~itaj tu|a pisma i ne me{aj se u tu|e `ivote, pomisli on nastoje}i da se udubi u jedan ~lanak o problemima poseda zemlje u Hrvatskoj i Sloveniji posle agrarne reforme. Uskoro zatim oseti kako ga ophrvava san. U Zagrebu, Stevanovo istra`ivanje u vezi pristupanja Hrvatske zemljoradni~ke stranke moskovskoj Selja~koj internacionali kao prvi rezultat pokazalo je da gotovo niko od ni`ih funkcionera stranke nije imao pojma o kakvoj se to internacionali radi niti za{to je doneta odluka o u~lanjenju. More kakva Selja~ka internacionala, rekao mu je njegov poznanik Horvat, novinar unutra{nje rubrike zagreba~kog 'Merkura'; to je samo manevar da se zapla{i Beograd baukom komunizacije i tako iskama~e novi ustupci. U sedi{tu Radi}eve zemljoradni~ke stranke dobi potvrdu one vesti o njihovom u~lanjenju u moskovsku Selja~ku internacionalu, a saznade i ne{to vi{e o hap{enju Radi}a i nekolicine istaknutih rukovodilaca njegove stranke, koji tek {to su se bili vratili iz Moskve. Odlu~i da poseti Radi}a koji se, umesto u zatvoru, nalazio u nekoj vrsti ku}nog pritvora gde je nesmetano primao posetioce i rukovodio poslovima stranke. Pozdraviv{i se sa Radi}em i saslu{av{i strpljivo njegovu tiradu o kr{enju njegovog poslani~kog imuniteta koju je savesno zabele`io u svoj notes, Stevan bez okoli{enja pre|e na stvar koja ga je najvi{e interesovala. Izvadio je iz ta{ne onaj primerak knji`ice o Kominterni i pro~itao mu sekciju koja govori o potrebi kolektivizacije na selu 'kako bi radni narod na selu, zemljoradnici i seoska sirotinja, na taj na~in mogli da se pridru`e radnicima u industriji i dostignu, zajedni~ki, `ivotni standard dostojan ~oveka.' -Po~akaj, po~akaj -prekide ga Radi} odmah. -Mi smo se izri~ito dogovorili sa rukovodstvom Selja~ke internacionale da ne pristajemo ni na kakvu formu kolektivizacije izuzev tradicionalnog i gotovo svuda priznatog zadru`nog pokreta. -Ali u statutu Selja~ke internacionale jasno stoji da se ona pridru`uje ciljevima Kominterne -primeti Stevan. Radi} ga pogleda pronicljivo, a zatim namignu i po~e da se sme{ka, vi{e kao za sebe. -Vidim kud cilja{ -re~e Radi}. -Ispadosmo ti mi polupe~eni komunci. Mora}emo se, ipak, ograditi od takvih implikacija... Mo`e{ i napisati to: ne prihvatamo nikakvu formu

(175) kolektivizacije na selu, niti bilo kakav dokumenat koji to propagira, direktno ili indirektno. Stevan pre|e onda na njegove lo{e odnose sa Davidovi}evom vladom i na kritiku ministra vojske, upitav{i ga {ta misli o potrebi o~uvanja jedinstvene strukture Armije. Tu je Radi} zastupao mi{ljenje da, uprkos ~injenici da je Kralj neosporno Vrhovni komandant Armije, ne vidi za{to regruti ne bi slu`ili u regionima gde su ro|eni i za{to se ne bi formirale teritorijane jedinice samoodbrane. One bi daleko bolje poznavale teren, a i tro{kovi za vojsku bi se snizili. Utom zazvoni telefon i Radi} podi`e slu{alicu. Lice mu se ozari kad je saslu{ao svog sagovornika. -Vest iz Beograda -re~e on Stevanu. -Kralj je odlu~io da poslu{a Pa{i}ev savet i raspi{e nove izbore uprole}e idu}e godine, bazirane na regionalnoj reprezentaciji. I ve} je izdata naredba da mi se ukine ku}ni pritvor i vrati paso{. A to zna~i: dovi|enja u Beogradu. Stevan stavi ono 'Dovi|enja u Beogradu!' u naslov svog intervjua sa Radi}em ~iji je tekst odmah po povratku u hotel izdiktirao telefonom de`urnom stenografu u Beogradu. I sutradan, kada je kupio primerak 'Ve~eri' u kiosku kraj zagreba~ke `elezni~ke stanice, vide da je taj naslov ostao nepromenjen. Kada se posle ru~ka ponovo na{ao sa Horvatom u urednistvu 'Merkura' priseti se da ga priupita o Vesni. -Poznajem je, kako da ne... Da nisi kojim slu~ajem sentimentalno zainteresovan za nju? -odgovori mu Horvat osmehuju}i se, ne bez ironije u glasu -Nisam. Ali i da jesam, zar bi bilo ~udno? Pravi je nokaut. -Nadam se za tvoje dobro da nisi -re~e Horvat sagnuv{i se da izvadi ne{to iz jedne pregrade svog stola. Bio je to neveliki album sa ru`i~astim koricama, na kojima je bio utisnut zlatasti crte` amora sa zapetom strelom. Horvat mu pru`i album osmehuju}i se jo{ uvek pomalo ironi~no. U albumu bilo je jedno desetak fotografija mladih `ena, jedna zgodnija od druge; sve snimljene do pojasa u bluzama ili haljinama sa dubokim dekolteima, golih ruku. Na jednoj od njih Stevan prepoznade Vesnu. -Ona je poslednji dodatak albumu. Prva fotografija u njemu je supruge jednog ovda{njeg advokata; zli jezici govore da nije uvr{tena u album bez njegovog znanja. Re~eno mi je da je album ponajvi{e za strane goste, a tarifa je oko par stotina dolara za 'seansu' a do oko hiljadu za no}. Prema gostu; me|u kojima, ka`u, ima stranih diplomata, pa i ~lanova vlada ili kraljevskih ku}a. -Kakva tema za reporta`u! -ne odoli Stevan ~iji novinarski instinkt brzo prevlada iznena|enje pome{ano sa razo~arenjem zbog Vesne. -Kupio sam album od fotografa koji je posnimio sve te dame, pod uslovom da nikome ne spomenem njegovo ime, naravno. Zlu ne trebalo. Me|utim, ~injenica da su one uvr{tene tu jo{ nije dokaz koji bi nas odbranio od optu`be za te{ku klevetu ako stvar objavimo; pogotovu {to bi se one sigurno branile da figuriraju u albumu kao 'turisti~ke pratilje'... Zato stvar ~eka bolju priliku. Tereza podi`e pogled sa jednog od pisama iz onog mrkog omota koje je doneo Stevan

(176) iz Beograda i pogleda Antoniju u o~i. -Ti si pro~itala sva ova pisma, Tija? -upita je. -Naravno. Onaj beogradski novinar koji nas je posetio u Zagrebu rekao mi je da Nora nije htela da zalepi taj omot. A iz pisamceta koje mi je poslala po njemu videla sam da ustvari `eli da ih pro~itam... I to je ono {to me najvi{e zabrinjava. Ne razumem odkud toliki strah od njene pomajke, Ane Me{trovi}. Poznajem je dobro i se}am se kad smo bili zajedno u Herceg-Novom da mi je Nora govorila kako joj je Ana kao majka ro|ena. Pa ipak, nije se usudila da joj otkrije svoja prava ose}anja za Mirka - re~e Antonija miluju}i po kosi svoju imenakinju, najmla|u Terezinu k}er koja joj se bila udobno smestila na krilu. -Ne radi se tu o strahu... Kao {to zna{ mene je tako|e, posle tragi~ne smrti na{ih roditelja, odnjivila jedna kotorska porodica izabrana posredstvom crkve. Bili su predobri prema meni, nikada lo{a re~. A ja sam uprkos tome, iz ~istog ponosa, uvek nastojala ne samo da im na bilo koji na~in ne protivre~im, ve} i da im budem {to manje na teretu -re~e Tereza. -I Nora je verovatno vi{e volela da stavi ta~ku na pro{lost nego da se suo~i sa Aninim prekorima u vezi Mirka. Ana je njih dvoje, Mirka i Noru, smatrala kao sina i k}erku. Tereza po}uta malo o~igledno uroniv{i u se}anja, a zatim se prenu i dodade osmehnuv{i se setno: -Nije to, ipak, isti odnos kao sa svojom sopstvenom decom. Moja k}er koju i ti, evo, previ{e mazi{ ne mari mnogo za moje prekore, a i usu|uje se da mi protivre~i ~im joj se u~ini da sam povredila njena ose}anja! Mala Antonija oseti da se govori o njoj. -[ta zna~i: ‘mazi{'? -upita ona na italijankom a dve mlade `ene se nasmeja{e. -Carezza -odgovori joj majka. -A sada idi u vrt, eno zovu te tamo. Kad ostado{e same, Antonia odvoji jedno od Norinih pisama iz onog omota i uze da ga ~ita naglas: ‘Nakupilo se u meni ose}anje krivice: prema Ani, prema Trifunu... a i prema samom Mirku, jer nisam imala odlu~nosti da prihvatim njegov poziv i po|em za Pariz. Da i ne pominjem {ta je za mene zna~ila promena vere...’. -Stevan mi je rekao da je Norina k}er}ica, Smilja, zlato od deteta. A dolazak dece uvek je veliki preokret -primeti Antonija. -Na bolje ili na gore, moja Tija -re~e Tereza zabrinuto. -Tu skoro saznali smo da se razvodi jedan bra~ni par, oboje na{i prijatelji, nema ni godina kako su dobili tre}u bebu... Ose}am da bi morala putovati do Nore u Beograd, ali nisam u stanju. Mojoj Sonji predstoji jedna operacija oka, a i mu` mi je stalno na putu, zauzet neodlo`nim poslovima. Evo ve} vi{e od mesec dana kako je u Americi. Ba{ jutros dobila sam pismo od njega, sastao se sa Marijinim mu`em tamo. A Marija, kao {to zna{, `ivi u Zadru sama u o~ekivanju da je pozove u Ameriku. Tako smo ti mi, Miljaci, rasuti po svetu od kako nam se ime za~elo tamo na Pelje{cu. -Mo`da bi Marija mogla da putuje za Beograd? -I ona je sa decom koju ne mo`e da ostavi -re~e Tereza, a zatim dodade: -Taj Norin mu`, Trifun, zna{ li {ta vi{e o njemu? -Stevan mi je rekao da je dobar i po{ten ~ovek, poreklom Bokelj. A i njegov posao sa ju`nim vo}em ide dobro. Samo, po njegovom mi{ljenju, nisu jedno za drugo. Due mondi.

-Nora ti je oduvek bila umetni~ka du{a. Pro~itala si pesme koje je prilo`ila uz pisma? Jedno vreme se nosila mi{lju da nadoknadi one izgubljene godine srednje {kole i da se upi{e

(177) na fakultet. Htela je da studira romanske jezike... -govorila je Tereza, a zatim dodade uzdahnuv{i: -Nastoja}u da je posavetujem o svemu u mom slede}em pismu. A zasad jedino {to mo`emo u~initi je oti}i zajedno ucrkvu i pomoliti se za nju.

(178)

XXI. PARIZ – GALERIJA U ULICI BAK Juli 1925 Mirko ponovo baci pogled po ateljeu nastoje}i da otkrije neko preostalo, jo{ uvek neuklonjeno, platno slikano u ‘literarno-realisti~kom' stilu; iz 'bokeljskog perioda' kako ga je on sam bio nazvao. I prona|e ga, u uglu iza {tafelaja. Bio je to Norin gotovo sasvim dovr{en portret koji je bio zapo~eo odmah po dolasku u Pariz. Slikan dosta verno, bez obzira na pomalo idealizovanu kosu koja joj se rasipala po ramenima i na pone{to prenagla{ene krupne o~i u kojima je nastojao da uhvati refleks Norinog osmeha. Pogled tih o~iju kao da je skrivao neku tajnu, zamamnu i nedoku~ivu. Tokom prvih meseci u Parizu obi~avao je da provodi duge ~asove samo}e kraj tog Norinog portreta, dodaju}i mu tek po koji nanos boje dok je poku{avao da na|e odgovor na pitanje koje ga je mu~ilo: za{to mu Nora ne odgovara na pisma i za{to se pona{ala onako ~udno u ~asu njihovog rastanka. Vest o njenoj udaji za onog Trifuna, biv{eg mornara i trgovca ju`nim vo}em, bila je kao grom iz vedra neba... Pokadkad mu se ~inilo da je uspeo, nekom ~arolijom, da je prenese u svoj atelje i na to platno `ivu i nasmejanu kao nekad, na onoj pla`i gde su zajedno plivali i ronili. Ali drugim prilikama, opet, nije vi{e bio siguran da portret odgovara odrazu njenog bi}a koji je nosio duboko u sebi - kao da je predstavljao neku drugu devojku, iz nekog drugog vremena. Senjak ga zate~e pred Norinim portretom, zadubljenog u misli. -Kucao sam, ali kako mi niko nije odgovorio i vrata bila otvorena... -re~e Senjak kao pravdaju}i se. A zatim, prenev{i pogled na portret, dodade: -Kakva lepotica! Iz va{eg kraja? Kao da ima ne~eg latinskog, ili bolje re~i mediteranskog, u njenim crtama lica, a posebno u o~ima i kosi. -I ima, ne znam kako ste pogodili. Mislim da joj je deda po majci bio iz Barija primeti Mirko, a zatim dodade: -Sa va{im dopu{tenjem. Skinuo je portret sa {tafelaja i odneo ga u pokrajnju sobu gde su, pored njegovih radova iz 'bokeljskog perioda', bile tako|e privremeno sklonjene Matejeve slike i crte`i. Kako je Matej provodio dane na Monmartru a slikao i, ponajvi{e, crtao uve~e nije bilo problema sa zajedni~kim kori{}enjem ateljea. Senjak sede na divan u uglu ateljea a Mirko uze da postavlja unapred pripremljen izbor svojih najnovijih slika na {tafelaj pred njim. Senjak bi samo klimnuo glavom kada bi za`eleo da vidi novo platno. Manji formati kao da ga nisu mnogo interesovali ali par velikih platna, slikanih {irokim potezima ~etke na svetlo obojenoj, gotovo transparentnoj pozadini u kobaltnim nijansama, privuko{e njegovu pa`nju. Bile su to slike {koljki priljubljenih uz beli~aste kamene oblutke preko kojih se prelivala zelenkasto plava morska voda bistra kao kristal. Senjak izdvoji jednu na kojoj je kao centralna tema bila velika, izdu`ena na jednom kraju a na drugom zaobljena, mrko-crvena {koljka koju su u Boki zvali 'pala{tura', okru`ena jarko crvenim morskim zvezdama.

-To je poslednje platno koje sam naslikao... Bilo je te{ko osloboditi se ne~eg prenagla{eno poetskog u tim stvorenjima na dnu mora -primeti Mirko. -Ili bolje re~i, ne~eg kosmi~kog. Posmatraju}i ih setio sam se vremena kada sam, jo{

(179) kao mladi}, letovao na Korzici i ronio tamo oko stenja na obali. Jednom sam izvadio sa dna jarko crvenu morsku zvezdu, ali kad sam se popeo u ~amac izgubila je boju pa sam je pustio da opet zaroni u dubinu. Gledaju}i je kako tone i opet prima svoju skerletnu boju, imao sam ~udan utisak da se vreme zaustavlja a zatim ponovo rekreira -govorio je Senjak. A zatim dodao: -Ipak, ono {to mi se najvi{e svi|a na ovoj va{oj slici je jednostavnost rasporeda predmetnog u prostoru... Donesite mi je sutra oko podne u ulicu Bak. -Prihvatate je? -upita Mirko ne uspevaju}i da sakrije uzbu|enje. -Istina je da ima jo{ ~etiri ~lana `irija, ali nema nadglasavanja. Svako ima prava na sopstveni izbor u okviru svoje kvote, tako smo se dogovorili ne samo da bi se izbegli nesporazumi ve} i da bi postigli {iru umetni~ku reprezentativnost... I ne zaboravite da odredite cenu; na va{em mestu ja bih stavio tri hiljade franaka -re~e Senjak ustaju}i sa divana i pru`aju}i mu ruku. Kada se vrata ateljea zatvori{e za njim Mirko zastade pred slikom koju je Senjak bio izabrao nastoje}i da doku~i njegov motiv. Jednostavnost rasporeda predmeta u prostoru koju je pomenuo, ukazivala je na to da je njegov slikarski jezik savladao modernu azbuku. A taj je jezik bio zajedni~ki znatnom broju slikara u Parizu, bez obzira odakle su dolazili i bez obzira na to da li su slikali Korziku ili brezove {ume u Rusiji. Jo{ jedan korak i evo te u apstraktnom, rekao mu je koliko ju~e Matej, koji je strpljivo, mukotrpno ~inilo se Mirku, nastavljao svoj minuciozan u detaljima rad na istarskim pejsa`ima i portretima turista sa Monmartra. Na~in slikanja koji bi profesor Tabakovi} nazvao 'zanatliski'... Mateja kao da nisu mu~ili problemi kosmi~kog niti dileme muzi~ko-poetskog u slikarstvu. A nije `eleo ni da potpi{e dosta povoljan ugovor koji mu je ponudio jedan mali galerista sa Monmartra o dvogodi{njem isklju~ivom pravu na prodaju njegovih slika i crte`a... Ni Utrilo, priseti se Mirko, nije se brinuo za te 'slikarske filozofije' kako ih je, ne bez lakog potsmeha, nazivao. Ali nijedan od njih dvojice nije poku{avao da pliva u matici ovde, pomisli Mirko. Mirko toga popodneva, po Senjakovom odlasku, nije uspevao da se skoncentri{e na slikanje i odlu~i da ode do Monmartra kako bi saop{tio Mateju novost o svom u~e{}u na izlo`bi u ulici Bak. Jednostavno je morao da je podeli sa nekim. Na{ao ga je u jednom bistrou tamo, ispijao je jabukovac sa ve} pomalo nakresanim Utrilom. -Aha, jo{ jedan prijatelj sa Balkana -re~e Utrilo. -Sedi, sedi. Je li ti po volji jabukovac? Garson! -Tek {to je prodao sliku jednom Amerikancu -protuma~i mu Matej Utrilovu velikodu{nost. -Za trista franaka, du{e mi. Taj Amerikanac po svaku cenu je hteo da kupi jedan moj pejsa` pariske ulice pokrivene snegom koji sam ve} bio utrapio nekom debelom Bo{u, ostalo je samo da ja li~no izaberem okvir -pri~ao je Utrilo. -No Amerikanac nikako da odustane. Ponudio mi najpre dvostruku cenu za tu sliku. A kako sam ja ostao nepokolebljiv, u~inio mi je neobi~nu ponudu. Naslikajte mi drugi, ali isti ovakav, zimski pejsa` -rekao mi je taj {a{avi Amerikanac. I naslikao sam taj pejsa`, jo{ istog popodneva. Falsifikovao sam sopstvenu sliku za {aku love, gospodo -zavr{i Utrilo teatralno. -Pitam se za{to je hteo ba{ taj zimski pejsa`? -interesovao se Matej.

-I ja sam to hteo da doznam. Znate {ta mi je rekao taj Amerikanac? -upita Utrilo na~ini{i zna~ajnu pauzu. -Rekao mi je da mu je jedan dekorater tamo koji mu je poverio

(180) preure|enje ku}e sugerirao da bi kakav zimski pejsa`, ponajbolje iz Pariza, bio dobrodo{ao u dnevnoj sobi povi{e kamina. Nekad su obi~avali da na to mesto stavljaju preparirane glave jelena ili vukova, brr..! Utrilo podi`e svoju ~a{icu i ispi dobar gutljaj jabukovca. Grimasa koju je pritom napravio u~ini da njih dvojica prsnu u smeh. Mirko im zatim ispri~a o Senjakovoj poseti ateljeu i o svom u~e{}u na izlo`bi u ulici Bak. -To je dobra galerija. Ima{ ludu sre}u, mladi}u -primeti Utrilo. -Pitam se odkud Senjaku ideja da pozove ba{ tebe? -re~e Matej. -Zna on {ta radi, taj Senjak -primeti Utrilo. -Sada je u modi da se izla`e sa po kojim talentovanim strancem, a posebno ako se radi o mladom slikaru. Pariz je jo{ uvek slikarska Meka sveta i `eli to da ostane, iako ga London prati izbliza; a u poslednje vreme ih oba ugro`ava Njujork. Bar {to se prodaje ti~e... A i stara taktika grupica se nastavlja ovde, svaka od njih tra`i mlade talente koji slikaju sli~no stilu grupe. Jo{ u vreme moje Maman takve grupice uspevale su da istisnu, iako naravno samo privremeno, vukove usamljenike poput Sezana, Van Goga i sada evo Modiljanija... Apstraktni rastu zbijeni jedni uz druge kao pe~urke, a figurativci slikaju sada platna velika poput bioskopskih reklama. Surealisti koji di`u ponajvi{e larme ustvari su na izdisaju; Breton ih sve vi{e povla~i u literarno a i tematika kao da im presu{uje... Mo`da }e ipak dobar deo nekog budu}eg slikarstva morati da tra`i apstraktna re{enja za one monstruozne konstrukcije od betona koje su po~ele da se podi`u? -Ba{ sam o tome mislio ju~e kad sam prolazio pored zgrade jedne ogromne banke u izgradnji -slo`i se sa njim Mirko, a zatim dodade osmehnuv{i se: -Za njene holove treba}e platna od nekoliko metara du`ine, a moja jedva da su dostigla dva metra. -Ali mene to ne mu~i, momci. Ja vam nisam slikar za bankare, a ni za kriti~are umetnosti. Nakrivim moj stari {e{ir i razapnem platno ispred kakve posivele pariske zgradurine, na trotoaru. I volim da slu{am primedbe prolaznika, ne uznemiravaju me ni najmanje. Pre neki dan jedan policajac mi je rekao da moje figure pe{aka na jednom trgu koji sam slikao li~e na mrave. Odli~no, odgovorio sam mu. Po~esto mislim da su na{i gradovi postali pravi mravinjaci, sli~ni onima koje grade termiti -zavr{i Utrilo svoju tiradu ustaju}i od stola. Posmatrali su ga kako odlazi, bodar i u dobrom raspolo`enju uprkos boemskom na~inu `ivota i bezbrojnim ~asovima provedenim na pariskim ulicama po ki{i, vetru ili slikaju}i pod `arkim letnjim suncem. -Jesi li ga ~uo? -re~e Mirko. -I za njega ka`u da je samouk i naivac u slikarstvu... Ali ja sam od prvog dana poznanstva sa njim posumnjao u to. Njegova platna sa slikama ulica i trgova natopljena su atmosferom. I ako ovaj sivi i bezdu{ni Pariz zbilja ima ne~eg poetskog to je uhva}eno na Utrilovim slikama. -Mene posebno fasciniraju ba{ te figure prolaznika koje je spomenuo, uvek u `urbi da stignu nekud -primeti Matej.

-Imam jedan predlog -re~e Marko. -Dobio sam ne{to novca od mog starog, koga su opet izabrali za poslanika dole u Boki. @elim da te pozovem na ve~eru da proslavimo poziv galerije Bak. [ta misli{ o nekom restoranu tamo na Monparnasu? -Preskupo, eto {ta mislim. Ali kad ve} poziva{... -osmehnu se Matej. -Uostalom, izgleda da je dana{nji dan bio povoljan za sve nas. Uspeo sam da napravim tri portreta; dve Belgijanke i jedan [vajcarac, dok nije do{ao Utrilo da me pozove ovamo.

(181) U restoranu poznatom po dobro stoje}oj klijenteli, me|u kojima su preovla|ivali glumci i novinari kao i grupe turista dubokih d`epova iz celog sveta, naru~i{e najpre pu`eve sa fla{om belog, a zatim pevca u vinu sa slamom opletenom bocom rumenog italijanskog 'kijantija'. Utom u|e u restoran grupa engleskih turista, me|u kojima Mirko odmah prepoznade visoku Beatris. -Oh, jes, kako da se ne se}am... -odgovori Beatris na njegov pozdrav, o~igledno prijatno iznena|ena susretom. -Moj portret koji ste naslikali kad sam poslednji put bila u Parizu svima se dopao, a posebno mom vereniku Majklu. Stavio ga je u svoj biro... Ne, on nije mogao da do|e sa mnom u Pariz, uvek je isuvi{e zaposlen. Mirko je pozva na otvaranje izlo`be u ulici Bak i ona odmah prihvati, oprostiv{i se od njega kratkim poljupcem u usta. Unela je bila u taj poljubac topline od koje Mirka podi|o{e `marci. -^udno, ali nikako da se setim nje -primeti Matej, koji se spremao da po|e iz restorana na jednu no}nu sedeljku. -Uostalom, to je sada tvoj zabran. Mirko ostade jo{ malo u restoranu ispijaju}i ostatak onog 'kijantija'. Za stolom nedaleko od njegovog, gde je bila Beatris sa svojim dru{tvom, pio se {ampanjac. Video je kako ona podi`e duguljastu kristalnu ~a{u sa omamnim penu{avim vinom prema njemu, upu}uju}i mu dugi pogled svojih prozirno zelenih o~iju. Zamoli}u je da mi ponovo pozira za mene ovoga puta, pomisli Mirko. Platio je i iza{ao u jo{ mlado parisko ve~e; grupe no}nika tek su bile po~ele da pune barove i {ik restorane u modi, a turisti da se gomilaju pred kabareima. Na ulici, u polumraku ispred ulaza zgrade u kojoj se nalazio njihov atelje, Mirko ugleda visoku priliku mladi}a koja mu se po ne~emu u~ini poznata. -Ti li si, Mitre -re~e on, iznena|en, kad mu prepoznade lice. -Ja glavom i bradom, dobro te prona|oh ro|o. Stigao sam vozom kasno uve~e i na stanici mi reko{e da do Studentskog grada treba pe{a~iti jedno pet-{est kilometara, pa se odlu~ih da preno}im kod tebe -govorio je Mitar glasno, tap{u}i Mirka po ramenima i ljube}i se sa njim u obraz, {to izazva potsme{ljive osmehe na licima mladi}a i devojke koji su prolazili tuda zagrljeni. Mirko ga povede stepenicama u atelje. -Evo i pismo ti poslala majka -re~e Mitar pru`aju}i mu mali beli koverat kada se smesti{e u ateljeu i kada mu Mirko pripremi veliku {olju punu kafe i sendvi~ od pola pariske vekne. -I neke suve kola~e koje ti voli{ je poslala, ali sam ih ja, da prosti{, onako izgladneo pojeo u vozu na putu kroz [vajcarsku. -Ako si, ~o~e! Nego reci mi koji te je vetar naneo u Pariz, ako nije da }e uskoro svetska revolucija? -upita Mirko.

Mitar mu ispri~a da su ga iz studentskog saveza odredili kao delegata na me|unarodni seminar o socijanim problemima studenata koji se toga leta odr`avao u Parizu. Svaki delegat dobio je voznu kartu tre}eg razreda i kupon za preno}iste u pariskom Cité université, a za ostalo kako se sna|e. -Morao sam da radim ~itavu nedelju dana na istovaru uglja kako bi zaradio za d`eparac -dodade Mitar pokazuju}i mu ispucale ruke sa ostacima ugljene pra{ine ispod nokata. -^uo sam da mi je otac ponovo izabran za poslanika -primeti Mirko. -Jeste, i to velikom ve}inom. Dobar je ~ovek tvoj otac, Mirko; ali {to se politike ti~e, ne mo`e{ da ga uhvati{ ni za rep ni za glavu. -Pa on je oduvek bio nezavisan -osmehnu se Mirko.

(182) -A {to prijateljuje sa onim pomo}nikom ministra unutra{njih poslova, Mari}em, to ni{ta? Pre neki dan pozvao ga na ve~eru sa nama, ro|acima; mo`e{ misliti kako sam se ose}ao u Mari}evom prisustvu... A da i ne pomenem kako ti oca primaju kod Kralja kad god za`eli. Ali nije on izuzetak. ^udne se stvari de{avaju kod nas -odmahnu glavom Mitar. -Ovde su novine pisale o Radi}evoj audienciji kod Kralja -primeti Mirko, koji se nije mnogo interesovao za politiku. -Oti{ao je na tu audienciju bez obzira na to {to su ga jednom ~ak bili osudili na zatvor; iako se taj ne mo`e ni izdaleka uporediti sa kazamatima za revolucionare! I ne samo da ga je Kralj primio bog zna kako; ve} je javna tajna da }e Radi}evi ministri u}i u novu Pa{i}evu vladu. -A o Nori, zna{ li {ta? Nisam ~uo gotovo ni{ta o njoj posle vesti o udaji -obrati mu se Mirko oprezno. -Tvoja majka, Ana, rekla mi je da je nije videla ima tome vi{e od pola godine; odkad je Nora rodila k}erku, Smilju. Jo{ uvek je ljuta {to je Nora i Trifun nisu pozvali na Smiljino kr{tenje... Uh, mrtav sam pospan. Mirkovo lice se smra~i na trenutak ali mu ipak po|e za rukom da se savlada. Namestio je Mitru provizornu postelju u ateljeu, a zatim se i sam uvukao pod pokriva~ na svojoj postelji u pokrajnoj sobi, okru`en 'bokeljskim' slikama. U polumraku, osvetljeni samo otsjajem uli~ne lampe, nazirali su se primorski predeli sa tamnim obrisima kiparisa, stene okupane penu{avim talasima, ribari i njihove mre`e; jedan svet za sebe koji mo`da nikada nije trebalo da napusti. Nora je bila neodvojivi deo tog sveta, shvatio je sada, u tom pariskom ateljeu punom neodre|enih senki i nejasnih slutnji o budu}nosti; daleko od svega {to je bilo njegovo detinjstvo i njegova prva mladost. Mogao je ~uti kako Mitar hr~e i to mu izmami osmeh; toga br|anina ne mu~e problemi koji meni ne daju oka da sklopim, pomisli Mirko. Seminar u pariskom studentskom gradu u~ini se Mitru dosta sli~an beogradskim studentskim konferencijama: leve grupe bile su najradikalnije i najbu~nije, a one desne, sastavljene od sinova bogata{a i njihovih pajta{a, beskompromisne. Izme|u njih, bila je ve}ina u~esnika zainteresovana uglavnom za pobolj{anje socijalnog polo`aja studenta i uvek spremna da kritikuje stanje u studentskim domovima, a posebno cene sme{taja i ishrane.

Pariska studentska menza, u pore|enju sa beogradskom, Mitru se u~ini prebogata, sa nekoliko vrlo ukusnih jela na izbor, a hleb sa buterom se servirao bez ograni~enja. Ve} prvog dana za ru~kom upoznade [panjolku Roksanu, studentkinju slavistike iz Sevilje, sa kojom se sporazumevao me{avinom ruskog i francuskog. Bila je omanja, `iva i u diskusiji na momente vatrena, duge crne kose i o~iju boje kafe koje su imale u sebi ne~eg isto~nja~kog, arapskog bolje re~i. -Kod nas -govorila je Roksana -de Rivera zavodi diktaturu i gu{i revolucionarni pokret masa. Ali ne}e mu uspeti da zaustavi ra|anje Republike, prve u istoriji [panije! Ose}amo kako smo ja~i svakoga dana, poput talasa hranjenog orkanskim vetrom. -Ali [panija je katoli~ka zemlja i narod se tamo odgaja na bogatim tradicijama . Ne mo`e se to izmeniti preko no}i. I pitanje je da li treba -primeti Francuz Pol, student prava, koji je nastojao da objasni Mitru par minuta pre toga razloge zbog kojih on smatra Napoleonovo gra|ansko pravo zastarelim i zrelim za arhivu.

(183) -Sve }emo preispitati i ako treba izmeniti iz korena, nikakve tradicije ne}e nas zaustaviti -re~e Roksana a o~i joj sevnu{e. Prvog slobodnog dana Mitar se dogovori sa Roksanom da zajedno po|u u razgledaje Pariza. Jo{ ono kada je prvi put bio do{ao u Prestonicu iz Crne Gore, Beograd mu se u~inio prava ko{nica. Ali Pariz sada, uprkos tom iskustvu, u~ini mu se ogroman: imao je utisak da ni ~itav jedan ljudski `ivot ne bi bio dovoljan da ga se upozna. Me|utim, Roksana nije izgledala impresionirana. Upore|ivala je Luvr sa muzejom Prado u Madridu i parkove Pariza sa vrtovima Sevilje. Francusko moderno slikarstvo smatrala je isuvi{e bur`oaskim, u pore|enju sa platnima Gojinih naslednika u kojima se odra`avao buntovni duh [panaca. Kad po|o{e u {etnju po pariskim kejovima Roksana mu pokaza klo{are ispod mostova Sene u njihovim prnjama, sa bocama vina u ruci, a predve~e, kada dospe{e do Pigala, jata prostitutki koje su sa~ekivale mu{terije na uglovima ulica. -Eto, kompanjero -govorila je. -To ti je Pariz, kulturna prestonica sveta. Kad se vrati{e u Studentski grad, Roksana ode na sastanak iberiske studentske grupe a Mitar se izvali na postelju mrtav umoran i zaspa onako obu~en. Me|utim, ne za dugo jer ga njegov sused u sobi, Sa{a, studentski delegat iz Krakova, probudi zvi`du~u}i jedan pariski {anson dok je glancao cipele. -Nema hleba kod [panjolki, tovari{~ -sle`e ramenima Sa{a kad mu Mitar ispri~a kako je proveo taj dan. -Kod njih va`e samo ozbiljne namere... Nego hajde sa mnom, upoznao sam dve ma~kice iz Marseja koje su me pozvale na ‘party'. -Nemam ni prebijene pare da doprinesem -re~e Mitar. -I ne treba, ja sam ve} kupio bocu vina i to }e biti dovoljno -re~e Sa{a koji je izvrsno govorio francuski i na seminaru zastupao tezu da treba formirati evropsku studentsku federaciju sastavljenu od studentskih grupa bez obzira na politi~ku orijentaciju. Pokazalo se da su one 'marsejske ma~kice' pozvale dvadesetak mladi}a i devojaka, uglavnom iz konzervativne grupe u~esnika seminara. Nevelika studentska soba ispuni se `agorom i mirisom duvanskog dima. Mitra je iznenadilo to {to su, sli~no kao na beogradskim `urevima, gotovo sve prisutne devojke pu{ile koketno prinose}i usnama duga~ke mu{tikle, a posebno to {to su se upu{tale u razgovor sa lako}om, bez stidljivosti. Mitar nije razumeo mnogo od razgovora u sobi, a po~e da ga mu~i i glad. Slu`ila se samo

zelena salata, vrlo ukusna onako prelivena nekim beli~astim sosom; iz velike zdele gde je svako zahvatao drvenim ka{ikama u porcelanske tanjiri}e. Ali ta salata samo poja~a njegovu glad. U zlo doba po~e{e da donose ukusno pripremljene male sendvi~e sa {unkom, sirom, su{enom ribom. Jedna od one dve devojke iz Marseja, pr}astog nosa i okruglastog kao u ma~ke lica opaljenog suncem, opazi kako Mitar poku{ava da se domogne poslu`avnika. Ona dohvati jedan poveliki tanjir i napuni ga sendvi~ima, dodav{i tome kri{ke sira 'kamambera', a zatim sede kraj Mitra. Posmatrala je sa o~iglednim interesovanjem kako Mitar iz jednog zalogaja guta one sendvi~e zalivaju}i ih crnim vinom. Imala je na sebi vrlo kratku suknju i duboko dekoltovanu bluzu po poslednjoj pariskoj modi i Mitar, kad malo utoli glad, prenese pogled na njene vretenaste noge bez ~arapa koje su se mogle videti obna`ene visoko uz butine. -A sada, slatki{i -re~e ona pribli`iv{i svoje lepu{kasto lice njegovom i poljubiv{i ga par puta pravo u usta, {to gotovo o{amuti Mitra koji je ionako jedva suzbijao `elju da joj obuhvati butinu svojom sna`nom maljavom {akom. -Zovem se Monik -re~e ona, a kad se on predstavi dodade: -Mitar? Zvu~i mi pomalo

(184) Gr~ki... Montenegrino?... Jesu li svi mu{karci tamo tako 'seksi' kao vi? Kada se Monik udalji da porazgovara i sa drugim zvanicama Mitar pogleda po sobi. Iz gramofona dopirali su taktovi tanga a nekoliko parova igralo je, pripijeni jedno uz drugo. Drugi parovi bili su posedali po uglovima sobe i ljubili se bez stida, kao da su bili sami. Mitar se seti svog starog ujaka, visokog i ko{~atog, sa duga~kim belim brkovima, koji mu je jednom pri~ao kako je, kao mladi}, u nekoj kafani u Gru{koj luci u Dubrovniku dao srebrnjak lepu{kastoj kelnerici da zadigne skutove duga~ke suknje i poka`e mu gole ~lanke... A baba njegova ~esto je govorila: kad `enskinje budu po~ele da nose suknje iznad kolena i prozirne carape do}i }e opet do velikog rata od koga se nijedna zemlja ne}e spasti. Bes i rasipni{tvo, prema njoj, dove{}e do kraja sveta. Mitru, studentu prava, ~inilo se mnogo ozbiljnije to {to se zakon nije primenjivao podjednako na sve gra|ane. Setio se kako mu je jednom otac morao da plati masnu kaznu zato {to je pokupio naramak suvih gran~ica u {umi bez dozvole, a u novinama je tu nedavno pro~itao kako preduze}e '[umeks' bespravno ogoljuje ~itavo Podrimlje izvoze}i doma}e drvo uz masne profite. Treba se izboriti za takve zakone koji }e se primenjivati jednako za sve, rekao je Mitar na jednom studentskom sastanku na Pravnom fakultetu ali su mu se oni iz politi~ke komisije nasmejali u lice. Zakone? -odgovorili su mu. -Primena im se zasniva na onom: ko je ja~i taj ka~i! Mitar se tom prilikom prisetio da je Stevanovo ime bilo potpisano ispod jednog od kriti~kih ~lanaka o '[umeksu'. Potra`io ga je i zamolio da napi{e ne{to o problemima siroma{nih studenta u Beogradu. Poku{a}u ali mrka kapa, rekao mu je Stevan, a zatim dodao: po urednicima i direktorima listova, novine mora da se prodaju da bi mogle da se {tampaju, a ~itaoci tra`e ne{to uzbudljivije od problema polugladnih studenata. Afere, ubistva, politi~ke skandale, ne{to {to ih bar za trenutak mo`e da odvoji od sivila `ivotne svakida{njice. -[ta je to 'seksi'? -upitao je Sa{u kada se vrati{e u njihovu sobu, koji se nasmeja kad }u to pitanje.

-Seksi, od seksa naravno. Ima{ {anse kod Monik, eto to zna~i -re~e mu Sa{a name{taju}i se udobno u svom krevetu. Beatris je do{la na otvaranje izlo`be u ulici Bak dosta kasno. Bila je obu~ena u usku, kratku suknju koja je isticala liniju njenih vitkih, duga~kih nogu. Karirani `aket pripijao se prikladno uz njen stas, a njena svetlo-crvenkasta kosa padala joj je po ramenima u opu{tenim loknama. -Vi ste, gospo|ice, ukras na{e izlo`be -re~e joj Senjak kada ih Mirko upoznade. Beatris obi|e izlo`ena platna, porazgovara sa galeristom, a zatim se opet vrati do Mirka. -Tra`i {est hiljada franaka za va{u sliku, a mo`da bi je dao za pet. Moj verenik i ja dogovorili smo se da kupim jedno moderno platno u Parizu za na{ budu}i stan, ali mislim da bi mu to bilo preskupo -re~e Beatris uhvativ{i Mirka pod ruku; spontani pokret propra}en zavidljivim pogledima prisutnih slikara. -Ta moja slika sada pripada galeriji i nisam u stanju da se me{am u njenu prodaju primeti Mirko. -Ali u mom ateljeu mo`ete videti jo{ nekoliko slika u tom stilu i mo`ete izabrati jednu od njih... Uz daleko povoljniju cenu -spusti on glas osmehnuv{i se sau~esni~ki. A zatim dode: -Ionako sam odlu~io da vas zamolim da mi pozirate za portret, ovoga puta za mene li~no.

(185) -Izvrsno -slo`i se Beatris. -Ali pod uslovom da me najpre otpratite do katedrale Notr Dam. Treba da vidim ne{to tamo, u vezi moje teze. Kad su ve} izlazili iz galerije Mirko se gotovo sudari sa Mitrom. -Zakasnih, oprosti mi. Daleko je odavde do Studentskog grada -re~e on zadihano. -Ne mari. Razgledaj ti lepo izlo`bu; moja slika je ona sa pala{turom. Ali ne brini, ja }u te otpratiti na stanicu pri polasku iz Pariza kao {to sam obe}ao - dobaci mu Mirko, a zatim po`uri da sustigne Beatris koja je dugim elasti~nim koracima grabila prema mostu na Seni. Beatris je studirala istoriju umetnosti, a posebno uticaj gotike u engleskim srednjovekovnim crkvama. Najpre su oti{li u biblioteku katedrale gde ju je ve} ~ekao sve`anj papira sa crte`ima-reprodukcijama portala crkve koje je bila naru~ila, a zatim se uputi{e u aulu koja je bila puna sveta. Nevidljivi hor, pra}en orguljama, preuze od sve{tenika re~itativ mise. Mirku se u~ini da se zvuci orgulja i glasovi hora lagano uspinju ka vrhu katedrale, utisak koji mu Beatris potvrdi kasnije, rekav{i da su arhitekti gotike uspevali da postignu taj efekat okomitim linijama konstrukcije koje su stremile prema nebu. Kad su iza{li iz katedrale bilo se ve} smra~ilo i Mirko, prisetiv{i se da je Matej te ve~eri opet bio pozvan na jednu sedeljku, odlu~i da predlo`i Beatrisi da ve~eraju u ateljeu. Kupili su riblje pa{tete, dve-tri vrste sireva, pola pe~ene patke, kutiju sa gotovom salatom i bocu crvenog vina 'bo`ole' koje je ona volela. U ateljeu Mirko postavi mali sto nedaleko od divana, a Beatris mu pomo`e oko serviranja. Nisu ni osetili kad su pre{li na 'ti' niti kad su po~eli da nazivaju jedno drugo po imenu. Njeno 'Mirko' imalo je grleni prizvuk a on ju je par puta nazvao 'Beatri~e', po italijanski... Ve~erali su pijuckaju}i vino i gledaju}i slike pri svetlosti sve}a. Mirkovi morski pejsa`i gubili su tako na koloritu ali im je trperava svetlost sve}a davala pomalo nadrealisti~ki ton, a morske zvezde kao da su po~ele da svetlucaju u vodi. Beatris izabra

jedan od tih pejsa`a, manjeg formata, a kada je htela da porazgovara sa njim o ceni Mirko joj stavi prst na usta. Sedeo je sasvim blizu nje i ose}ao njeno vitko telo uz svoje, a uvojci njene kose dodirivali su mu obraz. Nasuo je crvenog kao rubin vina u njenu i svoju ~a{u a zatim su ih oboje ispili do dna, poput u~esnika u kakvom obredu. -Jo{ kad sam ono slikao tvoj portret imao sam `elju da naslikam jedan za mene re~e joj Mirko tiho, uhvativ{i upitni pogled njenih prozirno zelenih o~iju; ose}aju}i da se ona odlu~uje na ne{to. Video je zatim kako joj se usne mi~u u {aputanju na engleskom i kako dodiruje prste ruke, kao da broji. -Mo`da si `eleo da me naslika{ ovako? -upita ona zatim ustaju}i i svla~e}i bluzu i suknju. Kada je opet sela kraj njega Mirko joj otkop~a prsluk i uze njene nabrekle grudi u {ake, a ona se privi uz njega prepu{taju}i se njegovim dodirima kao {to se lisnate grane breze prepu{taju vetru. 'Beatri~e, Beatri~e' izgovarao je Mirko tiho, kao re~i neke molitve dok je ose}ao kako se njeno duga~ko telo povija u njegovom zagrljaju. Osvajao je to telo poljupcima, a kada mu usne dodirnu{e mekotu njenih butina oseti kako mu se ona predaje potpuno. Zatim su, pre nego {to se ona ponovo obukla, ispili ostatak 'bo`olea', tako|e kao da slede neki nepisani obred. -Moram da idem u hotel -rekla mu je ona. -Majkl ima obi~aj da me, pokadkad, zove telefonom posle pola no}i, kad je tarifa sni`ena.

(186) -Ali {ta mari Majkl sada? -pobuni se Mirko. Beatris ga pogleda svojim krupnim o~ima prozirnih zenica u kojima se ~italo iznena|enje. -Majkl je Majkl, Mirko, eto za{to mari -izre~e ona, a zatim dodade osetiv{i razo~arenje u njemu: -Ali ako `eli{ mo`e{ sa mnom sutra do katedrale u [artru. -@elim, `elim -prihvati Mirko odmah. -I done}u ti pre toga ovu sliku u hotel. -Sutra posle ru~ka kod mene u hotelu, onda -re~e mu ona na ulici, poljubiv{i ga lako u obraz i popev{i se zatim u taksi. Majkl je Majkl, ponovi Mirko u sebi uzev{i da luta bez cilja po slabo osvetljenim ulicama u okolini. Kada se vrati pred atelje vide da su prozori bili zamra~eni. Matej se jo{ uvek nije vratio, zaklju~i. Dugo je ostao budan te no}i sa onim Beatrisinim ‘Majkl je Majkl' poput nere{ive zagonetke u mislima. Zna~enje tih njenih re~i kao da mu se po~elo da otkriva od prvog trenutka kada je do{ao sa obe}anom slikom u njen hotel. Beatris je pokazala sliku jednom engleskom bra}nom paru iz njene grupe koji se zadesio u holu i sva ponosna prevela njihove pohvale Mirku. -So very modern! -rekli su oni izmi~u}i se sve do portirnice da bolje vide sliku. Me|utim, pozdravila ga je samo lakim poljupcem u obraz kad je odneo sliku u njenu sobu i kasnije, u autobusu za [artr, odr`avala je odre|enu razdaljinu izme|u njih. Kad su se na{li, gotovo sami, u polutamnom predvorju katedrale Mirko je za par tenutaka uze za ruku. Posmatrali su zanemeli od divljenja vitra`e, kroz koje su se sun~evi zraci prelamali u stotinu niansi crvenog i zelenkasto plavog, pratili o~ima reljefe scena iz

Biblije urezane u kamen, a zatim pu{tali pogled da klizi po naizgled krhkim stubovima koji su podr`avali kupolu crkve. Posle su se, uz dozvolu de`urnog fratra kome je Beatris pokazala nekakav papir, uspeli stepenicama koje su vodile do potkrovlja crkve. Tamo mu Beatris ukaza na sijaset figura demona i nakaza: rogatih, ispla`enog jezika i izbe~enih o~iju, poluljudi-polu`ivotinja. -Te figure imaju za cilj da otklone zle duhove od katedrale -re~e Beatris i pokaza mu amajliju koju je nosila oko vrata. Kada otkop~a poklopac bro{a ukaza se rogata figura sli~na onima na krovu katedrale. -Ovaj bro{ kupila je moja majka kad je, kao studentkinja, bila ovde u poseti. Poklonila mi ga je kad sam napunila ~etrnaest... Da me {titi od isku{enja dodade ona posle kra}eg razmi{ljanja. Drugog dana posle posete [artru, kada se vratio u atelje posle ru~ka sa galeristom iz ulice Bak sa kojima se dogovorio o potpisivanju stalnog ugovora o prodaji slika u toj galeriji, Mirko zate~e pisamce od Beatris. Obave{tavala ga je da }e morati da otputuje za London istog popodneva i dodala: ‘Svima iz na{e grupe se mnogo dopala tvoja slika. U prilogu ti ostavljam jednu moju fotografiju ako jo{ uvek `eli{ da slika{ moj portret’. Pisamce je bilo potpisano samo sa 'B'. Nije dodala ni jedno ‘x'; {to bi na kraju ozna~avalo ‘kiss', poljubac. Pisamce je bilo na engleskom, neodre|eno i {turo. Utom za~u glasno kucanje na vratima ateljea i kada otvori ugleda Mitra sa malim koferom u ruci. Seti se obe}anja da }e ga otpratiti na `elezni~ku stanicu koje je bio potpuno smetnuo s uma... Zamoli Mitra da ponese par po{iljki za Beograd, me|u kojima i jedno pismo Ani, koje

(187) napisa na brzinu, a dodade i par crte`a {koljki i morskih zvezda za nadrealisti~ki ~asopis koji je u to vreme po~eo da izlazi u Prestonici. Dok je razgovarao sa Mitrom, punim utisaka sa pariskog seminara, mu~ila ga je pomisao da po{alje par re~i Nori. Ali zar nije ostavila ona moja pisma bez odgovora? -pitao se, odlu~iv{i protiv toga. To da je Nora sada bila udata dalo je se}anju na nju poseban pe~at. Ose}ao je kao da se po~ela podizati neka ograda izme|u njih, razdvajaju}i sve vi{e uspomene iz pro{losti od onoga {to se zbivalo i {to jo{ dolazi u njihovim `ivotima. Kada se Mitar ve} smestio u kupe tre}e klase vagona na kome je bilo ispisano ‘Pariz - Milano - Beograd - Skoplje’, i dok mu je Mirko dodavao onaj mali kofer kroz prozor, ugleda{e crnomanjastu devojku koja se brzim korakom pribli`avala vagonu. Mahala je malom knji`icom koju je dr`ala u ruci. -Roksana! -uzviknu Mitar iznena|eno kad je ugleda. -^ekaj, odmah silazim... -Evo onog {pansko-ruskog re~nika koji sam ti obe}ala -re~e Roksana pru`aju}i mu knji`icu i dodaju}i: ‘Ola, amigo!’ kad je Mitar upoznade sa Mirkom. Do polaska voza bilo je jo{ ~itavih dvadeset minuta. -Pa da idem ja sada -re~e Mirko poljubiv{i Mitra u oba obraza. A zatim dodade, obrativ{i se Roksani: -Takav je kod nas obi~aj. -I kod nas u [paniji postoji sli~an obi~aj -primeti ona osmehnuv{i se. -Pozdravi sve kod ku}e! -doviknu Mirko udaljavaju}i se polako od njih. Kada sti`e na po~etak perona na kome je bio postavljen 'Orient-ekspres' oseti se sam i izgubljen u gomili putnika, nosa~a i `elezni~kog osoblja. Svi su `urili nekud. A on kao da

nije znao kuda bi, zastao je i osvrnuo se oko sebe u nedoumici. Ipak odlu~i da ode do Monmartra. Uspinju}i se uskim uli~icama prema bazilici 'Svetog srca' do|e do mesta gde je Matej slikao svoje portrete turista, ali ga ne na|e tamo. Zadr`ao se malo na tom mestu, prise}aju}i se svakog detalja svog prvog susreta sa Beatris, a odmah zatim i crta njenog lica onako kako ih je prenosio na papir. Zatim se pribli`i ogradi esplanade ispred bazilike, pokrivene kamenim plo~ama, odakle se pru`ao pogled na grad osvetljen velikim crvenim suncem na zalasku, tamo negde prema kanalu Laman{. Po pariskim ulicama po~e{e da se pale prve svetiljke, one najudaljenije treperile su poput zvezdica. Zar se ovako ne{to mo`e naslikati? -upita se Mirko uzbu|en veli~anstveno{}u prizora. I {ta se m o ` e naslikati? Jo{ odavno je to bio naslu}ivao, ali je u tom trenutku jasno shvatio da lepota nije bila u slikaru, ve} da je postojala samo u prirodi, izvan umetnika. Nasuprot tome, svaka umetni~ka slika, izvorna muzi~ka melodija, svaka ispevana pesma postajala je stvarnost za sebe, novostvorena stvarnost van sveta prirode oko nas. I na taj na~in izvan onog {to se obi~no naziva 'lepim'. Nepodlo`na bilo kakvim zakonima lepote zbog toga se ni jedna estetika nije uspela da odr`i, zaklju~i Mirko. Seti se jednog intervjua sa pesnikinjom Vir|inijom Vulf koji je tu nedavno pro~itao: muziku nije stvorio Mocart niti Betoven, a slikarstvo nije nastalo iz palete Rafaela i Goje, ve} su oduvek bili nerazdvojni deo su{tine ljudskog bi}a. Trebalo ih je samo otkriti. Zbog toga svako mo`e da slika, kao {to svako mo`e da govori i peva -jedino {to umetnici to ~ine skladnije, zaklju~i Mirko. Mi smo i bogove otkrili duboko u nama, osetiv{i se usamljeni u neizmernosti prirode -pomisli Mirko. I mo`da zbog toga, zbog takvih poraznih otkrovenja, pro`ivljavamo pokadkad toliko patnje. I ja sam ono bio stvorio, i naslikao, sliku

(188) Nore onako kako sam je `eleo a ne onakvu kakva je ona zaista. I Beatris tako|e, i nju sam za`eleo da naslikam na isti na~in. Sun~ev disk tonuo je u daleke i tek samo naslu}ene vode okeana. Gasne svetiljke na esplanadi ispred ulaza u crkvu po~e{e da se pala bacaju}i duge senke drve}a po kaldrmi. Iz jedne izroni klo{ar sa {e{irom u ruci. -Imate li koju paru, gospodine? Za ~a{icu vina -re~e klo{ar, trgnuv{i Mirka iz njegovih razmi{ljanja. On izvadi iz d`epa franak i pru`i ga klo{aru. -Evo, amigo -re~e mu Mirko. -I neka ti ovo ve}e donese ono {to `eli{. -Par ~a{a vina, to je sve {to ja `elim, gospodine -promrmlja klo{ar staviv{i {e{ir na glavu i uputiv{i se ka portalu crkve gde ga je ~ekalo nekoliko drugara posedalih po kamenom stepeni{tu. Zadnji jarko crveni odsjaji sun~evog diska trnuli su polako, utapaju}i se negde u talase Atlantika. Mirko je imao ose}aj da je izgubio Noru, zauvek. A slutio je da ni Beatris nikada ne}e uspeti da zadr`i kraj sebe. Njihovi likovi kao da su se nepovratno rasplinjavali u carstvo senki, natalo`ene po mra~nom dnu njegovog bi}a... Mo`da }e ovako jednoga dana izgledati kraj sveta, pomisli Mirko sa lakom drhtavicom uzbu|enja u sebi, posmatraju}i kao za~aran kako se gase ti poslednji crveni

odsjaji sunca koje je ~itavog tog vrelog julskog dana sa toliko rasipni~ke rasko{i obasjavalo Pariz.

(189)

XXII. GOLUBAREVA NAPRASNA SMRT Maj 1926 Tu prole}nu no} Stevan je proveo u Skadarliji, za jednim stolom napolju pred restoranom ‘Tri {e{ira', slu{aju}i Nadine pesme. ^lanovi orkestra, a posebno prima{ Gavro{, bili su se ve} navikli na njega, kao i na to da Nada posle ‘fajronta' odlazi sa Stevanom iz kafane. No te no}i, ili bolje re~eno jutra jer se orkestar zbog nekog dru{tva iz unutra{njosti zadr`ao do tri sata ujutru, Stevan odveze Nadu fijakerom do njene ku}e na ^uburi a zatim se vrati sam do svoje garsonjere; objasnio joj je da je do{ao prelomni trenutak u aferi '[umeks' i da mora da poku{a da se malo ispava pre nego {to ode u redakciju. -Imamo izve{taj stru~njaka o '[umeksovom' nenamenskom tro{enju petrolejskih emisionih kredita, a i ono o neplanskoj se~i {uma sada je dokazano -re~e urednik unutra{nje rubrike 'Ve~eri' Stevanu pru`aju}i mu pozama{ni dosije. -O~ekujemo sada od tebe 'Coup de grace'. Ako se sla`e{, najavi}emo u ve~ernjem izdanju tvoj ~lanak o aferi.

-Amin! -re~e Stevan. -Uh, {to }e da se podigne pra{ina, sve do Skup{tine. Dr`ava krava muzara... Ovoga puta ne}e mo}i da za`mure niti }e im biti od pomo}i kakva intervencija odozgo. -Istra`ni materijal direktno ukazuje na onog 'Sinovca', Pa{i}evog ro|aka, kao na jednog od glavnih sau~esnika -dodade urednik unutra{nje zagledav{i se pomno u Stevanovo lice, kao da nastoji da otkrije tragove kolebanja. -I ja sam do{ao do istog zaklju~ka; iako nema indicija da predsednik vlade zna ne{to o poslovanju svog slavnog ro|aka -re~e Stevan. -Me|utim, nema sumnje da je Sinovac jedan od glavnih aktera tamo. ^ak mu se ispla}uju posebni honorari da zata{ka stvari kad zagusti. A {to se ti~e ~lanka o aferi, ve} je spreman, uklju~uju}i tu i fotografije kao i dodatni materjal koji smo dobili sa terena. Jo{ mi preostaje da uporedim neke podatke sa onima iz izve{taja ve{taka. -Glavni je odlu~io da ti odobri upotrebu salona za prijem u tu svrhu, kako bi mogao da radi{ na miru. Redigovane stranice ~lanka }e{ slati meni a ja }u ih odobravati za slaganje i otiskivanje {lajfni zajedno sa advokatom lista. Osim toga, glavni je preporu~io tako|e da no}as spava{ na divanu salona -re~e urednik unutra{nje. -Da se ne bi ponovilo ne{to kao one ve~eri kod 'Tri {e{ira'... A i meni }e biti lak{e da radim sa tobom ukoliko iskrsnu kakve nepreciznosti u tekstu. -Prihva}eno -re~e Stevan. -I onako `elim da li~no parafiram sve korekture ~lanka. Idem do moje garsonjere da pokupim par stvari tamo. Nadi }u kasnije ispri~ati o tome, pomisli. Od kako su, posle Stevanovog povratka iz Zagreba, otpo~eli da se sastaju u njegovoj garsonjeri Nada je ve} bila navikla na takva odsustva. Ali je Stevan nastojao da bude sa njom kad god su mu redakciske obaveze to dopu{tale Pokadkad su provodili ~itav kraj nedelje zajedno, a ponedeljnikom i{li na izlet do Avale ili do Fru{ke Gore zajedno sa malom \ur|ijom, koja je obo`avala Stevana i na svoj, de~ji, na~in po~ela da podr`ava trajniju vezu izme|u Mame i njega. Jedino je Nadina pomajka Kosara bila odlu~no protiv i nije birala trenutak ni na~in da to poka`e. 'Lepota i pesma to ti je za mladost, k}eri moja. A posle dolaze duge godine kada ne}e{ mo}i da se sama brine{ za sebe i dete. Na|i ti sebi ozbiljnog ~oveka, kakvog preduzima~a ili trgovca. A ni neki od onih

(190) oficira {to dolaze da te slu{aju kako peva{ ne bi bio na odmet; oni su ti na stalno zastrtim dr`avnim jaslama isto kao ~inovnici, financi ili `andari -govorila je ona Nadi. Tog istog dana, u ~etvrtak posle podne, sekretarica prekide pomo}nika ministra unutra{njih poslova Mari}a u pisanju jednog izve{taja o bezbednosnim problemima u \erdapu, gde je dolazilo do ~estih sukoba nadle`nosti sa rumunskom policijom. Taj izve{taj je zatra`io Kralj li~no, jer su rumunske `albe u vezi toga uspele da do|u do ruku Kraljice Marije. -Inspektor Plav{i} -najavi sekretarica. Visoki inspektor izdu`enih obraza nosio je okrugle metalne nao~are ali je, uprkos toga, `mirkao pri svakoj promeni svetla u okolini. Kada je u{ao na licu mu se o~itavala su{ta ozbiljnost i odanost. Pravi ~ovek za ovaj posao, zaklju~i Mari}.

-Pro~itaj to, Plav{i}u -re~e Mari} pru`aju}i mu list i{partane hartije sa upisanim brojem registra i velikim plavim pe~atom kraj potpisa sekretara okru`nog suda. Tamo je pisalo da list 'Ve~e' poseduje inkriminatorne dokumente o preduze}u '[umeks' koje sud `eli da priklju~i dokaznom materjalu u vezi jedne tu`be predsednika beogradskog konji~kog kluba o nezakonitim radnjama tog preduze}a prilikom kupovine ergele Obrenovi}a; koja je sa svoje strane izazvala protivtu`bu istog preduze}a za te{ku klevetu. Tra`ila se zaplena svih relevantnih dokumenata u cilju sudske istrage. Objavljivanje tih dokumenata bez odluke suda, nagla{avalo se tako|e, naru{ilo bi tajnost u pripremnoj fazi sudskog procesa. -Sa ovim aktom u rukama ne}e biti problema da zaplenimo tu dokumentaciju, a ni sam list ako poku{aju da je objave. Treba}e mi samo va{ izvr{ni nalog -primeti Plav{i}. -Vidi{, Plav{i}u, ba{ u tom grmu i le`i zec. Oni iz 'Ve~eri' su najavili da nameravaju da objave novu seriju ~lanaka o aferi '[umeks' baziranu na tim dokumentima; prvi treba da se pojavi u sutra{njem izdanju. Ako spre~imo to, kao {to sud tra`i, optu`i}e nas u javnosti da kr{imo novi zakon o {tampi... Ali ako ne zaplenimo te dokumente, kr{imo zakon o sudskom postupku; a to se mora izbe}i po svaku cenu. Plav{i} se zamisli. Posle nekog vremena, lice mu se ozari: -Ovde samo pi{e da zaplenu treba izvr{iti u 'najkra}em mogu}em roku' -primeti Plav{i}. Uh, shvatio je stvar, pomisli Mari} sa olak{anjem pitaju}i se kako su uspeli da udese tu ujdurmu sa zaplenom dokumentacije tamo na sudu; nije ni za trenutak posumnjao da je bila u pitanju mahinacija '[umeksovih' savetnika i advokata. A glasno re~e: -Koliko sutra posle ru~ka moja sekretarica ima}e potpisan izvr{ni nalog koji ti je potreban, Plav{i}u. Ostalo prepu{tam tebi. Kad Stevan kasno te ve~eri zavr{i poslednju reviziju ~lanka o '[umeksovoj' aferi urednik unutra{nje rubrike zatvori se sa njim u salon i naredi da se niko ne pu{ta unutra 'izuzev u slu~aju objave rata'. Fotografije su jo{ ranije bile poslate na litografsku obradu, a u {tampariji ostavljen prostor na prvoj i na gotovo celoj tre}oj strani za ~lanak o aferi. -Imam ve} pripremljene naslov i podnaslove za taj ~lanak -re~e urednik unutra{nje rubrike pru`iv{i mu ispisani list papira. 'Kako su tro{eni milioni iz [umeksovih subvencija za petrolej'’ -stajalo je u glavnom naslovu, a u podnaslovu: 'Tajni konsultant tog eksportnog preduze}a, Sinovac, iz Pa{i}eve

(191)

porodice?'. Ostali podnaslovi bili su vezani za se~u {ume u Podrinju, kupovinu palate preduze}a ‘[umeks' na Terazijama, kao i konji~ke ergele. -Sla`e{ li se? -upita ga urednik i kad Stevan potvrdi, dodade: -Idi sad gore u salon i poku{aj da prospava{ malo. Slede}eg dana, u petak rano popodne, na putu za uredni{tvo 'Ve~eri' u malom sivo obojenom dostavnom kamionu policije inspektor Plav{i} mogao je ~uti prodavce novina kako izvikuju naslove o aferi '[umeks', ponavljaju}i glasno Pa{i}evo ime. Re~e {oferu da zaustavi i kupi primerak lista ‘Ve~e'. Ovo je ozbiljno, pomisli on pregledaju}i na brzinu

~lanak o aferi; ako omanem, ne gine mi penzija. Ali ako sve ispadne kako treba, unapre|enje je sigurno. Nije se mnogo iznenadio kad ga ve} na ulazu u uredni{tvo 'Ve~eri' do~eka jedan od direktora tog novinskog preduze}a u prisustvu advokata. -Imam nalog da zaplenim svu dokumentaciju upotrebljenu za ~lanak o '[umeksu' saop{ti im Plav{i} pru`aju}i direktoru lista re{enje o zapleni, koji ga prelete pogledom i predade ga zatim advokatu. -A kako vidim da ste ve} koristili tu dokumentaciju, mora}u da zaplenim va{e ve~era{nje izdanje... Svetimire! -obrati se on agentu u civilu koji ga je pratio -Daj zaustavi onog kurira tamo, onog {to iznosi novine. Agent isko~i iz kamioneta i potr~a za kurirom, oduzev{i mu poveliki paket novina iz ruku. -To su obavezni primerc, za va{e ministarstvo i za Narodnu biblioteku -re~e mu direktor ne bez ironije u glasu. -Sve ostalo je ve} poslato u unutra{njost ili se prodaje po ulicama. Plav{i} izvadi iz d`epa bele`nicu i zapisa to. -Mo`ete zapisati tako|e da }emo se mi `aliti na ovu va{u odluku o zapleni, kao protivnu Zakonu o {tampi -re~e mu advokat. -To je va{e pravo... Mi samo sprovodimo odluku nadle`nog suda -primeti Plav{i} hladno. -A sada moram da zatra`im od vas dokumentaciju koja se pominje u re{enju. Direktor pozva istog onog kurira, koji je jo{ uvek nastojao da se povrati od iznena|enja, i re~e mu: -Daj, bolan, sko~i gore do moje sekretarice i ka`i joj da ti da onaj dosije o aferi '[umeks'! -A ti, Svetimire, dok ja ~ekam ovde odi do {tamparije i zapleni sve primerke dana{njeg izdanja 'Ve~eri' koje prona|e{ tamo -obrati se Plav{i} agentu. Advokat poumi da protestuje ali ga direktor zaustavi pogledom. -Nadoknadi}emo te primerke kasnije, iz remitende -re~e direktor advokatu kada se Plav{i} i agent odvezo{e u onom policiskom kamionetu. -Uvek se vrati par stotina neprodatih primeraka iz unutra{njosti. Me|utim, pokaza se da je direktor lista bio optimista u pogledu remitende. Ve} oko ~etiri sata posle podne nije se vi{e mogao kupiti ni jedan primerak 'Ve~eri', a zbog onog naloga o zabrani uredni{tvo se nije usudilo da do{tampava tira`. Prodati primerci prelazili su iz ruke u ruku i uskoro je ~itava Prestonica brujala o aferi '[umeks'. Stevan, koji je dobio zadatak da napi{e ne{to o reakcijama na svoj ~lanak u Skup{tini, na|e tamo ~itavo jato novinara a galerije se ispuni{e publikom. Poneki od kolega ~estita{e mu ali je osetio i podosta zavidljivih pogleda. Kad se pope na skup{tinsku galeriju, jedan kolega mu re~e da su neki poslaniciiz opozicije ve} uspeli da podnesu jednu interpelaciju u vezi uloge jednog bliskog Pa{i}evog

(192) ro|aka u aferi, tra`e}i ostavku predsedmika vlade. Nije pro{lo ni pola sata od te interpelacije, kada se Pa{i} li~no pojavi u klupama Skup{tine odre|enim za ~lanove vlade. Stevan je sa svog sedi{ta visoko gore mogao jasno videti njegovu mr{avu figuru sa potpuno sedom bradom i prore|enom belom kosom koja mu je padala preko u{iju u tankim pramenovima.

-Ako se bilo {ta objavljeno u 'Ve~eri' o aferi '[umeks' mo`e dokazati tako da implicira moje ime i ~ast moje porodice, ja }u podneti ostavku kako bi se omogu}io nesmetan rad nadle`nog suda -izjavi Pa{i} kad mu predsedavaju}i dade re~. -Kako da se doka`e, kad je ve} zaplenjen jedan deo tira`a lista kao i sva dokumentacija 'Ve~eri' o aferi '[umeks'? -dobaci mu ironi~no jedan poslanik Demokratske stranke iz klupa opozicije, kome je neko u me|uvremenu dostavio cedulju sa informacijom o tome. U sali zavlada `agor a zatim se za~u{e glasni povici: 'Dole cenzura!' i 'Ostavka, ostavka!'. Stevan je video kako se Pa{i} konsultuje sa ministrom pravde, a zatim kako se ponovo obra}a Skup{tini. -Ta zaplena izvr{ena je na zahtev suda -re~e Pa{i} glasom koji je podrhtavao, sad ve} sasim bled u licu. -Ministar pravde }e nastojati da se odmah ispita legalnost procesa zabrane lista i, posebno, zaplene dokumentacije. Obe}avamo odgovor koliko za sutra{nju popodnevnu sednicu... U subotu oko podne inspektor Plav{i} se ponovo doveze u istom onom sivom policiskom dostavnom kamionu do uredni{tva 'Ve~eri', zajedno sa onim agentom koji dobi zadatak da vrati dosije o '[umeksu' sekretarici odsutnog direktora lista. Zaplenjene primerke novina predali su istom onom kuriru od ju~e. Plav{i} zatim zatra`i od de`urnog urednika da mu potpi{e potvrdu o primo-predaji, dodav{i: -Nedostaju samo primerci koji ionako pripadaju na{em ministarstvu po zakonu o {tampi. Svi jutarnji listovi u Prestonici i oni iz glavnih gradova Kraljevine ve} su bili objavili ~lanke o aferi '[umeks', istakav{i Pa{i}evu izjavu pred Skup{tinom u naslovu. Neki su poku{ali da intervjui{u Cincarevi}a o aferi ali im je bilo re~eno da se nalazi u inostranstvu. Jedno desetak novinara na{lo se toga jutra pred Pa{i}evom rezidencijom nastoje}i, uzalud, da stupi u kontakt sa predsednikom ili sa 'Sinovcem'. Odmah po{to je inspektor Plav{i} vratio dokumentaciju o ‘[umeksu' redakciji ‘Ve~eri', Stevan je izdiktirao stenografu redakcije izve{taj o reakciji u Skup{tini na ~lanak o aferi '[umeks'. Uklju~io je uz taj ~lanak izjave slu~ajnih prolaznika na ulicama u centru grada o toj aferi, kao i reakcije na mogu}u Pa{i}evu ostavku koje je uspeo da pokupi od posetilaca ba{tenih kafana koje su bile prepune gostiju - vid novinarstva koji je tek bio u povoju u Prestonici. -A sada ima{ slobodno sve do utornika ujutru, zaslu`io si to po{teno -re~e mu urednik unutra{nje rubrike. A zatim dodade: -Mo`da }e{ opet po`eleti da oproba{ sre}u na konjskim trkama? Stevan se priseti Golubara i odlu~i da ga istog tog dana ponovo poseti. Pojeo je par~e bureka sa mesom i popio ~a{u hladnog piva u jednom bifeu a onda se uputio do Careve ]uprije. Orijenti{u}i se prema onom drvenom tornji}u, posle kratkog lutanja, dospeo je do pred Golubarovu drvenu ~atrlju. U dvori{tu ispred ~atrlje nije na{ao nikoga, a naj~udnije je bilo {to, sem par gugutki, nije bilo tu ni njegovih golubova. Kad ve} poumi da ode do trkali{ta i da ga tamo potra`i, u dvori{te u|e starica zbr~kanog lica uokvirenog sivom maramom ispod koje su virili pramenovi sede kose

(193) -Tra`ite Golubara, gospodine? -upita, a kad Stevan potvrdi to starica na~ini re~it pokret

ka`iprstom ispod grkljana. -Ucmekan? -protuma~i Stevan osetiv{i `marce du` ki~me. -Preklan ko' pile. No}aske. Ja sam mu, Bog da mu du{u prosti, obi~avala za par gro{a da ispoma`em u ~i{}enju golubarnika i kad do|oh jutroske na|oh ga u lokvi krvi. Starica se tri put brzo prekrsti, a zatim dodade: -I policija je bila ovdenake, jedan i'{pektor. Pit'o o tome da li ga je neko posetio sino}ke. Nisam nikog videla, ali sam opazila ima dva tri dana neke protuve kako se smucaju okolo... -I golubovi? -Odneli gi deca iz kom{iluka... Ima par dana, ba{ k'o da je naslutio zlu sudbinu zlosre}nik, rek'o mi da ako mu se na{to strefi golubove dam deci. Stefan je zatim oti{ao do trkali{ta gde je na{ao policiskog inspektora, omalenog debeljka koji se znojio u izlizanom ko`nom kaputu dok je sa bele`nicom u ruci obilazio {tale. Kada mu Stevan pokaza svoju novinarsku legetimaciju, inspektor se odmah priseti: -^itao sam va{ ~lanak o Lunetovoj pogibiji, a preneo ga je i na{ ‘Policiski glasnik'... [to se Golubara ti~e, svi ovde na trkali{tu sla`u se da ga je ubio neko od suparni~kih prognozera; iako je ~udno da ga nisu oplja~kali. Zbog toga, ako napi{ete ne{to o tom slu~aju, bolje je napomenuti samo da je istraga u toku. -Zasad }emo objaviti tek kratku vest o tome -re~e Stevan. Seti se onog novca koji je dao Golubaru ali ne pomenu to inspektoru koji, istini za volju, ne upita ni{ta detaljnije. Osim toga, znao je da u redakciji ne bi blagoslovili uplitanje policije u istragu ‘Ve~eri' o ‘[umeksu'. Samo mu re~e da je Golubara upoznao prikupljaju}i materijal o la`iranje trka. -Ne se}am se da sam pro~itao ne{to o tome u va{em listu, koji redovno pratim primeti inspektor. -Uostalom, ne verujem da je lako dokazati takve ujdurme. -Moram da priznam da nisam uspeo da prona|em bilo {ta vrednog objavljivanja -re~e Stevan, kome ne izma~e ironi~ni osmeh na inspektorovom licu. Trifun je tog nedeljnog majskog popodneva sedeo sam sa ~a{icom prepe~enice za stolom, nedaleko od otvorenog prozora kafane ‘Kod Crvenog krsta' kroz koji je dopiralo tre{tanje radio-aparata. Nije mnogo obra}ao pa`nju na glas spikerke koja je govorila o tome da }e tokom tog popodneva rukovodsko radikalne partije na izvanrednoj sednici rasmotriti Pa{i}evu neopozivu ostavku na polo`aj predsednika vlade, niti na najavu Pa{i}eve audiencije kod Kralja. Nije jo{ uvek mogao da se sabere od udarca koji su mu zadali ostaci onog Mirkovog pisma Nori. Ta dva komadi}a papira, na|ena iza pe}i u kojoj je o~igledno bilo zavr{ilo to pismo, palili su ga kao `eravica u d`epu prsluka na grudima. Kao i obi~no, rano ujutru oti{ao je bio do radnje ali nije uspeo da se skrasi tamo, ostaviv{i posao na brizi svom pomo}niku. Bio je naumio da se vrati ku}i i zatr`i neko obja{njenje od Nore ali je samo uspeo da zaglavi u kafanu. To }e biti, mislio je. Zato se pona{ala onako ~udno na dan na{eg ven~anja, kao neko ko je bio ~vrsto odlu~io da se baci u brzu vodu reke bez obzira na posledice. Dok je on plivao

(194)

u sre}i, ne prime}uju}i ni{ta. A i kad bi primetio ne{to, kao one Norine uplakane o~i, na primer, pomi{ljao bi: sredi}e se to. Sve }e se srediti sa vremenom. I sa decom. Ali pro{la je ve} bila godina, rodila se Smilja, a Norina hladno}a postajala je sve dublja. Retko kad se smejala a i kad bi neko, nikad on sam, uspeo da je zasmeje bio je to neki ~udan, nervozan smeh. Posle bi i{la u crkvu svetog Antuna 'da se pomoli za opro{taj greha'. Te delove Mirkovog pisma koje je na{ao pukim slu~ajem kraj pe}i ve} je znao napamet; posebno onaj deo gde ka`e da joj je dva puta pre toga pisao uzalud i preklinjao je da mu odgovori. 'Ma {ta da se dogodilo, ma koliko da smo daleko jedno od drugog, to ne bi smelo da...' -stajalo je na tom par~etu pisma. Drugo par~e pisma, sa onim zavr{nim 'voli te tvoj Mirko' donelo mu je druge sumnje... Ako se zbilja radilo o bratskoj ljubavi, za{to mu onda nije odgovorila na pisma? I za{to ih nikad nije pomenula? A ni Mirka nije pominjala, ni jedan jedini put od kako su se ven~ali. Par puta ju je upitao o njemu a ona bi samo odmahnula rukom. Radio aparat, instaliran kraj samog prozora kafane, najavi skori prenos fudbalske utakmice i grupice ljudi po~e{e da ispunjavaju ba{tu razme{taju}i se po stolovima. Bili su to zanatlije i mali trgovci sa Crvenog krsta, a trojica od njih koje je poznavao iz ulice gde su on i Nora bili iznajmili mali stan smesti{e se za njegov sto i naru~i{e po kriglu piva. Dan je bio dosta topao, pun sunca. Kraj svog piva, pripremaju}i se da slu{aju radio prenos, `ivot im se o~igledno ~inio vredan svakodnevnog truda i sekiracije. -Vidi ‘leba ti {to je tehnika, Trifune -obrati mu se jedan od one trojice suseda, vodoinstalater, dok je radio reporter davao imena igra~a usred zvi`danja, pljeskanja i urnebesne galame kojom su gledaoci tamo na stadionu propra}ali poneka od njih. -^ini mi se kao da sam tamo u`ivo! Trifunu se u~ini da je ~uo @u}ino ime me|u pomenutim igra~ima, ali nije bio sasvim siguran. Fudbal ga nije mnogo interesovao i, dok su ostali slu{ali prenos kao op~injeni, on je polako pijuckao svoju prepe~enicu vra}aju}i se u mislima uvek iznova na ono Mirkovo pismo. Najgore je to {to nikada ne mogu da je razumem potpuno, `alio se Trifun gorko u sebi otpijaju}i podobar gutljaj iz ~a{e. Radnja ide dobro, mala Smilja je preslatka iako pokatkad isuvi{e `iva, a uskoro }emo biti u stanju da kupimo na{u sopstvenu ku}ici sa ba{tom punom cve}a koje Nora toliko voli. Ali uzaman sve to, kad mi ne polazi za rukom da probijem onu hladno}u izme|u nas koja se pokatkad pretvara u led. Setio se da ju je jednom zatekao u radnji dok je ispisivala stihove. Bila je dobro raspolo`ena u tom trenutku i Trifun je zamoli da mu ih pro~ita. Ono {to je zatim usledilo dobrano ga je zapeklo u du{i: Nora je podigla o~i i kao da ga je tek tada zapazila u radnji. A onda je pocepala onaj papir sa pesmom i komadi}e bacila u pe}, jedan po jedan, posmatraju}i kako se uvijaju pod dejstvom plamena. 'Ne bi to tebe zanimalo, Trifune' -rekla je. Radio prenos se polako sti{avao jer je utakmica proticala bez golova ali pred kraj prvog poluvremena reporter naglo podi`e ton glasa i Trifun jasno razabra ime svog mladog zemljaka i biv{eg pomo}nika. -Sada su plavi u protivnapadu. Jo`a daje for Zu}i... Ali da li }e mo}i da stigne loptu?... Sti`e je gotovo na aut liniji! -~uo je Trifun razgovetno glas sa radija. -Sada se @u}a stu{tio tamo preko levog krila prema penaltiku i sprema se da puca... Ne, odlu~io se da nabaci loptu slobodnom centarforu... Gol, goooool, za plave! Oni za Trifunovim stolom sko~i{e na noge i zapljeska{e. Kada se uzbu|enje malo sti{a,

(195) Trifun upita: -Ne zove li se taj '@u}a' {to ga pomenu{e preko radija Niko Medi}? -Ta~no tako se zove. Sila od mladi}a, brz kao vetar -odgovori{e mu. -Da ti nije neki rod, Trifune? -Zemljak mi je, Bokelj -re~e Trifun sa ose}anjem ponosa, a onda pozva kelnera: Jedna runda piva ovde na moj ra~un. A za mene jo{ jednu ljutu. Rakija mu opali nepce ali je Trifun zali pivom. Odmah zatim osetio se bolje: sredi}e se to, more, te{io se pijuckaju}i iz jedne i druge ~a{e. Ostao je za stolom i kad su se posle zavr{etka utakmice one grupice slu{alaca prenosa razi{le, ne prihvativ{i poziv trojice suseda da po|e sa njima. Tek u sumrak, posle jo{ jedne krigle piva, odlu~i se da krene ku}i. Kora~ao je pomalo nesigurno ali se ose}ao bolje nego ono ju~e uve~e kad se vratio iz prodavnice i zatekao prazan stan. Nora je bila oti{la u crkvu odnev{i Smilju kod tetka Mare, a on, ne znaju}i {ta bi sa sobom, uputio se u lutanje ulicama sve dok nije napipao prokletu kafanu. Vrata male kuhinje bila su otvorena ali nije bilo vatre u pe}i, niti se ose}ao miris kuvanja. Opet bez ve~ere, pomisli Trifun iako nije ose}ao glad. U|e u spava}u sobu i ugleda tetka Maru sa Smiljom u naru~ju. Ona stavi prst na usta. -Tek {to je zaspala, a ~itavo vreme bila je kenjkava... Nora se jo{ nije vratila sa mise - re~e tetka Mara. Trifun se zagleda u Smiljino crvenkasto i jo{ uvek pomalo zbr~kano lice, uzalud poku{avaju}i da u njemu prepozna odraz svojih sopstvenih crta. -Zar nije slatka? -oglasi se tetka Mara. -Ba{ imate sre}e. Tetka Mara je imala petoro male dece, svi mu{kar}i}i. Kada je ona bila na poslu, a radila je 'po ku}ama' ne libe}i se nikakvog doma~i~kog rintanja, najstariji sin preuzimao je komandu; pripremili bi sami sebi ne{to za jelo i igrali krpenja~e sa drugom decom u dvori{tu. Marin mu`, Cvetko, koga su kom{ije bez izuzetka nazivale 'ona cve~ka', retko kad je sastavljao vi{e od dva dana u mesecu sa porodicom. Torbario je po va{arima i skupovima prodaju}i olovke, peroreze, ogledalca; a kad bi ga put naneo ku}i dolazio je sa d`epovima punim konfetnih bonbona tvrdih kao orah. Ali retko sa novcem krupnijim od sitni{a. -Pridr`ite vi malu, a ja }u na brzinu da pripremim ne{to za ve~eru -rekla je tetka Mara predaju}i mu Smilju u ruke i uputiv{i se u potragu po policama. -Aha, evo jaja. Ima i ne{to sira, odli~no... Hleb je pomalo bajat ali ja }u ga zagrejati na pe}i. Nora je jo{ mlada, treba je malo uputiti u pogledu ~uvanja hrane. Sir treba uviti u mokru belu maramu a jaja naprosto polo`iti u zgu`vane novine. [to se hleba ti~e, najbolje je uviti ga u suvu ~istu krpu, ina~e postane gnjecav. Visoki pro~elavi fratar pribli`i se Nori koja je kle~ala u svojoj omiljenoj klupi nedaleko od ulaza u crkvu. Nora ga nije poznavala li~no, iako ga je tokom poslednjih dana par puta videla za vreme bogoslu`enja. Fratar je pozva pokretom ruke da ga prati do male prostorije kraj ispovedaonice. -Moj predhodnik, koji je poslat na misionarski rad u Afriku, upoznao me je sa va{im slu~ajem, gospo|o Nora -re~e fratar, koji se predstavi kao 'Fra Koljati}'. -Raduje me {to mogu da vam saop{tim dobre vesti. Prvo i najva`nije, bi}e vam omogu}eno da se redovno ispovedate.

(196) -Hvaljena budi pre~ista -re~e Nora, jedva zadr`avaju}i suze. -To }e mi doneti veliko olak{anje. -Druga dobra vest je u vezi onih va{ih duhovnih pesama... -Oprostite moju neskromnost -re~e Nora pocrvenev{i. -Odlu~ili smo da ih damo horu mladih na{e crkve. Recitova}e se na crkvenim priredbama -obavesti je fratar, a zatim dodade: -@eleo bih jo{ da vas zapitam: pi{ete li i druge pesme, svetovne? Rekao bih da imate dara. -Pokadkad -odgovori Nora pocrvenev{i jo{ vi{e. -Samo mislim da mi te ne polaze ba{ za rukom. Kad Nora posle zavr{ene mise u|e u ispovedaonicu, prepoznade iza zavese lik fra Koljati}a. -Gre{ila sam, o~e... Pre nedelju dana primila sam pismo od jednog mladog ~oveka iz tu|ine u kome najavljuje svoj skori dolazak u Beograd i svoju `elju da se vidi sa mnom. Trebala sam odmah da uni{tim to pismo. Me|utim, pro~itala sam ga, ne jednom ve} vi{e puta pre nego {to sam ga spalila. Nisam imala snage da se potpuno oslobodim onoga {to sam ose}ala za njega pre moje udaje za drugog, jo{ je nisam smogla. Ali sam nastojala, Pre~ista mi je svedok -izgovori Nora skru{eno. -Pet sve}a i deset 'zdravih Marija' -za~u glas fra Koljati}a. -Oslobodi nas Bo`e sablaznih misli. Dok je, pokleknuv{i kraj oltara, palila sve}e i {apatom izgovarala re~i molitve pade joj na pamet luda i potpuno neo~ekivana zamisao. A {ta ako ostavim sve i zaista otputujem za Pariz, kako to Mirko predla`e u poslednjem pismu? Tamo }u ve} na}i kakav posao. I biti blizu njega, brinuti se da spava u ~istom i da slika na miru. Tra`ila bi da me ne upoznaje sa svojim prijateljima... Samo bi u predve~erje izlazili da {etamo ulicama Pariza. A posebno bi volela da sa njim upoznam vrtove Versaja, da zajedno sednemo na jednu od onih senovitih klupa koje se vide na fotografijama u ilustrovanim ~asopisima. Odmah zatim Nora se prekrsti vi{e puta, ubrzanim pokretima ruke, kao da skida sa sebe neke ~ini. Oprosti mi Smiljo moja, jedin~e moje, pomisli prestravljeno. Uspravi se i brzim koracima uputi ka izlazu iz crkve a zatim, ve} mra~nim ulicama, ku}i. Dva pripita mladi}a poku{a{e da joj se pribli`e u jednoj sporednoj ulici i ona jo{ vi{e ubrza korak, gotovo udari u trk. Gre{nica, Gre{nica! -prekorevala je samu sebe. A zatim pro{aputa: evo me, evo, nedu`no moje! Kad Nora u|e u mali jednosobni stan, ~ija je kuhinja bila osvetljena petrolejkom koja se dimila, Mara je ve} bila oti{la. Ve~era je bila na stolu, nedodirnuta. Smilja je spavala u kolevci kraj koje je Trifun dremao na stolici. Opet je pio, pomisli Nora. Ima tome jedno mesec dana od kako je po~eo da dolazi ku}i bazde}i na rakiju. Od kako smo kupili onaj dupli krevet na moje insistiranje, priseti se Nora... Spavaju}i odvojeno od njega mogla je da se predaje svojim ma{tarijama. Ponekad bi joj, u kasnim no}nim satima, dolazili stihovi pesme; kao da su se re~i tih stihova izdvajale iz polutame. Ustajala bi da ih zapi{e pale}i sve}u dok ju je Trifun posmatrao bunovno, ne shvataju}i. Nora dohvati Trifuna za rame i prodrmusa ga. -Opet si pio -re~e mu ona. -Hajde ustani da pojede{ ne{to. Seli su za sto }utke. -Mani se ti pi}a, Trifune - otpo~ela je da mu govori Nora dok su ve~erali. -Ima{ svoju butigu. Ima{ Smilju. I nisi vi{e marinero da zaglavi{ u prvoj kafani, o{tija!

(197) Trifun je pogleda svojim bunovnim, zacrvenjenim o~ima. Znala je da je bio lud od `udnje za njom. A to je samo komplikovalo stvari. -Jesi li se ikad upitala za{to sam po~eo da odlazim u kafanu? Ja koji nisam dirnuo ~a{icu godinama -obrati joj se Trifun, setiv{i se nevoljno one pijanke u Varni. -To su stvari koje ti sam sa sobom treba da ra{~isti{ -re~e mu Nora. -Ja ne `elim da `ivim sa pijancem, toliko da zna{. Niti `eli{ da mi i{ta ka`e{ o onom pismu, pomisli Trifun. Ali samo re~e: -Nisam ti dovoljno dobar, reci mi otvoreno {ta misli{. Niti sam od onih tamo, umetnka. Samo prodavac vo}a, p i l j a r -izre~e Trifun sa gor~inom tu nedavno nau~enu, resku re~, uputiv{i se u spava}u sobu. Nora ustade od stola i pribli`i se Smiljinoj kolevci. Volela je da je posmatra dok spava, a kad bi se probudila uzimala bi je u naru~je i pevu{ila joj uspavanke koje je bila nau~ila dole, u Boki. Kad Trifun nije bio kod ku}e recitovala bi joj poneku od svojih pesama, a posebno onu o talasima u ~ijoj se peni iskre odblesci dalekih zvezda. 'Oslobodi nas bo`e sablaznih pomisli' -priseti se Nora onoga {to je tamo u crkvi rekao fra Koljati}... A propia ja, nastojim li zbilja da ih se oslobodim? Seti se da jo{ uvek nije odgovorila na poslednje sestrino pismo iz Trsta, ono u kome je Tereza poku{ala da ubla`i njen nemir koji mora da je osetila iz pisama poslatih po Stevanu. Zidovi njihovog malog stana kao da su se po~eli su`avati oko nje, a ne{to u vazduhu unutra kao da ju je gu{ilo. Uze Smilju u naru~je i iza|e na dvori{te, do klupe nedaleko od ulaza u stan. Sela je tamo zagledav{i se u no}no nebo osuto zvezdama. Iz ba{te oko ~esme dopirao je miris vo}ki u cvetu. Negde u kom{iluku zalaja pas. Ove iste zvezde mo`e da vidi i Mirko u Parizu, pomisli Nora. Ali Pariz je daleko, nedosti`an ni u mislima... Jedna od tih zvezda projuri preko no}nog neba i rasprsnu se u stotinu iskri, poput `eravice. Kao na{i `ivoti, zaklju~i Nora pribli`iv{i svoje lice Smiljinom i nastoje}i tako da je za{titi od no}ne sve`ine. Bila sam isuvi{e gruba prema Trifunu, jer on tu nije ni{ta kriv -zaklju~i ona. -Ne treba svaljivati na druge sopstveni greh. Kada je u{la u stan polo`i zaspalu Smilju u njenu kolevku a zatim se svu~e i le`e u krevet nastoje}i da ne probudi Trifuna. Ali on je bio budan, ~ekao je na nju. Polo`io je svoju sna`nu {aku na njenu, a zatim Nora oseti kako prelazi na njen krevet. Na`e se preko nje i zagrli je ~vrsto, ispunjen `udnjom za njenim telom koje se razgoli}avalo pod njegovim prstima. Poumi da mu se opet odupre ali nije smogla snage da nastavi sa opiranjem. Ionako nije vodilo nikud, pomisli Nora ose}aju}i kako joj se te ruke uvla~e ispod spava~ice. Trifun kao da odmah nasluti njeno popu{tanje; u jednom mahu str`e joj spava~icu sa ramena. Pariz je daleko, lontano, pomisli ona prepu{taju}i mu se. Kada se probodila slede}eg jutra vide da se Trifun ve} bio obrijao i obukao se za odlazak u radnju. Ona uze da mu sprema doru~ak a Trifun se na`e da se poigra sa Smiljom koja se tako|e bila probudila. Svojim maju{nim, kvrgavim prstima nastojala je da dohvati o~evo lice, a zatim po~e da ispu{ta grlene glasove sli~ne smehu. Gu~e, pomisli Trifun. Sada, na svetlosti dana, u~ini mu se da na tom li{cu po~inje da prepoznaje svoje crte, posebno visoko ~elo i duguljasti nos. -Do|i, Trifune, gotovo je -pozva ga Nora. -Mleko se istina pokvarilo pa }e{ morati da pije{ kafu nero. Piju}i kafu malim gutljajima da bi {to du`e u`ivao u prizoru, Trifun je posmatrao

(198) kako Nora podi`e Smilju iz kolevke da bi je podojila. U~ini mu se lep{a nego ikad, sa onim njenim sanjala~kim osmehom na usnama i gustom crnom kosom koja joj je padala preko ramena i pokrivala deo grudi. Pomisao da }e se stvari me|u njima ipak srediti javi mu se opet. A one komadi}e pisma, odlu~io je, spali}u ~im stignem u prodavnicu tako da im ne ostane traga. I vide}u sa onim preduzima~em da po`uri sa gradnjom ku}e na Neimaru. -Pa{i} podneo ostavku! -~uo je Trifun uzvikivivanje prodavca novina kad je do{ao do ugla ulice. Ali, obuzet svojim mislima dok je `urio u radnju, ne obrati pa`nju na to.

(199)

XXIII. STAZE IZ PRO[LOSTI SE ZATIRU ZA UVEK Novembar 1926 Ana do~eka Mirka na ulazu u ku}u sa suzama u o~ima, neobi~nim za tu `enu ~ije su ponosno dr`anje i potpuno vladanje sobom ulivali po{tovanje. Mirku se u~ini da joj je i kosa gotovo potpuno posedela odkako je oti{ao u Pariz. Zagrlio ju je ~vrsto i dr`ao dugo tako, sa Aninim licem na prsima, dok je ona nastojala da ugu{i u sebi navalu sna`nih ose}anja izazvanih sinovljevim povratkom. -Tako volim da te vidim -re~e Mirko kada Ana podi`e glavu, a na licu joj se moglo pro~itati da je ponovo ovladala sobom. -Na~ekala sam te se, sine moj. Iz zadnjih tvojih pisama bila sam razumela da }e{ do}i jo{ letos -re~e Ana. -Morao sam najpre da zavr{im nekoliko slika za galeriju, rekli su mi da su po~ele da se prodaju da je milina -osmehnu se Mirko majci, a zatim je obgrli oko ramena i tako u|o{e u ku}u. [ofer Niko unese Mirkov prtljag, a [tefika prihvati njegov ki{ni mantil i plavu francusku beretku. -Ve} je postavljeno za kafu, gospodin Mirko -re~e ona. -Kao u dobrim starim vremenima -primeti Pavle Me{trovi}, koji je trenutak pre toga u{ao u gostinsku sobu. Dok su pili kafu poslu`enu sa komadima sve`eg 'milhbrota', Mirko im je pri~ao o Parizu, o svom u~e{}u na izlo`bi ‘Salona nezavisnih', kao i o ateljeu koji je delio sa Matejom. -Zaista nisam mogao do}i ranije -odgovori on na Anino ponovljeno pitanje. -Nije lako probiti se tamo, ka`u da u Parizu `ivi nekoliko desetina hiljada slikara. Kad mi je ono prihva}ena slika za galeriju u ulici Bak, sa kojom sada imam trogodi{nji ugovor, otvorio mi se put... A gvo`|e se kuje dok je vru}e. -U tome si na oca: karijera pre svega. Ne propu{tate nijednu priliku... Kao da se `ivot sastoji samo u probijanju napred -uzdahnu Ana. -Nadam se da se ne}e{ ljutiti {to smo to u~inili bez tebe -re~e Pavle sinu. -Ana i ja smo pozvali na nedeljni ru~ak na{e koji `ive u Beogradu, u ~ast tvog dolaska iz Pariza kao i da proslavimo taj tvoj ugovor sa pariskom galerijom. Osim toga, svi na{i ovde `ele da se sretnu s tobom. -Naprotiv, bi}e mi drago da ih ponovo vidim. Tim pre {to nameravam, pre nego {to zagudi zima, da provedem jedno mesec dana dole u Boki gde treba da sredim one preostale slike, a i da se vidim sa Savom -re~e Mirko, a zatim dodade: -Vidim da [tefika nije zaboravila kako se priprema 'milhbrot'. -Pre bi Niko zaboravio kako da {ofira -re~e [tefika glasno, tako da ju je Niko mogao ~uti iz kuhinje, gde mu je bila servirala kafu i kola~e. Kao u odgovor, iz kuhinje dopre nerazgovetno gun|anje. -Govore}i o tome -primeti Ana. -Nikad mi nisi pisao kako su ti se dopali oni suvi kola~i

(200) koje sam ti bila poslala po Mitru? -Bili su izvrsni, u slast sam ih pojeo -odgovori joj Mirko jedva prigu{uju}i smeh. Niko od njih ne pomenu Noru, kao po pre}utnom dogovoru. Slede}eg dana ujutru Mirko, pre nego {to je oti{ao do likovne akademije, odlu~i da poseti Stevana. Sipila je sitna jesenja ki{ica dok je kora~ao mokrim trotoarima. Na{ao ga je gotovo spremnog za odlazak u redakciju. Stevan ga propusti unutra, zamoliv{i da samo pri~eka dok zavr{i sa brijanjem. ^ekaju}i, Mirko obuhvati pogledom garsonjeru. Uspomene na Noru navre{e poput bujice. Video je ponovo, kao na filmu, njeno lice pripijeno uz svoje, osetio njene vrele poljupce i, kao i sada, ~uo je ki{u koja je u kaplicama klizala niz stakla prozora. Kad Stevan ponovo u|e u sobu zagrli{e se srda~no, a Mirko zatim uperi upitni pogled prema zidu na kome je bio plakat sa slikom Nade 'Crne zvezde'. -[to da ti krijem, kad svi o tome ve} znaju -re~e Stevan. -@ivim sa njom evo ve} druga godina i mogu ti re~i da sam prvi put u `ivotu saznao {ta zna~i biti sa zrelom `enom. -@eleo sam da te upitam o Nori. Ona nije odgovorila ni na jedno od mojih pisama. Otac mi je rekao da ih ne pose}uju od njene udaje za Trifuna. Kao i to da moja majka, Ana, ne `eli da se spominje Norino ime u njenom prisustvu. Znam da bi to trebala da bude na{a porodi~na stvar, ali o~igledno vi{e nije -izgovori Mirko, ne bez izvesnog oklevanja. Stevan mu se zagleda u o~i, premi{ljaju}i. I odlu~i da mu ispri~a sve, uklju~uju}i tu svoju posetu Norinoj rodici u Zagrebu kojoj je odneo njena pisma za sestru u Trstu. Pomenuo je bio i to da je, nehotice, bio pro~itao po~etak jednog od tih pisama u vozu za Zagreb. -Imam sasvim odre|en utisak da ju je tvoj odlazak za Pariz te{ko pogodio i da nikada nije uspela da preboli va{ rastanak -zavr{i Stevan. -Tvoja majka i Nora pokadkad se sretnu na misi u crkvi svetog Antuna ali jedva i da se pozdrave. Kad Mirko iza|e iz Stevanove garsonjere, umesto na akademiju, uputi se prema Kalemegdanu {tite}i ki{obranom lice od ki{e koja je padala ukoso, no{ena vetrom. Nije se vi{e pitao za{to mu Nora nije pisala, ve} je uzeo da prebacuje sebi {to ju je ostavio samu u najodlu~nijem trenutku njenog, i svog, `ivota. Prolaze}i kraj Kolar~eve zadu`bine ugleda plakat za izlo`bu Nade`de Petrovi} nakva{en ki{om. Uputio se na tu izlo`bu vi{e po inerciji, ali ga Nade`dine slike osvoji{e. Bilo je ne~eg u njima poput otkrovenja. Tehnika je poticala iz pariske {kole ali je realizacija bila potpuno inspirisana doma}im temama i atmosferom. Bregoviti predeli Srbije; selja~ka dvori{ta sa }upovima od keramike, drvenim klupama i to~kovima; rasko{no cve}e slikano {irokim i smelim potezima ~etke, u bogatim `uto-mrkim i crvenkastim tonovima. Morao je da prizna da je Savo ipak bio u pravu u pogledu prevashodnosti uticaja rodnog kraja u umetnosti. I postade mu jasno da je i sam do{ao do svog 'pariskog perioda' pojednostavljuju}i one primorske pejsa`e dole u Boki; beli~asto-sive ku}e od kamena koje su podizali pomorci, zabrane sa maslinovim drve}em, lica ribara izrovana vetrom, njihove drvene barke i mre`e koje su krpili posle svakog odlaska u ribolov. Ili posmatraju}i, okom se}anja, sa neke litice na obali kako se talasi no{eni burom razbijaju o kamenje. Njegova sada gotovo apstraktna platna bila su neka vrsta sublimacije 'bokeljskog' perioda, a kod Nade`de proces kao da je bio obrnut. Srbija sagledana pariskim o~ima, ali prepoznata po slikama i utiscima iz detinjstva.

Priseti se stihova mladog pesnika Nastasijevi}a pro~itanih u ~asopisu beogradskih

(201) nadrealista, u broju u kome su bila objavljena dva njegova crte`a: ‘Jasike jasike bele, zla}ane kad vam strele jutarnje sunce hitne...' Slika je tu bila samo potka za sklad prelepih re~i na{eg jezika, pomisli. Oti{ao je posle na Kalemegdan gde je dugo {etao usamljenim stazama prekrivenim mokrim po`utelim li{}em. Mislio je na Noru i uspomena na nju pekla ga je kao `iva rana. Mogao je opet, sasvim jasno, videti njene krupne tamno kestenjaste o~i, njenu dugu kosu boje roga~a koju je toliko puta milovao, njen radosni osmeh kada su ono plivali ili {etali zajedno... Naleti severca po~e{e iznova da donose hladne, pra{inaste, oblake ki{e koja mu je kvasili lice uprkos ki{obranu. Dobro je {to pada ki{a, pomisli opa`aju}i kao kroz maglu retke {eta~e. Da mi lice nije mokro od ki{e pomislili bi da mi se to suze slivaju niz obraze. Jedino {to su suze bile toplije od ki{nih kapi i nije vredelo da poku{a da sam sebe zavarava u tom pogledu. -Kako ti se u~inio sin Mirko, sada kad si ga ponovo video posle toliko vremena? upita Sonja Pavla Me{trovi}a kada je tog istog popodneva do{ao u njenu garsonjeru. -Zreliji i, moram re~i, ostavlja utisak umetnika. Ne{to ne samo u njegovom na~inu odevanja i dr`anju, ve} i u njegovim o~ima; ne mogu da ti to ta~no opi{em... A potpisao je i ugovor o prodaji svojih slika sa jednom poznatom galerijom u Parizu -odgovori joj Pavle. Sonjin pogled se zamagli i odluta nekud sa njegovog lica. -Reci mi, golup~ik, kako bi ti primio moju odluku da, kad ve} ne mislimo da stupimo u brak, ostanem u drugom stanju sa tobom i bez te formalnosti? -re~e Sonja, potpuno neo~ekivano. -Govori{ ozbiljno? -upita Pavle, predose}aju}i da iza toga ima ne{to; Sonja nije bila osoba koja bi olako zapo~ela razgovor o tako krupnoj stvari. -Vrlo ozbiljno -odgovori ona uzev{i ga za ruku i zagledav{i mu se ponovo u o~i, ne `ele}i sada da izgubi ni najmanju promenu u njima dok je smi{ljao {ta da joj ka`e. -Ti zna{ da bi to moglo da zna~i kraj moga braka, a vrlo verovatno i kraj moje politi~ke karijere -re~e Pavle oprezno, nastoje}i da je ne povredi. -Ali ako bi ja uspela da sve to uredim na na~in da samo ti i ja znamo? I ako ti obe}am, ponovo i ve} ne znam po koji put, da zbilja ne `elim da ti uni{tim brak, jedino da imam dete sa tobom? -upita Sonja. -Odluka bi u svakom slu~aju bila tvoja -re~e joj Pavle uzev{i njenu ruku i ljube}i joj prste. -A ja, kao {to zna{, navikao sam da po{tujem tvoje odluke. Sonja saslu{a te Pavlove re~i sa o~iglednim zadovoljstvom. -Stvar je u tome {to sam ja ve} trudna sa tobom, Pavle -priznade ona posle du`e pauze. -Mislila sam sve do pre par dana da ti pre}utim to i da na|em neku dobru babicu. Ali ne{to u meni se usprotivilo nameri da uni{tim taj plami~ak `ivota u sebi.

Pavle je privi uz sebe, a zatim im se usne spoji{e u dugi, strastveni poljubac. -Raduje me {to si lepo primio tu novost; Pravo re~i, i nisam drugo o~ekivala od tebe –

(202) dodade Sonja. Stavila je plo~u sa ruskim romansama na gramofon a zatim, pevu{e}i, uze da priprema zakusku od soljene haringe, krompirove salate i kiselih krastavaca; dodav{i ovoga puta i malo |erdapskog kavijara kako bi se obele`ila prilika. Postavila je na sto i posudu sa ledom u kojoj je bila fla{a skandinavske votke, poklon grupe turista. -Moram da priznam da imam jo{ jednu `elju, Pavle -izre~e ona podignuv{i ~a{icu votke u odgovor na njegovu zdravicu. -Ako bude k}erka, `elim da se zove Nata{a... -A ako bude sin? -upita on, predose}aju}i njen odgovor. -Zva}e se Pavle -re~e Sonja, spustiv{i na sto onu ~a{icu bez da je okusila pi}e; bila je pro~itala u nekom ~asopisu da alkohol nije preporu~ljiv za trudnice. @ene, pomisli Pavle uzimaju}i je u zagrljaj. I sve je to smislila u svojoj glavi dok ja nisam slutio ni{ta. Ali bave}i se politikom toliko godina bio je navikao na to da stvari uzima kakve jesu. Ve~era u domu Me{trovi}a u ~ast Mirkovog dolaska iz Pariza bila je obele`ena, kao i obi~no, bogatom trpezom i raznovrsnim izborom pi}a. Ali su se sve komplikovanija zbivanja u zemlji osetila i za trpezariskim stolom, uprkos Aninim naporima da skrene razgovor vedrijim temama. -Pa{i} je mnogo ozbiljnije bolestan nego {to se o tome zna u javnosti -re~e Vlado Me{trovi} obuhvativ{i pogledom prisutne za stolom; kao da premi{lja kako }e se smrt dugogodi{njeg predsednika vlade i radikalskog prvaka odraziti na njihove sudbine. On sam bio je ve} izdejstvovao sebi mesto ambasadora u Latinskoj Americi. -Sja{i Murto da uzja{i Kurto -oglasi se Mitar. -Ako to oslabi radikale, naimenova}e nekog od onih takozvanih demokrata; a taj }e opet tra`iti podr{ku Muslimana i slovena~kih klerikalaca jer }e hrvatski agrarci postaviti uvek nove, i neprihvatljive, uslove za u~e{}e u vladi. -Misli{ li ti da Slovenci i Bosanci prihvataju saradnju bez uslova? -upita ga Pavle. Svaki put i oni tra`e sve vi{e ustupaka. Kralj ve} ne zna gde je kraj svemu tome. Uostalom, on je u su{tini obrazovan vi{e kao vojnik nego kao politi~ar. Ka`u da su ga jedva odgovorili od namere da po{alje odred garde u Skup{tinu kad je ono prekju~e do{lo do gu{anja me|u poslanicima. Slu~ajno sam se na{ao usred te gu`ve. Koliko sam mr`nje video tada u o~ima nekih od poslanika!... Ne sluti to na dobro, ljudi moji. I jo{ ne{to sam doku~io prisustvuju}i tim razra~unavanjima: mislim da je re~ 'opozicija' pogre{no prevedena kod nas, a i u engleskom joj se gubi pravo zna~enje jer u anglo-saksonskim zemljama politi~kom opozicijom smatraju obi~ne razlike u gledi{tima. Suprotno tome, ovde na Balkanu politi~ki suparnici se smatraju ne samo politi~kim protivnicima, ve} -ne retko- i du{manima. Dosta jo{ vode treba da prote~e Savom dok se nau~imo osnovnim pravilima demokratske igre. -I kod suseda ima problema -dodade Vlado. -Zna se da je na{ najva`niji saveznik u Maloj Antanti, Rumunija, pred vojnom diktaturom. Kralj Ferdinand smrtno je bolestan a u prestonici ve} se formiraju pro-fa{isiti~ki odredi 'Gvozdene garde' da preuzmu vlast kad

do|e trenutak. Najgore je to {to Zapad iz straha od bolj{evizma pre}utno podr`ava autoritativne re`ime u zemljama gde te{ki socijani problemi uznemiruju mase naroda. -Ta~no tako }e i propasti svetski imperijalizam -uta~e se Mitar i ne obrativ{i pa`nju na

(203) Anu koja se nekoliko puta prekrsti. -Po meni, {to gore to bolje za stvar revolucije. -Vi idealisti ne znate kakvoj se ekonomskoj i vojnoj sili suprotstavljate. To je kao udarati pesnicama o betonski zid -proprati Vlado te njegove re~i slegnuv{i ramenima. Mirko je slu{ao taj razgovor bez mnogo interesa. Pogled mu odluta do gramofona u uglu, prise}aju}i se kako je Nora obi~avala da pu{ta plo~e na ovakvim skupovima, a i da povede pesmu. I kao u odgovor na tu njegovu pomisao, oglasi se Vladina Persa. -Vas trojica dosta {to bistrite politiku na onim svojim sastancima. Daj, Mirko, ispri~aj nam ne{to o `ivotu u Parizu -zatra`i Persa. U tom trenutku zazvoni telefon. -Tra`e gospodina Vladu -izvesti [tefika. -Iz ministartva. -Pa{i} je umro -objavi im Vlado, ne bez dramati~ne note u glasu, kad zavr{i razgovor preko telefona. -Zadu`ili su me da pripremim konferenciju za {tampu o tome za strane novinare. Moram odmah u ministarstvo. -Ja }u ostati jo{ malo sa Anom, ako ne}e u crkvu? -primeti Persa baciv{i upitni pogled prema Ani, dok su se ostali gosti opra{tali. -Danas ne idem u crkvu -re~e Ana. -Ostani, ostani. Kasnije }emo pripremiti ~aj i mo`emo zajedno slu{ati onu novu radio dramu. Mirko je ostao sa njima do po~etka radio drame pri~aju}i im o svom `ivotu u Parizu, a zatim se obukao za izlazak. Napolju se ve} hvatao sumrak i ponovo otpo~e da pada sitna prohladna ki{a. Mirko otvori ki{obran i uze da kora~a bez cilja. Prepustio se zvucima ulice: topotu konjskih kopita i kloparanju to~kova fijakera u prolazu, koje je s vremena na vreme prekidalo trubljenje retkih automobila. Prodavaci novina u trku ve} su izvikivali naslove vanrednih izdanja sa ve{}u o Pa{i}evoj smrti. A kad za|e u pokrajne ulice u blizini Crvenog krsta mogao je ~uti samo odjeke sopstvenih koraka po kaldrmi. Ni sam nije znao kako se na{ao pred crkvom svetog Antuna. U{ao je u crkvu gotovo potpuno utonulu u polumrak, samo su u blizini oltara bljeskali otsjaji redova vo{tanica koje su vernici bili u`egli posle zavr{etka ve~ernje mise. Srce mu se ste`e u gr~ kad ugleda usamljenu `ensku figuru na klupi nedaleko od ulaza. Nije mogao isprva da joj razazna crte lica, ali je odmah prepoznao Noru. Pri{ao je i seo do nje na klupu. Sada je ve} mogo videti kako se njene usne mi~u izgovaraju}i molitvu. Zatim je osetio na sebi njen pogled. -Mirko, ti si to... Stevan mi je rekao da si se vratio u Beograd -pro{aputa ona. -Za`eleo sam da te ponovo vidim. Moram da porazgovaram sa tobom -izre~e on dohvativ{i je za ruku polo`enu preko brevijara. Ona polako izvu~e ruku iz njegove, a zatim mu re~e da je sa~eka pred crkvom. Kada je iza{la Mirko vide da je bila ogrnuta samo crnim vunenim {alom. Ponudi joj zaklon svog ki{obrana i oseti kako se ona pripija uz njega, kao one no}i. Zar je mogu}e da smo toliko vremena bili razdvojeni, pitao se Mirko?

-Pisao sam ti nekoliko puta, ali ni na jedno moje pismo nisam dobio odgovor izgovori Mirko polako, pridr`avaju}i je rukom oko ramena. -Tri puta si pisao... Ali ne}emo sada o tome. To je bilo i pro{lo -govorila je Nora nastoje}i da dr`i korak sa njim. -Sada samo `elim da budem sa tobom, makar i za kratko. Kelner u malom bifeu ‘Pod Lipom' na uglu ulice, nedaleko od crkve, dosa|ivao se kraj {anka kad oni u|o{e. Trojica penzionera, jedan od njih potpuno posedele kose, koji su igrali

(204) domine za stolom u uglu bili su jedini gosti u bifeu. Obuzeti igrom, ne obrati{e paznju na njih. Mirko i Nora sedo{e za sto nedaleko od plehane pe}i u kojoj su se dimili mokri komadi drvenog uglja. -Ja bih ~aja -re~e Nora, bri{u}i maramicom ~elo mokro od ki{e. -Dva ~aja sa rumom -naru~i Mirko kad im se kelner pribli`i, obradovan njihovim prisustvom u skromnom bifeu sa po`utelim zavesama od la`ne ~ipke na prozorima i sa stolovima zastrtim izlizanom plavom mu{emom. Pogled Norinih krupnih tamno-kestenjastih o~iju `udno se upijao u Mirkovo lice, klizio po njegovoj kosi, zaustavljao se na njegovim rukama; dok je Mirkov pogled nastojao da otkrije promene na njoj. Bila je pone{to smr{ala, kosa joj je bila potkresana kra}e a ode}a na njoj bila je skromnija nego nekad. Ali njeno toliko drago mu lice, ozareno rado{}u zbog njihovog neo~ekivanog susreta, kao da je dobilo na lepoti i na izra`ajnosti. Bi}e zbog k}erke, pomisli Mirko upore|uju}i crte Norinog lica pune sazrele `enstvenosti sa njenim mladala~kim likom koji je nosio duboko urezan u sebi. -Za{to mi nisi odgovorila na pisma, Nora? I za{to si tako naglo odlu~ila da...? otpo~e on sa pitanjima koja su ga mu~ila. Ali oseti kako mu ona stavlja prst na usta, prekinuv{i ga. Proveli su dosta vremena tako, u re~itom }utanju ispunjenom nemim pitanjima i neizre~enim odgovorima. Ali bili su opet zajedno i to kao da im donese olak{anje, kao da se niti nekada{nje ~arolije ponovo po~e{e da ispredaju me|u njima. Nisu ni ~uli kako ona tri starca u uglu bifea zapodenu{e glasnu prepirku, ljutito treskaju}i svojim dominama o sto. Me|utim, dolazak kelnera kao da u jednom mahu pomrsi niti koje su ih vezivale za pro{lost. Obrisao je servijetom mu{emu pred njima i skinuo sa poslu`avnika dve {olje pune vrelog ~aja i ~a{ice sa rumom. -Izvolite -re~e kelner. -Ako budete `eleli, done}u jo{ vrele vode. Nora potopi kocku {e}era u svoju {olju ~aja i otpi gutljaj. Poumi da zatra`i limuna ali odustade jer se kelner ve} po~eo da udaljava od njihovog stola. Sve te sitnice u vezi ~aja, oni igra~i domina u uglu koji su se jo{ uvek prepirali, zavese od la`ne ~ipke, u~ini{e da joj Mirkovo prisustvo u bifeu dobije ne~eg nestvarnog. Kao u kakvom ko{marnom snu iz koje }e, znala je, da se probudi sa dubokim nemirom u du{i... Mirkovo lice nasuprot njoj, njegove o~i koje su gorele nekom unutra{njom vatrom, usne tako blizu, bili su deo tog sna. -Kako se zove? -upita Mirko, otpiv{i malo ruma iz ~a{ice. -Smilja -re~e Nora obuhvati{i prozeblim prstima svoju {olju sa ~ajem, a zatim dodade: -Miljen~e moje i uteha -Slu{aj me, Nora -obrati joj se Mirko sa talasom iznenada nado{le nade pome{ane sa notom o~ajanja u glasu. Pouzdao se u tu nadu kao u ma|iski ~in kad joj je predlo`io: Ostavi ti sve i po|i sa mnom u Pariz. Znam da u dubini du{e `eli{ to... Sa Smiljom, ako

`eli{ i ako to bude mogu}e. Zaklinjem ti se da te nikada vi{e ne}u napustiti: ni jedan dan, ni jedan ~as! Jedino {to `elim jeste da bude{ sa mnom. Ono {to sam i sama toliko puta pomislila! -primeti Nora u sebi. Oti}i sa njim iz ovih stopa, bez oklevanja i bez pogleda preko ramena. -To nije nikako mogu}e, Mirko moj! -izgovori Nora posle du`eg }utanja, ose}aju}i i sama kako je val o~ajanja gu{i u grlu. A zatim dodade, potpuno neo~ekivano i za samu sebe: -I drugo je ve} na putu. Ako bude mu{ko, nazva}emo ga Miljan... Smilja i Miljan. ^arolija u Mirkovim o~ima rasprsnu se poput mehura od sapunice. Posmatrao je Noru

(205) kako srku}e ~aj malim gutljajima i stvarnost tog bezazlenog ~ina doprinese da postane kristano jasno svestan toga da ju je izgubio nepovratno i da su njih dvoje ve} prekora~ili pragove nekih potpuno odvojenih svetova. Zapazi da je mu{ema na stolu bila isprano plave boje... Takvo odbojno plavo mo`e da se proizvede samo ve{ta~ki, pomisli u magnovenju; u prirodi takvih nijansi nema... U~ini mu se kao da se Nora od svakog trenutka sve vi{e udaljuje od njega, tone u neku neuhvatljivu dimenziju prostora i vremena. -Ja sada moram da idem, Mirko. Smilja me ~eka -re~e Nora ustaju}i sa stolice. -Ne, nemoj da me prati{... Ni tvoj ki{obran ne mogu da ponesem, hvala ti. Za{titi}u se ovim dodade ona izvadiv{i iz ta{ne sivu maramu od navo{tenog platna. Poljubila ga je u obraz ustima suvim od neke vru}in{tine koja po~e da joj se {iri po ~itavom telu. Napolju, na trotoaru polumra~ne ulice, do~eka je ki{a no{ena vetrom ~ije kapi po~e{e da joj se slivaju niz lice uprkos marami. Pomisao da je bilo dovoljno da se okrene i vrati kako bi ostala sa Mirkom za uvek, da se nikad ne rastane od njega, rastrzala je. U jednom trenutku poumi da se okrene i da potr~i prema Mirku koji je jo{ uvek stajao na ki{i ispred ulaza bifea. Ali samo po`uri korak u pravcu Crvenog krsta.. Angela do~eka Mirka na pragu gostinske sobe ku}e Me{trovi}a u Herceg-Novog o~igledno nastoje}i da suzbije u sebi talas uzbu|enja koji joj je oduzimao dah i presecao govor. Samo su joj o~i radosno blistale. -Nisi se promenila ni za dlaku, Angela moja -govorio je Mirko zagrliv{i je ~vrsto; nastoje}i da ne primeti pramenove njene sede kose ispod crne marame vezane oko glave 'po bokeljski'. Priseti se, sa svojih putovanja po Mediteranu, da su starije `ene u Gr~koj i Italiji, a i u ponekim krajevima [panije, nosile crne marame vezane na isti na~in. Angela ga je otpratila do ateljea gde su njegove slike, one koje nije bio izdvojio za izlo`bu u Beogradu, bile oka~ene po zidovima; onako kako ih je ostavio pred put u Beograd. Ako se ne bi nikad vratio {ta bi bilo sa njima? -pomisli u magnovenju. Na okruglom stolu u uglu bio je veliki buket ru`a koje je u njegovu ~ast nabrao vrtlar Baldo. Na {tafelaju bio je postavljen Savov portret, tek zapo~et, ali sa dosta dobro uhva}enim vrlo usredsre|enim izrazom pesnikovog lica i prodornim, ispitiva~kim, pogledom tamno-mrkih o~iju. Bio je gotovo potpuno zaboravio na taj portret. -Eno Sava gore u manastiru, prepisuje nekakve knji`urine tamo -primeti Angela. Pro{le nedelje je dolazio i pitao kad }e{ za Novi. Posle ru~ka, za koji je bilo pripremljeno njegovo omiljeno jelo: cela riba 'na le{o', uz kuvane krompire ucelo sa zeljem, kao i sa salatom iz tur{ije, Mirko se uputi do pristani{ta.

U kafani zate~e samo njenog vlasnika i `andarma Ostoju koji je za stolom u uglu kusao ~orbast pasulj sa slaninom zala`u}i se komadinom hleba. -Ima novosti, kako da ne -govorio je vlasnik kafane stavljaju}i vodu za kafu na pe}. Se}a{ li se istorije izme|u Ro|e i Mare? O`enili su se kad si ti ono oti{ao, a imaju i malo dete, k}er}icu. Uputiv{i se, kasnije, prema Igalu {iban hladnim vetrom sa crnogorskih planina Mirko se nije mogao oteti utisku da je ~itavo mesto utonulo u neko stanje bezvremenosti. Nije se opa`ala nikakva promena od vremena njegovog odlaska. Negde pred Igalom susrete grupicu

(206) pru`nih radnika me|u kojima prepoznade nekolicinu, a oni ga pozdravi{e kao da ni jedan dan nije bio odsutan. Kada se sreo sa Savom ispri~a mu o tim svojim utiscima. -Ustvari, ti sam si se promenio. Zato ti se sve ovde ~ini isto -re~e Savo. -A meni izgleda puno promena. Vidi{, ona Joka sa kojom sam se nema tome par godina krio po kamenjaru, udala se i o~ekuje bebu. Dva mladi}a iz Risna sa kojima sam odlazio u ribolov oti{la su u vojsku. U manastirskoj ostavi otkrili popis stanovnika ovog kraja iz osamnaestog veka, ne mo`e{ da zamisli{ kakvih sve imena nema u njemu; neka kao da su uzeta iz narodnih pesama. -Ali to su sve stvari iz svakodnevnog `ivota koje se ponavljaju iz generacije u generaciju -primeti Mirko. -Pitam se kako u tome nalazi{ inspiracije za svoje pesme? -Vidi{, od one diskusije sa studenatima likovne akademije na tvojoj izlo`bi u Beogradu razmi{ljao sam podosta o zna~enju pojma ‘umetni~ko'; u na{em jeziku to dolazi od ‘umeti' -re~e Savo zami{ljeno. -U drugim jezicima, opet, taj pojam se ozna~ava re~ju ‘art' ili ‘arte'; tako|e ne{to vezano za ljudsku, ne prirodnu, delatnost. Termin koji se lako pretvara u ‘artificialno', {to }e re}i ve{ta~ko. Uzmi sada primer nekog mladog umetnika koji odrasta u gra|anskoj porodici gde mu je sve obezbe|eno jo{ od detinjstva, okru`en artificielnim svetom i sa malo kontakata sa ljudima koji su primorani da se bore sa socijanim i, po~esto, prirodnim silama -poput mornara ili ribara -da bi pre`iveli. Kakvu umetnost mo`e da nam ponudi takav mladi umetnik, bez obzira na snagu njegovog talenta? -Artificialnu? -osmehnu se Mirko. -Ako ne to, onda ponajvi{e cerebralnu, otu|enu od prirode i izolovanu od `ivotne stvarnosti... Mislim da se tu nalaze koreni svih onih pravaca u poeziji i literaturi okrenutih isklju~ivo ‘unutra{njem svetu' umetnika. -Ali muzika, koju neki smatraju bazi~nom umetno{}u, po pravilu odslikava ba{ taj na{ unutra{nji svet -primeti Mirko. -Slabo se razumem u muziku, ako nije ona sa gusala -sle`e ramenima Savo. Marseljeza i Internacionala, na primer, sigurno su bili faktori u francuskoj i ruskoj revoluciji; ali sam pro~itao tu negde da je slavna Marseljeza najpre bila komponovana kao obi~ni vojni~ki mar{ - ono revolucionarno ‘Ustajmo protiv zida tiranije' dodala joj je poezija, naknadno. Razgovarali su tako {etaju}i putem prema Risnu i uskoro zatim stigo{e do kamene ograde groblja. Savo pozva Mirka da ga prati, uputiv{i se do jednog sve`e iskopanog groba sa mermernom plo~om na kojoj su bila urezana tri imena; jedno, sude}i prema godini ro|enja, deteta od tri godine.

-Ovde sahranjeni Jovo, bio je za `ivota mornar na brodu duge plovidbe; oti{ao trbuhom za kruhom kao i toliki drugi iz ovih krajeva. Tu skoro, zbog neke havarije na ma{inama, brod je morao da ostane par nedelja u Bariju, a moj ti Jovo potegao ku}i da vidi `enu i dete. Na{ao ju je u postelji, sa drugim mornarom na odsustvu... Samo {to je tom sre}niku uspelo da umakne, ka`u da je pobegao ~ak u Australiju iz straha od osvete Jovove familije. Pripitaj `andarma Ostoju, u ku}i je bilo tragova krvi do plafona; otimala mu se ispod no`a, nesretnica, poku{avaju}i da za{titi dete u naru~ju. Kad je svr{io sa njima, presudio je i sam sebi. Crkva u po~etku nije htela da dozvoli njegovu sahranu na groblju, ali su obe porodice to zatra`ile. U smrti se primiriju strasti i zaboravljaju razmirnice.

(207) Mirko uze mali blok koji je uvek nosio sa sobom i po~e da skicira ulaz u groblje sa kamenom ogradom i kiparisima kraj nje. Premi{ljao se da li da ispri~a Savu o susretu sa Norom ali odlu~i protiv toga. Morao je da nau~i da `ivi bez nje, da je ne pominje nikome, pomisli. Sem pokadkad duboko u sebi, u se}anju na one bezbri`ne letnje dane kada su ronili zajedno. Kao {to se zalutao u pustinji prise}a izvora sve`e vode.

(208)

XXIV. UBISTVO U SKUP[TINI Juni-avgust 1928 @ure}i na sastanak sa Nadom i glumicom Mirom, iz uredni{tva 'Ve~eri' gde mu je jedan kolega dao da pro~ita ~lanak o Mirku Me{trovi}u objavljen u poznatom pariskom nedeljniku sa reprodukcijom jedne od njegovih poslednjih slika, Stevan se priseti da je pro{lo ve} vi{e od nedelju dana kako nije odgovorio na poslednje Mirkovo pismo napisano posle ponovnog dolaska u Pariz. A i toga da ga je Nora tu skoro zvala telefonom rekav{i da bi `elela da se vidi sa njim. U~ini}u to ~im mi u uredni{tvu dozvole da odahnem, odlu~i Stevan ubrzavaju}i korak. Kad sti`e do radio stanice Nadina proba ve} je bila uveliko po~ela. Stevan i Mira posmatrali su kroz staklo pregrade kako Carevac raspore|uje ~lanove svog orkestra tako da Nada ostane sama sa njim u centru, u blizini mikrofona. Nadina k}er}ica \ur|ija, dr`e}i se ~vrsto za Mirinu ruku, tako|e je posmatrala sve to {irom otvorenih o~iju. -Baba Kosara }e mo}i da ~uje mamu preko radija? -upita ona skinuv{i sa jezika veliki crveni 'lilihip' koji joj je Stevan bio kupio od prodavca pred ulazom u zgradu radio stanice. -Ne jo{, to je samo proba. Kao kad tebi probaju novu haljinu -objasni joj Mira, a zatim dodade: -Ali mi ovde mo}i }emo da ~ujemo sve, pribli`no onako kako }ete ti i baka mo}i da uskoro ~ujete mamu preko radija. Carevac lako udari gudalom po pultu i ~lanovi orkestra uze{e svoje instrumente. Zasvira{e 'Gde si du{o, gde si rano... ', jednu od pesama koju je Nada posebno pripremila za ovu priliku. Orkestar je svirao tiho, primorav{i je da obuzda glas. Carevac prekide probu pozvav{i tehni~ara. -Mora}emo da prilagodimo ton orkestra prema Nadi -re~e mu Carevac, a tehni~ar udalji mikrofon od njih dvoje i uze da barata ne{to oko svojih instrumenata. Na znak tehni~ara proba ponovo otpo~e. Carevac re~e Nadi da 'pusti glas', a i zvuk orkestra se poja~a. 'Ve} godina dana pro|e a ti mi ne do|e...' -pevala je Nada, sad ve} potpuno se predaju}i re~ima pesme. -Odli~no -re~e Mira Stevanu. -Vide}e{ kad krene njen program, plo~e ima da joj se prodaju kao alva.

Carevac kasnije potvrdi Mirin sud, rekav{i da je potrebno samo jo{ par proba pre nego {to nastupe u`ivo. Jedini preostali problem je {to urednik emisije ne pristaje da se Nadinom imenu dodaje u najavi ono 'Crna zvezda'. Po njegovom mi{ljenju zvu~alo je isuvi{e kafanski. -Ako je samo to problem, pokoj joj du{i -osmehnu se Nada. -Moj ugovor tamo na Skadarliji isti~e krajem ovog meseca, a sa njim i ono ‘Crna zvezda'. -Mira ih povede do nevelikog studija gde se snimala popularna radio-drama za decu u kojoj je ona imala jednu od glavnih uloga, a zatim uvede \ur|iju tamo. -Ja i baka uvek slu{amo posle ru~ka onu pri~u o ve{tici i ~arobnjaku preko radija re~e \ur|ija Miri. -I bi li se upla{ila ako tu ve{ticu sretne{ `ivu? -upita je Mira.

(209) -Pa... pomalo -priznade \ur|ija. Mira prebaci preko glave crvenu kapulja~u sa pla{tom i zasmeja se visoko i kikotavo: 'Hii, hii... Mladi princ je sada zaklju~an u podrumu zamka!' -Ali }e ga osloboditi dobri ~arobnjak! -uzviknu \ur|ija, prihvativ{i odmah igru. Stevan je za to vreme razmi{ljao o svojoj vezi sa Nadom. Kada su bili sami ili na kakvom izletu sa \ur|ijom, Nada je bila su{ta vedrina i jednostavnost. Ali kad bi se popela na podijum za muziku uzev{i u ruke daire, kad bi zabacila svoju bujnu crnu kosu preko ramena i zapevala uvijaju}i se u kukovima, pojavljivala se jedna druga Nada, vatrena, koja je plenila publiku svakim svijim pogledom, prelivom svoga glasa, svakim pokretom. Par puta u Skadarliji bio je svedok tome kako je osoblje kafane moralo da smiruje ili ~ak izbacuje na ulicu isuvi{e vatrene obo`avaoce. ^ak i tamo u studiju, za vreme probe, video je kako su je tehni~ari gutali pogledom. Posle probe, Nada mu se obrati: -Pitam se za{to ti i Mira... -otpo~e Nada zami{ljeno posmatraju}i Mirinu igru sa \ur|ijom, sad ve} pra}enu zvonkim smehom. -Za{to smo samo prijatelji? -pomo`e joj Stevan. -Od po~etka je bilo tako i to se ne}e, ni ne mo`e vi{e, promeniti. -Po meni, pravo prijateljstva mo`e da bude izme|u mu{karaca ili izme|u `ena. Ali ne izme|u ~oveka i `ene. Tu ili ima ne~ega ili postoji ravnodu{nost -re~e Nada. Taj njihov naizgled sasvim bezna~ajan ali za Stevana odnekud uznemiravaju}i i pun slutnje razgovor prekide jedan od kolega iz redakcije radio-vesti koji je `urio hodnikom sa listom papira u ruci. -Stevane -obrati mu se kolega. -Do|i da ~uje{ slede}u na{u emisiju novosti. Ima jedna izjava povodom afere '[umeks'. -Pri~ekajte me dole na ulazu -zamoli Stevan Nadu. -...Apelacioni sud nije mogao da utvrdi nenanemsko tro{enje kredita, posebno imaju}i u vidu okolnost da su rokovi upotrebe tih kredita jo{ otvoreni i da se jo{ uvek vr{e istra`ivanja petrolejskih {kriljaca u Pomoravlju -~itao je spiker zvani~no sudsko saop{tenje o aferi. -[to se ti~e optu`be o nezakonitoj se~i {uma, sud je utvrdio da je Uprava {umskih dobara dala isuvi{e {iroka ovla{}enja '[umeksu' u ugovoru o eksploataciji i zbog toga je nalo`io nadle`nom dr`avnom organu da povede internu istragu sa ciljem da se ustanovi administrativna odgovornost potpisnika ugovora. Me|utim, nije se moglo utvrditi da je '[umeks' delovao izvan normi stipulisanih tim ugovorom. Stevan pozva telefonom redakciju i odmah dobi urednika unutra{nje rubrike.

-Ukratko, nastrada}e neko tamo u upravi {uma, a '[umeks' se, o~igledno, bar za sada izvukao -re~e mu urednik. -Mi smo odlu~ili, ipak, da interpretiramo presudu apelacionog suda kao dokaz da dr`avni organi toleri{u nezakonitu se~u {uma. Nudimo ti da napi{e{ uvodnik o tome za sutra{nje izdanje. Dovoljno }e biti stranica-dve. Kad se ponovo na|o{e na ulazu u radio stanicu Stevan obavesti Nadu da mora do redakcije po hitnom poslu, a zatim ode do obli`nje knji`are da kupi knjigu Jovana Cviji}a o [umadiji koju je bio pro~itao jo{ kao srednjo{kolac. Odlu~i da podseti ~itaoce svog lista na istoriju uni{tavanja {uma u zemlji pozivaju}i se, u uvodnom delu ~lanka, na neke pasuse te knjige. 'Zar se ve} zaboravilo' pisalo je u tom uvodniku, objavljenom sutradan naporedo sa saop{tenjem apelacionog suda o aferi, 'da je cela [umadija nema tome ni dvesta pedeset

(210) godina bila pokrivena gustom hrastovom {umom? Jo{ su po~etkom pro{log veka ~itavi njeni krajevi bili obrasli drve}em... @ir tih hrastovih {uma davao je izvrsnu hranu za ~uvenu {umadijsku rasu svinja, koje su se izvozile po ~itavoj srednjoj Evropi. A danas je gotovo cela [umadija obe{umljena zbog grubog kr~enja. Gde je nekad bilo obilje `ira, sada se gaji kukuruz i vo}e.' 'Ali ako je takva promena u sistemu vegetacije, koju je slikovito opisao profesor Cviji}, bila mogu}a u blago brdovitoj [umadiji, u Podrinju i drugima planinskim krajevima zemlje neplanska se~a {ume uz upotrebu mehanizovanih testera i te{kih kamiona dove{}e do prave katastrofe. Stru~njaci ka`u da to doprinosi, indirektno, sve ja~im poplavama u Pomoravlju i drugde. Osim toga, koze pobrste ono {to ostane iza testere pa se plodonosni sloj brzo pretvara u kamenjar. Zemlja se odronjava sa planinskih padina jer nema `ivog korenja da zaustavi osipanje, tako da }e obnova {umskog blaga biti sve te`i zadatak. Zar }e omladina sa nekad {umovitog Balkana biti `eljna {umskog vazduha?...' ^lanak je zavr{io onim poznatim: '^uvajmo gore, deca vas mole!' Stevanov uvodnik imao je odjek sli~an ~lanku kojim je zapo~eo aferu '[umeks' ali su njegove dru{tvene posledice bile mnogo {ire. Razgovaralo se o njemu na studentskim skupovima, sastancima dru{tava za za{titu prirode, pa je problem ~uvanja {umskog blaga dospeo i na dnevni red godi{nje skup{tine Kola srpskih sestara. Postao je i predmet rasprave u Skup{tini, gde je opozicija zatra`ila da ministar {uma i ruda podnese ostavku. Na kraju je kraljevska vlada izdala zvani~no saop{tenje u kome najavljuje da je prihva}ena ostavka dva odgovorna funkcionera uprave {umskih dobara. I Cincarevi} je u jednoj izjavi za {tampu u vezi presude apelacionog suda, najavio mere za za{titu {uma u Podrinju koje su uklju~ivale akciju po{umljavanja ogoljenih terena. '[umeks' je mlado preduze}e u usponu, rekao je on tom prilikom. Treba uzeti u obzir da se radi o na{oj, doma}oj, privrednoj organizaciji. Valja joj dati priliku da u~i na gre{kama, tim pre {to je re~ o preduze}u sa jednim od najpovoljnijih deviznih bilansa u ~itavoj zemlji, koje je nedavno otpo~elo sa masivnim izvozom u inostranstvo. Stevanov ~lanak i Cincarevi}eva izjava posvedo~ili su, prvi put od rata, podelu u javnom mnenju po pitanjima koja nisu bila ~isto politi~ka; jedni su branili privatnu inicijativu i izvoz po svaku cenu, a drugi, u ve}ini, tra`ili odlu~niju akciju dr`ave radi ~uvanja prirodnih bogastava zemlje. Stevan je jo{ pre toga bio odre|en za stalnog skup{tinskog izve{ta~a lista ‘Ve~e' i sa novinarske galerije mogao je da bude svedok ~estih sva|a me|u poslanicima, koje su u

nekoliko navrata dovele do fizi~kog obra~unavanja. Posle Pa{i}eve smrti i novih izbora radikal Vuki~evi} bio je formirao novu koalicionu vladu. U~inio je to na na~in koji je Pa{i} uvek nastojao da izbegne; stupiv{i u savez samo sa Muslimanima iz Bosne i Slovena~kim klerikalcima. Radi}evci, sa iznenadnim saveznikom Pribi}evi}em koji se prekono} pretvorio u federalistu, izabrali su taktiku opstrukcije; upu{taju}i se u maratonske govore za vreme skup{tinskih debata i ne {tede}i u svojim napadima nikoga, pa ni Kralja li~no. Ti su napadi objavljivani u beogradskoj {tampi propra}eni jetkim komentarima, dok su se u Zagrebu po~eli publikovati otvoreni zahtevi ultra{a za otcepljenje 'ako bude potrebno, i silom'. Stevanov list nastojao je da zauzme objektivan stav u pogledu vru}ih skup{tinskih debata i uskoro po~e{e da im sti`u prete}a anonimna pisma, neka od njih upu}ena Stevanu i uredniku unutra{nje rubrike li~no.

(211) Jednog nedeljnog popodneva po~etkom meseca juna, sun~anog i ispunjenog blagim vetri}em sa Save, Stole pozva Stevana na utakmicu BFK-a sa be~kim 'Rapidom'. Imali su posebne propusnice koje su im dozvoljavale prilaz u sve prostorije kluba i Stevan iskoristi to da se pozdravi sa @u}om i njegovim suigra~ima: Bosni}em i zagreb~aninom Jo`om, koga je {tampa nedavno bila proglasila za najboljeg halfa u zemlji. Pred po~etak utakmice zauze{e svoja mesta u novinarskoj lo`i i naru~i{e po konjak sa ~a{om sode. U susednim lo`ama Stevan je video par ~lanova vlade, kao i nekoliko skup{tinskih prvaka me|u kojima i Pribi}evi}a. Razgovarali su dosta srda~no, kao da koliko ju~e nisu izmenjivali optu`be pa i uvrede u skup{tinskoj dvorani. Mo`da }emo ipak uspeti da prebrodimo ove na{e balkanske nevolje, pomisli Stevan. Zar nismo bra}a, ju`ni Sloveni? I na Zapadu, pokadkad, do|e do gu{anja me|u poslanicima. Me|utim, dole na terenu stvari su krenule dosta lo{e. Igra~i 'Rapida' nisu ispu{tali loptu iz nogu; vezli su sitni valcer po sredini terena i ve} u petom minutu dado{e gol. Drugi gol je pao pred kraj prvog poluvremena, iz slobodnog udarca sa {esnaest metara dosu|enog posle grubog faula kojim je Bosni} nastojao da zaustavi protivni~ku polutku. 'Slede}i faul i napolje, bre bratko!' -zapretio je bugarski sudija Bosni}u. -Nemamo {anse ako ne poku{amo da igramo dugim loptama iz protivnapada -re~e Jo`a treneru za vreme odmora u svla~ionici. -Be~lije je nemogu}e pobediti tancovanjem! -Izgubi}emo takve lopte, a time i {anse da popravio rezultat -vajkao se trener. -Ipak, da poku{amo -dodade obrativ{i se igra~ima: -Vi iz odbrane kad god mo`ete proturajte loptu Jo`i, a krila onda u trk. Ta taktika donese ploda i uskoro se rezultat izjedna~i. Pred kraj utakmice, posle jednog kornera u korist Be~lija, Jo`a dade @u}i dugi for a on utr~a sa loptom u mre`u. Na stadionu zavlada pandemonijum, ~ak su se i u reprezentativnim lo`ama grlili. -Poru~io mi @u}a da vas pozovem na ve~eru u ~ast Be~lija -obrati se predsednik BFK-a Stevanu i Stoletu. -I nema te `elje koju mu ne bi danaske ispunio! Za vreme ve~ere u restoranu stadiona Stevan prepoznade Cincarevi}a koji je sedeo uvrh stola, kraj predsednika BFK-a. Video je kako podi`e ~a{u da ~estita @u}i na pobedonosnom golu. Pomirili su se, zaklju~i Stevan. Kada kelneri poslu`i{e pitu od oraha i par~ad 'dobo{-torte' pripremljene specijalno za goste do|o{e na red zdravice. Predsednik 'Rapida', omanji trbu{asti Be~lija `ustrih pokreta, re~e ne{to od ~ega Stole razumede samo re~ '}evap~i}'. -[ta ka`e, ‘leba ti? -obrati se Stole Jo`i.

-Ka`e da smo igrli sa dvanaest igra~a -osmehnu se Jo`a. -Ju~e za ru~kom i{li su na }evap~i}e i prejeli se luka pa neki igra~i posle nisu oka sklopili celu no}. -To }e sutra posle podne da nasmeje ceo Beograd -re~e Stole koji je sve bele`io u svoj mali notes. Posle ve~ere Stevan ugleda Cincarevi}a kako mu se pribli`uje sa ~a{om {ampanjca u ruci. -Vi ste Stevan Bra{anac? -upita ga Cincarevi}. -Odavno sam `eleo da se upoznam sa vama, a tek sad mi se ukazala prilika. Stevan mu ne pru`i ruku; samo su se pozdravili klimanjem glave. Iza `ovijalne maske Cincarevi}evog mesnatog lica, Stevan oseti hladno vladanje sobom, a u pogledu o{tru usredsre|enost, kao u kobca. Znao je da ima pred sobom din-du{manina i da }e morati da

(212) nau~i da `ivi na oprezi sa njim. -Nadam se da vam se dopao ~lanak o za{titi na{ih {uma -re~e Stevan, nastoje}i da izdr`i Cincarevi}ev pogled. -Naro~ito ono pominjanje knjige profesora Cviji}a -primeti on. -Vidite, u vreme kad je [umadija jo{ bila pod hrastovom {umom u njoj je `ivelo, uvrh glave, ne{to oko milion ljudi. Danas njeno stanovni{tvo broji par miliona, a sutra }e ih biti dvostruko. Progres se ne mo`e zaustaviti, Bra{anac. I ne treba zaboraviti da dobar cilj opravdava sredstvo... Nije mi se obratio sa 'gospodine', primeti Stevan u sebi. Za njega i njemu sli~ne mi novinari smo samo nepotreban balast. Do|e mu da dovikne Cincarevi}u u lice: nosite se sa va{im idejama u Hitlerovu Nema~ku ili u Musolinijevu Italiju. Ali se uzdr`a. -Zavisi {ta ko smatra progresom, gospodine Cincarevi}u. A lo{a sredstva mogu da upropaste i najplemenitiji cilj -odvrati mu Stevan udaljavaju}i se od njega; naglasiv{i ono 'gospodine'. Dramati~ni doga|aji koji su se ubrzo posle toga zbili u Prestonici, tokom leta 1928, pokaza{e da je onaj osun~ani junski nedeljni dan na fudbalskom stadionu predstavljao samo zati{je pred buru. Skup{tinska debata pretvori se ve} od ponedeljka ujutru u glasnu prepirku izme|u radikala i radi}evaca, a kad Pribi}evi} poku{a da smiri duhove do~eka ga zaglu{no zvi`danje i povici: 'Prevrtljivac!', pa ~ak i 'Radi}eva ulizica!'. Radi} drugog dana debate ipak uspe da odr`i jedan od svojih zapaljivih govora protiv korupcije, aludiraju}i na radikalske prvake. Kad ko zna po koji put zatra`i reviziju Ustava i novo ustrojstvo vojske, iz radikalskih poslani~kih klupa po~e{e da mu dovikuju pretnje. Toga sudbonosnog junskog dana Stevan do|e rano u Skup{tinu da bi se na{ao sa Pavlom Me{trovi}em koji mu je obe}ao razgovor o nacionalnim problemima u zemlji. Pozdravi{e se vrlo srda~no, a zatim se smesti{e u udobne ko`ne fotelje poslani~kog kluba i naru~i{e kafu. Popri~a{e najpre o Mirku i novostima o njemu iz Pariza, a zatim Pavle odgovori na Stevanovo pitanje o razlozima nereda u Skup{tini, o~igledno zabrinut: -Nije problem u tome {to dolazi do sva|a u Skup{tini ve} u tome {to nema spremnosti za nagodbu. Jo{ od kad je ono, u februaru, Kralj ponudio Radi}u mandat za sastav vlade pokazalo se da nikakva stvarno ve}inska koalicija nije mogu}a. Ka`u da je Radi}, kada je vratio mandat, privatno rekao Kralju: jedino {to se mo`e u~initi jeste

naimenovati vladu od tehni~ara i ekonomista sa kakvim generalom u koga imate poverenja na ~elu. -To bi sigurno odvelo u centralizam, ako ne u vojnu diktaturu. Pitam se kako se takvi stavovi mogu usaglasiti sa Radi}evim konceptom federalizma? -oglasi se Stevan. -To morate pitati njega samog, Stevane -re~e mu Pavle osmehnuv{i se. -Ovde svi govore jedno na javnim sednicama, obra~aju}i se vi{e bira~ima nego Skup{tini, a po kuloarima se ~uju druge stvari. Od kako je umro Pa{i} nema nikoga sposobnog da tu kakafoniju pretvori u bilo kakvu muziku koja ne bi mirisala na vojni~ki mar{... -Pavle, zovu te na sednicu -prekide njihov razgovor jedan Me{trovi}ev kolega, poslanik iz Crne Gore. -Do}i }e do glasanja o onoj peticiji opozicije protiv korupcije. Pavle Me{trovi} se oprosti od Stevana i po`uri prema ulazu za poslanike, dok se Stevan uspe stepeni{tem na novinarsku galeriju. Izvadio je bele`nicu i polo`io je na pult.

(213) ‘Korupcija, korupcija!’ -prekidali su iz opozicionih klupa vladinog predstavnika koji je podnosio izve{taj ministarstva finansija. ‘Novi ustav!’ -~uli su se povici iz klupa gde su sedeli poslanici HSS (Hrvatske selja~ke stranke), sa Pavlom Radi}em, Stjepanovim sinovcem u prvom redu. Ulazak Stjepana Radi}a u dvoranu Skup{tine bi propra}en aplauzima i uzvicima protesta, a ~uo se i pokoji zvi`duk. Kao na fudbalskoj utakmici, pomisli Stevan posmatraju}i kako se Stjepan Radi} dogovara ne{to sa poslanikom HSS-a za koga je znao samo da se zove \ura. Ostatak doga|aja u sali ureza mu se u pam}enje kao na filmu. U slede}em trenutku video je kako se jedan, njemu nepoznat, poslanik izdvaja iz radikalskih klupa i stupa u aulu dvorane. Imao je ne{to metalno u ruci. Revolver! -zaklju~i Stevan u magnovenju. Zaustavite ga, hteo je da vikne ali mu se glas zaprete u grlu. Uspeo je samo da ispru`i ruku unapred, kao da je nekom magi~nom silom hteo da zaustavi onog poslanika sa revolverom. Ali je tim pokretom uspeo samo da odgurne bele`nicu koja se otvori i zalepr{a na dole, prema auli dvorane. Onaj radikalski poslanik podi`e revolver na ravan o~iju i otpo~e da puca u pravcu Stjepana Radi}a, koji se u magnovenju sa`e nastoje}i da izbegne metak. Sinovac mu Pavle pade kraj njega u slede}em trenutku, smrtno pogo|en. Poslanik \ura okrenu se prema ubici podigav{i obe ruke u napred, kao da `eli da se za{titi od hitaca. Ali i sam pade kao poko{en pre nego {to pucnjava prestade. U sali Skup{tine zavlada mrtva~ka ti{ina, za trenutak, a onda se za~u{e uzvici, krici, koraci u trku. Stevan ostavi svoje mesto na galeriji i str~a niz {iroko stepeni{te do glavnog ulaza u skup{tinsku dvoranu. -Ubi{e Radi}a i jo{ jednog poslanika! -odgovori on na pitanja kolega koji su do pucnjave pu{ili u hodniku pred ulazom. -Ne Stjepana, Pavla. Uspeo je da utr~i u skup{tinsku aulu pre nego {to redari zatvori{e te{ka ulazna vrata, spre~iv{i na taj na~in ulazak ve}ine prisutnih novinara. Me|u poslanicima koji su se bili okupili oko `rtava atentata Stevan ugleda Pavla Me{trovi}a. -Stjepan Radi} je ranjen, izgleda vrlo te{ko. Krvari da je strahota... -re~e mu Me{trovi}, a zatim dodade muklim glasom: -Pavle Radi} i \uro Basari{ek su mrtvi. A ubica je Puni{a Ra~i}... -Telefon... Gde mogu da na|em slobodan telefon? -upita ga Stevan.

-U birou skup{tinskog sekretara, tamo nadesno; ona vrata nedaleko od stola predsedni{tava... Sekretar skup{tine je spu{tao slu{alicu kad je u{ao Stevan. -Ambulantana kola su na putu... -re~e sekretar ~ije je lice bilo belo kao kre~ a pogled poluizgubljen. -Kakva nesre}a... Atentati, a sada i ovi metci u Skup{tini; kud li }e to odvesti na{u zemlju? -Mogu li da se poslu`im telefonom? -upita ga Stevan. -Ja }u vam pomo}i, Bra{anac. Samo mi ka`ite broj -ponudi sekretar ~iji se pogled po~eo da usredsre|uje na Stevanovo lice. Kad uspostavi vezu sa njegovom redakcijom, sekretar mu predade slu{alicu a zatim iza|e iz biroa. Urednik unutra{nje rubrike nije gubio ni ~asa kad mu je Stevan saop{tio vest. Dozvao je stenografa i predao mu slu{alicu, a zatim pozvao glavnog urednika. Odlu~i{e da se

(214) prekine {tampanje ve~ernjeg izdanja i da se na iznova ‘prelomljenoj' prvoj strani objavi Stevanov izve{taj o atentatu u Skup{tini, sa naslovom preko svih {est stubaca: ‘KRVOPROLI]E U SKUP[TINI: RADI] @RTVA ATENTATA’ -Predsedavaju}i Skup{tine izvestio je Njegovo viso~anstvo o tragi~nom doga|aju -re~e sekretar Stevanu kad se ponovo vratio u svoj biro, sada ve} gotovo potpuno sabran. -Kralj je odlu~io da poseti ranjenog Radi}a u bolnici... Raspitao sam se ve}, bi}e dozvoljen pristup {tampi. A sad }ete morati da mi prepustite telefon, Bra{anac. U crkvi svetog Antuna, sa svoje uobi~ajene klupe u blizini ulaza, Nora ugleda dva mlada ~oveka kako se upu}uju prema oltaru i ne prekrstiv{i se. Videla je zatim kako se pribli`i{e fra Koljati}u i kako uze{e da mu govore ne{to {apatom. Fra Koljati} se pope na predikaonicu i glasom koji je podrhtavao od uzbu|enja objavi da je izvr{en atentat na Stjepana Radi}a i jo{ dva poslanika, kao i da }e on, u pratnji mladog fratra koji mu je pomagao oko bogoslu`enja, i}i u bolnicu gde su preneli ranjenike - na poziv poslanika iz Hrvatske. Rekao je jo{ da toga dana ne}e biti ispovedi, ve} da se svi prisutni pomole za `rtve atentata. Noru ta vest kao da zgromi, morala je obema rukama da se pridr`ava za ivicu klupe kako ne bi pala na pod. Na jedvite jade savlada drhtavicu u sebi. [ta li }e biti sa nama koji imamo svoje mile i drage u raznim krajevima zemlje, pomisli? Zar }e ova mr`nja i me|u rodbinom da se zapodene? Pred o~ima joj se maglilo a imala je utisak da se plami}ci onih sve}a pred oltarom lelujaju kao no{eni vetrom. Svuda po svetu ratovi i ubistva, pomisli kada smo`e ne{to snage da se podigne sa klupe i uputi ku}i. Na ulici prodavci novina ve} su izvikivali vest o pogibiji dva Radi}eva poslanika i o njegovom ranjavanju. Kad u|e u stan Nora uze Miljana iz Marinih ruku i privi ga na grudi. -U kakav si to svet do{ao, jadni~e moje -zajeca ona, a Smilja se odazva glasnim pla~em.

Utom se na ulaznim vratima pojavi Trifun sa ve~ernjim novinama u ruci. Na licu mu se ogledala unezverenost a pogled mu, ~im stupi u sobu, `udno obuhvati de~ja lica; kao da im je i sama vest koju je pro~itao u novinama mogla naneti zla. -Treba da idemo, da otputujemo nekud, Trifune -po~e da mu govori Nora ubrzano kad je Mara oti{la ku}i svojima, osvr~u}i se oko sebe i kupe}i Miljanove pelenice. -Nekud gde nema ratova i gde deca mogu da rastu u miru bo`ijem. U Meksiko, na primer. Sa na{im italijanskim {panski ne}e biti problem. Ja }u po~eti odmah da spremam ono najpotrebnije. Trifuna iznenadi neobi~ni blesak u njenim o~ima dok je govorila, kao da je bila u nekom zanosu. -Kako misli{ da idemo tamo, Nora? I to jo{ sa ovom malom de~icom! Ko }e mi tamo dati posla? -poku{a Trifun da je smiri, obgrliv{i je rukom oko ramena. Osetio je kako je po~ela da jeca i saose}anje za Noru i za njene, njemu potpuno neshvatljive ali o~igledno stvarne te{ko}e, zape~e ga duboko u grudima. Me|utim Norina kriza ne potraja dugo. Oti{la je u kupatilo da se umije i osve`i, a

(215) kada je opet u{la u sobu na licu joj je bio onaj dobro mu poznati hladni i kao otu|eni izraz. Trifun stade kraj prozora i zagleda se u vrt obasjan zracima zalaze}eg sunca, pun zelenila i cve}a. Ose}ao je kako izme|u njega i Nore nastavlja da se podi`e neprobojni zid. Ni dolazak Miljana na svet, ni ova ku}a sa vrtom koju je kupio uz izuzetne nov~ane `rtve i zadu`ivanje, nisu mogli da zaustave rast tog nevidljivog zida. Ipak, imam Smilju i Miljana, pomislio je nastoje}i da odbaci ose}aj bezizlaznosti koji ga je sve vi{e obuzimao u Norinom prisustvu. A oni su vredni svake `rtve. Kada se na|e u zelenim pli{om dekorisanom kupeu spava}ih kola za Zagreb, sa posebnim zadatkom da izve{tava sa pogreba `rtava atentata u Skup{tini, Stevan se priseti velikog koverta u kome je bila druga po{iljka Norinih neposlatih pisama sestri u Trst. Setio se tako|e one njene prve po{iljke kao i re~i pesme o bu|enju u plavom. Samo {to ovoga puta ne izvadi ni jedan list ispisane hartije iz koverta; dovoljno mu je bilo ono {to mu je Nora rekla kada ga je donela u njegovu garsonjeru. Ne samo {to se iz njenih re~i mogao uveriti da je njen brak sa Trifunom visio o koncu, ve} ga je i njeno zdravstveno stanje zabrinulo. Bila je omr{ala a njen pogled kao da nije uspevao da se zaustavi ni na ~emu du`e od trenutka. Naj~udnije je bilo to {to ju je vest o Radi}evoj smrti u Zagrebu od rane zadobijene u Skup{tini toliko potresla. 'Zlo je to, Stevane, vidim pred svima nama jo{ mnogo prolivanja krvi' -govorila je, gotovo kao u nekoj vrsti transa. Norina rodica Antonija i njen mu` primili su Stevana vrlo srda~no. Ali kad im je rekao da ga redakcija {alje u svojstvu izve{ta~a sa pogreba Stjepana Radi}a, izmenjali su zabrinute poglede. -Razgovarala sam sa mu`em -re~e mu Antonija kasnije, kad mu je donela kafu sa pavlakom. -Mi vas pozivamo da spavate kod nas, ima dosta mesta i ne}e biti problema. -Ali ja ve} imam rezervisanu sobu u hotelu -primeti Stevan. -Bolje da se i ne pojavite tamo -re~e mu Antonija. -Mi smo dobili telefon, pa mo`ete da otka`ete rezervaciju, a i da se javite redakciji odavde, sigurnije je. Kad iza|e na trg ispred katedrale Stevan razumede razlog Antonijine zabrinutosti. Na trgu se talasala masa od oko storinu hiljada ljudi ~ija su lica otslikavala bol i zabrinutost. Me|utim, pri kraju slu`be u katedrali, iz sporednih ulica po~e{e da pristi`u grupice ljudi

namrgo|enih lica, obu~eni u neku vrstu zelenkasto-mrkih ko{ulja koje su bile skrojene kao uniforme i na kojima su bile prika~ene fa{isti~ke zna~ke. Neki mladi}i na pro~elju tih grupa nosili su improvizovane plakate na kojima su bile ispisane re~i: 'Krv za krv', '@AP,' ‘Za dom spremni'! -[ta je to '@AP' -upita Stevan jednog debeljka u polucilindru sa te{kim srebrnim satnim lancem preko trbuha. -Zna~i: '@ivio nam Ante Paveli}!' -odgovori debeljko pogledav{i ga sumnji~avo. -Vi kao da ste sa Marsa pali, mladi}u. Kad izne{e kov~eg pokriven hrvatskom trobojnicom iz crkve neko zapeva 'Lepa na{a...', a masa ljudi na trgu prihvati. Stevan je posmatrao lica oko sebe, bila su kao u nekom zanosu. Lica onih iz profa{isti~kim grupacijama odra`avala su mr`nju, `elju za osvetom. Kud li }e to odvesti ovu zemlju? -priseti se Stevan re~i skup{tinskog sekretara.

(216) Potrebno bi bilo pravo ~udo da se promene ose}anja u ljudima poput onog koji je povukao obara~ u Skup{tini ili onih koji su vr{ili politi~ke atentate po zemlji. Ili da se mr`nja ovih ovde, koji su tra`ili krv za krv, preokrene u ose}anje bratstva. Me|utim, ~uda se ne de{avaju, ili se dogode onda kad to nema va`nosti ni za koga `ivog, pomisli Stevan. Ali odmah zatim potisnu te misli. Moje je da izve{tavam o onome {to vidim, a neka oni koji to ~itaju sami izvuku zaklju~ke, pomisli Stevan. Antonija i njen suprug pozva{e Stevana na ve~eru tokom koje im on ispri~a o doga|ajima u Skup{tini i o onome {to je video na Radi}evom pogrebu. Radio u uglu jo{ uvek je emitovao pogrebne mar{eve. Razgovor se zatim povede o Nori. -Pomenula sam ova njena pisma preko telefona sestri u Trst i koliko slede}i tjedan odne}u ih tamo -re~e Antonija. -Mislim da je Nora na kraju nerava, uhva}ena kao u mi{olovci. Imam vrlo odre|eni utisak da ono {to se zbiva kod nas, a posebno u njenoj neposrednoj okolini prevazilazi njene snage... Savetova}u Terezi da je {to pre poseti. Spiker sa radia ~itao je sada vesti, a posebno one o odjeku Radi}eve smrti u inostranstvu. Hrvatska selja~ka stranka odbila je u~e{}e Kraljevog predstavnika na sahrani. Nije prihvatila vladin venac, a ni ponudu da tro{kove pogreba snosi dr`ava, naglasio je spiker... 'Ovog trenutka stigla je telegrafska vijest da je predsjednik vlade, Vuki~evi}, podneo ostavku' -dodade spiker. -Na{i komentatori misle, dapa~e, da je formiranje bilo kakve koalicione vlade u sada{njim uvjetima isklju~eno. Kad je zavr{io sa diktiranjem svog izve{taja o Radi}evom pogrebu, Stevan je ~uo glas urednika unutra{nje rubrike sa drugog kraju `ice: 'Primili smo vest da je izvr{en napad kamenicama na na{e dopisni{tvo u Vi{egradu... Ne znamo zasigurno, ali izgleda da je Milan~e bio negde na terenu kada se to dogodilo.' -Moram jo{ no}as prvim vozom za Beograd -obrati se Stevan Antoniji. -Izgleda da nevolje nikad ne dolaze same.

(217)

XXV. PA DA MU JE BOG UJAK Decembar 1928 - po~etak januara 1929 [ehovi}, komandir `andarmerije vi{egradskog kraja, poku{avao je da na|e neki smisao u vestima iz novina ra{irenih pred njim o finansiskoj krizi na Zapadu i kako bi se to moglo odraziti na njegovu `andarmerisku stanicu ~ijem osoblju ima ve} dve godine nisu odobravali nikakva unapre|enja ni povi{ice plata. Me|utim druga, mnogo neposrednija briga, bila je dolazak onog majora Maneta Nikoli}a iz Beograda. -Krenuo iz hotela! -obavesti ga posilni koji se bio popeo u potkrovlje stanice da izvi|a. Dobio je bio hitna uputstva iz Beograda ozna~ena 'strogo poverljivo' da pru`i svu mogu}u saradnju i pomo} majoru oko njegove nezvani~ne istrage uzroka smrti onog mladog dopisnika 'Ve~eri', Milana Rakovi}a - svima poznatog kao 'Milan~e'. Survao se bio zajedno sa svojim biciklom u Drinu ima tome nedelju dana. [ehovi}u nije i{lo u glavu otkud toliki interes za jedan savim obi~an nesretan slu~aj, ali je ve} bio navikao da sa vremena na vreme dobija iz Beograda instrukcije kojima nije mogao da dokona ni repa ni glave. Seti se one od pro{log meseca u kome se tra`ilo da hitno izvesti o broju koza u okolnim planinama. Sre}om, odgovor na to se pokazao jednostan: pomogao mu vi{egradski veterinar, mladi Ni{lija Petko, spadalo da mu nema para. Procenio je od oka broj koza prema njihovoj srazmeri u odnosu na stada ovaca na preskok izabranih seoskih doma}instava iz nekoliko okolnih sela. I za divno ~udo, kada je tu skoro primio rezultate ankete za celu zemlju, pokazalo se da su Petkove procene bile u skladu sa prosekom za celu zemlju. Lak{e je bilo onima u Tuzli, namignuo je veterinar kad mu je pokazao te ukupne procene kozjeg stanovni{tva: 'cela Tuzla jednu kozu muzla'. [ehovi} ustade i pozdravi majora Nikoli}a o{tro, po vojni~ki, kad ovaj u|e u njegovu kancelariju u besprekorno ispeglanoj uniformi. -I to je sve {to imate o slu~aju? -re~e major Mane uzimaju}i sa stola tanki dosije.

-Pa i nema mnogo vi{e da se ka`e o tome -sle`e ramenima [ehovi}. -^im smo saznali za nesre}u, poslali smo patrolu. Morali smo da tra`imo pomo} vatrogasaca da bi izvadili le{ i bicikl iz reke. Izvr{ena je i autopsija iako to ovde ~inimo samo izuzetno. Izve{taj je u dosijeu, majore... Kaficu? Daj stavi d`ezvu, 'leba ti -nalo`i [ehovi} `andarmu koji se pojavi na vratima ~im je pritisnuo dugme zvonca na stolu. Mane otvori dosije i uze da ~ita najpre izve{taj o autopsiji. Vi{estruke kontuzije i ogrebotine izazvane kotrljanjem unesre}enog niz padinu prema reci bile su opisane ukratko. Uzrok smrti: rana na glavi, verovatno posledica udarca o kakav kamen pri padu. 'Posle izvr{enog ispitivanja sadr`aja vode u plu}ima do{lo se do zaklju~ka da je smrt nastupila pre nego {to je telo unesre}enog potonulo u reku' -pisalo je na kraju tog izve{taja, koji major Mane prepisa u svoj notes gotovo u celini. Posilni donese poslu`avnik od izrezbarenog drveta sa velikom d`ezvom punom miri{ljave kafe, {oljicama oblo`enim kovanim bakrom i sa tanjirom po kome su bile bri`ljivo naslagane kocke {e}era i komadi}i ratluka sa orasima. [ehovi} nasu kafe u {oljice,

(218) a Mane nastavi sa ~itanjem slede}eg papira iz dosijea. Bio je to izve{taj vo|e patrole sa lica mesta nesre}e, ispisan jedva ~itljivom }irilicom, daju}i o~iglednu prednost mekom } u takvim re~ima kao {to su '~ovek' i 'slu~aj'. -Odli~na kafa -primeti Mane kad je zavr{io sa ~itanjem, a zatim dodade: -^udno da nema ni{ta o kamenu koji je, prema autopsiji, verovatno bio uzrok smrti. Morali su ostati tragovi krvi na njemu. -To sam i ja odmah primetio. Me|utim oni iz patrole tvrde da nisu videli nikakav kamen -re~e [ehovi}. -^im sam pro~itao izve{taj o autopsiji i sam sam iza{ao na lice mesta. Ali nismo uspeli da na|emo inkriminisani kamen sa tragovima krvi... Valjda se skotrljao sa pokojnim Milan~etom u reku? -Kada ste bili tamo, na licu mesta? -Ima par dana. Na`alost, u me|uvremenu padala je jaka ki{a, kako ~esto biva ovde u decembru. To je jo{ vi{e izme{alo tragove stopala `andarma i vatrogasaca sa onima koje je morao ostaviti bicikl pre nego {to se survao u reku. [ehovi} je govorio mirno i razlo`no, grickajuci naizmenice kocku {e}era ili par~e ratluka, a zatim zalivaju}i to srkutima kafe. Nije bilo sumnnje da govori iskreno; za njega je to, o~igledno, bio policiski slu~aj kao bilo kakav drugi. Major Mane je znao da nema {ta vi{e da o~ekuje od njega. -Postarajte se, [ehovi}u, da se sve o potrazi za kamenom koji je izazvao onu ranu na glavi doda izve{taju patrole, onako kako mi ispri~aste to -zatra`i on, vra}aju}i mu dosije. -I, tako|e, da se predmetu doda jedna kopija izve{taja o napadu kamenicama na dopisni{tvo ‘Ve~eri' letos. -Mislite li da su ta dva slu~aja povezana? -upita ga [ehovi}. -Nikad se ne zna... -sle`e ramenima major Mane. Utom zazvoni telefon na [ehovi}evom stolu. 'Za vas, majore. Iz Beograda' -re~e [ehovi} pru`aju}i mu slu{alicu. Mane odmah prepoznade glas pomo}nika ministra unutra{njih poslova, Mari}a. Tra`io je da koliko sutra krene natrag za Prestonicu. 'Naredba sa najvi{eg mesta' -re~e mu Mari}. 'A {to se ti~e istrage, pokupite koliko mo`ete podataka o tome i ostavite stvar policiji'.

-Ja }u se li~no pobrinuti da bude izvr{eno, majore -obe}a [ehovi} ustaju}i da ga pozdravi kad se njegov sagovornik podi`e od stola. -Odli~no -major Mane }e, nastoje}i da izgovori svaku pojedinu re~ razgovetno. Tako|e, bi}e potrebno da zatra`ite od komandira vatrogasne ~ete njihov sopstveni izve{taj o ovom slu~aju, koji treba priklju~iti predmetu ako stvar stigne do suda... I jo{ ne{to, [ehovi}u. Moju posetu vama i zanimanje za ovaj slu~aj treba shvatiti samo kao pomo} policiskoj istrazi; zvani~no, ja sam ovde zbog inspekcije onih vojnih magacina dole kraj reke koje sam ju~e posle podne obi{ao -zavr{i major Mane pozdraviv{i tako|e o{tro, po vojni~ki. Major Mane kao da se ne iznenadi mnogo kada ugleda Stevana, novinara lista 'Ve~e', za stolom malog restorana u prizemlju hotela u kome je otseo. -Izgleda da novinari ni~u gde ih ne seje{ -osmehnu se on pru`aju}i mu ruku. Stevan ga pozva da mu se pridru`i za ru~ak. Naru~i{e jagnje~eg pe~enja kao i krompira kuvanih zajedno sa kiselim kupusom, uz bocu ru`ice. -Ovuda ve} odavno nema hajduka, majore -obrati mu se Stevan tokom ru~ka. -Ali

(219) ne}u da pitam za razlog va{e posete... -Rutinska slu`bena poseta, Stevane. To je sve {to mogu da vam ka`em. -re~e mu Mane. -Moja poseta je novinarske prirode -nadoveza Stevan, a zatim dodade spustiv{i glas: -Za vas li~no mogu re~i da nas posebno interesuju okolnosti takozvanog 'nesretnog slu~aja' koji je prouzrokovao smrt na{eg dopisnika ovde, Milan~eta. -Takozvanog, rekoste? -ponovi major Mane. -Milan~e je bio sportski tip, atleta. Odrastao tako re}i na biciklu. Neverovatno je da se mogao okliznuti u provaliju na jednom takvom mestu, gde je put udaljen desetak metara od odrona u reku. Ja }u posle ru~ka opet da odem do mesta nesre}e, obe}ao mi jedan od onih vatrogasaca koji su izvadili njegovo telo i bicikl iz reke da }e me sa~ekati tamo. Voleo bih da i vi po|ete sa mnom, ako ste slobodni -odlu~i se da predlo`i Stevan Manetu. -Prihvatam, ionako sam mislio da pro{etam posle ru~ka. Ali morate pri~ekati dok se presvu~em u civil -re~e Mane. Stevan, navikao da vidi majora Maneta u uniformi, gotovo ga ne prepoznade obu~enog u karirane pantalone 'pumperice', vuneni d`emper preko koga je imao sportsku ko`nu jaknu i sa, tako|e kariranim, ka~ketom na glavi. Jedino {to je pomalo kruto, uspravno dr`anje odavalo vojnika po pozivu. Dan je bio prohladan ali je sunce najzad uspelo da se probije kroz oblake i da rastera maglu okupljenu jo{ od jutra oko reke. Uskoro njih dvojica sa kolskog puta koji je vodio u {umu izbi{e na stazu kojom je Milan~e vozio bicikl tog fatalnog dana. -Bicikl i voza~ skliznuli su u odron prema reci iza ovog `buna. Bicikl smo na{li lako, ali je Drina odnela le{ jedno stotinak metra nizvodno -pokaza im rukom onaj vatrogasac. -Kada smo mi stigli jo{ su se videli tragovi guma od bicikla kraj `buna, ali su se verovatno izbrisali dok smo mi radili na va|enju bicikla iz vode. Pribli`iv{i se sasvim `bunu koji im pokaza vatrogasac, sva trojica se zagleda{e preko ivice odrona dole u zapenu{anu vodu reke, jedno desetak metara ispod njihovih stopala. Vatrogasac je pokazivao rukom mesto gde su izvadili najpre bicikl, a zatim i ono nizvodno gde su na{li Milan~etov le{.

Major Mane prelete pogledom strminu pod njihovim nogama. Video je krajeve korenja nekada{njih stabala oko kojih se kupilo nakva{eno busenje, ali nije mogao videti ni jedan jedini kamen na padini prema reci. Zapazio je tako|e da je od staze kojom je Milan~e vozio svoj bicikl do ivice odrona gde su se njih trojica nalazili bilo ne desetak, kako je rekao Stevan, ve} oko {est metara ledine prekrivene travom. Uo~io je, me|utim, da je ta ledina bila uko{ena; ne prema ivici odrona u reku, ve} se od onog `buna kraj koga su stajali blago spu{tala prema stazi! Manj ako je Milan~e hteo namerno da vozi bicikl u reku, neko slu~ajno skliznu}e sa staze prema odronu bilo je potpuno isklju~eno, zaklju~i major Mane. Ali ne re~e ni{ta, niti mu se ma {ta moglo pro~itati na licu. Stevan tutnu petodinarku u {aku vatrogasca, koji se odmah zatim uputi onom istom stazom natrag u varo{icu. Stevan i Mane ostado{e na ivici odrona zagledani u mutnu vodu reke. -Sve da je i poleteo sa biciklom niz ovu padinu, to bi se normalno zavr{ilo sa lak{im kontuzijama, a iz reke bi sigurno isplivao -primeti Stevan. -To jest, ako su okolnosti pada bile zaista normalne... Mislim da }u predlo`iti direktoru lista da na|emo kakvog

(220) dobrog advokata - kriminalistu kako bi preuzeo ovaj slu~aj. -To o advokatu uzeste mi iz usta, Stevane -primeti Mane. -A sada moram da idem, jo{ mi je ostalo da svr{im par posli}a u varo{ici pre nego {to krenem natrag za Beograd. -Automobilom? -upita Stevan, a kad mu Mane potvdi to zamoli ga: -Ako nije nezgodno, po{ao bi sa vama. Krenuli su sutradan autom ministrastva unutra{njih poslova negde pred podne, pri~ekav{i da se razi|e jutarnja izmaglica. Kad za|o{e me|u drve}e voze}i pre~im {umskim putem pristigo{e veliki kamion '[umeksa' natovaren pose~enim deblima koji im zatvori prolaz. Uzalud je {ofer njihovog ‘Dajmlera' trubio, kamion je vozio sporo pred njima brek~u}i motorom i lome}i grane {ibljaka oko puta. Tek posle podu`e lagane vo`nje iza kamiona, na jednoj okuci blizu glavnog druma za Beograd, te{ko vozilo za{kripa ko~nicama i zaustavi se. Iz kabine isko~i{e tri sna`na mladi}a obu~ena u plave uniforme sa '[umeksovim' oznakama. Okolo nije bilo `ive du{e i Stevan oseti kako mu srce za trenutak prestade da kuca. Major Mane, sada ve} ponovo u uniformi, iza|e iz automobila i uputi se prema onoj trojici. -Zar vi ne ~ujete trubu, momci! -upita ih Mane o{trim glasom. -Izvinite, gospodine majore -odgovori jedan od njih, o~igledno {ofer kamiona. -Od buke motora i od ovog granja na putu ne ~uje se niti se i{ta vidi iza kamiona. Odmah }emo da vas propustimo. [ofer usko~i u kabinu a ona dvojica ostado{e kraj kamiona kako bi mu pokazivali pravac. Posle vi{e poku{aja, najzad uspe{e da udenu kamion u lakat krivine tako da ostade mesta za 'Dajmler', gotovo u santimetar. Kad pro|o{e kraj kamiona {ofer 'Dajmlera' zatrubi a ona trojica mu odmahnu{e rukom. Stevanu kao da spade kamen sa srca. Kasno uve~e 5 januara 1929 Mari} je stajao tik kraj prozora svoje kancelarije posmatraju}i kako, obasjane svetlo{}u lampe na njegovom stolu, promi~u krupne pahuljice snega tope}i se po po`uteloj travi u vrtu. Ministarska lista bila je spremna, samo je kraj

Cincarevi}evog imena jo{ uvek stajao znak pitanja. Kralj je li~no pro~itao izve{taj majora Maneta o ubistvu onog dopisnika 'Ve~eri' ali je bio sklon da poveruje da se radilo o plja~ci ili kakvom lokalnom obra~unavanju; zar bi kakvo organizovano ubistvo bilo izvr{eno kamenicom? Utom zazvoni telefon i Mari} odmah prepoznade Kraljev glas. Cincarevi} }e biti postavljen za specijalnog savetnika dvora za finansiska pitanja, u rangu pomo}nika ministra ali bez slu`bene titule u kabinetu, saop{ti mu Kralj i Mari} sa ose}anjem olak{anja precrta Cincarevi}evo ime sa liste ministarskih kandidata. 'Ona depe{a mo`e da ide u pono}' dodade Kralj pre nego {to spusti slu{alicu. Telefon opet zazvoni. Ovoga puta bio je to promukli, hrapavi od cigareta, glas generala Petra @ivkovi}a. Proklamacija o Kraljevom preuzimanju vlasti bi}e podeljena u pono} odgovornim urednicima listova i agencija, saop{ti mu general. A ve} sutradan ujutru po~e}e hap{enje komunisti~kih prvaka i ultra-nacionalisti~kih vo|a sa specijalne liste. General je tra`io da se major Mane hitno po{alje u Zagreb, sa zadatkom da prikupi dokaze o tome kako saradnja HSS sa Selja~kom internacionalom u Moskvi i dalje traje.

(221) -Kralj je potpisao dekret kojim se major Mane Nikoli} postavlja za komandanta specijanog odreda garde zadu`enog za li~nu sigurnost njegovog viso~anstva. Izri~ito mi je nalo`io da se major ni pod kakvim izgovorom ne sme ume{ati u strana~ke razmirnice odgovori mu Mari} hladno; njihovi me|usobni odnosi nikada nisu bili dobri. Osmehnu se kad general promrsi ne{to nerazumljivo, verovatno psovku, zalupiv{i telefon. Na stolu pred Mari}em bio je tekst tajne depe{e pripremljene za slanje {ifrom jo{ iste te no}i. Sadr`avala je Kraljevu poruku svim ambasadama i predstavni{tvima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca povodom predstoje}eg dr`avnog udara - nazvanog u depe{i 'preuzimanje od Njegovog kraljevskog viso~anstva li~no odgovornosti za upravu dr`avnim poslovima.' Mari} je znao da }e njen tekst vrlo brzo pasti u ruke obave{tajnim slu`bama velikih sila. Ali poruka je i bila pripremljana ra~unaju}i na tu okolnost. U Kraljevoj poruci se posebno nagla{avalo da su strana~ke razmirnice, politi~ki atentati organizovani od strane ultra{a, sa jedne strane, kao i sve opasnija subverzivna aktivnost komunista i ultranacionalista koja se ogledala u povezivanju 'nekih partija' sa Moskvom, Rimom i Berlinom sa druge, primorali Kralja na odluku da uzme uzde dr`avne vlasti u svoje ruke. Kralj je tako|e odlu~io da naimenuje novu vladu sastavljenu ve}inom od skup{tinskih prvaka i stru~njaka, na ~elu sa generalom Petrom @ivkovi}em. Glavni zadatak nove vlade bi}e da sprovede potrebne reforme politi~kog sistema, zbog ~ega }e imati ovla{}enja da preduzme vanredne mere; u skladu sa propisima o ~ijem }e dono{enju odlu~ivati Kralj li~no. U tom cilju proklamova}e se Akt o izvanrednim ovla{}enjima koji }e dati Kralju mogu}nost da donosi propise sa zakonskom snagom. Drugi takav Akt bi}e posve}en osna`enju postoje}eg Zakona o za{titi dr`ave kako bi se se svaka ekstremisti~ka, a posebno komunisti~ka, aktivnost u zemlji lak{e mogla suzbijati kao subverzivna. Te mere bi}e privremene, do dono{enja novog ustava kojim }e se proklamovati homogenija i ~vr{}a nacionalna zajednica Ju`nih Slovena - Kraljevina Jugoslavija. Dr`avna zajednica o kojoj su sanjali najplemenitiji duhovi svih njenih naroda i narodnosti, ~iji }e simbol biti kraljevska kruna.

Na kraju depe{e pozivala su se sva kraljevska predstavni{tva u inostranstvu da pomognu novoj vladi u sprovo|enju jedinstvene, op{te-jugoslovenske spoljne politike, kao i u informisanju svetske javnosti o preduzetim merama. Sat na zidu otkuca jedanaest. Mari} podi`e telefon i zatra`i ministrastvo spoljnih poslova. De`urni slu`benik tamo, koji je ve} bio unapred upozoren, odmah ga poveza sa Vladom Me{trovi}em. -Sve spremno za tvoj polazak? -upita ga Mari}. -Koferi ve} spakovani, a i karte za parobrod iz Havra rezervisane -odgovori mu Vlado na ~ijem je stolu bio istovetan tekst poruke sa onim koji je Mari} dr`ao u ruci, ~ija je kopija ve} bila {ifrovana. -Ima li kakvih izmena u depe{i? -Nema, mo`ete je poslati u pono}, kako smo se dogovorili... Ministarsku listu sa kratkim biografijama }ete poslati naknadno, kad dobijete zvani~no saop{tenje o formiranju nove vlade -re~e mu Mari}, a zatim dodade: -Ne zaboravi da izru~i{ moje pozdrave supruzi. Mari} je bio ne`enja; pravdao se, kada bi ga prijatelji zadirkivali zbog toga, da nema vremena da misli na `enidbu. Kad spusti slu{alicu Mari} se uputi u malo kupatilo sa tu{em oblo`eno belim plo~icama od keramike, koje se nalazilo u dnu njegove kancelarije. Pogleda se u ogledalo, pre{av{i prstima preko obraza i brade. Ima dva dana kako se nije obrijao...

(222) Dok se brijao, uze da posmatra prami~ke prosede kose na zaliscima. Mora da je dobro imati `enu takvu kakva je Vladina Persa: uvek dobre volje, izvrsna doma}ica, ume{na sa decom. Ali odmah zatim odbaci tu pomisao. Za njega je bila prava strast da zna {ta se de{ava iza scene na kojoj su glumci bili mo}nici ovog sveta i da u~estvuje u povla~enju niti koje su stavljale u pokret najosetljiviji mehanizam dr`avne ma{inerije -obave{tajnu slu`bu. Znao je da i u drugim prestonicama no}obdije poput njega povla~e sli~ne niti i u`ivao je kad bi uspeo da im predvidi poteze i ukloni pokoju figuru sa {ahovske table. Nedavno, upustio se bio u igru sa marionetama jednog lutkara, po svoj prilici iz Va{ingtona, koji je nastojao da putem finansiske pomo}i tajnim kanalima favorizuje cepa~ke pokrete u zemlji zasnovane na religioznim podelama; najverovatnije sa ciljem da se iskoristi strategiski vakum na Balkanu nastao posle revolucije u Rusiji. Nemci i Italijani sa svoje strane finansirali su nacionalisti~ke ekstremiste svih boja iz raznih jugoslovenskih pokrajina koji su delovali u zemlji i inostranstvu. A bolj{evici, opet, podr`avali su levi~arske pokrete i partije voljne da sara|uju sa Kominternom; ~esto bez obzira na istoriski osvedo~ene strategiske interese Rusije. Posebno je bio opasan lutkar, po svoj prilici negde iz Nema~ke, koji je ubacivao pro-fa{isti~ke agitatore me|u vojvo|ansko stanovni{tvo nema~kog porekla... Uvek je bilo spremnih da progutaju mamac iz tu|ine, uklju~uju}i novac, znao je Mari} iz iskustva. Ali oni ‘ideolo{ki', kako ih je nazivao, zaslepljeni propagandom iz specijalnih centara bili su ipak najopasniji. I u slu~aju preme{taja Vlade Mestrovi}a za Latinsku Ameriku ta~no je znao za{to se on odlu~io da napusti svoj dosada{nji visoki polo`aj u ministarstvu. Novonaimenovani ministar inostranih poslova u vladi generala @ivkovi}a skinuo bi ga sa tog polo`aja u svakom slu~aju, ako ga ne bi poslao u penziju. Zbog otvorene sva|e koja je izbila usled sukoba nadle`nosti izme|u njih dvojice u hotelskoj sobi u @enevi, za vreme jednog zasedanja Dru{tva naroda ima tome vi{e od godinu dana. U tajnom sefu iza njegovog stola bili su dosijei svih li~nosti koje su bile uzete u obzir za ministarske fotelje u generalskoj vladi, sa imenima njihovih li~nih prijatelja i

~lanova porodice koji su ikad do{li u sukob sa zakonom ili bili upleteni u kakav javni skandal. Tako|e su bili bri`ljivo upisani brojevi njihovih bankarskih ra~una u zemlji i inostranstvu, a posebna pa`nja bila je posve}ena intimnim aferama svakog od njih... Mari} odlu~i da poku{a da prespava na kau~u u svojoj kancelariji, znaju}i da aktori sutra{nje drame te{ko da }e oka sklopiti te no}i i da ga Kralj mo`e opet pozvati telefonom. Stevan, pre polaska u uredni{tvo lista, zavr{i svoj ~lanak o Milan~etovoj smrti pasusom u kome se odlu~no odbacivao nesretan slu~aj kao mogu}i uzrok njegovog pada sa biciklom u reku, istakav{i istovremeno Milan~etov udeo u raskrinkavanju vinovnika neplanske se~e {uma u Podrinju i potse}aju}i na leto{nji napad kamenicama na dopisni{tvo ‘Ve~eri' u Vi{egradu. 'Nema jo{ dovoljno dokaza da se optu`i bilo ko posebno.' -zaklju~io je Stevan svoj ~lanak. '-Ali je ~injenica da u na{em dru{tvu ima nesavesnih ljudi koji `ele da se obogate po svaku cenu, ne prezaju}i ni od ~ega. Kako oni ne bi ostali neka`njeni u slu~ajevima kad pogaze zakone ove zemlje, va`no je potpuno rasvetliti okolnosti tragi~ne smrti na{eg dragog prijatelja i kolege.'

(223) -Dr`avni udar! Kralj uzeo svu vlast u svoje ruke! Vanredno izdanje! -uzvikivali su prodavci novina na uglovima ulica. A prolaznici ih kupovali 'kao vru}u panju', opazi Stevan na putu za uredni{tvo 'Ve~eri'. Ve} je, jo{ od Pa{i}eve smrti, slu{ao o mogu}nosti da Kralj poveri sastav nove vlade jednom od generala. Ali duboko u sebi odbijao je da poveruje u to - sve do onih revolverskih hitaca u Skup{tini. -Aferim, bre! Odavno je to trebalo... Digla glavu svaka {u{a i ba{ibozluk! -re~e neko iz grupe prolaznika koja je bila zastala da popri~a o udaru. -Ne}e ta generalska vlada valjati vi{e nego poklopac na kipu}em loncu -primeti drugi iz grupe, a zatim dodade obrativ{i se prodavcu novina: -Daj mi, mali, primerak 'Ve~eri', oni nemaju dlake na jeziku kad pi{u o politici. Kad sti`e u redakciju, Stevan predade svoj ~lanak o Milan~etovoj smrti uredniku unutra{nje rubrike, a zatim ode do fotografske sekcije da potra`i kakvu prigodnu Milan~etovu sliku. Uskoro zatim pozva{e ga u kancelariju direktora lista. -Ne}emo, za sada, objavljivati nikakav komentar o Milan~etovoj smrti, samo vesti o napredovanju istrage -re~e mu direktor, na ~ijem licu Stevan pro~ita zabrinutost. -Odlu~ili smo tako|e da advokat lista ode na lice mesta i izvidi pravnu stranu stvari, a posebno nerasvetljene ta~ke koje pominje{. Kasnije, kad budemo imali vi{e ~injenica u rukama odlu~i}emo o pravcu legalne akcije lista. -Jesi li video sastav vlade generala @ivkovi}a i nova kraljevska naimenovanja? -upita ga urednik unutra{nje rubrike, koji je tako|e bio pozvan na sastanak. -Cincarevi} je postavljen za kraljevskog savetnika po bud`etskim i devizno-finansiskim pitanjima. U kancelariji, sa velikom slikom kraljevske porodice na zidu iza direktorovog stola, zavlada ti{ina. -Ne pla{im se ja Cincarevi}a, pa da mu je i bog ujak -oglasi se Stevan na to, obuhvativ{i ih obojicu ispitiva~kim pogledom. -Ne radi se ovde o pla{nji, Sremac; ve} samo o opreznosti -re~e direktor lista nastoje}i da mu glas zvu~i razlo`no. -Razmotrili smo sa te ta~ke gledi{ta i tvoju situaciju.

Kako za dogledno vreme ne predvi|amo zna~ajnije skup{tinske debate, re{ili smo da ti ponudimo mesto dopisnika u Parizu. Istina je, jedan ve~ernji list kao na{ ne}e biti u stanju da ti obezbedi naro~itu platu tamo, tek toliko da mo`e{ da pre`ivi{. I bi}e ti dozvoljeno da objavi{ poneki ~lanak o francuskim temama u nedeljnicima ovde -po`uri direktor da doda. -Vidim da nemam drugog izbora -re~e Stevan posle kra}eg razmi{ljanja. -Voleo bih samo da znam {ta o tome misli urednik spoljno-politi~ke rubrike. -Razgovarali smo sa njim i saglasan je. Govori se da }e Kralj nastojati da po svaku cenu poseti Francusku radi dobijanja podr{ke tamo, ~im se ove dana{nje mere ovaplote u neki novi ustav... Ako prihvata{ na{u ponudu, sutra ujutru }e{ mo}i detaljno da porazgovara{ sa urednikom spoljno-politi~ke o tvom radu u Parizu. -A kad bi po{ao na put? -upita Stevan. -Jo{ u ponedeljak. @elimo da dobijemo iz prve ruke reakcije u Francuskoj na Kraljevu proklamaciju o diktaturi. Izvr{ili smo ve} predhodnu rezervaciju u 'Orijent ekspresu' jer su od jutroske sva sedi{ta tamo jednostavno razgrabljena. Sutra posle podne mo`e{ podi}i kartu u agenciji -re~e mu urednik unutra{nje. -I mo`e{, kao i obi~no, koristiti redakciski auto radi pripreme za put -dodade direktor lista ustaju}i od stola i pru`aju}i mu ruku. -@elim ti sve nabolje, Bra{anac. I nemoj ni za

(224) trenutak da pomisli{ da }emo zaboraviti Milan~etovu smrt. Posle tog sastanka Stevan najpre ode u garsonjeru da bi izvr{io pregled ode}e i ostalih li~nih stvari potrebnih za tako daleki put, kao i da bi sastavio listu najnu`nijih kupovina. Kao i obi~no, svratio je do knji`are da kupi par najnovijih publikacija o Francuskoj, a zatim se uputi do Nadinog stana da porazgovara sa njom o svom naimenovanju i predstoje}em putu u Pariz. Ono {to je Stevan smatrao jednim od najte`ih problema svog preme{taja za Pariz, izdavanje garsonjere, re{ilo se gotovo samo od sebe. Kada ga je istog dana uve}e pozvao fudbaler @u}a telefonom, i ~im je saznao za preme{taj za Pariz, prvo {to je pomenuo bila je garsonjera. 'Uzimam je bez daljeg' -rekao mu je @u}a odu{evljeno. 'Skupo? Ni govora, klub }e platiti najamninu. I mislim da }e jo{ u{tedeti na tome... A sada o onom zbog ~ega sam te zvao -dodade @u}a. -Trifunova Nora je u bolnici, `ivci ili tako ne{to. Rekao mi Trifun da je pominjala tvoje ime i da bi zbog toga voleo da te vidi. Molio te da navrati{ do njega u prodavnicu.'

(225)

XXVI. SLU^AJ SU@ENJA SVESTI ^im je posvr{avao najhitnije poslove u vezi priprema za put Stevan otpusti {ofera i uputi se pe{ke do Trifunove prodavnice ju`nog vo}a. Na{ao ga je samog tamo; kada je u{ao imao je utisak da ga je probudio iz kakvog ko{mara. -Lepo je {to ste do{li, Stevane -govorio mu je Trifun o~igledno vrlo obradovan posetom, nude}i mu stolicu u uglu radnje i nasipaju}i mu ~a{icu lozova~e. -Nora je lo{e, lo{e. Morala je biti sme{tena u bolnicu, nervnu kliniku bolje re~i. Ne, ustvari ne znam ni{ta o tome kako je dospela tamo, nisam bio kod ku}e kad su je odveli. Samo Mara je bila, a ona je priprosta du{a. Me|utim sa decom je dobra, nahrani ih i odr`ava u ~istom. Da nije tetka Mare, moj Stevane... Voleo bih ako bi vi posetili Noru tamo na klinici; meni su poru~ili da ne `eli da do|em. Samo je rekla da se pobrinem za decu, kao da je to potrebno re}i meni, kome su ta deca sve na svetu. -Je li odavno sa tim problemima nerava? -upita Stevan, iako je znao iz svojih vi|enja sa njom, a i po pri~anju njene rodice iz Zagreba, Antonije, koja je pro~itala sva Norina pisma sestri u Trst, da su joj se krize pogor{ale od ponovnog vi|enja sa Mirkom. -Dosta davno -odgovori Trifun o~igledno poku{avaju}i da se priseti. -Mislili smo, upravo ja sam mislio, da }e se sa dolaskom Miljana na svet pobolj{ati stvari, ali nisu. Miljanu je evo ve} druga godina, po~eo je pomalo da hoda a i da izgovara po koju re~, milina je pogledati ga. Ali ona, Nora, kao da be`i od njih oprosi-mi-bo`e. Ne da ne voli svoju decu, to se ne mo`e re}i. Ali svakoga dana odlazi u crkvu da se moli tamo satima ostavljaju}i ih na brizi tetka Mare, a kad su ono ubili Radi}a u Skup{tini gotovo je izludela. Uzalud sam joj govorio da se mane belosvetskih ujdurmi... Telefon zazvoni i Trifun uze papir i olovku da bi zapisao porud`binu. Utom se u radnji pojavi i njegov pomo}nik.

-Poku{a}u da porazgovaram sa jednim mojim poznanikom na klinici -re~e mu Stevan. -Mogu li da se poslu`im ovim telefonom? Trebalo mu je podosta vremena dok mu nije po{lo za rukom da dobije Dr. Poleksijevi}a na telefon. -Vi ste, Stevane? Kakvo prijatno iznena|enje... I hvala za preporuku u pogledu onog mladog somborskog slikara, kupio sam mu odmah dve slike. Sada se ve} kotiraju trostruko govorio je doktor, koji je sav svoj raspolo`ivi novac ulagao u slike, sa dosta smisla da se opredeli za umetnike ~ija je zvezda bila u usponu. Ali nije imao mnogo koristi od toga, jer ni za `ivu glavu ne bi prodao ni{ta iz svoje kolekcije. Stevan baci pogled ka Trifunu i njegovom pomo}niku, zauzetim merenjem vo}a i pakovanjem porud`bine, a zatim upita za Noru. Doktor mu re~e da o tome ne mo`e preko telefona, ali ako bi do{ao na kliniku... 'Odmah dolazim tamo' -re~e mu Stevan. Kad iza|e iz radnje na ulicu do~eka ga sitni sneg; zavejavao je poput bele pra{ine ulicu i prolaznike. Na uglu zaustavi fijaker. Kopite konja bile su umotane u vunene krpe da ne bi poklizavale. Kad ulicom Kneza Milo{a stigo{e do bolni~ke ~etvrti, sneg je ve} bio pokrio kaldrmu i ko~ija{ mu re~e da se ne usu|uje da poku{a vo`nju uzbrdo prema nervnoj klinici. Uostalom, do tamo nije

(226) bilo ni par stotina metara. -Zar je toliko bolesna da je morala biti sme{tena na kliniku? -upita Stevan Dr. Poleksijevi}a, prise}aju}i se Norinog vedrog i nasmejanog lika na otvaranju Mirkove izlo`be i njenog neodoljivog {arma kojim je plenila u~esnike sve~anog otvaranja 'kraljevsko-dvorske prodavnice ju`nog vo}a - Palma'. Ali posle toga, ve} na ven~anju sa Trifunom, kao da se osetila promena u njoj; bila je svaki put sve vi{e nekako zbunjena i povu~enija u sebe. -Ju~e kad joj je mu` oti{ao u radnju, progutala je bila pola bo~ice pilula za spavanje. Sre}om odmah posle toga do{la je `ena koja joj poma`e oko dece i uzbunila poznate susede koji su pozvali telefonom na{u kliniku. Njeno zdravstveno stanje jo{ uvek je dosta slo`eno, iako nije vi{e kriti~no -odgovori mu doktor, a zatim dodade:. -Pri~am ti to jer si ti jedini koga zaista `eli da vidi. Ni mu`a, a ni bilo koga od porodice Me{trovi} kod kojih je odrasla nije htela da primi. Doktor ga uvede u malu bledo plavo obojenu bolni~ku sobu na spratu opremljenu samo najnu`nijim name{tajem, a zatim ga ostavi samog. Stevanu odmah upado{e u o~i re{etke na prozorima. Na krevetu ugleda Noru koja mu se bledo osmehnu. Bila je smr{ala, sa upalim obrazima i sa o~ima koje su mu sada izgledale jo{ krupnije i izra`ajnije. -Kako je dobro {to ste odmah do{li, Stevane -re~e Nora tihim glasom. -Imala sam ose}anje da sam ostala sama na ovom svetu. Stevan ne poku{a da joj protivre~i, samo je uze za ruku kad sede na stolicu kraj njenog uzglavlja. Najpre je u~inila pokret kao da bi da izvu~e ruku iz njegove ali mu je zatim prepusti. Stevan vide kako joj u o~ima navre{e suze. Odlu~i da joj ponovo ispri~a, ovoga puta u detaljima ali izostaviv{i pominjanje Radi}evog pogreba, o svojoj poseti rodici Antoniji u Zagrebu, kao i o tome da je ona obe}ala da odnese Norin drugi koverat sa pismima njenoj sestri Terezi u Trst. -Samo kad bi mogla da vidim moju Terezu -izre~e Nora, kao re~i kakve molitve. Mislim da bi se osetila odmah bolje. Ve} i ovo {to vas vidim ovde poma`e mi da razmrsim malo misli koje mi se brkaju u glavi i kojih nikako ne mogu da se otresem.

-To {to je zaplakala je vrlo dobar znak -re~e mu doktor Poleksijevi} kada su se posle ponovo na{li u njegovoj kancelariji. -Ona pokazuje tipi~ne znake takozvanog su`enja svesti; kada nekome sopstveni, ~esto vrlo li~ni, problem zamagli sve ostalo na svetu. U slu~ajevima kao {to je Norin pacijentu se ~ini da nema izlaza iz situacije u kojoj se nalazi zbog nemogu}nosti da re{i taj li~ni problem. Zbog toga postoji stalna opasnost samoubistva... Nema nikakve sumnje da bi poseta Norine sestre iz Trsta bila vrlo korisna za njen oporavak, ali ako bi se posle te posete vratila sredini u kojoj se njen problem komplikovao, regresija se ne mo`e isklju~iti. A to je {teta, jer se radi o mladoj osobi i uz to majci dvoje male dece. Mu` joj je vrlo pristojan ~ovek, a i radnja mu dobro ide; kod njega kupujemo ju`no vo}e za kliniku pa ga otuda poznajem ve} odranije... I deca su im zlatna. -Zar nema na~ina da joj se to predo~i, doktore? Tako da shvati da sve {ajke nisu jo{ na dnu Dunava. Doktor Poleksijevi} sle`e ramenima: -U njenom slu~aju razlo`nost ne poma`e mnogo, manj ako se ne bi pribeglo psihoanalizi. Ja li~no nau~io sam o ose}ajnoj strani ljudskog bi}a vi{e od Dostojevskog i ^ehova, nego od Frojda i Adlera... Ipak, mislim da bi joj kakav iskusni specijalista za

(227) psihoanalizu mogao pomo}i, ali kod nas je ta grana jo{ u povoju. Vrativ{i se u svoju garsonjeru Stevan potrazi bele`nicu u kojoj je bio zapisao broj telefona Norine sestre u Trstu, koji mu je bila dala Antonija u Zagrebu. Trebalo mu je dugo da uspostavi vezu sa Terezom i prvo {to zapazi kada se javila bila je sli~nost njenog glasa sa Norinim; samo sa pone{to nagla{enijom italijanskom intonacijom u izgovoru. Tereza ga se odmah priseti, ~im je rekao da zove novinar Bra{anac iz Beograda. Nastojao je da joj saop{ti vesti o Nori {to je mirnije mogao, ne pominju}i onu bo~icu sa pilulama za spavanje. Rekao je samo da je do`ivela nervnu krizu i da se nalazi na klinici, a pomenuo je i svoj preme{taj za Pariz... Kada je ~ula da }e u utorak pro}i vozom kroz Trst na putu za Pariz, Tereza mu re~e da je potra`i u vagon-restoranu koji se tamo pridodaje kompoziciji i da }e udesiti da ru~a sa njim na putu za Veneciju. 'Rezervisa}u sto u vagonrestoranu, bi}ete moj gost... @elim da ~ujem va{e li~no mi{ljenje o Norinom zdravstvenom stanju pre nego {to po|em za Beograd da je vidim' -rekla mu je Tereza na kraju razgovora. -Otvaraj, policija! -~u{e se uzvici iz hodnika studentskog doma, pra}eni sna`nim lupanjem na vrata redakcije studentskog biltena koja su bila zaklju~ana, kako bi se izbegao ulazak radoznalih. U sobi na spratu doma gde se odr`avao sastanak redakciskog komiteta nastade pometnja ali urednik biltena primiri prisutne pokretom ruke. On je ve} par puta bio hap{en i imao je neospornog iskustva u ovakvim situacijama. Mitar, me|utim, oseti kako mu srce sna`no zalupa u grudima, kao da mu je ponestajalo vazduha. Strah mu obuze ~itavo telo i nije se mogao odupreti lakoj drhtavici. Pogled mu polete prema prozoru. Da isko~i? Ali soba je bila na prvom spratu i sigurno bi se slomio dole na stazi. -Ostavimo ih neka provale vrata -re~e urednik biltena prisutnima, a zatim podi`e glas: -Nemate prava da kr{ite na{u autonomiju!

-Ne va`i to vi{e, komi}u -odgovori mu grubi glas policiskog agenta. -Razvaljujte ta vrata! ^uli su kako agenti po~e{e da udaraju o vrata ramenima i cokulama. Student koji je sedeo do Mitra, omanji i `goljav, ro{avog lica, primeti bledilo na njegovim obrazima i ~elu. Do{ao mu red da upozna ‘glavnja~u', pomisli on obrativ{i se Mitru: -Nemoj da poku{a{ da im se usprotivi{, Mitre. Pusti neka nas nose do 'marice', mo`da }e kolege uspeti da se u me|uvremenu organizuju. Na sastanku je bilo pet studenata, ~lanova redakciskog odbora univerzitetskog biltena, kao i jedna studentkinja lingvistike koja je pomagala oko redakcije teksta. Kad vrata popusti{e sa agentima upade u sobu grupica `andarma u uniformama koji, po{to su prisutni studenti odbili da po|u sa njima, dobi{e nare|enje da ih silom vuku niz stepeni{te. Mitar oseti kako ga jedan od njih obuhvata od pozadi, ispod pazuha. Bazdio je na jeftin duvan i ustajali znoj ispod uniforme. Mitar ne mogade da se uzdr`i ve} se okrenu i odgurnu onog `andarma obema rukama, tako da se sru~i u ugao sobe. Zatim sko~i prema vratima i uspe da istr~i u hodnik odgurnuv{i agenta koji se bio ispre~io tamo. Potr~ao je hodnikom a zatim niz stepeni{te, ali ga u holu blizu ulaza u dom zaustavi{e dva kr{na `andarma na stra`i. Jedan ga sna`no

(228) raspali pesnicom iza uva a kad Mitar pade na pod, namako{e mu lisice. Dvojica `andarma uhvati{e ga za ruke i noge i odne{e do velike crne 'marice' koja je ~ekala pred domom - u koju ga ubaci{e poput vre}e. Uskoro po~e{e da iznose i druge ~lanove redakciskog odbora, a poslednja je bila ona studentkinja lingvistike koju jedan od `andarma poku{a da uhvati za kosu, kako bi savladao njeno otimanje. Devojka udari u vrisku i ci~anje, pozivaju}i upomo}. Ve}ina studenata iz doma bila je na ~asovima ili su ve} bili krenuli prema menzi, ali oni koji se zateko{e tu potr~a{e ka ulazu u dom. Mnogi su ve} ~uli preko radija vest o Kraljevom preuzimanju vlasti i naimenovanju generalske vlade. 'Ua policija! Dole diktatura!' izvikivali su, a prve kamenice polete{e prema 'marici'. Jedan far na njoj razbi se u parampar~ad. -Pu{taj tu ma~ku, Miloje! Ionako nije na spisku... -doviknu jedan od agenata `andarmu koji se hrvao sa devojkom. -Pokret, polazimo!. Crni zatvoreni kamion zabruja motorom i poveze prema izlazu pra}en sada ve} ki{om kamenicima i horom glasova protesta izme{anih sa psovkama. Kad sti`e u blizinu zatvora nedaleko od centra grada, poznatog gra|anima Prestonice kao 'glavnja~a', de`urni vojnog odreda raspore|enog oko ulaza u zatvor u punoj ratnoj spremi, zatra`i papire od voza~a a zatim ga propusti u dvori{te. Nekoliko drugih 'marica' ve} je ~ekalo u dvori{tu zatvora da istovare uhap{enike. Mitra i drugove odvedo{e najpre do povelike prostorije gde su im naredili da predaju li~ne stvari i da poskidaju kai{eve pantalona i pertle sa cipela. Svaki pogre{an korak ili pokret bio je propra}en pendrekom u rebra ili udarcem pesnice. Zatim ih odvedo{e u hodnik gde je ve} ~ekalo oko pedesetak uhap{enika, dobar broj njih poznat Mitru sa raznih studentskih sastanaka i protestnih akcija. Neki su razgovarali, polutiho, a drugi }utali nastoje}i da vide {ta se de{ava napred, ispred kolone.

Kolona se protezala sve do pred duga~kim stolom od te{kog hrastovog drveta obojenog crno za kojim su sedela tri agenta sa spiskovima pred sobom. Jedan od njih odmeri Mitra mutnim pogledom i zapita ga za ime. -Aha, evo nas u prvoj poseti na{em hotelu -primeti agent na{av{i Mitrovo ime u spisku i ~itaju}i zabele{ku tamo: -U~estvovanje u {tampanju protiv-dr`avne literature... Pa zar ti, bre, student prava, ne zna{ da je to zabranjeno? -upita ga agent ali, i ne ~ekaju}i na odgovor, okrenu se postarijem `andarmu. -Ovoga odvedi u krletku; mora}e da nam otpeva ne{to pre nego {to se se opet na|e sa drugarima. 'Krletka' je bila mala }elija-samica bez prozora, osvetljena tek samo sijalicom iz hodnika ~ija je slaba svetlost dopirala kroz re{etke. Mitra podi|e jeza kad ~u {kripavi zvuk brave dok ga je onaj `andarm zaklju~avao unutra. Video je samo slamaricu na podu koja je mirisala na bu|u. Kad se spustio na nju odahnu malo, ali uskoro oseti hladno}u koja je dopirala kroz re{etku na vratima. Neko je sa metlom i kofom vode ~istio tamo napolju, u hodniku. Video je tanki mlaz vode kako curi u }eliju po uma{}enom betonu poda i kad je dodirnu prstom oseti da je bila hladna kao led. Zubi po~e{e, i protiv volje, da mu cvoko}u; uzalud je nastojao da suzbije taj novi nalet drhtavice. Do|e mu da vikne ~uvara, da protestuje, ali mu se glas ugu{i u grlu. Oseti se sam i napu{ten iza re{etke mra~ne i ledene }elije, poput zveri uhva}ene u jami. Ne znate vi protiv kakve to sile ustajete, seti se re~i Vlada Me{trovi}a za vreme one ve~ere u ~ast Mirkovog povratka.

(229) Posle jedno pola sata provedenih na slamarici, odlu~i da ustane i da poku{a sa telesnom ve`bom; kako je to ~uo od kolega koji su ve} bili hap{eni. Ona drhtavica i{~eze postepeno, a sa njom i poslednji ostaci straha. Usredsredio se sada na ono {to mu je rekao agent sa spiskom kad je pro~itao zabele{ku kraj njegovog imena. Agent to nije rekao tek tako, uprazno, znao je Mitar; bio je siguran da }e poku{ati da ga nateraju da propeva u ovoj krletci. 'E ne}ete, vjere mi, da ~ujete tu pjesmu', oseti Mitar kako mu u grudima navire prkos. Utom ~u lako kucanje o zid koje je dopiralo iz susedne }elije: jedanput du`e, dva puta kra}e. Kad se kucanje ponovi, pribli`i se zidu i odgovori na isti na~in udaraju}i petom cipele o zid. Nije mu dugo trebalo da shvati: kratki i dugi otkucaji zna~ili su slovo a; dugi i tri kratka slovo b... -Morzeova azbuka! Morao je sve to da urezuje u pam}enje, slovo po slovo, ako je `eleo da razume poruku. Ali ga ono ose}anje samo}e napusti. Na `elezni~koj stanici toga hladnog zimskog jutra pred vagonima 'Orient ekspresa' okupilo se bilo mno{tvo ljudi. Stevan prepoznade Pavla i Vladu Me{trovi}a, kao i Vladinu suprugu Persu kraj vagona spava}ih kola prve klase. Persa je davala uputstva nosa~ima u pogledu sme{taja njihovog brojnog prtljaga i, istovremeno, opra{tala se od ro|aka i prijatelja. Stevan je bio sa Nadom i k}er}icom joj \ur|ijom, koja je posmatrala sva o~arana mo}nu lokomotivu ~ija su d`inovska plu}a gromoglasno huktala i oko ~ijih to~kova su izbijali {i{tavi mlazevi bele pare. Nadina pomajka, Kosara, dr`ala je ~vrsto \ur|iju za ruku, a Stevan se nije mogao oteti utisku da se raduje njegovom odlasku. Bio je zatra`io od kolega da se oprosti sa njima ne na stanici, ve} samo u redakciji, gde mu je urednik

spoljno-politi~ke rubrike sino} priredio zakusku. Stole mu je tom prilikom u ime svih kolega predao opro{tajni poklon: ru~ni sat 'Doksa' poslednjeg modela. Posle toga su minutom }utanja odali po~ast Milan~etu. -Izgleda da te ve}ina prisutnih prepoznaje -obrati se Stevan Nadi. -Nije ni ~udo, ona tvoja fotografija sa Carevcem i radio-orkestrom objavljena je u ~itavoj zemlji. A i Mira mi je rekla da ti se plo~a, ona gde su te slikali u {alvarama i sa dairama, prodaje kao alva. -I ba{ sam tu plo~u izabrala kao moj poklon povodom tvog puta u Pariz -re~e mu Nada predaju}i mu srebrnasti paket i poljubiv{i ga u oba obraza. -Kad je bude{ slu{ao seti}e{ se na mene. -Ni mene da ne zaboravi{, ~ika Stevane -oglasi se \ur|ija. Stevan je podi`e uvis i poljubi je u nosi}, zacrvenjen od hladno}e. Opazio je da joj Kosara ni tada ne ispusti ruku iz svoje. -Ja se nadam da }emo se uskoro svi opet videti, u Parizu -izre~e Stevan, iako sada vi{e nije bio tako siguran u to; ne kao ono preksino}, kada se rastajao od Nade u svojoj garsonjeri. Odmah zatim vide{e kako im se pribli`ava jedan fotoreporter sa ve} pripremljenim blicem. Rekao je Nadi da radi za sarajevski ilustrovani ~asopis, zamoliv{i je da mu pozira kraj lokomotive, u dru{tvu ma{inovo|e i lo`a~a. Dok je fotoreporter snimao, Stevan prelete pogledom po mno{tvu kraj vagona. Prepoznao je nekoliko policiskih agenata u civilu koji su

(230) pa`ljivo razgledali lica putnika. Uskoro zatim moglo se videti kome{anje na kraju kompozicije, gde su bili vagoni tre}e klase i Stevan opazi kako dva agenta odvode jednog mladi}a sa malim koferom u ruci prema slu`benom ulazu na peron. Kasnije, dok je ‘orient-ekspres' punom parom jurio snegom zavejanom ravnicom prema Zagrebu Stevan, zavaljen u dosta udobno sedi{te druge klase, do`ive ne{to sli~no onome {to je negde pro~itao o hinduizmu: prepoznavanje su{tine sopstvenog bi}a posredstvom nirvane - putem postepenog eliminisanja svega ~ulnog. To~kovi voza otkucavali su ritam ~istog postojanja u vremenu, a sneg koji je sve br`e promicao kraj poluzale|enog prozora vagona kao da je prekrio belom zavesom atribute sada{njosti. Jesam li zaista postigao ono ~emu sam `udeo odkad sam napisao svoj prvi ~lanak za novine, onu kritiku o Nu{i}evim posleratnim komedijama i njihovom socijanom zna~enju? I jesam li dobro odlu~io kad sam iz kulturne rubrike oti{ao da pi{em o pogibiji hajduka Luneta, da iznosim zatim na videlo '[umeksove' mahinacije i da se upustim u neravnopravnu borbu sa mo}nim Cincarevi}em ~iji je rezultat ~udnim obrtom sudbine najvi{e na{kodio Nikoli Pa{i}u? Kao da me je prst iste te sudbine pretvorio u svedoka onih tragi~nih doga|aja u Skup{tini, pomisli Stevan. Svedok svog vremena, zaklju~i on. I u Parizu, {ta li me o~ekuje tamo? Usredsredi se zatim na predstoje}i susret sa Norinom sestrom Terezom, odlu~iv{i da joj ispri~a samo ~injenice o Norinom `ivotu; sve {to je znao o njoj bez ikakvog svog suda ili mi{ljenja. Uklju~uju}i tu i tragi~nu ljubavnu vezu koja se po~ela razvijati izme|u Mirka i nje u senci Anine neizbe`ne osude. Na kraju, kad Tereza bude u stanju da uporedi to sa onim {to joj je Nora napisala u svojim pismima, re}i }e joj samo da svesrdno podr`ava mi{ljenje Dr. Poleksijevi}a o tome da Noru treba izvu}i iz sredine u kojoj se nalazila, dati joj priliku da svoj li~ni problem sagleda iz nekog drugog ugla; kao

{to neki u~esnik u uli~nim demonstracija ima prilike da vidi te iste demonstracije kasnije, u filmskom `urnalu. Na peronu zagreba~ke `elezni`ke stanice Stevan tako|e zapazi poja~ano policisko prisustvo, a kad voz sutradan u ranu zoru sti`e do italijanske granice grupe uniformisanih grani~ara bile su pro{arane agentima u civilu koji po~e{e da se penju u svaki vagon kompozicije. Na zidovuma ku}a i na kamenoj ogradi kraj `elezni~ke stanice, na jugoslovenskoj strani, video je belom bojom ispisane parole: ‘Tukaj je Jugoslavija! , 'Postojna je Slovenska!', 'Istra istrijanima!' i sli~ne. Kad mu jedan od agenata u civilu, pra}en parom naoru`anih grani~ara koji u|o{e sa njim u kupe unose}i unutra talas ledenog vazduha sa stani~nog perona zavejanog snegom, zatra`i paso{ Stevan oseti navalu zebnje u grudima. Taj agent imao je mo} da prekine moje putovanje za Pariz i da me skine sa voza; mo`da i da me po{alje u tamnicu bez osude, pomisli Stevan kad vide kako agent upore|uje njegovo ime sa onima iz spiska koji je nosio sa sobom. Ali agent samo predade Stevanov paso{ jednom od grani~ara koji utisnu plavi, jedva ~itljivi, pe~at na prvom slobodnom listu. Kad njih trojica zavr{i{e sa pregledom paso{a, Stevan iza|e u hodnik i pogleda kroz prozor. Mogao je nazreti kako iz onih vagona napred agenti odvode nekolicinu ljudi, dvojica od njih bez zimskih kaputa i gologlavi, prema pograni~noj postaji kroz ~ije je prozore prodirala `u~kasta svetlost sijalice. -^emu tolika policija? -obrati se Stevan prosedom cariniku koji je pu{io lulu u hodniku vagona.

(231) -Ka`u da hvataju komuniste i usta{ke teroriste koji poku{avaju da be`e preko granice posle one Kraljeve proklamacije -re~e mu carinik, ~iji je naglasak odavao ro|enog Ni{liju. A zatim, uveriv{i se da se radi o pristojnom mladom ~oveku, dodade ti{im glasom: -Ipak im ju~e utekla u Italiju jedna usta{ka zverka, neki Ante Paveli} iz Zagreba. Za njega ka`u da je neka vrsta njihovog Musolinija, a optu`en je za organizovanje vi{e politi~kih atentata u zemlji. '@AP', seti se Stevan slogana sa onih demonstracija povodom Radi}evog pogreba kojima je prisustvovao u Zagrebu. Taj slogan bio je na usnama onih najbu~nijih u~esnika demonstracija ~ija su lica bila izobli~ena mr`njom. I seti se re~i novinara Lole o diktatorskim tipovima koji dolaze na vlast posle velikih ratova i revolucija. ^uo je kako se lokomotiva napred oglasi dugim piskom i odmah zatim voz krenu prema granici.

(232)

XXVII. RAZLAZ Mart - maj 1929 Tereza doputova iz Trsta u Beograd krajem marta; ~im zima, vrlo o{tra te 1929 godine, malo popusti. Smestila se bila u malom hotelu nedaleko od bolni~ke ~etvrti i jo{ istog poslepodneva uputi se do nervne klinike. Primio ju je doktor Poleksijevi} u svojoj ordinaciji, od prvog trenutka o~aran mediteranskom lepotom te mlade ali ve} zrele `ene na ~ijem je licu mogao prepoznati neke Norine crte. -Nema nikakvog problema oko pla}anja za njen sme{taj ovde, gospo|o Tereza uveravao ju je doktor Poleksijevi} prelistavaju}i Norin dosije. -Njen mu`, Trifun, uredio je to sa na{om administracijom. I decu joj je dovodio par puta ali samo do parka ispred klinike, da ih vidi kroz prozor... Ona jo{ nije u stanju da ih primi u svojoj sobi, tako da su Smilji rekli da je mama na putu, a Miljan je jo{ isuvi{e mali da razume. Vi je mo`ete posetiti odmah, ve} smo je pripremili za taj susret. Tereza se jedva uzdr`ala da ne brizne u pla~ kada je ugledala sestru, izmr{alu i dosta bledu u licu, sa krupnim tamno kestenjastim o~ima upravljenim u nju u neverici. Uzela je Norine ruke u svoje i dugo su dve sestre koje se nisu videle od detinjstva ostale tako, obuzete }utanjem. -Se}a{ li se kako smo se ono igrale u vrtu ispred ku}e dok je majka pevu{ila u kuhinji spremaju}i nam ne{to za jelo? -upita Tereza tihim glasom.

Nora samo klimnu glavom, o~igledno i sama obhrvana uspomenama. Slike onog karantina i re{etaka kroz koje su bacile poslednji pogled na roditelje na samrti opet joj se javi{e u se}anju. Onda je Tereza izvadila iz ta{ne fotografije svog mu`a i dece a Nora uze da ih pa`ljivo razgledala sve dok joj se na licu ne pojavi ne{to nalik na osmeh. -Mislila sam da sanjam kad si u{la u sobu, iako su mi rekli da si doputovala govorila je Nora tihim glasom. Provele su ~itavo to poslepodne zajedno, a sutradan Nori je bilo dozvoljeno da iza|e sa sestrom na ru~ak u obli`nji restoran. Govorila je uglavnom Tereza, ispri~av{i joj najpre o svom susretu sa Stevanom u vozu izme|u Trsta i Venecije. -On misli da treba, bar za neko vreme, da otputuje{ negde -re~e Tereza. -Svi tvoji prijatelji su saglasni u tome da bi ti kakva promena u `ivotu dobro do{la. Prisutno ali neizgovoreno izme|u njih bilo je Mirkovo ime. Jednoga dana Nora }e mi ispri~ati sve o tome, znala je Tereza. Me|utim, za sada je bilo najva`nije izvu}i je iz ponora bezna|a u kome se nalazila, otvoriti joj kakav izlaz. Posle ru~ka, kada se vrati{e u Norinu sobu, Tereza joj re~e da `eli da je odvede u Trst na le~enje psihoterapijom. Ve} se bila dogovorila sa mu`em o tome preko telefona, ~im se uverila da je doktor Poleksijevi} saglasan. -Ostaje samo problem Smilje i Miljana -re~e Tereza na kraju. -Bez Trifunove saglasnosti ne mo`emo ih povesti na put. -Trifun je lud za decom -primeti Nora osmehnuv{i se bledo. -Ne verujem da bi

(233) ikada pristao da ih odvojimo od njega. A ni ja nisam sigurna da bi to bilo dobro za decu. Mora}emo na put same, Tereza. Bez Smilje i Miljana. Uostalom, ja jo{ nisam u stanju da se brinem za njih; a da budem sasvim iskrena sa tobom i ne znam da li }u ikada biti u stanju. Kad se oporavim, `elim da se posvetim misionarskom radu. Padre Antonijo, pre nego {to je oti{ao iz Beograda, govorio mi je o bolnicama za siroma{ne u Africi gde uvek treba ruka pomo}i. -Ali to bi zna~ilo... -izre~e Tereza iznena|eno, zagledav{i se u sestrine o~i sada ve} pune odlu~nosti; videlo se da je sve to dobro promislila u sebi dok je provodila samotne dane na klinici. -Za mene, Tereza, taj rastanak }e zna~iti du{evni mir -re~e Nora ~vrstim glasom. -I, ako mi pomogne{ da ostvarim moju nameru i `arku `elju, nikada ne}u zaboraviti da sam taj mir postigla zahvaljuju}i tvojoj dobroti i sestrinskoj ljubavi... Ne, nisam protiv toga da poku{a{ da nagovori{ Trifuna u pogledu dece iako znam unapred njegov odgovor. Kada se krajem nedelje na{la sa Trifunom u njegovom stanu, Tereza se najzad upoznade sa decom. Srce je zabole kad ih tetka Mara uvede u gostinsku sobu, lepo obu~ene i o~e{ljane za tu priliku, a posebno kad joj mala Smilja re~e: -Vi, tetka Tereza, li~ite na moju mamu. Ako je vidite, ka`ite joj da nam napi{e pismo. Ja }u ga pro~itati Miljanu, on jo{ ne zna da ~ita. Kad Mara odvede decu iz sobe, Tereza vide suzu potajnicu u Trifunovom oku ali se na~ini da ne prime}uje to. Obavestila ga je o predstoje}em Norinom odlasku u Trst, radi le~enja.

-Te{ko }e vam biti sa dvoje male dece bez majke, Trifune -primeti Tereza blagim glasom. -Ja }u, ako `elite, tako|e da povedem i va{u decu sa nama. I obe}avam da }u se brinuti o njima kao o sopstvenoj deci. -Je li to Nora poru~ila? -upita Trifun posle du`eg }utanja. -Ne -priznade Tereza. -To je moja li~na zamisao, Trifune. Nora mi je rekla da vi sami odlu~ite {ta }ete sa decom ako ne prihvatite moju ponudu. -I to je sve {to je rekla? -Nije sve. Rekla je jo{ da `ivite ubudu}e svoj `ivot onako kako vi to `elite, ne ra~unaju}i na nju -izgovori Tereza. -Ona `eli da se potpuno posveti crkvenom radu. Ako zatreba, potvrdi}e vam to i pismeno. Trifun sa`e glavu pred sudbonosnim zna~enjem tih re~i. Ali uspe da se savlada i da ~vrsto pogleda Terezu u o~i. Znao je da, preko nje, govori tako|e i Nori pa pa`ljivo odmeri svaku re~. -Smilja i Miljan ostaju ovde sa mnom, gospo|a Tereza -re~e joj Trifun odlu~nim glasom. -I nemojte misliti da nisam ispravno razumeo va{u dobru nameru u vezi dece... Znam da imate svoju i da ste zabrinuti za njihovu sudbinu. Ali mo`ete biti sigurni da }u znati da se pobrinem za njih i da }u im obezbediti {kolovanje. Dan pre polaska sa sestrom za Trst, gotovo ve} u sumrak, Nora ugleda Trifuna sa decom u malom parku ispred klinike. Trifun je, dosta nezgrapno kao uvek, dr`ao Miljana u naru~ju a mali je nastojao da dohvati pramenove njegove ve} pomalo sede kose. Smilja je nacrtala{kolicu na pesku staze i uzela da skaku}e po njenim kvadratima dovikuju}i ne{to ocu, {to se nije moglo razabrati gore na spratu.

(234) Nora shvati da }e scena dole u parku ostati za uvek u njenoj du{i, isto kao onaj prizor njihovih roditelja na samrti koji je, o~igledno, ostao neizbrisiv i u Terezinom se}anju na detinjstvo. Tereza je opet, kao i tada, bila sa njom. I opet je dr`ala za ruku, poma`u}i joj na taj na~in da pre`ivi rastanak sa ta tri bi}a koja su do nedavno bili njena porodica. U jednom trenutku, kad Trifun podi`e pogled prema prozoru njene sobe, Nora poumi da istrgne svoju ruku iz Terezine, da str~i niz stepenice u vrt, zagrli decu i ostane tako sa njima za uvek. Tereza kao da nasluti to podi`e obe ruke i ~vrsto obuhvati sestru oko ramena, osetiv{i njene suze na rukama. Nora je plakala tiho, bez jecaja, a Tereza ju je te{ila pre{av{i na italijanski: 'Piano, piano, sorella mia. Va bene...'. Uskoro zatim sumrak potpuno ovlada vrtom i iz Norine bolni~ke sobe moglo se nazreti kako Trifun vodi decu prema izlazu iz klinike, gegaju}i se pomalo u hodu. Mornar nasukan na obalu, pomisli Nora gorko dok je Smiljina bela haljinica, poslednje {to je uspela da sagleda od nih troje, zamicala kroz gvozdena vrata klinike u mrak ulice. Sutradan po Norinom odlasku za Trst Trifun, sav obuzet crnim mislima, nikako nije uspevao da se skrasi u radnji. Nestrpljivim okom vide kako u|e mu{terija, postarija `ena sa cegerom, koja uze da bira narand`e i limunove. -Ranije si imao mnogo bolje narand`e, gazda -obrati se ona Trifunu. Trifun odlu~i da je ostavi pomo}niku i da ode da potra`i Vasilija na Bajlonovoj pijaci. Ne na|e ga u prodavnici ali mu reko{e da ga mo`e na}i na sektoru pijace prema

Dunavu gde je preuzimao jednu isporuku prasi}a iz Obrenovca. Na putu tamo trebalo je da se probija kroz mno{tvo seljanki, ve}inom iz Banata, koje su nudile mladi sir, kajmak, kore za gibanicu, jaja, zaklanu i o~i{}enu perad, uklju~uju}i tu velike guske `utih kljunova. Nekoliko alasa opasanih `utim povo{tenim keceljama prepre~i{e mu put sa ko{arama oblo`enim mokrom travom u kome su se jo{ uvek koprcali {arani, smu|evi i somovi. Izvikivali su: ‘Sve`a jaja, donela ih snaja!’ ‘[aran, smu|, jo{ `ivo pa mrda!’ A kupci se glasno cenjkali; sve to uz smeh i po{alice. -Izgleda da su ti se sve la|e potopile, mornaru -obrati mu se Vasilije potap{av{i ga po ramenu. Za Vasilija su Norina iznenadna bolest i njen odlazak kod sestre u Trst bili ne{to nepojmljivo; navikao je bio da je vidi dobro raspolo`enu, a posebno kada bi ga pozivali u posetu ili odlazili zajedno na ru~ak ili ve~eru. Ali, prise}aju}i se svega dobro, a posebno Norinog pona{anja na dan ven~anja, dokonao je da se ne{to njemu nepoznato i nerazmrsivo moralo doga|ati me|u njima ~itavo to vreme. Vasilije je provodio najve}i deo vremena u Beogradu sam; `ena mu je sa dva deteta `ivela na selu u novoj velikoj ku}i na sprat koju je sazidao nedaleko od o~eve i, obuzet poslovima, malo znao o problemima porodi~nog `ivota. -Pa i jesu -oglasi se Trifun. -Da nije one tetka Mare, ne znam {ta bi sa decom. -Mlad si ti jo{ i pregrme}e{ to, ne beri gajle -nastojao je Vasilije da ga obodri. -Osim toga, i mu{terije se `ale -dodade Trifun. -Otkako je po~ela ova ekonomska kriza retko dobijam vo}e iz uvoza, a i {to dobijem jedva da stigne za potrebe dvora, dok ambasade moraju same da se snalaze i tako gubimo mu{terije. Da mi nije snabdeva~a iz Bara i Ulcinja morali bi da pretvorimo radnju u obi~nu piljarnicu. -Ni sa izvozom prasadi ne ide vi{e glat -saglasi se Vasilije. -Svako steg'o devize u

(235) {aku i ne ispu{ta ih dok ne pregudi... Ali sve dok ra|a Srbijica nema zime. Pogledaj {ta se sve nudi ovde -dodade Vasilije obuhvativ{i pogledom prepunu pijacu. -U ovoj zemlji nema gladi za pregaoce, Trifune. -U banku, za `ivu meru! -~u{e glas iza svojih le|a propra}en ski~anjem povelikog praseta koje je trbu{asti Kosta, onaj isti sa njihovog prvog susreta pred kafanom Moskca, skinuo sa kola tek pristigla iz Obrenovca. Kosta skide svoj ko`ni ka~ket i stavi ga na tezgu pred sobom. -Hajde Trifune, o{acuj ti prvi -re~e Kosta predaju}i mu prase u ruke. -Treba pogoditi kila`u -objasni mu Vasilije. Trifun ubaci deseticu u onaj ka~ket i podi`e prase uvis. -Osam kila! -odlu~i se on obuzdavaju}i koprcanje nesretnog praseta. Krug ljudi oko njih, koji se pro{irivao, odazva se glasnim smehom. -Ima oko {est i po, uvrh glave -Vasilije }e ubaciv{i svoju deseticu u kapu i preuzimaju}i prase od Trifuna. Iz grupice ljudi oko njih po~e{e da istupaju kladioci, svi do jednog sa procenama izme|u {est i sedam kila. Kad poslednji od njih prilo`i svoju banku, u ka~ketu se nakupilo oko sto pedeset dinara. -A sada je na mene red -javi se Kosta ~ije su o~i klizale kao po zejtinu dok je podizao prase u vis. -Po meni, {est kila i {esto pedeset grama. -Kud gi na|e onih pedeset grama... -progun|a Vasilije.

-Mora}emo na slu`benu vagu, ovde }e gramovi da odlu~e! -zagraja{e kladioci. Ufal~ova{e ono prase i stavi{e ga na vagu. -[est i {esto! -objavi merilac sa slu`benom kapom na glavi, a Kosta pokupi zgu`vane banke iz ka~keta zadovoljno trljaju}i ruke i smejulje}i se. Tri najbli`a kladioca o{acovali su bili na {est kila i petsto grama. -Opet odnese {nur, ugursuz -progun|a Vasilije koji se udalji sa vlasnikom kako bi se nagodio o ceni prasi}a u kolima. -Kako si pogodio? Mora da ima kakav marifetluk u tome -zamoli Trifuna Kostu, kad ga ovaj pozva na kafu u obli`nji bife. -Ako da{ re~ da nikad ne}e{ o tome Vasiliju... -prozbori Kosta tiho, osvrnuv{i se oko sebe -^asna mornarska re~! -Trifun }e sve~ano. -Pre svega, nema tu nikakav marifetluk. Samo kefalo -re~e Kosta dodirnuv{i ~elo. Uzmi, na primer, ovaj krah na berzama u svetu. Siroma{ni kukaju a me{etari glavnih berzi samo ~ekaju da padnu cene do poda. Tada }e po~eti da kupuju a posle }e da preprodaju za trostruko... I jopet Jovo nanovo. -Ali kakve to veze ima... -prekide ga Trifun. -Ima, ima. Video si da sam pri~ekao da se svi ispucaju pre nego {to ja o{acujem kila`u? U tom trenutku radilo se samo o tome da brzo sra~unam prosek polo`enih opklada i nije moglo da omane. Zbog istog razloga tebi, Trifune, ne preporu~ujem da igra{ tabli} u novac; ima vidri koje zapamte svaku kartu koja se podeli - nije potrebno da vade {tihove iz rukava -dodade on pozdraviv{i se od njega. Uprkos gubitka one banke, razgovor sa Kostom razgali Trifuna. Kada se ponovo sretnu sa Vasilijem jo{ uvek se osmehivao prise}aju}i se na Kostinu ujdurmu.

(236) -Ba{ dobro {to si do{ao. I onako sam imao nameru da te potra`im -re~e mu Vasilije kad se pribli`i Trifunu do {anka bifea. -@elim da pozovem tebe i decu u posetu mojoj porodici koja sada `ivi u na{oj novoj ku}i -dodade on. -Obe}ao sam tvojoj Smilji da }u joj pokazati `ivo tele koje jo{ nikad nije videla. A imamo jedno tek se otelilo; `utozlatno da je milina. Trifun pogleda Vasiliju u o~i i pru`i mu desnicu. Pljesnu{e dobrano dlanom o dlan a zatim se zagrli{e ~vrsto, nastavljaju}i da se pljeskaju po ramenima. -Hvala ti, Vasilije, ko' rodu ro|enom -prozbori Trifun a ona gor~ina koju je ve} danima nosio u du{i popusti.

(237)

XXVIII. PARISKI DNEVNIK DOPISNIKA ‘VE^ERI’ Jedan od prvih Stevanovih utisaka po dolasku u Pariz, koji je bio zabele`en u njegov dnevnik mnogo kasnije, tek po zavr{etku njegovog dopisni~kog rada u Francuskoj, bio je da taj 'grad svetlosti' ima i svoje polumra~no, dosta prohladno, vla`no i vetrovito lice. Posebno kad se za|e u splet grubo kaldrmisanih uli~ica iza nekada{nje Bastilje. Ili tamo iznad Latinskog kvarta gde je u jednom malom hotel-pansionu iznajmio sobicu kroz ~iji ~etvrtasti prozor nikada nije dopirala sun~eva svetlost. Iznad krovova posivelih ku}erina nebom su jurili oblaci koji su dolazili odnekud sa Atlanske obale, ~esto donose}i ki{u koja je znala da pada danima. -Pariska lo{a klima i ~este i duge ki{e uprole}e i ujesen su najbolje ~uvana dr`avna tajna Francuske -rekao mu je polu u {ali, polu u zbilji dopisnik novinske agencije iz Beograda koji se po~esto `alio na bolove u zglobovima ruku koji su ga ometali u kucanju na pisa}oj ma{ini. Stevan je izgubio podosta vremena upisuju}i se u registar stranih dopisnika kao i vade}i potrebne dokumente u policiji, gde se me{ao sa imigrantima iz [panije, Al`ira, Senegala, Vietnama, Kine i od kuda sve ne. U dugim redovima ~ekali su na radne vize.

Setio se bio svog dolaska iz Srema u Beograd, gde se prvi put sreo sa licima Grka, Albanaca i nekih Turaka koji su jo{ uvek dr`ali du}ane u blizini Skadarlije. Ali ovo sada bilo je ne{to sasvim drugo. Jednom je u{ao u neku usku uli~icu nedaleko od Pigala i na{ao se usred mno{tva visokih i sna`nih ljudi tmaste puti koji o~igledno nisu bili Afrikanci iako su im krupne crne o~i bleskale beonja~ama a haljine njihovih `ena bile u jarko crvenim i zalenim bojama. Tek kasnije je saznao da su bili Tahi}ani. Na ulicama sretao je grupe turista koji su govorili Nema~ki, Engleski, [panski, Portugalski, a i druge, njemu potpuno nepoznate, jezike. Zatrebao bi mu ponekad sna`an napor volje da savlada ose}anje izgubljenosti usred tog ljudskog mravinjaka i da povrati veru u smisao dopisni~ke misije za svoj, ovde malo poznati, beogradski ve~ernji list. Nadokna|ivao je to baciv{i se na u~enje jezika - usavr{avanje svog francuskog kao i po~etne studije engleskog i {panskog; i nije trebalo dugo da se uveri koliko mu to poma`e u novinarskom poslu. Prilikom druge posete sivoj zgradurini prefekture policije kraj Sene Stevan se na{ao usred grupe demostranata, ve}inom studenata sa tipi~nim ka~ketima na glavi, koji su na ogradu prefekture bili zalepili plakate sa natpisima: ‘Afrikanci imaju ista ljudska prava kao svi mi!’ i ‘Dosta belog rasizma - sloboda Senegalcima!'. Grupica od desetak studenata i studentkinja napravila je, dr`e}i se za ruke, `ivi lanac spre~avaju}i ulazak i izlazak vozila kroz kapiju prefekture. U dvori{tu prefekture Stevan ugleda pove}u grupu prepla{enih Afrikanaca zbijenih u grupu, okru`enih uplakanim `enama i decom, koji su stajali tamo ste`u}i ispod mi{ke zave`ljaje sa najnu`nijim ku}nim stvarima ili su sedeli na balama sa posteljinom - o~igledno su bili pokupljeni iz kakvog pariskog ‘bidonvila' radi deportacije.

(238) Utom se na ogradu pope mr{avi Pari`anin, student nevelikog rasta, ko{tunjavog lica i dosta duga~kog {picastog nosa. Nosio je upadljivo velike nao~are crnih okvira iza kojih je, kad po~e da govori okupljenim demonstrantima, zasvetleo pogled u`arenih o~iju: ‘Ovi Senegalci bili su dobri dok su kapitalisti~ki preduzima~i trebali radnu snagu, a sad kada je do{lo vreme krize jednostavno ih {utiraju napolje, u dosluhu sa na{om slavnom policijom, koja je vi{e nego spremna da ih potrpa u prvi brod za Afriku...'. Iz prefekture istr~a grupa policajaca sa komandirom na ~elu koji odmah uze{e da raskidaju onaj ljudski lanac pred ulazom i da grubim guranjem ramenima i pesnicama sateruju one Afrikance do gvozdene ograde dvori{ta. Me|utim, uskoro zatim se iz jednog taksija koji se zaustavio nedaleko od ulaza u prefekturu pojavi visoki {esdesetogodi{njak potpuno bele kose, ogrnut advokatskom togom, sa papirom u ruci koji uru~i komandiru policije. -Uspeli su da dobiju od suda privremeno odlaganje deportacije -~u Stevan glas jedne devojke azijatskih crta lica koja je stajala nedaleko od njega. -Me|utim, ako ne istrajemo u protestima ipak }e ih na kraju deportovati. Ali bili je o~igledno da se situacija u dvori{tu prefekture po~ela da smiruje. @ivi lanac pred ulazom u zgradu se rasu a oni Senegalci po~e{e u malim grupicama da napu{taju dvori{te. Tu se na{ao i jedan fotoreporter koji uze da seva blicem, a Stevan odlu~i da napi{e ne{to o doga|aju kome je bio svedok za svoj list. U atmosferi pred prefekturom osetio je prvi put u svojoj novinarskoj karijeri prisustvo razgoli}enog rasizma.

Po~etkom aprila Stevan ponovo pozova broj Mirkovog telefona u Parizu koji mu je dao Pavle Me{trovi}; par puta pre toga niko mu nije odgovorio. Najzad je uspeo da dobije Mateja. 'Otputoval je za London' -rekao mu je Matej. Kako nije mogao ni{ta da mu ka`e o Mirkovog povratka u Pariz Stevan samo re~e da }e se javiti ponovo. Onaj kolega, agenciski dopisnik, koji je dosta redovno pratio Mirkov slikarski rad u Parizu, bio je u stanju da mu ispri~a pone{to o njegovom `ivotu. Mirkove slike prodavale su se dobro, a par puta je bio pozivan i na reprezentativne izlo`be savremenog slikarstva u Parizu kao i u drugim gradovima Evrope. 'U London je oti{ao zbog jedne Engleskinje, sa kojom ima neku vrlo zamr{enu ljubavnu istoriju' -poverio mu je kolega na kraju razgovora. Verovatno je ve} zaboravio na Noru, pomisli Stevan setiv{i se i sam da mu je Mirko za vreme svog boravka u Beogradu pomenuo tu Engleskinju. ^ak mu je, priseti se sada, ispri~ao i jedan san u vezi sa njom dok su jedne ve~eri zajedno slu{ali Nadu u Skadarliji; kada se povela re~ o Norinoj udaji za Trifuna. Taj neobi~an san, za koji mu je Mirko rekao da je sanjao prve no}i po povratku iz Pariza u Beograd, tada tek uzgred pomenut u jednoj zabele{ci Stevanovog dnevnika, sada mu se u~ini pun dubokog zna~enja. Na{ao sam se u nekoj meni nepoznatoj varo{ici na obali mora, na kanalu Laman{ ispri~ao mu je Mirko. Dan je bio, kao i obi~no tamo, vetrovit a na pu~ini su se kupili talasi okrunjeni belim krestama. U jednom trenutku shvatio sam da sam se potpuno izgubio tamo: ni jednu ku}u ili ulicu te varo{ice nisam mogao da prepoznam a kada sam do{ao do male luke video sam da je puna ribarskih brodi}a za mene potpuno nepoznate gradnje. Utom sam u luci sreo devojku, odevenu u haljinu golubije sive boje, ~ija je bujna crvenkasta kosa bila vezana svetlo plavom maramom. Devojka je bila pomalo stidljivog dr`anja i kao da je oklevala da stupi u razgovor sa mnom ali kad sam joj rekao da `elim da posetim svetionik kraj varo{ice kao i manastir u njegovoj blizini devoj~ine zelene kao voda

(239) jezera o~i o`ive{e i odmah ponudi da me odvede tamo. Dok smo kora~ali stazom nedaleko od obale udi{u}i vazduh natopljen mirisom mora nismo progovorili ni jednu jedinu re~. Ali je tokom tog na{eg hodanja prema svetioniku u meni po~ela da buja neka zanesenost za tu devojku, neka opojna `udnja za njom koja je svakim korakom po~ela da raste i da obuzima sve kutove mog bi}a. Odnekud sam znao da se moram suprotstaviti toj zanesenosti jer da }e u suprotnom, a posebno ako stignem sa njom do onog svetionika i do manastira, sve biti prekasno: da nikada vi{e ne}u na}i put povratka u pro{lost. Zbog toga je trebalo da se zaustavim i da po|em natrag ali ne okrenuv{i se, ve} poput Orfeja, kora~aju}i tragom istih onih stopa kraj obale mora. Me|utim, jedino {to sam uspeo da u~inim bilo je da se zaustavim, dok je devojka nastavila da kora~a prema onom svetioniku na ~ijem su se vrhu sada jasno razaznavali odblesci svetlosti... -zavr{io je Mirko, kao da se tek probudio iz tog sna. U me|uvremenu Stevan se polako u`ivljavao u svoju ulogu pariskog dopisnika 'Ve~eri', izve{tavaju}i o francuskoj unutra{njoj i spoljnoj politici. Kako se moglo i o~ekivati, Kraljevo preuzimanje vlasti, a naro~ito imenovanje jednog vojnika kao premiera, bilo je nepovoljno primljeno u {tampi. Uprkos tome, zvani~ni krugovi bili su oprezni u oceni doga|aja; odlu~iv{i se o~igledno da pri~ekaju dok Kralj ne raspi{e obe}ane izbore i dok se ne donese novi ustav. Pri tome se ~esto pominjalo francusko-jugoslovensko prijateljstvo zasnovano na savezni{tvu iz pro{log velikog rata.

Sa vremena na vreme bi napisao i pokoju crticu o `ivotu na{ih ljudi u Parizu, uglavnom na osnovu onoga {to bi saznao za vreme svojih poseta dru{tvu srpsko-francuskog prijateljstva, ~iju su ve}inu sa~injavali ~lanovi iz redova biv{ih francuskih vojnika sa Solunskog fronta - takozvani 'poilus d'Orient'. Jedna od tih crtica, povodom ~ijeg je objavljivanja dobio nekoliko pisama od ~italaca iz zemlje, bila je posve}ena tragi~noj smrti Novosa|anke Ljiljane. Bila je to lepu{kasta ali vrlo skromna devetnaestogodi{nja devojka koja je doputovala u Pariz radi u~enja jezika, koleginica @ivke, njegove budu}e supruge, sa kojom se Stevan tako|e bio upoznao po dolasku u Pariz. Da bi pre`ivela Ljiljana je morala da radi po ku}ama po sistemu 'au pair'. Sa vremena na vreme porazgovarao bi sa njom, uglavnom o te{ko}ama u savla|ivanju jezi~kih finesa francuskog; gotovo nikad nije pomenula uslove pod kojima je morala da `ivi u Parizu. Jednog dana, na svoje iznena|enje, Stevan vide Ljiljanu na jednom prijemu u prostorijama dru{tva u novoj, po pariskoj modi skrojenoj haljini i sa {irokim osmehom na usnama. 'Dobili ste na lutriji?' -upita je Stevan u {ali. 'Bolje od toga' -poveri mu Ljiljana. 'Imam momka, Pari`anina. Malo je stariji od mene, ali divan ~ovek, pa`ljiv, ~ak mi poma`e oko francuskog!.' Uskoro zatim u jednom pariskom ve~ernjem listu, na dnu stranice posve}ene policiskoj hronici, ugleda vest: 'Najnovija `rtva Ajfelove kule: studentkinja francuskog bacila se u ponor'. U tekstu vesti Stevan uo~i Ljiljanino ime i po`uri da se raspita o tome u konzulatu. Tamo mu potvrdi{e da se radi o njegovoj poznanici, Novosa|anki. Otac joj je ve} bio krenuo za Pariz vozom, izvestiv{i telegrafski konzulat da porodica `eli da se Ljiljanino telo spali u krematorijumu, kako bi urnu mogao da ponese sa sobom natrag u

(240) zemlju. -Ljiljanina gre{ka bila je {to se zacopala do u{iju u tog tipa -rekla je @ivka Stevanu kada su se, par dana kasnije, na{li na `elezni~koj stanici da isprate Ljiljaninog oca sa urnom. -Kad ve} nije mogao vi{e da izvrdava priznao joj je da je o`enjen i da se spleo sa njom dok mu je `ena bila pred poro|ajem. U pismima koje je kasnije primio povodom svog ~lanka o Ljiljaninoj smrti ~itaoci 'Ve~eri' tra`ili su da vidi da li po francuskim zakonima njen zavodnik podle`e krivi~noj odgovornosti. Ali se ni{ta nije moglo u~initi u tom smislu: Ljiljana je bila punoletna a ni za obe}anje braka, koje bi povla~io gra|ansku odgovornost po francuskom zakonu, nije bilo dokaza. Onaj Pari`anin bio je otputovao negde sa `enom i novoro|en~etom; verovatno uzeo odsustvo dok ne pro|e bura, zaklju~i Stevan odla`u}i pisma u arhivu dopisni{tava. Neprozirna zavesa zaborava prekri}e uskoro Ljiljaninu tu`nu sudbinu, pomisli Stevan. I ista takva zavesa prekri}e ljubav izme|u Mirka i Nore... Seti se da mu Nada nije odgovorila na poslednja dva pisma. Daleko od o~iju, daleko od srca, pomisli on ne bez gor~ine posmatraju}i fotografiju sa Nadinog gostovanja u Sarajevu objavljenu u poslednjem broju 'Ve~eri' koji je dobio iz Beograda. Me|u ostalom po{tom, posebno ga zainteresova pismo koje je primio od grupe mladih iz Subotice, s obzirom da je u njemu prvi put dodirnuta 'evropska tema' o kojoj se sve vi{e govorilo u Parizu - radilo se o u~estalim pojavama belog rasizma na starom kontinentu. Pismo je ustvari bila reakcija na njegov ~lanak o akciji pariske policije koja je, upotrebiv{i grubu silu, najzad uspela da ukrca grupu onih Senegalaca na teretni brod

koji ih je vratio u Afriku. 'Koliko je naroda koji danas `ive u Evropi stvarno poniklo tu?' -pitali su se Suboti~ani. 'Zar nismo, u ve}ini, poreklom iz Azije, imigranti?' Ta grupa mladih htela je da zna ima li zaista rasizma u zemlji Voltera, Enciklopedista i ru{ilaca zidova Bastilje. Kada je podigao pogled sa tih pisama na stolu ugledao je Mirka na ulazu u dopisni{tvo, ~ije je prostorije delio sa jo{ dva novinara iz zemlje. -Tako li se odnosi prema starim prijateljima! -re~e Mirko kad se pozdravi sa njim, zagrliv{i Stevana po bokeljskom obi~aju. -Potra`io sam te ~im sam stigao ali mi reko{e da se jo{ nisi vratio iz Engleske pravdao se Stevan. -Vratio sam se iz Londona ima ve} par dana a ju~e sam dobio o~evo pismo u kome me obave{tava da si u Parizu. Pojma nisam imao o tvom imenovanju za dopisnika 'Ve~eri' ovde... Trebalo je da mi javi{ da dolazi{, Stevane -prekorevao ga je Mirko. A kad mu Stevan ispri~a ukratko o okolnostima svog preme{taja, Mirko dodade: -Hajdemo iz ovih stopa u moj atelje, tamo mo`emo u miru da popri~amo o svemu. A mo`e{ videti i neke od mojih poslednjih slika koje galerista jo{ nije uspeo da odnese. Stevan zamoli kolegu koji je pripremao svoju korespondenciju za slanje u zemlju da odnese na po{tu i par njegovih pisama, a zatim iza|e sa Mirkom u sun~ano prole}no popodne puno `agora dece iz jedne {kole u blizini, glasnih uzvika prodavaca ve~ernjih novina i trubljenja automobila. Na putu za atelje pro|o{e kejovima Sene, kraj {tandova bukinista i kraj ponekog '`anr' slikara sa razapetim platnom na kome su se mostovi iznad reke ogledali u vodi. Stevan je o~ekivao da ga Mirko upita ne{to o Nori, sa unapred pripremljenim izve{tajem o okolnostima njenog odlasku u Trst. Me|utim, Mirko mu odmah po~e da govori o svom putu u London.

(241) -Mislim da sam ti ve} pomenuo Beatris, devojku koju sam sreo odmah po mom dolasku u Pariz i koja mi je naru~ila portret za svog verenika? -upita ga Mirko kad u|o{e u atelje. A kada Stevan odgovori potvrdno, dodade: -Pro`iveo sam jednu neobi~nu istoriju sa njom u me|uvremenu. To }e ti zvu~ati neverovatno ali radi se o osobi koja kao da uspeva da udvoji svoju li~nost kad to za`eli; otkrio sam da postoji jedna Beatris za svog budu}eg mu`a i druga za mene, kada u njoj preovlada romanti~na strana njenog bi}a. Naslikao sam ovaj njen portret iznova, po skicama napravljenim jednog dana koji je provela sa mnom ovde u ateljeu. Ne znam da li mi je po{lo za rukom da prika`em to dvojstvo njene li~nosti u portretu, ali sam to `ivo ose}ao u sebi dok sam ga slikao. Mirko stavi Beatrisin portret na {tafelaj a Stevan odmah, od prvog pogleda koji je bacio na sliku, uo~i ne{to {to bi Francuzi nazvali 'Femme fatalle' u liku te mlade `ene. Bujna kosa, pokupljena u neku vrstu pund`e na vrh glave tako da se jasno ocrtavala vrlo izdu`ena linija vrata i srcasti oval lica, bila je zlatasto sme|a sa prelivima u crvenkasto, a lice bledunjavo, sa delikatno ocrtanim usana koje su se zagonetno osmehivale. U njenim o~ima prozirnim kao voda kao da je iskrio otsjaj crvenkastog koje se odra`avalo od kose. ^itav portret kupao se u tonovima tog zlatasto-crvenog, sa akcentima kao od nekog unutra{njeg zra~enja, {to je isticalo gotovo eteri~nu blagost ruzi~astog tena devoj~ine ko`e, posebno na oblinama duboko dekoltovanih grudi. -Savremena Mona Liza -primeti Stevan, koji je proveo dugo vremena posmatraju}i ~uveno Leonardovo delo u Luvru.

-Samo tajanstvenija, poput svitca u predve~erje. Na trenutke vatrena a onda opet hladna i daleka -izre~e Mirko, o~igledno ve} pomiren sa tim da ne}e biti u stanju da doku~i Beatrisinu li~nost. -Uzalud sam je tra`io u Londonu, sve dok nisam najzad uspeo da saznam da stanuje u jednom predgra|u. Lutao sam oko njene ku}e kao skitnica, pa sam ~ak par puta prespavao u blizini stanice metroa sa klo{arima -koji se tamo zovu ‘tramps'- kraj njenog dalekog od centra prebivali{tu. Upao sam bio u o~i jednom policajcu tamo koji me je tre}e ve~eri zapitao koga tra`im i kad sam mu pomenuo Beatrisino ime jednostavno oti{ao i zakucao na njena vrata, {to ja zbog ne~eg nisam imao smelosti da u~inim. Rekli su mu da je oti{la sa verenikom na du`i put u Ameriku, a policajac mi je to preneo ne bez sa`aljivog sleganja ramenima. 'Izgleda da nemate vi{e razloga da se smucate ovuda, probudili ste ve} dosta pa`nje susedstva u mom rejonu.' -rekao mi je policajac razgledaju}i moj blok sa skicama klo{ara, dodav{i: 'A ovakve skitnice mo`ete na}i i drugde u Londonu, posebno tamo blizu centra'. -Nego ostani ti malo da gleda{ slike, a ja }u skoknuti do ugla da kupim ne{to za ve~eru. Nema{ pojma koliko je dobro {to si do{ao u Pariz, Stevane -re~e Mirko. Kad ostade sam Stevan najpre uze da razgleda Mirkove slike iz pariskog perioda. U pore|enju sa slikama sa one izlo`be u Kolar~evoj zadu`bini bile su zrelije, sigurnije u crte`u i jasnije u boji. Ali nije bilo sumnje da su polazile, u su{tini, od iste likovne zamisli kao one slikane u Boki; samo {to ove pariske kao da su odbacile nijanse lokalnog kolorita boje su bile svedene na nekoliko bazi~nih. Poput leptira koji odbacuje lju{turu iz koje se izlegao, pomisli Stevan. Iza skica odlo`enih u jednom kutku ateljea otkri, o~igledno zaboravljen, Norin portret. Razgledaju}i ga pa`ljivo, Stevan vide u tom portetu vrhunac Mirkovog bokeljskog perioda. Boje u pozadini odra`avale su plavi~asto-maslinasto sivilo stenja, a takvi prelivi bili su

(242) uhva}eni i u naborima Norine haljine; dok se kestenjasto roga~a ogledalo u pramenovima bujne Norine kose i u tamnim zenicama njenih o~iju. Pogled tih o~iju bio je otvoren i pun poverenja, onakav kakav je zapamtio kada se upoznao sa Norom na Mirkovoj izlo`bi. Stevan ponovo slo`i one skice preko Norinog portreta nastoje}i da po{tuje njihov prvobitni raspored. Ne treba uznemiravati duhove pro{losti, pomisli, a posebno kada se ne radi o svojoj sopstvenoj. Shvatio je, posmatraju}i i upore|uju}i slike u ateljeu, da je Mirko ve} dobrano zakora~io drugim `ivotnim i umetni~kim stazama i da }e mu trebati dosta vremena da i sam upozna te staze ako `eli da i dalje prijateljuju. Odlu~i da mu ne pominje Noru i njenu tu`nu sudbinu. Sve dok on sam ne zapita o tome, ako zapita. Umesto toga, dok su ve~erali, Stevan ispri~a Mirku o Ljiljaninom samoubistvu i o pismu one grupe mladih iz Subotice o problemima rasizma koji je sve vi{e dizao glavu u ~itavoj Evropi. -Tu ti mo`da mogu pomo}i -ponudi Mirko. -Upoznao sam se nedavno sa jednim mladim filozofom koji je govorio na jednoj od na{ih sedeljki o imigrantskoj bedi u Francuskoj i na Zapadu uop{te. Zove se Sartr, ro|eni Pari`anin i tipi~an francuski intelektualac sa levice, ma da mi se njegova filozofija ~ini te{ko usaglasiva sa linijom francuske Komunisti~ke partije.

Kad ga jednog dana krajem maja Mirko odvede do bistroa u kome se na|o{e sa Sartrom, Stevan prepoznade u njemu onog studenta sa nao~arima crnih okvira koji se popeo na ogradu pariske prefekture da bi okupljenim demonstrantima odr`ao onaj svoj vatreni govor protiv rasizma. I zamoli ga za intervju upravo o tome: o pojavama rasizma u Evropi i na~inu da se klice toga zla suzbiju. Pokaza se da bi bez Mirkove pomo}i u prevo|enju Stevanu bilo nemogu}e da shvatiti puni smisao razgovora sa Sartrom. Taj mladi ~ovek, nevelikog rasta i sa nao~arima koje kao da su se svakog ~asa maglile, jednostavno nije uspevao da zaustavi bujicu re~i koje su mu navirale kao iz kakvog unutra{njeg izvora. Iz Sartovih spisa koje je nasao u biblioteci pripremaju}i se za ovaj susret posebno je zapamtio re~enicu: ‘Le monde est le miroir de ma liberte’ (Svet je ogledalo moje slobode). Taj razgovor sa Sartrom dobio je izuzetno mesto u Stevanovom dnevniku. -Sve vi{e uvi|am da se rasisti svih boja regrutuju iz redova obo`avaoca Zlatnog teleta, simbola materjalnog blagostanja i bogatstva - istakao je najpre Sartr. -Stvar je u tome da se odvrati pogled od slika patnje i bede u svetu i da se umesto toga usmeri na one koji su se dovinuli udobog i lagodnog `ivota: evo ka`u nam oni, vidite, to je ipak mogu}e dosti}i samo treba nau~iti kako da se stekne bogatstvo a ne zanositi se nekakvim idejama ili neostvarljivim idealima. One koji su ve} dokazali svoj talenat za sticanje bogatstva treba pustiti napred, u prve redove. Siroma{ni i nerazvijeni treba jednostavno da slede razvijenije i bogatije. To i sam Darvin jasno preporu~uje u njegovom poslednje napisanom delu posve}enom razvoju ~oveka i njegovim perspektivama; uprkos poku{ajima neo-darvinista da se zaba{uri ta kruna ideje o evoluciji. -Treba re~i da su nacisti u Nema~koj i Italiji sada prona{li kako je i taj put ugledanja na bogate i industriski razvijene isuvi{e dug. Mnogo je kra}e obezbediti dominaciju superiornih, ako treba i siliom. I otkrili su ubojitost propagande kao oru|a za ostvarenje

(243) ciljeva takve dominacije. Tako dok topovi ponovo ne progovore, bitka se sada vodi oko onoga {to se ve} uobi~avalo da naziva ‘javno mnenje'. Sa pisanom ili izgovorenom re~ju, istina, ali ta re~ mo`e biti ubojita kao pu{~ani metak. Zbog istog razloga, oni koji ugu{uju slobodnu i nezavisnu re~ i koji svojom sopstvenom propagandnom ma{inom zaglu{uju glas masa, neme ve}ine, nisu demokrati i njihovi domeni ne mogu biti demokratski niti dr`ava koje ih ozakonjuje se mo`e smatrati demokratijom. -Re~i, ono {to izgovorimo za druge - i ne ono {to mislimo - jesu pravi izraz ne samo na{e li~nosti ve} i na{eg dru{tvenog bi}a -ponovi Sartr polako, kada ga je Mirko zamolio za pokoju pauzu kako bi Stevan zapisao u svoju bele`nicu ono {to je ~uo, a zatim nastavi: -Jer svaka izre~ena re~ nas obavezuje. Svaka od njih odra`ava se u drugom ljudskom bi}u, ba~ena poput semena. I nikad se ne zna koja od njih mo`e da proklija. Ta privilegija ~oveka, sporazumevanje izgovorenom ili napisanom re~ju, na{a je prednost i na{e prokletsvo... Zato nameravam da moje filozofske zamisli najpre izrazim u nizu razgovora i predavanja na studentskim sastancima po Latinskom kvartu, a zatim, kada se prekale u vatri diskusije i prepirke, da ih obradim u literarnom obliku. Ve} sam po~eo da radim na jednom eseju koji }e upravo nositi naziv: Re~i. -Mog prijatelja iz Beograda interesuje va{e mi{ljenje o korenima pojave rasizma u zapadnoj Evropi koja, o~igledno, pretenduje ne samo na ulogu ~uvara tekovina ljudske

civilizacije ve} i lu~ono{e progresa u budu}nosti -prevede Mirko, pomenuv{i slu~aj proterivanja grupe Senegalaca sa teritorije Francuske. -Rekli ste pojavama? -ironi~ni osmeh zatitra na Sartrovim tankim usnama, dok mu je pogled ~itavo vreme ostajao hladan i prodoran. -Ne radi se tu o pojavama, ve} o sudbinskoj tendenciji, usko vezanoj za transformaciju bur`uja u svetsku silu. Ovladali su ne samo sredstvima proizvodnje i raspodele, ve} i izvorima petroleja i drugih vitalnih sirovina, pokupovali su zemlju, prodrli u {ume koje se ogoljuju bez milosti. Preprodaju se ostrva i obala mora, zagra|uju pla`e, a izmislilo se i pravo na vodu koju pijemo i sa kojom seljak zaliva svoju njivu i ba{tu. A iza svega toga postoji podmukla borba za tr`i{ta koja }e sigurno dovesti do novih ekonomskih kriza, revolucija i ratova jer privatni kapital nema efikasnog mehanizma kojim bi bio u stanju da kontroli{e socijalne i ekonomske procese, a posebno ne one na globalnoj skali prouzrokovane slepom igrom raspojasane liberalne ekonomije. Bur`oaski odgovor na zao{travanje socio-ekonomskih problema u svetu bio je i ostaje: proizvodi uvek sve vi{e i laisser faire! Me|utim, ekonomska premo} Zapada sve se vi{e prevodi u prepotenciju i bezobzirnost u udnosu na druge, manje razvijene narode; ta neravnopravnost je u samom korenu rasizma. Mi u Francuskoj, na primer, tro{imo milijarde ne samo na naoru`anje ve} i na parade, va{are, vatromete, nedotupavne ‘svetske konferencije', dok u Africi hara sifilis, malarija i druge bole{tine a deca tamo umiru od gladi. -Mislite li da zapadne demokratije i njihove me|udr`avne organizacije ne}e biti u stanju da spre~e takve ekscese? -upita Stevan koji je nastojao da zabele`i svaku re~. -Tek samo da privremeno odlo`e sveop{tu krizu, mo`da... Ali ne i da izbegnu ultimativni dolazak sedmog jaha~a Apokalipse ako se stvari ne promene u korenu -re~e Sartr. -Najgore je to {to su u stanju da, bilo otvoreno ili putem tajnih kanala, ugu{e svaku istinsku opoziciju. Sigurno ste ~uli {ta se ne tako davno dogodilo sa socijalisti~kim i

(244) radni~kim partijama u takozvanom Novom svetu? Jednostavno su zbrisane sa politi~ke arene u ime demokratije bazirane na takozvanoj slobodi tr`i{ta, a ne na ideolo{kim i socijalnim razlikama... Da nije ponekih jo{ preostalih liberalnih politi~kih tradicija u Evropi, a posebno u Engleskoj i Francuskoj, mi ne bi bili u stanju da na~inimo jedan ovakav intervju. Ili bi ga bilo nemogu}e objaviti u novinama. -U Nema~koj i Italiji tvrde da su otkrili nove demokratske forme zasnovane na tradicijama praiskonskih dru{tvenih zajednica iz kojih su njihovi narodi ponikli -primeti Stevan. -Otkrili su zapreteni nacionalizam baziran na `udnji za revan{om. Ono {to je neverovatno jeste da se radne mase, uklju~uju}i tu i brojne intelektualace i umetnike tamo, sada sve vi{e povode za takvim ideologijama koje su u su{tini rasisti~ke. Na`alost, u Nema~koj izgleda da bi pre zaboravili Betovena nego vojni~ke mar{eve... -A u Sovjetskoj Rusiji? -upita Stevan. -Tamo je u toku revolucija -re~e Sartr. -Zapad je poku{ao otvorenu intervenciju tamo, primorav{i ih da preduzimaju drasti~ne mere i da na silu odgovore silom. Odatle do ideje da se u preustrojstvu dru{tvenog ure|enja sve mo`e re{iti primenom sile samo je jedan korak... I tu le`i opasnost.

-Razgovarao sam tu skoro sa nekim pripadnicima francuske levice koji su imali prilike da li~no upoznaju situaciju tamo -primeti Mirko. -Rekli su mi da se doga|aju jezive stvari, a posebno od kada je po~eo period te{ke gladi i nesta{ice, kao posledica nasilne kolektivizacije zemlji{nih poseda. -I ja sam ~uo o tome -sle`e ramenima Sartr. -Jedan prijatelj koji se upravo vratio iz Moskve sa nekog omladinskog kongresa rekao mi je da Staljin ne bira sredstva kako bi ostao na vlasti uprkos protivljenja nekih ~lanova Centralnog komiteta - biv{ih Lenjinovih saradnika. Problem je, izgleda, u tome kako obezbediti efikasne demokratske mehanizme izbora ljudi na kormilu u jednopartiskom sistemu; ma da bi prema samoj marksisti~koj teoriji koreni takvih te{ko}a morali biti u lo{oj ekonomiji. Me|utim, ima tu jedna su{tinska razlika u prilazu problemu za koju je odgovorna bur`oaska {tampa: te{ko}e u funkcionisanju kapitalisti~kog dru{tva prikazuju se kao ne{to elementarno i neizbe`no, poput vulkanskih erupcija i monsunskih poplava, a one vezane za poro|ajne muke mladog socijalisti~kog dru{tva se opisuju kao nesumnjivi predznaci propasti socijalisti~kih ideja. -Sve vi{e se govori o ujedinjenoj Evropi -primeti Stevan, nastoje}i da skrene razgovor na svoju temu. Sartr ustade sa stolice i po~e da {eta po gotovo praznom bistrou, odmahuju}i glavom dok su mu o~i bleskale iza poluzamagljenih nao~ara: -I ko }e da gradi jednu takvu ujedinjenu evropsku zajednicu? Nacional-socijalisti koji su odnedavno po~eli da trube o ‘Novoj Evropi'? Dr`avnici koji daju prednost interesima krupnih kartela nad interesima gra|ana? Bur`oaski politi~ari koji nas hrane pustim obe}anjima, podlo`ni stotinama na~ina korupcije i zadojeni od najranijeg detinjstva prepotentnom slikom belog Evropljanina-nad~oveka? Vojnici opsednuti takozvanim strategiskim interesima? Privrednici, i njihovi prijatelji bankari, koji nastoje da prodaju svoje industriske i poljoprivredne proizvode skupo, nude}i kredite, a da kupuju za uzvrat od siroma{nih zemalja sirovine i radnu snagu budza{to? Bur`uj nastoji da pretvori Evropu u

(245) pijacu gde on sam odre|uje pravila igre i cene i gde mo`e da nam soli pamet preko novina i radija, koje tako|e poseduje, onako kako mu se }efne. I neka mi niko ne ka`e da je takva, belo-rasisti~ka, merkantilno inspirisana, zamisao o ujedinjenoj Evropi dobra za budu}nost ~ove~anstava! -Ima nekih intelektualaca koji misle da bi budu}u Evropu trebalo graditi po uzoru na Severnu Ameriku -oglasi se Mirko. -Kad bi oni bili crne ko`e, u mnogim gradovima Sjedinjenih Dr`ava ili Kanade ne bi ih pustili u pristojni restoran... Znate li da u tim zemljama dr`avni aparat, {kole i sudovi odbacuju upotrebu {panskog jezika, uprkos tome {to }e u bliskoj budu}nosti ve}ina stanovni{tva Severne Amerike, kao {to je to na jugu, biti latinskog porekla? -sle`e ramenima Sartr. -Osim toga, takvo ugledanje bio bi korak nazad ako ne toliko u ekonomskom, ono bez sumnje u ideolo{kom i politi~kom smislu; s obzirom da u Sjedinjenim Dr`avama ne postoji stvarna politi~ka opozicija. Tamo je preovlado jedan filozofski pravac, nazvan pragmatizam, koji u su{tini nastoji da opravda utilitaristi~ko shvatanje demokratskih sloboda u svetlu teku}ih ekonomskih potreba i interesa. Bogatiti se i `iveti dobro danas, a sutra nije va`no -posle nas potop!

-Mo`e li se ipak predvideti pravac progresa ljudskog dru{tva u budu}nosti? -upita Stevan kad se Sartr ponovo skrasi na svojoj stolici. -Po meni, mora se realno vrednovati pre svega sada{njost, trenutak u kome `ivimo; ostalo je stvar interpretacije svakog u~esnika u drami `ivota... Za svaki trenutak do`ivljavanja pune ljudske egzistencije i pravog `ivotnog smisla potrebna je anga`ovana akcija svakog pojedinog ljudskog bi}a, a ne predavanje sudbini niti verovanje u ono {to ~ujemo od politi~ara ili pro~itamo u novinama. Osim toga na nama, intelektualcima, je da raskrinkavamo nosioce merkantilne ideologije kao i prodane du{e koje ih podr`avaju u domenu politike i umetnosti; kako bi re~ istine o ostvarljivosti socijalisti~ke ideje prodrla do masa. Kada se to postigne mo`emo po~eti da ozbiljnije razgovaramo ne samo o preure|enju ljudskog dru{tva ve} i o budu}nosti ljudske vrste... -Dug je to put -primeti Mirko. -Ali je mogu} i prednost mu je {to uzima u obzir ulogu i doprinos svakog pojedinca na pozornici `ivota. Delovati zna~i bitisati: ‘To do is to be', kako se to jezgrovito ka`e na Engleskom - Sartr }e. A zatim dodade: -Pre neko ve~e bio sam u pozori{tu gde je jedan moj prijatelj glumac izvanredno interpretirao Molijerovog Tartifa. Kad sam mu posle predstave ~estitao na savr{eno odglumljenoj ulozi znate li {ta mi je rekao?: '^itavo vreme neko je ka{ljao u sali. Premirao sam od straha da ne}u zbog toga ~uti re~i {apta~a ako zaboravim kakvu repliku. A ose}ao sam i promaju iz pozadine pozornice...'. -Vidite, -zaklju~i Sartr -morao je ne samo da dobro prostudira svoju ulogu ve} i da smogne snage da savlada sve one ostale prepreke kako bi se dovinuo do vrhunskog umetni~kog izraza i kako bi mi u`ivali u predstavi. -A u vezi slu~aja onih Senegalaca? -zapita Stevan. -Napi{ite da ne mo`e biti slobodan onaj koji ograni~ava slobodu drugih; kao i to da bi za takve slu~ajeve trebalo oformiti jedan me|unarodni arbitra`ni sud sastavljen od istaknutih li~nosti iz naroda; uklju~uju}i tu umetnike i nau~nike nekorumpirane bur`oaskim mamcima. Funkcionisanje tog suda ne bi zavisilo od me|unarodne birokratije Dru{tva naroda koja, o~igledno, sve vi{e potpada pod uticaj mo}nika ovoga sveta. Taj sud bi imao

(246) prerogativu da razmatra `albe protiv akata rasne diskriminacije i gu{enja ljudskih prava na svim nivoima i bez obzira na to da li se radi o velikim i bogatim ili nerazvijenim i malim narodima. Uklju~uju~i tu i optu`be protiv akcija dr`avnog aparata koji je u mnogim zemljama u svetu postao simbol opresije -zaklju~i svoje izlaganje Sartr izvadiv{i iz d`epa sakoa besprekorno belu maramicu da obri{e, sada ve} potpuno zamagljena, stakla svojih nao~ara.

(247)

'[to se vi{e pribli`avamo na dohvat na{e ambicije, sve udaljeniji izgleda `eljeni predmet, jer taj se ne nalazi u onome {to dolazi ve} u onome {to je ve} pro{lo; ono {to vidimo pred sobom samo je ogledalo koje odra`ava snovi|enje jednog dana iz daleke pro{losti...' (Leopoldo Alas - Klarin: ‘Regentkinja')
XXIX. A @IVOT TE^E DALJE Pavle Me{trovi} je tog nedeljnog majskog jutra ustao rano. Ana je jo{ spavala a [tefika tek {to se bila probudila, ~uo je kako potpaljuje vatru u {tednjaku. Oti{ao je u kuhinju i tamo, s nogu i ve} potpuno obu~en za izlazak, popio {olju crne kafe koju mu je [tefika pripremila. -Kuda tako sve~ano rano jutrom, ako smem da pitam? -oglasi se [tefika preletiv{i pogledom njegov tamni sako i prugaste pantalone, sve do leptir ma{ne ~iji su se golubije sivkasti tonovi odra`avali na beloj, u{tirkanoj ko{ulji.

-U crkvu -re~e joj Pavle, a zatim na njenu primedbu da {ofer Niko ne}e do}i jo{ za ~itav sat, dobaci sa vrata: -Ne mari, uze}u kakav fijaker. A to i ne}e biti la`, s obzirom da nisam pomenuo ime crkve pomisli Pavle kad iza|e na ulicu, zaustavljaju}i fijaker mahanjem ruke. Iznenadio se navali dobrog raspolo`enja izme{anog sa ose}anjem bliskom trijumfu koje mu je naviralo u grudima. Dao je ko~ija{u Sonjinu adresu u Krunskoj ulici, a zatim se prepustio ritmi~kom topotu konjskih kopita po kaldrmi. Dremljivi ko~ija{ pokadkad bi lako zapucketao bi~em, posle ~ega bi konji povukli ne{to br`e da bi odmah zatim opet pre{li na lagani kas. Kad stigo{e nedaleko od ku}e u kojoj se nalazila Sonjina garsonjera Pavle re~e ko~ija{u da zaustavi kraj trotoara i da pri~eka. Po dogovoru sa Sonjom, on ostade u fijakeru. Posle jedno desetak minuta ko~ija{ ugleda priliku mlade `ene sa bebom u naru~ju, povijenom u beli svileni ~ipkom izvezeni pokriva~, kako se pribli`ava fijakeru. Kada se Sonja sa bebom smesti u fijaker, Pavle zamoli ko~ija{a da navu~e crnu mu{emu za za{titu od ki{e, koja je dotle bila skupljena poput velike harmonike iza zadnjih sedi{ta. 'Kako bebi ne bi na{kodio vetar' -objasni Pavle ko~ija{u. -Vozite do Ruske crkve! -nalo`i mu zatim Pavle. -A tamo }ete nas pri~ekati na skveru. Konji povuko{e a ko~ija{, odrediv{i cimanjem dizgina potreban pravac gotovo praznom ulicom, ponovo uze da dremucka na svom sedi{tu. Pavle podi`e kraj belog prekriva~a i ugleda bebu ~ije su plavkaste o~i bile {irom otvorene. -Kao da tako|e `eli da me vidi -re~e on Sonji ~ije su o~i blistale od sre}e. Kada u|o{e u malu crkvu, prvo jutarnje bogoslu`enje jo{ je bilo u toku. Mu{ki hor, malobrojan ali sna`nih glasova od kojih su ve}ina bili duboki baritoni, pevao je zavr{ne delove liturgije. Kad do|o{e do 'Slava tebi, Gospode!' glasovi prisutnih pridru`i{e se horu. Sonja se zabrinu da se dete ne prepla{i ali kad podi`e malo ~ipkani prekriva~ ugleda ne{to nalik na osmeh na bebinom licu. Odmah zatim po~e da ma{e ru~icama i da gu~e. -O~igledno, `eli da zapeva sa horom... -re~e Pavle nagnuv{i se nad bebom, koja je nastojala da svojim kvrgavim prsti}ima dotakne njegovo lice.

(248) Po zavr{enom bogoslu`enju stari sve{tenik sede brade odvede ih u sporednu prostoriju crkve u kojoj se nalazila krstionica. Tamo ih je ve} ~ekao crkvenjak sa strukom bosiljka i posve}enom vodicom u malom koritu od belo obojenog lima. -Ne}e{ valjda... -zausti Pavle kad vide Sonju kako skida pelene sa bebe. -Takav je kod nas obi~aj -odgovori mu Sonja, pru`aju}i golo golcato dete prema sve{teniku, po{to je ovaj poprskao prisutne onim strukom bosiljka nakva{enim u vodici. -Krstim te... -izgovarao je sve{tenik polako, preuzimaju}i bebu iz Sonjinih ruku. -Pavle -do{apnu mu Sonja, ne odvajaju}i ni trenutka svoje ruke od sve{tenikovih, spremna da prihvati maloga ukoliko ga starac ispusti. -...u ime Oca, i Sina, i Svetoga duha. Rab bo`ji Pavle! Sve{tenik tri puta zamo~i malog Pavla do grla u vodu korita, o~igledno hladnu jer mali odmah udari u vrisku. -Zdorovij mal~ik! -re~e sve{tenik vra}aju}i bebu ustreptaloj Sonji, koja je zatim dobro osu{i unapred pripremljenim pe{kirom i povi je u pelene. Ubrzo uspe da sti{a bebin pla~ i da je uspava nji{u}i je u naru~ju.

Crkvenjak donese veliku knji`urinu izlizanih korica u koju zatim upisa{e ime novokr{tenog Pavla Me{trovi}a, a potpisa{e se kraj toga Sonja i Pavle. Me{trovi} stavi pet stotinarki u sme`uranu sve{tenikovu {aku, promrmljav{i: 'Za crkvu, o~e'. Kad sve{tenik iza|e iz krstionice, Sonja dodade bebu u ruke Me{trovi}u a zatim izvadi iz ta{ne srebrnu peticu i pru`i je crkvenjaku. -Za crkvenjaka ne brini, gluvonem je -obrati se Sonja Pavlu, zagledav{i mu se pravo u o~i. Videla je u Pavlovim o~ima odraz istog onog radosnog ose}anja koje ju je i samu obuzelo kad je sve{tenik izgovorio 'rab bo`ji Pavle'. Posmatraju}i kako pa`ljivo i sa puno ne`nosti pridr`ava malog u naru~ju Sonja je znala, bila je sigurna sada, da mu nije bilo va`no ni to da je crkvenjak gluvonem niti da bi neko mogao pro~itati njihova imena u onoj knjizi. -Jedva ~ekam da ga umo~im umore dole u Boki -re~e Me{trovi} Sonji. -A kad poraste malo i}i }emo zajedno uribu ispod Igala, tamo struja uvek nanese dobre komade. -Volela bih da se pre ru~ka jo{ provozamo ovim fijakerom, to }e me bar malo podsetiti na na{e trojke -re~e Sonja kada se uspe na zadnje sedi{te iza ko~ija{a. -Vozi oko Kalemegdana -nalo`i Pavle ko~ija{u, a kad ovaj pucnu bi~em i konji krenu{e smesti se bli`e kraj Sonje na sedi{tu. Mali Pavle sada je ve} ~vrsto spavao dobro ututkan u }ebad a na licu mu je bio izraz blage smirenosti; kao da je shvatio da je pregrmeo ono najte`e toga dana. -Nikad ti nisam pri~ala o mom prvom braku tamo u Rusiji -zapo~e Sonja ~iji se glas utapao u topot konjskih kopita. -Sada mi se sve to ~ini tako daleko, kao u snu, ali onda je to bila surova stvarnost; `ivelo se od danas do sutra a i spavalo se i jelo samo kad se uka`e prilika. -Pa nemoj mi pri~ati o tome ako te ta se}anja jo{ uvek mu~e -primeti Pavle. -Bilo pa pro{lo. -Pro{lost je deo nas, upletena u potku na{e li~nosti -oglasi se Sonja opet. -Kada do|u takva vremena, ratovi i revolucije, ljudi se menjaju iz osnova; ili bolje re}i tada ispoljavaju svoju pravu prirodu. A i sudbina ~itavih naroda se menja; vi{e nikada ne}e biti ono {to su

(249) bili pre takvih istoriskih zbivanja. Moju generaciju je revolucija ponela kao bujica dok smo jo{ bili u cvetu mladosti... Moji roditelji bili su nastavnici, otac profesor u jednoj moskovskoj gimnaziji u predgra|u a majka u~iteljica, predavala je ru~ni rad i crtanje. Sonji se ote iz grudi duboki uzdah pre nego {to nastavi: -Njih sam prvo izgubila. Odvojili su me od njih u nekom zbegu; carski oficiri pokupili su nas mlade da podi`emo barikade protiv crvene konjice. No barikade nisu izdr`ale juri{ i crveni su nas zarobili. Istog dana uve~e, kraj logorskih vatri na obali Volge uze{e da nam sude. Ja sam imala na sebi vojni~ki {injel koji mi je jedan beli oficir dao da bi se za{titila od zime i to me je za malo ko{talo glave. Spasao me je mladi ~etni medicinar, anarhista po ube|enju, omiljen me|u kozacima koji su bili u ve}ini u toj konji~koj ~eti. Rekao je pred svima da }e se o`eniti sa mnom i tako su me dodelili njemu. Ven~ani obred izvr{io je komesar ~ete, pro~itav{i nam jedan pasus iz Komunisti~kog manifesta umesto onog uobi~ajenog iz Biblije. Uzgred budi re~eno, ~ula sam posle da se ti ratni brakovi sada priznaju kao zakoniti tamo u Rusiji, ali onda mi se taj obred u~inio neozbiljan. Pogotovu {to su se Kozaci smejuljili svemu {to je govorio i radio komesar; oni

su se listom krstili pred polazak u bitku a u vojnim stvarima slu{ali su samo svog komandira. Sonja ututka }ebe oko mali{ana, koga kao da je topot kopita uspavljivao. A zatim se ponovo izgubi u se}anjima. -Taj mladi medicinar se zvao Sergej Cicerov i bio je visok i mr{av, sa metalnim nao~arima ispred o~iju koje kao da su neprestano gorele nekom unutra{njom vatrom. Nije mi dugo trebalo da se zaljubim u njega do u{iju, kao i da po~nem da uzimam ozbiljno na{ brak. Po~ela sam da verujem da je re{enje svih problema ~ove~anstva u permanentnoj svetskoj revoluciji, da dr`avu i privatnu svojinu treba ukinuti a umesto njih uvesti slobodno udru`ivanje u grupe, poput ciganskih ~ergi. Pored njega sam po~ela da radim kao bolni~arka, sve dok moj Serjo{ka nije pao te{ko ranjen u stomak u jednom juri{u. Ostala sam kraj njega i kad se moja ~eta povukla, na ni~ijoj zemlji izme|u dve vojske, posmatraju}i kako kopni `ivot iz njega zajedno sa krvarenjem koje nisam bila u stanju da zaustavim... Nikada ne}u zaboraviti kad sam, na izri~it Serjo{kin zahtev da mu prekratim muke, prislonila pi{tolj uz njegovu slepoo~nicu i povukla oroz; jo{ uvek mi se ta scena pokadkad ponavlja u snu. Odmah posle toga su me zarobili 'Beli' ali tog puta, pre nego {to su me na{li, uspela sam da se otarasim uniforme i da ostanem samo u belom bolni~arskom mantilu. Kako im je trebalo bolni~ko osoblje ubrzo me dodeli{e jednoj pozadinskoj bolnici za te{ke ranjenike i sa tom bolnicom sam se povukla iz Rusije u emigraciju. -Ne zaboravi da sam i ja pro{ao kroz rat i da zbog toga dobro razumem {ta se sve mo`e dogoditi ljudima u ratno vreme -nastojao je Pavle da je smiri glade}i je po kosi. -Ovo nikome jo{ nisam ispri~ala, izuzev tebi, Pavle -re~e Sonja zagledav{i mu se u o~i. -I mislim da mi je lak{e zbog toga. Sada }u se posvetiti mom mali{anu. Kad nisi kraj mene on }e mi praviti dru{tvo. Dete po~e da se me{kolji u njenom naru~ju a Sonja uze da mu pevu{i jednu uspavanku na ruskom; ne{to o vetru i belom konju u stepi. Pogled joj je bludeo negde preko kule Neboj{e i mo}nog sliva dve reke, daleko preko ravnice koja se gubila u izmaglici u pravcu Rusije.

(250) Ruskaja du{a, pomisli Pavle ljube}i je po kosi i po obrazu, setiv{i se pritom onih svojih razmi{ljanja o modernom tipu `ene. Ali znao je duboko u sebi da mu nije smetalo to otkri}e jedne nove Sonje, bri`ne majke njegovog drugog sina. Naprotiv, ose}ao je duboko zadovoljstvo u sebi {to je kraj nje u tom trenutku. I kraj tog deteta u ~ijoj se mladoj krvi me{ala njegova krv, a u ~ijim crtama lica kao da je ve} prepoznavao svoje. U{av{i u polutamu crkve svetog Antuna tog istog nedeljnog prepodneva Ana okvasi prste u osve}enoj vodici iz mermernog bazena nedaleko od portala a zatim se uputi ka jednoj klupi blizu oltara, odakle se moglo vide kako fra Koljati} obavlja nedeljnu misu. [ta bi rekao kad bi mu zbilja ispovedila sve? -pomisli Ana. Kad bi mu ispri~ala o poraznom otkri}u da je mo`da njena tvrdokorna nepopustljivost bila pravi razlog za Norinu odluku da se uda za onog mornara Trifuna. I kad bi mu poverila da, ima tome ve} vi{e vremena, zna da je Pavle vara sa nekom Ruskinjom, izbeglicom?

Kad bih poverila sve to fra Koljati}u, znala je Ana, morala bih da predo~im Pavlu istinu i da se, po svoj prilici, rastavim od njega. I kako bi Mirko primio tu vest, tamo u tom nesretnom Parizu? Njen sin koji joj je zna~io sve na svetu, ~ija je pisma pro~itavala desetinu puta sve dok ih ne bi nau~ila napamet. Novine su s vremena na vreme donosile po koju vest o njegovom u~e{}u na izlo`bama u Parizu, a i po drugim gradovima Evrope. Nedavno je pisao Pavlu da mu ne {alje novac jer zara|uje dovoljno za `ivot. Jo{ kad bi se o`enio, ali ne tamo u Parizu sa kakvom strankinjom, ve} kad se vrati u zemlju - sa nekom pristalom devojkom iz Boke. Prebirala je po se}anju kako bi se prisetila neke od njih koju bi `elela za snahu ali nijedna joj nije izgledala dovoljno dobra. No, na}i }e se ve} jedna, te{ila se zareknuv{i se istovremeno da }e prilikom slede}eg letovanja dobro otvoriti o~i. Ana sa~eka da vernici iza|u iz crkve po zavr{etku mise a zatim se uputi do ispovedaonice. Pomisao da se poveri fra Koljati}u i time olak{a svoj te{ki du{evni teret javi joj se ponovo, udvojenom snagom. Ali kad do|e red na nju samo promrmlja, jedva ~ujno: -Gre{ila sam, padre. Evo ve} drugi dan kako ne govorim sa mu`em, zbog neke sitnice u vezi izbora novog name{taja. I prema posluzi sam bila netrpeljiva. -Pet zdravih Marija i tri sve}e -presudi fra Koljati}, a zatim dodade: -Je li pisao Mirko? -Jeste, ima tome par dana. Dobro je i zdravo hvala bogu. -Pomenu}u ga u mojim molitvama -re~e fratar podi`u}i se sa stolice iza zavese; Ana je bila poslednja za ispoved. Posmatrao je zatim Anu kako pripaljuje one sve}e i kako usrdno {apu}e molitve. Kada se posle uputila ka izlazu iz crkve kora~ala je ~vrsto, uzdignute glave. Ponosna `ena, pomisli on pitaju}i se koliko zna o Norinoj sudbini i {ta se to moglo dogoditi izme|u njih dve da se toliko otu|e. Ipak, nije `eleo da je upita; znao je da }e mu sama Ana ispovediti to jednog dana. Tada }e joj ispri~ati o Norinoj nameri da zauvek ostavi porodicu i da se potpuno posveti misionarskom radu u Africi. Fra Koljati} na~ini rukom znak krsta prema portalu crkve u kome se za trenutak ocrta visoka Anina silueta i pro{aputa molitvu posve}enu svetoj Terezi Gre{nici.

(251) -Tata, ve} mi je dosadno da jedem svaki dan kajganu -re~e Smilja tog istog nedeljnog dana Trifunu, kad tetka Mara opra sudove i ode da pripremi ru~ak svojima. -Ali debrecinere voli{, priznaj -odazva se Trifun, pogledav{i je zabrinuto; nije ona bila od dece koja se `ale zbog svake sitnice. -Volim, ali i oni su dosadni -re~e Smilja uzev{i Miljana u naru~je. -Blago njemu, on samo voli mleko. Predve~e, ni sam ne znaju}i kako, Trifun se na|e pred ulazom u kafanu 'La|a'. Odlu~i se da u|e - ne{to kao da ga je nateralo na to. Sede za {ankom i naru~i pivo. Kelneri i to~ilac za barom bili su novi ali ga vlasnik kafane odmah prepoznade. -Vidi, vidi! -~udio se vlasnik odmeriv{i ga od glave do pete. -Stari Trifun, samo u novom izdanju. Novo odelo, pa ma{na, pa bela ko{ulja... -Je li Rosa jo{ tu? -odlu~i se Trifun.

-Tu je, naravno. Ono {to joj pla}am nema, bre, ni u Pe{ti. Ba{ je zavr{ila {ihtu. Dete! -doviknu on de~ku koji je ~istio metlom oko stolova. -Daj pozovi Rosu, ka`i tra`i je jedan mornar. Trifun zatim uze svoju ~a{u piva i preseli se za jedan sto u uglu kafane. Kad Rosa do|e, ustade da je pozdravi. Nije se mnogo promenila, pomisli. Malo puna~kija mo`da. -Nije valjda da si ti, Trifune -re~e Rosa prihvataju}i ponu|enu joj stolicu, a kada im se pribli`i kelner dodade: -Tako|e pivo, ali malo za mene. -[ta ima dobrog za jelo? -upita Trifun posmatraju}i joj kri{om ruke. Nije nosila ven~ani prsten, samo onaj srmeni sa imitacijom rubina koji joj je poklonio za vreme jedne njihove posete va{aru dole kod mosta. -Ima {ta god `eli{, ali ti ipak preporu~ujem tele~i paprika{ sa noklicama koji sam spremila za ve~ernje goste -re~e Rosa. -Rosa -odlu~i se Trifun dok su ~ekali da kelner donese jelo. -@eleo bih da do|e{ i da nas poseti{, znam da voli{ decu. Jo{ koliko slede}e nedelje. -Ali ona, tvoja... Majka njihova, ho}u da ka`em -zausti Rosa pogledav{i ga pravo u o~i svojim zelenkasto-plavim zenicama. -Nije vi{e sa nama, otputovala je kod sestre u Trst. Napustila me je -priznade Trifun i bi mu odmah lak{e. A zatim dodade, kao da se pravda: @ ivot te~e dalje, Roso. Slede}e nedelje Rosa sti`e rano pre podne na adresu koju joj je dao Trifun sa paketom namirnica u rukama. Otpusti{e tetka Maru plativ{i joj za taj dan, a Rosa uze da priprema celu gusku za pe~nicu, odvojiv{i sitni{ za supu. Trifun ode u {upu da nacepa drva. Kada se vrati donese buket ru`a koje je nabrao u vrtu a Rosa ih stavi u vazu na sredini stola, prekriv{i ga predhodno belim ~ar{avom. U me|uvremenu, kada prona|e grisa i mleka u ostavi, uze da priprema ru~ak za Miljana. ^itava ku}a zamirisa na kuvanje. Smilja se nije odvajala od Rose, nastoje}i da vidi svaki njen pokret. Bila je presre}na kad joj ona dade da me{a jaje za rezance. A zatim uze da poma`e oko postavljanja stola, recituju}i Rosi jednu pesmicu nau~enu od Mare. Kada sedo{e za sto Rosa najpre poslu`i supu punu zlatastih rezanaca, a zatim Trifun uze da se~e svakome po par~e guske. -Ja ne znam {ta vi{e volim, ove krompire ili meso -re~e Smilja jedu}i u slast krompire natopljene gu{~ijom ma{}u.

(252) -^udno -primeti Trifun osmehuju}i se. -Ti nikad nisi volela krompire. -Ali ove, tetka Rosine, volim -odgovori Smilja. -Kad porastem i ja }u znati da ih pripremim tako. Tetka Rosa }e mi pokazati! -Osvojila si ih odmah -re~e Trifun Rosi kad, posle ru~ka, deca odo{e u svoju sobu da odspavaju malo. Rosin pogled zadr`a se na velikoj fotografiji na zidu trpezarije. Bila je to Norina slika sa Trifunom, snimljena na dan ven~anja. -Prava lepotica. Nije ~udo da su vam deca tako slatka -re~e Rosa nastoje}i da joj glas zvu~i nezainteresovano. -Pogledaj mi samo kosu -re~e joj Trifun. -Posedeo sam odkako sam se upoznao sa njom, a posebno odkako se rodio Miljan. Najgore je {to su svi znali ono {to ja nikako nisam mogao, ili nisam hteo, da shvatim: da nismo jedno za drugo... Ali sada je sve to

svr{eno. Njena sestra, Tereza, koja `ivi u Trstu pisala mi je da }e Nora posle le~enja otputovati u Afriku na rad u jednoj bolnici koju su tamo organizovale ~asne sestre. -I pristala je da deca ostanu sa tobom? -Dobio sam to od nje napismeno, preko konzulata u Trstu. Po savetu jednog advokata ovde, tu njenu izjavu sam registrovao u op{tinskom sudu jer }e mi poslu`iti ako se budem odlu~io da, eto, potra`im razvod braka. -re~e Trifun ne bez oklevanja u glasu. -Pre nekog vremena imala sam neobi~an susret dole u restoranu -promeni temu razgovora Rosa. -Do{la je jedna elegantno odevena gospo|a i sela za sto u uglu, gde ste ti i Marko obi~avali da ru~ate zajedno. Gazda me pozvao iz kuhinje i predstavio me njoj. ‘Vi ste Rosa koju je Marko pominjao kad bi se poveo razgovor o kuvarskoj ve{tini?’ - rekla mi je, a ja sam odmah znala da se radi o onoj njegovoj gospo|i sa Dedinja. Pitala je zatim koja je jela Marko posebno voleo i ~ak je zatra`ila da joj izdiktiram kako se spravljaju neka od njih... U~inila sam to, iako ti moram re}i da je u spravljanju jela recept samo osnova, a najva`nije je izbor namirnica i za~ina, kao i takve stvari kao {to su du`ina kuvanja i ja~ina plamena... Kad je po{la iz restorana zastala je na ulaznim vratima i obuhvatila pogledom ~itavu prostoriju, kao da se opra{ta od ne~ega. Onaj brodski drvodeljac, sa kojim je Marko delio {lep, ispri~ao mi je da je ta gospo|a jednog dana tako|e bila u poseti kod njega na {lepu... Dok je Rosa pri~ala to, na svoj uobi~ajeni razlo`ni na~in i bez traga nekog posebnog uzbu|enja u glasu, se}anje na Marka i na onu sahranu u Gospi}u ophrva Trifuna. Kada se deca probudi{e Trifun pozva Rosu u {etnju po Kalemegdanu. Dan je bio sun~an i u vazduhu se ve} ose}ala blizina leta. Rosa i Smilja i{le su ispred Trifuna, dr`e}i malog Miljana za ruke i u~e}i ga kako da kora~a. Svaki put kada bi zapleo no`icama i seo na stazu one bi udarile u zvonki smeh. Trifun ~u brektanje remorkera koji je dolazio iz pravca u{}a Save u Dunav. Pratio ga je pogledom dok je prolazio kraj Ratnog Ostrva ostavljaju}i za sobom penu{avu brazdu vode, a zatim je video kako uzima kurs ka Kuli Neboj{i. Njegovo naviknuto uvo razabra promenu u taktu ma{ine remorkera. Usporavao je, evo ve} je stavio hod u rikverc... Uplovi}e u teretno pristani{te, zaklju~i Trifun prenev{i pogled na Rosu kojoj se mali Miljan ve{ao o suknju a Smilja je vukla za ruku kako bi joj skrenula pa`nju na jato golubova koje je sletelo na stazu.

(253)

XXX. PUCNJI NA MARSEJSKOM BULEVARU Septembar - oktobar 1934 Sastanak u dvoru sazvan od strane li~nog Kraljevog sekretara, bio je ozna~en kao strogo poverljiv. Prisustvovali su pomo}nik ministra unutra{njih poslova Mari}, komandant specijalnog odelenja kraljeve garde Mane Nikoli}, kao i predstavnici resora ministarstava vojske i spoljnih poslova zadu`eni za koordinaciju kontra-obave{tajne slu`be. Trebalo je da mu predsedava ministar dvora, me|utim posle kra}eg i{~ekivanja pojavi se Kralj li~no i zauze fotelju predsedavaju~eg. -Pre svega treba da vam saop{tim da su rezultati na{e posete Bugarskoj ispali preko svakog o~ekivanja i `elim da vam se zahvalim na uspe{no obavljenom delu posla koji je

pripao vama -re~e Kralj otvaraju}i sastanak. -A sada da pre|emo na poziv da posetim Francusku koji mi je u junu preneo njihov ministar spoljnih poslova Bartu. Diplomatskim kanalima je dogovoreno da se ta poseta izvr{i slede}eg meseca, sa po~etkom 9 oktobra, pa je na nama ovde prisutnim da razmotrimo bezbednosnu stranu stvari. U dosijeima koji su vam podeljeni pre sastanka izlo`eni su detaljnije zadaci svakog resora. -Datum posete je ve} nekim kanalima dospeo u {tampu -primeti predstavnik ministarstva vojske kad se zavr{i razmatranje resorskih zadataka u vezi Kraljeve posete Francuskoj. -Pa i neka je -sle`e ramenima Kralj. -Poseta Francuskoj ima izvanredan politi~ki zna~aj za zemlju i predstavlja u stvari izraz francuskog prihvatanja na{eg novog ustava. Na taj na~in }e se, osim toga, stati na put {irenju la`i o diktaturi u Jugoslaviji. -U {tampi su se pojavili ~lanci i pisma ~italaca u kojima se tra`i odlaganje posete, a posebno zbog toga {to je jedan broj zaverenika neuspelog atentata na va{u li~nost od decembra 1933 jo{ uvek na slobodi -primeti Mari}. -Od kako su Italijani pru`ili gostoprimstvo onoj glave{ini takozvanog usta{kog pokreta, Paveli}u, ne posustaje se sa teroristi~kim planovima i akcijama protiv na{e zemlje. -Sli~no se pisalo u novinama i kad sam polazio na put za Bugarsku. Samo {to se sada pojavila u {tampi i ona proro~ica-vra~ara sa upozorenjem da me ~ekaju atentatori u Marseju. Uspela je ipak da dobro zapla{i Kraljicu -osmehnu se Kralj hladno, krajem tankih usana. On kao da zbilja ne zna za strah, pomisli major Mane koji je u Sofiji uzaludno poku{avao da spre~i Kralja u rukovanju sa ljudima iz okupljene mase. -Ulo`en je ponovni protest zbog subverzivne aktivnosti pripadnika jugoslovenskih emigranata u Italiji, a kopija tog protesta poslata Dru{tvu naroda, u @enevu -javi se za re~ predstavnik ministarstva spoljnih poslova. -Na `alost, na{ predstavnik u @enevi izve{tava da, od kako su Francuska i Engleska potpisale u julu ove godine ~etvorni sporazum sa Musolinijem i Hitlerom o mirovnoj saradnji takvi protesti se zata{kavaju, pa se ~ak za`muri i na neosporne teroristi~ke akte. Najgore u tome je {to se tu sada primenjuju dva ar{ina; jedan va`i za bezbednost velikih sila a drugi za ostale ~lanice Dru{tva. Oni veliki kao da se ne ose}aju obavezni Poveljom. Na zavr{etku sastanka Kralj se obrati majoru Manetu: -Vi }ete, majore, na put u Francusku sa specijalnim izve{tajem o svima poznatim

(254) teroristi~kim organizacijama i njihovim pripadnicima u inostranstvu koji dejstvuju protiv na{e zemlje. Putova}ete inkognito, naravno. Tamo }ete se pridru`iti odelenju njihove policije zadu`enom za na{u sigurnost tokom boravka u Francuskoj. Neophodno je, ipak, da va{e prisustvo bude diskretno; ne `elim da doma}ini steknu utisak da nemamo poverenja u njihove mere bezbednosti. To je sve, gospodo... -re~e Kralj, a zatim dodade: -Vi, Mari}u, ostanite jo{ malo. Kad u~esnici sastanka iza|o{e Kralj se pribli`i prozoru i pogleda u vrt, gde je jedanaestogodi{nji prestolonaslednik Petar igrao neku vrstu kriketa na travi sa grupom svojih vr{njaka, sinova istaknutih li~nosti politi~kog i ekonomskog `ivota u Prestonici sa kojima je poha|ao specijalnu {kolu osnovanu za njihovo obrazovanje. Sin mu se u~ini nejak za svoje godine, isuvi{e razma`en od Kraljice i svih tih `ena oko nje. Seti se svog {kolovanja i, kad je dorastao za sablju, vojnog obrazovanja u Petrogradu. Tamo je ~vrsta vojna disciplina

va`ila za sve; uzor im je bio Kutuzov, pobednik nad Napoleonovim armijama kod Moskve... Da nisam ono privoleo \or|a, civila u du{i i sa uro|enom odbojno{}u za sve {to se ticalo oru`ja i vojske, da mi ustupi pravo na nasledstvo prestola pitam se bi li ikad do{lo do stvaranja Jugoslavije? Petar kao da raste da bude sli~an \or|u, na `alost. Mora}u da preduzmem mere kako bi se po`urilo njegovo vojno obrazovanje, zaklju~i Kralj u sebi; iako je znao iz iskustva da je napor da se ro|eni civil preorijenti{e na vojne stvari sli~an naporu da se ro|eni levak nau~i da slu`i desnicom. Mari} je strpljivo ~ekao da mu se Kralj obrati, prebiraju}i po se}anju ta~ke koje }e, ako se uka`e prilika, poku{ati da rasmotri sa njim. -Nalazimo se pred odlu~nim zaokretom, istoriskim rekao bih, u na{oj unutra{njoj i spoljnoj politici, Mari}u -obrati mu se Kralj najzad. -Novi jugoslovenski ustav nailazi na sve vi{e odobravanja u zemlji, a i u inostranstvu se priznaju na{e namere da demokratizujemo dru{tveni sistem i o`ivimo Parlament. Posledice ekonomske krize od 1931 se smanjuju a izvoz je opet u porastu, polako ali sigurno. Ostaje jo{ nacionalno pitanje i u vezi s tim imam jednu misiju za tebe li~no. Za vreme mog boravka u Francuskoj oti}i }e{ do Ma~eka u Zagreb i poku{ati, predo~iv{i mu pobolj{anje ekonomskog stanja u zemlji i njenog ugleda u inostranstvu, da ga ubedi{ kako je do{lo vreme za njegovo u~e{}e u novoj vladi. -Ali Ma~ek je u zatvoru, va{e viso~anstvo! -ote se Mari}u. -U ku}nom pritvoru -odmahnu nestrpljivo rukom Kralj. -Ma~eku }e{ odmah re}i da govori{ u moje ime i da }u ja li~no potpisati dekret o njegovoj rehabilitaciji. Re}i }e{ mu da si ovla{}en da mu ponudi{ resor potpredsednika vlade... Bez ikakvih predhodnih uslova, izuzev toga da se ne}e tolerisati kontakti sa ultra-nacionalisti~kim organizacijama u inostranstvu. Kralj o~igledno poumi da zaklju~i audienciju ali Mari} odlu~i da ipak poku{a sa svojim ta~kama: -Radi se o jednom va`nom manjinskom problemu na koji bi posebno `eleo da vam skrenem pa`nju, Va{e viso~anstvo. Imamo dokaza da Hitlerova nacional-socijalisti~ka stranka {alje svoje ljude u Banat sa ciljem da indoktriniraju stanovni{tvo nema~kog porekla tamo. Pre nedelju dana bio je u Banatu i Cincarevi}ev inostrani poslovni partner in`enjer [tajner, pod izgovorom da ispita uslove za pro{irenje privredne saradnje, a u stvari po istom zadatku. -Ne}e{ re}i da Cincarevi} zna za takvu [tajnerovu aktivnost? -upita Kralj.

(255) -On ima puno poverenje u [tajnera jer mu je ovaj pomogao oko sklapanja dva masna izvozna aran`mana sa Nema~kom potpisana za vreme posete tamo -odgovori Mari}. A i slu~aj ubistva dopisnika 'Ve~eri' u Podrinju ostao je jo{ uvek nerazja{njen. Kralj razmisli malo a onda, skinuv{i monokl odlu~nim pokretom ruke, re~e: -Dajem ti odre{ene ruke kako bi ispitao situaciju u Banatu i preduzeo potrebne mere... Me|utim, u slu~aju Cincarevi}a a i takozvane afere ‘[umeks', treba uzeti u obzir da novi ustav garantuje nezavisnost sudskih organa i da ja nameravam da to po{tujem. Vidi sa sudskim istra`iteljima da li ima mesta da se obnovi redovni sudski postupak u vezi tog ubistva, jer su i do mene stigle `albe iz direkcije 'Ve~eri' zbog sporosti istrage. [to se ti~e ‘[umeksa', ne treba zaboraviti da se radi o uspe{nom doma}em preduze}u koje je Cincarevi} orientisao na izvoz, tako da donosi ve} podosta deviza. A Nemci svake godine sve vi{e kupuju od nas, posebno sirovine i poljoprivredne proizvode, pa se i tu mora oprezno.

Bilo je to ipak ne{to, obradova se Mari}. Kad sti`e u svoju kancelariju Mari} odlu~i da koliko sutradan otputuje u Banat i izdade potreban nalog sekretarici. Tako|e zatra`i od nje da od istra`nih organa dobavi kompletan dosije o '[umeksu'. U osam uve~e imao je sastanak sa majorom Manetom u vezi njegovog puta u Pariz, a posle toga ve~eru sa austriskim otpravnikom poslova. Pitao se da li }e uspeti da sazna od njega ne{to o stvarnim namerama novog nema~kog kancelara Hitlera na Balkanu ili }e se sve zavr{iti u tlapnji ispraznih razgovora uz pivo i belo vino iz burgenlandskih vinograda. Zapazio je da svaki put popije po koju ~a{icu vi{e u ovakvim prilikama i odlu~i, ko zna po koji put, da se suprotstavi tome na neki na~in. Stigav{i sutradan predve~e u Alibunar Mari} se smesti u privatni hotel-pansion koji je dr`ala pozama{na matrona ma|arsko-bunjeva~kog porekla, Etu{ka, po ~ijem je imenu taj pansion bio poznat sva do Rumunije, odakle su bogati veleposednici dolazili da u restoranu pansiona jedu nadevene divlje patke i piju banatski rizling. To da je ona bila jedna od najboljih Mari}evih dou{nika u Banatu nije znala ~ak ni njegova li~na sekretarica, a sama Etu{ka je kao zmija noge krila svoje izvrsno vladanje nema~kog jezika. Kada se negde oko pono}i Mari} povukao u svoju sobu posle obilne ve~ere koju mu je, po dogovoru, servirala kuvarica pansiona, Etu{ka ga je ve} ~ekala tamo. -In`enjer [tajner proveo je ovde u pansionu dva dana, a prve no}i posle njegovog dolaska je debeli doktor Hese priredio zajedni~ku ve~eru u na{em restoranu za svoje pajta{efolksdoj~ere pod izgovorom da proslavljaju uspe{an lov na patke. Pevalo se tu ‘Horst Wessel' i druge nacisti~ke pesme, a vrhunac ve~eri bio je kad se doktor pojavio u punoj nacisti~koj uniformi, skrojenoj po meri, koju mu je iz Berlina doneo in`enjer [tajner. Posle ve~ere njih dvojica su se povukli u separe a ja sam kroz onaj otvor skriven ispod slike mog pokojnog supruga ~ula ceo razgovor. -Jesu li pominjali Cincarevi}a? -upita Mari}. -I te kako -re~e Etu{ka spustiv{i glas do jedva ~ujnog {apata. -[tajner je pomenuo da je Cincarevi}a primio Hitlerov li~ni saradnik Herman Gering i pokazao mu neke njihove nove avione, a Himler ga odveo u posetu jednom logoru gde su trenirani pripadnici izabranih jedinica vojne policije Vermahta pod nazivom ‘Schutz-Staffel' koje su, prema onome {to mu je bilo re~eno, pripremane da slu`e kao mobilna udarna pesnica budu}e Nove Evrope; ugu{uju}i svaki poku{aj otpora naroda ni`e rase. -A o njihovoj propagandnoj aktivnosti ovde? -Mari} }e.

(256) -In`enjer [tajner je, izme|u ostalog, informisao doktora Hesa da se od sada mo`e otvorenije pristupiti organizovanju grupa ‘folksdoj~era' u Banatu i ~itavoj Vojvodini po nacisti~kom uzoru, s obzirom na to da Nema~ka planira da otvori nove privredne kredite Jugoslaviji i da su nekoliko ministara sada{nje kraljevske vlade simpatizeri Hitlera... Osim toga, Jugoslavija }e se dodati listi zemalja gde }e biti odobreno oficirima Vermahta, naravno u civilu, da provedu deo svog letovanja... -A Kraljevo ime nisu pominjali? -odlu~i se da otvoreno zapita Mari}. -Nisu -odmahnu glavom njegova sagovornica. Ali to ne umiri mnogo Mari}a koji je dobro znao da su glavni anti-jugoslovenski teroristi~ki centri bili van zemlje, u Italiji i Ma|arskoj, i da su delovali dosta nezavisno od svojih fa{isti~kih mentora koji su ih potajno finansirali. Dogovoriv{i se sa Etu{kom o njenoj daljoj aktivnosti u Banatu, i pre nego {to se zavu~e u krevet ~ija je posteljina mirisala

pomalo na zrele dunje, Mari} odlu~i da ime budu}ih kontraobave{tajnih operacija uperenih protiv tih emigrantskih centara bude ‘Kraljev gambit'. Za izvr{enje tih operacija na terenu nameravao je da zadu`i onog nesvr{enog geologa Luleta koji je u tom cilju trebalo odmah poslati u Italiju. Sticajem okolnosti, Stevan je bio ponovo svedok jednog doga|aja od zna~enja za istoriju naroda udru`enih u jugoslovensku dr`avnu zajednicu, a njegov slu~ajni susret u Parizu sa majorom Manetom Nikoli}em omogu}io mu je da posmatra odvijanje marsejske drame iz prvog reda partera takore}i. Ostao je posle te drame i sam sa neodre|enim ali vrlo neprijatnim ose}anjem krivice... Ali bolje je opisati ovde doga|aje onako kako ih je Stevan do`iveo i zabele`io uo~i i tokom tog tragi~nog 9 oktobra 1934 u Francuskoj. Dva dana pre toga sudbonosnog dana Stevan je u{ao u prostorije jugoslovenske ambasade u Parizu sa ~vrstom namerom da obezbedi jednu propusnicu za do~ek Kralja Aleksandra u Marseju. Te propusnice bile su izdate samo za dve jugoslovenske agencije i za po jedan - najtira`niji - list iz glavnih gradova zemlje, pravdaju}i to razlozima stroge bezbednosti. Ata{ea za {tampu nije mogao prona}i jer je ve} bio otputovao za Marsej ali, na svoje ne malo iznena|enje, ugleda u hodniku majora Maneta Nikoli}a u civilu, sa povelikom crnom ta{nom ispod mi{ke. -Mislio sam da vas posetim u dopisni{tvu, Stevane -re~e mu major Mane. -Ali me obaveze u vezi Kraljevog dolaska spre~i{e. Jo{ ve~eras putujem za Marsej. Stevan mu ispri~a ono o propusnici i obradova se kad mu major Mane obe}a da }e, sa francuskim organima bezbednosti, nastojati da uredi ne{to za njega u Marseju. Pozvao ga je tako|e da putuje zajedno sa njim. Kad mu Stevan re~e da redakcija ne mo`e da plati za spava}a kola i da }e morati da putuje drugom klasom, Mane ga pozva da ve~eraju zajedno u vagon restoranu pre nego {to se povuku na spavanje. Njih dvojica bili su me|u prvim putnicima da zauzmu mesto u vagon restoranu. Me|utim, dok je Mane bio obuzet razgovarom sa kelnerom o poru|bini, Stevan uo~i dvojicu putnika koji su delili fla{u francuskog ‘bo`olea' u uglu restorana. I kao da, za trenutak, razazna re~i 'na vrijeme' koje je izgovorio jedan od njih - pro}elavi tridesetpetogodi{njak sa tamno plavom svilenom maramom vezanom oko vrata i ututkanom u belu ko{ulju. Odela su

(257) im bila skrojena tesno, sa tri dugmeta na `aketu - po italijanskoj modi. Bili su obojica tmasti u licu i zalizane, o~igledno pomalo nauljene kose, po ukusu ve}ine Italijana koje je Stevan sretao u Parizu. -Nadam se da }e ti se dopasti pevac u vinu -re~e major Mane i, kada Stevan potvrdi to, otpusti kelnera. U istom trenutku ona dvojica ‘Italijana' pozva{e kelnera i plati{e za svoju bocu vina, bez da su naru~ili i{ta za ve~eru. Iza{li su iz vagon restorana ne progovoriv{i vi{e ni jednu re~ izme|u sebe. Stevan poumi da obavesti majora o njima ali kako nije bio siguran da su mo`da govorili italijanski a njemu se samo u~inilo da je ~uo one na{e re~i, odustade. Dok su ve~erali u vozu Stevan je razmi{ljao o tome kako major Mane, uprkos civilnom odelu, ostaje vojnik i kako se isti takav utisak ima o Kralju Aleksandru koji je, uostalom, dobar deo svojih slu`benih obaveza obavljao u uniformi.

-Saznao sam da }e se ponovo otvoriti ona istraga o '[umeksovoj' aferi u vezi namenskih kredita. A vrlo je verovatno da }e se aktivirati jo{ uvek nerazja{njen slu~aj smrti va{eg dopisnika u Podrimlju -re~e mu major Mane nasipaju}i belog vina, koje im je kelner preporu~io uz pu`eve naru~ene kao predjelo, u kristalne ~a{e. -Neobi~na slu~ajnost -primeti Stevan. -Ali me je jedan kolega pred polazak za Marsej obavestio da je Cincarevi} upravo jutros stigao u Pariz. Poku{ao je da ga intervjui{e ali su ga na recepciji hotela gde je otseo obavestili da je na nekoj va`noj konferenciji i da ne}e mo}i da prima posete sve do kraja ove nedelje. -Koliko ja znam, ni{ta konkretnog nema protiv njega li~no u svemu tome iako se jo{ uvek ne isklju~uje odgovornost nekog iz ‘[umeksa' u vezi smrti va{eg dopisnika -sle`e ramenima major Mane. -Jedino {to znam zasigurno jeste da mu ne}e biti ponu|en polo`aj pomo}nika ministra privrede u novoj Uzunovi}evoj vladi, kako se to prognoziralo po ~ar{iji. Vi ste sada daleko od zemlje, Stevane, ali mogu vam re}i da odkako je donesen novi ustav kao da drugi vetri} }arlija. Samo jo{ da pregrmimo ovu Kraljevu posetu -dodade on spustiv{i glas. -Zar ima nekih posebnih problema? -preovlada Stevanova novinarska radoznalost. -Problema ne, ali ima izvesnih te{ko}a. Imam utisak da francuska policija isuvi{e olako uzima bezbednosne pripreme za Kraljevu posetu... Ne bi trebalo da ti govorim o tome i molim te da ovo smatra{ samo kao li~no mi{ljenje za tvoje u{i, Stevane, ali sam zabrinut i, osim toga, gotovo nemo}an da pobolj{am stvari... Stevan ponovo poumi da ga prekine i pomene mu onu dvojicu 'Italijana' ali major Mane odmah zatim izgovori ne{to {to ga primiri: -Nadajmo se, ipak, da znaju {ta rade jer }e u Marseju sa Kraljem celo vreme biti njihov ministar spoljnih poslova Bartu a bi}e tu i druge vi|ene li~nost... Ali, ostavimo to. Bolje pri~aj mi o tvom `ivotu u Parizu; nekome je eto su|eno da pati u tu|ini -osmehnu se Mane. U Marseju, Manetovim posredstvom, Stevan dobi propusnicu za specijalnu tribinu predvi|enu za novinare i fotoreportere, improvizovanu na glavnom bulevaru koji je vodio od pristani{ta do centra grada. Uspeo je da na|e sedi{te u prvom redu tako da je imao jasan pregled bulevara pred sobom. I, mo`da pod sugestijom onih majorovih re~i o nedovoljnoj bezbednosti, u~ini mu se da je kordon policije isuvi{e razre|en. Mogao je videti pe{ake kako pretr~avaju sa jedne strane bulevara na drugi i kako menjaju mesta u {paliru, oko

(258) nemo}nih policajaca. ^uo je uskoro zatim zvuke vojne muzike iz pravca pristani{ta, a posle toga ukaza se ~elo kolone automobila opkoljene malim odredom konji~ke policije u `ivopisnim uniformama. Atmosfera na bulevaru bila je razdragana, zgrade oki}ene jugoslovenskim i francuskim zastavama; kao da je ~itav Marsej za`eleo da priredi {to topliji do~ek Kralju zemlje-saveznika u proteklom velikom ratu. Kada se kolona automobila pribli`i, Stevan je mogao videti kako Kralj i ministar Bartu odgovaraju mahanjem ruku na pozdrave gomile sveta na trotoarima. Bili su zajedno na zadnjem sedi{tu otvorenog automobila! Major Mane je ima pravo -pomisli Stevan. I u istom tom trenutku jasno vide kako se jedna prilika izdvoji iz {palira na trotoaru i kako se u nekoliko skokova na|e na papu~ici automobila u kome su bili Kralj i ministar Bartu... Taj trenutak kao da je ostao, u magnovenju, izvan proticanja vremena: reprezentativna limuzina

nastavila je svoj lagani hod i lepo je mogao videti lica Kralja i Bartua u gr~u iznena|enja, kao i lice atentatora, hladno i usredsre|eno. Zatim kako atentator, jedan od one dvojice ‘Italijana' iz vagon restorana u~ini se Stevanu, podi`e pi{tolj o~igledno dobro uve`banim pokretom. I kao da vide laki oblak dima od hitaca kada je po~eo da puca u svoje `rtve, iz neposredne blizine i bez mogu}nosti da proma{i. Krajem oka Stevan vide kako se konj jednog od policajaca koji je bio najbli`i reprezentativnom automobilu propinje i jurnu napred, jaha~ sa isukanom sabljom u desnici. Ostali policajci na konjima tako|e pojaha{e u tom pravcu. Prekasno da spre~e pucnje ali jo{ uvek na vreme da se domognu atentatora, pomisli Stevan. Me|utim onaj najbli`i policajac po~e da udara sabljom. Ne po atentatorovoj ruci sa pi{toljem kako se najpre u~ini Stevanu, ve} po njegovom ramenu a zatim i po glavi, tako da se on sru~i poput vre}e kraj limuzine u lokvi krvi. Utom {ofer limuzine pritisnu gas i pojuri iza policiskog automobila koji ga, zavijaju}i sirenom, povede ka bolnici. Stevan namah ostavi one tribine i uhvati prvi taksi u sporednoj ulici. -Kakva je to gu`va tamo na bulevaru? -upita ga taksista. -Atentat na Kralja Aleksandra i ministra Bartua -odgovori Stevan. -Ja sam jugoslovenski novinar. Mo`ete li pratiti ona policiska kola tamo? Taksista je, mrse}i kroz zube 'merde' i potsme{ljive primedbe na ra~un policije, uzeo da prati izbezumljenu i raskidanu kolonu ambulantnih i policiskih kola po sirenama, koje su sada zavijale udvostru~enom snagom. Dok je taksi jurio prema bolnici, Stevan je grozni~avo razmi{ljao o onome {to je video, prisetiv{i se re~i mladog filozofa, Sartra. Trenutak akcije, izvr{ene ili propu{tene, mo`e da odlu~i sudbine pojedinaca pa i ~itavih naroda. Osim toga, da je padala ki{a nikome ne bi palo na pamet da otvori krov Kraljeve limuzine pa bi atentator imao daleko manje prilike za svoj zlo~in. I da sam ja tamo u vagon-restoranu upozorio majora Maneta mo`da bi ona dvojica 'Italijana' bila uhap{ena jo{ po dolasku u Marsej. A da i ne govorimo o tome kako su udarci sablje onog policajca na konju mo`da odstranili jedinog aktora drame koji bi, iz prve ruke, mogao da ka`e ne{to o motivima i organizatorima atentata. Stevan, ma{u}i svojom propusnicom za one specijalne tribine prema portiru na ulazu, uspe da u|e sa taksijem u krug bolnice gotovo odmah iza Kraljeve limuzine. Stevan pru`i taksisti srebrni petofranak i on se odveze nastaviv{i da mrmlja ono svoje: 'merde, merde'!.

(259) Jedan od policajaca u dvori{tu bolnice, krupna ljudina sa duga~kim brkovima uvijenim u {pic, zaustavi Stevana na ulazu u zgradu gde su uneli nosila sa `rtvama atentata. Uzalud mu je pokazivao svoju propusnicu. -Imamo nare|enje da nikoga ne pu{tamo unutra. ^istite se odavde ili }u da vas izbacim na ulicu silom! -zapreti policajac. U tom trenutku pribli`i im se mladi francuski policiski oficir u pratnji Maneta, sada u majorskoj uniformi ali bez oru`ja. -U ovom slu~aju na~ini}emo izuzetak, @or`. Pustite ga da pro|e! -re~e onaj oficir policajcu, a zatim se obrati majoru Manetu: -Predajem vam ga na li~nu odgovornost, majore. Kada su zatim u{li u malu ~ekaonicu nedaleko od operacione sale u koju su odneli Kralja i Bartua, major Mane se pribli`i okviru prozora i udari stisnutom pesnicom o beli bolni~ki zid.

-Ne}ete verovati, Stevane, ali oni idioti iz obezbe|enja su mi oduzeli pi{tolj kada sam se popeo u prate}a kola iza Kraljeve limuzine! Na{ auto tako|e je bio otvoren i lepo sam video kako atentator juri u skokovima prema limuzini. Da sam imao pi{tolj mo`da bi uspeo da ga skinem; mi u gardi ~esto uve`bavamo takve situacije... I ne samo to. Jeste li videli kako je onaj policajac bez potrebe sasekao sabljom atentatora? [ta bi rekao kad bi mu ispri~ao ono iz vagon-restorana? -upita se Stevan. Mo`da .bi ipak to trebalo da mu ka`em sada, premi{ljao je. Ali odlu~i protiv toga, jer bi to sada, post festum, izgledalo kao pla}anje informacijom za uslugu koju mu je major Mane u~inio izdejstvovav{i onu propusnicu. Njegov posao novinara-izve{ta~a nije bio da daje takve informacije organima vlasti. Ali uprkos svih tih razmi{ljanja Stevan je znao da je na~inio ozbiljan li~ni propust ne izvestiv{i majora Maneta o onome 'na vrijeme' koje je, bio je sada gotovo potpuno siguran, ~uo u vagon-restoranu; kao i da }e ga taj propust pratiti dok je `iv. Onaj mladi francuski policiski oficir pribli`im im se i predade majoru Manetu jednu cedulju: -Telegram iz Pariza za vas. Stigao pre desetak minuta. A zatim dodade: -Moje najiskrenije sau~e{}e, majore. Moj otac je bio jedan od poilus d'Orient. Poginuo je u blizini Soluna -re~e oficir pozdraviv{i Maneta po vojni~ki. Mane mu }utke otpozdravi, a zatim prelete pogledom onaj telegram. Bio je od Ambasade iz Pariza na {ifri dogovorenoj li~no sa pomo}nikom ministra Mari}em: ‘Kraljev gambit. Dvojica emigranta otputovali iz Rima za Marselj kao trgova~ki putnici sa la`nim italijanskim paso{ima.’ Pribli`i im se visoki francuski oficir koji je preko uniforme imao beli bolni~ki mantil, izdvojiv{i se iz mno{tva u`urbanog bolni~kog osoblja okolo. Stevan vide kako Mane odlazi sa njim hodnikom, u pravcu operacione sale bolnice. Za trenutak se ponada da jo{ uvek postoje {anse da Kralj pre`ivi. Kad je posle podosta vremena ponovo ugledao majora Maneta kako ulazi u ~ekaonicu, Stevan po izrazu na njegovom licu shvati da je sve svr{eno. -Kralj je umro i uskoro }e se dole u krugu bolnice izdati zvani~no saop{tenje za {tampu o atemtatu, Stevane. Rekli su mi da je na samrti izgovorio: '^uvajte mi Jugoslaviju!'. -To zna~i da vi niste bili prisutni kad je to rekao? -primeti Stevan, ne uspev{i da se savlada.

(260) -Ne, nisam -odmahnu glavom major Mane. -Ali nemam razloga da sumnjam u to. -A zatim dodade: -Bio sam kraj njega ~esto u poslednje vreme i mogu vam re}i, Stevane, da je Kralj bio veliki ~ovek sa jasnom predstavom o tome kuda vodi na{u zemlju. Daleko sna`nija i zna~ajnija istoriska li~nost nego {to to kod nas mnogi misle. Njegova smrt }e doneti promene ~ije se posledice ne mogu sagledati. Stevan izvadi bele`nicu ali ga major Mane zaustavi pokretom ruke. -Zamolio bih vas, Stevane, da moje ime kao i ono {to sam vam rekao tokom ovog na{eg ~isto li~nog i prijateljskog susreta u Francuskoj ne pominjete u va{em izve{taju... A sada moram da idem. Stevan je pratio pogledom majorovu visoku i vitku priliku dok je nestajala kroz vrata ~ekaonice. Da je padala ki{a, da su majoru Manetu ostavili pi{tolj, da sam ja ono u vagonrestoranu... -ponovo mu pade na pamet dok je izlazio iz zgrade bolnice u sun~ano

marseljsko popodne da bi se pridru`io velikoj grupi novinara i fotoreportera koja se obrazovala u dvori{tu.

(261)

UMESTO POGOVORA * *

*

Ovde se zavr{ava tekst Stevanovih svezaka, ostavljenih u vojni~kom sanduku na tavanu njegove ku}e na Neimaru, pisan u obliku dnevnika ali o~igledno namenjen kao gra|a za roman.

Poslednja od tih svezaka pisana je za vreme Stevanovog boravka u Parizu i sadr`i mnogo kra}e i vremenski razre|enije zabele{ke. Tamo je, na primer, ukratko opisano kako se, posle raskida sa Nadom 'Crnom zvezdom', Stevan zbli`io u Parizu sa, tada studentkinjom francuskog, @ivanom-@ivkom Majstorovi} - sa kojom se po povratku iz Parizu u Beograd i o`enio. Pored ostalog, iz tih zabele`aka se vidi da je imao prilike da se sretne sa Norom u Parizu pred njen odlazak na misionarski rad u Etiopiju. Tom prilikom zamolila je Stevana da uputi Trifunu jednu po{iljku za Beograd. Rekla mu je da se radi o podu`em pismu u kome obja{njava svoje razloge za napu{tanje njihove bra~ne zajednice, a da je priklju~ila i neke papire potrebne za crkveni razvod njihovog braka. Tako|e mu je rekla da je zamolila Trifuna da pro~ita to pismo Smilji i Miljanu u vreme kad Miljan napuni osamnaest godina. Posebno je zanimljiva zabele{ka u Stevanovom dnevniku o tome da ga je jednog dana krajem 1934 godine posetio Cincarevi} u pariskom dopisni{tvu 'Ve~eri'. Stevan je ve} bio saznao da je on u toku obnovljene istrage o nepravilnostima u '[umeksovom' poslovanju bio napustio svoj direktorski polo`aj u preduze}u i preselio se u [vajcarsku, gde je u radio kao predstavnik jugoslovenskih izvoznika sirovina, a posebno proizvoda drvne industrije. Cincarevi} je priliklom te posete rekao da je do{ao sa namerom da ga uveri kako on nema ni{ta zajedni~ko sa Milan~etovim ubistvom. Priznao je samo da je znao za onu ujdurmu sa insceniranom tu~om u kafani 'Tri {e{ira' ali je rekao da to nije bila njegova ideja, niti da su napada~i imali nameru da fizi~ki povrede Stevana. Ipak je, kada mu je Stevan predo~io svoje utiske sa lica mesta ubistva u Vi{egradu, dozvolio mogu}nost da su neki lokalni rukovodioci '[umeksa' na svoju ruku odlu~ili da se osvete Milan~etu za one napise i fotografije o se~i {ume u Podrimlju koji su prouzrokovali ne samo zama{ne nov~ane kazne, ve} i smenjivanje sa polo`aja nekih izmedju njih. Ali se zakleo `ivotom svoje k}erke jedinice da o tome nije nikada ni{ta konkretno saznao. 'Ili nije `eleo da sazna...' -dopisao je Stevan na kraju stranice dnevnika posve}ene Cincarevi}evoj poseti. Iz tih zabele`aka se tako|e vidi da je Stevan nastavio da prijateljuje sa slikarom Mirkom Me{trovi}em, kao i to da Mirko nikada nije uspeo da izvede na ~istac svoju romanti~nu vezu sa Engleskinjom Beatris. Dolazila bi u Pariz s vremena na vreme i pojavljivala se bez najave u Mirkovom ateljeu da pozira za onaj portret, ~ije se zavr{avanje neprekidno odlagalo. Ali Mirko, o~igledno, nije uspevao da uspostavi prisnost prvih dana njihovog poznanstva niti je, po sopstvenom priznanju, uspevao da je zaboravi. KRAJ (262)

TUMA^ NEKIH STRANIH I MANJE POZNATIH RE^I I IZRAZA: Engleski (E); Francuski (F), Italijanski (I), Nema~ki (N), Ruski (R), [panski ([) - uklju~uju}i tu i re~i izvedene iz navedenih jezika. I. Navegali smo - Plovili smo; O{tija! - Uzre~ica, kao ‘Hajde more!’ (bokeljski izrazi).. [napsa (N) - Rakije. Niks geferlik! (N) - Nije opasno; Za kajnu - za ‘banku’, deset dinara.

II. O{tia! - Sveca mu! Farol (I) - Fenjer. Finito (I) - Svr{eno; Bez timuna - Bez kormila; Vi{e ‘gentile’ – Plemenitiji (bokeljski izrazi). SHS - Srba, Hrvata i Slovenaca; Nuncijat - Papsko poslanstvo; Konkordat - Ugovor o odnosima izme|u crkve i dr`ave; Cherie (F) - Draga; Prego (I) - Molim. Francuzlije - ^inovnici obrazovani u Francuskoj. III. Str.21 Ajme {jor Luka - Uh gos’n Luka; Sinjorina (I) - Gospo|ice. Stradun (I) - Glavna ulica, {etali{te; Oli ti se... - Ili ti se. Pieta (I) - Slika razapetog Hrista. IV. Nem tudom (Ma|arski) - Ne razumem.. V. Timun (I) - Kormilo. Kertner {trase (N) - Kertnerova ulica. Nahmarkt (N) - Be~ka otvorena pijaca i trg starina; Ruba{ka (R) - Izvezena ko{ulja; Hojrige (N) - Tipi~na austriska gostionica. Fraulein (N) - Gospo|ica; Neurigen (N) - Novo vino; Fiakergoulasch (N) - Gula{ spravljen po ukusu be~kih fijakerista. Keine dukaten (N) -Nema dukata; Sie waren drei (N) - Bila su trojica.

(263) VI. Krepale - crknute; Ne nori - ne luduj (bokeljski izrazi). Cette jolie fille la (F) - Ona lepa devojka. Lingerie fine (F) - Lako donje rublje. Kabuki - Japanska tradicionalna drama. VII. Sa nekim vaporom - Sa nekim brodom na paru (bokeljski izraz);. Cvi~ak - Slovena~ko vino tipa ru`ice; Arest - hap{enje; Domaja – domovina; Interpret - Tuma~ (slovena~ki popularni izrazi). VIII.

Inhibicija (od lat.) - uzdr`avanje nekog instikta ili nagona; Katarza (od gr~kog) - ~i{}enje. Mr., Mrs. (Engleske skra}enice) - Gosp., G|a.; Nice to meet a charming English speaking person like you (E) Lepo je sresti osobu sa toliko {arma koja govori engleski. Garson (F) - momak; Pijete sko~ (scotch)? - Popularna engleska re~ za viski koja zna~i ‘{kotsko pi}e’: Nice to meet you, Mister Steve (E) - Drago mi je {to sam vas upoznala, gospodine Stiv. IX. Kurbla - Alatka kojom se pokretao motor prvih automobila. Prelom lista - Slaganje teksta i naslova lista u stranice novina tokom priprema za {tampanje. X. ‘Picolo’ (I) na brodu - ‘Mali’ na brodu, potr~kalo; BFK – Beogradski futbalski klub. Tropa sam - Propao sam. Finito (I) - Gotovo. XI. Tain (arapski) - Sledovanje vojni~kog hleba. Vin i bier (F) - vino i pivo; Perrier (F) - Popularna marka francuske mineralne vode; ‘Bukinisti’ - Francuski (`argon) - Naziv za uli~ne prodavce knjiga. Sendvi~ ‘Demi bagette’ (F) - Sendvi~ pripremljen od polovine vekne; Crkva ‘Sakr ker’ - Crkva ‘Svetog srca’. ‘Look here!’ (E), ‘Madre mia!’ ([), ‘Warten!’ (N) – ‘Pogledaj ovo!’, ‘Majko moja!’, ‘^ekajte!’; Sorry (E) - @ao mi je; Soare (F) - ve~ernji prijem; Jeu de paume (F) - Igra lopte sli~na modernom tenisu, se dlanovima (264) umesto rakete; Pintar bonito (S) – Slikati dopadljivo. XII. Pristaje ti ‘uz facu’ - Uz lice, prili~i ti. Va bene (I) - Dobro je. XIII. He is a born looser, seems to me (E) - On je ro|eni gubitnik, rekao bih. Warm hem and egs with warm te or cofee (Engleski, sa vrlo grubim gre{kama) - Topla jaja sa {unkom i topli ~aj ili kafa;

Why no milk? (E) - Za{to nema mleka? Herr (N) - Gospodin; U biznisu (E) - U poslovima. You both look like a million dollars! (Ameri~ka izreka) - Obadve mi izgledate kao milion dolara. Lontano, lontano (i) - Daleko, daleko; No importa, Señorita ([) - Nije va`no, gospo|ice; Kiss, kiss, kiss! (E) - Poljubac, poljubac, poljubac!; I think you are pretty, a lot! (E) - Mislim da ste izvanredno lepi!. XIV. Presto (I) - Brzo. Fe{ta (I) - Praznik; [jora Ana - Gospo|a Ana. XV. Manliherke - Zastareli model pu{aka iz Prvog svetskog rata. Nanosili kefala (Prema gr~kom) - Nanosili glave. XVI. Strindberg (Johan August, 1849-1912) - [vedski dramski pisac i novelist. XVII. Embargo (I) - Zabrana, u ovom slu~aju objavljivanja. [lus un' fertik (N) - Dokon~ano; Feline (L) - Poput ma~ke. Vermacht (N) - Nema~ka armija. Chercher la femme (F) - Tra`iti neku `enu. XVIII. Dandi (E) - ]ovek, po ode}i i manirima, ‘po modi’. C'est la guerre (F) - To zna~i rat. Deja vu (F) - Ne{to ve} vi|eno (termin iz psihologije). Let's go, than (E) - E pa onda hajdemo.

(265) XIX. Bez mnogo fe{te - Bez mnogo slavljenja. XX. Due mondi (I) - Dva sveta. XXI. Garson! (F) - Kelner! Nekom debelom Bo{u (po francuskom `argonu) - Nekom debelom Nemcu. Cité université (F) - Univerzitetski grad. Klo{are (po francuskom `argonu) - Besku}nike, skitnice;

Kompanjero ([) Dru`e; ‘Party’ (E) - Zabava, prijem. So very modern! (E) - Ba{ sasvim moderno!. ‘Ola, amigo! ([) - Halo, prijatelju! XXII Coup de grace (Francuski - termin iz ma~evanja) - Zavr{ni udarac; [lajfne (N) - Stranice korekture ~lanka za {tampu. La`iranje (F) - Name{tanje trka ili opklada. Butiga - Radnja, prodavnica; Marinero - Mornar: Kafu nero - Crnu kafu.. XXIII. Salon nezavisnih - Grupa slikara u Parizu; Milhbrot (prema N.) Slatki beli hleb ume{en sa mlekom i jajima. Riba na le{o - Kuvana riba, sa maslinovim uljem. XXIV. Od ‘pandemonijum’ (Gr~kog porekla) - Prebivali{te zlih duhova. XXVI. Nirvana (Prema hindu) - Stanje koncentracije na duhovni smisao `ivota. XXVII. 'Piano, piano, sorella mia. Va bene.' (I) – ‘Smiri, se, smiri, sestro moja. Sve }e biti dobro...’; XXVIII Bidonville (F) - Sirotinjska ~etvrt (termin nastao po nazivu naselja od drvenih baraka u Severnoj Africi). Poilus d'Orient (F) - ‘Bradonje’ sa Solunskog fronta; Po sistemu ‘au pair’ (prema F.) - Ispomaganje u ku}nim poslovima stranih studenata u zamenu za stan i hranu.

(266) Femme fatalle (F) - Fatalna `ena; Klo{ari (prema F) kao i tramps (E) - Skitnice Bistro (F) -Kafana ili bife. Laisser faire! (F) - Prepustiti stvari sopstvenoj sudbini XXIX Zdorovij mal~ik! (R) - Zdrav mali{a! XXX Burgenland (N) . Vinorodna pokrajina Austrije. ‘Schutz-Staffel’ (N) - SS jedinice.

.

.

Merde! (F) - Govno!. Post festum (Latinska uzre~ica) - Posle zavr{enog praznika: prekasno.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->